Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi

Rođeni se pronalaze

   (upisano: 07 Aug 10, 22:27) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Batinu ženu Stanku, kao od brega odvaljenu namrgođenu i namćorastu ženu, nikada nisam volela. Bata je otišao u vojsku ostavivši svoju trudnu ženu nama na teret a ja sam se pobrinula za to da joj zagorčam život. Nemajući kud, Stanka je posle tragične pogibije moga brata, sa malim detetom u naručju, napustila naše imanje... Bilo mi je 24 godine kada mi se srušio svet. Poginuo je moj dvadesetogodišnji brat. Grešna deca, tako mi to danas izgleda, a kada se sve desilo, smatrala sam nas dovoljno samosvesnima da čak budemo ljuti jedno na drugo, u stvari, više sam ja bila ljuta na njega... Da, pre nego što sam čula da je stradao, bila sam užasno besna... Dok sam ga čekala da dođe, punila sam se besom i birala reči koje ću mu prvom prilikom sasuti u lice, on je negde proživljavao svoje poslednje sekunde. Bili smo veoma vezani moj brat i ja. Valjda sam zato bila osetljiva na svaku nepravdu prema njemu. Zato sam bila i ljuta... Zato sam ponekad i danas ljuta što nas je ostavio jer ništa bez njega nije bilo isto... Iako smo živeli ne selu, radili teške poslove i jeli jaku hranu, njega je, čini mi se, malo jači vetar mogao da oduva. Pitala sam se kako, onako mršav, ima snage da radi, da nosi teret i obrađuje zemlju. Svaka kost mu se ocrtavala ispod tanušne majice dok bi se svom snagom napinjao da posao odradi do kraja... Ipak, skrivalo je sitno telo veliko srce, najveće koje sam upoznala... Ni mrava taj ne bi zgazio, mogla sam za to ruku u vatru da stavim. Bavio se sobom, nije se obazirao na tuđe živote. Ko god mu se obratio za pomoć, bio znan ili ne, mogao je na nju da računa. Nije gledao na to koje je rase, vere ili nacije, dovoljno mu je bilo da je čovek, i mogao je da računa na Batinu pomoć. Nekad sam mislila da, tako slab fizički a velikog i nesebičnog srca, neće daleko dogurati. Batina žena Ljudi su kao zveri, toga sam bila svesna pa sam se zato plašila za njega. Ni slutila nisam da je taj strah, u stvari predosećaj tragedije koja će me večno u crno zaviti... Ne, nije Bata Bogu na istinu pošao zbog tuđe zlobe. Greška, tako su okarakterisali njegovu pogibiju, kao da je u pitanju pogrešno pozvani broj telefona, kao da je pogrešan čovek povučen za ruku... Ne, htela sam da kažem ovo: greška je što je poginuo, greška je bilo čija smrt na odsluženju vojnog roka, greška je što sada neću moći da mu kažem sve što sam danima vežbala... Bledo lice u mrtvačkom sanduku prekinulo je sve... Grob prekriven svežom zemljom bio je stvarnost, koliko god ona bolna bila... Osam meseci pre nego što će otići u vosjku, Bata je doveo Stanku u kuću. Priznajem, nije mi se dopala. Iako bi se reklo da nije trebalo da se mešam u njihove stvari, nisam mogla da se sasvim distanciram jer smo živeli u istom domaćinstvu, u novoj kući muž i ja, a u staroj Bata sa roditeljima i Stankom. I danas se sećam svog prvog utiska o njoj... Krupna devojka, kao od brda odvaljena, više mi se činila kao pretnja mom mlađem bratu nego kao neko ko treba da ga podržava i prati kroz život. Pitala sam se gde ju je pronašao ali tada je već bilo kasno, postala mi je snajka i morala sam da se pomirim sa tim. Bila je seosko dete, kao i mi, ali je na prvi pogled odavala neki truli ponos kojem nisam mogla da nađem opravdanje, pa sam automatski počela da osećam netrpeljivost prema njoj. Predosećaj je uvek bio moja jača strana pa nisam ni u ovoj situaciji mogla da ga zanemarim... Možda bih i dala šansu Stanki da se bar jednom potrudila da nam se dopadne. Ovako... Pokazala se kao namćor i osobenjak. Večno namrgođena, takva je i legala i ustajala. Nije se trudila da bude ljubazna ni prema meni, a ni prema roditeljima. Radila je samo ono što je htela i nije se libila da podigne noge na sto i u punoj kući ako joj je baš tako "naišlo" u trenutku. Nije radila iako je bila setva, niti je imala žuljeve kad je bila žetva, samo ako joj se tako htelo. Kada je bila raspoložena, radila je za dvoje. Mesila je, čistila, kopala... Ono čega bi se prihvatila bilo je završeno do kraja i kako treba. Međutim, to je sebi možda mogao da dozvoli neki slobodni umetnik čija trenutna inspiracija stvara delo, ali ne i moja snajka Stanka, ne i neko ko je živeo od rada na selu. Znalo se da se leti privređuje za zimu i ništa nije zavisilo od našeg rapoloženja. Priroda je sama po sebi bila dovoljno nemilosrdna pa nismo mogli da se molimo i Stanki, jer su nam grad u proleće ili suša u ranu jesen bili previše. Stanka me je uverila u to da je prvi utisak o čoveku najispravniji, jer grubost koju je odavao njen fizički izgled, kao orden, "nosila" je svakog dana. Želela sam za mog Batu dražesnu ženicu, milu i nasmejanu, a dobila sam namćorastu ženturaču koja nije pokazala nameru da se promeni koliko god da smo joj nenemetljivo sugerisali da spusti grad i otvori srce za nežnost. Svađe zbog snajke Da smo živeli daleko jedni od drugih ili u gradu gde svako gleda svoja posla, naše neslaganje verovatno bi ostalo neizrečeno i prikriveno lažnim osmesima i kurtoaznim posetama. Ovako, svakoga dana bili smo zajedno, zavirivali smo jedni drugima u šerpe i kao psi režali. Da čovek zna šta će mu i kada pomrsiti konce, drugačije bi živeo... Izvesno bismo i mi više cenili bliskost u odnosu i zdravlje koje nam je Bog dao... Ne bismo porodične skupove završavali banalnim svađama i glupim zamerkama na račun ovog ili onog... Najveća i stalna zamerka bila je na Stankino ponašanje. - Zašto danas nije pomuzla kravu? - pitala bi majka Batu a on, sirotan, nemoćan da utiče na nju ali i da nas ućutka ili zadovolji, slegao je ramenima. - A zašto bi je, majko, muzla? - umesto da smirim situaciju, nadovezivala sam se. - Ima ko će... - frktala sam u Batinom smeru umesto da cenim to što jadnik gine da uradi i njen posao radi mira u kući. - Nije ni krompir kopala kad je trebalo, pa ne mora ni krave da se dotiče... Iako se uglavnom nije mešao, ni otac nije bio nem na naše zamerke pa je pronalazio način da nam se pridruži. - Kad vidim kako Stevina Brankica radi, začudim se lepo... Mlado čeljade, a tako vredno, odgovorno... - umesto da pokaže mušku, staračku mudrost, otac se spuštao i na niže grane od nas. - Kad mi je onomad Steva govorio da se orodimo, mislio sam, deca će to sama... A kad naš Bata dovede Stanku... Ako, neka je, tako je suđeno... - tobože se mirio sa situacijom ali je nemilice sipao otrovne strelice. Bata bi posedeo sa nama, koji put bi duboko uzdahnuo, pa ćutke otišao. Naravno, takve razgovore nismo vodili kada je Stanka bila sa nama, ona bi se najčešće za to vreme izležavala pod starim dudom, samo tri stabla dalje od nas, ali uz potok koji je zaglušivao naše zlobne komentare. Odnosi su se pogoršali tek kada je Bata plašljivo rekao da Stanka i on nameravaju da potraže posao u gradu i da napuste zajedničko dvorište. - "Gospođu" u gradu jedva čekaju - izrugivala sam se njihovoj ideji. - Ona ni za selo nije prispela, a grad bi da vidi... - Mila, drugačije bi bilo kada bi se zaposlila - branio ju je Bata. - Iznajmili bismo stan, pa ne bi bilo drugog izbora osim da oboje radimo. - Ma nemoj?! - dočekala bi majka. - A mi možemo da gatamo da li je ona ustala slučajno na desnu nogu, pošto uglavnom ustaje na levu... - Vi Stanku niste prihvatili od početka, pa ona možda jednostavno vidi da nema svrhe da se trudi... - Nema svrhe?! - pritisak mi je skakao čim bi pokušao da je brani. - A da jede ono što smo mi posejali i pobrali, to ima svrhe?! Da leži celi dan kad joj se leži, ima svrhe? - Mi... u stvari, Stanka... ona je trudna - rekao je bojažljivo. - Au... - uglas smo rekle majka i ja zaverenički se pogledavši. - Pa tek će sad da se uobrazi... Boga ti, da joj i kašika ne bude teška? - nasmejale smo se dok je Bata crveneo od neprijatnosti. Poziv za vojsku Samo nekoliko dana kasnije stigao mu je poziv za vojsku. Rastužio se moj jedini brat kada se primakao dan odlaska u kasarnu. Mogla sam da pretpostavim šta ga tišti, ali nisam htela da trošim vreme na razgovor o njegovoj nemogućoj ženi. - Kad ja odem... priđite joj, nemojte da bude sama... - započeo je. - Kada kreće voz? - pretvarala sam se da ne čujem. - Sutra u osam. Pomozi joj... U šestom je mesecu... To je značilo da Bata neće biti tu kad se Stanka porodi. - Ustaću da te ispratim - nisam odustajala od zacrtanog ni po koju cenu iako sam u glavi već počela da kujem plan kojim ću popraviti odnose u familiji i naučiti pameti njegovu drsku ženu. Zagrlila sam Batu na peronu sledećeg jutra samo zato što sam znala da se dugo nećemo videti. Još sam bila ljuta na njega što je dozvolio da goropadnica zategne odnose u našoj porodici. Čak sam se dvoumila da li da mu prigovorim dok mi je leđa okretao... Nisam mogla da pretpostavim da ga vidim poslednji put u životu... Umesto toga, zamišljala sam pobedonosni izraz na svom licu kada mu kažem da sam Stanku prevaspitala baš kako je trebalo i zahvalnost mog sirotog brata za moje revolucionarno delo. Istog dana započela sam realizaciju plana... Strogo sam zabranila roditeljima da Stanki u kuću unesu bilo šta što svojim rukama nije stvorila, bilo to jaje koje nije pokupila ispod kokoške ili jabuka koju joj je bilo teško da ubere. Zahtevala sam da budu prijatni prema njoj kada se prihvati nekog posla, ali da joj ni u tom slučaju u kuću ne unose ono za šta nije zavrnula rukave... Ni druga strana nije sedela skrštenih ruku pa je smislila način da mi napakosti. I retke trenutke kada bi se prihvatila nekog posla potpuno je ukinula provodeći dane sa nekim knjigama u rukama samo da mi napakosti. Bes u meni rastao je iz dana u dan, kao voda pre nego što će procvriti pretio je da pokulja iz mene. Nisam više htela da pameti naučim nju, nego Batu koji ju je doveo nama u dvorište. Birala sam u glavi najotrovnije reči kojima ću u srce da ga ubodem i samo sam čekala trenutak da se pojavi na mom pragu da bih ispoljila sav svoj bes... Uz pomoć komšinica, Stanka se jedne večeri porodila. Daleko od svog sela, Bata je dobio sina rumenih obraza... Pogledala sam dete, ali Stanki nisam htela da ponudim pomoć. Greška na vojnoj vežbi Umesto Bate, stigla nam je vest o njegovoj smrti. Iznenada, neočekivano, bolno, poražavajuće... Greška na nekoj vojnoj vežbi i mog brata više nije bilo... Bol mi je razdirao grudi, mislila sam da neću preživeti te dane. Svi smo bili šokirani, paralizovani vešću, ranjenog srca i pomućene svesti. Sahrane se sećam kao kroz maglu... Sve je bilo obavijeno tugom i protkano samo jednom spoznajom: nikada više neću videti svog jedinog brata... Tuga je bila jedino što sam osećala u tim danima, pa nisam primetila kada je Stanka otišla sa malim Dejanom iz sela. Iznenadila sam se kad mi je majka rekla. - Nije rekla kuda ide, nije se nikome javila, shvatila sam da je nema kada sam provirila kroz sobna vrata koja je namerno ostavila širom otvorena. Nisam toj vesti pridala značaj, sve je bilo ništavno i nevažno bez mog Bate. Hteli mi to ili ne, i posle smrti bližnjeg život se nastavlja. Tako sam i ja posle nekog vremena shvatila da opet osećam glad, da vidim pupoljke u cvatu i ljude oko sebe. Shvatila sam i da je odavno bilo vreme da postanem majka a to se nije dešavalo. Odlučila sam da nešto preduzmem po tom pitanju pa sam otišla prvo doktoru, pa travaru, vračari... Niko nije imao ohrabrujuće vesti, složili su se u jednom: nikada neću osetiti čari majčinstva. Nije me to zabolelo ni blizu kao gubitak voljenog brata. Pomirila sam se sa tom činjenicom nesvesna da ću tek zažaliti zbog njenih posledica jednoga dana. Kad sam osetila prazninu i besmisao života, setila sam se i da sam nerotkinja, ali i da negde živi dete koje sam mogla da volim kao svoje. Postala sam svesna i grubosti kojom sam oterala njegovu majku, i to sa njim u naručju... Premotavala sam u glavi filmove iz prošlosti i nisam u njima mogla da pronađem logiku, samo zlobu i nepotrebnu mržnju. Sada više nisam mogla da se setim ni zašto mi je Stanka bila toliko antipatična, ni zašto se nismo dobro slagale... Sve je gubilo smisao pred prazninom koja me je porazila. Bilo je kasno... Nisam više bila u prilici da pokažem da sam se pokajala, da pokažem da sam čovek koji ume da voli, a ne samo prigovara, zameće kavgu i mrzi. Kajanje je počelo da me izjeda... Morala sam da učinim nešto, morala sam da promenim sredinu u kojoj me je sve podsećalo na brata, u kojoj kao da sam videla njegov optužujući pogled što sam njegovo dete oterala u bespuće... Selidba u grad Sa mužem sam se preselila u grad. Našla sam i posao i počela iz početka iako tragediju, greh i kajanje nisam mogla da oteram od sebe. Počela sam da se raspitujem za Stanku, obišla sam njene stare roditelje, raspitivala se kod znanih i neznanih, ali niko nije hteo ili nije znao da mi kaže gde je, da mi pokaže gde živi mali Bata, kako sam u mislila nazivala Dejana. Nebrojene noći provela sam u suzama. Danju sam se čudila svojoj negdašnjoj površnosti. Međutim, svako kajanje bilo je zaludno jer više nisam imala koga da zamolim za oproštaj i da mu dokažem da sam drugačija. Godine provedene u takvom razmišljanju i otuđenost od Batinog sina bili su sasvim dovoljna kazna za greh koji sam počinila prema Stanki, a posredno i prema sirotom detetu. O da, bila sam i te kako svesna činjenice da sam napunila četrdeset godina kada sam ugledala prve sede vlasi u kosi. Meni godine nisu proletele u trenu, svaka se vukla sporo pod teretom tuge i kajanja koje me je iz godine u godinu sve više izjedalo... Jednoga dana na vratima se oglasilo zvono. Sporo sam se odvukla do njih misleći da je poštar. Kad sam ih otvorila, zamalo sam se srušila. Zadržale su me čvrste ruke mladića koji je neobično ličio na mog pokojnog brata. Mislila sam da haluciniram... Kada sam došla sebi, shvatila sam da gledam u Batinog sina. Nisam mogla ni reč da izustim, suze su zagušile svaki pokušaj da nešto kažem. Muž me je naterao da popijem tabletu za smirenje i tek kada je počela da deluje, mogla sam racionalno da govorim i razmišljam. Tada sam shvatila šta mi je mladić pričao. Batin glas, Batine oči koje su se smešile... Rekao je da zna za nesuglasice između nas i njegove majke ali da je želeo da nas vidi, ipak smo ista krv, ista loza. Posetio je baku i dedu na selu, a oni su ga uputili na moju adresu. Saznala sam da živi daleko od nas, tamo je sa majkom pronašao sreću. Ljubila sam mu ruke, zahvaljivalla Bogu na daru, smejala se i plakala istovremeno. Molila sam ga da sledećeg puta povede i majku, želela sam štošta da joj objasnim. Njegovim dolaskom, moj život je dobio novi smisao. Baš kada sam mislila da više ništa ne može da mi izmami osmeh na lice, svakodnevica mi je postala bogatija za jednog anđela. Redovno se viđamo i čujemo. Čak je i Stanka pristala na susret i tako pokazala da se iza grube spoljašnjosti krije veliko srce. Još teže mi je bilo dok sam slušala kako se dvoje sirotana snalazilo u tuđem gradu... Činjenica da su uspeli bila je olakšavajuća koliko i otežavajuća kada sam shvatila da je sve moglo da bude bezbolnije samo da sam bila drugačija... Nazad, međutim, nisam mogla pa sam sebi svečano obećala da ću od sada samo da im olakšavam... Srce mi je bilo puno kad sam vremenom u Dejanu otkrila brojne Batine osobine: požrtvovanost, dobrodušnost, miroljubivost... Na tome sam mogla da zahvalim Bogu i Stanki, jer on oca nikada nije video, pa je samo na osnovu priča i milosti nekog odgore, mogao u svom karakteru da izgradi crte čoveka koji je živeo samo nekoliko nedelja po njegovom rođenju... Još jedna spoznaja me teši... Znam da je Bata negde gore srećan zbog nas... Iako njegov prerano ugasli život nikada nećemo prežaliti, sada bar zajedno odemo na groblje, zapalimo sveću za pokoj njegove duše, ali i iz zahvalnosti za ono što je ostavio iza sebe. A ostavio je mnogo... Jednog anđela bez koga mi život više ne bi bio zamisliv, ženu koja nam je pokazala koliko velikodušan čovek može da bude i spoznaju da treba da se volimo i to pokazujemo jedni drugima svakog dana, jer nikada čovek ne zna koliko mu je vremena ostalo...
Lajkuj ovaj stih:
 

Kukavičluk i bekstvo od teškog života

   (upisano: 06 Aug 10, 22:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Damir i ja postali smo roditelji u vreme kada smo bili srednjoškolci a kako ni njegovi ni moji roditelji nisu želeli da nam pomognu, sami smo se snalazili. Živeli smo u nemaštini i jedva smo sastavljali kraj s krajem brinući se o našem sinu Zlatanu. Umorna od takvog života, pala sam na šarm vlasnika cirkusa koji je gostovao u našem gradu i sa njim sam pobegla od svog jadnog života ostavivši petogodišnjeg jedinca. I kajaću se dok sam živa... Život čine prilike, čak i one koje ne iskoristimo... U ljudskoj prirodi je da žali za propuštenim šansama i da se pita da li je one koje je prigrlio, trebalo da prihvati. I uvek se, šta god izabrali, tasovi na vagi klate malo na jednu, malo na drugu stranu... Još ako misli, đavolji pomagači noću kad san neće na oči, maštu povedu prema onoj nepovratno izgubljenoj prilici, žal se uvećava a tuga zagospodari... Tada se setim Zlatana, njegovih zlatnih uvojaka, toplih očiju i osmeha sa rupicom na bradi. Rodila sam ga kad mi je bilo 20 godina, bio je plod velike ljubavi između Damira i mene, a rodio se samo deset meseci nakon što smo se upoznali. Ljubav kao ljubav, pronašla nas je potpuno nespremne. Ne za ta čarobna osećanja, nego za posledice strasti kojoj smo se bez razmišljanja prepustili. Nadali smo se čudu Bila sam na završnoj godini srednje škole, a Damir je radio u očevoj automehaničarskoj radionici. Kao početniku, plata mu je bila mala, sasvim sigurno nedovoljna za samostalni život. Živeo je sa roditeljima u jednosobnom stanu, baš kao i ja. Naravno, nije bio lud od sreće kad sam mu rekla da sam u drugom stanju, međutim... Ni slutili nismo da će se svi problemi ovoga sveta sručiti na nas. Samo smo hteli da se volimo, mladi smo bili za bilo kakve obaveze... Meseci su prošli pre nego što smo odlučili šta nam je činiti... Bili smo uplašeni i kao da smo se nadali da će malo biće, koje se borilo za život u mojoj utrobi, nekom magijom nestati. Kada smo se osvestili, bilo je kasno, tačnije, rizično za bilo kakvu intervenciju iako smo i Damir i ja priželjkivali da nas neko oslobodi tog tereta. Poludeli su i moji i njegovi kad su saznali... - Dovela si nas pred svršeni čin - urlao je moj otac. - Ne znam kakav sad savet očekuješ od mene... Tu kašu sama si zakuvala pa se sama iz nje vadi... - Lepo si udesila svoju budućnost - majka je bila malo blaža, ali jednako ironična. - Umesto da se zaposliš posle srednje škole, ti ćeš, ćero, u pelene... Nije bilo smisla da im pričam o ljubavi u tom momentu, zato sam ćutala i plakala. Mešale su se suze istinskog straha za budućnost sa onim pokajničkim... Ni Damir nije bolje prošao. - Kad si bio dovoljno zreo da napraviš to dete, budi sad muško, pa ga podigni - bile su reči njegovog oca. Majka mu je krišom, da otac ne vidi, u ruke tutnula nešto novca. - Da imaš za kiriju - rekla je time mu jasno dajući na znanje da on nema više šta da traži pod njihovim krovom. Iako na prvi pogled surovo, to je bilo logično jer je četrdeset kvadrata bilo pretesno i za njih troje. Zid ćutanja Tako smo se Damir i ja, sa dva kofera u rukama, obreli pred vratima podstanarskog stana. Nismo imali mnogo novca pa ni neku mogućnost izbora, te smo izabrali najskromniji, bolje rečeno, najbedniji. Siva zgrada u predgrađu i trošni stančić u prizemlju bili su sve što smo sebi mogli da priuštimo. Nedostajalo je u njemu osnovnih komada nameštaja, a ono što nam je mrzovoljni i nervozni gazda dao raspadalo se, ali nismo razmišljali o kupovini novog. Preko noći je borba za egzistenciju zamenila bezbrižnost, a ljubav, do tada vodilja u našoj vezi, pomerila se na periferiju ustupivši mesto svakodnevnim problemima. Maturirala sam samo mesec dana nakon početka zajedničkog života sa Damirom. Gledala sam školske drugarice kako se raduju prvim radnim mestima i samostalnosti uporedo sa mojim stomakom koji je rastao iz dana u dan. Sedela sam u kući čekajući umornog muža da se vrati s posla i da mi ostavi prljavo radno odelo da ga operem. A kad bih završila, nisam uživala u maženju u muževljevom naručju, nego sam brinula svoje brige... Pitala sam se u šta ću spustiti bebu kad je dovedem u memljivi stan, šta ću joj obući... Damir je svoje brige čuvao za sebe... Bile su slične, ali ja sam bila trudna a on brižan, pa je tako zid ćutanja počeo da se podiže između nas dvoje... Da smo bili koju godinu stariji, znali bismo da se razgovorom mnogo toga može rešiti... Znali bismo i da je tišina kojoj smo se prepuštali početak kraja ljubavi u koju smo se samo nekoliko meseci ranije kleli... Odnose sa roditeljima popravili smo vremenom, nisu oni imali izbora kad se već sve desilo, ali i dalje nismo mogli da računamo na njihovu pomoć. Živeli smo od Damirove plate, platili bismo kiriju, mesečne obaveze i snabdeli se hranom. Za drugo nismo imali... Nisam mogla da se otrgnem maštanju o bezbrižnim danima, kao ni Damir, uostalom. Sve češće smo se svađali, s razlogom ili bez njega, pa se nametnuo zaključak da smo karakterno različiti. Ranije se nije činilo tako, ali nismo zajedno provodili 24 sata pa nismo mogli znati... Do pojave prvih kontrakcija, bilo mi je preko glave prljavih odela, tuđeg trošnog stana, loših odnosa sa mužem i spajanja kraja s krajem. Zato sam jedva čekala taj smotuljak... Htela sam da me neko voli jer to od Damira više nisam očelivala... Dala sam mu ime po svojoj želji, htela sam da bude zlatno dete, a došao je kao blago u moj učmali život. Zlatan... Ljubav prema detetu Od prvog dodira, od momenta kad mi ga je babica dala u ruke, osećala sam da me razume... Nije, kao ostale bebe, imao zamagljen pogled, nije stalno plakao... Gledao me je sa razumevanjem, kao da jedva čeka da mu se požalim... I Damir mu se mnogo obradovao. Čak sam stekla utisak da naša ljubav nije nepovratno izgubljena kada sam videla koliko se, prvih dana po izlasku iz bolnice, trudi oko nas. Međutim, taj bljesak bio je varka... Čim je splasnulo početno oduševljenje našom bebom, izgubila se spona između nas dvoje i ostala je samo ljubav prema detetu. Međutim, i tada mnoge stvari u našem životu nisu bile dobre... Dete je zahtevalo novac koji nismo imali, pa je nervoza bila veća nego ranije. Otežavajuća okolnost za mene bila je to što pred detetom nisam smela da je ispoljim pa sam je skrivala u dubini duše, ali od sebe nisam mogla da je skrijem... Jedino je dete u mom životu napredovalo. Kosa mu je bila svaki dan zlatnija, osmeh širi i veseliji, a nožice nestašnije, brže. Sve ostalo kaskalo je za njegovim korakom: i odnos između Damira i mene, i naša materijalna situacija. Prihodi su nam bili isti, a rashodi su rasli iz dana u dan. Nije bilo govora o mom zaposlenju jer Zlatka nije imao ko da čuva, a novac za vrtić bio nam je misaona imenica. Ponekad sam sanjala o tome da neki razdragani ljudi dolaze po mene... Nije bilo ni Zlatka, ni Damira, ni naše buđave garsonjere, sedela sam na ringišpilu i smejala se, smejala... Budila sam se sa prijatnim osećajem u želucu... Nestajao bi čim bi krevet u poluraspadnutom stanju poda mnom zaškripao... Zlatku je bilo pet godina kada je u naš grad došao cirkus. Da veliki šatori nisu bili razapeti u blizini našeg stana, ne bih mu spomenula taj šareni svet u malom. Nismo imali novca ni za osnovne stvari, a cirkus se tu sigurno nije ubrajao. Ovako, ugledao je svetinu koja hrli da vidi akrobacije, čuo je priče oduševljene dece i počeo je da me moli da odemo. Smišljala sam najrazličitije izgovore, ružila cirkus i pretvarala se da ga ne čujem, ali nije vredelo, nije odustajao. Morala sam da ga odvedem... Nauštrb mesa koje sam tog meseca precrtala na trpezi, ali nije moglo drugačije. Ne znam da li je više bio impresioniran Zlatan ili ja... Tačke koje su akrobati izvodili bile su perfektno uvežbane, izazivale su ovacije i opšte oduševljenje. Cirkusanti su bili veseli, složni i zgodni. Pomislila sam da su srećni, pa sam se setila svog bednog života... Početak tačke sa životinjama odagnao je loše misli... Dobro uvežbani konji, slon, majmuni, zebre, smenjivali su se, ali ja u tom trenutku nisam bila oduševljena njima. Krotitelj životinja privukao je moju pažnju. Muškarac u najboljim godinama, sa tek ponekom sedom u šarmantnoj bradi, držao se kao kralj. Glas mu je bio siguran, a stas prav. Imao je figuru na kojoj su mogli da mu pozavide mnogo mlađi od njega. Prvi put od kada sam upoznala Damira, neki muškarac privukao je moju pažnju. Uznemirila me je pomisao na to... Bila sam žena sa malim detetom u naručju zagledana u krotitelja životinja u cirkusu. Nešto mi je u tom prizoru bilo bizarno, ali istovremeno uzbudljivo. Svi su mu zadivljeno aplaudirali, i publika i ostali članovi cirkusa. Suvereno je vladao svojim terenom i delovao je kao ostvaren i zadovoljan čovek, za razliku od mene, za razliku od Damira... Duše su nam se prepoznale Kada je predstava završena, publika je pohrlila iz šatre ali je mene Zlatan povukao na drugu stranu. Ugledao je procep na ceradi i kroz njega zebru koja mu se najviše dopala tokom prestave. - Hoću još malo da je vidim, mama, dođi... - Zlatane, ne smemo tamo da idemo... - pokušala sam da ga zaustavim. - Prođite, prođite, gospođo, slobodno... - čula sam glas koji je samo koji minut ranije, izgovarajući komande životinjama, izazvao prve žmarce u meni. Usiljeno sam se nasmejala. Taj čovek me je baš uznemirio... Zlatan je jedva dočekao te reči i već se zabavljao sa zebrom, dok me je čovek zainteresovano gledao. - Nećete mi reći da ste majka ovom dečaku? Nasmejala sam se, rumenilo mi je oblilo lice, odavno nisam dobila kompliment. - Jesam... - Zašto onda, lepa gospođo, niste srećni? Mladi ste, imate zdravo dete, a na vašem licu lako je pročitati nezadovoljstvo... Nešto me je steglo u grlu. Pokušala sam da progovorim, ali reči nisu potekle. - Kažite slobodno - prišao mi je i za ruku me poveo do obližnje klupe na koju smo seli. - Često čovek može među nepoznatim ljudima da pronađe razumevanje kojeg nema u odnosu sa nekim koga godinama poznaje... Često je dovoljan samo pogleda da se duše prepoznaju... Svakom rečenicom gađao me je direktno u srce. Kao da je imao ugrađen skener koji je prodirao direktno do moje duše, ma, kao da mu je tog predvečerja bila na dlanu... - Nisam srećna - rekla sam nesigurnim glasom. - Čudno je da to vama sada i ovde govorim, ali... nisam od života dobila ono što sam očekivala... Htela sam da živim slobodno, nesputano, lepršavo... - A uhvatili ste sebe jednog jutra među četiri zida, zatrpanu obavezama koje mrzite... - nadovezao se. Zlatan nije gledao u nas, pa sam dopustila suzama da kliznu... Šarmantni gospodin prešao je nadlanicom preko mog obraza. Osećala sam se jadno... Ustala sam naglo, morala sam da pobegnem od sebe... Uhvatila sam Zlatana za ruku i žurno krenula prema izlazu. - Dođite i sutra - povikao je za mnom krotitelj. - Čekaću vas... Krotitelj mog srca Cele noći nisam mogla oka da sklopim. Sav jad mog života, kojem sam odškrinula vrata pred nepoznatim, pokuljao je... Lila sam suze na svojoj strani kreveta, a Damir je na svojoj mirno spavao. Neprestano sam razmišljala o čoveku koji me je privukao kao magijom, o tome kako je pročitao moju dušu... Nisam mogla a da ne pomislim na sudbinu kad se već sve desilo na tako volšeban način... Uznemiravala me je pomisao na poziv da opet dođem u cirkus, ali nisam smela da se prepustim nabujaloj reci... Dan sam provela sa Zlatanom ali bila sam odsutna... Nisam imala strpljenja da smišljam igrice kojima smo se inače zabavljali, pa sam ga samo ljubila i mirisala njegovu kosicu... Bio je neobično miran... Dok povečerje nije palo na grad, uspevala sam da zadržim prividnu mirnoću. Moje muke počele su kada sam u daljini čula da je počela predstava... I opet sam, uznemirena, šetala po stanu kao lav u kavezu... Sve dok nisam začula poznati duboki glas... Knedla mi se pojavila u grlu, ogromna, gotovo da nisam mogla da dišem... Srce u grudima kao da je htelo da iskoči... Uzela sam Zlatana u naručje, svom snagom sam ga zagrlila, poljubila u kosicu i ostavila ga da se igra. Nije primetio da je zagrljaj bio grčevit, vratio se svojoj zanimaciji... Damira ni pogledala nisam... Zgrabila sam jaknu zalupivši vrata stana za sobom. Trčala sam do šatora. Predstava je već bila završena pa sam se jedva progurala kroz reku ljudi na izlazu... Došla sam na isto mesto... Čekao me je... - Znao sam da ćeš doći - rekao je pomilovavši me po kosi. Sledećeg dana sa cirkuskom svitom napustila sam grad. - Pridruži mi se u ovoj našoj pustolovini - bilo je dovoljno da kaže Robert, krotitelj životinja i mog srca, i ja sam već mislima bila daleko od grada u kojem se moj život sunovratio. Samo sam pomislila na Zlatana i brzo sam to odagnala jer sam znala da bi me moglo ubiti. Tuga što ga ostavljam bila je nemerljiva, ali nisam mogla da celog života budem talac tuđe sreće. Napustila sam sve Novi izazov bio je pred nama, novi grad, nova publika, jer, sada sam bila deo cirkusa. Preko noći postala sam Robertova ljubavnica i prodavačica karata na ulazu. Život mi je postao dinamičniji, lepši... Bila sam voljena žena i, prvi put u životu, korisna. Zarađivala sam novac koji nije bio veliki, ali meni dragocen. Nisam ga trošila, odvajala sam ga na stranu potajno planirajući da ću jednog dana iznenaditi Zlatana i da ću u njegovim okicama opet ugledati sjaj ako je nekad i bio ljut na mamu što ga je ostavila... Gradovi su se smenjivali, svaki lepši od prethodnog. Iako je način života koji sam odabrala realno bio nomadski, nisam imala vremena za suštinsko propitivanje, malodušnost ni dosadu. Cirkus je bio pravi grad u malom. Imali smo svoje intrige, preljube, dobre i loše duše. Robert je u neku ruku bio šef parade, pa su mene, kao njegovu izabranicu, tračevi i otrovne strelice uglavnom mimoilazili. On je i dalje u meni izazivao isti onaj nemir, podjednako me je uzbuđivao i intrigirao. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da je pomalo ćudljiv. Umeo je da bude nepredvidljiv i prek. Ponekad bi viknuo glasom od kojeg se ledila krv u žilama... Ostali članovi cirkuske porodice tada su se sklanjali, pa sam i ja naučila da takve njegove faze treba prećutati i čekati da prođu. Posle je opet bio onaj intuitivni, interesantni čovek. Često nisam znala šta misli ili planira, ali njegovi odgovori uvek su bili dvosmisleni, filozofski, pa posle prvog puta nisam potezala tu temu. Često sam, i u snu i na javi, u misli dozivala Zlatanov lik. Pitala sam se da li je srećan, možda ljut, koliko je porastao... Verovala sam da se Damir i on bolje snalaze bez mene lišeni jedne frustracije, nezadovoljstva, mrskog izraza na licu. Svake godine na Zlatanov rođendan brojala sam ušteđevinu i zamišljala kako ću baš sledeće godine, baš na rođendan biti sa njim. Ali nekako smo uvek bili sve dalje... U jednom gradu ostali smo duže nego što smo planirali. Po Robertovom ponašanju znala sam i zašto... Bio je nepristupačniji nego inače, ali u zanosu, onom zaljubljenoga čoveka... Kada smo napuštali grad, cirkuska svita bila je bogatija za jednu članicu, sličnu meni, samo mlađu, svežiju... Znala sam da, ako želim miran život, čemu sam se potajno nadala, za mene pod šatrom više nema mesta... Iskrala sam se u sumrak uputivši se prema najbližoj autobuskoj stanici. Tuga i neverica Kako se autobus približavao mom rodnom gradu, bila sam sve spokojnija. Prošla sam sve ono što mi je nedostajalo, živela sam avanturu i obišla svet, te zaradila novac, ali sada mi je nedostajala bazna stanica, htela sam opet negde da se skrasim. Znala sam da se Damiru i Zlatanu ne mogu vratiti, možda je u njihov dom stigla nova žena... Mogla sam jedino roditeljima da odem iako godinama s njima nisam bila u kontaktu, ali htela sam prvo da potražim dete... Najlakše je bilo otići na staru adresu. Na vratima je još bila pločica sa prezimenom našeg gazde. Ponadala sam se da je moje dete unutra... Otvorila mi je mlada žena, rekla je da je novi podstanar... - Čovek koji je živeo pre nas odselio se ima tome dve godine... Bio je sam, ne znam šta mu je bilo sa ženom... Desila se neka nesreća, izgubio je dete... - Kako mislite izgubio? - Mali je poginuo tu, pred zgradom... Zemlja pod mojim nogama počela je da podrhtava... - Znate li kuda se odselio? - Ne znam... Ne znam kako sam došla do kuće Damirovih roditelja. Utrčala sam u radionicu u prizemlju... - Damire, da li je istina? - povikala sam da nadglasam zvuk mašina. - Gde je Zlatan? Nije me ni pogledao ali je oporo izgovorio: - Poginuo je... Igrao se ispred zgrade i potrčao za loptom... Dok si ti lutala svetom... - Gde je sahranjen? Nekako sam doteturala do groblja. Do tog momenta mogla sam da se zavaravam, ali slika na spomeniku kao da me je ošamarila. Sa nje su mi se smešile moje oči... Na grobu sam ostala sve dok nije pala noć... Otišla sam roditeljima. Primili su me, nisu druge dece imali... I oni su bili ljuti na mene zbog kukavičkog bekstva od teškog života... Ljuti su i danas, i oni, ali i svi koji me poznaju. Ni ja sebi nikada nisam oprostila, ne dopuštaju mi to one okice koje mi titraju pred očima i kada su otvorene i kad usnim.
Lajkuj ovaj stih:
 

Verovala sam u ljubav i sudbinu

   (upisano: 06 Aug 10, 00:37) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kad bih mogla da vratim vreme, ponešto bih drugačije uradila. Trebalo je da znam da nijedna ljubav ne traje večno i da će to što nemamo dece kad-tad mog supruga Milana odvući drugoj u postelju. Iako me nije razumela, mama je patila zajedno sa mnom kada sam se sa dva kofera u rukama vratila u roditeljsku kuću Odrasla sam u takozvanom naselju solidarnosti. Nisu to bile male, identične kuće u nizu već kompleks zgrada sa komfornim jednosobnim i dvosobnim stanovima, dostupni i onima sa dubokim džepom, ali prvenstveno namenjeni i dodeljeni onima koje život nije mazio. Tako sam se svakodnevno susretala sa mladim, prerano obolelim ljudima, invalidima, starim bračnim parovima čije su penzije "odlazile" na lekove, ali i sa decom sličnom sebi, koja su uglavnom odrastala kraj jednog roditelja. Očevog lika sećam se kao kroz izmaglicu. Napustio nas je kada mi je bilo jedva pet, a Slađani, mojoj mlađoj sestri, samo dve godine. Tačnije, nije nas napustio već nas je oterao od sebe i iz svoje kuće, nekom ludom srećom baš u vreme kada su se ti stanovi dodeljivali. Kako je ispunjavala sve uslove, majka je dobila stan: bila je bez krova nad glavom, samohrana, sa platom ispod proseka i dvoje dece na grbači. Čim nas je otac izbacio iz svoje kuće u koju je doveo drugu ženu, uselile smo se u dvosobni stan, doduše, prazan - prve godine spavale smo na jednom kauču, ni televizor nismo imale, ali mama Radmila nije klonula duhom, naprotiv, pronašla je bolje plaćeni posao i, pošto je svake godine podizala kredit, uskoro je opremila naš stan. Sve o mojoj majci Do desetog rođendana imala sam sve. Mama je sa mnogo ljubavi uređivala svaki kutak, pa su se komšinice divile njenom istančanom ukusu, ali i upornosti. A ona nije bila uporna samo u tome. Zalud život u oazi ako sve krene pogrešnim tokom, pa je ponekad bila stroga i umela je da podvikne. Želela je da od nas dve stvori ljude, da izrastemo u pristojne i, pre svega, nezavisne žene. Nije nas opterećivala kućnim poslovima sem što je zahtevala da naša soba uvek bude uredna. Ali, kada su škola i učenje bili u pitanju, ponekad smo, uostalom kao i sve pubertetlije, Slađana i ja verovale da je - nemilosrdna. Sada znam da je bila u pravu za sve što je radila. - Muško se uvek snađe, ako ništa drugo, radiće fizičke poslove, ali žena, ona to sebi ne može da priušti - govorila je. Slađana je završila fakultet, radi u srednjoj školi, predaje istoriju, živi u susednom gradu, udala se iste godine kada i ja, i ima sve ono što ja nemam: dobrog muža, divan brak i dvoje zlatne dece. Naravno da nisam ljubomorna, volim sestru više od svega na svetu, ali me strašno boli to što nisam poslušala svoju majku. Godine su prošle i o rađanju više ne razmišljam. Ljubavi što se tiče, ne znam šta pametno da napišem. Kada te guja ujede, kao što je jednom ujela moju majku, prestaneš da veruješ da negde postoji tvoja druga polovina. Ipak, mi se razlikujemo jer je mama Radmila imala pred sobom cilj, znala je za koga radi i živi. Izrasla sam u lepu, modernu devojku osrednje visine, skladno građenu, sa krupnim crnim očima baš kakva je bila i moja kosa, večito kratka jer mi je takav oblik frizure fantastično pristajao. U mene su se momci zaljubljivali tek na drugi, treći, deseti pogled, kada bi me upoznali takvu kakva sam: pametnu, duhovitu i veoma interesantnu. Bilo mi je dvadeset pet godina, završila sam Višu pedagošku i već sam tri godine radila kao vaspitačica u jednom vrtiću. Bio je to lep posao, volela sam decu. Milan je bio visok i zgodan plavokosi mladić, simpatičan, a zahvaljujući pomalo detinjem osmehu, retko ko je verovao da se bliži tridesetoj. Radio je na mestu zamenika sekretara vrtića, nismo bili u svakodnevnom kontaktu ali su ponekad naši susreti bili neizbežni. Nismo mogli da imamo potomstvo Počelo je ispijanjem kafe u njegovoj kancelariji pa, iako je prema svima bio veoma ljubazan, ne sećam se da se ijedna moja koleginica pohvalila da je s njim popila kafu. Potom smo počeli da izlazimo, zbližili smo se i zavoleli, a već naredne jeseni učinio me je svojom suprugom. Naravno, bila sam srećna ali bilo mi je žao mame. Slađana se udala koji mesec ranije, sada sam i ja odlazila od nje, ipak, tešila me je činjenica da sam se udala u rodnom gradu i da ćemo često posećivati jedna drugu. Prva godina Milanovog i mog braka proletela je kao treptaj, uvek je tako kada su ljudi mladi, srećni i zaljubljeni, kada neopterećeni uživaju jedno u drugom. Da, neopterećeni, jer te prve godine nismo razmišljali o proširenju porodice ali nismo tako mogli doveka. Nadali smo se, kao i svi mladi parovi, ali nažalost, naše nade su svakog meseca bivale sve manje i zato smo počeli da obilazimo lekare. Oboje, naravno, jer Milan nije bio od onih muškaraca koji veruju u "isključivu žensku krivicu". Bio je spreman da se leči ukoliko bi problem bio u njemu ali oboje smo bili zdravi i stoprocentno sposobni da začnemo novi život. Sumnjajući u takvu dijagnozu, došli smo i u Beograd, najboljim lekarima, ali i oni su potvrdili ono u šta smo sumnjali. - Dešava se - rekao je stari, iskusni ginekolog. - Doduše, retko, ali dešava se. Jednostavno rečeno, vas dvoje ste loš spoj. Nema potrebe da se trujete lekovima kada ste potpuno zdravi, ali eto... Ponekad ni medicina ne može da pronikne u takve fenomene ali čuda nisu isključena. Znači, može da se dogodi da ostanete bez poroda ali i da već sledećeg meseca otkrijete da ste u drugom stanju. Nije nam bilo lako da prihvatimo istinu. Ipak, voleli smo se i ostali smo zajedno držeći se za "čudo" kao za slamku spasa. Godinu dana kasnije počela sam da osećam čudne bolove u stomaku i krstima. Čak mi je i menstruacija izostala, pa ništa drugo nisam mogla da pomislim nego da nas je Bog pogledao. Sačekala sam da prođe jedan mesec da budem sigurna da u meni raste nov život, međutim, završila sam na operacionom stolu jer je to "nešto" bilo veoma urgentno. Kasnije sam saznala da je bol bio posledica ciste na debelom crevu, ali je moja mama Radmila umešala prste u sve to pa mi doktori nisu kazali celu istinu. Znala sam da cista može da bukne na bilo kojem mestu. Nije prijatno, ali otkloni se, nekoliko kontrola i rešeno. Zašto je u mom slučaju sve bilo urgentno, zašto sam pune dve godine odlazila na kontrole, popila "tovar" lekova i galon nekog gorkog čaja, to nisam znala, a iskreno, plašila sam se da pitam. Tešila sam sebe da je ipak najvažnije da sam živa, ali od tog vremena nisam ličila na sebe. Neću da izneverim muža Od mog lepog lica ostale su samo grozno isturene jagodice preko kojih su se spustali tamni podočnjaci, a od skladnog tela ostali su samo kost i koža. Bilo mi je mučno da se pogledam u ogledalo, ličila sam na izgladnelo dete koje je upravo dopremljeno iz logora. I da nije bilo Milanove podrške... Šta se tada motalo po njegovog glavi pojma nemam, ali uspeo je da me ubedi da je najvažnije to da sam ozdravila, da će vreme učiniti svoje i da ću jednom opet zablistati u punom sjaju, najzad, da fizička lepota nije presudna i da sam ga zapravo osvojila onim što nosim u sebi - duhovnom lepotom i sposobnošću da volim do poslednjeg atoma. U to vreme bilo mi je potrebno da to čujem pa, iako se naš brak završio neslavno, zahvalna sam mu što mi je u tom kritičnom periodu pružio ruku. - Suzana, uvek nekud žuriš - kazala je moja majka kada sam navratila kod nje. - Sedi, dete, opusti se, uzgred... da, reći ću ti, zašto da ne? - činilo se kao da skriva pogled i kao da ne zna kako da zapodene razgovor. - Mama? - pogledah je značajno. - Ako te je pogodila Amorova strela i ako si pronašla nekog pristojnog gospodina, reći ću ti da je bilo krajnje vreme i da sam srećna zbog toga. Nasmešila se. - Znam da ljubav ne poznaje godine ali nije reč o meni. Priznanjem da sam u banji upoznala šarmantnog doktora i da smo nekoliko puta izašli na piće, ali tek da prekratimo vreme. Čovek je ozbiljan, oženjen, a ti znaš da sam oprezna - nasmešila se. - Dobro, i? - upitah. - Vidiš, Suzana, već ti je trideset četvrta. Mislim, nema razloga da te lažem, ispričala sam tom doktoru sve o tebi i, znaš li šta je kazao? Da ne čekaš da te pregaze godine, već da što pre rodiš dete. To će ti pročistiti krv, popravićeš se, procvetaćeš... - Mama, zaboga, šta to govoriš? Znaš za Milanov i moj problem! - Eh, dete moje, svako za sebe - oteo joj se dubok uzdah i za trenutak je sklopila oči. - Tačno, bio je uz tebe, bodrio te je, ali to bi uradio svaki čovek u kome ima imalo dobrote i savesti. Kada su deca u pitanju, stvari ne stoje tako. Koliko ti želiš da ih imaš, toliko želi i on. Zajedno očigleno ne možete, a ko će prvi da izgubi strpljenje... - odmahnula je glavom. - Mama, molim te, kako možeš? Da li mi to savetuješ da se razvedem ili da mu poturim tuđe dete? - Kako god izabereš, ali jedno zapamti - unela mi se u lice - Bog je ženi podario radost rađanja. Zdrava si, možeš to, najzad, rodi ga sebi i nemoj da dozvoliš da te godine pregaze. Uostalom, pogledaj mene. Šta sam imala od svog poštenja i braka? Njegova ste krv, a on vas je kao male prosjake oterao s praga kuće u kojoj ste rođene. Da, to je uradio vaš otac - mama se zacrvenela od besa kao da nisu prošle decenije. - A, zar ne misliš da bi to bilo sebično? - upitah. - Bog mi je dao drugu šansu za život, ne želim da me grize savest. - Suzana, pa upravo o tome pričam. Treba da iskoristiš tu šansu, da osetiš radost materinstva, da ostaviš nešto iza sebe. Maziš tuđu decu, vodiš ih na izlete, smeješ se sa njima, ali to je posao za koji si plaćena a sva ta dečica jedva čekaju da roditelji dođu po njih. Takođe, ne možeš doveka uživati u Slađaninoj deci. Odrašće, nećeš to ni osetiti, a danas svako gleda svoj interes i... kome je još stalo do matore tetke? Najzad, ni ja neću živeti dvesta godina. A tvoj Milan... ne znam. Dobar je čovek, ali sigurna sam da bi voleo da imate dece i da bi... mislim, ako mu se se ukaže prilika... - Mama, sada si preterala! Sigurna sam da si za neke stvari u pravu, ali ne pada mi na pamet da rađam dete sa bilo kim. I nije lepo što tako misliš o Milanu. Sada zaista moram da krenem - zgrabila sam tašnu i gotovo istrčala na hodnik. Moj promašeni brak Ne poričem, sve me je bolelo, svi dečji rođendani naših prijatelja na koje nismo odlazili prećutno smatrajući da ne pripadamo "tom svetu", pogled na žicu u dvorištu na kojoj se nikada nisu sušile pelene, sobica od koje smo napravili ostavu, tišina bez dečjeg smeha i vriske, izlozi puni igračaka... Ipak, verovala sam da se od sudbine ne može pobeći, da je to naša, zajednička sudbina i, kako su godine prolazile, sve više sam bila ubeđena u to da sam postupila ispravno, ljudski. Deset godina naš brak je tekao kao velika, mirna reka, bez mnogo ushićenja i strasti iako smo bili u najboljim godinama. Verovala sam da je tako najbolje. Doduše, ostala je praznina ali ništa nije moglo da se meri sa mirnim snom i osećanjem da nisam izdala našu ljubav niti Milanovo poverenje. A onda su mi se sve te mirne godine obile o glavu. Istina me je pokosila kao mač, a mržnja koju sam tada osetila prema Milanu nije dugo potrajala. Vratila mi se kao bumerang i sada jedino mogu da mrzim sebe. - Suzana, treba da razgovaramo - rekao je jednog dana. - Reci, slušam - kazala sam mirno, po navici. Zar je trebalo da drhtim kada smo se uvek i o svemu dogovarali, kada sam mu bezrezervno verovala. - Postaću otac, Suzana - pogledao me je pravo u oči. - I želim da mi ta devojka rodi dete koje će odrastati pored mene. Stisnula sam pesnice skrenuvši pogled. - Voleo sam te, ti si veoma draga i požrtvovana i... - I šta sad imam od te požrtvovanosti? - upadoh mu u reč izgovorivši upravo ono što je moja majka jednom prilikom rekla. - Znam, Suzana, nemaš ništa, ipak, voleo bih kada bi pokušala da razumeš. Već mi je četrdeset sedma, a to dete je moja krv. Ne smem da ga se odreknem, ne želim, ne mogu... i, taj osećaj... - Daj, Milane, nismo deca, slobodno reci da je to nešto što nikada neću osetiti - rekoh povređeno i zajedljivo. - Nisam tako mislio. Uzgred, nismo bili dobar spoj, možda ćeš jednom i ti osetiti takvu vrstu radosti. - Jednom? - bolno vrisnuh. - A kada će biti to jednom, i da li umeš da mi kažeš koje je zlo manje: da rodim u pedesetoj ili da silujem prvog na koga naiđem, da mi napravi dete i da mu više nikada ne vidim oči? Ne ide to tako, Milane. Za muškarca nikada nije kasno da postane otac, a ja sam onog pravog, u braku ili ne, morala da potražim mnogo ranije - polako sam ustala i, sa nogama kao od olova, krenula prema vratima. Jedino sam želela da pokupim svoje stvari i da u najvećoj tišini nestanem iz njegovog života. Starost u majčinoj kući Priznajem, plakala sam, ali ne samo zbog ličnog poraza, već zato što sam se u tom trenutku setila svoje majke. Tako je i ona jednom pakovala stvari: svoje, Slađanine i moje. Verujem da joj je tada bilo teže nego meni, ali znala je da ne sme da poklekne i da mora da živi zbog nas. Uspela je da nas izvede na pravi put, ali nije mogla da nam odredi sudbinu. Sada sam opet u rodnoj kući, živim i starim pored svoje majke. Prošlo je šest godina i za to vreme Milana smo pomenule samo jednom, one večeri kada sam sa koferima u rukama pokucala na njena vrata kratko rekavši da će Milan postati otac, ali da ja nisam majka njegovog deteta. Majka ništa nije pitala, ni onoga dana kada smo se razveli, baš kao što nismo komentarisale kada smo načule da je dobio sina. I nikada mi nije prebacila to što je onda, davno, nisam poslušala. Oseća koliko se kajem pa neće da mi soli ranu, a ja se zaista kajem i znam da ću se kajati do kraja života. Nisam umela ili nisam želela da razmišljam o tišini koja se uvukla u naš brak. Mislila sam da smo se pomirili i srodili sa njom, i da će tako zauvek ostati. A trebalo je da znam: dete je najveći Božji dar i nijedna ljubav nije vredna takve žrtve. Posao vaspitačice obavljam savesno i drago mi je što je Milan našao novi posao. Valjda ni on nije želeo da se srećemo, napokon, shvatila sam da je moj poziv samo posao i da je glupo da se radujem deci koja jedva čekaju da po njih dođu roditelji. I baš kao što je moja majka govorila, ni osetila nisam kada su sestrina deca odrasla. Okupimo se za krsnu slavu, povere mi neku beznačajnu tajnu, i to je sve. Imaju oni prečeg posla, znam, i to ne mogu da im zamerim. Žao mi je što nisam poslušala majku i što sam sebi skrojila ovakvu "sreću". Sada me grize savest i sve češće se pitam kakav će mi biti život kada dođe vreme za penziju i kada ne bude više moje majke, naravno, ukoliko me kajanje u međuvremenu ne ubije. Tužno je kada čovek na pragu pedesete razmišlja o smrti ali kada se udruže kajanje, samoća, tišina i beznađe, život nema smisla. A ja sam odavno umorna od svega.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav na daljinu

