Vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila je drugu titulu prvaka Evrope od sticanja nezavisnosti, a “delfini” su do zlata u Ajndhovenu stigli pobedivši Crnu Goru sa 9:8, revanširavši se tako “ajkulama” za poraz u finalu Evropskog prvenstva odigranog 2008. u Malagi.

Značaj ovog finala, trećeg za “delfine” od raspada državne zajednice a drugog za crnogorske “ajkule”, u mnogome je odredio i to kako će se odvijati uvod meča. Odbrane su se bolje snalazile od napada, ofanzivne akcije često su prekidane zbog grešaka igrača koji su jurišali ga protivničkom golu, a na sve to su se i čuvari mreže isticali. 

Zato se čitavih sedam minuta čekalo na prvi gol, no kada god bi neko uspeo da povede, a tri puta u nizu vodila je Srbija, vrlo brzo se stizalo do izjednačenja. Pred sam kraj poluvremena, nakon što je posle Sorove odbrane peterca Janoviću i Pijetlovićeve majstorije u trećem golu sa igračem više, činilo se da su “delfini” na putu da se rezultatski odlepe, ali su sjajni pogoci razigranog Ivovića i Vladimira Gojkovića, doneli “ajkulama” prednost pred veliki predah.

Bilo je tada jasno da će odlučiti trenutak inspiracije, neki poseban momenat koji će podići ekipu a uzdrmati moral rivala, a onda se on desio na početku treće deonice. U jednom trenutku “delfini” su ostali bez dvojice isključenih saigrača, ali ne samo da nisu klonuli duhom u toj situaciji, već su uspeli da se velikim trudom izdignu iz tog teškog momenta i odbrane se.

I, baš to je pokrenulo je ples “delfina”. Preokrenuli su vođstvo rivala, poveli i - krenuli po novo zlato. A nije im bilo lako. Isključenja su im osipala redove, čak tri puta im se u ovom finalu desilo da moraju da se brane bez dvojice u bazenu u odnosu na standardan broj, ali - nisu klonuli. Možda ih je bilo manje u bazenu, ali u njemu ne igra broj, već srce. A tu je uvek jedno. Ekipno.