Grad je brujao o Radetu kad je otkrio da je imao firmu, a sad spava na ulici. Otvorio nam je dušu




Alkohoričari, narkomani, ulični banditi, reketiranje i surove pretnje - sve to je deo života na ulici



"Spavam u hodniku zgrade. Silazi žena sa psom. Kad me vidi - pobeže. Siđe, potom, čovek, gleda me, merka, ja ćutim. Ode do komšinice,
pozvoni... Ona dolazi. Kažem, 'ako smetam, ja ću se povući'. Ona mi odgovara 'Morate da se povučete, inače ću da zovem policiju'.

 
Svi prete... Prave neke probleme koji ne postoje.

U ovom ulazu mi donesu i čaj".

- O čemu mislite kada se šćućurite u ulazu, kad treba da zaspite? - upitao sam ga.
- Porodica. Ja sam otac četvoro dece. A najgore je provesti život sam.
Troje je u Parizu, jedno u Njujorku. Ali oni ne znaju kako ja živim. Nisam im rekao istinu niti ću - odgovorio nam je.


Rade Vinčić, Beogradski beskućnik


Rade Vinčić. Beskućnik. Čovek koji je zapanjio Srbiju kada je pred TV kamerama, primajući besplatni obrok, rekao da je bio vlasnik privatne firme. Sve je izgubio. Nema porodicu. Bori se, ali ne samo za sebe, već
i za druge beskućnike. Pomaže im i volontira.

- Prva supruga mi je umrla jako mlada, a pošto sam ja odlazio u ratove po svetu, kadgod sam išao u rat ja sam se razvodio, jer porodici treba muž u kući, a ne ratnik, ko zna kakav ću se vratiti. Inače, sad imam ponovo
nameru da se oženim, sigurno ću se oženiti - priča nam Rade.

Neobična, nestvarna priča čoveka sa ulice. U ratove je kao plaćenik odlazio sve dok nije buknuo i onaj u Jugoslaviji, priča. Tada se borio za Srbe, kako kaže.

I sve je, kaže, bilo dobro, imao je privatnu firmu koja se bavila
proizvodnjom i plasmanom tartufa. On sam je, inače, tvrdi, diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Imao je 32 radnika. A onda,
kada se vratio s puta, 5. maja 2014. godine brava je, kaže, bila promenjena. Preko noći je izgubio sve. Navodno, istraga je stala. Bez razmišljanja diktira nam broj predmeta, adresu svog stana, datum kada ga
je preveo na svoje ime,  imetak iz kuće koji je, kako tvrdi, prodat ko zna
gde...

Kako, zašto, šta stoji iza cele priče?

Slušamo čoveka koji barata pravnim izrazima, činjenicama, razrešava zavrzlame, odsečno, ali staloženo priča o problemima ljudi koji su na ulici, kao da vodi nevladinu organizaciju.

A onda ga pogledamo.

Ljudi sa ulice ne prave grimase, ne smeju se, ne mršte se. Njihovo lice
uvek trpi. I ta se trpnja odmah vidi. Crvenkast, promrzao, skamenjen, sa bradom i pogledom mudraca koji vas netremice blago gleda, on
predstavlja sliku i priliku čoveka s ulice.

Ali, ma kako pogled bio miran, u srcu gori vatra. Najviše boli - nepravda.

- Bio sam jednom na ručku i vraćam se natrag, i kažu mi da me traži jedna lepa žena. Vidim, nije policajac, nema strojevni korak. Novinar, ne verujem. Socijalni radnik nije sigurno. I prilazi žena meni, a njene oči tople kao vatra. Ja sam tada bio u teškoj duhovnoj krizi i hteo sam sve da... kao zečeve. Kaže mi: "Ja ću tebi da pomognem. Ja sam htela da radim kod tebe kao pravnica". Ta njena priča, taj pogled me je sprečio da ih ne pobijem. Ona
je uzela predmet, podnela zahtev Centru za socijalni rad za rešenje problema... - priča Rade.

On danas ima ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu. Zahvaljujući dobrim ljudima ima zdravstevnu negu, primio je i vakcinu protiv korone.

- Između 3.200 i 4.500 ljudi je na ulici. Ima 5 doktora nauka, oko 700 žena. Oko 1.200 je intelektualaca. Za oko 300-400 ljudi je potrebna samo lična karta da bi zasnovali radni odnos i taj problem treba da reši Centar za
soijalni rad. Uz malu pomoć, ti ljudi bi se vratili u normalne tokove - priča Rade.

Uključen je u rad humanitarne organizacije "Adra", koja pomaže beskućnicima. Njemu su mnogo pomogli, a on, zajedno sa njima, pomaže drugima.

Autobus za kupanje, nove stvari, lekarski pregledi... I, što je najvažnije,
briga, topla ljudska reč i pogled, to je ono što beskućnicima vraća nadu u život.

Postoji još jedno važno mesto za njih - Crkvena narodna kuhinja, mesto
koje smo prošle godine posetili.

- To su ljudi koji srcem i dušom pomažu koliko mogu. Kod oca Vlade
(koji se stara o kuhinji) imate i lekare i druge stvari, čak i advokate - priča
nam Rade.

Ljudi na ulici, kaže, retko oboljevaju. Telo se navikne. Ali, odaju se porocima. "Prljava" rakija, cigarete koje prave od opušaka koje pronađu po ulici i večiti problem - vaške.

Alkohoričari, narkomani, ulični banditi, reketiranje i surove pretnje - sve
to je deo života na ulici. Reketiranje, da, zaista - ali za 100 dinara dnevno. Rade nam je pričao kako je morao da napusti jedan smeštaj, inače neuslovan, bez struje, jer su mu tražili dnevni reket.

Naš sagovornik se ne predaje. Sve što mu se dogodi prijavljuje policiji.
Piše pisma ministrima, bori se za sebe, ali i druge. Želja mu je da preko Ministarstva pomogne mnogima kojima je potrebno samo malo podrške.

A njemu je potrebno samo malo. Nekoliko desetina evra mesečno da
može da plati neki sobičak i ne spava otvorenih očiju, dok trpi poniženja i strahuje od napada.



Izvor: telegraf.rs
Objavljeno: 01.02.2021

❮ Nazad