   (upisano: 06 Aug 10, 00:05) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bilo je ljeto, sparno vece, dva svijeta, koja su se na samom pocetku cinili sasvim razlicita, su se upoznali. On se zvaoo Dejan, a ona Ivana. Taj susret je bio sudbonosan i svasta se poslije desilo sto nije trebalo. On je bio sa njenom najboljom prijateljicom Darijom, al se zaljubio u nju, i odma se predpostavljalo da od te veze nebi moglo biti nista, al ipak desilo puno stvari koje niko od njih nije ocekivao. Dejan je bio Bosanac, koji je bio na ljetovanju u Dubrovniku, a Ivana Hrvatica koja je rodjena u Dubrovniku i tamo je zivjela, i velika daljina je bila prepreka za tu vezu. Dejan se sa tog ljetovanja vratio i jos je bio sa Darijom, i bio je zaboravio na Ivanu. nakon 10-ak dana Darija je prekinula vezu koja je bila dobra al daljina je smetala Dariji. Dejanov zivot je tekao normalno sve dok nije dobio pruku od jedne djevojke. Ta djevojka je bila Ivana. U drugoj ga je poruci pitala da budu zajedno, zeljela je ispitati da li se ono vece desila sudbina ili je to bio lazan znak. Dejan je pristao, iako sa blagom sumnjom da ce veza uspjeti zbog daljine, jer je vec jedna zbog istog razloga prekinuta. Tako su to vece pocela nova polavlja u njihovim zivotima. Od te veceri stalno su si slali poruke, zvali jedno drugo, i u tome im je prosao 1 mjesec veze i oni sami nisu mogli vjerovati da ce to toliko potrajati, ali su shvatili da je to sudbina i isli su dalje. Dejana je napala bivsa cura i Ivanina prijateljica, Darija. Dejanu je Darija slala poruke “kako je mogao”, ”najbolja mi je frendica” itd. Ivana je posumnjala Dejanu da joj muti iza ledja sa Darijom, on ju je uvjeravao u suprotno, i stvarno joj je govorio istinu. Dolazio je u pitanje prekid, ali su nastavili dalje, ali ti dogadjaji su uvijek ostali kao mrlja u vezi, i Ivana je to stalno nabacivala Dejanu kad bi joj nesto prigovorio. Isli su dalje i tako dan za danom, mjesec za mjesecom, do negdje kraj drugog i pocetka treceg mjeseca, kad se opet javila Darija. Pocela je opet sa istom temom, Vezom Dejana i Ivane. Stalno je nesto prigovarala, i Dejan je u jednom trenutku poludio i rekao da je Darija ljubomorna, na sta mu je ona rekla da joj se vise nejavlja. To je uradio, ali je u sebi rekao “kad me opet vidi nece izdrzati da mi se ne izprica”. Dejan je sa Ivanom bio i dalje sve do cetvrtog mjeseca kada mu je Ivana rekla da joj se svidja drugi, i da prekida vezu, na sta je Dejan poludio ali je na kraju prihvatio i nastavio dalje. poslije petnaest dana mu je Ivana poslala poruku “gdje si prijatelju, sta radis, pa nikako da se javis prijateljici. saljem ti prijateljsku pusu, al bi mogla biti ona prava ako hoces?”Dejan je u tom trenutku vec bio upoznao drugu curu, ali je ipak dao malu nadu Ivani i rakao da bi mogla biti prava pusa. pitao ju je sta je bilo sa onim momkom?Ona mu je odgovorila da su samo “brijali” na sta je on burno odreagovao. Tako su se dopisivali 20-tak dana nakon cega je Dejan odlucio jos jednom krenuti u pustolovinu sa Ivanom. Za manje od mjesec dana trebali su se vidjeti u Dubrovniku. Dejan je isao na ljetovanje. Dan prije nego sto je Dejan trebao doci ni jedno ni drugo nisu mogli spavati, nisu vjerovali da ce se nakon toliko vidjeti. Bili su zajedno oko 8 mjeseci i to je bilo dugo vremena, on ju je volio svim srcem iako nije bio 100% siguran koliko ga ona voli. Ipak uvijek je mislio pozitivno i nadao se da ga voli bar pola kao on nju. Dosao je dan kada su se trebali naci on nije vjerovao sta se sve dogadja oko njega, nije mogao vjerovati nakon koliko ju je vremena vidio. Kada su se nasli zagrlio ju je tako jako i zeljeo je da tako ostanu sto duze ako je moguce vjecno. Razisli su se i rekli da ce se opet sutra vidjeti. Kada je isao kuci sreo je Dariju, gledao ju je ljutito, nisu se ni pozdravili. Tek sto je usao u kucu primio je poruku od Darije kako joj je zao zbog svega zao i da se bezveze ljutila na njega, bas kako je on predpostavio. On je prihvatio ispriku i oprostio joj je, i ona je poslala jos par poruka isprike, i on joj je sve oprostio. Sve je bilo dobro do sedam dana kasnije kad mu je Ivana poslala poruku da raskida, da ga voli al ipak raskida. On je trazio objasnjenje al ga nije odma dobio. Rekao joj je da se nadju navece da popricaju malo, da mu objasni zbog cega, ona je na to pristala. Kada su se nasli on ju je pitao zbog cega, a ona mu je rekla zbog svega. On je sa malim osmijehom na licu rekao postoji svasta, trebam konkretan odgovor. Ona mu je samo odgovorila volim te al mi se neda biti sa tobom. On taj odgovor nije prihvaio ali ipak je nastavio dalje, i tu je napraviokobnu gresku koja ga je mogla mnogo toga kostati. Poceo se nabacivati svojoj staroj ljubavi Dariji. Odma joj je rekao da je na Ivanu zaboravio i da je nevoli, iako su obadvoje znali da nije tako. Darija je bila tvrd orah cak i za Dejana, led koji nepuca tako lako. Sutradan kada se vracao sa plaze primio je poruke od Darije i Ivane, kako je dvolican gad, kako ga nezele vidjeti vise i da je on proslost za obadveOn se pravdao Dariji da nije nista lose htjeo i kad joj se nabacivao da je vec bio prekinuo sa Ivanom, ona mu nije puno vjerovala. On ju je uvjeravao da nema razloga da mu nevjeruje. Na Ivanine poruke se nije pokusavao pravdati, jer ga je dvaput povrijedila, ali negdje u njegovom srcu znao je da je jos voli, i pokusao je naci pravi razlog. Pravi odgovor zbog cega su prekinuli dobio je brzo. Odgovor koji je dobio promjenio je mnogo stvari. Taj odgovor je bio kako su je prijateljice nagovorile da prekine, na sta joj je on rekao da buduce slusa svoje srce kada je u pitanju ljubav. Posto Dejan nikad nije prestao da vjeruje da bi on i Ivana mogli da budu opet zajedno, tako joj je predlozio da se nadju kod nje. Ona je pristala i na tom susretu se rijesilo mnogo stvari. Kao prvo, pomirili su se, opet su zajedno od tog susreta, ali ga je ona zamolila da negovori Dariji da su zajedno. On je nju poslusao i napravio malu gresku. Par dana poslije se vracao u Bosnu, jos par puta su se vidjeli i Darija je vjerovala da su oni posvadjani. Kada je dosao u Bosnu Dejan se dopisivao sa Darijom i ona ga je bezveze pitala da li je u svadji sa Ivanom, on je odgovorio da nisu na sta se ona razocarala i nije vjerovala vise Dejanu. dejan i Ivana su bili zajedno jos 7 dana i Dejanu je bilo svega dosta zato sto su mu se svi mjesali u vezu, prekinuo je al odma poslije 10 min je naazvao Ivanu i zamolio je da im niko od njenih prijateljica ne mjesa u vezuTo je uradio zato sto je Darija rekla da Ivana zasluzuje boljeg od Dejana. Dejan i Ivana su nastavili dalje vole se i vjerovatno ce potrajati njihova veza. To je ljubav na daljinu koju svaka svadja i svaka greska i ljepa stvar ocvrsne
Lajkuj ovaj stih:
 

Nasela sam na priču lažljivice

   (upisano: 05 Aug 10, 00:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Naše prve komšije Mitići živeli su u bedi i neimaštini trudeći se da mukotrpnim radom zarade za preživljavanje. Pošto su bili pošteni i dobri ljudi, moj muž i ja sprijateljili smo se sa njima a naše kćerke i njihov sin Miroslav zajedno su odrasli. Dosta stariji od naših bliznakinja, Miroslav se prvi skućio oženivši se devojkom iz imućne porodice. Bila sam srećna zbog njih ali nova snaha nije ulivala poverenje... Kad čovek dođe u pozne godine, nužno počne da svodi račune, one životne, nadajući se da će dobiti kao kusur mirnu starost, da je bar toliko zaslužio plaćenim cehom iz proteklih vremena. Starost obično, naspram celog života, izbroji tek nekoliko godina pa valjda zato dobar deo nagrade ili kazne Bog "prebaci" potomcima. U mladosti, dok još igramo utakmicu sa životom, ne mislimo mnogo o tome jer, ko za to ima vremena? Tek kada nas zadesi nesreća, skloni smo da kažemo: "Ko zna čiji greh okajavam, ne može čovek za tako kratko vrijeme da zasluži takvu kaznu". Ja sam, možda zato što su mi to okolnosti dozvoljavale, oduvek pazila šta ću deci ostaviti u amanet. Ni psa povređenog na ulici nisam ostavila nezbrinutog nadajući se da će mi neko moj jednog dana biti zahvalan i, priznajem, bolje sam se osećala kad sam pomagala unesrećenima. Imala sam i vremena i mogućnosti da zastanem, pružim ruku i pomilujem. Godinama sam ulagala u svoju "kartu za raj", otplaćivala sam svaki cent njene vrednosti utabavajući put dobrog nasleđa svojoj deci. Izgledali su kao beskućnici Bio je dovoljan samo pogled preko ograde iz moje udobne baštenske garniture da se sretnem sa nesrećnicima koji su poneli nečiji krst. Komšije Mitiće od rođenja prate problemi i suočavali su se sa njima celog života, pa se moglo zaključiti da ih je stigla davna kletva ili da se na njih sručilo poravnanje neke porodične pravde. Kad smo muž i ja došli u njihov neposredni komšiluk, Vesa i Stana već su imali trogodišnjeg Miroslava. Suvonjavi, ubogi bračni par je već na prvi pogled izazivao sažaljenje. Mršavi od nemaštine, propali od teškog rada i bedno obučeni, izgledali su kao beskućnici. Živeli su u trošnoj kućici građenoj od ostataka građevinskog materijala, koja je bila u stanju raspadanja, a veranda je uveliko pretila svakom namerniku. Tavanske daske cvilile su pod udarima vetra a crvotočina je ostatke prozorskih okvira odavno načela, pa je promaja nemilosrdno "vukla" kroz tanke zidove stvarajući čudni huk. Staklo na ulaznim vratima držalo se zahvaljujući selotejpu. Moglo se izbiti laganim potezom ruke, ali niko u tu sirotinjsku kuću nije gledao kao na potencijalni izvor plena. Teško je bilo u uslovima u kojima su živeli i okućnicu držati urednom jer su za ogrev koristili otpad dovučen sa deponije, koji nije bilo moguće fino složiti. Umesto staze, ispred kuće je bilo razgaženo blato kao redovni "dekor" dvorišta. Zime su preživljavali zahvaljujući svinji koja je i sama bila više gladna nego sita. Elem, nepodnošljivi smrad i groktanje iz klimavog svinjca svakodevno su ometali zadovoljstvo ispijanja popodnevne kafe u mom vrtu. Jedina pristojna građevina na njihovom placu bila je masivna ograda podignuta između njihove i naše kuće a podigli smo je uz njihovu saglasnost samo da bismo "zaokružili" eksterijer u koji smo muž i ja mnogo uložili, a nikako i da bismo postavili simboličnu ogradu između nas i Mitića. Možda su, baš zbog viskog "bedema" koji nas je delio, od početka bili na distanci prema nama iako smo se trudili da uspostavimo bliske komšijske odnose. Nekoliko puta odbili su poziv na kafu odlazeći za svojim poslom bez suvislog objašenjenja. Ograda je postojala između nas sve do dana kada se Miroslav provukao kroz jednu rupu u trenutku majčine nepažnje, a onda se zaigrao na našem placu. Volela sam decu pa sam ga ponudila sokom i slatkišima, koje je u sekundi halapljivo popio i pojeo i pre nego što je majka shvatila da ga nema. Kada sam čula da ga doziva, sa stola sam uzela tanjir pun kolača u jednu, Miroslava drugom rukom i uputila sam se u njihovo dvorište. Njihova životna priča Stana se zbunila kad nas je ugledala zajedno. Zbacila je naramak drva koji je dotad držala i grubim, žuljevitim rukama otresla je piljevinu sa svoje odeće. - Gde si to bio? Smetaš gospođi... - rekla je smušeno, očigledno zatečena nenadanom posetom i postiđena svojim izgledom, dok se mališan već zabavio kolačima koje sam mu dala. - Ne smeta mi, verujte. Muž mi je na poslu a ja ne radim, pa mi je društvo uvek dobrodošlo. Mališan je baš simpatičan, ne bi mi smetalo da dolazi svakoga dana. Videvši da nisam ni nadmena ni uobražena, Stana je slabašno nasmešila. - Onda ćemo popiti kafu, za toliko će se naći - odmah je osetila potrebu da ukaže na stid zbog okućnice, kuće i svega u njoj. - Nemojte time da se opterećujete, ja sam zapravo pogrešila što sam došla na kafu, a bez kafe - nasmejala sam se. - Samo trenutak - pošla sam prema svom dvorištu. - Nemojte, nemojte - shvatila je šta nameravam. I, pošto nisam htela da je uvredim, popila sam retku kafu ali sam istovremeno uživala u razgovoru sa njom. Videlo se da je pristojna i poštena ženica. Pametno je zborila i odmah je sa mnom podelila svoju životnu priču, nisam mogla da se oduprem tom utisku, da bi mi objasnila razlog bede u kojoj su živeli. I Vesa i ona bili su siročad. I njegove i njene roditelje, takođe siromahe, odnela je bolest. Kleta sudbina ostavila je u komšiluku dvoje siročića odmalena upućenih jedno na drugo. Zajedno su odrastali, nadničili su za koru hleba koju su delili i, na kraju su, logično, stupili u brak. Kako Stanini za života nisu stekli nikakvu imovinu, preselila se iz tetkine kuće u kojoj je živela u Vesinu kuću. Ni dana škole nisu imali jer je trebalo preživeti - komšijama su za pristojan obrok ili neki dinar kupili seno, brali kukuruze ili obrađivali njive. Jedva bi im doticalo novca za osnovne potrebe. - Vidimo mi da se sve istrošilo i nakrivilo, ali šta smo mogli... Bog nam dao živote, pa moramo da se borimo... I ovaj mali... znam da će se patiti u životu, ali i njega nam je Bog dao, pa ga podižemo kako znamo i umemo... - govorila je dok joj se duboka bora ocrtavala oko usana. - Ja ga čuvam a Vesa nadniči, pa preživećemo nekako - optimizam ju je držao u životu. - Naravno - rekla sam zadivljena voljom te žene da se izbori sa sudbinom. Rodila sam bliznakinje Od toga dana redovno smo se viđale, a Miroslav je gotovo svakodnevno kroz istu rupu dolazio po kolače koje sam mu s ljubavlju pravila. Moj muž je najveći deo dana provodio na poslu, kao i Vesa uostalom, pa je njihovo zbližavanje teklo polaganije, ali jednako iskreno i dobronamerno. Kada god smo menjali nameštaj ili garderobu, ne želeći da se osećaju poniženim, davali smo im sasvim upotrebljive stvari da bismo im makar malo olakšali. I Miroslavu sam često kupovala garderobicu jer mi je bilo žao da ga gledam pokrivenog dekom dok bi čekao da mu se jedine pantalone koje je imao i isprljao, osuše. Vozila sam ga doktoru i sa njim prelebolovala sve dečije bolesti, od ospica do gripa i prehlada. Slagali su se njih dvoje dobro, ali ne kaže se badava "kad glad zakuca na vrata, ljubav kroz prozor izlazi", ali nikada u njihovom odnosu nije bilo one potrebne nežnosti i bliskosti, kao da za to nisu imali ni volje ni vremena. Preživljavanje je bilo prvo na listi njihovih prioriteta... Godine su prolazile, a jedino što se u njihovom životu menjalo bilo je Miroslavljevo odrastanje. I dalje su se mučili, krpili su kraj s krajem i oboje su venuli sve više. Mnogi bi na njihovom mestu odavno izgubili volju za životom, ali ne i oni... Dok su u njihovom životu konstante bile nesreća i patnja, u mom su to bile sreća i lakoća postojanja. Miroslavu je bilo sedam godina kada sam rodila blizance. Dobili smo dve zdrave i lepe devojčice koje su izmenile redosled mojih prioriteta. Obaveza je sada bilo više a slobodnog vremena manje, pa sam i ispijanje kafa sa komšinicom Stanom proredila. Ipak, nalazile smo vremena da popričamo o svemu što se desilo između dva susreta i uglavnom sam bila upoznata sa dešavanjima u njenom životu. Miroslavova ženidba Vreme je brzo proletelo i, ni snašla se nisam, a moje curice bile su odrasle devojke, spremne da odu na studije u drugi, veći grad. Nekako sa njihovim odlaskom poklopila se i ženidba sina mojih dragih komšija. Tada mu je bilo već 26 godina i, za prilike u kojima smo živeli, bio je na granici da postane stari momak. Nije mu, naravno, bilo lako da pronađe devojku za udaju pa je zato dočekao te godine. Čudila sam se kad sam čula da je Brankica, njegova nevesta, devojka iz imućne kuće, jer su takvi kćerke retko davali siromasima. Nisu njeni imali kuće ni stanove, ali jesu mnogo obradive zemlje i sve potrebne poljoprivredne mašine. Bilo mi je simptomatično to što je izabrala baš Miroslava, ali me je Stana, beskrajno srećna što se oženio, uverila da je u njihovom slučaju ljubav pobedila sve prepreke. Volela sam Miroslava kao svoju decu pa sam prisilila sebe da poverujem u njenu priču... Pomogla sam im da nevesti pripreme najbolji mogući doček, i na večeri posle venčanja činilo se da će sve biti u redu. Radovala sam se Miroslavljevoj kao sreći svojih curica... Brankičini roditelji uložili su nešto novca u njen novi dom pa je stara kuća dobila novo ruho. Mladi par delovao je zaljubljeno. Sada je sa Stanom i sa mnom kafe ispijala i Brankica jer nije radila, dok se Miroslav zaposlio u fabričkom pogonu. Nije mi se svidelo to što je, pored mlade snahe u kući, kafu kuvala Stana, ali ona na to nije imala prigovor. Zato se nisam mešala. Onda je, na moju žalost, baš u mom dvorištu klupko počelo da se odmotava. Od druge komšinice saznala sam pozadinu Brankičine udaje za Miroslava... - Imalo ju je celo selo - rekla mi je šapatom bacajući pogled na komšijsu kuću. - Kažu: ko nije tražio nije dobio... Otac joj nije mogao ništa. Izgubila je obraz i dobar glas. Niko više nije hteo ni rukavicama da je dotakne. Zalud bogatstvo, džaba miraz, još se u našem narodu sluša glas koji te prati. Sad kažu, ne znam je li istina, da je trudna. Neki gradski mangup ju je iskoristio i ostavio, a ona je, nemajući kud, pošla za Miroslava. Žao mi je siromaha, on je toliko dobar... Monstum od žene Na teške muke bacile su me infomacije koje sam čula. Žalila sam Miroslava pre svega, jer je u celoj situaciji najviše izmanipulisan upravo on. Žalila sam i njegove sirote roditelje koji su snahu dočekali otvorena srca. Nisam znala da li da ćutim ili da im ispričam to što sam saznala. Nisam, uostalom, znala ni šta Brankica namerava, pa sam se plašila da ću nesvesno uništiti privid sreće u njihovim životima. Možda će prećutati istinu o očinstvu, a to opet ne bi bilo toliko strašno ukoliko ostane uz Miroslava i bude mu dobra žena. Kako se šuškalo, Brankica je bila u trećem mesecu trudnoće. To što je njen stomak bio veoma uočljiv objasnila je kilogramima koje je u kratkom roku nabacila. Niko ništa nije sumnjao. Prema očekivanju, kada je došlo vreme za porođaj, Brankica se razvrištala ponavljajući da se porađa u sedmom mesecu. Ni u to niko nije posumnjao. Mirnu je rodila u kući, u to vreme to nije bio nikakav izuzetak. Iako se posle porođaja, dok je privijala bebu na grudima, činila srećnom, pokušavala sam da na njenom licu nazrem tragove one stare, prefrigane Brankice. Sumnjala sam da se tek tako, preko noći, transformisala u drugu osobu... A onda se desilo... Stana me je zadužila da obiđem Brankicu i bebu dok oni budu na njivi te nedelje. Ona, po svoj prilici, nije znala da ću doći... Ušla sam na prstima da ne probudim bebu i - ostala sam šokirana prizorom. Nesvesna mog prisustva, od kreveta se upravo odmicala Brankica, sa jastukom koji je posle podužeg pritiska, shvatila sam, upravo podigla sa bebine glave. - Šta to radiš? - vrisnula sam pritrčavši krevetu. - Ugušila si je? - Nisam - zamucala je uhvaćena na delu. - Nije dobro disala, nešto nije bilo u redu, umrla je... - Lažeš - najnežnije što sam mogla, podigla sam beživotno malo telo pokušavajući da reanimiram bebu. - Lažeš, ti si luda - povikala sam kad sam shvatila da je kasno. Počela sam da vrištim i da plačem na sav glas. Ona, ubica svog deteta, bila je mirna. Očigledno je sve dugo planirala. U dva koraka našla se pokraj mene, uzela mi je bebu iz naručja, spustila ju je u krevet a onda je počela da me šamara, sve dok se nisam pribrala od početnog šoka. - Ćuti, samo ćuti o ovome što si videla - grčevito je stisnula članke mojih ruku. - Tako je najbolje... sve ću ti objasniti, samo nemoj nikom da kažeš... Morala sam ovo da uradim, jednostavno sam morala. Ona nije bila Miroslavljevo dete i plašila sam se da će se to otkriti... - Pa šta i da se otkrilo? Zar nije zaslužila da živi? - Plašila sam se... volim Miroslava... ne smem da ga izgubim... Nas dvoje ćemo imati svoje dete. Zato, nikome nemoj da kažeš, nemoj, molim te... - zaplakala je. Moj greh Iako je scena koju je zabeležio moj mozak još uvek bila monstruozna i živa, smekšao me je očaj u Brankičinim očima. Poverovala sam joj, nisam htela da Miroslav i njegovi roditelji još više pate. Odlučila sam da ćutim i pomogla sam Brankici da odglumi šok zbog smrti bebe koja je umrla u snu, što tada nije bila retka pojava i stvar se posle velike tuge slegla. Da sam i ja, kao i svi ostali, nasela na priču grešne lažljivice, pokazalo se vrlo brzo. Ni četrdeset dana od zločina nije prošlo, a Brankica se spakovala i vratila roditeljima. Proširila je priču da nije mogla da podnese optužujuće poglede i osude što je rodila bolesnu bebu a u stvari je realizovala podli plan o "kupovini obraza" jer sada više nije bila ona koju je imalo celo selo, nego jadna, oterana majka i ponižavana snaha. Kako me je nasamarila pričom o ljubavi propraćenom krokodilskim suzama... Sada je bilo kasno da se poteže to monstruozno ubistvo... Nakon tolikog ćutanja... Miroslav je njenim odlaskom izgubio volju za život. Trebalo je mnogo vremena da se oporavi tek toliko da živi normalno, bar naoko. I tako se tuga ponovo uselila u malu kuću. Sada je, pritisnuta teretom nesreće koja ju je zadesila, delovala još jadnije, još trošnije. Njeni ukućani i danas venu, brže nego ikad. Ja ću svoj greh nositi doživotno, greh što sam zaštitila ubicu, što nisam osvetila nevini život koji se ugasio gotovo pred mojim očima. Zato danas ne čekam mirna dan kada ću otići Bogu na istinu. Ne plašim se da će se nešto destiti meni, plašim se šta ću ostaviti u nasleđe svojoj deci koja ni o čemu ništa ne znaju, kao ni moj muž. Mogla bih da se opravdam lukavošću majke ubice i svojom naivnošću, ali slika beživotnog i bespomoćnog tela novorođenčeta jača je od svakog opravdanja. Ono mi nikada neće oprostiti...
Lajkuj ovaj stih:
 

Nisam želeo da priznam ni sebi ni drugima

   (upisano: 03 Aug 10, 23:36) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nikada nisam morao da se trudim oko devojaka jer ih je u mojoj okolini bilo previše. I tako je bilo do momenta kada sam ugledao tu plavokosu devojčicu sa repom na vrhu glave, koja sjajno igra fudbal. U početku me je užasno nervirala ali, kako je vreme odmicalo, sve češće sam želeo da budem u njenom društvu Nikada nisam jurio za devojkama. Da budem iskren, nisam ni morao jer sam ih u svom okruženju imao i previše. Nisam se preterano trudio da bih, bar za noć, bio sa nekom od njih a, iskreno govoreći, čini mi se da više od mene zapravo nisu očekivale. Moje društvo činili su ortaci iz kraja i škole, među kojima je bilo uvreženo mišljenje da su sve devojke više-manje sponzoruše koje ne interesuje kafenisanje, druženje, romantika, već buđelar pun love koji bi trebalo da odgovori na sve njihove zahteve. Moji ortaci i ja ponašali smo se u skladu sa tom "filozofijom". Verovali smo da su sve priče o zaljubljivanju i ljubavi majstorstvo velikih umetnika koji žele da unovče svoju maštu. To bih, bez svake sumnje, i sada mislio da me u tridesetoj godini nisu "išamarale" emocije zbog kojih i danas, deset godina kasnije, u svakom paru očiju tražim pogled jedne Milane i neprestano govorim sebi da je sve moglo biti drugačije da sam imao malo više hrabrosti i malo manje ponosa. Otkad znam za sebe, slobodno vreme trošio sam na "pikanje" fudbala. S vremena na vreme, organizovali bismo nekakav mini-turnir, zapravo jednu utakmicu, a pobedu smo proslavljali pivom koje je plaćao poraženi tim. Upravo sam glumio golmana na takvom amaterskom turniru kada je, nekoliko minuta pred kraj utakmice, na teren istrčalo biće koje me je, priznajem, svojom pojavom više iritiralo nego bilo ko drugi u mom životu. Bila je to plavokosa devojčica sa repom na vrh glave, u majci, šortsu i patikama, a činilo mi se da joj se lopta prosto lepila za nogu. - Ko je, bre, ovo? - pitao sam Darka dok sam stajao na golu. - To je sestra one Ive iz šestice. Ime joj je Milana. Mala je skroz otkačena... Nemoj da se mrštiš... Igra fudbal bolje od nas, videćeš - objašnjavao mi je Darko. Kiselo sam se nasmejao promumlavši da ću naći novu ekipu za popodnevni fudbal jer neću da se bakćem sa klinkama, bar ne na terenu. Nervirao sam se razmišljajući o tome da mi je i to popodne upropašćeno, ali ovoga puta učinila je to klinka koju je ćale vaspitavao kao sina. I baš kada mi je sasvim prekipelo i kada sam otvorio usta da je opsujem, "zabola" mi je takav gol da sam ostao bez teksta. - Bravo, mala!!! - odzvanjalo je sa svih strana. Klinka, pa još idiot, pomislio sam. Bespomoćno sam prevrtao po džepovima čekajući da mi priđe neko iz protivničkog tima i da mi zvanično saopšti da treba da dam kintu za dve gajbe piva jer je moj tim po ko zna koji put izgubio. U svom tom jadu prišla mi je ta mala Milana, oborila je pogled kao da se izvinjava i, nežno me hvatajući za ruku, izgovorila je: - Nemoj... ja ću platiti pivo. Istrčala je na sredinu terena, dala im je novac, potom se munjevitom brzinom stvorila pored mene i prošaputala: - Duguješ mi kafu - i, tutnuvši mi u ruku papirić, otrčala je sa terena. Nekoliko sati kasnije sedeo sam kod kuće i proučavao onaj papirić. Ne sećam se trenutka kada sam okrenuo njen broj, ali se jasno sećam njenog veselog glasa i onog što je izgovorila kada sam joj rekao da može da dođe na kafu ako je raspoložena. - Stižem za deset minuta, samo da nešto pomognem mami oko kolačića koje mi pravi za rođendan. Vidimo se. Ćao - izgovorila je u dahu spustivši slušalicu. Desetak minuta kasnije ušetala je u moju sobu ostavljajući za sobom miris vanile. U rukama je držala tanjir prekriven salvetom. Spustila ga je na sto, a onda je iz džepova počela da izvlači: kesicu kafe, cigarete i upaljač. - Nervira me što ovaj šorts nema dovoljno duboke džepove, pa guram ovu tvrdu paklu i prekrivam je majcom da mama ne vidi da nosim cigarete... - rekla je osvrćući se po sobi i sela je na fotelju, tik uz vrata. To naše prvo kafenisanje trajalo je prilično kratko (bar mi se tako činilo), ali opet dovoljno da shvatim da je Milana prva ženska osoba sa kojom sam mogao da pričam o svemu. Smejala se široko i iskreno, i umela je da sluša. Učinilo mi se da je poznajem celog života, a da pri tom nijednog trenutka nisam pomislio da bih mogao da je "odvedem u krevet". Rekla mi je da najviše voli svoju sestru, da joj je žao što nema i starijeg brata, da se ne slaže najbolje sa roditeljima, da joj je pubertet teško "pao", da se silno zaljubila u svog vršnjaka koji je ne primećuje i da zbog toga mnogo pati. Rekla je i da bi volela da joj budem najbolji drug i da je namerno dala onaj gol jer je videla da mi nije bilo pravo što se devojka "meša u muški posao". Još mi je rekla da su je mnoge drugarice razočarale, da više voli sa dečacima da igra fudbal i gleda Formulu 1, nego da "ispreda prazne priče o tome koja je šta obukla, koliko koštaju čije cipele i slično. Bila je preterano mršava. Imala je nemirnu kosu i smaragdne oči koje su uvek, činilo mi se, čekale nekoga ko treba da se pojavi izdaleka. Nisam je nikada pitao da li nekog čeka, da li se nekome nada. Verovao sam da će mi sama sve ispričati kada oseti potrebu. Od ružnog pačeta do labuda Posle godinu dana druženja sa Milanom mislio sam da znam sve njene tajne, i male i velike. Ona je moje, bez sumnje, znala. Dobro je znala da sam na "popodneve fudbalske turnire" sasvim prestao da odlazim pravdajući se u prvo vreme prepodnevnim premorom na poslu, a kada mi se smučilo da lažem staro društvo, rekao sam im da mi više odgovara Milanino društvo. Niko, naravno, nije verovao u to muško-žensko prijateljstvo, a ja se, da budem sasvim iskren, nisam trudio da bilo šta objašnjavam ili demantujem. Nije mi bilo važno. Milanu u to vreme zaista nisam doživljavao kao devojku već kao drugaricu. Možda je tome doprinelo njeno muškobanjasto držanje cigarete kažiprstom i palcem, možda način na koji se sedela, možda neobavezna garderoba koju je nosila, a možda sve to zajedno. Ne znam. Sećam se da me je jedne večeri pitala šta treba da uradi da bi je primetio neki dečko. Nasmejao sam se. - Stvarno te pitam - rekla je razrogačivši oči. - Pa ... - počeo sam nespretno plašeći se da ću je povrediti. - Za početak, pokušaj da ne sediš kao muškarac u kafani... Ovako... - objašnjavao sam joj i pokazivao istovremeno. - Cigaretu devojke ne drže tako kao ti, nego ovako. Gledala me je nepoverljivo, a onda je upitala: - Ti stvarno misliš da cigareta i prekrštene noge imaju veze sa tim što druge devojke imaju dečka, a ja nemam? - Pokušaj, pa ćeš videti - rekao sam. I pokušala je. Počela je da se šminka, nabacila je krpice, popravila držanje. Umela je da se "namontira" i da dođe kod mene samo zato da bi dobila "pozitivnu ocenu" pa da krene u izlazak. Kada bih joj rekao da izgleda fenomenalno i da je budala svaki dečko koji njoj takvoj neće da priđe, pocrvenela bi, spustila pogled, stidljivo prošaputala "hvala" i brzo istrčala iz mog stana. Iz izlazaka se vraćala tužna jer nikada, kako je govorila, nije niti će uspeti da "smuva" dečka koji joj se godinama sviđa. - To je neki kreten - tešio sam je. - Nije on kreten nego ja - govorila je. - Pa, kako nije kreten kad ne muva takvu žensku kao što si ti? - Šta ja znam, možda voli sponzoruše. Kome treba Milana koja voli fudbal? - Otkud on zna da ti voliš fudbal? - Zna - tiho je rekla i opet spustila pogled. Sad znam. Znao sam i tada ali sam se plašio da priznam, pre svega sebi. Prvo zaljubljivanje Vreme je odmicalo a Milana je postajala, ne mogu da kažem lepša, ali svakako drugačija. Uhvatio sam sebe kako noću, pre nego što zaspim, prvo njoj u mislima poželim laku noć. Danima sam pokušavao da objasnim sebi nedostatak apetita, koji sam prvi put u životu osećao. Ponovo sam stupio u kontakt sa starim društvom i počeo sam da izlazim sa njima verujući da me je uhvatila depresija i da mi je potrebno da promenim okruženje. - Čoveče, ti si se zaljubio! - zaključio je Darko kada sam pedeseti put izgovorio Milanino ime tokom jednog izlaska. - Ma, kakvi - odmahnuo sam rukom. - Pa, ona je klinka, a osim toga, ne bih mogao da budem sa njom, nema teorije. Ona mi je kao sestra. - E, pričaj ti to nekom drugom. Vidi, bre, čoveče, kakav si... Sav si se usukao, odlepio, samo o njoj pričaš. Skupi hrabrost, pokušaj... Šta možeš da izgubiš? Dugo sam razmišljao. Plašio sam se da ću pokvariti sve ono lepo, prijateljsko među nama. Bio sam svestan njene sramežljivosti i neiskustva. Bio sam svestan i svoje zaljubljenosti, prvi put u životu. Možda sam se najviše toga plašio. Kada sam konačno skupio hrabrost, već je bio kasni decembar. Sećam se da je padala kiša. Posle zajedničkog izlaska, dok smo čekali autobus, pomislio sam da je zgodan trenutak da joj kažem. I rekao sam: - Milana, zaljubio sam se u tebe. Odmaknula se nekoliko koraka od mene pretvarajući se da me nije čula i gledajući u stranu sa koje je trebalo da stigne autobus. - Hej, Milana! - vikao sam na autobuskoj stanici punoj ljudi. - Zaljubio sam se u tebe, svega mi! Ljudi u zimskim kaputim napeto su stajali očekujući valjda isto što i ja: da mi pritrči i da me poljubi. Umesto toga, prišla mi je žustrim korakom i sa osmehom na licu prošaputala: - Nemoj da me zavitlavaš, bre... Blamiraš me pred ovim svetom. - Ali, Milana... - Ajde, molim te, batali tu priču... Nego, kaži mi, s obzirom na to da smo pokisli, hoćeš li da idemo pešice prema naselju ili da nastavimo da čekamo bus? Hteo sam... ne znam šta sam hteo, valjda da eksplodiram. A nasmejao sam se i teška srca rekao: - U pravu si, zavitlavam te... Idemo pešice. I otišli smo... od tih ljudi, od te autobuske stanice, od mog blama, od tog trenutka. Nije me htela. Ili nije smela. Sreli smo se u snovima Nastavili smo da se družimo. Ona se ponašala kao da one decembarske večeri ništa nije čula, a ja kao da joj ništa značajno nisam rekao. Pokušao sam, priznajem, da "doziram" to svakodnevno kafenisanje sa njom da bih je što manje gledao, da bi me manje bolelo. Ali nisam uspeo. Bolelo je još više. U njenom društvu ponašao sam se nezainteresovano, pričao sam o drugim devojkama i "ludim" provodima kojih nije bilo. Čak sam je upoznao sa nekolicinom devojaka koje sam predstavljao kao svoje nadajući se da ću je tako oterati od sebe, iz svog života, ili da ću je time naterati da ona jednog dana preseče, da ustane i kaže: - Ej, bre, sad je dosta! Volim te i hoću da budem sa tobom. Čekao sam da se desi nešto od toga i potajno sam se nadao drugoj varijanti. Narednog leta upoznala je dečka koji joj je, kako je govorila, "oteo srce čim ga je ugledala". I ona njemu, u to nisam sumnjao. Poslednji put kada mi se javila, rekla je da se sprema da ode sa njim, da nikome ništa nije rekla osim meni, da će mi se javiti kad stigne, da nikada više neće tako slatko piti kafu ni sa kim i da nikada nije čula da sam onog decembra rekao da sam se zaljubio u nju. - A sad izvini, moram da idem... - dodala je promuklim glasom spustivši slušalicu. Mogao sam da vičem, mogao sam da preklinjem, mogao sam da je molim da ostane, mogao sam... ali nisam. Moj glupi ponos bio je prada mnom kao bedem preko kojeg nisam umeo da pređem. A da sam skupio samo malo više hrabrosti, ne bih pristao da poverujem u to da je nekoga, osim mene, videla kao svog "princa", i znao bih da je onaj pogled pun iščekivanja upućen meni. Trebalo je samo da se naoružam upornošću i strpljenjem. Nisam je više video. Njena sestra se vrlo brzo udala, a roditelji su se odselili na Rudnik. Sve što sam saznao o Milani jeste da živi na moru, da je muž obožava, da je lepša nego ikada. Sanjao sam je bezbroj puta kako mi trči u zagrljaj, zadovoljna i srećna, sanjao sam njen smaragdni pogled bez one prefinjene tuge koju je toliko dugo nosila u sebi. U snovima je jedino bila moja i zato sam se prve godine otkako je otišla, sa suzama u očima budio. Od tog vremena do danas kroz moj život prošlo je nekoliko devojaka. Trudio sam se da ih zavolim, ali očito nedovoljno da bih mogao da ih zadržim. Možda su me volele, možda su se sažalile na moju tužnu ljubavnu priču, ali ubrzo su shvatile da će i same postati deo nje ukoliko ostanu. Ali nisu. I nije mi žao. Ionako su sve one bile slabe Milanine kopije.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kasno za i za ljubav

   (upisano: 02 Aug 10, 01:19) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Godinama sam tajno volela najvećeg srcolomca u našoj školi. Nikada mu to nisam priznala jer sam se plašila da će me odbiti. Međutim, slomio mi je srce u trenutku kada sam ga na maturskoj večeri ugledala kako se ljubi sa mojom najboljom prijateljicom. Čim sam maturirala, otputovala sam u Italiju ostavivši sve iza sebe... Prolazila sam Dunavskim parkom posle toliko vremena a sećanja na srednjoškolske dane i zajedničko vraćanje kući kroz taj isti park nezaustavljivo su navirala. Odjednom začuh: - Kaća, Kaća! Baš je lepo čuti svoje ime na savršenom srpskom posle gotovo tri godine života u inostranstvu. To jedno "Kaća" bilo je dovoljno da me vrati u realnost. Taj glas bio mi je tako bolno poznat a opet tako stran... Odlučila sam da što pre otkrijem o kome se radi osvrnuvši se u pravcu iz kojeg je glas koji me je dozivao dopirao. Odjednom je preda mnom iskrslo preslatko malo biće, devojčica. Gledala me je dubokim plavim očima oivičenim toliko dugim trepavicama da sam stekla utisak da je pravila promaju svaki put kada bi trepnula. - Hej, lepotice, pa kuda si to pošla? - upitala sam je. Klinka se nasmešila, bila je zatečena mojim obraćanjem. U tom trenutku čula sam iza sebe: - A, tu si se sakrila, bezobraznice moja mala! "Moja mala", rekao je "moja mala" istim onim glasom koji sam malopre čula, ma, nemoguće je da je to on, razmišljala sam plašeći se da se okrenem i potvrdim svoje sumnje. Ipak, radoznalost me je savladala i učinila sam to. - Kaća, Katarina? - promucao je primetno iznenađen. - Tu, sam tata. "Tata", rekla mu je "tata", moja ljubav iz srednje škole postao je otac. Moj mozak se opirao da prihvati ono što sam čula, oblio me je hladan znoj, gledala sam čas u nju čas u njega. Iste duboke plave oči, nije bilo sumnje, dobro sam čula: bila mu je kćerka. - Vratila si se? - i opet me je njegov glas vratio u surovu stvarnost. Htedoh da mu odgovorim, ali odjednom nisam umela da pronađem reči, da sklopim jednostavnu rečenicu. U mom zbrkanom umu gomilale su se fraze iz italijanskog jezika, ništa suvislo na maternjem nije mi palo na pamet. - Kada si došla, jesi li završila faks? - Diplomirala sam prošle nedelje. Juče sam došla... - O, čestitam, nisam ni sumnjao, znao sam da ćeš prva to učiniti od svih nas iz razreda. - Pa, da, štreber ostaje štreber - odgovorila sam mu onako kako sam i ranije na njegove nebrojene provokacije reagovala mada ovo nije bila provokacija, ali ja sam je tako shvatila. Nasmejao mi se, mora da se i on prisetio prošlih vremena, zajedničkog vraćanja kući kroz ovaj isti park i kako sam durenjem odgovarala na njegovo začikivanje. - A ova lepotica? - htedoh da dodam: "da li je tvoja kćerka", ali nisam uspela, ta reč od samo šest slova nikako nije mogla da pređe preko mojih usana. - Ja sam Katarina, Kaća - rekla je nevino radoznalo me gledajući. Trgla sam se kao da me je ošamario, odmah sam shvatila: nju je dozivao a ne mene, naravno, to je potvrdilo njegovu zbunjenost kada me je video kraj svoje kćerke jer, da je mene dozivao, ne bi tako reagovao. - Lepo ime - samo sam to mogla da izgovorim gledajući ga u oči. Nikada ranije to nisam činila. Kada smo se družili, izbegavala sam njegov pogled plašeći se da će mu moje oči odati sve ono što osećam prema njemu. Ali sada mi to nije bilo važno, znala sam da je oduvek znao, a suza iz mog levog oka samo mu je to potvrdila. Ma, rekla mu je "još uvek te volim". Srednoškolski dani Obožavala sam taj tinejdžerski period, istinski sam uživala pohađajući najlepšu gimnaziju u Novom Sadu, gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj". Najviše sam volela "otpadanje" u školskom dvorištu. Tamo su se uvek "događale" nove ljubavi, tamo sam se zaljubila u Dejana. Gledala sam ga dok je igrao basket. Imao je tako lepe košarkaške listove, tako krupne šake, i svaki kontakt sa loptom pretvarao je u koš. Dok sam ga prvi put gledala kako igra, osetila sam kako Amorova strela juriša prema meni. Želela sam da se sklonim, da je izbegnem, govorila sam sebi da ne smem da se zaljubim u njega jer mi je on drug iz razreda. Bilo je uzalud, strela me je pogodila, a njena oštrica ostala je u mom srcu do kraja škole, ili sam bar tako mislila. Niko nije znao za moja osećanja, krila sam ih kao zmija noge plašeći se reakcija naših drugara na ono što osećam, a ponajviše sam se bojala njegove "ispale". Na kraju krajeva, one je bio faca, najveći srcolomac u istoriji naše škole, kako je razredna govorila, a ja samo obična štreberka. Ma, nije bilo šanse za nas. Mada, ponekad sam osećala da mu se dopadam, često bih na časovima uhvatila njegov pogled koji bi, kada bi se susreo sa mojim očima, uvek brzo usmerio na neki drugi predmet. Kada bismo zajedno učili, a bilo je takvih situacija, umeo je da me posmatra dugo i čežnjivo. Ma, sve si ti to umislila, Kaća - tu rečenicu ponavljala sam nebrojeno puta, najčešće kroza suze. Užasno sam patila kada god bih saznala da je sa nekom drugom, da ima devojku. Posle pune četiri godine odlučila sam da mu na maturskoj večeri sve priznam, pa makar me ispalio. Smatrala sam da bih njegovo odbijanje tada mnogo lakše podnela jer sam znala da odlazim u Italiju da studiram i da ga dugo neću videti. Daleko od očiju, daleko od srca, mislila sam, ali opet sam se prevarila. Blistala sam na maturskoj večeri u dugoj, smaragdnozelenoj haljini i sa zlatnim cipelicama na nogama. Dobila sam mnoštvo komplimenata, što mi je ulilo samopouzdanje za ono što sam tada htela da uradim. Čak se i on pridružio pohvalama. Ma, to je to, danas je taj dan, sve ću mu reći, poljubiće me, bićemo zajedno, mislila sam ali su se moje iluzije ubrzo razbile u paramparčad. Videla sam ga: ljubio se sa drugom, sa mojom najboljom drugaricom. Izdala me je, mislila sam, moja najbolja drugarica me je izdala. Odjednom počeh da joj zavidim, da je mrzim, ma, mrzela sam ih oboje. U stvari, tek sada vidim da to nisam smela, ja sam bila ta koja je krila osećanja. Marija, jednostavno, ništa nije znala. Nedelju dana posle maturske večeri otišla sam u Italiju. Nikome se nisam javila, oproštajno veče nisam želela ni u ludilu, bilo mi je važno da se "u glavi" oprostim sa svima, sa svojim dotadašnjim životom, sa njim, sa Marijom. Odlučila sam da ostanem u Italiji sve dok ne diplomiram, da se za to vreme nikome ne javljam, da zaboravim, da me zaborave, da nestanem. Nestala sam, sada to vidim, ali nisam zaboravila. Dejanova ispovest - Nisam znala da si se oženio - rekla sam. - Ma, duga je to priča... - Imam vremena. - Posle mature Marija i ja smo se zabavljali još pola godine, bilo nam je lepo, zaista sam mislio da sam pronašao srodnu dušu. Međutim, uoči Nove godine saopštila mi je da je trudna i da je za abortus prekasno. Bio sam ljut, znao sam da je to namerno uradila. Po njenom ciklusu mogao si sat da navijaš i mogla je da mi kaže čim je posumnjala. Odlučila je da ćuti i da mi natovari to breme za koje nisam bio spreman. Bilo mi je tek dvadeset godina, još sam želeo da ludujem i da se zabavljam, dublje vezivanje nije mi bilo ni na kraj pameti. S druge strane, zakleo sam se da moje dete ni u kom slučaju neće rasti bez oca, kao ja što sam, pa makar celog života živeo sa nekim koga ne volim. Mislim, nije da nisam voleo Mariju, ali taj njen postupak, skrivanje istine, naveo me je na to da počnem da je prezirem. Da shvatim da je ona bila deo dečačkih snova, dobra riba koju sam želeo da vodam za ručicu i pokazujem svima, a nikako osoba kojom bih se oženio. Ali, morao sam, nisam želeo da odustanem od svojih principa. Moje dete neće živeti kao ja. Bolelo me je to što mi je govorio mada mi je bilo drago što je nije voleo. Bila sam sebična, znam, ali bilo je to jače od mene. Dakle, bio je oženjen, moj Dejan je oženjen, doduše, u braku je bez ljubavi ali, svejedno, ponovo mi je nedostupan. Dalje nisam želela da ga slušam, htela sam kući što pre, kući u Italiju, da ponovo nestanem... Ipak, u tom trenutku morala sam u roditeljski stan na Novo naselje. Ponudio se da me odveze. Nisam se bunila. Pred ulaznim vratima u zgradu razmenili smo brojeve telefona. Ubrzo mi je sa njegovog broja stigla poruka: "Čekam te ispred ulaza u devet, vodim svoju omiljenu drugaricu na večeru". Večera sa njim, zaista sam to želela ali sam osećala da tako izdajem Mariju, da činim preljubu, makar i u mislima. Ipak sam otišla... Bila je to sve samo ne drugarska večera - uz sveće i šampanjac. Oboje smo malo više popili, otvorila sam se, posle sedam godina sve sam mu priznala. A on je na sve to rekao: - Kaća... moja kćerka zove se Kaća... kao jedina devojka koju sam zaista voleo a nisam imao hrabrosti da joj priznam. Grizla me je savest Vau, voleo me je. Da li me laže, pitala sam se, ma, ne, stvarno me voli, rekla sam sebi u momentu kada sam prvi put osetila njegove pune usne na svojima. Poljubio me je, takav poljubac vredelo je čekati. Mora da mi je šampanjac udario u glavu kada sam mu to dozvolila. Ma, dozvolila sam mu mnogo više u hotelskom apartmanu broj 207. Veče je bilo čarobno, njegovi dodiri onim lepim, krupnim košarkaškum šakama svuda po meni, njegove usne na mojima... Čarobno. Ali, kada sam se ujutro probudila sa užasnom glavoboljom i nesnošljivom mučninom, čarolija je nestala. Bila sam mamurna ali dovoljno svesna onoga što sam uradila. Počela sam da se kajem, grizla me je savest, a on je spavao pored mene bez ikakve naznake da će se uskoro probuditi. Odlučila sam da to iskoristim. Nečujno sam se obukla i izašla iz sobe. U taksiju na putu do kuće nakucala sam mu poruku: "Ovo je bila glupost, ne zovi me više, zaborvi me", potom sam izvadila karticu i bacila sam je kroz prozor. On je oženjen, ima dete, a ja opet moram u Italiju. Znam da od svojih principa nikada ne bi odustao, a da mu budem ljubavnica - na to ni u ludilu ne bih pristala ma koliko ga volela. Morala sam da nestanem, opet, jednostavno sam morala. Nestala sam, zaboravila sam, uverila sam se u izreku "daleko od očiju, daleko od srca", ali ubrzo sam shvatila da je akcenat na onome i samo na onome "daleko od očiju", jer kada se oči ponovo nađu pred onim od koga su bile daleko, srce opet zaigra, stara ljubav opet se probudi i više ne pomaže ni bekstvo u Italiju, ni nove tri godine masters studija. Srce ostaje ranjeno, otvoreno, da nikada ne zaceli, a kako i bi kada zna da negde u Srbiji Marija i Dejan žive zajedno sa kćerkicom koja nosi moje ime.
Lajkuj ovaj stih:
 

Tiho je

   (upisano: 02 Aug 10, 01:05) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kao onda kada nam je postalo tjeskobno, kada smo izašli gordi i uvjereni da su putevi bezbrojni a mogućnosti beskrajne. Vrata su se zatvorila. Iza njih ostali su da samuju snovi o nama, o čovjeku. Otišli smo različitim cestama, vjerujući u ispravnost svojih odabranih mogućnosti. Imali smo zakon nužnog za opravdanje. Nismo u njega vjerovali, ali smo ga imali. Vjerovali smo, a krili jedni od drugih, da tamo, iz naše podstanarske sobe, nismo ponijeli najvredniji dio sebe. Sada više i ne lutamo. I ne tražimo nove ceste. Ni svoja lica, ni svoja imena, ni svoje podstanarske snove, ni planetom razbacane riječi. Dovoljno smo daleko da se ne moramo plašiti bliskosti i susreta. Dovoljno nam je hladno da bi ikada poželjeli toplinu drugih. Možda ćeš se upitati ko sam ja, u stvari, ne pokušavajući ni da me se sjetiš. Možda ćeš se nasmijati patetičnom i smiješnom samotnjaku sa drugog kraja zime. Možda, čak, nećeš ni povjerovati da se uopšte više igdje i pišu zimska pisma. Ipak, dobro znam da pamtiš zimske vatre. Lica su nam bila obasjana i sjenke plamena na njima činila ih istim. U pucketanju te vatre, u koju se i kosmos ljubopitljivo zagledao, naša imena su postajala jedno uzvišeno ime. To ime mi smo mijenjali za zaborav. Njega više nema i niko ga se ne može sjetiti. I prije nego se zagasi vatra u tvojoj svijesti, u posljednjim umirućim plamičcima vidjet ćeš naše, od snijega mokre ruke, i osjetiti , bar na tren, svu uspavanu magiju jednog upokojenog života. Ne znam što ćeš osjećati. Ne znam ni kako ćeš preći svo to vrijeme do ulica u predgrađu. Ne znam ni da li ćeš i ti poželjeti napisati jedno zimsko pismo. Jedino znam da ja ne smijem prestati čekati. Ne smijem prestati vjerovati da zimska pisma još postoje i putuju. Jovica Letić.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kad je treća zaista sreća...

   (upisano: 01 Aug 10, 11:35) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Udala sam se čim sam završila srednju školu. Da sam bila u zabludi, postalo mi je jasno posle nekoliko meseci bračnog života. Razveli smo se ali se ja, očigledno, nisam opametila. U drugi brak stupila sam zbog trudnoće misleći da činim pravu stvar. Rodila sam kćerku Jelenu i - razvela sam se. Siniša, asistent na fakultetu i veliki zavodnik, uvek je bio prisutan u mom životu, naročito kada su stvari kretale nizbrdo... Kad zakuca u ritmu ljubavi, srce ne pita da li je to dobro za njega. Prilagodi ostale kretnje tom uzbudljivom osećaju, celo se posveti uzbrzanom ritmu i voli... Meni se to desilo prerano, tek bejah krenula u četvrti razred srednje škole. Kovala sam velike planove u vezi sa karijerom i već sam sebe videla u belom mantilu sa doktorskom titulom na pločici. Tu negde, između maštanja i maturskih proslava, upoznala sam Gorana. Bio je stariji od mene godinu dana, radio je kao električar i bio je finansijski nezavistan. Crn, markantan, privukao me je kao magnet pre nego što je progovorio. A na prvo slušanje njegovog dubokog baritona već sam bila zaljubljena... Njegova šema za zavođenje pokazala se nepogrešivom u mom slučaju. Predstavljao se kao miran, ozbiljan dečko koji je sve probleme u životu rešio, još mu samo nedostaje slatka devojka poput mene da upotpuni tu idilu. Počeli smo da se viđamo gotovo svakodnevno. Obasipao me je skupocenim poklonima na kojim su mi drugarice zavidele, šarmirao me je interesantnim pričama i ja sam se uplela u njegovu mrežu... Venčanje nakon mature Ludo zaljubljeni, odlučili smo da se venčamo čim maturiram. Moji roditelji sumnjičavo su vrteli glavom uzdišući, i diskretno su pokušavali da mi ukažu na to da grešim, ali ja nisam htela da ih saslušam. Želela sam svog Gogija i - gotovo. Njegovi su, poznajući nemirnu sinovljevu narav, priželjkivali da se skrasi pa nisu negodovali, nego su me drage volje i širokih osmeha dočekali na vratima svoje dvospratnice kada smo se venčali. Za nas su opremili gornji sprat i pošto je Goran bio zaposlen, a ja upisala fakultet za koji su mi doduše, plaćali školarinu, imali smo sve preduslove za dobar početak zajedničkog života. Iako mlada, bila sam mnogo zrelija od većine mojih vršnjakinja. Od početka prvog semestra pokušavala sam uspešno da balansiram između obaveza - pre svega, posvećenosti mužu, i u vezi s tim, vođenja domaćinstva kao i obaveza na fakultetu, moje koleginice su sa velikom pažnjom pratile i neobavezne "vannastavne" aktivnosti iz privatnog života naših predavača. Jedno ime najčešće se pominjalo u njihovim pričama: Siniša, asistent, švaler, šarmantan i zgodan... Morao je da se brani od nasrtljivih brucoškinja pa je jednom, da bi pokazao koliko je ozbiljan, udaljio sa vežbi dvoje studenata koji su se oglušili o njegove opomene. Pitala sam se da li se varam ili me je zaista izdvajao od ostalih studentkinja. Njegov pogled postajao je blaži kad bi se zaustavio na mom licu, ali osim te i činjenice da je među mnogima zapamtio baš moje ime, nije bilo drugih indicija. Uz učenje i svakodnevne obaveze ostajalo mi je malo vremena za uživanje u bračnoj sreći pa sam se ponekad pitala hoću li moći da odgovorim svim obavezama koje sam postavila pred sebe. Umesto da mi pomogne, Goran je nezrelo i u braku nastavio da živi momačkim životom. Svake večeri izlazio je sa društvom ne pokušavajući da se uklopi u moj pretrpani raspored. Tako sam trenutke predaha od obaveza, umesto u muževljevom zagrljaju, provodila pitajući se gde je. Naš preuranjeni brak sve mi se više činio kao loša ideja... Jedne večeri kada sam došla na opusteli fakultet da pogledam datume održavanja predstojećih rokova, srela sam asistenta Sinišu. Slučajno smo krenuli niza stepenice zajedno. Uljudno sam ga pozdravila. - Imali ste vežbe? - očigledno je želeo da započne razgovor. - Zapravo ne, gledala sam rokove. - Odgovaraju li vam? - Tako-tako... - Vi ste, rekao bih, pravi student kad i noću dolazite na fakultet. - Ma, nisam, samo imam previše obaveza u kući pa nisam stigla ranije. Znate - iz nekog razloga otvorila sam mu dušu - ja sam u braku pa imam mnogo drugih obaveza, a tek sada vidim da nije nimalo lako balansirati... Kako smo u međuvremenu napustili zgradu fakulteta, obreli smo se pred kafićem. - Jeste li za kafu? - iznenada me je upitao. Prihvatila sam ponudu i u njegovom društvu provela sam sledeća dva sata. Pričali smo kao stari prijatelji. Rekao mi je da je oženjen što me je, s obzirom na reputaciju koja ga je pratila, iznenadilo. Nije se požalio na brak, nije mi čak udelio nijedan kompliment, pa sam pomislila da su priče o njemu ipak preterane. Rastali smo se kao prijatelji. Otišla sam mužu, a on svojoj ženi. Razvod na drugoj godini studija Posle tog susreta odnos između nas postao je nešto prisniji. Kad god bi me video, zastao bi, razmenili bismo nekoliko rečenica, i ponekad popili kafu. Posle svakog razgovora sa njim osećala sam se bolje pitajući se kako to da, pre nego što izgovori, znam šta će reći, a i on je umeo da preduhitri moje misli. Bližila se nova akademska godina, a sa njom i konačni zaključak da je brak između Gorana i mene - propast. Ništa više osim zajedničkog krova nad glavom nismo delili, pa se kao jedino rešenje nametnuo razvod. Bez teških reči, ali sa gorkim ukusom u ustima, potpisali smo taj "papir". Vratila sam se roditeljima i na drugu godinu studija pošla sam kao razvedena žena. Kako je iza nas bilo leto, kolege nisam videla neko vreme pa nisam bila upućena u fakultetske tračeve, a ni Sinišu nisam srela. Već prvog dana naleteli smo jedno na drugo. Podrazumevalo se da sednemo i popričamo uz kafu. - Razveo sam se - rekao mi je kad smo seli. Nisam to očekivala jer sam bila uverena da je u srećnom braku. - I ja - dodala sam nasmejavši se, iako tema nije bila vesela. - Zaista? Bio sam uveren da si srećna... Sveže razvedena, nisam htela da dublje tumačim iskrice u njegovom pogledu kada bi mi se zagledao duboko u oči. Smatrala sam da je potreban period samoće da bi čovek posle razvoda prikupio krhotine srca. Verovala sam da i Siniša deli moje mišljenje. Zato sam se iznenadila kad sam na kafi sa koleginicama tek nekoliko meseci kasnije čula da se Siniša ženi. - Znaš li asistentkinju Tamaru? E, ona je srećna nevesta. Kažu da je varao bivšu ženu sa njom, zbog nje se i razveo... - pričala je najbolje informisana koleginica. - Ne znam zašto se ženi, pokazalo se da mu brak nije svetinja jer se u njemu ponašao kao pušten s lanca... Nisam znala šta posle svega da mislim o njemu. Neko vreme nisam ga viđala, ali sam u nekoliko navrata srela asistentkinju Tamaru i videla sam da je trudna. Zaključila sam da je ovoga puta očigledno pronašao pravu i, iz nekog čudnog razloga, opravdala sam ga iako su kojekakve priče o njemu i dalje kolale fakultetskim hodnicima. Iako nisam nameravala, i ja sam se zaljubila. Duško je bio vlasnik teretane u koju sam odlazila. Prvi put mi je dao nekoliko saveta za vežbe, onda je osmislio program samo za mene i, malo-pomalo, sve više vremena provodili smo u neobaveznom razgovoru. Izašli smo jedne večeri, nazvao me je već narednog dana, poslao mi je cveće i ja sam bila na dobrom putu da se zaljubim. Nisam bila načisto da li je rano za upuštanje u novu vezu, ali nije bilo sumnje da mi se Duško mnogo dopada. Odlučila sam da poslušam srce zanemarujući razum, i prepustila sam se talasu nove ljubavi. Talas nove ljubavi Prijalo mi je da imam nekoga za razgovor, duge šetnje i maženje. Ni tri meseca nismo bili u vezi kada sam shvatila da sam trudna pa se moja veza našla na prekretnici između zaljubljenosti, više kao posledice bekstva od samoće, i mogućeg braka, jer sam smatrala sebe dovoljno odraslom i odgovornom da bih pomislila na pobačaj. Odmah sam se našla sa Duškom. Nisam znala kako će reagovati i na sve sam bila spremna. Iznenađeno je razrogačio oči ali se trenutak posle pribrao, zagrlio me i upitao: - Da ga zadržimo? Kako sam se u prvom momentu plašila osude, bila sam zadovoljna njegovom reakcijom, čak oduševljena što je odluka bila zajednička. Tek posle shvatila sam da se o nerođenom detetu izrazio kao o kučetu koje se nezvano ušunjalo u dvorište. Međutim, bilo je kasno, venčanje je isplanirano, a moje preseljenje u njegov stan u toku. Znala sam da nisam luda od ljubavi za njim, da je ipak rano za tako krupan korak kakav je brak, ali nazad nisam mogla. Tek kada sam postala redovni gost na okupljanjima Duškove familije, shvatila sam da je on njihova velika žrtva. Razvlačili su ga na sve strane, uzimali su mu zadnje pare iz novčanika i zivkali su ga kad god bi im zatrebao bez obzira koje doba dana i noći bilo. U jednu ruku razumela sam zašto ne može da ih odbije, ali sam se nadala da će sada kad je na putu njegovo dete, umeti da odredi prioritete. Zato sam se šokirala kada je odlučio da bolesnu baku sa sela dovede u naš stan, pored svih tetaka i stričeva, meni, u poodmakloj trudnoći. Tada smo se prvi put posvađali. Nije mi se dopala njegova reakcija u konfliktnoj situaciji. Vređao me je, padao je u vatru i stisnutih zuba rekao da će njegova reč biti poslednja. Problemi su počeli kada je baka došla kod nas. Stara i nemoćna, očekivala je da trčim oko nje, a ja to nisam ni mogla ni htela. Dušku je ipak do mozga doprla informacija da sam trudna pa sam se, u dogovoru sa njim, na nekoliko meseci preselila kod roditelja. Jednog popodneva, sa stomakom do zuba, na fakultetu sam naletela na Sinišu. - Ti? Trudna? Ne mogu da verujem... - široko se osmehnuo uz čvrst stisak ruke. Malo je nedostajalo da me zagrli ili sam umislila... - Koliko još? - Ušla sam u osmi mesec. - Znaš li šta je? - Devojčica. - A ja sam pre sedam dana dobio sina. Da ga vidiš, prava momčina... Kad bolje razmislim, baš tebe bih želeo za priju kada dođe vreme da ženim sina. Razmenili smo još nekoliko reči, a potom sam, osećajući čudnu prazninu u grudima, otišla svojim putem. Njegova sreća bila je gotovo opipljiva, a ja još nisam sigurna da li sam pogrešila. Nisam htela da donosim nagle odluke, rešena da pružim Dušku priliku. Kako je baka i dalje bila slaba i bolesna, povratak na selo nije dolazio u obzir, pa tako ni moj povratak u Duškov stan. Kontrakcije sam dobila u roditeljskoj kući. Tata me je odvezao na porođaj, a Duško je došao tek pošto je nahranio baku. Bila sam ljuta, ranjiva i nemoćna... Jedino mi je mala Jelena, kada mi ju je sestra spustila na grudi, dala nadu u bolje sutra. Verovala sam da će se i Duško, kao i ja uostalom, zaljubiti u malu princezu i da će konačno shvatiti da pripada našoj maloj porodici. Hteo je da Jelenu donesem u njegov stan, pa smo iz porodilišta otišle tamo iako je baka u njemu još boravila. Još jedan brodolom Pakao je tek tada počeo. Baki je bivalo sve gore pa je poželela da joj iz obližnjeg grada dođe tek malo boljeg zdravstvenog stanja, a istih godina, sestra, da se vide pre nego što umre. Nisam bila bezdušna, ali još jedna osoba na zalasku života u istom stanu sa novorođenčetom... Molila sam Duška da bake odu kod njegovih roditelja, kod drugih rođaka... i nije vredelo. Pod stresom, uz svakodnevne svađe, izgubila sam mleko što je Jelenu činilo nervoznom i razdražljivom. Nije joj bilo ni mesec dana kad sam se taksijem, ponevši tek najosnovnije potrepštine, vratila podvijenog repa i sa detetom u rukama, kome drugom nego roditeljima. Umesto da tada shvati da greši, Duško je, ljut što sam se drznula da ga ostavim, potpuno "okrenuo ploču". Nije me zvao niti mi je nudio pomoć oko bebe, čak nije dolazio da je vidi. Iako su mi roditelji pružali nesebičnu pomoć i podršku, bila sam očajna. U depresiju me je bacila činjenica da ni moj drugi brak nije bio uspešan, sa izuzetkom Jelene koju ne bih menjala ni za šta na svetu. Nemajući kud, posle nekog vremena pomirila sam se sa situacijom, svesna činjenice da moram dalje. Pazila sam dete usput učeći, jer sam htela da se vratim na fakultet koji sam u vreme trudnoće i porođaja potpuno zapostavila. Nije mi bilo lako. Duško mi se više nije javljao, ali o brakorazvodnoj parnici nije bilo govora jer se pre Jeleninog prvog rođendana po zakonu nismo smeli obratiti sudu. Jednog dana na ulici sam slučajno srela Sinišu. Pozvao me je na kafu. - Može, ali kratko. Nemam mnogo vremena. Iako se nismo dugo videli, pričali smo opet kao stari prijatelji. - Zvučaće ti ludo, ali... opet sam se razveo - dodao je sa izrazom nelagodnosti na licu. - Zvučaće tebi ludo, ali... I ja... Nerado priznajem, ali moji razvodi rezultat su zaletanja u brak, nisam dovoljno poznavala partnere, a ispostavilo se ni sebe, jer nisam umela da procenim šta želim... A za tebe sam čula druge stvari - htela sam da se našalim. - Prve informacije koje dobiješ kad kročiš na fakultet jesu one o tvojim švalerskim podvizima... - Zanimljivo - nasmejao se neodoljivo. - Nije to baš tako kako se priča... - Onda su ljudi baš maštoviti... Sve to da izmisle... - Dobro, nije baš sve... Ima istine u tim pričama, ali niko ne zna zašto sam to radio. Reći ću ti: prvi put sam se razveo zato što je moja žena imala potpuno drugačiji pogled na život od mene. Želeo sam mirnu luku, a ona izlaske i provod. Hteo sam dete, a ona nije mogla da pazi ni na kućnog ljubimca. Nije trebalo mnogo da shvatim koliku sam grešku napravio. Priznajem, još sam bio u braku kad su mi se desile afere o kojima se priča, ali je već tada bilo svejedno i meni i njoj. - A drugi brak, pa razvod... - zvučala sam kao da ga osuđujem iako mi to nije bila namera. Samo sam bila radoznala. - Hej! - iznenada se namrštio. - I ti me osuđuješ? Nadao sam se razumevanju... Uostalom, jesam li prema tebi nekada imao zadnje namere iako ne mogu da osporim da sam te zapamtio upravo zato što si bila lepa? Zvuči šovinistički, ali uzimao sam samo ono što mi se nudilo. U drugi brak ušao sam zato što je Tamara ostala trudna. Nadao sam se da će naša zajednica i pored tako banalnog i nedovoljnog razloga za brak, opstati. Međutim, nije nam išlo... Tek tu sam video koliki haos može da proizvede neslaganje karaktera... Iako sam bila, posle dva loša iskustva, sklona da držim žensku stranu, ovoga puta pronašla sam opravdanje za Sinišino ponašanje. Začudila sam se lakoći kojom je priča klizila sa naših usana. Kao da smo oboje konačno dočekali nekoga ko nas razume. - Pitam se kako sudbina ranije nije ukrstila naše puteve? - rekao je. - Čudno je koliko nam se toga sličnog dešavalo u istom momentu, ali sa drugim ljudima. I posle svakog velikog događaja, kad sve prođe, putevi nam se ukrste... Sudbina nam je ukrtila puteve Oblilo me je crvenilo. Zvučalo je kao nagoveštaj udvaranja, ali diskutabilan. Nikada o našim susretima nisam razmišljala na taj način, ali posle tih reči shvatila sam zašto mi je tako prijao svaki susret sa njim. Prvi put sam ga pogledala drugim očima... Iznenada sam se prisetila uloge majke i, prekinuvši razgovor, požurila sam kući. Ovoga puta sudbina je, kao da smo je opomenuli na onoj kafi, češće ukršala naše puteve. Sretali smo se na fakultetu, u parku sa decom... Nisam propuštala da se raspitam o njemu, jer zdravu skepsu nikada nisam gubila, pa sam htela da proverim istinitost njegovih priča. I zaista, kuloari su ovog puta šuškali da se "zamonašio"... Dve godine, bezbroj susreta i razgovora bili su potrebni da Sinišu pustim u svoj svet. Uverila sam se da su njegovi neuspeli brakovi rezultat neopreznosti, ne teškog karaktera ili nekog poroka. Shvatila sam i da su se svi promašaji u našim životima i susreti posle kojih su se naši putevi razilazili imali svrhu, jer su nas na kraju uputili jedno na drugo, ipak ne prekasno. Za te dve godine oboje smo formalno okončali prethodne brakove, raskrstili smo sa prošlim životima i tek potom stupili smo u novi, treći i srećniji brak. Fakultet sam postavila na čvrste osnove uz Sinišinu nesebični pomoć, a uz njegovu pomoć, pošto Duško ni danas nije nimalo više zainteresovan za nju, podigla sam Jelenu. Sada smo srećna četvoročlana porodica pošto njegovog sina, iako živi sa majkom, rado dovodimo u naš dom. Da bi sve u našim životima bilo u znaku srećnog broja tri, nas dvoje čekamo naše treće dete, iako prvo zajedničko. Svima u okruženju pravi smo primer za izreku da posle kiše dolazi sunce...
Lajkuj ovaj stih:
 

Nikada je nije preboleo

   (upisano: 30 Jul 10, 22:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Siniša i Verena godinama su živeli u harmoničnom braku. Jednog popodneva, dok su ručali sa prijateljima, Siniša je saznao da se njegova stara prijateljica Silvija iz inostranstva vratila u Beograd i da namerava da mu se obrati za pomoć u vezi sa nasledstvom. Vereni se to ime učinilo poznatim... Nekoliko dana kasnije, čitajući stranice svog dnevnika, shvatila je da je Silvija bivša verenica njenog supruga Uz hladno piće, u bašti hotela "Moskva", na temperaturi od trideset šest stepeni, Verena, Petra i Danko čekali su Sinišu. U vazduhu su se osećala isparenja usijanog beogradskog asfalta. Prolaznici su žurno koračali želeći da se što pre sklone sa užarenog sunca. - Gde se dosad zadržao? - nestrpljivo je pitala Petra. - Uvek ga čekamo, kao da ne možemo da se dogovorimo bez njega. Zar ne odlučuje većina?! - pokušala je da šalom prikrije negodovanje što njen suprug Danko bez starijeg brata nije mogao da donese ni tako beznačajnu odluku u vezi sa odlaskom na vikend. U tom trenutku na ulazu u baštu pojavio se Siniša žurno prilazeći njihovom stolu. - Kakav pakao! - rekao je sedajući pored Verene. - Dugo me čekate? - prelazio je pogledom preko njihovih lica. - Izgleda da se samo meni odužilo čekanje - nije mogla da oćuti Petra. Danko je osetio nadolazeću oluju pa je pozvao konobara. Naručili su ručak a onda se obratio bratu. - Zamisli koga sam sreo?! Silviju! Došla je iz Amerike, prodaje bakin stan. Dao sam joj tvoju vizit-kartu ako joj zatreba pomoć. Rekla je da će te nazvati. Na to se se ponovo oglasila Petra. - A ko je Silvija? Verena je sve vreme ćutala. Pokušavala je da se seti otkud joj je poznato to ime pri tom se istovremeno boreći sa osećanjem nelagodnosti koje ju je obuzelo u trenutku. Danko joj je odgovorio. - Silvija je devojka iz našeg komšiluka. Zapravo, njena pokojna tetka imala je stan do našeg. Po završetku fakulteta otišla je u Čikago gde je dobila posao menadžera. Udala se za Italijana, inače suvlasnika kompanije u kojoj je radila. Nekoliko godina kasnije razveli su se. Prilikom razvoda dobila je nešto akcija, pa je sada i ona suvlasnik. Pre nekoliko dana doputovala je u Beograd nakratko, da sredi papire u vezi sa nasledstvom. Ko je Silvija? - Verena i Anđela će morati da krenu sa vama jer ja u subotu imam zakazan sastanak sa Turcima oko iznajmljivanja poslovnog prostora. Ne znam koliko će potrajati, moraćemo da izađemo na teren ali, čim završim, pridružiću vam se. Ručali su, a potom ih je Siniša napustio. Siniša Petrović je imao advokatsku kancelariju u centru Beograda. Važio je za uspešnog, ali skupog advokata. Njegovi klijenti su uglavnom bile poznate ličnosti iz različitih društvenih sfera, imućni sugrađani i stranci. Verena je bila navikla na njegove obaveze pa joj odlazak na vikend sa trinaestogodišnjom kćerkom bez Siniše nije bila novost. Četvrtak popodne. Julska vrućina postala je nesnosna, živa u termometru popela se do četrdesetog podeljka. Verena je pakovala stvari za predstojeći vikend kada je zazvonio telefon. S druge strane čula je melodičan ženski glas sa prizvukom starnog naglaska. - Stan Petrović? - Izvolite - ljubazno se javila. - Treba mi advokat Siniša Petrović. - Nije kod kuće. Hoćete li da ostavite broj da vam se javi kada dođe? - upitala je Verena. - Kada ga očekujete? - Oko osam. - Hvala, nazvaću tada - žena je spustila slušalicu. Verena je navikla na ovakve i slične pozive, ali ovoga puta naslutila je da ženski glas pripadao pomenutoj Silviji, pa je osetila nervozu. Siniša je posle večere seo u fotelju uključivši televizor, Anđela je odavno bila u svojoj sobi, a Verena je radila u kuhinji. Telefon je pozvonio i Siniša se javio. Verena je dobro čula Sinišu kada je rekao: - Danko mi je rekao da si došla... Naravno da ću ti pomoći, koliko dugo ostaješ? Sutra u osam dođi u moju kancelariju. Kada se Verena narednog trenutka pojavila u dnevnoj sobi, Siniša joj je rekao da je zvala Silvija kojoj treba njegova pomoć da proda tetkin stan. - Moraću za vikend to da rešim jer već krajem sledeće nedelje mora da otputuje - rekao je više za sebe. U petak posle podne Danko i Petra došli su po Verenu i Anđelu pa su se uputili u zajedničku vikendicu na obali Srebrnog jezera. Lepša nego pre Siniša je nešto pre osam bio u kancelariji. Otvorio je prozore da provetri prostoriju i naručio je kafu. Čim je seo za računar, čuo je kucanje na vratima. Silvija je bila lepša nego što mu je ostala u sećanju. Prošle su godine od njihovog poslednjeg susreta ali na njoj vreme nije ostavilo trag. Naprotiv, izgledala je bolje nego pre petnaest godina. Miris njenog parfema ispunio je prostoriju. Dok su ispijali kafu, predala mu je dokumente. - Želim da prodam tetkin stan, a bakin bih zadržala. Možda ću se vratiti, čini mi se da u Beogradu ima prostora za biznis. - Da. Mnogo se toga ovde promenilo - rekao je Siniša ne skidajući pogled sa nje. - I, kako ti se čini? Ima li nade za mene? - upitala je. - Ne znam. Možda. Silvija se zvonko nasmejala. Dogovorili su se da se oko jedanaest nađu u "Maderi", kao nekad, potom će napraviti uobičajen krug oko Kalemegdana. Kada je Silvija napustila njegovu kancelariju, pozvao je sekretaricu naloživši joj da otkaže sve sastanke za taj dan jer mora hitno da otputuje. - Da učinim isto i za sutra? - upitala je. Trenutak je razmišljao, a onda potvrdio: - Tako je najbolje. Silvija je, kao i uvek, bila tačna. Kada je ušla u "Maderu", svi pogledi bili su uprti u nju a Siniši je imponovalo to što je u društvu tako lepe žene. Popili su piće, a onda su pošli u šetnju do Kalemegdana. Silvija je često zastajkivala ispred izloga. Bila je oduševljena novim izgledom Knez Mihailove ulice, ali je istovremeno osetila nostalgiju za starim lokalima kojih više nije bilo. Ispred spomenika Pobedniku počela su da joj naviru sećanja i protiv njene volje. Ovde, pre petnaest godina, Siniša ju je zaprosio. Bio je to najsrećniji dan u njenom životu. Međutim, nekoliko dana kasnije sve je ostavila i otišla je bez pozdrava. U oproštajnom pismu objasnila mu je neminovnost njihovog rastanka. Izazov je bio preveliki da bi mu odolela jer joj se ukazala prilika da ostvari svoj san. Između ljubavi i karijere odabrala je ovo drugo. Siniša ju je posmatrao neko vreme a onda se naslonio na ogradu zagledavši se u ušće. Dok je polako uvlačio dim cigarete gledao je kao se grle Sava i Dunav, tu pred njima, bez stida, i za trenutak im je pozavideo. Utešila ga je spoznaja da je, iako ih je život razdvojio, Silvijina i njegova ljubav ostala netaknuta. Uplašio se svojih osećanja Uplašio se sopstvenih misli ali i osećanja koja su odjednom nabujala u njemu od trenutka kada mu je Danko rekao da je Silvija u Beogradu. Silvija mu je prišla, a on ju je spontano zagrlio. Gledali su niz reku, zaokupljeni svako svojim mislima. Tišinu je prvi prekinuo Siniša. - Hoćemo li do "Skadarlije" na ručak? Klimnula je glavom, još uvek ophrvana avetima prošlosti. U "Skadarliji" im se, uz pesmu tamburaša, raspoloženje vratilo. Ručak su zalili dobrim vinom a potom su pošli da pogledaju tetkin stan. Suton se kao lopov uvlačio u svaki kutak bojeći plavičastim tonovima sve čega bi se dotakao. Siniša je obišao stan čiji mu je raspored prostorija bio dobro poznat. I dalje je sve bilo na istom mestu, kao da je vreme u tom stanu zaustavljeno. Silvija je skuvala kafu koja je trebalo da simbolizuje njihov oproštaj. Sela je u fotelju naspram njega pripalivši cigaretu. Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice praveći kolutove od dima. Bio je to njihov tajni poziv na ljubav, kojem Siniša nije umeo da se odupre. Prišao joj je, seo je na naslon njene fotelje i počeo da je miluje po leđima. Silvija se protegnula a onda mu je obavila ruke oko vrata... Završili su u spavaćoj sobi kao i mnogo puta ranije. Kasnije nijedno od njih nije znalo da li je sve to bilo posedica ošamućenosti vinom ili ljubavlju koja je sve ove godine tinjala u njihovim srcima. Oko ponoći Siniša je napustio stan. Pokušavao je da svežinom noći rashladi usijanu glavu. Znao je šta je učinio ali se nadao da Verena neće saznati. Ovo je bio njegov prvi vanbračni "izlet" i osećao je grižu savesti. Ipak, umirivala ga je spoznaja da se Silvija za nekoliko dana vraća u Čikago. Narednog jutra čim je otvorio oči, okrenuo je broj njenog telefona. Još uvek je bio u krevetu kada se začulo zvono na ulaznim vratima. Odveo ju je pravo u spavaću sobu, više nije bio u stanju da razmišlja o posledicama, o Vereni, o neverstvu. Jedino mu je bilo važno da je pored njega nežna i poželjna Silvija. I narednu noć proveo je u njenom zagrljaju, ali u nedelju ujutro morao je da se pridruži svojoj porodici. Dok je vozio prema Srebrnom jezeru, razmišljao je o Silviji bez griže savesti što je počinio brakolomstvo. Kada je parkirao auto ispred kuće, Anđela mu je potrčala u susret raširenih ruku: - Tatice, stigao si! Verena ga je dočekala na vratima, spremna za plažu. - Hoćeš li nešto da pojedeš pre nego što pođemo na kupanje? - upitala ga je. - Nisam gladan, radije bih kafu - odgovorio je ovlaš je poljubivši. Naizgled, sve je bilo kao pre ali Verena je osetila grč u utrobi. Dan su proveli na obali jezera a predveče su krenuli u Beograd. Kada su ostali sami, Verena mu je rekla: - Sutra putujem u selo. Iako iznenađen, Siniša je ništa nije pitao. Duboko u sebi osećala je tugu Vereni je bio potreban mir roditeljske kuće da bi mogla da razmisli o svemu. Nije mogla da bude sa Sinišom a da svaki put kada ga pogleda pomisli na to da je tek izašao iz Silvijinog kreveta. Predosetila je... Kuća je bila tiha i prašnjava. Otkako su njeni roditelji umrli, niko tu nije živeo. Verena se bacila na posao, morala je prvo sve da počisti. Ceo njen dosadašnji život prošao joj je pred očima kao na filmskom platnu. Bilo je mnogo razloga da bude srećna i zadovoljna, ali je duboko u sebi osećala tugu. Umorna, ali zadovoljna, uveče se smestila u ljuljašku na terasi. U rukama je držala stari dnevnik koji je pronašla u svojoj devojačkoj sobi. Bio je na istom mestu kao i pre petnaest godina, u fioci noćnog stočića. Otvorila ga je i počela napreskok da čita. 19. april 1985. Posle uskršnjih praznika vratila sam se u Beograd. U studentskom domu još uvek nije bilo gužve jer se većina studenata još nije vratila. Mislila sam da ni Marija nije stigla, što mi je na neki način odgovaralo. Ušavši u sobu koju smo delile, zatekla sam je na krevetu kako plače. Kada me ugledala, poskočila je i zagrlila me. Ispričala mi je da se posvađala sa momkom. Bezuspešno sam pokušavala da je utešim. - Hoćeš li da ideš sa mnom do Krsta? - upitala me je. - Kada? - Sada. Čula sam se sa Dankom, hoće da porazgovaramo. - Samo da se presvučem. To je bilo najmanje što sam mogla da učinim za cimerku. Dok smo stigle do Krsta, sumrak se spustio na grad. Danko nam je otvorio vrata. Bilo mi je neprijatno jer sam znala da njih dvoje treba da razgovaraju. Međutim, Danko me je ljubazno zamolio da ih sačekam u sobi njegovog brata. Nisam imala izbora, pristala sam. Pokucala sam na vrata i ušla. U sobi je bilo mračno. Pored prozora, meni okrenut leđima sedeo je mladić. Nije se okrenuo, samo mi je rekao da sednem. Osećala sam se glupo u nepoznatoj kući, u mračnoj sobi, sa mladićem kome ni lice nisam videla. Pokušavala sam da razaznam obrise predmeta u sobi u nadi da će mladić uključiti svetlo. Međutim, on je prekinuo tišinu pričom o devojci koju je mnogo voleo i koja ga je ostavila zbog karijere. U prvom trenutku pomislila sam da je u pitanju poremećena osoba ali ubrzo sam shvatila da sam mu poslužila kao rame za plakanje. Valjda nam je najlakše da dušu otvorimo neznancima. Kada me je Marija pozvala, bila sam joj zahvalna. Još uvek sam pod utiskom događaja u kući na Krstu i tužne priče nepoznatog mladića mada me se to, u suštini, ne tiče. 1. januar 1990. Najluđa noć - Nova godina! Prvi put proslavljam je u studenjaku. Studente koji su otputovali kući zamenile su beogradske kolege sa našeg i drugih fakulteta. Najviše ih je bilo sa pravnog, tako sam upoznala Sinišu. Divan je dečko, na završnoj je godini kao i ja. Pronašli smo mnogo zajedničkih tema. Pripreme su protekle u dobrom raspoloženju kao, uostalom, i novogodišnja noć. Već 1. januara shvatila sam da sam zaljubljena do ušiju u Sinišu. 10. jul 1990. Sa Sinišom sam već šest meseci. Oboje smo diplomirali i on me je zaprosio. Večeras me vodi na večeru u stan njegovih roditelja. Žele da me upoznaju pre nego što se venčamo. Imam tremu. Hoću li im se dopasti? Hoće li se oni dopasti meni? 11. jul 1990. U totalnom sam šoku! Veče kod Sinišinih roditelja proteklo je u najboljem redu ali šokiralo me je saznanje da Sinišu znam odranije, a da ga nisam prepoznala. Naime, on je brat bivšeg dečka moje cimerke Marije, onog Danka sa Krsta. Sinoć, posle večere kod njegovih roditelja, Siniša mi nije dopustio da se vratim u svoju studentsku sobu. - Sada si moja verenica, prespavaćeš kod mene - rekao mi je zaljubljeno. Prihvatila sam ne sluteći kakvo me iznenađenje očekuje. Kada me uveo u svoju sobu u kojoj je vladao polumrak kao pre četiri godine kada sam prvi put bila tu, paralizovala sam se. Prepoznala sam fotelju pored prozora, kao i onu na kojoj sam sedela. Setila sam se njegove priče o Silviji, devojci koju je mnogo voleo. Za trenutak sam osetila povređenost, bol i ljubomoru ali sam se savladala. Trebalo mi je mnogo napora da od Siniše sakrijem svoje otkriće. Mislim da mu ne bi bilo prijatno kada bih ga podsetila na naš prvi susret. Uostalom, ko zna kako bi reagovao. Odlučila sam da to zadržim kao svoju malu tajnu. Sve je znala Zatvorila je dnevnik, a suze su joj se slivale niz lice. Dok je čekala Sinišu u njihovoj vikendici na jezeru, stalno je razmišljala o tome odakle joj je poznato Silvijino ime. Tada nije mogla da se seti priče koju joj je Siniša ispričao pre toliko godina. Siniša nikada nije saznao da je oženio devojku kojoj je otvorio srce u trenutku usamljenosti. Verena mu to nikada nije rekla. Ni Danko je nije prepoznao kada je počela da se zabavlja sa Sinišom. Nikakvo čudo, video ju je samo dva puta. Marija i on su raskinuli ubrzo posle one aprilske posete. Zagledana u noć, izgubila je osećaj za vreme. Jutro je dočekala budna ali mirna. Donela je odluku. Jedno pitanje vrtelo joj se po glavi: da li će Siniša biti srećan sa Silvijom? Nekoliko dana kasnije Verena se vratila u Beograd. Anđela je bila sa drugaricama na bazenu, a Siniša u svojoj radnoj sobi. Iznenađena što ga je tako rano zatekla kod kuće, odlučila je da iskoristi priliku za razgovor. Bez ikakvog uvoda Verena ga je upitala: - Kako je bilo sa Silvijom? Jeste li završili u tetkinom stanu? Preneraženo ju je pogledao, kao da pred sobom vidi avet. Iskoristila je njegovu zbunjenost pa je nastavila: - Prvo ste se našli u "Maderi", potom ste prošetali do Kalemegdana, zatim ste otišli u "Skadarliju" na ručak i šetnju ste završili na Krstu, u tetkinom stanu. Glas joj je bio tih i siguran, bez greške je opisala njihov zajedno provedeni dan. Siniša ju je gledao zanemeo od zaprepašćenja ne verujući u ono što je čuo. Nije imao izbora, zatečen, priznao joj je sve, kao i to da ju je prvi put prevario za sve godine njihovog braka pri tom je zamolivši da mu oprosti. Verena ga je gledala ali njen pogled nije odavao osećanja. Ponašala se kao da je sve u najboljem redu. Jedino ju je glas odao kada je izgovorila: - Sutra ću podneti zahtev za razvod. - Verena, nemoj! Misli na Anđelu - preklinjao ju je Siniša. - A da li si ti mislio na Anđelu? - ogorčeno ga je upitala. Siniša je ćutao. Bila je u pravu. On nije mislio ni na koga osim na Silviju. Kada je ona bila pored njega, gubio je razum. Verena je uzela posteljinu i otišla je u dnevnu sobu. Nije mogla noć da provede u istoj prostoriji sa Sinišom...
Lajkuj ovaj stih:
 

Bilo kud da kreneš

   (upisano: 30 Jul 10, 00:17) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
1 U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela Ulovljena u svojim skrovištima: shvati Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo 2 Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo 3 Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo Neizvesna granica: svila oko članaka Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim: Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama 4 Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine Izgovarao si kišu na raznim jezicima: Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili 5 Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život? 6 Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra 7 Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu? Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet? Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću vala? Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra 8 Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša? Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete Jer počinje i završava se samo u našim ustima 9 Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka 10 Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više Nećemo posmatrati kišu I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi 11 Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog Obećavao si da češ biti u svakom drvetu Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti 12 Poljubac noći da li si je već prepoznao? Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći 13 Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba? Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta Sada niko ne uSpeva da me nađe premda sam ja pronašla sve 14 Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke U našim ustima kiša celoga neba našla je predah Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem Postajemo usta noći a noć naša usta Naši jezici: koji traže i koji su traženi Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe 15 Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce Jer nijedna od tih kuća nije naša 16 Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak? Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te Ukus tvoga nepca miris tvoga daha Da li ćemo ikada to razumeti? Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde? Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo Tvoj glas je sladak kao turski kolač Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene Nazivajući te kišnim ljubavnikom 17 Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može Sve se može kada ljubav skrozira ulice Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš? Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli 18 Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni: Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare Pripadati tebi znači ne pripadati vise nikome: i plesati bosa na kiši cekajuci te Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek Ja i Ti 19 Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja? Dodirivali smo se kao da želimo Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi 20 Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu? 21 Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te opet po toj pesmi 22 Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ Mnome zacrtaj granice svog sveta Svaki put kada se priblizis osetices ,znaces da te ljubim kao sve kise sveta sto u pustinji cine da cvece kao osmeh na tvojim usnama procveta ....
Lajkuj ovaj stih:
 

Sve je učinila da kćerke izvede na pravi put

   (upisano: 28 Jul 10, 23:27) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bilo joj je bolno prihvatiti činjenicu da je suprug ne želi samo zato što je rađala žensku decu. Taj bol terao ju je napred, da se bori, da ne bira sredstva da bi svoje "upišulje" učinila srećnima. Ceo život utrošila je na to, i nije joj žao. Danas je zadovoljna penzionerka koja šeta gradom gledajući prozore svog bivšeg stana u kojem ni njen bivši muž više ne živi. Besciljno je šetala, potpuno neopterećena. Nije se čak ni sećala kako on izgleda iako ga je mogla videti kad god to poželi. Ako poželi. A nije želela. Stanovao je tri ulice dalje, u onim osmospratnicama sa crvenim krovovima - u novim blokovima zgrada u kojima je bilo i stanova za stare, penzionisane pomorce. Bio je jedan od njih. I, znala je da je imao mnogo novca zarađenog na dugim plovidbama. U svom tom novcu sada je uživala njegova druga žena, dvadesetak godina mlađa od njega, nekakva propala studentkinja koja je, izgleda, silno želela da pronađe jednog baš takvog. Punog novca i naivnog... Istini za volju, ta propala studentkinja učinila ga je naivnim. I - uzela mu je sve: i kuću, i stan, i automobil, i sav onaj skupi i uzaludni nameštaj koji je kupovao između dve plovidbe, i od koga ona, koja je sada šetala, nije imala ništa. Bilo joj je, kad bi joj misli skrenule među uspomene, čak i smešno sve to kako je pristala da bude izbačena na ulicu sa njih tri, bez igde ičega... Sa malom torbom u kojoj je veći deo prtljaga bilo nešto odeće za kćerke i nešto novca koji je baš ona zaradila. On je ljubomorno čuvao sve što je zaradio da bi to proćerdao na propalu studentkinju, jedva nekoliko godina stariju od njihove najstarije kćerke... Njena ženska deca Da je htela, mogla je da se seti rođenja njihove prve kćerke Jelice. Mogla je da se seti oktobarskih kiša koje kao da nisu smele da prestanu dok se dete ne rodi. I tridesetdvočasovnog porođaja, mučnog i vrlo bolnog, kada je gubila na trenutke svest, a onda se budila dahćući kao sipljiv konj, sva u sopstvenom znoju proklinjući svoj rod... Ali, sve to bilo je zaboravljeno onoga časa kada je ugledala lice svoje devojčice. Malo, sitnije nego što je očekivala. Dete je neutešno plakalo, kao da mu je užasno žao što je napustilo njenu utrobu. Mogla je da se seti i kako je on, otac njenog deteta, došao u posetu. Bez cveća u rukama. Bez ičega u rukama... Razočarano je frknuo kada su mu rekli da je dete žensko, a njoj, još uvek bledoj i iscrpljenoj, poklonio je samo oštar, pomalo optužujući pogled. Nekoliko meseci kasnije, uzdišući pod njegovim telom naviklo i naoko sladostrasno, dok je Jelica spavala u improvizovanoj postelji sastavljenoj od dve tada stare fotelje, jednostavno je znala da će ga ponovo razočarati. A Brankica se rodila usred leta, po strašnoj mediteranskoj vrućini, pa su medicinske sestre tek rođenu bebu postavile ispod snažnog mlaza hladne vode, od čega se dete zacenilo. Drugi porođaj bio je lak i brz - nije stigla ni da pomisli da se više neće petljati sa muškim rodom niti je uspela da ijednom prokune svoj, ženski rod. Opet je u naručju držala bebu, smirenu njenom dojkom, a sada se prisetila te nezamislive blagosti i posvećenosti... Deci, u stvari, jer je tu bila i Jelica. Njega nije bilo - otišao je na jedno od onih dvogodišnjih, predugih putovanja svetskim morima. Mogla je da se seti i da je, kada se posle godinu dana vratio, stao iznad Brankice smračenog lica i, očigledno razočaran, rekao: - Opet popišulja! Potom, samo nekoliko dana kasnije, otisnuo se na more ne sačekavši da se ona oporavi od porođaja. Uz nju je bila sestra, nešto starija od nje, još uvek neudata. Prisećala se sada svih tih dana koji su prerasli u mesece, a meseci u godine, i svih sitnih događaja koji su se nizali bez njegovog prisustva... Uskoro se njena sestra udala rodivši bliznakinje. Odselila se, ne suviše daleko, pa da su joj ona, Jelica i Brankica često odlazile u posetu... Kada je ponovo došao, Jelici je već bilo šest godina, a Brankici dve. Samo, on to kao da nije ni primećivao ni prihvatao. Prema njima se ponašao kao da ne postoje. Tada su počele svađe. Kao da je uvek želeo da pronađe razlog za prepirku koja je brzo prerastala u glasne svađe od kojih se ona ježila, čak i pre nego što bi počela da brani svoje stavove. Ali, sada je mogla da se seti i da je bilo mirnih dana kada je on bio blag i naoko dobar, čak nežan i prema njoj i prema deci kojoj je kupovao slatkiše iz zabave krijući to od nje... Jednog od takvih dana ušao je za njom u kupatilo i zaključao vrata... Devet meseci kasnije rodila se treća kćerka. Nije uspela ni da telefonira, da pozove taksi (on, naravno, nije bio tu - otplovio je na neodređeno vreme), da pita doktora šta treba da uradi... Ali, valjda zahvaljujući sopstvenom neuništivom duhu i prethodnim iskustvima, porodila se sama, uz neveliku pomoć sedmogodišnje najstarije kćerke koja je prinela lavor tople vode i nekoliko peškira pre nego što je Mirjana ugledala svetlo ovog varljivog i teškog sveta. A nova beba bila je lepša, mirnija i umiljatija od svojih sestara, sa gustom svetlom kosom i širom otvorenim očima. Nije mnogo plakala i uvek se tačno znao čas kada će zaspati, kada će se probuditi, kada joj treba promeniti platnene pelene, kada će biti gladna, kada žedna, a kada raspoložena da trpi nežnosti svojih starijih sestara. Svega toga mogla je da se seti sad, dok je šetala pored vrtića u čijem su se dvorištu igrala deca, šarena kao cvetovi. Osmehnula se malom licu koje ju je primetilo u prolazu. Ali nije se sećala jer nije imala razloga da se seti. Nije se sećala ni onih dana kada je on, eto, otkrio da je dobio i treću kćerku i kada je, iako na kopnu, kod kuće, sve češće odlazio s večeri, a vraćao se tri ili četiri dana kasnije, obično naduven od nespavanja i alkohola... Ali, nije alkohol bio problem. Nije ni društvo kockara i pijanica (kako je kasnije doznala). Nisu ni žene sa kojima je provodio noći kada ga nije bilo kod kuće. Odnekud je umislila da su tri kćerke bile, ako ne razlog, onda bar povod da jednom, posle duge, žučne i mučne svađe, on izgovori: - Proklet bio dan kada sam te sreo! Osoba od poverenja Za nju je to bilo dovoljno. On se, međutim, zadovoljio, činilo se, tek kada je ona spakovala nešto dečijih stvari u dve nevelike torbe i zajedno sa devojčicama otišla ostavivši mu sve ono što su zajedno godinama sticali. Prvo je bila kod sestre, kasnije u iznajmljenom stanu, u dalekom i nepoznatom gradu... Mogla je da se seti i kako su je, u početku, u toj palanci smatrali opasnom po većinu građana. Kako su bili namrgođeni i jetki! Izdržala je to. Nije smela da popusti - zbog dece. Tu je Jelica išla u školu, kasnije i Brankica... Mogla je da se seti i da je pozajmila nešto novca od sestre i da joj je, kasnije, sve vratila. Kasnije - kada je uspela da otvori taj komision-butik, koji je u tom gradu veoma brzo postao stecište žena željnih da budu obučene i obuvene onako kako se oblače i obuvaju manekenke iz Italije. Dobro je proučila sve ženske časopise i znala je šta nedostaje ženama u tom gradu, u stvari provincijskom. Potrudila se da im dobavi, ako ne baš ono što su viđale po tim časopisima, onda nešto nalik na to. Nije se libila da otkupi ponešto ukradene robe i vrlo brzo postala je osoba od poverenja među gradskim mangupima, pa su joj čak dolazili veliki lopovi, oni koji se nisu zadovoljavali "šaniranjem" sitnih butika po Italiji, već su donosili stvari iz velikih trgovačkih magacina u Bariju, Riminiju, ili čak u Rimu. Većinom je to bila falsifikovana roba, ali se ponekad događalo da svojim kupcima ponudi i prave, originalne odevne predmete ili obuću, uz smešnu cenu... Taj butik omogućio joj je finansijsku samostalnost, da se njena deca ne razlikuju od ostale dece u tom gradu, da se školuju, da se igraju sa drugom decom, da imaju prijatelje, i da sanjare o ocu koji kao da ih se odrekao one večeri kada su poslednji put prekoračile prag zajedničkog doma... Mogla je da se seti, ali nije. Nije to želela niti je nameravala... I, nije žalila niti ju je grizla savest što se bavila i nelegalnim poslom da bi othranila kćerke. A one su rasle kao iz vode... Uskoro su sve tri bile više i od nje i od njihovog oca. Jelica, tamne, guste kose i pomalo iskošenih očiju, nalik na oca, osim po naravi. Nju je, u stvari, najviše bolelo to što se dogodilo između majke i oca. Jednom, kada je već bila odrasla, čak udata, priznala je da još uvek, s vremena na vreme, sanja oca. Ali, u tim snovima on je uvek bio nekakva pretnja, nabusita i preglasna. Šta je mogla da kaže kćerki koja sanja nabusitog i preglasnog oca? Oćutala je tu Jeličinu izjavu. Znala je da tog oca odavno više nema. I da ga neće biti, baš kao što se ponekad šalila sa kćerkama da su začete samo i isključivo njenom željom. Gotovo "bezgrešno". Ponekad su se smejale toj šali, ponekad nisu, ali su veoma brzo prihvatile činjenicu da nemaju oca i da im je majka sve što im je ostalo od porodice koje se nisu sećale, osim možda Jelice. Jelica se rano zaljubila u čoveka desetak godina starijeg od nje, policijskog inspektora koji je prvo često svraćao u butik da bi je viđao pošto je pomagala majci kada bi ona morala da ode nekud na pregovore sa "nabavljačima" i dobavljačima. A onda je jedne večeri, kada su se njih četiri okupile na balkonu nevelikog iznajmljenog stana, Jelica stala pred majku i izgovorila: - Nameravam da napustim gimnaziju, mama. Želim da se udam! Brankica je nakrivila glavu pogledavši stariju sestru pogledom iz koga se čitalo: "Jesi li ti pri sebi..." Mirjana se zakikotala. Progutavši knedlu koja joj je zastala u grlu, ona je progutala i te reči, tu izjavu svoje najstarije kćerke videvši prvi put u njoj ženu od sedamnaest godina... I, umesto da joj da nekakav majčinski savet, umesto da pokuša da je odogovori od gluposti, rekla je: - Zna li tvoj izabranik nešto o tome? Nije bilo svadbe. Mladoženja beše zauzet nekakvom istragom koja je, uzgred rečeno, zahvatila i neke "dobavljače" butika nevestine majke, i jednostavno nije imao vremena za pripreme. Sve se svelo na brzo venčanje, gotovo bez gostiju izuzimajući njenu sestru i mladoženjinog brata, brkatog seljaka koji je sve vreme nestrpljivo cupkao, jer je, zapravo, u grad došao da proda sitnu stoku koja je čekala... Valjda da je napoji ili nešto slično... Sve u svemu, mladenci nisu stekli osećaj da se desilo nešto važno u njihovom životu. Kao da su nastavili tamo gde su stali prethodne večeri kada su se grlili u njegovom, odnosno službenom, automobilu. Jelica se preselila u mladoženjin stan ali je prečesto dolazila da ruča sa majkom i sestrama. Sada je mogla da se seti koliko je godina prošlo pre nego što je njena najstarija kćer naučila da kuva... Snagom jake volje Brankica, fizički veoma nalik na majku, osim što su joj crte lica bile mekše i neuporedivo lepše, a telo vitko, dugo, sa prelepim, hitrim nogama, završila je gimnaziju i već tog prvog leta uzela je pasoš prethodno gotovo nateravši svog školskog druga da je fotografiše "kao manekenku"... Te fotografije nisu oduševile nekakvu ženu u Milanu, pred kojom se Brankica pojavila očekujući posao manekena... Ali, bilo je nešto više u devojčinoj odlučnosti i oduševljenju nego u tim fotografijama, što je tu ženu (prvi put su se videle na neformalnom sastanku pre kastinga) navelo da klimne glavom i da kaže da bi volela da vidi Brankičine roditelje. Odmah je telefonirala majci... I ona je, gotovo poslušno, otišla u Milano gde su joj, uz pomoć tumača, objasnili da će Brankica ostati u školi za manekene i da će joj biti obezbeđen honorar dovoljan da živi udobno i mirno u tom ogromnom, stranom gradu. Kada je, godinu dana po odlasku u Milano, Brankica došla u posetu majci donoseći i kasetu sa svoje prve dve modne revije, ona je znala da je uspela. Sa Brankicom je sve bilo jednostavno. Svojom voljom postigla je sve... A to nije bilo malo. Tada je mogla da se posveti Mirjani koja je ostala uz nju. Divlja po naravi, ratoborna i, sa stanovišta "dobronamernih" prijatelja, neposlušna kao đavo, Mirjana je, u stvari, odrastala ponavljajući greške svojih sestara, samo što ih je podigla na viši nivo... I, da je htela da seti, ona bi se sigurno setila svih muka iz osnovne škole, i svih muka iz srednje turističke škole koja se Mirjani učinila dovoljno lakom da može da se izbori sa njom, a posle je utvrdila da joj ni po čemu ne odgovara i da želi da pobegne, makar u brak, po ugledu na Jelicu. No, njen "izabranik" nije bio dovoljno zreo niti ju je dovoljno voleo... Taj dečko, jedan od onih koji su redovno dovozili u butik nelegalnu robu koju je njegov drugar donosio iz Italije, iako lepuškast, okretan, vickast i intelgentan, nije bio spreman na brak. Kada ga je Mirjana nešto o tome upitala, on se nasmejao i od tog trenutka više nije dovozio robu u butik. Mirjana je bila razočarana pa je njena majka morala dugo da razgovara sa njom i da je, konačno, ubedi da završi tu školu... Ipak, Mirjana tada nije završila školu. U šesnaestoj, nekoliko meseci posle pokušaja da se uda za tog nestalnog mladića, otišla je u posetu sestri u Milano. I - nije se vratila. Tamo ju je sestra predstavila svojim poslodavcima i Mirjana je, sa šesnaest, već bila dovoljno stasala i dovoljno zrela i promućurna da odradi tri modne revije pre nego što se, sa ugovorom sa agencijom i savetom da ipak završi školu, vratila majci. Na svega nekoliko meseci, koliko je bilo neophodno da, što podmićivanjem, što ubeđivanjem, što na sopstveni šarm, ispolaže sve te glupe ispite... Potom se vratila u Milano gde je stanovala sa Brankicom mada su se sestre retko viđale, zaokupljene snimanjima, revijama i putovanjima. Tek, leto posle toga sve tri su se okupile ponovo na onom balkonu iznajmljenog stana, valjda da bi, zajedno sa majkom, mogle da rasprave pitanje Jeličinog braka... Policijski inspektor je, u međuvremenu, nešto pogrešno izračunao i, vođen ambicijom, upustio se u sumnjiv posao koji je trebalo da mu donese mnogo novca, ili možda ugled, ili oboje, a sve se završilo tako što je pozvan kod ministra lično. I, ministar lično uručio mu je otkaz uz primedbu da bi za sve bilo bolje da nikada i nikome više ne priča o svemu što je tome prethodilo. Toliko je sve bilo krupno. On ništa nije rekao Jelici, svojoj ženi, osim činjenice da više nije policijski inspektor. Da li je to bio razlog, ili sitna plavuša iz susedstva, tek - jednog dana, bez svađe i bez teških reči, bivši policijski inspektor izjavio je da želi razvod. Jelica je bila zapanjena ali je, poput svoje majke, oćutala gorčinu koja ju je mučila... Razveli su se nepuna dva meseca kasnije... Posle se bivši policijski inspektor oženio tom sitnom plavušom iz susedstva i vrlo brzo dobio je sina koga je obožavao. Prehranjivao se preprodajom polovnih automobila i od toga je kasnije vrlo lepo živeo... Selidba u drugi grad Kasnije, kada su se ona i Jelica preselile, butik beše zatvoren. Dugo je na vratima stajao zalepljen papir sa potpisom opštinske finansijske inspektorke. Konačno je i njima bilo jasno kako taj butik opstaje i kakva se roba prodaje u njemu. I, ona bi mogla da se seti, ali nije želela, da je samo krug njenih bliskih prijatelja znao da joj je dugo pretila zvanična optužba u vezi sa prodajom kradene robe. Zato je odlučila da promeni grad. Zato, i zbog Jelice koja je prvih šest meseci ponovnog samovanja bila u depresiji ne napuštajući (ponovo iznajmljeni) stan ni za toliko da kupi hleb. Igrom sudbine koja voli da udesi ljudima da im se sudbina nekako ponovi, Jelica je srela Dabu, čoveka sumnjive prošlosti, koji je od trideset godina osam proveo po zatvorima, i koji je, u trenutku kada su se sreli, išao vanredno u nekakvu pomorsku školu, spreman da zaplovi... Njih dvoje su njoj ličili na njenu sopstvenu prošlost, ali opet - jednostavno je prešla preko toga predosećajući da se neke (loše) stvari prosto ne mogu ponoviti i da će Jelica verovatno biti srećna. Srećnije od nje. Kada su joj te jeseni Jelica i Daba saopštili da su se venčali u banji, na nekih devet ili deset kilometara od grada, mogla je samo da ih zagrli. Nije izgovorila ništa što bi Jelicu podsetilo na njenog oca. U sebi im je poželela srećan zajednički život. Ubrzo posle venčanja Daba je završio tu školu i, zahvaljujući jednom svom zatvorskom poznanstvu, otplovio je brodom nekuda, na više meseci. Iznajmili su stan u istoj zgradi u kojoj je stanovala i njena majka... Ona se dugo premišljala šta da započne sada kada više nije imala butik... Brankica i Mirjana slale su joj novac za život i, uz ono što je uspela da uštedi od butika, bilo joj je više nego dovoljno. Jelica je bila obezbeđena. Ali, ona se još osećala mladom i htela je nešto da radi. Možda ne zbog potrebe da zaradi, možda ne ni zbog toga što se osećala mladom, možda samo zato da pokaže ocu svojih devojaka da je sposobna da se snađe bez njega. Bez ikoga. Teretana "Trojka" Uskoro je uspela, uz Brankičinu i Mirjaninu pomoć, da iz Italije uveze nekakve čudne mašine koje su uglavnom služile za vežbanje i uvećavanje mišne mase... Uspela je da dobije kredit koji je bio jedva dovoljan da iznajmi poslovni prostor u prizemlju zgrade u kojoj je stanovala... Teretana "Trojka" počela je da radi odmah po rođenju nove devojčice - Jelica je rodila Sanju čiji je otac tih meseci bio negde na Atlantiku... Od tog vremena prošlo je sedam dugih godina. Teretana "Trojka" radila je punom parom, sada u većem prostoru, u centru grada. Jelica i Sanja su se posredstvom interneta dopisivale sa Dabom praznujući svaki njegov povratak kući. Njih dvoje su otvorili kafić u Budvi zajedno sa Dabinim drugarom sa broda. Brankica već odavno ne šeta modnim pistama. Stigle su je godine, a u toj profesiji to znači - ili moraš da se udaš ili da se okreneš novim generacijama manekenki. I, ona je postala zamenica one iste žene koja je pre mnogo godina u njoj, uprkos lošim fotografijama, videla "nešto". Još uvek živi u Milanu sa Mirjanom, raskošnom i prelepom devojkom koju su tražile sve veće modne kuće po Italiji i Francuskoj, i koja je, do izvesne mere, postala svetski priznata manekenka. Život je tekao svojim tokom... Mirno. Spokojno. Činilo se nenarušivo... Naravno, bilo je trzavica. Mirjanina kratka i, prema pisanju bulevarskih novina, burna afera sa mladim ministrom za turizam, značila je za porodicu mnogo dana trpljenja (ogovarali su ih, po običaju) i mnogo neprospavanih noći. Sanjine zauške su svi, čak i Daba koji je tih dana plovio u blizini Norveške, preživeli uz mnogo teškoća, čak i suza. Brankica je jedno vreme, kada su počeli da je zaobilaze kao manekenku, bila na ivici depresije koju je pobedila zahvaljujući ponudi za pravi posao. Sve to, ipak, nije moglo da poremeti njihove odnose... Konačno, kada se približila penziji, ona je sa izvesnom lakoćom uložila svu svoju ušteđevinu u otkup radnog staža i sada je, eto, samo šetala, ponekad sama, ponekad sa Sanjom, gradom koji je možda znao a možda i nije da svaki put, u svakoj šetnji, prođe pored zgrade u kojoj je njen bivši muž i otac tri njene kćerke imao stan u kome više nije stanovao... Sve se vraća, sve se plaća U stvari, ona je to znala, on već odavno nije živeo u tom stanu koji je kupio kada se oženio tom studentkinjom. Sada je živeo u iznajmljenoj garsonjeri na drugom kraju grada, u sirotinjskoj četvrti u kojoj su preduzimači zidali ogromne zgrade sa mnogo garsonjera za iznajmljivanje. Znala je i to da u toj garsonjeri nema mnogo nameštaja - tek onoliko koliko je mogao da kupi od svoje penzije. Sve drugo, svu ušteđevinu, svu onu prokletu tehniku koju je svojevremeno donosio iz Japana ili iz Sjedinjenih Država, sav nameštaj, čak i njegove košulje, pantalone, odela, cipele... sve što je posedovao, sve to je sada pripadalo toj nesvršenoj studentkinji. I da je htela da razmišlja o tome, i da je htela da se seti, setila bi se da je pomislila (nikad izgovorila) kada je saznala za njegovu surovu sudbinu: "Sve se vraća, sve se plaća!" I - ništa više... Sada je znala da je Jelica i Sanja čekaju da se vrati iz šetnje. I znala je da će te večeri pozvoniti telefon i da će joj Brankica izrecitovati šta su tog dana radile ona i Mirjana. I, ona je bila smirena, spokojna, zadovoljna, gotovo srećna... Sitni, beličasti oblaci uskro su se pretvorili u nešto gušću, sivu masu koja je pretila kišom. Zbog toga Sanja nije krenula sa njom u šetnju tog dana. Ali, ona nije žurila. Neka pada kiša. Pa šta? I ako malo pokisne, osušiće se. Ništa strašno. Čak bi joj, možda, prijalo malo kiše, da oseti njene kapi na kosi, na ramenima, na dlanovima... Nastavila je da šeta sporim korakom ne osvrćući se...
Lajkuj ovaj stih:
 

U drugom braku pronašla sam sreću

   (upisano: 28 Jul 10, 17:29) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Tradicionalno vaspitana, nisam se suprostavljala patrijarhalnom stavu da je ženi mesto pored šporeta i da treba da ćuti i trpi. Muž me je ponižavao i fizički maltretirao ali nisam smela niti sam imala kome da se požalim. Neko ko "odgore sve vidi", na kraju treće decenije života "poslao" mi je najlepši par očiju, najlepši osmeh i, konačno, sigurnost i toplinu uz najboljeg čoveka na svetu Moglo bi se reći da nisam rođena pod srećnom zvezdom. U malom mestu na jugu Srbije nije bilo uslova za savremeni život. Prostudušnost mojih sunarodnika, njihovo "tanko" obrazovanje i siromaštvo nisu im dozvoljavali da vide svet dalje od sopstvene varoši. Začaurili su se tu gde jesu, tavore svoje dane i godine a ponekad mi se čini da u snovima žive drugačijim, boljim životom. I valjda im je to davalo snagu da istraju u surovoj svakodnevici. Ovde kod nas, na jugu, oduvek "vlada" sujeverje, ogovaranja svake vrste i odavno ukorenjeni moral protiv kojeg se malo ko bunio. Te zastarele norme ponašanja primoravale su ljude da idu protiv svih svojih želja. Moji roditelji nisu se razlikovali od većine, na moju veliku žalost. Vaspitana sam tako da nisam smela ni da pomislim na samostalnost. Morala sam da slušam svaku roditeljsku reč ali to nije bio najveći problem. Problem je u tome što su me vaspitavali, tačnije, dresirali da ostanem takva celog života. Sasvim je normalno i opravdao bilo da mi oni izaberu muža jer, naravno, oni najbolje znaju kakva je ko "prilika". Nisam smela da komentarišem njihovu odluku, od mene se očekivalo da klimam glavom i da prihvatim sve što mi je nametnuto. Ni osamnaest punih nije mi bilo kada je moj otac Milan došao kući iz bašte, nasmejan i raspoložen kao da je rešio sve probleme u životu svoje porodice. - Marija, udaješ se u maju, sve je sređeno! - Ali, tata, zašto tako brzo, za koga, ništa mi nisi rekao... - Draga moja, šta tu ima da se priča. Našao sam ti čoveka, jeste da je stariji petnaest godina od tebe, ali to nije važno kada se ljudi slažu. Zreo je i dopašće ti se, veruj mi. Sve smo se nas dvojica dogovorili. Miraz ti je spreman, šta još da čekamo? - završio je monolog moj zadovoljni otac. Nisam znala šta da kažem, bila sam potpuno zatečena. Majka je sedela i ćutala. U jednom trenutku učinilo mi se da vidim suzu u uglu njenog oka ali je brzim pokretom nadlanice obrisala izdajnički trag. Verovatno se u tom trenutku prisetila svoje mladosti i udaje. Pretpostavljam da ni njoj svojevremeno nije bilo lako da započne zajednički život sa potpunim neznancem, mojim ocem. Posle poduže pauze moja mama Ivanka konačno je progovorila: - Milane, i sam znaš koliko je potrebno da se pripremi svadba, a ostavio si nam samo tri meseca... Znam da je mama tim bledim pokušajem želela da odobrovolji oca i da odloži tu "presudu", osećala sam da me žali, ali to nije smela otvoreno da pokaže. Moj nabusiti otac njene reči dočekao je "na nož". - Da li sam te nešto pitao? Valjda ja znam zašto sam tako odlučio i tako će biti. I bilo je tako. Mučno mi je da se prisećam sopstvene svadbe jer me duša boli i kada pomislim na taj dan. Svog budućeg muža Radoša videla sam tri puta pre venčanja i nije mi se dopao, ali ko je mene pitao. U njegovim očima "prepoznala" sam okrutnost. Osećala sam neizrecivi strah. Nažalost, bila sam u pravu. Prva bračna noć bila je obojena bolom koji ću pamtiti celog života. Naravno, Radoševo iživljavanje u krevetu hrabro sam otrpela misleći da je tako svim ženama na svetu. Danas znam da sam živela u zabludi, da o životu i ljubavi ništa nisam znala, a i kako bih, bila sam mlada, naivna i neiskusna. Živela sam u mraku a ne u braku Moj muž radio je u obližnjoj fabrici kao fizički radnik i bio je nezadovoljan poslom. Pošto sam bila domaćica, bez svojih prihoda, od mene se očekivalo da mu postavim ručak pola sata pre nego što dođe kući iz smene. Nisam se trudila da bilo šta menjam u našem odnosu, plašila sam se Radoša kao đavola. Svi su mi dani bili isti, prazni, bezdušni, bez ikakvih emocija. Novac sam dobijala "na kašičicu", onoliko koliko mi je bilo potrebno za najosnovnije namirnice. Smela sam da kupim samo ono za šta bih od Radoša dobila dozvolu. Osećala sam da tonem a nije bilo slamke za koju bih se uhvatila. Svojima nisam smela da se požalim - takav je red. Uostalom, i da sam im se požalila, to me ne bi rešilo bede. Na svu moju muku, Radoš i ja imali smo veliki problem: nikako nisam mogla da ostanem u drugom stanju. Mada, danas mislim da je to u stvari bilo od Boga, a ne problem. Pokušavala sam na sve načine da zanesem, odlazila sam lekarima, vračarama, travarima, vidarima, ali sve je bilo bezuspešno. Naravno, Radošu nije padalo na pamet da ode lekaru i da proveri da li je on sposoban da postane otac. Podrazumevalo se da je njegova muškost savršena. Pošto nisam imala pravo glasa, stoički sam podnosila sive dane bračnog života. Ćutala sam i trpela. Jednoga dana Radoš je došao s posla besan kao ris. Tada smo u braku bili deset meseci. Čim me je video u hodniku, udario me je po licu tako snažno da mi se zavrtelo u glavi. - Ti, jalova kučko, život si mi upropastila! I kud baš na tebe da naletim! Tvoj otac je znao da ne možeš da zatrudniš i zato mi te je tako brzo uvalio! A ja glup, pa naseo na sve lepe priče o tebi. Ćutala sam, a duša mi je u nosu bila. Udarao me je tako jako po celom telu da sam mislila da ću umretu. - Da, evo, sad ti priznajem, "pao" sam na tvoju lepotu. Nadao sam se da će mi se selo diviti jer imam lepu ženu. Samo je onaj tvoj pogani otac znao da si jalova, đavo da vas nosi oboje. Još i ovo da ti kažem: neupotrebljiva si, ženo! Svaka druga sa kojom sam spavao bila je bolja od tebe! Fuj, gadiš mi se! Sve vreme je urlao udarajući me gde je stigao. Verovatno se pitate da li sam pobegla. Pitam ja vas, a kome? Tamo gde smo živeli, bilo je sasvim normalno da muž maltretira ženu a da ona ćuti i trpi. Da li vam je sada jasno zašto sam rekla da me je Bog sačuvao time što nisam mogla da zatrudnim? Zamislite tu sirotu decu koja bi morala to da gledaju i trpe. Loša vest donela mi je olakšanje Prolazile su godine a ja sam skrivala modrice i podlive, nisam želela da selo mojim životom "ispira usta". Danas verujem da su svi znali šta se dešavalo u našoj kući. Moj Radoš je počeo sve više da se opija, pretvorio se u pravog alkoholičara i sve je kasnije dolazio kući. Jedne večeri izašao je iz kuće kasno, znala sam da ide u kafanu. Ništa ga nisam pitala. Ne kažem da sam brinula što ga dugo nema jer to nije bilo prvi put da dođe u sitne sate. Verovala sam da je u lokalnoj kafani ili da je zaspao kod neke svoje priložnice. Nisam bila ljubomorna, bila sam najmirnija kad ostanem sama među naša četiri zida. Sutradan prepodne na našim vratima pojavila su se dvojica ljudi iz policije. U prvi mah pomislila sam da traže njega jer je, verovatno, pijan nekoga prebio. Zbunjeno sam ih gledala i ćutala. - Da li ste vi supruga Radoša Mitrovića? - upitao me je stariji. - Da, ja sam, zašto, šta je nesrećnik učinio ovoga puta? - Nažalost, gospođo, on više nikada ništa neće moći da učini. Noćas je u alkoholisanom stanju vozio, sudario se sa drugim vozačem i poginuo je na licu mestu. Vozač drugog auta teško je povređen, ne zna se da li će preživeti. U mojoj glavi nastao je prekid. Ništa više nisam čula i zanemela sam. Nisam osećala olakšanje, zapravo, osetila sam najusamljenijim bićem na svetu. Ne sećam se kako su se pored mene stvorile žene iz komšiluka, ali sećam se kao kroz maglu njihovog razgovora. - Dajte ženi šećera i vode - urlala je Stana, moja prva komšinica. - Pomerite se, ljudi, pomerite se, treba joj vazduha - vikala je druga. - Vala, nije bolje zaslužio, neka ga više nema - dodao je neko dok su me podizali s poda. - Sirotica Marija, valjda će joj sad krenuti nabolje u životu - nisam sigurna da li sam čula sebe kako plačem nad svojom sudbinom ili je to ipak izgovorio neko od okupljenih. Čim sam došla sebi, primetila sam prvo onu dvojicu uniformisanih. - Gospođo, da li vam je sada bolje? Možete li da hodate? Trebalo bi da krenete sa nama do mrtvačnice, da identifikujete telo. Na Radoševu sahranu došlo je malo ljudi. Dok sam stajala pored humke, mislila sam da nije bolje zaslužio. Bio je prgav i naprasit čovek ne samo prema meni nego i prema svima sa kojima je bio u kontaktu. Prijatelje nismo imali, ono malo ljudi koji su nam ulazili u kuću posle venčanja vremenom su prestali da dolaze - sve ih je razjurio. Uveče, kad se svet razišao, ostala sam sama. Bila bih grešna kada ne bih priznala da su mi mnoge žene ponudile da sa mnom provedu noć. Nisam želela društvo, htela sam da budem sama sa svojim mislima i lošim uspomenama, htela sam da gledam upaljenu sveću koja lagano dogoreva pokazujući put prokletoj Radoševoj duši. I već sutradan osetila sam veliko olakšanje. Činilo mi se da je ogromna stena spala sa mojih ramena. Tada mi je bilo 39 godina a na duši sam nosila tugu "tešku" 21 godinu. Ne mogu da objasnim zašto sam osetila neodoljivu potrebu da posetim čoveka koga je unesrećio moj suprug. Sećam se da mi je policajac rekao da je u kritičnom stanju i da se bore za njegov život. Želela sam nekako da pomognem njegovoj porodici. Sudbinski susret u bolnici Kada sam objasnila bolničkom osoblju ko sam i zašto sam došla, pustili su me da ga vidim. Obavestili su me da nije oženjen i da niko od porodice nije dolazio da ga poseti. Pacijentu je ime Željko Ivanović, rekli su mi na prijavnici. Ne znam zašto, ali čim sam ga ugledala znala sam da će taj čovek odigrati veliku ulogu u mom životu. Iako je bio u komi, videlo se da je veoma naočit. Kao gar crna kosa, pune usne, pravilne crte lica, ma, bio je prelep iako mu nisam videla boju očiju. Pogled sa njegovog lica odvajala nisam. Znam da je to veoma čudno za ženu koja nije pridavala značaj romantici niti je znala da to uopšte postoji. Od toga dana svakodnevno sam po nekoliko sati sedela pored njegovog kreveta moleći Boga da se probudi, da nastavi da živi. Nije mi bilo važno da li će to biti sa mnom ili bez mene. Jednostavno, želela sam mu sve najbolje. Jednog jutra čudo se ipak dogodilo. Podigao je kapke. Pogledao me je tim sivim očima koje su bile baš onakve kakvima sam ih zamišljala - prodorne, a nežne. Jedva je govorio. - Da li sam ja u raju sa anđelima ili sanjam? - tiho je rekao. Kada sam mu čula glas, naježila sam se. To je valjda sudbina o kojoj se toliko priča. - Nisi u raju, u bolnici si, da li se nečega sećaš? - Ne sećam se ničega osim tvog glasa. - Ne razumem, kako ti je poznat moj glas? - Nemam pojma kako znam, to je jedino što mi je u glavi. Ko si ti? Objasnila sam neznancu ko sam i zašto sam pored njega. Obradovao se, osećala sam da je malo živnuo. Nekako spontano nismo persirali jedno drugom, kao da se odavno znamo. Željko se brzo oporavljao. Pomogla sam mu da stane na noge i da se polako uključi u život. Vremenom smo postali veoma bliski, zaljubili smo se, doduše, ja prvi put. Osećala sam da i cveće drugačije miriše kad sam s njim. Ni Željkov život nije bio lak. Bio je oženjen, voleo je svoju izabranicu svim srcem a ona mu je uzvratila tako što ga je prevarila sa najboljim prijateljem sa kojim je potom pobegla u inostranstvo. Ostavila mu je samo poruku na stolu. Dugo mu je trebalo da zaceli rane. Međusobno smo se pomagali jer je oboma trebalo da povratimo veru u ljude i ljubav. Sa Željkom sam mogla sve, i da razgovaram, i da ćutim, uvek mi je bilo lepo. Sreća pred mojim vratima Tačno tri meseca nakon što je izašao iz kome Željko me je zaprosio. Naravno da sam pristala. Njemu su tada bile 42 a meni 39 godina. Venčali smo se u crkvi okruženi malobrojnim prijateljima. Oboje smo bili presrećni. Za nas nije bilo nerešivog problema ali, priznajem, pomalo sam se pribojavala ovolike lepote koja me je odjednom snašla. Nekoliko meseci posle venčanja uplašila sam se da je narodna izreka "sve što je lepo kratko traje", snašla i mene. Pripremajući ručak, osetila sam mučninu i vrtoglavicu. To se ponovilo nekoliko puta i nijednom se nisam požalila mužu. Nisam želela da brine, zato sam krila svoje zdravstveno stanje. Kada sam pala u nesvest, a Željko je, na sreću, bio kod kuće, odmah me je prebacio u bolnicu. Tresla sam se kao prut dok smo čekali rezultate analiza. Želela sam da živim, tek sada sam mogla da se radujem, imala sam pravog čoveka pored sebe. S obzirom na to da dotad nikada nisam imala zdravstvenih problema, simptomi koji su me pratili nekoliko nedelja ukazivali su mi na to da bolujem od neke neizlečive bolesti. Kao kroz maglu, čula sam reči lekara: - Čestitam, gospođo Ivanović, vi ste u drugom stanju. Onesvestila sam se od šoka i sreće. Kad sam došla sebi, pored mene je bio moj brižni i uplakani muž. Ubeđena da sam nerotkinja, nisam mogla da poverujem u toliku sreću. - Ali doktore, ja ne mogu da imam dece. Možda je u pitanju greška? - Nema greške, gospođo. Očigledno možete da zatrudnite, već dva meseca u vama se razvija normalan plod. Danas verujem da za svakoga od nas postoji prava osoba i istinska sreća. Samo treba biti strpljiv i sačekati je na nekoj životnoj raskrsnici. Kad poraste, tome ću da naučim i našu Jelenu, našeg malog anđela koji nam smehom i cikom ulepša svaki novi dan.
Lajkuj ovaj stih:
 

Suprug mi je pomogao da se opametim

   (upisano: 27 Jul 10, 11:36) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dve godine bila sam u vezi sa deset godina mlađim kolegom. Nisam mislila da je to veliki greh jer sam verovala da moj muž nikada neće saznati. Ni sumnjala nisam da on sve zna jer mi nikada ništa nije čak ni nagovestio. Da bi me opametio, odglumio je prevaru meni ispred nosa i to je iskoristio da mi saspe istinu u oči. Uh, kako je bolelo! Danas znam koliko vredi prava ljubav. U belom šortsu, koji je otkrivao njene duge, savršeno izvajane i preplanule noge, i beloj košulji čiji su krajevi bili vezani u čvor, sa velikom lanenom torbom u jednoj ruci dok je drugom naizmenično mahala i pridržavala šešir, Biljana, sekretarica moga supruga, žurno se približavala našoj maloj, upravo usidrenoj, jahti. Za trenutak sam pomislila da sam pogrešila, da to nije ona. Znala sam da je lepa ali uglavnom sam je viđala poslovno obučenu. Raspuštene kose, bila je još mlađa, lepša i zanosnija. Ukočila sam se od iznenađenja pitajući se otkud ona ovde, na putovanju koje je zapravo trebalo da, bar delimično, rehabilituje naše bračne odnose. Zapravo, kako je mogla da zna kakvi su naši planovi i gde može da nas pronađe. U nadi da ipak nećemo u poslednjem trenutku odustati od plovidbe s obzirom na to da je Toma već bio na godišnjem odmoru i da sam znala da je završio važnije poslove, upitala sam: - Tomo, nešto je iskrslo? - Ne, dušo, sve je u najboljem redu - odgovorio je mazno ne gledajući mene nego Biljanu. Činilo se da se topi od miline. - Pa, šta ovo treba da znači? - procedih kroza zube. - Znači da i Biljana ide sa nama. Nisam imao srca da je odbijem, uostalom, znaš koliko smo naporno radili poslednjih meseci. I ona ima dušu i... - zakoračio je prema njoj i kao pravi džentlmen pružio joj je ruku da pređe na palubu. Trgnuo me je njen melodični glas. - Evo i mene! Zdravo, Tomo! Ćao, Lenka! - ovlaš me je poljubila u obraz a potom se okrenula oko svoje ose da osmotri okolinu ili da mi bolje osmotrimo nju. Toma ju je milovao pogledom, a ja... Ne samo da sam bila ljuta na njega zato što me je stavio pred svršen čin jer, da sam znala da nećemo biti sami, ne bih pristala na krstarenje. A tek ljumomora koja me je "pogodila" u stomak... Uostalom, otkad se to generalni direktor pozdravlja sa: "Zdravo, Tomo"?! Tačno je, zapali smo u bračnu krizu, ali za to nije potrebna pomoć sekretarice. Nisam želela da primete koliko sam ljubomorna jer, petnaest godina braka, dvoje dece, Tomino prezime... valjda se zna ko je gazdarica! Zato nisam odustala ali sam se nakratko povukla da se smirim. Zar da pokvarim sebi odmor zbog jedne namiguše, razmišljala sam dok sam raskopčavala haljinu. Negovana i još uvek lepa, imala sam i ja šta da pokažem. Kada ona izgura još petnaestak godina i dve trudnoće, moći će da mi parira. Lenjo sam se opružila preko peškira sklopljenih očiju. Sada sam spokojna. Šokovi koje smo preživljavali pomogli su mi da ponovo pronađem svoje mesto. Ipak, trebalo je preživeti sve te udare. Na sreću, nisam poludela niti je neko od nas troje završio u moru. Ambiciozni studenti Tomu sam upoznala na završnoj godini studija. Njemu je tada bilo dvadeset osam, radio je u firmi koja se bavila uvozom bele tehnike. Bila je to ljubav na prvi pogled, obostrana i snažna, pa smo građanski brak sklopili pre nego što sam diplomirala. Crkveno venčanje i krštenje naša četvoromesečne Milice obavljeno je dve godine kasnije. Ubrzo smo se uselili u novu kuću a potom sam i ja počela da radim. Još jednu pauzu napravila sam dve godine kasnije kada sam rodila Miloša, a za to vreme Toma je napredovao. Kada sam ga upoznala, bio je komercijalista, pet godina kasnije zaseo je u fotelju komercijalnog direktora, da bi u trideset devetoj bio prvi čovek firme. Osim bele tehnike uvozili su i muzičke aparate i kompletnu kompjutersku opremu. Nicali su novi magacini, zaposlili su mnogo ljudi a Toma je u međuvremenu perfektno ovladao engleskim, nemačkim i italijanskim jezikom. - Postao sam uspešan, a to dugujem tebi jer iza svakog uspešnog muškarca stoji žena - ponavljao je moj Toma, očigledno zadovoljan onim što je postigao. Naravno, i ja sam bila ponosna, srećna i zadovoljna. Deca su nam bila poslušna i zdrava, a ja sam radila ono što sam oduvek želela. Živeli smo u izobilju pa smo zato sebi mogli da priuštimo i vikendicu na Kopaoniku i malu jahtu na moru. Inače, oboje smo često službeno putovali pa nije bilo ljubomornih scena ni poprekih pogleda. Naprosto, verovali smo jedno drugom. Mada, danas znam da smo oboje bili usamljeni pa smo razmišljali kako da priuštimo sebi sitna zadovoljstva van braka. Da, mi smo se voleli, ali bili smo previše zaposleni, pa smo u toj jurnjavi pokidali neke niti. Veza sa deset godina mlađim muškarcem Toga sam postala svesna tek kada sam se jednog jutra probudila pored svog mladog kolege. A možda i nisam, s obzirom na to da sam se nasmešila onog trenutka kad sam otvorila oči, baš kao da sam pronašla ono što sam tražila popunivši tako jedinu prazninu u svom životu. Radomir je bio zgodan i lep, deceniju mlađi od mene, neoženjen. Pouzdano sam znala da mnoge devojke iz našeg biroa uzdišu za njim a činjenica da je odabrao baš mene učinila je da porastem u sopstvenim očima. Svakom službenom putu radovala sam se kao dete. Nisam sigurna koliko sam i da li sam uopšte volela Radomira, ali prijali su mi njegova blizina i pažnja, ukratko, kraj njega sam proživljavala drugu mladost, dobijala sam sve ono za šta sam uglavnom bila uskraćena u braku. Naravno, trudila sam se da Toma ništa ne primeti. Sreću i ushićenje umela sam da prikrivam ali, dve godine kasnije kada mi je Radomir kazao da naši sastanci nemaju više ni smisla ni logike objavivši venčanje sa mladom i lepom pripravnicom, tuga me je izobličila. Počela sam da se preispitujem: kako je počelo i zašto? Ne postoji određeni trenutak kada čovek oseti da nešto ne štima. Tako se i u mom braku stvorila nevidljiva pukotina kroz koju su, gotovo neosetno, isticali bliskost, toplina, reči... Volela sam svog supruga ali je nedostatak bliskosti učinio svoje. Da nije tako, ne bih završila u Radomirovom zagrljaju. I, dogodilo se i bilo mi je lepo dok je trajalo, a onda... Onda sam zapala u bedak. Dok nisam prevarila Tomu, mogla sam da kažem da mi ništa ne nedostaje ali kada je Radomir otišao, nisam više bila ista. Otaljavala sam i posao, i materinsku i bračnu dužnost, nije bilo ničega što bi mi držalo pažnju. Toma se trudio, čak je u to vreme putovao manje nego pre, a potom je jedne večeri iznebuha počeo da priča. - Lenka, ako ne želiš da mi kažeš šta te muči, u redu, ali ovako više ne ide. Znam da smo oboje krivi i da je nepošteno to što smo poslovne obaveze stavili u prvi plan. Možda si u pravu zato što ćutanjem pokazuješ nezadovoljstvo, ali to ne vodi ničemu. Šta bi bilo sa nama ako bih se i ja povukao? - Misliš li da možemo da ispravimo grešku? - upitah tiho. - Ne znam, ali vredi pokušati, ako ništa drugo, u ime naših zajedničkih godina, dece i ljubavi u koju smo se nekada kleli. Tomina "režija" Desetak dana kasnije obreli smo se u našoj "morskoj kućici". Nisam mogla da se setim kada smo sastavili tri dana zajedno, pa sam se pomalo plašila kako ćemo izdržati celu nedelju sami, odvojeni od sveta. U svakom slušaju, volela sam Tomu i zarekla sam se da ću dati sve od sebe, ali zbunio me je Biljanin iznenadni dolazak. Ne sećam se koliko je vremena prošlo kada sam otvorila oči lagano se pridigavši. Baš smo bili odmakli, trebalo je da napregnem oči da bih razaznala obrise kopna. Možda sam spavala, ne znam, tek, za trenutak sam osetila savršeni mir. Okrenuvši glavu prema prednjoj palubi, ugledala sam Tomu i Biljanu gotovo priljubljene jedno uz drugo dok su mirno posmatrali vrhove štapova za pecanje. Kako sa njom može da ćuti i da mu bude lepo ili... pa, možda sam i ja kriva. Svaka pametna žena ume da se podvuče muškarcu pod kožu. Možda je i Biljana mrzela pecanje kao ja, ali se ipak pridružila Tomi... - Hej, Lenka! - Biljana se naglo okrenula. - Dobro je da si se probudila, baš smo ogladneli! Posmatrala sam kako se kao gazela približava stepeništu koje je vodilo u potpalublje. Snalazila se odlično za jednog "slepog putnika" i ponašala se kao da je Tomina žena. "Mi smo ogladneli. Ona i on." Naravno da sekretarice mnogo toga znaju o svojim direktorima: kada su gladni, šta vole da jedu, kada je vreme za kafu. Ipak, mislila sam, trebalo bi da se priseti da ovo nije Tomin kabinet. - Nisam gladna - odgovorih hladno. Toma se nasmejao i skliznuo u potpalublje sa Biljanom. Nisu izašli tri sata. Razgovarali su, mada nisam uspela da čujem o čemu, potom su počeli da pevuše, isprva tiho, potom sve glasnije, da bi nakon svake, uglavnom pogrešno otpevane, strofe prasnuli u smeh. A ja jesam umirala od gladi i osećala sam da mi se od prejakog sunca vrti u glavi ali nisam želela da im se pridružim. - Šta ovo treba da znači? - upitala sam Tomu kada se u neko doba noći ušunjao pored mene. - Gde je Biljana, gde će spavati, ili možda ja treba da ustanem da ona zauzme moje mesto? - Svašta - Toma se naglo okrenuo na leđa. - Biljana je još uvek napolju, uživa u tišini i mesečeni, a spavaće na dečijem ležaju. - A mi ćemo i u ovoj divljini šaputati da nas ona ne bi čula. Ili si joj naredio da još neko vreme uživa u mesečini da bi ti otaljao bračnu dužnost? I, otkud ona ovde? Čuješ li me?! - počela sam da vičem. - Lenka, mrtav sam od sunca i ne namerava bilo šta da otaljavam. Laku noć! - na poslednje pitanje nije odgovorio jer je zaspao istog trena kada mi je okrenuo leđa. Toliko o našoj bliskosti i komunikaciji. Ono prvo nije želeo čak ni da otalja, a sve ostalo stalo je u nekoliko reči. Divan pokušaj da se upropasti i ono malo što nam je bilo zajedničko. Želela sam na kopno Toma me je nasamario. Samo bi potpuno sumanut čovek poverovao da između njega i Biljane ničeg nema. Ugađaju jedno drugom, gledaju se kao najzaljubljeniji par. Logično, blizina je uticala na to, sa njom provodi mnogo više vremena nego sa mnom. Bio je u pravu što je nezadovoljan, uostalom i ja sam, ali način na koji je izabrao da mi to stavi do znanja... Proklet bio, toliko sam ga volela. Nedostajao mi je, zato sam uletela u Radomirov zagrljaj, bilo je to samo prividno ispunjenje, lažna sreća koja ispunjava usamljene i one željne pažnje. Ali, Toma to nije znao, nisam smela da dozvolim da sazna. Oka nisam sklopila te noći. Ustala sam raščupana, izmrcvarena, sa velikim podočnjacima. Izgubila sam rat, nije bilo svrhe da se bilo kome dokazujem u boljem svetlu. Toma i Biljana već su bili na palubi uživajući u suncu i pijuckajući limunadu. - Oho! - Biljana me odmeri od glave do pete uputivši Tomi značajan pogled. - Ne boj se, nije to što misliš - osmehnuh se ironično - nije mi dobro i želim da se vratim kući. - Šta ti je? Mislim, šta osećaš? - Biljana me je gledala tobože zabrinuto, a zapravo je bila gotova da prasne u smeh. - Tomo, želim da idem kući, smesta! - A, naš odmor? - pitao je kao da je iznenađen mojom odlukom. Ponižena, nisam želela da vide moju patnju ali u tom trenutku nisam mogla da ćutim. - Naš odmor? Ne, Tomo, ovo je vaš odmor. Ne želim da vam smetam i zato te molim da me što pre vratiš na kopno. U narednih nekoliko sati niko nije progovorio ni reč. Ćutali smo kao zaliveni. Svesna činjenice da gubim muža i da nikada i ništa neće biti kao pre, a bilo je lepo uprkos svemu... Lekcija za ceo život Čim sam ugledala marinu, skočila sam na noge. Biljana se obrela pored mene. - Nećete valjda obe da me napustite? - Toma je raširio ruke. - Uživaj, Lenka! - Biljana mi šapnu tik uz uvo prva se dokopavši čvrstog tla. - Direktore, žao mi je, izgubili ste opkladu! Srećno! - mahnula je u znak pozdrava i nestala u trenu. - Šta je ovo? - upitah kao u bunilu. - Umorna si, Lenka, odspavaj dok isplovimo, a onda ćemo porazgovarati o svemu - reče Toma. - E, neću da spavam! Pravite me ludom, je l"? Plovi, plivaj, veslaj, radi šta hoćeš, ali zahtevam objašnjenje i neću ni minut da čekam! Tomislave, šta ovo treba da znači? - vikala sam i nije me bilo briga što privlačim pažnju turista i ribara koji su se vraćali iz jutarnjeg lova. Toma me je prostrelio pogledom. - Večito nestrpljiva, večito korak ispred mene... Da li ti se zbog toga "dogodio" Radomir? Morala sam da sednem da se ne bih srušila. Svemu sam se nadala samo ne onome što je rekao. Zanemela sam. Zapravo, nisam smela da otvorim usta dok Toma ne progovori, a on me je mučio još dobra dva sata, dok se ponovo nismo našli na mestu sa kojeg nisam mogla da pobegnem. - Dakle, stali smo kod Radomira - napokon je progovorio spustivši se kraj mene, a ja osetih kako me podilazi jeza. Uplašila sam se njegove smirenosti i nisam znala kako treba da se ponašam. - Verovatno se pitaš kako sam saznao. Pa, Lenka, ne poznajemo se od juče. Znam da si želela da sakriješ prevaru ali izdale su te oči. Najednom si zablistala i to mi je bilo dovoljno da posumnjam. Naravno, nisam želeo da te špijuniram ma koji da je muškarac u pitanju. Varala si me. Kako si se ti juče osećala? - Grozno - procedih i skrenuh pogled. - Vidiš, nisi mogla da živiš sa tim saznanjem ni jedan jedini dan, a ja sam ćutao gotovo dve godine. Sećaš se, ljubio sam te pred svaki polazak na put a znao sam da jedva čekaš da zagrliš onog drugog. Kasnije, kada sam čuo da se Radomir oženio, složio sam kockice. Ne samo da nisi otišla na njegovo venčanje, što bi bilo logično s obzirom na to da ste bliski saradnici, već nisi ni pomenula njegovu svadbu. U to vreme postala si nervozna, odsutna i ćutljiva. - I, tako si odlučio da mi vratiš istom merom? - pogledah ga pravo u oči. - Ne, Lenka, grešiš. I ja sam živo biće, mogao sam da te prevarim stotinu puta, ali nisam to učinio - ovo poslednje izgovorio je tiho, sa suzama u očima. - Daj, molim te! Izigravaš nevinašce da bi me grizla savest, a šta je bilo ovo sa Biljanom? Gledate se kao zaljubljeni tinejdžeri, mislite kao jedno, smejete se kao jedno, pa je pravo čudo ako dosad niste vodili ljubav. - Ah, tako... - Toma obrisa suzu pobednički se osmehnuvši. - To znači da smo dobri glumci. - Slušaj, vratio si mi milo za drago, ne znam kako ćemo i da li ćemo moći da nastavio dalje zajedno, ali mani se zagonetki, molim te - rekoh nervozno. - Lenka... - Toma mi se uneo u lice. - Nema zagonetki, želeo sam da te opametim i vratim na mesto koje ti pripada, a to je pored mene. Naravno, ako to još uvek želiš. - A, Biljana? Zaboga, nisam luda, videla sam svojim očima. Nežno, kao nekada, Toma me privuče sebi, spusti moju glavu u svoje krilo i pređe prstima preko mojih usana. - Uspešni ljudi nemaju mnogo prijatelja, bar ne pravih za koje mogu da budu sigurni da će ćutati kao zaliveni. Nisam imao kome da se izjadam pa sam odlučio da to poverim Biljani. Ona je divna osoba, za tri godine zajedničkog rada nije me izneverila. Inače, ne interesuju je stariji i oženjeni muškarci, u stabilnoj je vezi i uskoro će se udati. A ostalo... Valjda znaš koliko su sekretarice privržene svojim direktorima, kako umeju da drže zatvorena usta i da lažu kada je potrebno. Donekle je razumela tvoju prevaru, ali samo donekle. Sećam se da je kazala da misli da je to što me varaš samo privremeni izduvni ventil koji svakako neće rešiti problem, da će te taj avanturizam proći i da treba da budem strpljiv. Ipak, od njenih reči nije mi bilo lakše. Kazala je i to da se može desiti da ti to slatko bežanje pređe u naviku, i da se to ne bi desilo, učinili smo ono što smo učinili. Iskreno se nadam da te je ova nameštaljka probudila i opametila. - podigao je pogled zagledavši se u beskrajno plavetnilo. Bila sam duboko ganuta. Zagnjurila sam glavu u njegovo krilo i počela sam da plačem. Ponovo smo bili svoji Kasnije, posle vođenja ljubavi na palubi, nežno i polako, kao da svo vreme ovoga sveta pripada nama, priljubljeni jedno uz drugo i sa štapovima za pecanje u rukama, sedeli smo na ivici pramca. - Biljana je kazala da si izgubio opkladu. O čemu se radi? - upitah. Odmahnuo je glavom. - Da, izgubio sam! Posle epizode sa Radomirom koga, nadam se, više nećemo pominjati, mislio sam da si mnogo ravnodušnija i da ćeš izdržati najmanje pet dana, ili da ćeš Biljani objaviti rat već na početku. Kazala je da se grdno varam, da ne poznajem žensku ćud i, ako ti je zaista stalo do mene, bićeš slomljena za dan-dva. I bila je u pravu. - I, šta treba da uradiš? - Nećeš verovati - nasmejao se. - Treba da budem jedini muškarac i počasni gost na njenoj devojačkoj večeri. - Molim?! - Pa, Lenka, šta ću? - nemoćno je slegnuo ramenima ne prestajući da se smeje. - Tomo, gurnuću te, bolje da te smota ajkula nego jedna od tih devojaka. - Ti si moja devojka, jedna i jedina - poljubio me je u obraz. - Aha - nežno se privih uz njega a potom ga bukvalno bacih sa pramca. Naravno, skočila sam i ja obuhvativši ga i nogama i rukama, poput hobotnice. Pa, zar se nismo jednom zarekli "i u dobru i u zlu"?
Lajkuj ovaj stih:
 

Moja drugarica je bila u braku sa tajkunom

   (upisano: 27 Jul 10, 11:15) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Znala sam da moja Sanja ne pripada svetu u koji se udajom "uselila". Njen Saša je bio dobar ali samo neko vreme. Kad je dospela na psihijatrijsku kliniku, više nije želeo ni da čuje za nju. Tek tu joj je postalo jasno da je jedino Gorana iskreno volela, zato se nije pokajala što je s njim ostala trudna. Sve je počelo kada su u studentskoj zadruzi ponudili mojoj najboljoj prijateljici Sanji da bude promoterka čuvenih francuskih cigareta. Bila sam vrlo iznenađena kada mi je rekla da je prihvatila taj posao. - Zar ti, koja nikad nisi povukla nijedan dim, da prodaješ cigarete?! - Zašto da ne - rekla mi je - Svaka para mi je dobrodošla za studije! I radno vreme mi odgovara: biću angažovana noću, a preko dana sam slobodna da idem na predavanja. Znaš koliko mi je stalo do toga da u roku završim fakultet. Ona, koja je do sada retko ostajala van kuće posle ponoći, počela je da provodi noći u poznatim beogradskim klubovima. - Nije teško - govorila mi je. Treba samo da se smeškam i da budem fina prema ljudima. Verovala sam da će brzo odustati od ovog posla, ali ona je, začudo, bila veoma uspešna u prodaji. Pri tom nije bila napadna i bezobzirna, kao što to umeju da budu druge promoterke. Stajala je u nekom uglu, u kratkoj marinskoplavoj haljinici i crnim čizmicama, sa nevinim licem uplašene devojčice i svi su želeli da kupe cigarete baš od nje. Njena lepota nije ostala neprimećena. Prilazili su joj mnogi mladići, ali ona je sve odbijala. Sanja je volela Gorana, svog dečka iz gimnazijskih dana, i nije htela da ga vara. Zaljubila se u drugog Prošlo je nekoliko meseci... - Šta se to događa sa Sanjom? - upitao me je zabrinuto Goran. - Počela je uporno da me izbegava. Nikada nema vremena za mene. Znam da je premorena, ali tako je iz dana u dan. Da nije našla drugog dečka? Otišla sam kod Sanje da vidim u čemu je stvar. - Moram da raskinem sa Goranom. Zaljubila sam se u drugog preko ušiju - priznala mi je, nekako preko volje. - Zašto mi nisi odmah rekla? Mislila sam da smo najbolje drugarice. Šta to kriješ od mene? Duboko je uzdahnula priznavši mi da je pre nedelju dana u jednom klubu upoznala Sašu, veoma bogatog i uticajnog poslovnog čoveka. - Sedeo je za stolom sa svojim društvom i cele večeri gledao me je ispod oka. Odmah sam ga prepoznala sa televizije i iz novina. Bila sam tako srećna što me gleda! Znala sam da sam mu se dopala. Očekivala sam da mi priđe i da kupi cigarete... Nije prišao da kupi cigarete, nije joj se udvarao. Samo se, pred fajront, na izlasku iz kluba zaustavio pored nje i ponudio joj da je odveze kući. Ni pomislila nije da ga odbije: njegov šarm i harizma osvojili su je naprečac. Te noći vratila se kući u njegovoj limuzini, praćena kolonom luksuznih džipova popunjenih njegovom svitom i telohraniteljima. Tokom vožnje je sve vreme ljubazno razgovarao sa njom, molio ju je da mu priča o sebi. Očekivala je da će je zagrliti i poljubiti. Nije je ni dotakao, samo joj je na rastanku rekao da će doći sutra uveče po nju. Bila sam iznenađena ovom pričom: - Zar ti ne smeta to što je dvadeset godina stariji od tebe? Uz to je, kako piše u novinama, srećno oženjen i ima dvoje dece. Zar je moguće da ti to ne znači ništa? - Znaš da mi smeta - rekla je pokunjeno. - Zato sam sve ovo krila od tebe. Ali, on me je sasvim opčinio i prelazim preko svega... On je moj princ iz bajke! Sanjin novi život - Nisam sponzoruša! - govorila je Sanja komšinicama koje su je ogovarale ispred našeg solitera. - Sa njim sam zbog ljubavi a ne zbog njegovog novca! - dovikivala im je ulazeći u limuzinu koju je poslao po nju. Niko joj nije verovao. Samo sam ja znala da govori istinu. Pričala mi je: - On je pravi muškarac! Moćan je i uspešan! Pogledaj šta je sve stvorio, kakvom imperijom raspolaže: to može da postigne samo izuzetna ličnost! Luda sam za njim! Sanjin život se sasvim promenio. I dalje je noći provodila u poznatim klubovima, ali sada više nije stajala u uglu čekajući da joj neko zatraži cigarete. Saša ju je od glave do pete obukao u luksuzne krpice vrhunskih svetskih dizajnera. Bila je ponosna na to što je njegova devojka. Osećala se kao princeza: uživala je u razgovoru sa poznatim ličnostima i gostila se skupim jelima i pićima. Prijalo joj je to što ju je obasipao pažnjom na svakom koraku. Poklanjao joj je bukete najlepšeg cveca, francuske parfeme i zlatni nakit, izvodio ju je na luksuzna mesta na koja nikada nije pomišljala da će ići. Provodili su vikende u evropskim metropolama, kupovali su odeću u najskupljim buticima. Uvek je bila izuzetno lepa, ali je uz Sašu postala još lepša. Blistala je od sreće što je pronašla čoveka iz svojih snova. Napustila je studije jer nije više imala ni vremena, ni volje da uči. Ni na druženja sa prijateljicama iz detinjstva više nije stizala. Sva se posvetila svojoj velikoj ljubavi. Ubrzo je usledio njegov razvod, a nekoliko meseci kasnije proslavili su raskošnu svadbu. Toga dana nisam bila među svatovima. Sanja je kasnije tvrdila da mi je poslala pozivnicu, ali ja je nikada nisam primila. I da jesam, ne bih mogla da prisustvujem njenom slavlju. Taj dan provela sam bezuspešno pokušavajući da utešim njenog bivšeg momka Gorana koji je umirao od tuge. Nije želeo dete Od tada je prošlo dvanaest godina. U međuvremenu sam se udala za stranca i otputovala sa njim u njegovu zemlju. Povremeno sam obilazila roditelje koji su živeli u našem starom soliteru. Kada sam doputovala pretprošlog proleća, roditelji su mi rekli da Sanja pita za mene i da želi da se vidimo. Verovala sam da je prezadovoljna u braku jer su ona i njen Saša na fotografijama koje sam povremeno viđala u novinama, delovali kao veoma srećan par. Sa radošću sam iščekivala naš susret, spremna da satima slušam najlepšu priču o ljubavi, raskoši i sreći. Umesto toga, čula sam ono što nikako nisam očekivala. Sanja je bila nezadovoljna svojim životom. - Svi mi zavide, a ne znaju kako mi je - žalila se jecajući. - Saša je potpuno obuzet svojim biznisom, za mene ima sve manje vremena. Pokušavala sam da se uključim u njegove poslove, ali ništa od toga. On od mene očekuje da svuda budem ukras u društvu i da se ni u šta ne mešam. Zadovoljan je samo kad se u svemu pokoravam njegovim zahtevima. Na poslednjem sam mu mestu, iza svemogućeg biznisa, njegovih roditelja, njegove dece iz prvog braka... Ponaša se prema meni kao da sam jedan od mnogih skupocenih predmeta koje poseduje. Ali to nije ono što me najviše boli. - Šta je u pitanju? Susrećem njen pogled pun očajanja: - Iznad svega želela bih da rodim dete. Ali, to mi ne dozvoljava. On već ima odraslu decu i kaže da mu u zrelim godinama nisu potrebne pelene, dadilje i dečje bolesti. Postalo mi je sasvim jasno: nikada neću imati svoju bebu! Ali, kako mogu to da prihvatim?! Gledala sam je zabrinuto. Bila je prava slika tuge i nesreće, uz reke suza koje su joj se slivale niz obraze. Zastala je da dođe do daha, a onda je nastavila: - Saša i noću razmišlja o svojim poslovima. Uzbuđuju ga samo novi poslovni poduhvati. Više me ne želi kao pre, dok smo se zabavljali. Moje suze i prebacivanja sve više ga nerviraju, nije mu jasno šta ja to hoću. Kaže mi da me uopšte ne razume. Sve teže mi je da ćutim i da trpim... Neraspoložena sam, loše spavam, ujutro mi se ne ustaje iz kreveta. Dovoljan mi je i najmanji povod da zaplačem... Posavetovala sam je da potraži stručnu pomoć. - Nikako! Plašim se da ću naškoditi Sašinom ugledu. Ponašam se kao da sam srećna, u društvu se smejem i šalim jer se to očekuje od mene, a vidiš kako se osećam... Odavno me više ne oduševljavaju ni skupocene krpice, ni novi automobili, ni izlasci na elitna mesta. Sve mi je to postalo tako obično... Složila sam se sa njom. - Razumem te. Hiljadita tašna, makar bila najskuplja i najlepša, prestaje da te raduje... Na to je Sanja dodala: - Uz to me muči to što Saša želi da uvek budem najlepša u društvu. Ne mogu više da provodim po celi dan u fitnes centrima i salonima za ulepšavanje da bih uveče izgledom zasenila devojke koje su mnogo mlađe od mene. Ne želim da idem na hirurški sto da mi ugrađuju silikone! Svega mi je dosta! Više se ničemu ne radujem u životu. Sipaj mi još jednu votku, postala mi je omiljeno piće... Zabolela me je Sonjina životna priča. Ona je bila presrećna što je pronašla moćnog čoveka, ali očigledno nije bila spremna da mu se potpuno pokori. Život prelepe lutke u raskošnom izlogu skupo ju je koštao. Izgubila je sebe, zapala je u depresiju. Najgore od svega je to što, kako vidim, polako tone u alkoholizam. Nezadovoljna je svojim praznim životom, a nema snage da ga korenito promeni. - Morala bi da se boriš da pronađeš sebe, da počneš da se baviš nečim što će te ispunjavati - rekla sam joj brižno. - Najbolje bi bilo kada bi smogla snage da nastaviš studije. Odmahnula je glavom. - Kakve studije... Nema mi više pomoći... Otputovala sam iz Beograda, tužna što je ostavljam tako nesrećnu i očajnu. Psihijatrijski pacijent Ponovo smo se srele posle više od dve godine. Bila sam zapanjena promenom koju sam primetila na njoj. Vesela i nasmejana, blistala je od radosti. Ponosno mi pokazala svoj istureni stomak: - Pogledaj, očekujem bebu! Niko nije srećniji od mene! Obradovala sam se. - Tako mi je drago! Znam koliko si želela dete. Znači, tvoj Saša je ipak pristao... Odlučno me je prekinula: - Nije pristao! Osećala sam se sve gore i bila sam prinuđena da se obratim lekarima. Sa dijagnozom "teška depresija" smestio me je na jednu privatnu psihijatrijsku kliniku. I odmah je zaboravio da postojim. Ali, neko drugi me nije zaboravio. Znaš li ko? - Goran? - sinulo mi je. - Da, Goran! Svakodnevno me je obilazio na klinici. Govorio mi je da me i dalje mnogo voli, da će me čekati ako treba i celog života. Da za njega ne postoje druge žene. Iznad svega želi da ponovo budem sa njim. - A ti? - U prvo vreme naivno sam se nadala da će mi se Saša vratiti. Da će me izvesti iz bolnice. Da će me obasuti ljubavlju i pažnjom, da ćemo ponovo biti srećni. Ali, bila sam prisiljena da shvatim da je sve to samo moj pusti san. Saša je u nekom klubu našao devetnaestogodišnju devojčicu koju je sasvim opčinio kao nekada mene. - Ostavio te je? - Jeste. Prošla sam kao njegova prva žena. Prema meni nije osećao više ništa niti je imao bilo kakvih obzira. Umesto da mi pomogne da se iščupam iz krize, poslao mi je advokata sa zahtevom za razvod braka. - Znači, dete je Goranovo? - Jeste. Nije mi bilo lako to da shvatim, ali on je bio i ostao čovek koji mi je potreban. Čovek koji mi je podario toliko željeno dete. Koji će me uvek voleti, čak i kad ne budem više mlada i lepa. Najzad sam počela da živim pravi život, onakav kakav sam u stvari oduvek želela. Bez mnogo novca, ali pun pravih vrednosti. Uskoro ćemo se venčati. Nadam se da ćeš nam biti kuma? Svadba je bila mala, skromna, ali istovremeno veličanstvena. Ponosna sam što sam bila kuma na venčanju tako srećnog para pred kojim je, u to sam sasvim sigurna, život ispunjen nežnošću, pažnjom i razumevanjem.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moja iskrena ali tragična ljubav

   (upisano: 26 Jul 10, 01:57) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Kada sam ostala u drugom stanju, srećnijih budućih roditelja od nas nije bilo. Venčali smo se i tog proleća odlučili smo da odemo na Zlatibor. Brzo smo se organizovali i nijednog trenutka nisam pomislila na to da Nikolinu i moju sreću bilo ko ili bilo šta može da naruši. Kako sam pogrešila... Četrnaesti oktobar. Moj sin Nikola danas slavi dvanaesti rođendan. Dok polako gasnu škrti zraci oktobarskog sunca, u našem stanu, na poslednjem spratu stare četvorospratnice, sve miriše na slavlje. Ispod prozora je trpezarijski sto prekriven crvenim stolnjakom, a na njemu mnoštvo kulinarskih đakonija. Po zidovima su okačeni baloni, a iz velikih zvučnika dopiru ritmovi moderne muzike. Nikola se vrti po stanu i daje baka Stani savete. Zna baka kako da mu ugodi. - Eto, mili moj, sve sam završila i sada idem... želim da se malo prošetam, da vam ne smetam. Mama će biti tu ako tebi i tvojim drugarima nešto zatreba... - rekla je svom unuku a potom se sitnim koracima udaljila u pravcu svoje sobe. Kada sam oprala i poslednji komad posuđa preostalog od kuvarskih egzibicija, požurila sam da se doteram. Uvek sam se trudila da budem lepa na današnji dan - dan rođenja moga Nikole. Obukla sam belu suknju i svetlozelenu majicu koja se slagala sa bojom mojih očiju i preostalo mi je još da popravim frizuru i da se našminkam. U mojoj spavaćoj sobi vladao je nered. Bila je pretrpana stvarčicama koje smo sklonile da ih deca ne bi oštetila u trenucima rođendanske euforije. Starinske porcelanske figure i čaše od češkog kristala zauzele su gotovo sav prostor na komodi ispred ogledala, gde je inače stajala moja kozmetika. Sela sam na stolicu zagledavši se u sopstveni odraz u ogledalu. Tek nekoliko sićušnih bora oko očiju izdajnički je najavilo da odavno "gazim" četvrtu deceniju. Nanela sam puder i ruž, to je bilo dovoljno da se dobro osećam. Nesvesno sam uzela malu, tamnoljubičastu bočicu parfema prinevši je nežno usnama. Opori, sladunjavi miris vratio me je u prošlost. Uspomene... koliko sam ih čuvala kao dragocenost, toliko sam ih se plašila. Dok su mi kroz glavu prolazite maglovite slike jedna za drugom, kao na filmu, u stomaku sam osetila isti onaj grč koji mi se uvek javljao kada bih se prisetila tog dana. Nikola, moja velika životna ljubav - Bože, prošlo je dvanaest godina - izgovorila sam tiho pokušavajući da snagom razuma prekinem tok misli koje su krenule u neželjenom pravcu. Sećanja su mi povremeno nekontrolisano navirala. Ipak, vremenom sam naučila kako da ih potisnem i zakopam duboko u sebi. Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Zahvaljujući šarmu i gitari, uvek je bio u centru pažnje. Iako je zgrade u kojima smo živeli delio samo parkić, zvanično smo se upoznali na žurki povodom mog osamnaestog rođendana. Došao je sa Urošem, zajedničkim drugom, koji je znao da prema Nikoli gajim simpatije. Nisam se tada zbunila, bila sam vesela i opuštena pa smo se neočekivano brzo zbližili. Nikola mi je kasnije rekao da sam ga privukla toplinom i odmerenošću. Nisam mnogo očekivala od te veze, činio mi se pomalo neozbiljnim. Ipak, kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da se iza tog njegovog mangupskog šarma krije veoma odan i privržen momak kome sam uskoro postala centar sveta. Voleli smo se, maštali smo i kovali planove za budućnost. Iako mladi, znali smo šta želimo, a želeli smo mnogo. - Znaš li, Marija, koliko te volim? Ti si mi sve u životu - govorio mi je Nikola. Spokojna, voljena i srećna, svim srcem osećala sam radost života. Pre i posle školskih obaveza vreme smo provodili u šetnjama pored reke. Godine su se nizale, a naša ljubav je opstajala. Školske brige i obaveze ustupile su mesto problemima odraslih. Nikola je upisao građevinu, bila je to njegova velika želja. Nasuprot njemu, odlučila sam da se zaposlim odmah po završetku škole u računovodstvenom birou. Posle pet godina zabavljanja, pred kraj Nikolinih studija, započeli smo zajednički život. Iznajmljeni stan u potkrovlju bio je skromno namešten, ali naš, utočište od poslovnih problema i briga i oaza mira. Vremenom smo se navikli na brojne obaveze koje nam nisu ostavljale mnogo vremena za izlaske i druženja, pa smo slobodne trenutke čuvali za nas. Postaćemo roditelji Milion riječi bilo bi malo da opiše moju i Nikolinu sreću kada sam shvatila da sam trudna. Često smo pričali o deci. Naravno, želeli smo da Nikola prvo završi fakultet i da se zaposli, pa da onda rodim dete. - Nikola, trudna sam! Jutros sam bila kod lekara i potvrdio je... - dočekala sam ga jednog poslepodneva na vratima. Bili smo ludi od sreće. Otišli smo na večeru, gde smo popričali o daljim planovima. - Srećan sam, Marija, što ćemo postati roditelji. Znam, još nisam završio fakultet, ali... to nema veze. Planiram neke honorarne poslove. U svakom slučaju, detetu se iskreno radujem i osećam da sam spreman da postanem otac. Venčali smo se jednog kišnog četvrtka popodne, a u subotu smo u malom restoranu povodom toga organizovali ručak za roditelje, prijatelje i nekoliko članova familije. Uskoro sam saznala da ću roditi muško dete, a to je značilo da treba da se dogovorimo oko imena. Nikoli su se sviđala stara srpska imena kao što je Lazar, Uroš ili Miloš. - Maki, voleo bih da ti odabereš ime našem prvom detetu, ja ću sledećem, a onda ćemo se dogovarati... A ja sam po svaku cenu želela da ime za našeg sina izaberemo zajedno. I, posle višemesečnog razmišljanja, napokon smo se dogovorili da se naš prvenac zove Nikša. Sećam se, bila sam lepa trudnica. Osećala sam se zaista dobro i planirala sam da radim do poslednjeg dana. Iako sam se pomalo plašila porođaja i uloge majke, nestrpljivo sam brojala dane do kraja trudnoće. Kako je termin porođaja bio dvadeseti decembar, planirali smo da novogodišnje praznike provedemo u društvu novog člana naše porodice. Voleli smo da, s vremena na vreme kada se zasitimo svakodnevice, otputujemo nekud za vikend. Obično bismo petkom poslepodne odlazili na seosko imanje, u rodni kraj Nikolinog oca. Imali su tamo njegovi lepo uređenu kućicu. Miris borovine i tišina unosili su mir u naše duše. Tog proleća kada sam saznala da sam trudna, poželeli smo da odemo na Zlatibor, gde ranije nismo bili. Odgađali smo put u nekoliko navrata u poslednjem trenutku. Prvo sam u maju bila bolesna ja, zatim je Nikola imao ispite... naredna dva meseca vladale su prave tropske temperature i nisam mogla da zamislim da putujem. Kada je malo zahladnelo, u septembru, doktor mi je zbog blagih kontrakcija predložio da mirujem. Nenaviknuta na to, užasno sam se nervirala ležeći kod kuće i posmatrajući kroz prozor dolazak jeseni. Nikola je bio po čitav dan odsutan pošto je radio neke projekte koji su ujedno predstavljali završne ispite pred diplomski. Odmor nam je bio neophodan. Kada je na poslednjoj kontroli lekar zaključio da je opasnost prošla, dozvolio mi je da se krećem. Iako sam bila u poodmakloj trudnoći, odlučila sam da otputujemo na nekoliko dana. Razmišljala sam ovako: Zlatibor nije predaleko, a koristiće mi lagane šetnje na svežem, čistom planinskom vazduhu. I Nikola i ja željno smo iščekivali taj dugo planirani mini-odmor. Kobno putovanje Sećam se da je Nikola u petak popodne okasnio. Imao je mnogo obaveza i došao je veoma umoran. Odmah posle večere otišao je da spava jer smo već oko pet ujutro planirali da krenemo na Zlatibor. Međutim, dok sam u kuhinji spremala sendviče za put, Nikola se vratio iz spavaće sobe nekoliko minuta kasnije. - Razmišljao sam, Marija... Zaista te dugo nisam obradovao poklonom. Mislio sam... u stvari, kupio sam ti parfem. U rukama je držao platnenu plišanu vrećicu prelepog dizajna, koju je spustio na kuhinjski sto. Naravno, bila sam iznenađena njegovom pažnjom i poželela sam da mu nešto kažem, ali on me je preduhitrio. - Nisam se konsultovao s tobom, pa sam izabrao bočicu koja mi se naoko najviše svidela... - rekao mi je posmatrajući ispod oka moju reakciju. Nasmejala sam se slatko zamišljajući ga kako kupuje parfem na osnovu izgleda bočice. - Mogu da zamislim kako... Ma, nestrpljiva sam da vidim šta si mi kupio. Posle nekoliko sekundi na mom dlanu zablistala je tamna, okrugla bočica skupocenog parfema koji sam instinktivno pomirisala. - Mmm, divan je, pomalo opor i jak, ali je definitivno po mom ukusu... Izljubila sam ga a onda sam ga oterala na spavanje. Ujutro smo popili kafu i krenuli. Usput je sipila kišica, a mi smo slušali stare, dobre hitove iz osamdesetih. Posle sat i po osetila sam da mi san lagano dolazi na oči. Inače nisam velika spavalica, ali otkad sam bila u drugom stanju, mnogo više mi se spavalo nego inače. Ne znam koliko sam bila u carstvu snova, ali trgnuo me je strahoviti udarac a potom osećaj da tonem u duboku, crnu jamu. U bolnici sam došla sebi. Nisam se sećala ničega osim činjenice da smo Nikola i ja pošli na Zlatibor. Dok sam se budila, videla sam mnoštvo lica, kao kroz maglu. Čuli su se razni zvukovi i tihi žamor, ali nisam razumela o čemu pričaju. Osećala sam strašan bol u svakom delu tela. Plakala sam i molila da mi daju nešto samo da me ne boli toliko. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam počela da prepoznajem ljude oko sebe... Mama, tata, moj brat Goran, Nikolina mama Nena... Pokušala sam da se osmehnem, ali je to iziskivalo ogroman napor. Zatim sam pokušala da ustanem, ali pri prvom pokretu osetila sam razdirući bol u predelu stomaka. Istinktivno sam prešla rukom preko njega i... osetila sam neprirodnu mekoću na koju nisam bila navikla. Kao munja, kroz glavu mi je prošla jedna misao i vrisnula sam iz sve snage. - Beba! Šta se desilo? Ja... Ja i Nikola... Recite mi, šta se desilo? Kao u ružnom snu Od mog urlika odzvanjalo je celo bolničko odeljenje. Ubrzo je došao lekar koji mi je dao injekciju i počela sam da tonem u san iako sam se grčevito borila da ne zaspim. Kada sam se probudila, ispričali su mi pažljivo, uz veoma malo informacija, da smo doživeli težak saobraćajni udes i da su lekari, da bi spasili bebu, morali hitno da obave carski rez. Rekli su mi da sam rodila zdravo muško dete koje je, zbog prevremenog porođaja, smešteno u inkubator. Slušala sam ih ali u jednom momentu pomislila sam na Nikolu... Zašto on nije tu? - A Nikola, otac moga deteta, gde je on? U deliću sekunde pomislila sam na najgore, a odmah zatim da je sve ovo samo ružan san. Plačući, zamolila sam roditelje da mi kažu istinu. Naravno, prvih minuta tešili su me govoreći da je sve u savršenom redu, da ne treba da brinem... Ali, osećala sam da se desilo nešto strašno i želela sam da saznam istinu, ma kakva da je. Napokon su smogli snage da mi sve kažu. Naime, Nikola i ja doživeli smo saobraćajnu nesreću udarivši direktno u automobil koji se kretao iz suprotnog pravca prešavši iznenada na našu stranu kolovoza. Čovek koji se slučajno zatekao na mestu nesreće odvezao me je u bolnicu procenivši da prvo treba spasavati trudnicu. Njegova supruga je za to vreme ostala uz Nikolu. Vozilo Hitne pomoći stiglo je za nekoliko minuta. Teško povređenog Nikolu odvezli su u bolnicu udaljenu nekoliko kilometra. Ali... umro je na putu do bolnice. Meni je, u sedmom mesecu trudnoće, urađen carski rez zahvaljujući čemu je spasen život našeg sina. Nazvala sam ga, kako drugačije nego - Nikola. To šta sam proživela u narednim mesecima ne bih poželela nijednom čoveku na svetu. Ne želim da se sećam. Sahrana... Tek rođena beba u kući. Bol koji kida dušu. Uspomena na naš život, na ljubav. Naša poslednja noć pred put urezala se večno u moje pamćenje. Često sam zore dočekivala sklopljenih očiju, sa tamnoljubičastom bočicom čvrsto pritisnutom uz lice. To je moja amajlija, poslednja stvar koju mi je Nikola poklonio pred smrt. Ali, posle nekog vremena shvatila sam da život teče dalje. Nekoliko meseci kasnije iselila sam se iz našeg stana, stvari sam rasprodala ostavivši samo sitnice za uspomenu. Od tada do danas živim u stanu svojih roditelja. Praznina u mom srcu Moj dečak Nikola stasao je u pametno i dobro dete. Trudila sam se da on u životu što manje oseti moju tugu. Činjenica da odrasta bez oca dovoljno je teška. Pokušavala sam da budem vesela iako je Nikola veoma intiutivan i uvek nasluti kada se loše osećam. Ne zna mnogo o ocu jer ne volim da pričam o njemu. Izbegavam razgovore u kojima me pita o prošlosti. Kada malo odraste, sve ću mu ispričati. Gledam Nikolu i vidim u njemu sliku i priliku njegovog pokojnog oca. Privučem na grudi tu malu, kovrdžavu glavu i pritisnem usne na njegov meki, jedri obraz. Posle zvonkog poljupca obično mu šapnem nekoliko nežnih reči. - Mama, koliko je sati? Zar još niko nije došao?! Ne znam zašto kasne i razmišljam o tome da možda izađem ispred zgrade, da ih sačekam. Sinovljeve reči i škripa vrata trgli su me iz razmišljanja. - Naravno da treba da izađeš da vidiš gde su tvoji drugari. Hajde, trkom, i... ljubim te! Ubrzo se začulo zvono na vratima, a zatim graja nekolicine dečaka i devojčica. - Srećan rođendan, Nikola! Stigli su gosti. Znala sam da uspomene ponovo moram da zakopam u sebi. Odložila sam u kutijicu tamnoljubičastu bočicu parfema koji mi je Nikola poklonio i odložila sam je na dno ormara. Iz te bočice, kao iz Aladinove lampe, kada god bih poželela, navirala su sećanja. I, prošlo je mnogo godina od tada a ja još uvek nisam pronašla muškarca koji bi popunio prazninu u mom srcu. Ko zna da li ću ga ikada pronaći... Ma, nema veze. Iz mladalačke, iskrene ali tragične, ljubavi ostalo mi je dete kao najlepša uspomena. Sada dišem i živim za svoga sina Nikolu i znam da kroz život moram - zbog njega - podignute glave, hrabro. I tako će biti dok god me bude. Pogledala sam se još jednom u ogledalo, a zatim sam izašla iz sobe i nasmejala sam se svojim malim gostima poželevši im dobrodošlicu.
Lajkuj ovaj stih:
 

Dobio sam drugu šansu

   (upisano: 25 Jul 10, 00:32) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bio sam razmaženi jedinac koji toši novac svojih roditelja, vozi skupa kola i luduje, bahati se i provodi. Nisam bio svestan činjenice da sve to može da nestane "kao rukom odneseno" do trenutka kada mi se dogodila saobraćajna nesreća, Nisu moji roditelji krivi što su me razmazili pruživši mi sve što bih poželeo. Problem je, međutim, u tome što, od trenutka kad je moje ponašanje izmaklo kontroli, oni nisu uveli bilo kakvu vrstu sankcija. - Hteo bih novi "megan" - nonšalantno sam im saopštio pred dvadeseti rođendan i taj auto je, uvezan crvenom vrpcom, parkiran pred kućom 14. aprila. Vozio sam solidan automobil od svoje osamnaeste godine, ali on nije zadovoljavao moje megalomanske apetite. Da li zato što sam bio jedinac ili zbog činjenice da moji roditelji nisu mogli da potroše sav novac koji se mesečno slivao u našu kućnu kasu, tek, na moje "okom", reagovali bi "skokom". I sve bi bilo u redu da sam to uzornim ponašanjem zaslužio... Ovako, nijednim postupkom nisam bio dete za primer nego besno, bezobrazno derište zbog kakvih se govorilo da je batina iz raja izašla. Bio sam neposlušan, bezobziran, bahat i nezahvalan. Trošio sam ne pitajući, lumpovao lomeći i živeo rizikujući. Davali su mi oni savete i upućivali kritike, ali je ton glasa uvek bio isti, rečnik odmeren, a metode, samim tim - nedelotvorne. Brza vožnja, luksuzna putovanja i kockarski aparati bili su deo moje svakodnevice. U porodični restoran navraćao sam kada sam želeo da ručam, a trsio sam se vlasništvom kada bih svoje društvo maminih i tatinih sinova i kćerkica častio. Sve što mi se dešavalo bilo je upadljivo, glasno i "bolo je oči". Ludo i brzo - na te dve reči svodio se moj život. Smatrao sam ga idelanim i nisam pomišljao na to kako bih živeo da nije roditelja, da mi neko slučajno ograniči budžet ili me na bilo koji način udalji od dotadašnjeg načina funkcionisanja. Noć u policijskoj stanici Školu nisam voleo niti sam je smatrao neophodnom za svoj opstanak. Nije me zanimao rad jer sam gluvarenjem sasvim lepo umeo da ispunim dan. - Sve do jednom, dete - uhvatio sam razočarani dedin pogled kada sam jedne večeri prenoćio u policiji zbog obesnog ponašanja i bespotrebnog vređanja službenog lica. Naime, parkirao sam te večeri auto na delu parkinga rezervisanom za invalidna lica pa, kad me je po izlasku iz kluba dočekao policajac upozorivši me da se pomerim, potpuno sam otkačio. Izvređao sam ga, pljunuo, pa sam mu i pripretio. Moj galamdžijski monolog policajac je iskoristio da u pomoć pozove još jednog kolegu a potom su me zajedno priveli. Ni u stanici se nisam smirio i nije bilo druge nego da prenoćim u policiji, a ocu sam javio da odveze automobil u garažu objasnivši mu ukratko gde sam završio provod te večeri. Deda je živeo sa nama i nije žmureći pratio moje divljanje, nego mi je hiljadu puta, opet biranim rečima, pokušao ukazati na zablude. - Ko brzo živi, brzo dođe do kraja životnog puta - često mi je govorio moleći me da usporim. Nikada do tog momenta nisam pomislio da bi deda mogao da bude razočaran mojim ponašanjem i priznajem da me je ta rečenica za trenutak štrecnula. Ne mislim, međutim, da je deda naslutio šta će me preokrenuti kad već saveti nisu pomogli... Pogodio me je njegov komentar, dedu sam baš voleo, kao jedini unuk ostvario sam posebnu vezu sa njim. Dok sam bio dete, svuda me je vodio sa sobom, bili smo kao drugari i vršnjaci u razgovoru. Poput sve dece, voleo sam to što me je smatrao doraslim sebi ne tretirajući me kao klinca. Nažalost, deda narednog dana nije došao kući iz uobičajene šetnje. Vozeći brzo i nepažljivo, neka devojka ga je pregazila na pešačkom prelazu i ostao je mrtav na licu mesta. Strašno me je pogodila njegova smrt, pogotovo način na koji je skončao. Ipak, ubrzo sam nastavio obesno da se ponašam iako sam dugo žalio dedu. Društvo je te noći došlo po mene i, džepova punih para, otišao sam u još jednu ludu noć. Pio sam, ludovao i u povratku kući brzo sam vozio. Kazaljka je pokazivala 160 km/h kada sam video da iz suprotnog pravca, u mojoj traci, munjevitom brzinom dolazi neki luđi od mene... Nije skretao, u deliću sekunde shvatio sam da mi je preblizu da bismo se mimoišli, i mahinalno sam skrenuo u desnu traku kojom je išao putnički autobus. Naleteo je na moj automobili pokupivši me s puta. To su mi kasnije rekli jer je prekid filma u mojoj svesti nastao odmah posle skretanja udesno... Bez svesti, sećanja i osećanja Od momenta kada sam pao u komu, gubim svaki pojam o postojanju. Nisam video, čuo, niti sam osećao bilo čije prisustvo. Oko mene nije bilo svetlosti koju inače pominju ljudi koji su preživeli to duboko besvesno stanje. U filmovima sam bezbroj puta video osobu u komi svesnu svega, ali nemoćnu da pokrene telo. Meni se to nije dešavalo. Nije bilo svesti, sećanja, niti osećanja, iako sam u takvom stanju proveo deset dana. Prvi trenutak kad sam se opet povezao sa ovozemaljskim svetom bio je nadrealan. Stajao sam na livadi okupanoj sunčevim zracima. Tu livadu tada sam video prvi put, nije ona bila refleksija mog sećanja. Samo metar dalje od mene stajao je deda širom raširenih ruku. Ipak, taj deo livade bio je gotovo mračan zbog oblaka koji su se nadvili nad njim. I munje su sevale, a hladni vetar lepršao mu je u kosi. Deda se ipak smejao. - Dođi, Nikola, dođi - pozvao me je sebi. Neko vreme sam ga gledao kao da sam se dvoumio, a onda sam mu ipak okrenuo leđa i laganim korakom pošao u šetnju mojim osunčanim delom livade. Tada sam se probudio iz kome. Zaslepelo me je belilo svuda oko mene. Bolela me je svaka kost, toliko jako da nisam želeo da se pomerim. Svuda oko mene bile su raznorazne cevčice, a na nekoliko mesta i drenovi za rane. Hteo sam da vidim jesu li mi ekstremiteti na mestu, ali nisam uspeo da podignem glavu, presekao me je strašan bol. Shvatio sam da mi je i lice u zavojima. Setio sam se svega pre nesreće, i tog strašnog trenutka kada mi se pomračila svest. Daljih dešavanja nisam mogao da se setim pa sam tupo gledao oko sebe. Nisam dugo bio sam, ušla je medicinska sestra. - Nikola, pa ti si se probudio! - uskliknula je radosno. - Zašto me nisi zvao? - prišla mi je i pažljivo me je osmotrila opipavši mi čelo. Slabašno sam se nasmejao jer još nisam imao snage da prozborim. - Neko jedva čeka da te vidi - rekla je i izašla iz sobe. I pre nego što se vratila, znao sam o kome se radi. Jecajući, u sobu je ušla moja majka. Nagnula se nada mnom i počela je da me ljubi. - Vratio si nam se, vratio si se - isprekidano je govorila. Onda sam progovio glasom koji mi je zvučao strano i promuklo. - Šta se desilo? Sve mi je ispričala. Pao sam u komu istog trenutka kada me je udario autobus i nisam se budio do tog, desetog dana. Plućna maramica bila mi je probijena i bilo je pitanje minuta hoću li biti spasen. Slučaj je hteo da u automobilu koji je naišao nekoliko trenutaka kasnije bude dobar prijatelj mog oca, čika Radovan, lekar po struci. Video je šta se desilo i nadljudskim naporom je, pre nego što je došla Hitna pomoć, uspeo da me izvuče iz olupine automobila čime mi je zapravo spasao život. Čitav tim lekara brzo je intervenisao uspevši da održi moje vitalne funkcije. Nagon za preživljavanjem Početak svesnog pakla - tako bih mogao da nazovem dane koji su usledili. Teške operacije nizale su se jedna za drugom. Desnu ruku operisali su mi čak tri puta. Previjali su me redovno, pomerali da ne bih dobio rane od ležanja, redovno sam dobijao injekcije... Desilo se ono što nisam mogao da naslutim u bezbrižnim danima. Sve se potpuno promenilo, dani su mi bili ispunjeni mnogo ozbiljnijim stvarima a one banalne, kojim sam se svojevremeno bavio, potisnute su u drugi plan. U meni se probudio novi, primitivni nagon za preživljavanjem. Odjednom sam dobio volju da se borim, možda zato što je to bila prva stvar koja mi se dešavala protiv moje volje. Tek, probudila mi se dotad uspavana snaga koja me je terala da se oporavljam, da operacije stoički podnosim, a bol junački. Roditelji su mi, uz iznenada suženi krug prijatelja, bili ogromna podrška. Njihova volja da me pridignu iz postelje bila je zadivljujuća, pravi odraz ljubavi kojom su me, i kad to nisam zaslužio, obasipali. To je popunilo prazninu nastalu iznenadnom "zauzetošću" dojučerašnjih prijatelja koji nisu imali vremena za takoreći invalida, osobu zavisnu od njihove pomoći. Za njih više nisam bio onaj stari... - Šta je rekao sud, policija? - pitao sam roditelje pripremljen da ispaštam zbog udesa koji sam izazvao. - Nije još stigao poziv za suđenje, videćemo - nisu želeli da mi obećaju pomoć kao ranije, jer ovog puta nije bila u pitanju dečija igra niti bezezleno mladalačko ludovanje. Iako sam nekim čudom u nesreći jedini ozbiljnije povređen ja, u opasnosti su bili mnogi, nedužni ljudi. Konačno je osvanuo dan mog izlaska iz bolnice. Suze su mi potekle kad sam prvi put posle bekstva od smrti stao na svoje noge. Bio sam nesiguran, plašljiv, ni senka dečka koji se razmetao samopouzdanjem i bahatošću. Prvi put u životu osetio sam miris lipe, bolje reći, obratio sam pažnju na to. Sav sam se naježio kad sam one plave oblake sa livade iz sna prepoznao na otvorenom nebu iznad mene. Poželeo sam da živim normalnim životom i požalio sam za nekadašnjom snagom u nogama, hteo sam da me nose, da hodam, da trčim i uživam. Ipak, sve je to bilo nemoguće jer mi je snaga dozvoljavala tek nekoliko povezanih koraka, uz obavezno oslanjanje na nekoga ili nešto. Mislim da su mi roditelji jedne večeri smišljeno na sto spustili sve rendgenske snimke urađene posle nesreće, nalaze i rezultate pretraga. Čak i laiku kakav sam bio, delovali su jezivo. - Radovan mi je rekao da gledam nalaze mrtvog čoveka kada sam ga posle nesreće zamolio za prognozu - namerno je bio surov otac. Zadrhtao sam shvativši u kakvoj sam opasnosti bio. Zabrinut, dugo u noć ostao sam nagnut nad svojim nalazima, iz minuta u minut osećajući sve veći strah. Tanka je bila linija koja me je delila od smrti. Proučavajući rendgenske snimke, uočio sam neobičan detalj: masivni zlatni krst koji sam dobio od dede za osamnaesti rođendan, bio je na svakom. Znao sam da se svi metalni predmeti skidaju pre snimanja i prisustvo moje amajlije shvatio sam kao znak sa neba, pozdrav od onog koji me je spasao. Položio sam ruku na grudi. I dalje je bio tamo. Umirila me je njegova toplina i telom mi je prostrujalo blaženstvo. Prvi put u životu razmišljao sam o Bogu, postiđen činjenicom da sam tek tada shvatio simboliku krsta koji sam dotad nosio kao modni detalj. Poziv za sud Sutradan sam otišao u crkvu. Proveo sam u njoj nekoliko sati i kao da sam tu umesto gore, na nebu, doživeo susret sa Bogom. Shvatio sam koliko su bila isprazna moja dotadašnja interesovanja. Iznenada sam zaključio da već nekoliko meseci nisam bio u kontaktu ni sa čim iz mog prethodnog života i da mi to nimalo ne nedostaje. Ubrzo je stigao poziv za sud. Nisam tražio skupog i dobrog advokata niti su mi ga roditelji ponudili. Smatrao sam dovoljnim prisustvo onog po službenoj dužnosti, jer ne bi bilo pošteno da pokušam da sa sebe zbacim odgovornost za ono što sam učinio. Suočen sa mogućnošću da ostatak života provedem kao invalid, jer lečenje još nije bilo uspešno završeno, možda iza rešetaka, počeo sam da razmišljam o smislu života. Gde su mi sada oni dani, mislio sam. Tada kad sam divljao, ništa mi nije bilo važno osim bezglave jurnjave kroz život bez smisla. Kako bi dobro bilo da radim, da budem koristan, da zaslužim sopstvenu sreću, razmišljao sam setno. Na sudu ništa nisam pokušao da ulepšam niti da slažem. Bio sam surov prema sebi. Ispričao sam sudiji da sam te večeri pio, nisam lagao o brzini koju sam razvio putem, nisam krio divljanju sklonu narav... Bio sam iznenađen kada je sudski veštak dokazao da nesreću nisam izazvao ja, nego vozač automobila iz suprotnog pravca. Naravno, utvrđeno je da sam i ja delimično kriv, što po pitanju vožnje u alkoholisanom stanju, što zbog nepropisne brzine. Kažnjen sam prekršajno i uslovnom zatvorskom kaznom iako je nematerijalna i vanzakonska kazna bila pravednija od svih. Nikakvu euforiju nisam osećao u trenutku izricanja presude. Nije bilo olakšanja niti rasterećenja. Tada je zapravo Bog pred mene postavio novi zadatak, odgovoran, ali ne i težak: zadatak da iz pepela podignem jedan posrnuli život, da pronađem izlaz sa pogrešnog puta na koji sam skrenuo... - Volja čuda čini - rekao mi je fizioterapeut zadivljen brzinom oporavka šest meseci posle nesreće. Iznenadio sam i najveće optimiste, svi su se čudili kako je to moguće. Ćutao sam, ali sam dobro znao da Bog pokajnicima uvek daje više od jedne šanse. Ja sam odlučio da svoju iskoristim. Ni kada sam se oporavio nisam hteo da se vratim porocima, iskušenjima i slabostima ranijeg života. Roditelji su bili presrećni kad sam im rekao da želim aktivno da se uključim u porodični biznis, ali od početne, najniže stepenice, kao konobar. Nisam želeo automobil niti bilo šta što svojom platom ne mogu da pokrijem. Na posao sam odlazio pešice, srećan što mogu da hodam bez pomagala. Naučio sam posle nesreće koju sam doživeo to da svaki dan treba živeti kao da je poslednji, ali samo i isključivo u smislu ljubavi koju prihvatate i nudite. Danas sam drugi čovek. Smejem se, uživam u malim stvarima i svaki dan Bogu zahvaljujem što mi je pružio drugu šansu za život. Čini mi se da mi se na najbolji način vraća to što sam šansu prihvatio obema rukama, jer mi je sudbina na životni put poslala dva garava oka od čijeg pogleda moje srce kuca brže. Adrijana zna za greške iz moje rane mladosti, ali mi ih je oprostila pokazavši tako svu svoju veličinu, nesebičnost i ljubav. Shvatio sam da mi je to adrenalin, motiv za bolje, dalje i više, a ne lažne i površne vrednosti kojima sam se nekad zanosio. Konačno su i roditelji ponosni na mene. Njihova ljubav prema meni nikad nije bila sporna, ali želeo sam da se ponose mnome. Mislim da se sada i nebo iznad dedinog "onog" sveta razvedrilo. Onim pozivom, danas shvatam, hteo je da mi kaže da nisam za ovaj svet ako se ne promenim. Dobro sam izabrao i munjama na nebu mog života više nema mesta.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nasa vecer

   (upisano: 24 Jul 10, 01:47) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Mislim da ne trebam misliti na tebe a to ni ne želim, ponekad mi jednostavno želiš šetati mislima...često mislim na onaj najnoviji dan u godini koji smo proveli pričajući o važnim i nevažnim stvarima. Još uvijek se sjećam tvojih riječi još uvijek osjetim tvoje usne na mome obrazu. Tvoji čvrsti zagrljaji bili su kao da me nikada nećeš pustiti, tako snažni a ipak tako nježni... Tu večer plakali smo, bojali se i smijali. Sve se činilo tako lakim. Svaka crna misao izblijedjela je, svaki problem uz tebe se činio izazovom. Bila je to večer mojih najljepših osjećaja moje neizmjerne sreće. Tvoj pogled govorio je sve, i ti si bio sretan. Možda ne kao ja, ali bio si. Alkohol je iz nas iznio najiskrenije osjećaje. Izvukao je ono što smo se bojali reći bistre glave... bojali smo se jer znali smo da će zora odvući noć, bojali smo se svega što će donijeti dan. ta noć je bila savršena. Bilo je to ono što godinama čekala sam. Napokon je sve bilo nevažno jer ti si bio tu. Mješavina najdivnijih i najiskrenijih i najdubljih i najčišćih osjećaja osjetila se među nama. Sati i sati koje proveli smo zajedno činili su se kao samo jedan prelijepi san, koji kao da je trajao sekundu. Tako lijepu, iskrenu i sretnu noć zora je gurnula u beskraj. Na rastanku poljubio si me, zagrlili smo se. Zagrlili smo se s toliko ljubavi, sa puno savršenih osjećaja. Ti osjećaji vjerojatno nisu imali svoj kraj, rasli su svake sekunde i u nama stvarali bijes jer rastati se moramo... znala sam da jutro neće donijeti ništa dobro. Sa suzama u očima pustila sam ruku tvoju, činilo se da ni tebi nije svejedno što nestaje samo naše savršenstvo...osjetila sam to u čvrstom stisku koji je govorio više od riječi. pustivši mu ruku rekla sam: “bilo mi je lijepo s tobom”, odgovorio je isto tako. Tada riječi bile su suvišne jer sami pogledi rekli su sve, ali bolnu tišinu rastanka htjela sam završiti lijepim riječima... tako je i bilo. Krenula sam naprijed, okrenuvši se prema njemu. Bilo je teško što rastaju se dvije duše koje u noći postale su jedno. Naša noć više nikada neće se ponoviti, a možda je i bolje tako. Previše rastanak boli, a jutro ionako nikada ne donese nešto dobro. Donese samo sjećanje na noć, donese bol u grudima zbog rastanka. Teško je to zapravo uopće objasniti. Sve dobro je nestalo, naše duše razdvojila je zora nikad više neće se stopiti u jednu, jer svoje osjećaje ljubavi nastojimo ubiti. Ali pitam se zašto kada ljubav je divna!? Vjerojatno ni on ne zna odgovor kao što ne znam ni ja. Nešto u nama lagano ubija ljubav, i nestat ćemo on i ja, više nećemo biti MI. Možda je tako najbolje. Ali ja ne mogu bez njegovog pogleda i zavodničkog osmijeha...možda vrijeme izliječi rane, možda ožiljke uspijem pretvoriti u uspomenu na jednog dečka koji me učinio najsretnijom na svijetu, koji mi je pokazao put i obrisao suze. Još ga volim, iako ne smijem. Voljela bih da njegovi osjećaji nisu umrli, ali on je jači, preživjeti će on ovo.
Lajkuj ovaj stih:
 

Oprosticu ti

   (upisano: 24 Jul 10, 01:37) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Lako je osuditi, treba oprostiti. Veliki su ljudi koji oprastaju". Budna sam sacekala novi dan. Samo, znala sam da za mene nema niceg novog, niceg bolje. I jos sam nesto znala tog novembarskog jutra, nesto sto se tiho uvuklo u kucu, znala sam sasvim sigurno da je dolazio kraj. Kraj izmedju tebe i mene. Umiranje je pocelo. Umiranje bez agonije i suza. Umiranje bez mrtvaca. Neprestano sam trazila: zasto i kada? Da li je to bilo onog dana kad sam shvatila da za tebe predstavljam samo nekoliko minuta razonode. Mozda onog dana kad nisi dosao na sastanak zbog "odlaska na selo"? Nisam sigurna ali umiranje je pocelo. Znas li kako umire ljubav? Otkrila sam to prateci zbivanja na tvom otvorenom, zivom licu. Najprije ti je pogled bivao sve jednolicniji, bez sjaja, bez iskri. Ruke mirne, bez magneta koji privlaci i opija dodirom. Glas ti je postao hladan. Jos se sastajemo. Jos zelim da primim svaku tvoju rijec kao cistu i potpunu istinu. Jos zelim da ti se ponekad predam. I jos uvijek te volim. . Pa zar je vazno onda gdje si bio juce??? Oprastam, jer samo to i mogu. Jer samo to i moram, zbog sebe, zbog naseg malog Igora
Lajkuj ovaj stih:
 

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam

   (upisano: 23 Jul 10, 16:07) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedu devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari žita privida samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nežno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara... "Zauvek?", pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaceš, istog casa... I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Lajkuj ovaj stih:
 

Vreme kao da je stalo

   (upisano: 22 Jul 10, 13:11) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ne mogu prihvatiti cinjenicu da te vise necu vidjet, da sve ostaje iza mene.. Sjecas se kad smo se upoznali? Vrijeme kao da je stalo,tako smo se dugo gledali,nestrpljive minute su izgubile postojanje i zarobile me u savrsenstvu vjecnosti. Prvi put u svom zivotu bila sam sretna,kratko,ali dovoljno za nekog tko srecu nije nikad osjetio. Svaki propusten trenutak,onaj koji nisam bila s tobom..bio je najgori. Hvala ti na svakom trenutku,svaki dogadaj,svaki tvoj pogled,svaki tvoj dodir bio je predivan. I nedavno,jedne veceri..rekao mi je da odlazi...srusio mi je snove,sa sobom odnio svu moju srecu. Bila je to zadnja vecer i posljednji pojubac koji mi je usana oduzeo dah, otisao je... Ne zelim skrivati suze a one ipak teku.. Ne zelim se bojati,ali ipak me strah Sve sto je ostalo su sad samo lijepa sjecanja Osjecam samocu..gubim te.. Daleko si,jednostavno daleko od mog srca Tako jednostavno si zakoracio na prvu stepenicu svog zivota i otisao. Da bar mogu vratiti vrijeme i sve bih ponovila bez razmisljanja Ali prokleto vrijeme uvijek prode...a zelim sve natrag, ne zelim te izgubiti,ne mogu zaboraviti,zasto nam zivot uvijek pruza najvise patnje? S porazenim osmjehom i dalje vodim izgubljenu bitku,borim se sama sa svojim strahovima Plasim se da se necu moci nositi sa svim tim Da cu odustati prije vremena,,, Zaboravit ces me a ja cu se ovdje i dalje boriti protiv svojih snova I sad... postala sam slika jednog razrusenog sna, obris necijeg sjecanja, dio nekog dna... Vrijeme je toliko prazno bez tebe, a soba da ti ne pricam... Zamisljam da si na mome jastuku i ove noci. Svaki trenutak, svaki sum je na tvoje korake slican, tako prokleto cekam kada ces doci. Gledam u telefon, kao da ce tako zazvoniti brze. Osluskujem da li netko mozda ipak kuca na vratima. Vani na cesti neki se dvoje za ruke zaljubljeno drze, a ja te cekam, i cekam...cekam te satima... Kroz prozirne zavjese i zamagljena stakla docekujem jos jedno jutro prepuno misli o tebi. Jos jedno jutro da se dalje od toga nisam makla da tvoje zagrljaje kao da osjecam na sebi. I casa iz koje si ti uvijek pio kada si dosao kao da ima okus tvojih usana i njihovu toplinu. I prizeljkujem beskrajno, kada bi samo ovuda prosao, da barem samo na trenutak osjetim tvoju blizinu. Znam, ti bi mi sada rekao da i ja falim tebi i kako jedva cekas da me vidis i da me zagrlis jako. Znam, jer toliko tebe ja cuvam u sebi, a vrijeme prolazi, tako...prokleto polako... Toliko je pusto sanjati bez tebe i nasih isprepletenih ruku, i nekako smisljam nacin kako da te veceras stvorim kraj sebe. Gledam u sat, a misli se sa minutama tuku, i bas svake sekunde sve sam vise zeljna tebe. Samo cekam da budes pored mene, da te gledam kako se smijes, da slusam kako dises, i da mi pricas dugo kako nevazno je ostalo sve. Jer, u svakom se kutku ove prazne sobe krijes, i sve i da necu, ja osjecam te........ A mozda...da nisam toliko mislila o tebi, da nisam bas toliko toga htjela. Mozda da nisam toliko bola nanjela sebi, mozda...da te ipak nisam srela... A mozda...da ipak nisam bila toliko luda, i da nije bilo bas toliko neprospavanih noci, mozda da nisam koracala ovuda, mozda da nisam toliko cekala kada ces doci. Mozda da sam se samo manje svemu nadala, i da sam bar malo manje sanjala o nama. Mozda da nisam bas toliko puta padala, mozda da nisam toliko puta ostajala sama. Mozda da nisam trazila zvuk koraka tvojih, i da nisam cekala da mi kazes da ja sam ""ta"". Mozda da nisam pregazila toliko rijeci svojih, pa cak i onu za koju sam obecala da je stvarno posljednja. Mozda da nisam toliko toga vidjela u tebi i bas svakog jutra pomisljala gdje si. Mozda da sam bar malo ljubavi sacuvala sebi, mozda da nisam vjerovala da moje sve si. Mozda da nisam toliko mirisala nasa jutra, voljela tvoju kosu i zagrljaje sto si mi davao. Mozda da nisam jedva cekala sutra, i budila se u nadi da si kraj mene spavao. Mozda da nisam toliko onu sliku gledala, mozda da me svaka gruba rijec manje boljela. Mozda da se nisam tebi bas toliko predala mozda bi bilo lakse. Ali ipak bih te voljela. Kratki uzdah jos jednom donosi kraj U tisini,kradom ispustena Suza klizi niz lice, Odnosi ogorcenje. Odnosi davno nakupljene strahove ... Nestaje ponovo Sva obecanja,zar nikad ih nece ispuniti? Zar sve sto sam vidjela bila je iluzija? Njegove ruke ponovo me podsjecaju Na davno ugusene snove Njegov osmijeh na svijetlosti Kojom me je ispunjavao... Utopila sam nocas svoje djetinjstvo U posudi sjecanja. Stvorila svijet u kojem me nije mogao povrijediti. Gotovo je. Jos jednom sam izgubila voljeno, Ponovo sam ostala zatocena U kavezu zivota Zacakljena u dvorcu usamljenosti Volim ga,a ne shvaca moju zelju, Zudim,a izgubila sam ga.............
Lajkuj ovaj stih:
 

Bajka na moj način

   (upisano: 21 Jul 10, 01:47) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Napunila sam 27 godina kada sam se prvi put zapitala da li će me ikada bilo ko zavoleti. Doživela sam nekoliko ljubavnih brodoloma posle čega sam se ugojila, zapustila i povukla u sebe. A onda mi se dogodilo nešto nestvarno... - Neka ovaj zalog, neka ovaj zalog... kaže za koga će se udati ili koga će oženiti kad odraste - rekao je Voja promešavši u ruci papiriće sa našim imenima. Svoje plave okice usmerio je na mene, na šta su se moji obrazi zažarili. Eh, kad bi izvukao mene ili sebe, pa da i ostala deca znaju da je on moja simpatija, a ja njegova... - Nemanja - pisalo je na papiru koji je izvukao. On će izabrati Radmilu ili Tanju, mislila sam priželjkujući sledeći krug. - Tijana - pokazao je Nemanja prstom u mene dok su se ostali smejuljili. Frknula sam od besa. Taj debeljko će moći iz desetog reda da me gleda na modnoj pisti za deset-petneast godina, verovala sam. A on sada kaže da ću se udati za njega. Ma nemoj! - Neka je poljubi, neka je poljubi - klicala su deca jer su tako nalagala pravila, ali ovoga puta nisam nameravala da ih poštujem. Bucmasto Nemanjino lice bilo je tik uz moje kad sam dala petama vetra. Ne hajući za to što ću biti predmet zezanja sledećeg puta, pobegla sam koliko me noge nose. Kod kuće nisam imala šta da radim pa sam stala pred ogledalo uzevši maminu šminku. Obula sam štikle i, na improvizovanoj pisti koju je činila tepih-staza, zamišljala sam sebe u punom sjaju, Voju u prvom, a Nemanju u poslednjam redu. Život me je odveo u drugom smeru Prošle su od tada godine, nakupila sam ih dovoljno da budem manekenka, ali nemam takve predispozicije, pomislila sam dok sam se spremala za izlazak nervoznim pokretom maskare napravivši mrlju kao tod davnog popodneva pre mnogo godina. To mi je prizvalo uspomene... Život me je odveo u drugom smeru, ali uspomene na detinjstvo nisu izbledele. Tu društvenu igru nikada više nisam igrala niti sam videla svetla modne piste, ni Voju, ni Nemanju u publici. Nasmejala sam se sebi. Baš sad sam u godinama kad se ozbiljno razmišlja o udaji. Bilo bi dobro kad bi sve bilo lako kao u našim zalozima. Ma ne, ni tamo ništa nije bilo lako, opet sam se nasmejala. I tamo me nije izvukao onaj koga sam htela. I u životu je bilo tako. Za svojih 27 godina još na vidiku nije bilo Gospodina Pravog. Nije moja figura bila manekenska, ali izgledala sam sasvim pristojno. Nisam pristajala na jednovečernje varijante kojima su mladi masovno, u nedostatku prave ljubavi, pribegavali, pa je možda "u tom grmu ležao zec". Možda bih mogla ponekad da pokušam sa nekim... Baš te večeri, dok sam spremna čekala zvuk automobilske sirene, odlučila sam da dam šansu prvom koji mi se dopadne. Ko zna šta će se iz toga izroditi, pomislila sam željna ljubavi i pažnje. Jelena i Anja ubrzo su stigle u krenule smo u noćni provod. I ovog puta bilo je momaka oko nas pa, iako nisu bili kao iz snova, odlučila sam da ih ne otpisujem unapred. Zapričala sam se sa Jovanom, dečkom koga sam te večeri upoznala. Zapravo, sve više mi je dopiralo do mozga da je on interesantan. Kada sam se malo više udubila, shvatila sam da zaista ima "ono nešto". Pričao mi je da živi u Beču, a trenutno je na odmoru. - Ovde u gradu imam kuću, pa koristim svaku priliku da dođem. Kako mi je iz minuta u minut bilo sve zanimljivije, s obzirom na prethodnu izjavu, nisam se dvoumila kada je pokušao da me poljubi. Možda se iz ovoga izrodi zgodna romansa, pomislila sam. Odvezao me je kući i bio sav po "pravilima službe". Nije bio preterano navalentan, uzeo je broj mog telefona na odlasku i lepo me je poljubio. Sve to bilo je dovoljno da uzletim na sedmo nebo. Već sam kovala planove o njegovim dolascima i mojim odlascima njemu, uzimajući u obzir posao i godišnje odmore. - Ništa ne fali vezama na daljinu - rekla sam devojkama narednog dana. - Brojni su razlozi zbog kojih dvoje može da raskine vezu, daljina uopšte ne mora da bude faktor razdvajanja - složile smo se. Bezbroj teorija Teška srca odvojila sam se od Jovana kad mi je rekao da odlazi. Prelepi su bili dani iza nas da bi mi bilo svejedno što ga skoro neću videti. Ipak, umirili su me telefonski aparat, internet i ostala sredstva komunikacije. Samo sam čekala da se oglase... Međutim, to se nije desilo. Nikada. Zvonio je telefon, ali sa druge strane nije se čuo Jovanov glas. Nisam mogla da verujem da mu deset dana koje smo proveli zajedno ništa ne znače. Razvila sam bezbroj teorija o tome šta je moglo da ga spreči da se javi. Možda je izgubio broj, ali sasvim sigurno ima broj mobilnog i mejl-adresu. Možda me je zvao pa me nije bilo kod kuće. Ma, ne, uvek je neko bio kući. Možda hoće da me iznenadi dolaskom... Možda, možda... - Ima on u Beču ili ženi ili devojku - rekla je surovo realna Anja. Plakala sam kao dete, a one su me tešile. Tim suzama priznala sam i sebi istinu koje sam postala bolno svesna. Zar baš meni da se desi takav peh, mislila sam. Baš sads kada sam odlučila da nekome otvorim srce, prvi kojem sam dala šansu zgazio ga je kao da ga je našao na putu. Drugarice su me brojnim aktivnostima udaljile od razočarenja koje sam doživela. Ubrzo sam shvatila da nisu svi muškarci isti i da je zaista slučajnost što se baš meni "desio" Jovan. Nisam pokleknula, već sam optimistički prionula na traženje nekog boljeg. Ivan je bio faca u kafiću u koji smo izlazile, sve su gledale u njega, ali je on nekim slučajem izabrao mene. - Upotrebiću otrcani fazon, ali... Zašto dama sedi sama? - obratio mi se dok sam za šankom odmarala visokim štiklama izmorene pete. - Dama se - namerno sam naglasila - umorila. Kada se nagnuo da čuje šta pričam, jer je buka bila nesnosna, laktom je srušio paklicu cigareta sa šanka. Videla sam gde je odletela, pa sam mu pokazala rukom. Nagnuo se, dohvatio je, a onda me je nasmejao: - Dobar ti je bio fazon da me pošalješ da ti podvirim pod suknju. - Ma, ne... - od srca sam se nasmejala. - Da sam htela da mi viriš pod suknju, popela bih se na šank. Da samo znaš kako dobro plešem - i ja sam se šalila. Kažu da se osobe sličnog senzibiliteta za humor prepoznaju, pa sam se bez zadrške šalila. - Uostalom, trenutno na sebi imam dobre stare "bubrežanke", pa se sasvim sigurno ne bi oduševio... Usred šala na granici dobrog ukusa, nešto među nama je "kliknulo" i ostatak večeri nismo se razdvajali. Videle su devojke koje su ga gutale pogledom da on ljubi baš mene, ali ih to nije omelo, i dalje su mu namigivale i mahale. Za to vreme njegove nemirne ruke istraživale su donji deo mojih leđa. Veče je bilo sjajno, međutim, iznenadila sam se što Ivan nije tražio moj broj telefona, nego me je pozvao da se i sutra vidimo na istom mestu. - To mu dođe na isto - analizirala je Jelena, a ja sam se nadala da je tako. Odlučila sam da nešto preduzmen I, zaista, baš onako kako sam priželjkivala, Ivan me je čekao sledeće večeri na istom mestu. Taktično sam malo zakasnila ali me je čekalo moje mesto u njegovom naručju. I ovoga puta smo se šalili, smejali i ljubili, a ja sam rasla kao kvasac naočigled "zagorelih" devojaka kakva sam doskora i ja bila. Međutim, iako sam se nadala da će ovoga puta sigurno tražiti broj mog telefona, veče smo završili sa nekoliko poljubaca i predložio je da se vidimo sledećeg vikenda. Na istom mestu, u isto vreme. Isti je bio i moj odgovor. Ipak mu nisam odolela. Situacija se "u dlaku" ponovila i narednog petka i subote. Ništa mi nije bilo jasno. Očigledno je bilo da je Ivan zainteresovan za mene, ali izgleda nedovoljno da bi se družio sa mnom van zadimljenog prostora, bez glasne muzike i stotinak ljudi oko nas. Ipak, teško je bilo reći "ne" onim senzualnim usnama, odbiti poziv na ples u tim sigurnim rukama... "Krčag ide na vodu dok se ne razbije", kaže stara narodna poslovica, a ja sam to materijalizovala u pravom smislu te reči. Pojavila sam se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu, ali moj dragi je već nekoj šaputao na uho. Slatke reči i šale u njegovom maniru, rekla bih, jer se smejala "punim ustima" zavodljivo zabacujući glavu i nudeći usne na poljubac. Za to vreme stajala sam neprimećena u uglu. Onda sam, pre nego što je stvar postala ozbiljna, odlučila da, za promenu, nešto preduzmem. Zašto da pustim da druga, nametljivija i napadnija od mene, zauzme moje mesto? Stala sam sa drugaricama čekajući da budem primećena. Zanimljivije su, izgleda, Ivanu bile njene oči od okoline, pa nije podizao pogled sa njih. Zato sam se poslužila krajnjom metodom, očajničkom, ispostaviće se. Dok joj je usredseređeno nešto pričao, lagano sam ga kucnula po ramenu. Okrenuo se, široko mi se osmehnuo, pa me je poljubio. Upalilo je, pomislila sam. Mali taktički potez i - stvar je rešena. Ponovo mi se posvetio, ponovo smo postojali samo nas dvoje, sve do trenutka kad sam se okrenula Anji da joj nešto kažem. Sekund kasnije moj dragi je opet prisno razgovarao sa onom devojkom. I ne znam šta bih učinila da je trenutak kasnije nije poljubio. Tad sam rekla sebi: sačuvaj bar malo dostojanstva i - idi kući. Shvatila sam da je on vladar tog prostora, čovek koji zavođenjem jedne, pa druge, obeležava svoju teritoriju i tu se oseća najsigurnije. Tim porazom izgubila sam sigurnost u sebe. Da, kažem porazom, jer je Ivan uživao u dvoboju devojaka, osećao se snažnijim kad bi video ljubomoru u očima one kojoj tog trenutka nije posvećen. Trebam lli da odustanem od ljubavi Iako je moje srce već bilo okrnjeno prethodnim neuspehom, ovaj sam podnela mnogo lakše, bolje reći racionalnije. Ipak, nisam mogla da se ne zapitam: zar sam tako nezanimljiva da niko nije za mene zainteresovan duže od... Moja sigurnost se svakim novim "nogiranjem" topila kao led u vrelom čaju. U nekim trenucima pitala sam se da li treba da odustanem od potrage za ljubavlju. - Možda postoje ljudi koji nisu rođeni da dožive ljubav - jadikovala sam devojkama. - Ma, daj, ako tako razmišljaš, sigurno je nećeš naći - tešile su me iznenađene lošom srećom koja me je pratila. Čak sam pomislila da dečka tražim na pogrešnom mestu, pa da mi se zato ne da... Zato mi je bilo prijatno iznenađenje činjenica da se nepoznati dečko zainteresovao za mene, a da me nije prethodno sreo u večernjem izlasku. Anja mi je pričala: neki njen bivši komšija, a moj sadašnji, primetio me je u naselju. Slatka sam, prirodna, rekao je. Pitao ju je gde idem na fitnes jer me viđa u super izdanju, sa kačketom i rancem na leđima. Sviđao mu se i moj poslovni stil... Bila sam baš razdragana kad mi je to ispričala. Očigledno je da me taj Čeda dugo gleda, a to znači da nije kratkoročno zainteresovan za mene. - Dobar je dečko bio dok smo se družili - obradovala me je Anja. - Ipak, moraćeš sama da proveriš kakav je sada. Primećuje detalje, to mi se dopada. Nije napadan čim me je toliko gledao pre nego što je odlučio da preduzme konkretne korake. Htela sam da izbegnem ono ukleto mesto za upoznavanje, a kako je Čeda predložio večeru, pristala sam odmah. Veče je bilo veoma prijatno. Letnja bašta i sto za nas četvoro, pozvao je i moje prijateljice. Treća sreća, pomislila sam kad sam videla Čedu i njegove uglađene manire. Izmicao mi je stolicu kad bih ustala, pratio me je do toaleta i dolivao polupraznu čašu. Iako sam sebi obećala da ću biti opreznija, do kraja večere znala sam da mi se mnogo sviđa. Nije bio lepotan kao Jovan, niti je bio duhovit kao Ivan, ali su kod njega te osobine bile izbalansirane, baš onako kako se meni sviđalo. Možda sam grešila što sam birala upadljive, glasne tipove. Mojoj duši bio je potreban tih, miran tip poput Čede. Kada smo se pozdravljali ispred restorana, ponudio se kavaljerski da me odveze kući, što su devojke odobrile. Sela sam na suvozačevo mesto nervozno se raspričavši kada smo krenuli. I njega je valjda stigla nervoza, odjednom nije znao šta da mi kaže kad je "knjiga spala na dva slova", pa je ćutao. Semafori su ostajali za nama, jedan po jedan, dok nismo naišli na crveno svetlo na jednoj raskrsnici. Čeda je zaustavio automobil, nasmešio mi se, onda se nagnuo da me poljubi i, na moje zaprepašćenje, nasrnuo je na mene. Kao rukom odneti nestali su maniri, kavaljersko ponašanje i onaj mirni, tihi momak ustupio je mesto nasrtljivcu. Ruke su mu se rezletele svuda po meni, dok je jezikom slinio po mom vratu. Što sam jače mogla, odgurnula sam ga. Pogledao me je iznenađeno. - Molim te da me odvezeš kući - rekla sam. - Jesi li sigurna? - upitao je čudeći se što mi se nije svideo njegov napad bez najave. - Da, sada jesam - rekla sam u trenutku postavši nezainteresovana za njega. Neočekivani susret To razočarenje definitivno me je dotuklo. Nisam se više pitala da li mi je suđena ljubav, bilo je jasno da nije. Pala sam u depresiju, večeri sam provodila uz knjigu i slatkiše koji su postali moji najbolji prijatelji. Ako sam od knjige imala koristi, od slatkiša nisam jer su kilogrami munjevitom brzinom počeli da se talože na mojim kukovima. Nije mi to, međutim, smetalo. Shvatila sam da moram da naučim da volim sebe, a da ljubav ne tražim na pogrešnim adresama. Dok sam bila u pohodu na slatkiše jednog popodneva, neko je dozvao moje ime u supermarketu. Okrenula sam se i kad sam videla visokog, atletski građenog dečka savršenog osmeha, pomislivši da je pogrešio, okrenula sam glavu. - Tijana! - prišao mi je. - Nemanja, sećaš li me se? - upitao je i istog trena u mislima sam se vratila u dane detinjstva. Nisam mogla da poverujem da preda mnom stoji onaj debeljko od koga sam pobegla u igri zaloga. Iznenada sam se postidela svog izgleda. - Sada ti treba da pobegneš od mene - rekla sam, a on me je srdačno zagrlio. - Nemaš pojma koliko mi je drago što te vidim. Zašto bih pobegao? Hoćemo li na kafu? Pristala sam. - Zapravo, učinila si mi uslugu onog dana kad si pobegla od mene. Tada sam čvrsto rešio da smršam i, kao što vidiš, uspeo sam. - Zato sam ja nabacila poneki kilogram... - Lepo ti stoji - uputio mi je kompliment a ja sam pocrvenela. Neko vreme nije bio u zemlji, zato se nismo viđali svih ovih godina, pričao je. A inače je baš hteo da me vidi. - Zaista? - čudila sam se jer sam se ja njega setila tek one večeri kada je počeo sunovrat mog ljubavnog života. - Nećeš verovati, ali pola svog života zaljubljen sam u tebe. Mislila sam da se šali. Zato nisam tog puta htela da mu dam broj telefona, sledećeg nisam dozvolila da me poljubi, a u moju sobu zavirio je tek kada sam se uverila da mi je govorio istinu. Danas, tri godine kasnije, Nemanja i ja pripremamo se za venčanje, a meni je život još jednom pokazao da nikada ne treba reći nikad. Srećnije od mene samo su moje deveruše. - Vidiš da ti je suđena ljubav - kazala mi je Jelena kada smo pre neki dan krenule u potragu za mojom venčanicom. - U stvari, "desila" ti se bajka - dodala je Anja zamišljeno. - Tri konja, pa princ, dobro si prošla - dodala je, na šta smo sve tri prasnule u smeh.
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Brak sa potpunim neznancem

   (upisano: 19 Jul 10, 01:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Iz skladne i čvrste veze pobegla sam u drugu jer, nisam bila sama ali sam bila usamljena. Brak sa potpunim neznancem, činilo se, bio je ostvarenje svih mojih snova. Dobili smo dvoje zlatne dece, on je imao odličan posao ali smo se kao porodica negde "pogubili". Umesto harmonije godine su nam donele nezadovoljsvo, svako je krenuo svojim putem a i dalje smo svi živeli pod istim krovom. Neverni muž, poluistina o njegovim avanturama, neozbiljna deca i briga za njihovu budućnost - moja su svakodnevica i sve to ne bi bilo neobično da mi je četrdeset godina. Ovako, u šestoj deceniji, bavim se stvarima koje su me mimoišle u mladosti, pa sad traže danak. Pitam se kad je krenulo naopako, kad sam načinila taj pogrešni korak i da li se greškom može nazvati muziciranje životne sonate po taktovima srca... Tek noću kad ostanem sama, a nemir ispuni moju dušu, priznam da ima istine u onoj narodnoj "sve se vraća, sve se plaća". Možda su zapravo moji gresi pristigli na naplatu. Rođena sam i odrasla na jugu, danas živim na severu, a najveći pečat na moj život ostavio je kratki boravak na zapadu. Odrasla sam u prosečnoj porodici, ni po čemu posebnoj. Potom srednja škola, zaposlenje, sve je išlo svojim tokom dok ljubav nije ušla u moj život. Preko noći odlučila sam da ostavim porodicu i da pođem za lepim Jovicom. Došao je u naše preduzeće kao kontrolor, poharao je sva ženska srca tokom tog kratkog boravka, a na polasku, na moju sreću, prepoznao me je kao srodnu dušu. Ponudio mi je brak, prsten i simbolično, licidersko srce na tanjiru. Smejala sam se. - Pa, mi se gotovo ne znamo - konstatovala sam želeći da čujem još nekoliko razloga zašto bi trebalo da napustim sve i da pođem za njim u nepoznato. - Kako da znam da su tvoje namere iskrene? Kako ti znaš da sam ja ona koju zamišljaš pored sebe? - U ovom trenutku ne mogu da dokažem koliko su moje namere iskrene, zato te molim da pođeš sa mnom i da samo jednom u životu rizikuješ, a onda ti do smrti obećavam ljubav i radost - govorio je dok je moje srce pretilo da će iskočiti iz grudi. - Dovoljne su iskre u tvojim očima dok me gledaš i znam da si ti ona prava. Spokojstvo u prvom braku Tako sam, prilično bezglavo, promenila životnu sredinu i dobila muža. Sreća me je, uverila sam se kasnije, tom prilikom i te kako pogledala jer je moj brak i život sa Jovicom prevazišao sva moja očekivanja. Jovica je, naime, bio muž kakav se samo zamisliti može. Blage naravi, nikad nije povisio glas na mene niti je odbio neku moju želju. Neobično, ali nijednom se nismo posvađali. Pažljiv, kakav je bio, trudio se da mi ugađa koliko god je mogao. Nije mu bilo lako jer je u to vreme pored redovnog posla pripremao doktorat pa mi je, tim više, svaki znak pažnje bio dragocen. Bila sam zadužena za to da oplemenim naš životni prostor jer je stan, kad sam došla u njega, već bio namešten ali bez ženskih detalja koje sam s ljubavlju birala. Nisam radila, tako smo se dogovorili, pa sam bila "domaćica sa skraćenim radnim vremenom" jer je bila angažovana žena koja mi je pomagala oko kućnih poslova. Sve u svemu, uživala sam u blagodetima života sa prekovremeno zaposlenim mužem koliko sam mogla. Opravdanje za događaje koji su usledili tražila sam baš u toj njegovoj prezaposlenosti, dovlačenju papira sa posla kući i čestim odsustvima. Ja, nezaposlena, sama u novom gradu i usamljena, zadovoljstvo sam počela da pronalazim u dugim šetnjama obalom reke. Jednom prilikom, izmorena jakim prolećnim suncem, sela sam na klupu i zagledala se u mirnu reku i tada je nemir ušao u moj život... - Oprostite, da li je slobodno? - obratio mi se markantni mladić mojih godina. - Da - nasmešila sam se pomerivši se da mu napravim mesto. Zaista je bilo mnogo šetača u parku tog dana. Krajičkom oka osmotrila sam ga dok je sedao i, priznajem, zapitala sam se da li je dotični maneken ili sportista s obzirom na skladnu građu. Nesvesno sam pomislila na to kakav bismo par bili taj neznanac i ja jer je, poput mene, bio natprosečno visok i mršav. Morao je da uoči kako ga odmeravam, a kad me je pogledao našmešivši se, pocrvenela sam. - Dan je divan - očigledno je želeo da započne razgovor, a ja sam, na sopstveno iznenađenje, shvatila da sam nervozna kraj tog čoveka. - Da - potvrdila sam. - Kao i zdravlje čijeg značaja čovek postane svestan tek kad počne da ga gubi, tako mi je ovaj krajolik naročito lep sada kad menjam mesto prebivališta - raspričao se. - Idete nekud? - zanimalo me je. - Na žalost i na sreću. Odbojkaš sam na pragu sportske penzije i dobio sam odličnu ponudu da budem trener u jednom klubu. Ali, nije lako otići iz rodnog grada. - I ja sam se nedavno našla u sličnoj situaciji - otvorila sam se pred nepoznatim čovekom. - Samo, povod mog odlaska bila je ljubav... - Srećan je čovek koji je pored vas - dodao je. - Nadam se da me nećete smatrati napadnim, ali vi ste najlepša žena koju sam video. Iako bih u sličnoj situaciji takav nastup smatrala nepristojnim, na toj klupi i tog dana, njegovi komplimenti izuzetno su mi prijali. - Oh, hvala - rekla sam. - Ipak, nemojte da preterujete...Toliko je lepih žena... - Vidim da niste samo lepi nego ste i skromni, što je danas velika vrlina... To je bio početak razgovora koji je potrajao naredna dva sata. Dotakli smo se različitih tema i, iako smo imali različito mišljenje o većini, razgovor je tekao glatko i uživala sam u svakom trenutku. Iako mu, kako je rekao, to nije svojstveno, Neven, moj slučajni sagovornik, otvorio mi je dušu i ispričao mnogo toga o sebi. Tih dana pakovao je kofere spremajući se za početak nove životne etape. Plašio se samoće, ali je bio i nestrpljiv da se upusti u nova iskušenja. Vreme kao da je proletelo, postalo je prohladno jer je sunce u međuvremenu zašlo. - Prijatno mi je u razgovoru sa vama, ali sad bih zaista morala da krenem. Možda je moj muž već došao s posla. - Ne bih želeo da vas zadržavam ako je tako. Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao. Baš kad sam ustajala sa klupe, Neven je iz džepa izvadio podsetnicu. - Ako u ovih nekoliko dana poželite da popričate, javite se. Na putu do kuće, ali i te noći u krevetu, pitala sam se šta mi se desilo kad se taj čovek tako uvukao u moje misli. Protiv moje volje, protiv pravila... Mislila sam da se to dešava samo jednom u životu, a da sam ja taj fatalni susret doživela sa Jovicom. Sad sam se, ležeći u krevetu pored njega, pitala kako udatu ženu može da zainteresuje nepoznat čovek posle samo jedne partije razgovora. Sutradan sam u nekoliko navrata otvarala kantu za smeće u nameri da bacim Nevenovu podsetnicu. Ipak sam je zadržala, i još istog prepodneva okrenula sam naznačeni broj. Kao da je znao da ću se javiti i kao da je čekao moj poziv, Neven je spremno predložio da se nađemo na istom mestu. Ovoga puta srce je počelo da preskače u mojim grudima čim sam ga ugledala. Došao je noseći buket belih ljiljana. - Simbolizuju čednost i iskrenost - nesvesno je pogađao najtananije karike moje duše. I, šta dalje da kažem, istog dana probala sam njegove čulne usne, uživala sam u telesnom kontaktu i posle jedne njegove rečenice bila sam na velikom iskušenju: - Pođi sa mnom, Cveto. Treba mi da se budim uz tebe, da ispuniš moje dane i noći. Da se nikad ne razdvajamo - zazvonilo je u mojim ušima. Dosta mi je bilo samoće, a ovaj čovek me je razumeo. Bekstvo Zanemarujući razum, a slučajući samo zov srca, otišla sam u stan, pokupila najnužnije stvari i na parčetu papira ostavila poruku: "Ako možeš, oprosti mi. Odlazim isključivo zbog sopstvenih razloga, krivica nije tvoja..." Ne znam da li mi je oprostio jer Jovicu nikada više nisam videla. Razveli smo se posredstvom advokata jer nismo želeli da se sretnemo. Neven i ja započeli smo novi život. Nismo, naime, želeli da čekamo više ni dan, iste večeri uputili smo se na našu novu adresu. Možda zvuči čudno, i možda je bilo sebično, tek, život koji sam dotad živela potpuno sam smetnula. Tek tada sam shvatila da zajednica žene i muškarca može da bude prijatna, koliko srce može da voli i kako život ume da bude lep. Neven je bio pravi muškarac bez mane u punom smislu te reči. Kao da niko pre njega nije postojao, taj čovek mi je otkrio nove vidike i pružio dotad nepoznata zadovoljstva. Uz emotivnu stabilnost, Nevenov poslovni uspeh došao je vrlo brzo. Sa mesta trenera prešao je na poziciju sportskog funkcionera, što je sa sobom nosilo brojne povlastice i blagodeti. Često smo putovali, kretali smo se u elitnim društvenim krugovima i živeli život punim plućima. Jedno za drugim, u dve godine rodila sam Slađanu i Milana. Zaokružili su našu sreću. Njihovo vaspitanje bila je velika odgovornost, ali se činilo se dobro snalazimo u promenama koje nosi odrastanje. Učili smo ih radnim navikama, podsticali da se bave sportom i gradili osobe visokih moralnih načela. Kao i u svakoj porodici gde su deca različitog pola, Slađana je bila očeva, a Milan moj mezimac. Oduvek sam bila obazrivija u pokazivanju emocija prema sinu, dok je Neven svoja osećanja neštedimice iskazivao prema kćerki. Bože, kakva je to ljubav bila između njih dvoje... Ispunjavao joj je svaku želju, skidao joj je zvezde s neba i možda je tu negde pogrešio... Svake godine smo, pored letovanja i zimovanja, odvajali vreme i za posetu Nevenovim roditeljima i za evociranje uspomena na mesto gde smo se upoznali. Gotovo dvadeset pet godina proveli smo spokojno, a onda je naišlo vreme bremenito problemima. Slađana je upisala fakultet, ali je istovremeno počela da se menja i da sve manje komunicira sa nama, naročito sa ocem, nekada njenom "fabrikom ljubavi". Optuživala ga je da ju je prevelikom ljubavlju učinio nespremnom za surovi svet. - Hoćeš da kažeš da sam te previše voleo? - čudio se Neven. - Ta ljubav ostavila je negativne posledice na mene i nije mi donela ništa dobro, pa nije važno kako ćemo to definisati. Sad bih želela da ojačam karakter, pa mi treba sopstveni životni prostor - rekla je i zaključavši za sobom vrata devojačke sobe, što je značilo da ne treba da remetimo njen mir. Svaki pokušaj prisnijeg razgovora sa njom, na moje čuđenje, završavao se svađom jer, da mi je neko pričao, ne bih verovala da tolika uzajamna ljubav između oca i kćerke može da rezultira gotovo mržnjom. Milan je otišao u drugu krajnost. Fakultet ga nije zanimao, a jedino što je donekle držalo njegovu pažnju bio je sport za koji nije bio preterano talentovan niti je redovno išao na treninge, tek, odvlačio ga je od poroka i ispunjavao nekoliko sati dnevno da ne bi po ceo dan proveo u kući. Bar su odnosi između Nevena i mene i dalje bili dobri, ali smo na tome predano radili, odlazili smo na putovanja i uvek smo imali vremena jedno za drugo. Svako na svoju stranu Godine su prolazile u nadi da će i naša deca odrasti. Slađana je privela fakultet kraju, verovali smo da će se zaljubiti i udati jer smo, kao i svi roditelji odrasle dece, hteli unuke ali ona se, po sticanju diplome, opredelila za feministički pokret pa joj udaja i deca nisu bili ni na kraj pameti. Onda je kući dovela Luku, mladića sa kojim je bila u vezi, pa smo se ponadali da je faza feminizma prošlost. Međutim, i pred njim je izjavila da joj ne pada na pamet da nekoga dvori celog života. Luka mi nije delovao kao neko ko bi pristao na tuđe uslove pa sam očekivala da će vremenom slomiti njen otpor. Nisam bila pristalica braka po svaku cenu, ali ni isključivosti koja kasnije u životu može mnogo da košta. Onda je i Milan odlučio da nas iznenadi. - Živeću sa devojkom - obznanio je. - Zar ti imaš devojku? - upitao je ironično moj muž, razočaran našom decom i pravcima u kojima su usmerili živote. - Imam - odgovorio je Milan mirno. - Bavi se sportom kao i ja. - Pretpostavljam da je i ambiciozna kao ti? - i dalje je podbadao Neven, ali se Milan nije dao. - Vesna studira Višu trenersku školu - ponosan je bio. - Pa, to je lepo - dodala sam ja. - Ali od čega i gde će te živeti? - Kako gde? Pa, ovde. Znate kako se kaže: gde čeljad nije besna ni kuća nije tesna. Vas, uostalom, često nema u kući. Prema tome... Prema tome, mi smo, hteli ne hteli, dobili još jednu sustanarku. I još problema. Vesna nam se svidela, ali njen način života, u mnogome sličan životu našeg sina, nije. I ona je bila bez jasnog cilja u životu, lagodno je studirala iako je teškom mukom finansirala studije, i mogla je, zajedno sa Milanom, ceo dan da presedi pred kompjuterskim ekranom igrajući igrice čija nam je buka postajala sve nepodnošljivija. Zato smo Neven i ja sve češće odlazili u njegovu roditeljsku kuću, koja je u međuvremenu opustela jer su svekar i svekrva odavno bili pokojni. Ja, međutim, u tome nisam nalazila zadovoljstvo jer bih, čim bismo došli, zasukala rukave i čistila, dok bi Neven s rukama na leđima odlazio u šetnju. Verovatno je u jednoj takvoj šetnji upoznao neku ženu, u šta sam posumnjala kad sam slučajno, nekoliko dana zaredom, na displeju telefona videla da je pozivao broj u njegovom rodnom gradu. Sumnja se probudila pa sam, priznajem, pregledala i njegov mobilni telefon uverivši se da prečesto razgovra sa nekim na istom broju. Sve sam sigurnija da ima neku jer pokazuje tipične znakove preljube, odjednom se previše uređuje, smeje se bez razloga i odlazi na put bez mene. Nemam snage da se suočim sa tim jer ne znam šta bi mi, osim priznanja, donela potvda moje sumnje. A ja bez Nevena nemam kud. I treba neko da brine o deci jer su tek sad, u godinama kad bi trebalo da budu samostalni, postali zavisni od nas: Milan finansijski, bez naznaka da bi to moglo da se promeni, a Slađana savetodavno jer se brinem da sa svojim stavovima neće daleko dogurati.
Lajkuj ovaj stih:
 

Najbolja drugarica otela mi je momka

   (upisano: 18 Jul 10, 03:35) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Od detinjstva smo nas troje bili nerazdvojni. A onda su moja najbolja prijateljica i naš zajednički drug nestali iz mog života, ne javivši mi se da odlaze iz grada. Sedam dugih godina patila sam za njima sve dok Jasmininin otac nije umro. Njegova smrt ponovo nas je spojila, ponovo smo bili "trojka" o kojoj se šuška u gradu. Gordijev čvor naše veze razrešila je Jasmina, onda kad sam ostala u drugom stanju Živim u provincijskom gradiću u koji decenijama ne stižu nikakve promene uprkos svetu koji džinovskim koracima grabi napred. Naprotiv, čini mi se da se naš gradić vratio nekoliko koraka unazad jer su u njemu ukinute dve srednje škole po kojima je bio poznat u široj regiji. - Kad sam bila u tvojim godinama, naše ulice svakog jutra vrvele su od đaka, a subotom uveče korzoom nisi mogao da prođeš od mlađarije. Da ne pominjem sale za ples u kojima smo se okupljali i susretali sa svojim simpatijama. Tako sam upoznala tvog oca Borka, zavoleli smo se i venčali - često se moja mama Slavica s nostalgijom prisećala svoje mladosti, vremena kada je pohađala učiteljsku školu. - Tebi je, majko, pala "sekira u med" jer si se udala za službenika, zaposlila si se u gradu, pa nikad nisi gacala seosko blato kao mnoge tvoje koleginice - ponovila sam očeve reči, na šta se ona slatko nasmejala. - Da, reklo bi se da sam imala sreće jer sam se udala za voljenog čoveka - priznala je mama. - I ja ću se udati za svog voljenog čim se zaposli, a verujem da to neću dugo čekati jer je Momir stručnjak za kompjutere a takvi su danas na ceni. Majka me sumnjičavo odmerila. - Ali, takvi momci na ceni su i među devojkama, kćeri moja! - Majko, pa mi smo od detinjstva nerazdvojni... - Ko zna: Jasmina ili ti, a možda će na kraju biti neka treća! - rekla je mama dodavši uzgred: - Mislim da mu je Jasmina po svemu bliža. Jasmina bliža Momiru! Ne znam po čemu je to mama mogla da zaključi. Sigurno nije tako, pomislila sam pustivši mamu da misli šta hoće. Jeste da je moja drugarica lepša od mene, ali ne voli ga kao ja, a on to dobro zna, tešila sam se mada se stvarnost pokazala drugačijom. Srećno odrastanje Nas troje stanovali smo u istoj zgradi, pohađali smo istu osnovnu školu, zajedno smo odlazili u diskoteku, čak smo plesali utroje. Bili smo nerazdvojni. Doduše, u poslednje vreme družili smo se sve manje jer smo bili okupirani učenjem. Onda je počeo rat koji je, na sreću, nekim čudom zaobišao naš gradić. Ratni događaji stizali su nam samo posredstvom TV ekrana kao da se to događa u Africi ili bilo gde drugde na planeti Zemlji, sve do onog dana kada su mog brata Marinka pozvali u vojsku, a Momir i Jasmina otputovali su nekud ne spomenuvši mi da će otići. - Verovatno se ovde nisu osećali sigurno - objasnila je njihov odlazak Momirova majka Dara mada meni ništa nije bilo jasno. Možda su njih dvoje samo čekali pogodan trenutak da ne bi morali da mi priznaju šta se među njima dešava, pa da sama shvatim da je sve dotad zapravo bila moja puka iluzija. Ne, nisam mogla da prihvatim činjenicu da Momir voli Jasminu više od mene. Srušio se moj svet i više nisam verovala nijednom muškarcu. Zavukla sam se u svoju ljušturu. U međuvremenu sam počela da radim u opštini pa sam, provodeći mnogo vremena za kompjuterom i među papirima, izgubila svaki smisao za druženje. Brat Marinko vratio se iz vojske i oženio pa sam odlučila da se iselim iz roditeljskog stana. Zato sam iznajmila stan u istoj zgradi, vlasnici su ga početkom rata napustili i ostavili na brigu Jasmininom ocu, svom prvom komšiji. - Sećam se vašeg detinjstva i još mi često u ušima odzvanja vaš veseli smeh, Anja. Bože, kako se sve odjednom izmenilo. Jasmina je otišla s Momirom, a moja žena Nermina ne vraća se iz Bosne. Obe su me ostavile samog, a noge me sve manje služe - jadao se Tomo ne sluteći koliku mi je patnju nanela upravo njegova kćerka, moja najbolja prijateljica Jasmina. Otela mi je moju jedinu ljubav i, evo, prošlo je sedam godina a da mi se nisu javili. Nikad joj to neću oprostiti, bezglasno sam ponavljala gledajući njenog starog i bespomoćnog oca. - Ako se moja žena uskoro ne vrati, da li bi mi ti, Anja ponekad skuvala i pospremila stan jer nemam nikog bližeg od tebe. Platiću ti, znam da ti plata nije dovoljna za pokrivanje svih troškova - molile su Tomine oči skrivene u spletu bora, sa strepnjom očekujući moj odgovor. - Hoću, čika Tomo! Vrlo rado ću vam donositi sve što vam treba iz prodavnice i pomoći ću vam u svemu ostalom jer ionako nemam o kome da brinem. Otkad se moj brat oženio, za mene više nema mesta u kući moje mame, ali ne smem da se ljutim jer su samo ispoštovali pređašnji dogovor. Naime, moji roditelji računali su na to da ću se udati i osloboditi mesto svom bratu kome su namenili stan, a kako se meni bliži trideseta, Marinko nije mogao da čeka. I vreme je da se osamostalim, zar ne, čika Tomo? - Naravno da je vreme, ali, zašto se ne udaš, Anja? Lepa si i obrazovana devojka pa ne verujem da momci nisu zainteresovani za tebe. - Ma, jesu, ali kad devojka neudata dočeka tridesetu, znači da je svesno odabrala život usedelice. Ne čeznem za porodicom jer mi se čini da je u ovo ludo vreme neodgovorno rađati decu. - Možda si u pravu, dete moje! činio sam sve za svoju porodicu, želeo sam da budemo srećni, a na kraju sam ostao sam, kao panj spržen gromom. Ali, ima i nesrećnijih od mene - pokušavao je da se uteši mada se na njegovom bledom licu odražavala duša izmučena bolom i dugotrajnom uzaludnom nadom u povratak njegove Nermine. I kćerka ga je zaboravila. Tek ponekad mu je poslala čestitku za Novu godinu. Otada sam redovno brinula o Tomi kao da mi je rođeni otac bez koga sam prerano ostala. On me uvek voleo i nije bio kriv što mi je njegova kćerka preotela Momira. Tako su prolazili dani mog jednoličnog života kakav sam sama odabrala. Budući da je Tomo bio u vezi sa vlasnicima stana u kojem sam živela, a oni, ostareli, smestili su se u starački dom, sredio mi je da povećanom stanarinom otkupim taj stan, i za to ću mu do groba biti zahvalna. Tomina sahrana Te jeseni Tomo se razboleo od gripa i, uprkos mom insistiranju, nije želeo da ode u bolnicu pa, kad ga uhvatila upala pluća, nije mu bilo pomoći. Umro je držeći me za ruku, a njegova poslednja želja bila je da ga u tišini sahranim, bez objave njegove smrti u novinama. Mada kćerku i zeta nije spominjao, smatrala sam svojom dužnošću da im javim, pa sam morala da pretražim pokojnikove papire u potrazi za njihovom adresom. Tim svojim ćutanjem o Momiru i Jasmini pokušavao je da me zaštiti jer je očito znao koliko mi je teško to što su me izneverili. Našla sam adresu i obavestila sam ih telegramom jer telefonskog broja nije bilo. Organizovala sam sahranu uverena da njih dvoje neće doći, a u našem mestu pogreb nije mogao dugo da se odlaže. Na ispraćaj je došlo neočekivano mnogo naših sugrađana jer je Tomo u tom mestu proveo čitav život i mnogi su ga poznavali. I dok sam, stojeći pokraj odra primala izraze saučešća umesto pokojnikove kćerke i zeta, proživljavajući bol sličan onom kada je na odru ležao moj rođeni otac, odjednom su se pogledi prisutnih usmerili prema ulazu u mrtvačnicu, na kojem su se pojavili njih dvoje - Momir i Jasmina. Stigli su doslovce u poslednjem trenutku. Kad mi se Jasmina bacila u zagrljaj, mislim da sam istog časa zaboravila sve... I, kada smo utroje, onako zagrljeni u zajedničkoj tuzi stajali pokraj rake u koju je spušten kovčeg, na licima nekih naših komšija moglo se pročitati neizgovoreno pitanje: "Ma, je li moguće da im je Anja oprostila?" Da su samo mogli da zavire u moje srce, pronašli bi odgovor. Ista ona osećanja duboke povezanosti između nas troje od detinjstva istisnula su iz mog srca svu srdžbu i ljubomoru, osećala sam se kao da sam ponovo rođena, i to sa uspomenama. Posle neprijatnog udaranja ilovače po kovčegu odjednom je zavladala tišina, a sa groblja su, s lopatama na ramenima, odlazili i grobari. čulo se samo tiho šumorenje vetrića u krošnjama čempresa dok smo se nas troje gledali - bila je to mešavina onemoćale ljubavi, sažaljenja i neverice. Pitali smo se da li je to stvarnost ili samo projekcija želja iz proteklih godina razdvojenosti. Primetili smo da smo jedini živi stvorovi među spomenicima poređanim u nizovima. Krišom sam promatrala njihova lica koračajući između njih dvoje. Momir se promenio, nije više bio dečak, postao je muškarac koji lepotom i sigurnošću odaje prerano stečenu zrelost. Jasminino lice jedva da je odavalo bilo kakva osećanja, a neka tupa ravnodušnost kao da je nagoveštavala da se prepušta sudbini. NJen, inače očaravajući osmeh, delovao je poput grča koji se nazirao ispod debelog sloja šminke na usnama. Kad smo došli do našeg sprata, zaustavili smo se pred vratima mog stana, a njih dvoje su čekali da otključam mada sam im dala ključeve stana pokojnog čika Tome, koji je sada pripadao njima. Sedeli smo za stolom pijuckajući sokove i ćuteći, kao da svako od nas traga za svojim, ili možda za našim zajedničkim, izgubljenim vremenom pokušavajući da u sopstvenoj prošlosti pronađe neko uporište gde će sabrati svoje uspomene. - Volim ovaj grad i predlažem ti, Jasmina, da se vratimo iz inostranstva i da nastavimo tamo gde smo stali. Jeste da su se okolnosti promenile ali, zahvaljujući ušteđevini, možemo da započnemo neki posao. Mislim da bi bilo pametno da po povoljnoj ceni kupimo neko napušteno seosko imanje i da proizvodimo voće i povrće... - Može li se nešto drugo očekivati od agronoma? - rekla je Jasmina, iz čijeg glasa nisam mogla da zaključim da li odobrava ili odbija Momirov predlog. - Ništa mi pametnije ne pada na pamet, a u proteklih sedam godina stekao sam solidno iskustvo upravo u tom poslu. "Ispekao sam zanat"... Momir je neumorno izlagao svoje zamisli u vezi sa budućim poslom pa sam se čak i ja uključila nudeći predloge, baš kao nekad kad smo se dogovarali kuda ćemo na ples, zaboravljajući pri tom da mi nismo više "nerazdvojna trojka". Ja sam samo ljubazni domaćin bračnom paru koji namerava da nastavi tamo gde su njihov život naprasno prekinule novonastale promene u našoj zemlji, pomislila sam zavideći Jasmini što je njoj pripao naš zajednički dečko. O svemu smo razgovarali, osim o nama. Nismo, očigledno, imali ni želje, ni snage, ni hrabrosti da se prisećamo onih dana kada su njih dvoje napustili ovo mesto. čudilo me je to što nemaju dece, a prošlo im je dragocenih prvih sedam godina - Očev stan je u mnogo boljem stanju nego što bi čovek mogao da očekuje, ali ću ipak sve stvari da poklonim Crvenom krstu, a zidove i vrata osvežiću novom bojom - rekla je Jasmina. - Naći ću majstore, a tebe ću, Anja da zamolim da nadgledaš poslove. - Hoću, vrlo rado, jer sam ionako navikla da navraćam u taj stan kad sam obilazila čika Tomu... - Nikad neću moći da ti se odužim jer si se umesto mene brinula o mom starom ocu. Najviše me je zabolelo kad sam pročitala u njegovom poslednjem pismu: "Da mi nije Anje, odavno bih bio pod zemljom". - Pošto sutra putujete, prespavajte u mom stanu, a ja ću kod mame - predložila sam im znajući da ne nameravaju da prenoće u svom stanu dok ga ne preurede. - Prihvatićemo tvoj predlog ali uz uslov da i ti ostaneš s nama. Pa, nismo stranci, Anja! - rekao je Momir gledajući čas Jasminu čas mene dok se nas dve nismo istovremeno uglas nasmejale. Od tog trenutka reči su mnogo nesputanije potekle a potom smo se setili da smo gladni i naručili smo gotova jela iz obližnje picerije. Bila je to prva, od mnogo noći provedenih utroje. Momirov plan o našoj zajedničkoj budućnosti uskoro smo realizovali, i uprkos zlobnim nagađanjima okoline, slažemo se živeći utroje. Otkad su na našoj maloj farmi mnogi meštani pronašli zaposlenje, mnogi od njih nas sa simpatijama, a drugi sa zluradošću nazivaju "zajednicom tri naroda" što mi, zapravo, i jesmo. Naša "trojka" verovatno bi i dalje egzistirala u slozi i ljubavi da ja nisam zatrudnela. Kad su mi na ultrazvučnom pregledu konstatovali da nosim dvojke, u prvi mah sve troje smo se veoma obradovali, ali smo se i zamislili nad tim kako da sprečimo burne tračeve koji su o nama počeli da kolaju po celom kraju. - Da rešimo zavrzlamu koja u stvarnosti ne postoji, ali nas kao takve doživljava svet oko nas. Nas dvoje, Momire, treba da pokrenemo brakorazvodnu parnicu pa se ti i Anja venčajte da deca ne budu rođena vanbračno, a ja ću da se udam za traktoristu Matiju. Otkad je njegova kćerka ostala bez majke, prilepila se za mene kao čičak. Draga mi je kao da sam je rodila pa verujem da je ovo najbolje rešenje za sve nas - presekla je Jasmina Gordijev čvor rešivši tako problem od kojeg smo svi bežali. Možda će ova priča nekome izgledati nestvarna ali, zar život nije najčešće splet neobičnih okolnosti, pa prema tome i neobičnih priča?
Lajkuj ovaj stih:
 

Ludost moje sestre

   (upisano: 16 Jul 10, 22:29) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moja šesnaest godina starija, obožavana sestra Danica provela je mladost ne misleći na budućnost. Bio joj je važan samo dobar provod, menjala je momke i, nažalost, dočekala je srednje godine neudata. A onda se njen život iz korena promenio... Razorila je porodicu čoveka mlađeg od nje dvadeset godina sebično ne razmišljajući o posledicama, jedino joj je bilo važna njena sreća uz Damjana Dok sam osluškivala najavu autobusa za koji sam držala kartu u rukama, nervozno sam se prebacivala s noge na nogu. Po ko zna koji put proverila sam stojim li na dobrom peronu i u pravo vreme. Nisam osećala klasičnu "putnu groznicu", moja je bila više izazvana nazivom odredišta u koje idem i gospođe sa kojom je trebalo da se sretnem. Kao zaposlenu u velikom distributivnom centru alkoholnih pića, šef me poslao u obližnji gradić na razgovor sa vlasnicom restorana koja je bila zainteresovana za naše usluge. - ...je na peronu 26 i polazi za pet minuta - čula sam dispečerkin glas. Putnici su ulazili i na polasku je autobus bio gotovo popunjen. Imaju li i oni svoju muku, pitala sam se posmatrajući ozbiljna lica svojih suputnika. Na sedište pored mene zavalio se tinejdžer sa slušalicama na ušima, što je značilo da ću biti pošteđena uobičajenog razgovora sa neznancem. Iz torbe sam izvadila ponudu sa cenama koje je trebalo da prezentujem potencijalnim klijentima, u nameri da ih još jednom preletim. Nisam bila nervozna zbog profesionalne nesigurnosti ili neznanja, brinulo me je to hoće li me gospođa Savić prepoznati. - Bilo bi poželjno da ugovorite taj posao - rekao mi je šef pred put. Njegovo "bilo bi poželjno" značilo je "neophodno je" ako želim podnošljivu radnu atmosferu posle tog sastanka. Zato mi je bilo važno da ovaj posao uspešno zaključim iako sam znala da to neće biti moguće poveže li gospođa Savić moje podatke sa omraženim joj prezimenom. A nisam ja kriva što ona verovatno oseća animozitet prema svemu što je u vezi sa Preradovićima. Možda i mene tuđom krivicom neko mrzi, možda me proklinje i plače zbog svega što je moje. A to "sve moje" je - moja sestra... Sa papira misli su mi odlutale u smeru te grešnice, njenog muža, njegove dece... Kad sam se rodila, Danici je bilo 16 godina. Naši roditelji dobili su je veoma mladi, a na mene su dugo čekali. Majci je čak i zdravlje bilo ugroženo u vreme kada je mene nosila, ali ni po koju cenu nije htela da Danica ostane sama. - Ko će vam se naći u nevolji ako ne najrođeniji? - podsećala nas je majka često. Rođenjem sam postala mezimica cele porodice, naročito junakinje mog detinjstva, moje Danice. Čuvala me je, hranila i uspavljivala, a kasnije me je vodila svuda sa sobom. Kud god je išla s društvom, bilo je mesta i za mene. Bila sam svedok svih važnih događaja u njenom životu, srećna što Danica ništa ne krije od mene iako ponekad nisam znala o čemu priča, i nadasve ponosna što sam sestra te zgodne, visoke lepotice. Okretali su se za njom na ulici, a u društvu je sve vrtela oko malog prsta, i nekim čudom pošlo bi joj za rukom da se za kratko vreme nametne kao vođa i najveći galamadžija. Kad mi je bilo pet godina, a to je period kojeg se gotovo jasno sećam, ona je već bila zaposlena kao prodavačica u jednoj piljarnici. Smatrala sam je najuspešnijom osobom na svetu! Otprilike tada, Danica je s vremena na vreme dovodila ponekog mladića njenih godina i predstavljala ga kao dečka. Na njih sam bila užasno ljubomorna i plašila sam se da će odvesti moju sestru, čime su mi u šali pretili. Godine pristižu U vreme mojih prvih pubertetskih bubica moja sestra je uživala u svojoj mladosti i nije joj padalo na pamet da se skrasi. - Da bi prepoznala onog koji vredi, moraš da ih menjaš, sestrice, zapamti to! - namignula bi mi i odlepršala u oblaku parfema, našminkana i nasmejana. Vrlo brzo bi splasnulo njeno oduševljenje novim dečkom, sat ili dva Danica bi provela zamišljena, a onda se brzo okretala novom interesentu. - Vreme ti je da se skrasiš. Ne kažem da treba to da učiniš na silu, ali nije li među svim tim mladićima koji su prošli kroz našu kuću bio bar jedan s kojim bi poželela da provedeš život? - Kada bih od svakog mogla da uzmem po deo koji mi odgovara, napravila bih savršenu celinu - kikotala se dok je majka odmahivala glavom. - Ni sa kim se ti, kćeri moja, nećeš slagati idealno, dobar odnos gradi se godinama. Već je vreme da rađaš decu. - Gotovo sam se ostvarila kao majka. Zar mi nije kao dete? - pitala bi i privukla me u svoj topli zagrljaj. - I ona će za koju godinu krenuti svojim putem... Ne znam da li je njen stav prema meni kao prema rođenom detetu uticao na njenu odluku da se ne uda ili se to desilo spontano, tek, nisam dočekala da kao tinejdžerka nosim šlep venčanice moje jedine sestre, o čemu sam maštala. Godine su prolazile, završila sam srednju školu i zaposlila sam se. Za razliku od Danice, već drugog dečka prepoznala sam kao svoju drugu polovinu i, voljena i srećna, stala sam sa njim pred oltar. Moji roditelji blistali su od sreće, a Danica mi je bez sumnje bila, iako u srednjim godinama, najlepša i najvažnija zvanica na svadbi. Jedno za drugim, ubrzo potom majka i otac otišli su u penziju, a Danicu su počele da pristižu godine. Mislim da je tek u četrdesetima postala svesna činjenice šta je sve propustila u životu, povukla se u sebe i prestala da prati društvena dešavanja. Večeri je uglavnom provodila uz stare roditelje ili eventualno u poseti meni. I tada sam joj savetovala da nađe društvo za stare dane, ali ona je veće zadovoljstvo pronalazila u deljenju saveta o životu i domaćinstvu meni, izbegavajući teme koje su se ticale njenog života. U narednih pet godina rodila sam dvoje dece, a u njima je moja Danica pronašla veliku radost. Često ih je vodila baki i dedi brinući se o njima. Pazila je na njih kao nekad na mene. Budući zet?! Godine su prolazile, a Danica je noći provodila sama i, verujem, veoma usamljena. U četrdesetsedmoj godini moja sestra je ponovo procvetala. Počela sam da primećujem pozitivne promene i u njenom fizičkom izgledu i u raspoloženju. Osvežila je frizuru, nabacila nekoliko novih, mladalačkih krpica, počela je da pazi na ishranu i krenula je na rekreaciju. Osmeh nije silazio sa njenog lica, postala je raspoloženija, poletnija i prijatnija za druženje. Pitala sam se ko je zaslužan za njen procvat u petoj deceniji života. - Je l" ti to meni pokušavaš na indirektan način da saopštiš da se u tvom životu pojavio neko važan? - začikavala sam je, na šta se ona nasmejala. - Reci mi bar ko je, šta radi? Odakle je, gde si ga upoznala? - nisam odustajala pa se, obasuta pitanjima, predala. - Zove se Damjan. Upoznala sam ga u prodavnici, ugostitelj je, pa je dolazio u naš grad u nabavku. Živi šezdesetak kilometara odavde. Uostalom, upoznaćeš ga vrlo brzo. Svidele su mi se promene na mojoj sestri koje su nastale od trenutka kada je upoznala famoznog Damjana pa nisam sumnjala u to da će se mi se i on dopasti. Kako sam se samo prevarila... - Večeras ćemo Damjan i ja doći da vas upoznam - najavila mi je jednom prilikom. - Zaista? Odlično, čekaćemo vas. Celog dana spremala sam hranu u želji da sestrinog dečka dočekam trpezom punom raznih đakonija. Isplatilo se, pomislila sam kad sam bacila poslednji pogled na raskošno postavljeni sto, baš u momentu kad se oglasilo zvono na vratima. Kada sam ih otvorila, imala sam šta da vidim. Ruku pod ruku sa mojom sestrom stajao je čovek, bolje reći dečko, upadljivo mlađi od nje. Iako su se oboje smeškali, ja čak ni iz pristojnosti nisam mogla da razvučem usne u osmeh dobrodošlice. S kiselom grimasom na licu propustila sam ih da uđu. Moj muž Dragan snašao se bolje pa ih je srdačno pozvao: - Dobro došli, uđite. Ja sam Dragan - pružio mu je ruku, a ja sam gledala u Danicu ponadavši se u deliću sekunde da će mladića predstaviti kao sina ili nećaka svog izabranika. Ali, ne... - Damjan, drago mi je - zazvučalo je kao presuda. Kada je razgovor između dvojice muškaraca spontano potekao, pozvala sam Danicu u kuhinju sa jasnom namerom da joj "očitam bukvicu". - Jesi li ti poludela? - gotovo da sam vrisnula na nju. - Dete je trebalo da rodiš, a ne da se zabavljaš s njim! Otkud ti ideja da se vežeš za čoveka koji je, iz aviona se vidi, mnogo mlađi od tebe?! U čemu je tu draž? I koliko je mlađi od tebe? Ili je bolje da te pitam da li je uopšte stariji od mene? - Opusti se, šta je žestiš? Ne da nisam poludela, nego se osećam bolje nego ikad u životu, a to je valjda merilo. Sa starijim čovekom nikad ne bih mogla toliko da se smejem i da činim takve ludosti u kakvima sa njim uživam, a to je neopisiva draž! - osetila sam gađenje na njen pokušaj da mangupski opiše svoj odnos sa tim dečkom. - Od mene je mlađi 20 godina ako ti je to važno - završila je i otišla u dnevnu sobu gde su muškarci sedeli. Još nekoliko trenutaka provela sam u kuhinji, bila sam šokirana, a onda sam shvatila da je nepristojno napustiti goste u sopstvenoj kući pa sam im se pridružila. Iako je razgovor opušteno tekao, nisam mogla da se otmem utisku da pričam sa nezrelom osobom koja je, očito, patila od Edipovog kompleksa. Sve vreme upadljivo su se držali za ruke a ja sam se trudila da to ignorišem jer mi je bila odvratna pomisao na fizički kontakt među njima. Jedva sam dočekala priliku da sestri ponovim to da sam zgrožena njenom vezom, a ukazala mi se već sledećeg dana, ali ne u roditeljskoj kući jer sam želela da njih poštedim šoka, nego u kafiću u koji sam je pozvala "na čašicu razgovora". Međutim, Daničino mišljenje se sasvim razlikovalo od mog. - Kritikom nećeš ništa postići - rekla je čim sam načela tabu-temu. - Mi se volimo i, dok god tako bude, ostaću s njim šta god ko mislio. - Dozovi se pameti, Danice! Iako sam mlađa od tebe, pokušću da ti ukažem na stvari koje bi trebalo već da znaš. Vaša veza je skandalozna, potpuno je neprihvatljiva i zabranjena! Koliko god liberalni i širokogrudi bili, vašu vezu mnogi neće blagonaklono gledati, a čak i ako se budete odlično slagali, razlike će kad-tad isplivati na površinu. Prvo što može da se desi jeste to da se Dragan zagleda u mlađu ženu, zategnute kože i u reproduktivnom dobu - morala sam da budem zajedljiva. - Za nekoliko godina ti ćeš biti starica, a on mladić željan provoda i devojaka. Da ne spominjem roditelje: naše, koji su već ostareli i bolje ih je poštedeti takvih novosti, i njegove, koji verovatno očekuju mladu snajku u kući, a dobiće svoju vršnjakinju! - Mladu snajku već imaju - smejala se kao poludela. - Damjan je oženjen i ima dvoje dece, ali je njegov život njegova stvar, pa on tako namerava da se razvede jer mu se tek sa mnom "desila" prava, luda ljubav. Ako je njegovim roditeljima važnija sreća mlade snajke nego sinovljeva, neka je slobodno zadrže! - Danice, jesi li ti svesna šta činiš? Ne samo da je mlađi od tebe nego ćeš, da bi ga zadržala, unesrećiti tu decu i ženu koja verovatno ne sluti šta joj muž sprema. - A možeš i ti da je uzmeš sebi ako je toliko žališ! Mislila sam da ti je moja sreća najvažnija, ali očito sam se prevarila, pa je najbolje da sada odeš - završila je a ja sam demonstrativno ustala i odmarširala kući. Da li sam se u tom trenutku postidela činjenice da mi je Danica sestra ili zato što sam se toliko upetljala u njen život, ne znam. Pukla bruka Narednih dana skandal je, mimo mojih planova i želja, poprimio veće razmere. Danica je, u nameri da dovede "prizetka", roditeljima priredila šok jer je "čoveka svog života" pozvala na večeru, a oni se siroti obradovali ponadavši se da će se njihova kćerka skrasiti bar u tim godinama. Kada su ga ugledali, reagovali su kao ja - iza njegovih leđa potražili su njenog izabranika. Danica im je predstavila Damjana, otac je istog momenta zatražio lek za srce, za kojim je posezao u stresnim situacijama, a majka je počela da se krsti prizivajući sve svece. Nije to Danicu omelo u nameri da se "oženi". Sačekala je da ih prođe prvobitni šok, potom je Damjanove stvari prebacila u svoju sobu, a u čaši u kojoj su stajale četkice za zube, ubacila je i njegovu. Sigurna sam da je sve to "kumovalo" iznenadnoj smrti naših roditelja, pa su u roku nekoliko meseci oboje napustili svet. U žalosti za njima, manje sam obraćala pažnju na Danicu a dešavanja iz njenog emotivnog života pala su u drugi plan. Bila sam tužna i nesrećna što su roditelji jesen života proveli zabrinuti za budućnost starije kćerke, a na onaj svet otišli su znajući da je mnoge unesrećila. Često sam se pitala kako Danica i Damjan preživljavaju. Ipak, do mene su stigle vesti koje su me zapanjile. Draganova sirota žena je, kad joj je saopštio da će je napustiti zbog druge, doživela nervni slom završivši na psihijatrijskom odeljenju. Jedino dobro u svemu bila je rešenost njegovih roditelja da preuzmu brigu o Damjanovoj deci. Svu imovinu, uključujući mali porodični restoran i spratnu kuću u kojoj su zajedno živeli, prepisali su na snajku a njega su razbaštinili zabranivši mu da viđa decu. Još u snazi, otac je preuzeo restoran na sebe, a majka je brinula o deci. Posle izvesnog vremena saznala sam da se Damjanova supruga uspešno oporavila, što mi je donekle olakšalo grižu savesti koju sam osećala zbog života moje sestre. Nadala sam se da će, zahvaljujući mladosti i podršci Damjanovih roditelja, prevazići krizu jer patnju koja ju je zadesila ničim nije zaslužila. Za to vreme Danica i Damjan su kao tinejdžeri uživali ne mareći za nesreću koju je njihova veza izazvala. Svaki susret s njima podizao mi je pritisak, a izgleda da ni njima nije bilo drago da primete poglede neodobravanja, pa smo se retko viđali. Da nas sad majka vidi, mislila sam. Gotovo smo kao površne poznanice, na to se sveo naš sestrinski odnos. Nebrojeno puta pokušavala sam da nađem opravdanje za njihovu ljubav, ali uzalud. Fizička privlačnost ne bi trebalo da je toliko važna. Duhovnu povezanost među njima tumačila sam njenom nezrelošću i njegovim Edipovim kompleksom, i tako u nedogled. Ipak, kada bih na jednu stranu stavila sve što je moglo da ih opravda, s druge strane bila je patnja napuštene dece, suze ostavljene žene i žrtva ostarelih roditelja. Nametao se zaključak da su oboje veliki egocentrici kojim je važna samo sopstvena sreća naušrb svega ostalog. Susret sa Damjanovom ženom I tako... Sticajem okolnosti, šef me je pre nekoliko dana zadužio da otputujem u obližnji grad na razgovor sa Damjanovom bivšom suprugom. Čim sam shvatila da je ona u pitanju, odustala sam od odlaska automobilom da bih usput pokušala da se koncentrišem i da pronađem način kako da se obratim gospođi Savić i, naravno, da joj objasnim svoj stav o vezi moje sestre i njenog muža. Međutim... Autobus je pristizao na odredište, a ja sam i dalje bila u grču. Uzela sam taksi i krenula u restoran. Spoljašnjost restorana dopala mi se na prvi pogled, a unutrašnjost je odisala toplinom i prijatnom atmosferom. Ko bi rekao da ovi zidovi kriju takvu nesreću, pomislila sam. Čim sam sela, zamolila sam konobara da pozove gazdaricu. Minut kasnije mom stolu je prišla mlada, doterana žena sa blagim osmehom na usnama. Formalno smo se upoznale, naručile smo posluženje, i razmenile nekoliko uobičajenih rečenica o putu, poslu i vremenu. Onda je razgovor prešao na teme zbog kojih sam došla i nas dve smo, na obostrano zadovoljstvo, za desetak minuta ugovorile posao. Gospođa Savić mi je delovala kao osoba koja zna šta želi i kako to da ostvari. Gotovo da sam zaboravila na strepnju koja me je obuzela od momenta kad sam saznala da ću je upoznati. Pošto smo se dogovorile, proslavile smo to ručkom. Bile smo približnih godina i razgovor je skliznuo na druge, privatne teme. Pitala me je da li sam udata, imam li dece i koliko, a ja sam odgovarala šturo, kao isledniku, ne uzvraćajući joj istim pitanjima. - Vas ne zanima ništa o meni? - iznenadila me je. - Ma, ne, naravno da me zanima, samo... - zamucala sam. - Zapravo, znam mnogo o vašem životu i verovatno je trebalo da to kažem na početku razgovora. Ja sam... - nakašljala sam se da bih bar za trenutak odgodila neprijatno priznanje - ...ja sam Daničina sestra, a ona je žena vašeg bivšeg muža. Ućutala sam i pognula glavu očekujući bujicu neprijatnih reči. Pošto toga nije bilo, podigla sam glavu i srela se sa nasmejanim licem moje domaćice. Zbunila sam se. Nije valjda pomerila pameću, uplašeno sam se pitala. Iznenadio me je njen odgovor. - Znam ja to odavno, draga moja gospođo. Još kad vas je prvi put pomenuo vaš poslodavac shvatila sam ko ste. Kao i vi o meni, znala sam dosta toga o Danici, pa čak i imena roditelja i vaše ime. Isto tako, čula sam za vaše neslaganje sa njihovom vezom. Činjenica je da je Damjan tim potezom razorio naše živote, što je verovatno ostavilo trajne posledice, ali danas mi sasvim lepo živimo. U trenutku kada mi je saopšio tu šokantnu vest, bilo je strašno. Znate šta se dešavalo u vašoj porodici, pa možete da pretpostavite kako je nama bilo. Tim više što je naš brak bio dobar, bez eksplozivne strasti i bezumne ljubavi, ali sasvim dobar. Onda se, posle dva Damjanova odlaska na poslovni put, sve srušilo kao kula od karata. Bila sam u bolnici, deca sa bakom i dedom... Ali, na sreću, sve se stabilizovalo. Moje zdravlje je odlično, deca su vesela i srećna, posao u restoranu ide veoma dobro, a u svemu tome veoma mi je važna podrška Damjanovih roditelja. Oni su divni ljudi, neću moći da im se odužim do kraja života. Damjana što se tiče, on je umro za mene u trenutku kada mi je rekao da se zaljubio u ženu stariju od njega 20 godina. Sada, kao što vidite, na meni nema tragova patnje koju sam prošla. Zahvaljujući terapijama sa psihijatrom i razgovorima sa psihologom, prevazišla sam bes koji sam osećala prema vinovnicima previranja u mom životu, pa tako više ne osuđujem ni Damjana ni vašu sestru, mada sam uverena da će jednog dana shvatiti koliko je strašna njihova greška. Posle njega nisam naišla na muškarca sa kojim bih poželela da dočekam starost iako me svekar i svekrva podstiču na to. Moja sreća su moja deca i to je ono što me ispunjava. Dirnula me je njena ispovest podjednako kako me je fascinirala hrabrost da se suoči sa poteškoćama u životu. Morala sam to da joj kažem. - Divim vam se, najiskrenije. Kad bi bar svi ljudi bili hrabri i požrtvovani kao vi... Potpuno rasterećena sela sam u autobus tog popodneva. Bila sam zadovoljna sklopljenim poslom, ali iznad svega mirna znajući da je porodica koja se raspala zbog moje sestre stala na sigurne noge, i da su posledice greha dvoje zaluđenika svedene na najmanju moguću meru. I dalje nisam mogla da shvatim kojom je logikom Damjan pored mlade supruge izabrao ocvalu ljubavnicu. Ali... Sada me to mnogo manje muči.
Lajkuj ovaj stih:
 

Pusti Me Majko Da Ga Volim

   (upisano: 16 Jul 10, 09:26) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Majko moja, molim te pusti me jos nocas samo da ljubim ga, da ljubi me pusti me majko, jer siva zora nosi rastanak nas. Majko moja, on sutra ce preko praga drugu djevojku prenjeti drugu milovati...drugu ljubiti Pusti me da ga volim jos nocas samo da se moja dusa nauziva a tjelo nasladi jer, vec sutra ces me u celo ljubiti. Draga majko, drugi ljudi nasu ljubav ubise drugi nas rastavise... Pusti me, ako zelis da ti na onaj svijet odem sretna i lijepa. Dok on bude prenosio nju ja cu kraj ognja stajati s njegovom slikom pred ocima svojim s njegovim mirisom oko usana mojih s njegovim dodirima po tjelu svom i smijacu se a iz ociju gorjece vatra vatra ljubavi, rastanka i beskonacnosti. Pusti me majko da ga volim, a sutra mi obuci onu haljinu crvenu, jer u njoj ga sretoh prvi put a na glavu stavi mi bijeli vjenac ruza jer umrijecu zaljubljena umrijecu ti sretna s njegovim poljupcima na usnama svojim. Umrijecu majko zbog njega i sebe... A kad budes mi mezar kopala neka iznad glave bude grm crvenih ruza i jos samo jedna zuta ruza, da vidi cio svijet da ljubav smo bili on i ja i da bili smo crvena ruza; i pasce im u oci nesto zuto znace da ljudi su to, koji su nas rastavili. Oci nece plakati, srca ce im zaplakati. I svake godine donesi mi majko po jednu bijelu ruzu donesi je u novembru jer tada ti je ruza tvoja prvi put zavoljela, svijet ugledala i zauvjek oci sklopila. I majcice moja nemoj mi plakati jer iz mezara moga voda ce izbiti to ce moja dusa zaplakati zato majko ne placi, ne placi...
Lajkuj ovaj stih:
 

Njegova smrt

   (upisano: 14 Jul 10, 00:37) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
bili su zajedno pet godina.Živjeli su u istom gradu. Ludo su se voljeli i nitko ih nije mogao razdvojiti, ali nazalost jednoga dana on joj je rekao da mora odseliti u Englesku. Njoj je taj dan bio najgori u zivotu.Plakala je kao nikada do tada. On ju je tjesio. ali uzaludno. Rekao joj je da ce je zvati svaki dan, da ce... joj pisati, da ce je uvijek voljeti i nece je niti sa jednom drugom prevariti. Ona je prestala plakati i pomirila se sa tim da se on mora odseliti. Zadnji put su se poljubili i onda su se rastali. Dosla je doma sva uplakana.Njeni su vec znali sto se desilo, ali htjeli su da joj on to kaze i da se oprosti od nje. I kao sto joj je obecao, zvao ju je svaki dan, stizala joj je gomila pisama.Svaki put kad bi razgovarala sa njime, rasplakala bi se. A onda je jednoga dana nije nazvao bila je sva uzrujana stoga je ona njega nazvala. Telefon je zvonio kao lud, ali niko se nije javljao. Od toga dana nije htjela ni jesti, ni piti odjurila je u sobu i zaspala.Sliedece jutro zazvonio je telefon. Ona se javila.Bila je to njegova majka na telefonu. Bila je sva uplakanai rekla joj je:Duso draga, on je sinic u dva sata preminuo. Ona nije mogla doci do zraka od soka. Spustila je slusalicu i glasno zaplakala. Njezini su je pitali zasto place? ona je kroz suze jedva progovorila: Preminuoje.Roditelji su je tjesili, ali uzaludno. Ona je neutjesno plakala. Njezini su nazvali njegovu mamu i ona im je sve objasnila. Roditelji su joj rekli da ce joj decko sutra biti prebacen u Zagreb i da ce ga u Zagrebu pokopati. Sljedece jutro joj je stiglo pismo, a u njemu je pisalo: da je umro od leukemije i da je zato morao otputovati u Englesku na ljecenje. Napisao je da joj to nije htio reci uZagrebu zato da je jos vise nepotrese.Ona je opet gorko zaplakala. Dosao je dan pogreba. Ona je bila sva blijeda i bijela kao tempera. Na pogreb je doslo mnogo ljudi. Kada su poceli spustati ljes, ona se nije mogla smiriti od pleca i boli. Poslje pogreba je otisle do njegovih roditelja i rekla im je da joj nije zao i da im oprasta sto joj nisu rekli za njihovog sina. Oni su joj rekli da su njihova vrata uvjek otvorena za nju i njezine roditelje.Ona se zahvalila. Svaki dan je odlazila na njegov grob, da joj se ne ugase sjecanja na njega.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moja tužna sudbina

   (upisano: 13 Jul 10, 02:19) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Loša sreća ili sudbina nije dozvolila da Miloševa i moja ljubav procveta. Živeli smo srećno ali bez dece. Tek kad smo se razišli, oformirili druge porodice i dobili potomke, putevi su nam se ponovo ukrstili. Tih nekoliko dana provedenih s njim napunilo mi je "baterije" za celi život. Rodila sam Milorada, Miloševog sina, mada on to nikad neće saznati, a sadašnji muž, iako sve zna, prihvatio ga je kao svog jedinca Šta ću, Bog me je takvom stvorio. Nažalost, nisam mogla da biram jer, da jesam, sa ovom pameću i posle svega što mi se desilo, sigurno bih izabrala da budem fizički sasvim prosečna a svakako manje svojeglava. U brojnoj porodici koja se u "osmoj ofanzivi" doselila u Banat, rođena sam kao najmlađe, neželjeno dete. Mojoj majci je u to vreme bilo četrdeset četiri godine i sigurno joj je beba predstavljala teret, ali i stid, pošto je moja najstarija sestra Bojana već bila isprošena. Ipak, bogobojazna kakva je bila, mama nije prihvatila savet dobronamerne komšinice savremenih shvatanja da ode "onom lekaru" u grad i da "reši problem" pa me je, "kada je već Bog tako odlučio", rodila. Čula sam tu priču u vreme kada sam pohađala treći razred osnovne škole i, kao sve "tajne" izgovorene šapatom, urezala mi se u svest. Moja prva sećanja sežu daleko u prošlost, bilo mi je četiri godine kada su me otac i majka, odlučivši da grade novu kuću, poslali tetki u Plavnu. Naravno da je mami bilo teško da dirinči po celi dan i istovremeno da se brine o detetu koje ne ume ni čarapice da obuje. Tetka Jela, starija tatina sestra, bila je divna, tiha žena, tugovala je za sinom nestalim u ratu i kćerkom miljenicom koja je poginula na Sremskom frontu. Ja sam joj bila, kako je govorila, melem na dušu. Pošto je bila vrsna krojačica, tetka mi je tog dugog, čini mi se najdužeg, leta u životu sašila čitavu "kamaru" prekrasnih haljinica, suknjica, bluzica... A teča Obren, američki penzioner, pobrinuo se za sve ostale "detalje" - cipelice, sandalice, lutke, ukosnice. Bio je ogroman, dobroćudan i drag pa me je svuda vodio sa sobom: i kada je išao berberinu, i kada je poželeo da prošeta, pa čak i u obilazak desetina hektara svoje obradive crnice. To sam najviše volela: upregnuo bi Zelenka u predratne paradne kočije, poseo bi me pored sebe u udobno kožno sedište pa sam, kao princeza iz bajke, svisoka posmatrala svet oko sebe. A teča je bio tako ponosan kad mu poznanici doviknu: - Pomaže Bog, Obrene! Ko ti je ta mala lepojka? - E, ovo je Milena, Jelinog brata Vukašina kćer. Došla je da svom teči ulepša starost - zatim bi ošinuo kandžijom i Zelenko bi pojurio seoskom kaldrmom. Bila sam prefrigano dete i brzo sam shvatila da je tetka "slaba" na mene pa sam to obilato koristila. "Isterala" sam svaki svoj hir i omiljena rečenica bila mi je: "Ja "oću kako ja "oću!" Tetkina i tečina princeza Nedeljom bi me tetka posebno lepo obukla jer smo odlazile u crkvu a po povratku kući umela je da se zabrinuto zagleda u mene i tiho, misleći da je ne čujem, govorila je svom Obrenu: - Bojim se za ovo dete. Toliko je lepa da se svi za njom okreću i šapuću, a tvrdoglava je za četvoro, to joj neće sreću doneti. - Hajde, Jelo, pa devojčica je! Šta fali da bude lepa? A zašto sam ja baš tebe oženio? Eto, bila si lepa k"o cvet pa mi nije smetalo to što nemaš miraz i čak sam u Bosnu zabasao da te nađem. Doduše, ti si uvek bila krotka, naučiće i Milena da ne može da dobije baš sve što poželi. Neka je, još je mala... Nije to Jelu moglo da umiri, vrtela je glavom kao da je na dlanu videla moju budućnost, sav moj život. Koliko sam se radovala povratku u naše selo blizu rumunske granice jer sam se užasno uželela i roditelja, i braće i sestara, toliko sam, više slutila nego znala da zauvek ostavljam za sobom najlepše dane detinjstva. I, zaista, iz tog perioda do polaska u školu gotovo da ništa ne pamtim. Mislim da sam privremeno, zato što niko od ukućana nije obraćao pažnju na mene, "zaboravila" na svoju tvrdoglavost. Zadevojčila sam se u trinaestoj godini i jedva sam čekala da završim osnovnu školu pa da se i te bede rešim. Nisam volela da učim i tata je smatrao da će najbolje biti da me pošalje mojoj najmilijoj tetki Jeli da izučim krojački zanat. I, na veliku žalost seoskih momaka koji su me merkali čekajući da prođe "još koja godinica" da bi mi se "približili", preselila sam se u Plavnu. Uprkos tome što me je teča Obren "kao soko" čuvao, sa šesnaest godina zaljubila sam se u učiteljevog sina Miloša, tek punoletnog momka beskrajno pitomog i stidljivog. Drhtao je kao prut kada bi navratio kod nas na probu košulje ili odela i uvek je obarao pogled ako bi me slučajno očima okrznuo. Primetila je to tetka ali nije se zabrinula do trenutka kada je shvatila da stalno izmišljam razloge da skoknem u prodavnicu preko puta učiteljeve kuće. A tada je bilo kasno da nešto preduzme jer sam od nje uvek dobijala sve što sam naumila. Na vreme sam shvatila da se Miloš neće odvažiti da mi priđe i, nestrpljiva da mi se desi "nešto" čemu ni ime nisam znala, smislila sam način da ga navedem na razgovor. Naime, bilo mi je poznato da slobodne trenutke provodi igrajući šah, pa sam teču nagovorila da me nauči osnovne poteze i - već na prvom seoskom turniru sela sam naspram Miloša. Zbunjeno me je pogledao pocrvenevši do korena kose, ali se već posle nekoliko poteza pribrao i usredsredio na šahovsku tablu. Naravno, pobedio me je ali to meni uopšte nije bilo važno. Šah je bio moje sredstvo za postizanje cilja a cilj je bio osvojiti Miloševo srce. Posle tog prvog fizičkog kontakta - sportski mi je stisnuo šaku vlažnu od nervoze - sve je bilo lako. Mislim da Miloš zapravo nije znao šta ga je snašlo a već sam treperila u njegovom zagrljaju, mahnita od ljubavi, čežnje i želje. Ni on ni ja nismo imali nikakvog iskustva pa smo sve sami, instinktom vođeni, otkrivali. Tetka je pokušavala da sa mnom zapodene razgovor na tu temu, ali svaki put uspela sam da to izbegnem. Pa, šta bih joj rekla? Da Miloš i ja radimo nešto što niko nikada pre nas nije - tako sam mislila jer je bilo previše lepo da bi se drugima dešavalo - da sam srećna samo kada sam uz njega? Nezamislivo mi je bilo da sa bilo kim o tome pričam. Godinu dana kasnije pobegla sam za Miloša. Pošto sam bila maloletna, nismo mogli da se venčamo, a na tetkine i tatine molbe da se vratim odgovarala sam parafrazirajući svoju omiljenu poštapalicu iz detinjstva da, eto, ""oću kako ja "oću". Previše sam volela Miloša, a to je bilo obostrano, da bismo ostali zajedno. Jesmo se venčali čim sam napunila osamnaest, i te prve tri godine sa njim prošle su mi kao u snu. Ipak, nijedan san ne traje večno. Počela sam da brinem zašto ne ostajem trudna i ta briga pretvorila se u opsesiju. Svekrva Dostana zaista me nije popreko gledala, čini mi se da smo se lepo slagale sve do trenutka kada sam otišla nekoj travarki, koja je važila za "vešticu", u susedno selo da je zamolim za pomoć. Davljenik se za slamku hvata pa sam tako i ja, mlada i neiskusna, pomislivši da je to izlaz, odlučila da pokušam. I, od tog trenutka sve mi je krenulo naopako: svekrva se ponašala užasno, očima nije mogla da me gleda, Miloš se povukao i samo su tamni podočnjaci svedočili o tome da "niti živi niti mre". Nije mogao da ostavi majku udovicu a ni bez mene nije umeo da živi. Shvativši da neće dugo izdržati tako razapet, odlučila sam da odem iz te kuće u kojoj sam doživela najlepše i najružnije momente. Brakorazvodna parnica Vratila sam se tetki i teči na svoj dvadeset treći rođendan. Prihvatili su me, šta su drugo mogli. Ipak, teča Obren nije hteo da se pomiri sa tim da je njegova mezimica "raspuštenica" pa se brže-bolje pobrinuo za to da me ponovo uda. Meni je bilo svejedno. Potpuno odrvenela, pratila sam šta se dešava kao da se radi o nekome drugom. Đuro je živeo u Bačkoj Palanci, bio je stariji od mene dvanaest godina, kao jedan od prvih privatnika u ovom delu zemlje imao je sopstveni auto-servis i mogao je da mi priušti sve što poželim. A ja ništa nisam želela osim da me svi ostave na miru... S jeseni sam se, čim sam dobila "papire" o razvodu, preselila u Đurovu kuću. Venčali smo se odmah. Iako je bio dobar prema meni, nisam mogla da podnesem njegov dodir. Znao je to, bio je užasno ljubomoran i, čim bi me neka njegova mušterija samo pogledala, a kamoli prokomentarisala moj izgled, umeo je da napravi ršum u kući ali u tim trenucima "pomračenja svesti" nikada me, priznajem, prstom nije taknuo. Iskaljivao se na pokućstvu. Malo se smirio tek kada je primetio da sam se zaoblila. U naredne tri godine rodila sam mu prvo Bogdanku a potom Miru i za sve to vreme nijednom me nije odvezao tetki u posetu. Sirota moja Jela dolazila je autobusom dok je mogla a onda je, posle tečine smrti, zanemoćala. Smatrala sam da joj, za svu dobrotu kojom me je obasipala, dugujem bar toliko da uz nju provedem njene poslednje dane pa sam namolila Đura da mene i decu odveze u Plavnu. Bog mi je svedok da nisam sebi dopuštala ni da pomislim na Miloša a kamoli da me ophrvaju grešne misli ali... Kada sam ga ugledala pred prodavnicom u koju sam došla po hleb, zaboravila sam na sve: i na bolesnu tetku, i na decu koju sam ostavila kod komšinice Bose, i na Đura, mislim da sam i na sebe zaboravila - stajao je preda mnom lep kao greh, sa tek pokojom sedom iznad slepoočnica i sa izrazom beskrajnog čuđenja u tim toplim očima. - Milena... otkud ti? - Došla sam da negujem tetku, Miloše... Kako si? - Eto, guram nekako. A ti? - Znaš da sam se ponovo udala, imam dve kćerke... - Znam. I ja sam se oženio, dobio sam sina... - Izgleda da je Bog bio ljubomoran na našu ljubav pa nam je decu dao tek kada smo se razišli - gorko sam prokomentarisala iako sam znala da je to bogohuljenje. - Kako je Dostana, da li je zadovoljna drugom snajkom? - Slažu se... ili bar ja mislim tako - refleksno je rukom načinio pokret kao da će da me pomiluje, kako je nekada činio, a onda je zastao u pola pokreta. - Bože, kako si lepa, čini mi se da si sada, ako je to uopšte moguće, još lepša nego što si bila. - Samo ti se čini, Miloše. Nesrećna žena ne može da bude lepa. U meni, zapravo, vidiš nekadašnju Milenu, vidiš ono što želiš... - Moramo da se nađemo - prekinuo me je nestrpljivo. - Reci kada i gde, molim te. Grozničavo sam razmišljala a onda sam se osmelila. - Dođi večeras posle deset u tetkinu letnju kuhinju. Brzo sam se okrenula i, kao bez duše, pojurila sam kući. Plašila sam se da ću se predomisliti ukoliko budem razmislila, i ako zaključim da postoji opasnost da ću biti povređena. Srce mi je tuklo neujednačeno a snažno i mislila sam da ću se onesvestiti ako brzo ne preduzmem nešto. Zato sam odmah utrčala u kupatilo i smirila sam se tek pod mlazom okrepljujuće, tople vode. Tajna letnje kuhinje Kao u bunilu, poslovala sam oko tetke i dece moleći se da niko večeras ne dođe da sedi uz bolesnicu. I, Bog mi je molitve uslišio: kada su konačno svi u kući pozaspali, pošla sam u letnju kuhinju. Miloš me je čekao pod okriljem mraka. Ni otvorila vrata nisam, a već su me dograbile one poznate, drage ruke. Mislim da sam tokom tih nekoliko sati koje smo zajedno proveli, izbrisala sve teške trenutke osetivši se ponovo živom. - Milena, ne znam kako sam preturio ovih nekoliko godina bez tebe. Kada si otišla, samo sam želeo da umrem. Šta da radimo? Ako opet odeš, ne znam kako će se to završiti... - Nemoj, Miloše, da nam otežavaš. Znaš da ne možemo ništa da učinimo, tako je kako je. Oboje imamo decu... Ali, znam da ću od ovih trenutaka živeti svih narednih godina. Bila sam uverena da ne treba više da se viđamo jer je to opasno za oboje. I nisam poslušala svoju intuiciju. Tokom narednih pet večeri, do tetka Jeline smrti, Miloš je redovno dolazio u letnju kuhinju a ja sam dolazila njemu. Istog dana posle sahrane Đuro je decu i mene odvezao kući, u Bačku Palanku. Tih nekoliko noći provedenih sa Milošem značile su mi sve ali su me istovremeno još jače odvraćale od moga muža. Nikako nisam mogla da podnesem da mi se približi jer mi se činilo da će svojim dodirom opoganiti moja najsvetija osećanja. Međutim, lud od ljubomore jer je čuo da smo se moj bivši muž i ja sreli - uvek se nađe poneka pakosna duša koja se hrani tuđom nesrećom pa jedva čeka da prenese abrove - Đuro se te noći napio i na silu me je sebi potčinio. Osećala sam se prljavo, jadno, bezvredno i jedina pomisao bila mi je - da pobegnem. Ali, kome? Ocu i majci nisam mogla jer su između nas odavno zahladneli odnosi, nisu mi oprostili prvo preuranjenu udaju a onda razvod. Takvu sramotu Zorića kuća nije mogla da podnese pa je lakše bilo "zaboraviti" me. A tetke i teče više nije bilo... Kao u groznici, razmišljala sam o tome šta da činim jer sam znala da ću, ako ostanem, poludeti. I, uprkos svemu, nije mi palo na pamet da se javim Milošu, isuviše sam ga volela da bih ga još jednom stavila u situaciju da bira, a ovoga puta su na drugom tasu moje životne vage bili, osim njegove majke, ta mlada žena i njen i Milošev sinčić. I, uradila sam jedino što sam mogla: otišla sam u tetkinu kuću koju sam nasledila, zatvorila sam se između četiri zida i bolovala. Naravno, nedostajala su mi deca, ali bila sam sigurna da će se Đuro dobro brinuti za njih, bio je zaista dobar otac. I muž, sada to znam. Pretpostavio je da sam otišla u Plavnu pa je požurio za mnom. Lupao je na vrata, dozivao me je, ali nisam htela da mu otvorim. Dolazio je svakodnevno, ostavljao mi je voće i cigarete, udarci u vrata bivali su sve tiši, a onda sam jedne večeri na pragu zatekla pisamce. "Molim te, Milena, vrati se kući. Potrebna si i deci i meni. Stidim se, nikada te više neću povrediti. Jesam ljubomoran, ali ti znaš zašto. Za sve oko sebe imaš lepu reč osim za mene. Evo, pristajem i na to da ne možeš drugačije, samo se vrati. Đuro" Vratila sam se posle dvadesetak dana. Obradovao se, ali se trudio da me zaobilazi koliko je mogao. Strepela sam pitajući se dokad će izdržati... Dva meseca kasnije saznala sam da sam u drugom stanju. Đuro je verovao da sam zatrudnela one noći kada me je silovao i bio je presrećan. Kad sam rodila sina, tri dana je slavio po kafanama čašćavajući i znane i neznane. Pala sam u depresiju jer sam osećala da je moj Milorad Miloševo dete. Kasnije, kako je rastao, likom i stasom potvrdio je moje slutnje. Ne znam u kojem je trenutku Đuro to shvatio, pretpostavljam onda kada je rasprodao sve što smo imali najavivši nam da ćemo se preseliti u Borču gde je već kaparisao kuću. Nisam se bunila, prihvatila sam to kao svoju kaznu. Znam da je moj muž želeo da odemo što dalje od Plavne, što dalje od našeg gradića, da bi sprečio i izbegao eventualno šaputanje. I - nikada mi nije prebacio to što sam učinila niti je spomenuo da zna. Pekla me je njegova dobrota, želela sam da mu se odužim, da pokažem da to umem da cenim iako se on sve to vreme pridržavao neizrečenog obećanja da mi neće prilaziti. Jedne noći ušunjala sam se u njegovu sobu - a spavali smo svako u svojoj od dana kada sam se vratila iz Plavne - i zavukla sam se pod jorgan pored njega. Trgnuo se kao da ga je struja dodirnula brzo uključivši noćnu lampu. - Milena, šta to radiš? - bunovno me je upitao. - Ništa, vraćam se tamo gde pripadam. Tada sam prvi put videla svog muža da plače i mislim da su njegove suze otopile led oko moga srca. Shvatila sam koliko me voli, šta je sve preživeo i na šta je pristao samo da budem njegova. Konačno mi je bilo jasno da je to prava ljubav. Jelenu sam rodila narednog proleća. Svesna sam činjenice da svog Đura ne volim onako kako sam Miloša volela, drugačija je to ljubav, tiha i duboka, ali on to i ne zahteva. Srećan je što smo ponovo prava porodica. Zakopala sam duhove svoje prošlosti u najskrivenije kutke srca i znam da Milošu nikada neću reći da je Milorad njegov sin. Uostalom, po tome koliko ga Đuro voli, samo je on otac našeg jedinca.
Lajkuj ovaj stih:
 

Sudbina ih je ponovo spojila

   (upisano: 10 Jul 10, 00:41) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dugo sam čuvala dve tajne: Jeleninu - da ne kažem njenom ocu da se zabavlja sa taksistom, i drugu - Strahinjinu, da tajim pred svojim detetom detalje njegovog teškog odrastanja. Danas sam sigurna da su bili vezani neraskidivim nitima, kao deca zajedno su se igrali u pesku a onda ih je život razdvojio da bi, konačno, ukrstio njihove putev. Tek izbrijan, još uvek pljeskajući sebe po obrazima, Đorđe je izleteo iz kupatila i prišao prozoru. - Suzana, koliko je sati? Nije dobio odgovor, pa je nervozno ponovio: - Nešto sam te pitao? - Znam! To isto pitao si me pre desetak minuta. Ako sam tada kazala da je pola dvanaest, možeš i sam da izračunaš - odgovorila sam mirno pokušavajući da shvatim rasplet filma. Nažalost, to nije bilo moguće. Podbočen na prozorsku dasku, Đorđe je počeo da se njiše i da cokće, a odlično je znao koliko me to nervira. - Dobro, šta hoćeš od mene? - pogledala sam ga pravo u oči. - Ti... zaboga, kakva si ti majka? Sve četiri si podigla uvis, zablesila si se u taj televizor, a da li se pitaš gde ti je dete? - Izvini, koje dete? - upitala sam ironično, tek da i ja njega iznerviram. - Koliko znam, imamo samo Jelenu, a ona više nije dete nego odrasla devojka. Zaboravljaš da je napunila sedamnaest godina ili se možda plašiš starenja? - Aman, ženo, uskoro će ponoć! - Pa? Ti si mene ispraćao u tri posle ponoći. Jeste, bilo mi je devetnaest godina, ali vremena su se promenila, pomerena je starosna granica pa te dve godine više ne znače ništa - značajno sam klimnula glavom što je u prevodu značilo: Eto ti, u pravu sam, ne možeš to da porekneš! - Čekaj, čekaj - Đorđe nervozno pripali cigaretu spustivši se u fotelju. Bio je raspoložen da po ko zna koji put načne staru temu, ali nerviralo ga je to što iz fotelje ne može da gleda kroz prozor. - Suzana, kako ne shvataš, ovo je ludo vreme. I otkud joj navika da kući dolazi taksijem? - Đorđe, nema razloga da brineš, rekla sam ti da se svaki poziv evidentira preko centrale i da svako vozilo ima broj. Vreme jeste ludo i zato mislim da je bolje da dolazi kući taksijem nego da hoda mračnim ulicama. Ili bi je radije zaključao u kuću kada ti nijedna varijanta nije po volji? - Pa, ovo je nečuveno! - raširio je ruke. - Da li me namerno nerviraš? Ne zanima kako taksisti rade ali ne želim da Jelena koristi njihove usluge! Neću da vidim uključene farove ispred svoje kapije, da li ti je jasno? - ponovo je bacio pogled na sat i odšetao do prozora. - Ti nisi normalan. Naša kćerka ima pravo na mladost, na izlaske i provod. Idem da spavam a ti i dalje "bleji" kroz prozor - tresnula sam vratima svom silinom. Uvek sam smatrala da deci treba pričati do besvesti, bez ucena i kažnjavanja. Baš na tim osnovama Jelena i ja izgradile smo temelje naše komunikacije koja je savršeno funkcionisala. Zato sam bila spokojna, za razliku od Đorđa koji je našu kćerku voleo više od svega ali nije umeo da se postavi prema njoj. Uvek je bio netaktičan, umeo je da plane za svaku sitnicu: zbog malo "jače" šminke, zbog malo kraće suknje, zbog kašnjenja od nekoliko minuta i naravno, zbog vožnje taksijem. Ovo poslednje bilo je razlog izbijanja čestih svađa u našoj kući. Ženski razgovor Sutradan sam jedva dočekala da Đorđe ode na posao. Ja nisam žurila jer sam već neko vreme bila privatnik. Naime, posle deset godina rada u kancelariji, shvativši da firma polako propada, među prvima sam uzela otpremninu otvorivši tim sredstvima butik u centru grada. Zaposlila sam jednu radnicu i svoje radno vreme usklađivala sam sa drugim obavezama. Tog jutra nikud nisam morala da žurim pa sam odlučila da popričam sa kćerkom. Spustila sam šoljicu kafe na sto i sela naspram Jelene. Ona je bila moja najveća obaveza a, kako je Đorđe postajao nesnosan, osećala sam da nam je obema potreban pravi ženski razgovor. - Jelena, zar nemaš nijednu drugaricu ili druga iz našeg kraja? - Veruj mi, nemam. Mislim, imam, ali to nisu prijatelji sa kojima izlazim, svi smo nekako raštrkani, na sve četiri strane. Zašto pitaš? - Zato što više ne mogu da slušam tvog oca. Sinoć smo se opet posvađali. - Mogu da zamislim! - odmahnula je glavom. - Zato sam izašla iz taksija na uglu ulice. Strahinja razume, nikada više neće parkirati ispred kapije. - Čekaj, kako to misliš? Zar je taj Strahinja tvoj lični vozač? - Mama, Strahinja je moj momak. - I taksista - gotovo odskočih od stolice. - Nemoj i ti, molim te! Samo me saslušaj - pogledala me je pravo u oči. - Da, da... slušam - brzo sam ugasila cigaretu spustivši šake u krilo. Nisam želela da Jelena primeti koliko sam uznemirana, jer mi u tom slučaju ne bi ispričala baš sve. - Strahinji su dvadeset dve godine i živi sam. Sve bolje od boljeg, pomislila sam ali nisam želela da je prekidam. - Upoznali smo se slučajno, u diskoteci. Uostalom, znaš da ranije nikada nisam sela u taksi. Njegovi su razvedeni, pa ne samo da mora od nečega da živi, već se time i školuje. Doduše, to ide sporo, ali uspeo je da očisti prvu godinu Više upravne škole. Ni on ne voli taj posao ali... - slegnula je ramenima - trenutno tako stoje stvari. - Mmm, da - klimnuh glavom - pretpostavljam da najviše vremena provodiš u njegovom iznajmljenom stanu? Jelena spusti pogled a rumen joj preplavi obraze. Nisam mogla da se setim da sam je ikada ranije videla tako posramljenu. - Mama, osamnaesta mi je godina, volim ga, i nije u redu da me osuđuješ - reče tiho. - Dušo, naravno da te ne osuđujem, samo brinem, kao i svaka majka. Hajde, pogledaj me, to nije nešto zbog čega treba da plačeš - ispružih ruku preko stola i dohvatih njenu šaku. - Znaš, lepo je to što ti je on rekao istinu i ako te zaista voli. - A, tata? Nećeš valjda da mu kažeš? - razrogačila je svoje lepe oči. - Naravno da neću, tek onda ne bih imala mira ali... Znaš, ne bih volela da ovo shvatiš kao ucenu, jer to zapravo nije, ali mislim da treba da vidim tog Strahinju. Koji je broj njegovog vozila? - Osmica - reče Jelena - i, molim te... - Bez brige, zar sumnjaš u mene? Hajde, zakasnićeš u školu - ustala sam od stola puna elana. Susret sa starim znancem S obzirom na to da Strahinjino vozilo nisam mogla da naručim pozivom centrale, otišla sam u taksi stanicu. Na sreću, naletele sam na "osmicu". - Stižem - začula sam glas iza svojih leđa. - Oprostite, samo sam otrčao po cigarete - visok, krupan, lep mladić otvorio mi je zadnja vrata i brzo je otrčao do vozačevog mesta, a "ukopao" se kada su nam se pogledi sreli u retrovizoru. Brzo se pribrao. - Nešto nije u redu? - upitao je. - Strahinja, sine, jesi li to ti? - ispitivala sam njegovo lice, krupne oči i lepe usne. Gledala sam ga a nisam mogla da poverujem sopstvenim očima. Nekada sam ga mazila, bio je sićušan, a sada je mogao da me podigne jednom rukom. - Izvinite, ne mogu da se setim - prvo je slegnuo ramenima a potom je nesigurno dodao: - Tata Suzana! - Jeste, ta sam - razvukoh usne u širok osmeh. - Dobro, ne bih ti zamerila da me nisi prepoznao, bio si mali. - E, baš mi je drago što smo se sreli. Kao da živimo preko sveta, a prošlo je sigurno petnaestak godina. - Možda nešto manje - snažno mi je stisnuo šaku i pomislih da je to dobar znak. Nikada nisam verovala ljudima čiji je blagi stisak ostavljao utisak kao da se rukujem sa "mrtvom ribom". - Šta je novo, kako su tvoji? - upitah reda radi mada sam odavno znala šta se desilo u njegovoj porodici. - Nažalost, svako je otišao na svoju stranu. Tata je u Sloveniji, mama se pre nekoliko godina ponovo udala, a ja pokušavam da postanem čovek. Daće Bog da izguram još jednu godinu studija pa da se zaposlim i da konačno batalim ovaj posao. A vi, imali ste devojčicu, je l" tako? Ne mogu da se setim njenog imena - nasmešio se. - Da, dobro se sećaš. Zove se Jelena Lazić, ali ni ona odavno nije dete. Izrasla je u pravu devojku, pohađa treći razred gimnazije, viša je od mene - nasmeših se i krajičkom oka uhvatih njegov izbezumljeni pogled. - Da... lepo - sagnuo je glavu i delovao je tako zbunjeno i slatko da me je za trenutak podsetio na moju Jelenu. - U koju ulicu, teta Suzana? - upitao je. Znao je on dobro u koju ulicu treba da vozi, ali nisam želela da sazna da i ja znam. - Odavno smo sagradili kuću na drugom kraju grada, a sada idem u posetu svojim roditeljima. Nadam se da se sećaš starog komšiluka i ulice u kojoj si odrastao. - Naravno - klimnuo je glavom bacivši kratak pogled u retrovizor. Dok smo se vozili, nismo mnogo pričali. Razmenili smo nekoliko rečenica o gradskim ulicama koje su promenile imena, o tome šta se sve izgradilo i šta se još uvek gradi, oboje vešto izbegavajući da se dotaknemo prošlosti i svojih bližnjih. Naravno, nije hteo da mi naplati vožnju ali nisam želela ni da čujem za to. Ubacila sam mu novac kroz prozor i nekako mi je laknulo. - Suzana, ćero, otkud ti? - dočekala me je majka na vratima. - Zašto? Zar ne mogu da svratim na kafu, onako, bez povoda? - Možeš, naravno da možeš, nego, otkud u ovo doba dana? I šta je to tako hitno da si morala taksijem? - Ti bi se baš složila sa svojim zetom - promrmljah sebi u bradu i poljubih oca. On me nije pitao kako sam i zašto došla, samo mi je dao do znanja da mu je drago što me vidi i da bih mogla češće ovako da ih iznenadim. Posle opušetnog ćaskanja sa roditeljima krenula sam u svoj butik a sećanja su počela da mi naviru na putu do kuće. Strahinja je čuvao Jelenu Kad smo se venčali, Đorđe i ja živeli smo u kući mojih roditelja. Sloboda nema cenu - oboje smo to znali ali smo je žrtvovali zarad viših ciljeva. Beba je bila na putu, a podstanarski život nije bio najbolje rešenje i zato smo odlučili da se skrasimo kod mojih. U kući preko puta, čijeg vlasnika niko nije poznavao, smenjivali su se podstanari otkako znam za sebe. Neki bi se zadržali duže, neki kraće, uglavnom, svi su bili siromašni s obzirom na to da je renta bila adekvatna "komforu" jednosobnog stana. Vida, Čedomir i tada četvorogodišnji Strahinja doselili su se baš u vreme kad smo se Đorđe i ja venčali. Živeli su tiho i povučeno, Čedomir se razumeo gotovo u sve zanate i često je pomagao mom ocu ako bi mu nešto zatrebalo. Vida je bila neprimetna žena. Uvek je više volela da sluša nego da priča i ne sećam se da sam je ikada čula da se glasno nasmejala. A Strahinja je bio umiljato, veoma bistro dete. Pamtim koliko sam plakala kada nam je Čedomir ispričao da je njegov sin razgorit: zna šta znači nemati pa se nikada nije kmezio ukoliko nešto ne bi dobio. Bio je presrećan kada svoje male džepove napuni kockama šećera. Kada je Jelana malo porasla, nije se odvajao od nje. Nevešto ju je učio da hoda i da izgovara reči, a čak i kada je krenuo u školu, najviše je voleo da sa njom sedi u pesku i da je zasmejava. Duša me je bolela što ne mogu nešto da mu kupim. Tačnije, mogla sam, ali nisam želela da time uvredim Vidu i Čedu. Kada bi Strahinja krenuo sa nama u prodavnicu, kupila bih čokoladu i podelila je napola, da pojede svoj deo dok ne stigne do kuće. Da Vida ne primeti... Iz tog kraja odselili smo se kad je Jeleni bilo tri godine. I bili smo srećni, naravno, jer smo sagradili svoju kuću. Jedino je Strahinja bio tužan. - Sramota je da plačeš, ti si veliki momak - mazila sam ga po kosi. - Evo, obećavam da ćemo doći sledećeg vikenda. Kao da mi nije poverovao. Ispružio je ruku rekavši: - Dajte ovo Jeleni, molim vas. - A šta je to? - upitah. - To je moja omiljena loptica skočica. - Omiljene stvari ne treba poklanjati. Čuvaj je! - Ma, nema veze. Znam koliko Jelena voli da se njome igra - spustio je lopticu na moj dlan i istrčao iz dvorišta. Suznih očiju gledala sam za njim. Narednog vikenda poklonila sam mu veliku loptu, ali nisam rekla da je njegovu omiljenu lopticu skočicu Jelena izgubila posle samo dva dana. Nekoliko meseci kasnije Čedomir je otputovao u Sloveniju. Sećam se da je majka odmahivala glavom govoreći da tu nisu čista posla, te da nije otišao da zaradi i da se vrati, već da je zapravo napustio Veru. Nisam joj poverovala. - A Strahinja? Nemoguće! Ne bi on ostavio svoje dete - pokušavala sam da razuverim majku. - E, moja Suzana, znaš da Čeda voli da popije, a da li pije zbog Vide, to znaju samo njih dvoje. Snaći će se oni, ali žao mi je tog prepametnog deteta. Mama je, nažalost, bila u pravu. Nedugo potom Vida se iselila a "njihov" kućerak dobio je nove stanare: lajavu udovicu i njene tri kćerke, svaka iz drugog braka. Prećutala sam ono što sam znala Da Stahinju nisam videla tog dana, i da nisam poželela da vidim momka kojem je Jelena poklonila srce, verovatno se nikada ne bismo sreli. Činilo se da nam Bog namerno ukršta puteve. Sem Đorđa, Strahinja je bio jedini koji je svoju malu šaku spustio na moj stomak dok sam bila trudna. Njemu se Jelena prvom nasmejala, pored njega je prohodala i progovorila prve reči, pa zar sam mogla da se ljutim što je baš njemu poklonila srce? Nema slučajnosti, verujem da sve to sudbina uredi. Mada, Jeleni sam prećutala mnogo toga jer nisam želela da poveruje u to da im je zacrtano da ostanu zajedno. - Mama! - Jelena me je dočekala kao zapeta puška. - Jesi li ga videla? Ušla sam u njenu sobu zatvorivši vrata. - Da, videla sam ga. - I? - opet joj rumen preplavi obraze. - Lep je, dopada mi se, i rekla bih da je iskren. Osmeh na njenom licu i sjaj u očima pokazali su koliko joj je drago što to čuje. Baš je bila zaljubljena. Ipak, trebalo je da joj kažem da život nije bajka i da nije pametno hodati po oblacima. - Slušaj - uhvatila sam je za ruku i "posadila" na kauč. Rano je da razmišljaš o braku, ali za zabavljanje imaš moj blagoslov. Pretpostavljam da znaš da treba da se čuvaš. Abortus je ubistvo, u pravom smislu te reči, a ne želim da te vidim sa stomakom do zuba. Naravno, ocene u školi ne bi trebalo da pokvariš i, molim te, nemoj da ostaješ u gradu posle ponoći. I, još nešto: neka Strahinja i dalje parkira na uglu ulice da me tvoj otac ubuduće ne bi izluđivao. Ostalog što se tiče, sve zavisi od vas dvoje. Dete moje, treba da voliš. Ako se ipak razočaraš u ljubav, treba da znaš da to nije kraj sveta, da će te usrećiti neko drugi. Uvek ću biti uz tebe, šta god da ti se desi. - A tata? Hoće li on razumeti? - Ne mora on baš sve da zna. Valjda nas dve možemo da imamo svoje male tajne. - Nećeš mu reći? - pogledala me je iznenađeno. - Naravno da neću - nasmejala sam se. - Ti si pravo srce! - Jelena sklopi ruke oko mog vrata i čvrsto me zagrli. Bila sam ponosna na sebe jer sam uspela da izgradim zdrav odnos sa svojim detetom. Ipak, mučilo me je to što sam morala da ćutim pred mužem jer sam ga volela. Te večeri Jelena je stigla kući pre ponoći, uobičajeno raspoložena i pričljiva, a takva je bila i sutradan za doručkom kada smo ostale same pa sam zaključila da joj Strahinja ništa nije rekao. A mogla sam da naslutim zašto: nije želeo da Jelena sazna detalje njegovog bolnog odrastanja. Tako sam se našla u situaciji da čuvam dve tajne, kćerkinu i Strahinjinu. U svakom slučaju, bilo je to za njihovo dobro. Sačuvali su ljubav Strahinja je taksirao još tri godine, koliko mu je bilo potrebno da stekne diplomu Više upravne škole i da pronađe posao u struci. Jelena ga je sustigla, poslušala me je, pa je po završetku gimnazije u rekordnom roku završila višu ekonomsku. Ostali su zajedno, izgleda da su zaista bili jedno za drugo. Tada sam odlučila da ispričam Jeleni sve što sam znala o Strahinji. - I, to si znala od dana kad si poželela da ga vidiš? - upitala je gušeći se u suzama. - Da, znala sam. Sada znaš i ti, ali te molim da ćutiš. Pusti ga da sam odluči kada će ti to ispričati. Molim te, nemoj da plačeš. Sutra se udaješ, nemoj da podočnjaci naruže tvoje lepo lice. Danas Strahinja, Jelena i njihova mala Željena žive pod našim krovom. Čudno je to kako se neke sudbine ponavljaju. Njih dvoje, kao nekada Đorđe i ja, štede da bi jednoga dana sagradili svoju kuću. Naravno da moj muž zna da je naš zet onaj dečak iz našeg starog komšiluka, ali ne zna da je istovremeni i "onaj taksista". Sumnjam da će ikada saznati, baš kao što moji roditelji nikada nisu saznali da je Đorđe morao da istovara džakove na železničkoj stanici da bi se školovao. Verujem da će Jelena i Strahinja dočekati "srebrnu svadbu", koju smo Đorđe i ja obeležili prošle godine, a mi ćemo se ugledati na moje roditelje koji su nedavno proslavili "zlatnu svadbu".
Lajkuj ovaj stih:
 

Otkrila sam mu pravu sliku o njoj

   (upisano: 10 Jul 10, 00:29) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moj muž i ja vlasnici smo prelepog hotela na moru. Svake godine se odmaramo tamo, mada sam češće sama nego sa Svetozarom jer on, zbog obaveza, mnogo manje vremena provodi tamo. Igrom slučaja, sprijateljila sam se sa sobaricom Jadrankom. Ispričala mi je tužnu priču o njenoj kćerki Jeleni koje je uvek je koristila je svoje ženske atribute ne bi li došla do željenog cilja. Ista ta mala bestidnica zavela je mog jedinca... Kao i svake godine, Svetozar i ja provodili smo godišnji odmor na primorju, u hotelu koji je decenijama bio u našoj porodici. Ranije je i Nikola bio sa nama, ali otkad se odlučio za školovanje u inostranstvu, dolazili smo sami. Meni, kao srednjoškolskom profesoru, dva slobodna meseca nisu bila luksuz nego redovno godišnje "sledovanje", dok moj muž nije imao tu privilegiju pa me je, zbog nastave koju je držao na evropskim univerzitetima, u nekoliko navrata ostavljao samu tokom odmora. Dobro je bilo kada bi se u hotelu našao neko od naših prijatelja jer me je druženje sa njima ispunjavalo, a tako mi je vreme brže prolazilo. Kada bih ostala sama, šetala sam se, upijala lepotu gradića i čari mora, ali vrlo često bih osetila usamljenost. Hotel je vodio upravnik a ja, kao gazdarica, iako sam mogla, nisam htela da se mešam u njegove poslove. Sa svima zaposlenima bila sam u bliskim odnosima i često su ta poznanstva prerastala u prijateljska. Ekipa osoblja uglavnom se godinama nije menjala pa sam sa zanimanjem dočekala novu sobaricu koju sam jednog jutra posle tuširanja zatekla u sobi. - Izvinite, gospođo - zamucala je sitna, suvonjava žena. - Nisam znala da je neko u sobi, mislila sam da ste izašli... U redu je - umirila sam je. Nisam želela da me se plaši. - Vi ste novi? Nisam vas ranije viđala ovde. - Da, ja sam sezonac, došla sam pre nekoliko dana. Bila je ponizna i izazivala je sažaljenje, onako povijena i krupnih, preplašenih očiju, a duboke bore na licu podsetile su me na moju pokojnu majku. Poželela sam da o njoj saznam nešto više, da je uključim u naš krug višegodišnjih poznanika. - Kako vam je ime? Odakle ste? Koliko vam je godina? - zanimalo me je sve o njoj. Nedostajao mi je iskren ljudski razgovor a ona je izgledala kao osoba sa mnogo životnog iskustva. Sobarica Jadranka Očigledno upoznata sa mojom "ulogom" u hotelu, preplašeno i tiho odgovorila mi je na svako postavljeno pitanje. Jadranka, kako se predstavila, bila je iz grada u kojem sam i ja živela i, veoma sam se iznenadila, bila je mojih godina. Izgledala je bar dvadeset starija od mene, što mi je ukazalo na teretu života koji je nosila na svojim plećima. Nisu one bore bile tu od starosti... Htela sam da čujem sve... - Jadranka, kada vam se završava smena? Biću popodne ovde, u sobi, pa navratite da popijemo kafu. Verovatno se plašila da odbije gazdaricu, a možda je i sama želela da sa nekim podeli svoju muku, tek, došla je tog predvečerja u moju sobu. Naručila sam nam kafe i sele smo na balkon sa pogledom na more. Dve žene, poprilično različite, povezane tek željom za čašicom razgovora, na mestu gde sam ja bila usamljena, a ona odvojena od porodice, pretpostavila sam. - Imate li dece, Jadranka? - upitala sam. Patila sam što Nikolu retko viđam jer već godinama nije živeo u Srbiji. U početku sam podržala njegovu odluku da sreću potraži na zapadu, gde je društvo uređenije, a privreda stabilnija, ali nisam znala da će ga surova mašina kapitalizma zadržati. Završio je srednju školu, onda i fakultet, a kad se zaposlio, više nije pomišljao na povratak. Posvetio se poslu zanemarujući privatni život. - Moraš da misliš i na sebe - govorila sam mu. - Vreme ti je i da se oženiš, da majci dovedeš kakvu lepu devojku, a još ako bude odavde, niko neće biti srećniji od mene. Potpuno nezainteresovan za sve osim za posao, mudro je prelazio preko mojih prigovora i želja iznoseći fascinaciju novim poslovnim rešenjem kojim se bavio tih dana. Plašila sam se da će najlepše godine života izgubiti u trci za poslom i zaradom, a kad shvati da bez porodice nije potpun čovek, može da bude kasno. Znala sam šta je izazvalo Jadrankine duboke bore čim je nesvesno duboko uzdahnula pre nego što mi je odgovorila. - Dvoje, Pavla i Jelenu. Njemu su 23, njoj 19. Vi? - Imam jednog sina - jedva sam dočekala da sa nekim podelim svoju muku. Sve sam joj ispričala. - Svakom čoveku se njegovi problemi čine najvećim - mudro je zaključila. - Šta bih dala za vaše probleme... - Zašto, šta vas muči? - Pavle je dobar, zarađuje od svoje osamnaeste i bori se za sebe, ali Jelena, to dete kao da ima nekog đavola u sebi... - tuga se očitovala u svakoj njenoj reči. - Oduvek je takva. Nikada nije htela da uči, iz srednje škole izbacivali su je sve dok nije izgubila pravo na školovanje, a kad smo na kraju muž i ja odvajajući od usta uspeli da platimo njenu diplomu, zahvalila nam se tako što je pobegla od kuće sa nekim telohraniteljem. On je kriminalac i nasilan čovek. Zaslepili su je skupi pokloni koje joj je donosio, jer celog života pati što ne živimo u luksuzu. Mesec dana nikome se nije javljala, a onda se, pretučena i uplakana, vratila kući. Pošto je osramoćena, neće da upiše fakultet, neće da izlazi iz kuće. Ni da radi neće... Ne znam šta je čeka... Da sve bude crnje, muž mi se propio, izgubio je posao, pa da ja nisam počela da radim kod vas, ne znam od čega bismo preživeli. Iskreno prijateljstvo Moj problem zaista je bio minoran u odnosu na Jadrankin. Iskreno sam žalila tu vrednu i požrtvovanu ženicu. Razumela sam je na neki način jer roditelja ništa ne boli kao dečiji postupci. Kako je Svetozar odložio povratak na more za još nekoliko dana, više puta do povratka kući družila sam se sa Jadrankom. Postala mi je veoma draga, dopala mi se iskrenost u njenom glasu i dobrota koja joj se čitala sa lica, pa smo, kad sam krenula kući, razmenile brojeve telefona i obećala sam da ću je nazvati. Nikada ljude nisam delila na bogate i siromašne, a njeni ljudski kvaliteti ostavili su snažan utisak na mene. I sama sam poticala iz siromašne porodice pa sam znala i kako je to kada preživljavaš od prvog do prvog u mesecu. Zanimala me je i odluka njene svojeglave kćerke, pa sam nazvala Jadranku čim se završila turistička sezona, a od upravnika sam dobila informaciju da su se sezonski radnici vratili kućama. Ovoga puta delovala mi je manje brižno. - Irena, uspeli smo da nagovorimo Jelenu da upiše fakultet - objasnila mi je. - Htela je da ode odavde pa, iako je ovde veći izbor fakulteta, pustili smo je u malu sredinu koju je sama izabrala, samo kad je pristala da se školuje. Site smo se ispričale, kao da se znamo godinama. Već tada sam znala da ću u toj skromnoj ženi imati velikog prijatelja. Sledeći susret inicirala je ona. Beše od poslednje naše kafe prošlo više od pola godine kad smo se našle na novoj. Stara patnja oslikavala se na njenom licu i znala sam da je Jelena opet napravila problem. - Pavle je saznao od svog druga da se spetljala sa nekom propalicom, najobičnijim pijancem koji je uz to oženjen. Nikome nije jasno šta ju je privuklo njemu, ali pala je na najniže grane. Stidim se i da kažem... - oblilo ju je crvenilo - ...ta budala je napravila cirkus za svoje drugare pijance kad ju je jedne večeri odvezao na parking van grada i skinuo u autu naočigled celog društva... svi su ih gledali... Nisam znala kako da utešim sirotu ženu. Ta njena kćerka zaista kao da nije imala ni gram mozga. - Fakultet je zapostavila pa nije bilo druge nego da je vratimo kući. Sada je čula za neki privatni koji mnogo košta pa hoće da joj to platimo. A mi nemamo pošteno ni za hleb... Želela sam da joj pomognem Odlučila sam da pomognem Jadranki. Novac mi nije bio problem, a njoj će biti dragocen, pa sam rešila da platim školovanje toj devojci u želji da pomognem njenoj sirotoj majci da je izvede na pravi put. Da se ne bi osećala kao da prima milostinju, zaposlila sam je kao pomoćnu radnicu u domaćinstvu i dala sam joj godišnju platu unapred. Gotovo da je htela stope da mi ljubi kada sam joj pružila kovertu, toliko joj je bilo stalo do toga da usliši želju kapricioznoj kćerki. Posle mi se hvalila da se devojka popravila. Prihvatila se knjige, gradivo na fakultetu nije bilo obimno, ali bilo je važno da se uozbilji i da shvati da ima obaveze. - Čak mi je rekla da bi volela da ostane da radi na tom fakultetu, ali siroto dete, nema nikakve veze, a kaže da je, osim tog, jedini način da se ubaci u krevet nekog profesora, a ona na to nikada ne bi pristala. Iskreno sam želela da verujem da je tako, ali to dete činilo se spremnim na sve. Kako su se krize u odnosu sa Jelenom smenjivale, zatišje je ubrzo zamenila nova briga. - Zamisli, zaposlila se na tom fakultetu. Kada sam je podsetila na priču da se preko kreveta dolazi do takvog radnog mesta, bez imalo savesti sasula mi je u lice istinu da već nekoliko meseci spava sa dekanom. Kaže, nije kriva za to što mi nismo pronašli način da je zaposlimo... Otac, oduzet od alkohola, nije čuo za njen novi sunovrat, ali mene bolje da je ubila nego što mi je to rekla. Podaje se čoveku koji deda može da joj bude samo zato što nije htela da se trudi i da se na pošten način izbori za bilo šta u životu. I, šta sad da radi... dok je sa tim dedom, imaće nešto, a posle? Dobar glas odavno je izgubila, ta škola koju će završiti nije nešto priznata... Ne znam, ne znam... ali to dete me živu u grob tera... Baš tih dana sin mi je najavio da dolazi u dvomesečnu posetu. Uželeo se rodnog grada i roditelja, pa je odlučio da neko vreme provede kod nas. Bila sam presrećna. Čim je došao, obasula sam ga pitanjima na "staru" temu. Kako nije bilo promena u njegovom ljubavnom životu, podsticala sam ga da izlazi u želji da upozna neku devojku. I zaista, stupio je u kontakt sa starim društvom i gotovo svake večeri organizovali su zabave i izlaske. Posle dva meseca, neposredno pred povratak, Nikola je rekao da želi nešto važno da mi kaže. Naslutila sam o čemu je reč, znao je on šta će me posebno obradovati. - Zaljubio si se, zar ne? - uskliknula sam. Nasmejao se. - Da znaš da jesam - njegov osmeh blistao je od sreće i zadovoljstva. - I? Ko je ona? Kada si je upoznao? Kad ćeš mi je dovesti? - bila sam nestrpljiva. - Upoznao sam je kada sam izašao prvi put po povratku, verovala ili ne. Devojka je pravi anđeo, svetica. Uči, studira i, iako je mlađa od mene šest godina, savršeno se slažemo. Lepa je, zanimljiva... - bilo je očigledno da je izgubio glavu za njom. - I, kad ću je upoznati? - nisam odustajala. - Dovešću je sutra, važi? - Naravno, reći ću Jadranki da spremi posebnu večeru za posebnu gošću. - Molim te, veoma mi je stalo do toga da joj se svi dopadnemo jer mi se vrzmaju po glavi ozbiljni planovi u vezi sa njom. Ona je skromna, sama se školuje i zarađuje, ali mi je važno da joj se predstavim u najboljem izdanju. Zavela je mog jedinca Zaključila sam da se baš zaljubio i bilo mi je drago jer sam se plašila da će starost dočekati sam. Osećala sam tek malu bojazan, zasnovanu na činjenici da je neiskusan sa devojkama i prilično neiskvaren i naivan, ali sam je odagnala verujući da je ta devojka uočila prave kvalitete moga sina. Nervozno sam iščekivala da je upoznam... Pozvonila je na vreme, baš kad je Nikola rekao da će doći. Požurila sam da otvorim vrata ispred kojih je stajala prelepa devojka ljupko se smešeći. Pružila mi je ruku, a onda i buket cveća. Srdačno sam je povukla u zagrljaj. - Ugušićeš je, polako - našalio se iza mojih leđa Nikola. - U pravu si, uđimo. Jadranka, dođite da nas poslužite... Oka nisam skidala sa devojke, zaista mi se svidela. Zato mi nije promakla promena izraza njenog lica kad se Jadranka pojavila. Naglo se uozbiljila, očigledno šokirana njenom pojavom. - Jelena... - Mama... Sad sam se ja zabezeknula. U sekundi sam shvatila da je devojka koja je očarala mog jedinca ista ona koja je rođenoj majci napravila brojne probleme u životu, ma, pravi ih i danas. Gledale su se bez reči. I ona je shvatila kod koga služi njena majka. Jedino Nikola ništa nije shvatio. - Gospođo Jadranka, da li je moguće da je Jelena vaša? Sada mi je jasno zašto je tako lepo vaspitana - pričao je Nikola ne primećujući napetost u vazduhu koja se mogla nožem seći. - Da... - izgovorile su obe uglas, a onda je Jelena rekla da je zaboravila da tog dana ima neke obaveze na fakultetu i, dok je Nikola prepričavao detalje njihovog poznanstva, napustila je naš stan. - Čućemo se kasnije - dobacila mu je dok je izlazila. Iako sam, teoretski, bila spremna da kao partnerku svog sina prihvatim bilo koga, ovakav razvoj događaja nije mi se nimalo dopao. Samoživa i bezdušna Jelena bila je poslednja osoba koju bih preporučila Nikoli. Nepredvidljivi su putevi sudbine kad su na ovako volšeban način ukrstili naše živote. Nisam htela da padam u vatru niti da dozvolim sebi nekontrolisane reakcije, pa sam se hladne glave upitala da li bih Jelenu prihvatila da od njene majke nisam saznala pozadinu priče. Bih, sasvim sigurno, morala sam da priznam sebi. Ipak, nisam mogla da zanemarim glas u glavi koji mi je nalagao da upozorim sina na moguću opasnost od te prepredene devojke. Na kraju krajeva, nije li se ona samo poigravala sa njim dok je paralelno održavala vezu sa profesorom? Pitala sam se i da li je ipak bolje da ćutim... A šta ako njeno interesovanje za Nikolu bude kratkog veka jer je dosad pokazala da je veoma nestalna? Žaliću što mu nisam otvorila oči, što nisam intervenisala na vreme. Sačekala sam pravi trenutak i nasamo sam mu ispričala sve što sam znala o Jeleni. Videla sam da je razočaran zato što mu se predstavila kao požrtvovana i uzorna studentkinja i kćerka, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa pričom koju sam ja iznela. Nisam želela da mu bilo šta sugerišem po pitanju ishoda njihove veze, o tome ipak sam treba da odluči. Bilo mi je žao što tim postupkom možda rušim nadu moje verne prijateljice u povratak njene jedinice na pravi put uz moga sina, ali ljubav prema njemu zasenila je sve ostalo. Ni mesec dana kasnije, koliko je prošlo od dana kad sam razgovarala sa Nikolom, stvari se nisu iskristalisale. Veza sa Jelenom još je aktuelna, kao i njen angažman na fakultetu. U dogovoru sa Jadrankom, odlučila sam da, pretvarajući se da ne znam pozadinu priče, pokušam da utičem na Jelenu da napusti posao i da pođe sa Nikolom u inostranstvo. Ipak bi mi bilo teže da ostanem slepa na Nikolinu patnju, a na mane lepe Jelene nekako ću da zažmurim.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ćutanjem sam zapečatio život i sebi i svom sinu

   (upisano: 09 Jul 10, 09:03) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Imam utisak da sam čitav život proveo ispod mamine suknje. Oblačio sam se, ponašao sam se i češljao kako je ona htela. Da se nikada nisam uspeo osloboti nje, pokazalo se i kada sam se oženio i doveo svoju veliku ljubav u našu kuću. Odmah nakon prve bračne noći moja majka je uspela da me okrene protiv Vesne i zauvek me odvoji od žene u koju sam bio zaljubljen, Trebalo je da izgovorim te reči, trebalo je da imam dovoljno pameti i hrabrosti da ih izgovorim na vreme... Persida bi se ljutila, znam da bi eksplodirala kao i uvek kad bi nešto krenulo naopako. Baš sam bio (i ostao) slabić, Persida je uvek histerisala i pucala po svim šavovima, a to dugoročno ništa nije menjalo, ostala je isti namćor... Obično se gojazni ljudi smatraju dobroćudnim, ali ona je očigledna greška u toj tezi. Prekomerni kilogrami sprečavali su je da bude okretna, ali je ipak stizala da deci iz komšiluka u dva poteza sekirom preseče loptu koja bi pala na njen bolesno uredni cvetnjak. "Preopterećeno" srce "popuštalo" je svaki put kad joj nešto nije bilo po volji, hvatala bi se za grudi i simulirala gubitak vazduha, ali mu nije smetao pritisak kojem bi ga izložila cikom, vriskom i večnom kritikom. Najupečatljivija slika vezana za nju jeste treskanje masnog podvaljka dok bi iz ko zna kog razloga podizala glas na nekoga u kući. Baš zato je za nas bila i ostala strah i trepet, ona, moja majka i supruga mog sirotog oca. Uvek sam se pitao šta ih je spojilo, kako je moguće da su se njihovi putevi ikada ukrstili. Nisam pitao, nikada naš odnos nije bio tako otvoren. Mog Anđelka je priroda, naime, predodredila za to da bude slabić, a nju da takve ugnjetava. Mršav, gotovo rahitičan, kao da je padao pod teretom života sa njom, Persidom, krupnom i goropadnom. - Anđelkooo - kad bi otegnuto vrisnula, ceo komšiluk bi se primicao prozorima znajući da se sprema nova predstava, on sirotan bi, šarajući pogledom po zemlji, tražio spas, a ja bih čekao svoju porciju jer Persida nikom nije ostajala dužna kad bi je uhvatila "žuta minuta". Zašto veš nije dovoljno beo, supa vrela, a živica jednako podšišana, bile su neke od zamerki "majke kritike" posle vrištećeg zazivanja očevog imena. On se nije trudio da joj odgovori. Mora da je nekad pokušao, pa dobio "po njušci"... Poput Edipovca Meni je tako uzvraćala za neposlušnost. Ipak, uprkos tome, nisam postao apsolutno poslušan posle prvih, trećih, ni stotih batina. I bolje što nisam jer bi ona svejedno pronašla razlog da ispolji svoju nagomilanu frustraciju. Iako bih s vremena na vreme dozvolio sebi da u mislima osporim njen autoritet, zbog stalne kontrole, strogoće i prisiljavanja na slepu poslušnost, u meni se razvio crv nesigurnosti koji je vremenom prerastao u kompleks, Edipov. Mislio sam da je samo moja mama dobra jer je jedino ona posteljinu prala gotovo svakodnevno a kuću je usisavala triput dnevno. Zanoktice koje je uvek imala jer je ruke dugo držala u vodi, smatrao sam odrazom čistoće. Prošlo je mnogo godina dok nisam shvatio da je opsesivna čistoća poremećaj, manija. Uglavnom, držao sam se suknje majke svetice i kao dete, ali i kasnije, u godinama u kojima se beži iz majčinog krila. Doduše, večno me je kritikovala i galamila, ali me jedino ona nije smatrala čudakom. Svi ostali rugali su se mojoj patološkoj vezi sa majkom. - Mali Nikolica, mamina prikolica - vikala su deca za mnom na ulici. A ja sam patio što nisam u njihovom društvu, ali sam i izgarao od želje da udovoljim zahtevnoj majci. Ni ja nisam podnosio nečistoću, pa sam čak i kad bih se osmelio i uključio u društvo onih koji su me zadirkivali, uglavnom sedeo po strani jer me je sve moglo isprljati: i pesak, i lopta, i žmurka i trke. Valjalo je rukave bele košulje održati blistavo belim jer me je inspekcija mame Perside čekala pri svakom ulasku u kuću. U večnom strahu od nove manifestacije njene manije, otac je uz majku proveo celi život iako je mnogi ne bi trpeli ni dva dana. U njihovom braku on je bio potlačen, obrnuli su uloge tipičnog porodičnog nasilja i otac je samo fizički bio muškarac, a majka žena. Iako smo živeli u miroljubivom i povezanom komšiluku, niko nam nije rado svraćao niti nas je zvao na porodične proslave. Prevarila se jednom stara gospođa Anka pozvavši nas na kafu i kolače i, verujem da je zažalila. Siromah otac toliko se razgalio što je konačno prihvaćen u komšiluku da je popio koju više trudeći se da ne gleda u pravcu iz kojeg su sevale varnice Persidinog besa. Ona je to neko vreme gledala i gutala, a onda je, zaduvana kao da će doživeti srčani udar, skočila sa stolice, jednim potezom ruke zgrabila oca i naočigled svih izvukla ga je iz prostorije. Prizor je svima koji ga nisu doživljavali intimno bio smešan, pa su izašli da isprate našu komičnu družinu. Meškoljili su se i gurkali, teškom mukom se savlađujući da ne prasnu u smeh. Možda bi i izdržali da oca noge nisu izdale u važnom trenutku, zateturao se i skljokao na pod. Persidi je bes od kojeg se sva zajapurila dao nadljudsku snagu pa ga je zgrabila, prebacila preko ramena i poput krpene lutke odvukla u pravcu naše kuće. Komšijama su suze išle na oči od smeha, a prizor je bio smešan i meni iako sam znao da ću za taj smeh dobiti po ušima. Elem, ta scena ušla je u anale našeg komšiluka i bila je godinama garancija dobre zabave kad god bi se prepričavala. Tek posle te epizode majka je komšiluk "pomnožila sa nulom", ljuta što su napili oca. Tako je ona razmišljala. Radi miroljubive koegzistencije u četiri zida, otac je prekinuo svaki kontakt sa komšijama napravivši tako još veći jaz između njih i nas. Strahovi i kompleksi Slabić, kukavica i osobenjak, to sam postao kada sam odrastao. Zar sam u takvom okruženju mogao drugačije? Završio sam srednju školu sedeći sam u klupi, naravno, a onda imao sreću da se zaposlim u jednom preduzeću. Nije mi ni to pomoglo da postanem društveniji jer su moji strahovi i kompleksi već bili duboko ukorenjeni. I ovde sam služio za zabavu kolegama, Persida se pobrinula za to kada me je jednog jutra potražila u kancelariji da vidi zašto nisam ispod džempera obukao košulju koju mi je ona prethodne večeri pripremila. A meni je samo bilo vruće. Bilo mi je tada već 29 godina, a živeo sam i osećao se kao starac... Ne znam kako me je primetila, ona, nasmejana i druželjubiva Vesna. Istina, radili smo na istom spratu i bili smo razdvojeni tek jednom kancelarijom, ali ja sam bio tip čoveka koji je neprimetan i među dvojicom. Visoka crnka bila je "tiha patnja" polovini muškaraca iz preduzeća, koliko sam načuo usput. Godinama je bila u vezi sa bogatim jedincem iz ugledne familije ali je on, kad je došlo vreme da se uzmu, shvatio da Vesna ipak nije za njega jer, osim skromnosti i lepote, nije imala ništa u materijalnom smislu. Dugo je patila zbog toga, pričalo se. Valjda je jedino zbog osećaja povređenosti kraj sebe poželela mene. Sušta suprotnost bogatom šarmeru, verovatno nikada neću ni pomisliti da je povredim, možda je pomislila. Ispočetka mi se stidljivo obraćala, a kad je videla da sam smotan i nepreduzimljiv, kafe u kantini počela je da pije isključivo u mom društvu. Ispričala mi je sve ono što sam dotad saznao iz usputnih tračeva potvrdivši u suštini glasine koje su o njoj kružile. Podstaknut njenim blagim osmehom i pitomim očima, poželeo sam da joj ispričam sve o sebi ali je moj životopis bio siromašan. Njoj se, međutim, svidelo moje očigledno neiskustvo. Valjda joj je značilo i to što nisam prepreden ni pokvaren. I nisam bio, ali sam imao Persidu... Kao dete koje je kasno dobilo prvu igračku, vezao sam se za Vesnu neverovatno brzo. Bio sam staro stablo u koje se lijana uvukla sa svih strana... Odlučio sam da je zaprosim, ne pitajući nikoga, na zahtev srca koje je divljalo u njenoj blizini. Nijednom nismo zajedno izlašli na večeru ili u provod, nije bilo ni poljubaca ni zagrljaja, ali osetio sam da je to "ono pravo". Zaprosio sam je I uplašio sam se da ću je izgubiti ukoliko ne preduzmem konkretne mere. Raširila je oči u čudu kada sam drhtavim glasom, brišući dlanove o kolena, povukao najhrabriji potez u životu u kantini tog jutra. Namrštila se za trenutak, na toliko je i moje srce stalo, a onda je pružila ruku preko stola, stegnula je moju i, sa suzama u očima, rekla: - Hoću, ti si divan mladić i mislim da će nam biti lepo u braku. Jeste, ne poznajemo se dovoljno, ali valjda čovek ne može dva puta u životu da bude nesrećan... Činilo mi se da ću eksplodirati od sreće kad je pristala. Prvi put u životu i ja sam bio ponosan na nešto što imam. Persidi i Anđelku rekao sam iste večeri iako nisam smislio konkretan plan u vezi sa venčanjem i zajedničkim životom sa Vesnom. Otac je bio srećan, a majka, kao i uvek, kritički nastrojena. - I vreme ti je... Nadam se da je čestita, da mi ne dovodiš svakog... - rekla je majka koja ženi sina jedinca, ali za ono na šta sam navikao, bila je to sasvim zadovoljavajuća reakcija. Kako je i Vesna živela sa roditeljima, nismo imali kud nego mojima pod krov. Znao sam koliko je Persida teška ali sam se nadao da će Vesna umeti sa njom i ni pomislio nisam na to da odemo u podstanare. - Kada si ti tako miran, mora da su i tvoji roditelji takvi. Neće tu biti problema - rekla je Vesna ne sluteći kakvo je pravo stanje. Venčali smo se u krugu porodice i kumova, a moj svedok bio je muž Vesnine najbolje prijateljice jer svojih prijatelja nisam imao. Možda je to Vesni bilo čudno, ali nije naglas izgovorila sumnju koju sam pročitao u njenim očima. Ni u najluđim snovima pored sebe pred oltarom nisam mogao da zamislim bolju devojku. Plašio sam se da ću se probuditi iz najlepšeg sna kad je izgovorila sudbonosno "da"... Prva bračna noć bila je magična, ispunjena ljubavlju, pomešanim sa emocijama, strahom, nestrpljenjem i olakšanjem... Sledeće jutro osvanulo je lepše nego ikad, Vesnin poljubac bio je dovoljan za to... - Dođite na doručak - začuo sam ljubazni glas moje majke. - Pospremiću sobu, ostavite sve kako jeste, mora da ste gladni i umorni... Jutro u kući moje majke U trpezariji nas je čekao sto prepun đakonija iz kućne radinosti moje majke. Obradovao sam se što će makar prvi utisak moje supruge o njoj biti pozitivan jer je sve ličilo na srdačnu i iskrenu dobrodošlicu... Tek što sam stavio prvi zalogaj u usta, začuo sam poznato preteće tabanje prema trpezariji... Znao sam da ne sluti na dobro... Besna kao furija, Persida je uletela u prostoriju noseći čaršav u ruci. Vesna i ja smo se pogledali začuđeni iznenadnom promenom raspoloženja. - Tako, znači! - rekla je Persida stropoštavši se na najbližu stolicu. Na onoj pored sedeo je otac, ali on je po običaju gledao u pod. - Mislili ste mene da prevarite... Ajde ti, mala, što si pokušala, ionako nemaš šta da izgubiš ali, ti, nesrećo... mene koja sam te rodila... Počela je kao i obično da se guši, a Vesna, nenaviknuta na ovakve scene, izbezumila se. Dok je otac majci stavljao lek pod jezik, ja sam joj pogledom dao do znanja da je sve u redu, da se smiri. Sumnjičavo je gledala čas mene, čas majku. A ova je, nakon dramske pauze, nastavila... - Rekla sam ti samo poštena da bude, svemu drugom progledala sam kroz prste... a ona... ko zna... i bataljon je mogla kroz noge da propusti... Tada sam shvatio: po belom čaršavu shvatila je da Vesna u brak nije ušla nevina. Nisam to očekivao, pre svega zbog njenih godina, današnjih shvatanja, a i istorije njene dugogodišnje veze za koju sam znao. - Ko se još čuva za brak, majko? - pokušao sam da je smirim dok su suze navirale iz Vesninih očiju. - Poštene devojke sine, poštene devojke... Čim je shvatila da je ona uzrok besa moje majke, suznih očiju Vesna je otrčala u sobu. Tek tada Persida je izgubila kontrolu... - Evo, reci, da li ti je rekla da joj nisi prvi? Prevarila te, je l" da? - Nije me prevarila, o tome nismo pričali. Znam da je bila u dugoj vezi, pa sam to pretpostavljao... - Je li?! Bila je u jednoj dugoj i ko zna koliko kratkih... - siktala je. - Crni sine, namamila te je na priču o dugoj vezi... Ko zna koliko ih je prošlo kroz njen krevet... Moguće, odjednom mi se nametnulo. Čim je pristala onako iznenada da se uda za mene, nisu tu čista posla. Čarolija prvog bračnog jutra nestala je u trenutku... Čak ni sada nije se potrudila da me razuveri, a lopov uhvaćen na delu nikada ne negira, sve je jasno i očigledno... Persida mi je opet bila zaštitinica, a ne posesivna ludača... Shvatio sam da je volim Ljutit i povređen, pošao sam u sobu. Tamo je Vesna, plačući, već zatvarala kofer koji je prethodne noći raspakovala. Podigla je pogled, a tuga u njenim crnim očima bila je beskrajna... Kao da mi je poručivala: "Nije kasno, reci nekoliko pravih reči i sve će biti u redu..." Umesto toga, drsko sam je pogledao bez reči joj dajući na znanje da se slažem sa majčinim mišljenjem. Tiho, još uvek jecajući, izašla je iz sobe zatvorivši za sobom vrata. Nije me zanimalo kuda će otići, nije me bilo briga kako se oseća, u meni je carovao uplašeni i iskompleksirani mamin sinčić. Ponosna kao paunica, Persida je ostatak dana likovala, tog, ali i sledećih. Kad sam se vratio na posao, niko me ništa nije pitao, navikli su na mene čudaka, a možda ih je Vesna već upoznala sa onim što se desilo. Ubrzo je promenila radno mesto, što sam dočekao sa olakšanjem jer smo i tako okretali glavu jedno od drugog u prolazu. Šest meseci kasnije sreo sam je u gradu. Bila je mršavija nego što sam je pamtio, a njene oči bile su tužne kada me je slučajno pogledala, ali nije to bilo najupečatljivije: naime, bila je trudna, u poodmakloj trudnoći. Nije mi trebalo mnogo da saberem dva i dva. Zastao sam u nameri da popričamo, ali me je ona samo prezrivo pogledala i produžila. Istina mi je "pukla" pred očima kao da mi je neko skinuo maglenu zavesu. Shvatio sam da tu ženu volim i da sam bio lud što sam tek tako poslušao presudu moje majke. Shvatio sam da mi nije važno sa kim je bila pre mene, važno je to da moje dete nosi pod srcem. - Vesna je trudna - rekao sam roditeljima kad sam se pribrao. Ne znam zašto sam se ponadao drugačijem stavu jer je majka, kao i uvek, bila bezosećajna i radikalna... - Ko zna čije je - nastavila je da briše prašinu sa blistavo čistog stola. Jasno kao dan, video sam da je žena koja me je rodila poremećena. Žalosno je bilo to što sam dozvolio da upravlja mojim ponašanjem kao da sam balavac, kao da sam lud: čak i to sam pomislio kada sam shvatio šta sam imao i izgubio... Pokušao sam u više navrata da obnovim kontakt sa Vesnom ali nailazio sam na zaključana vrata, prekid telefonske veze i okretanje glave. Nisam imao pravo da podižem tužbu protiv nje jer sam joj dovoljno zagorčao život i bez povlačenja po sudu. Rodila mi je sina, liči na mene. Sada mu je pet godina i verovatno zna da je njegov otac najobičnije đubre, dovoljno je veliki da razume. Ne znam kako Vesna, kao samohrana majka, izlazi na kraj sa finansijama, ali znam da novac sa računa koji sam otvorio na njeno ime ne podiže. Ne znam ni kako žive, znam samo to da su oboje nasmejani kada ih vidim, što znači da su srećni i bez mene... Nastavio sam da živim još usamljenije i čudniji sam nego ikad.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moj drug, siroče, ipak je srećan čovek

   (upisano: 06 Jul 10, 00:56) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Prelepo detinjstvo proživeli smo u Srpskoj cnji, gotovo na granici sa Rumunijom. Vezano sam se za dečaka iz komšiluka koga su ostavili roditelji a odhranili baka i deda. Trebalo je uložiti mnogo truda da ubedim svog druga Ivana da sa nama, vršnjacima pređe "preko grane" na igranke. Čim je to uradio prvi put, zaljubio se, i tad počinje lepši deo njegovog života Ivan, moj dve godine mlađi drug iz detinjstva, prvi komšija, baš nije imao sreću da odraste kao ostala deca iz Bojovića. Pričalo se da Bata, tako smo ga zvali, nema sreće. A to nije tačno. Još dok je bio beba, njegov otac čika Pera i majka Stojanka posvađali su se i razišli. Batu su isporučili baba Katici i deda Dušanu da ga pričuvaju dok se ne vrate. Pera je nekoliko puta došao na sat-dva; neki put bi i prenoćio, a svog Batu ostavio je ocu i majci kao da su ga oni rodili. Stojanka je dolazila prve godine, možda čak i druge, da vidi sina i da on vidi nju. Pošto nije bila u dobrim odnosima sa svekrom i svekrvom, došla bi do nas da zamoli moju mamu da ode do komšija i dovede njenog Batu. Posle je i ona prestala da dolazi. Pričalo se da je otišla u Nemačku, da se udala. Nismo znali gde živi. Bata je pokušao da je pronađe, raspitivao se, tragao za raznim adresama ali nije uspeo da se sretne sa ženom koja ga je rodila i odbacila. Sa ocem se posle nekoliko godina ponovo sreo i nastavio je, odlazeći povremeno na imanje gde je Pera živeo i radio, da održava kakav-takav privid normalnog odnosa između njih dvojice. Zapravo, odlazio je zbog dvojice braće koje je Peri rodila druga žena. Dobio je i dve kćerke, ali mnogo godina kasnije, i njih Bata jedva da je upoznao. A voleo je Marinu, dve godine stariju rođenu sestru koja je otišla sa majkom i živela nekoliko godina sa njom, da bi potom i ona bila odbačena i "isporučena" nekoj drugoj babi i nekom drugom dedi. I ona je volela njega. Iako razdvojeni i pomalo nesrećni, bili su podrška i oslonac jedno drugome. Zapravo, babi i dedi po ocu duguje sve. Prestareli da, posle četvorice sinova koje su othranili, koji se svi behu oženili, po peti put, u teškim uslovima, ponovo odgajaju dete. Ali, prihvatili su tu obavezu verujući da je privremena. I nisu odustali kada su ubrzo shvatili da je njihov unuk zapravo dete bez oca i majke. Voleli smo ga i mi, deca iz komšiluka. Lepo smo se igrali i družili. Retko bismo se posvađali i to samo u igri zbog lopte koja je prešla ili nije prešla gol crtu i zbog ponekog faula. A to je trajalo kratko. Iza nas je ostalo srećno detinjstvo i mnogo priča u kojima su glavni junaci dečaci iz ulica koje vode prema Rumuniji. Detinjstvo je svuda lepo, a najlepše je baš tamo, na Bojoviću i Jakšićevu, po parkovima, šumicama i širokim prašnjavim ili blatnjavim ulicama Srpske Crnje. Ta lepota još živi u nama i daje nam snagu da ne klonemo duhom. I čudesnu moć da uvek možemo da osetimo trenutke radosti sećajući se godina detinjstva, školskih godina ma gde bili i ma kako se osećali u životu koji šiba, bičuje i potapa svakoga od nas. Ali, modrice nestaju i rane zarastu. Plivamo. Još nismo potonuli. I osmeh svakoga dana ozari naša lica. Pričajući o Bati, pričamo i o sebi, a da toga ponekad nismo svesni. Mislimo da je njemu bilo teško a nama lako. Nas je pratila sreća dok je on nije imao. Ipak, nije baš tako... Krenuo je sa nama Behu prošle te godine, Bata je završio srednju školu, odslužio vojni rok, vratio se kući babi i dedi i zaposlio se u Zrenjaninu. Radio je u sve tri smene putujući svakodnevno. Brzo se navikao i tako je, gotovo neosetno, prošlo nekoliko godina. Poneko od naših vršnjaka već je završio fakultet, neki su se oženili i počeli da grade kuće, rađala su im se deca. - Nemoj da čekaš da se nešto dogodi! - opominjao sam ga više opominjući sebe jer sam i ja čekao. - Učini nešto! - Šta da učinim? - upitao je. Nisam znao da odgovorim. - Eto vidiš. Nešto ipak mora da se dogodi pa da krenem nekim boljim putevima. Ako se ne dogodi, šta da radim. I ovako je dobro... Uz višak mašte i snova bilo je mnogo nepotrošenih godina pred nama. Zato smo pomalo filozofirali misleći da donosimo zaključke od kojih će biti koristi. Ne, to nije bilo iz koristoljublja. Bilo nam je zabavno i još uvek lepo. Često smo odlazili u Rumuniju koristeći pogodnost onih nekadašnjih pograničnih dozvola i blizinu graničnog prelaza. Bilo nam je zabavno i, usput, odlazeći biciklima ili pešice, preprodavajući robu, ponešto smo i zaradili. Ali smo mnogo više trošili. Jedino Bata nije hteo da odlazi preko granice. Nisam ga ubeđivao niti sam ga pitao zašto bar jednom ne pođe sa nama. Jednostavno, nije mu se išlo. Ako nekada poželi ili baš bude potrebno radi kupovine stvari koje tamo behu mnogo jeftinije, on će poći "preko". Možda je te jeseni poželeo ili je babi ponestalo tanjira, posuđa, posteljine ili veša pa je rekao da bi i on u subotu sa nama. Pošlo je nas četvorica iz kraja. Ja sam produžio vozom u Temišvar dok su oni ostali u Žombolju u kojem se subotom uveče organizuje igranka u sali doma kulture, a moji drugovi su imali poznanike i prijateljice među momcima i devojkama iz tog dela Banata. Po dogovoru, kada sam se ponoćnim vozom vratio iz Temišvara, čekali su me na izlazu iz mesta odakle vodi tri-četiri kilometra prav put prema graničnom prelazu. Beše hladna noć. Duvao je vetar i mi smo cvokotali. Bate nije bilo, a nisu znali kuda je otišao. Da li mu se nešto dogodilo? Rekoše mi da je to bilo dosadno, nezanimljivo i promašeno veče i bolje bi bilo da su sa mnom pošli u Temišvar. Batu smo čekali sat vremena. Onda je Dragan prestao da drhti od hladnoće. Morao je da se pokrene, da potrči. Žarko je pošao sa njim. - Ja moram da ga sačekam - rekao sam. - Kako da prođem pored njegove kuće, a da se ne javim babi koja je sigurno budna i čeka? Svejedno je, čekao ga tamo ili ovde! - nisam znao da li da krenem ulicama varoši i da ga potražim. Možda se mimoiđemo... Otrpeo sam dobacivanja uličara, radoznale poglede retkih prolaznika i sumnjičave policajace koji nisu poverovali da zaista čekam druga. Počastio sam ih samo cigaretama a, kako to njima to nije bilo dovoljno, obećah im da ću u sredu imati više. Povukli su se ali se nisu udaljili. Držali su me na oku kao opasnost po njihov grad, sistem, režim i uređenje. A ja, praznih džepova, bez ičega, samo sam ličio na znak opšte opasnosti. Tako su prošla još dva sata. Ostao sam sam. Ni onih plašljivih uličara otrovanih najgorom rakijom, ni policajaca na vidiku. Nigde nikoga. Bata i Rumunka Ana Učinilo mi se da je počelo da sviće nad ravnicom. Petlovi zakukurikaše. Ugledao sam ga kako trči prema meni. Trčao je brzo kao da beži od nekoga, a zapravo je mislio da time skraćuje dugo vreme moga čekanja. Spremao sam se da ga izgrdim. Međutim, on je prilazio nošen krilima radosti, poskakujući, sa širokim osmehom koji je retko kada krasio njegovo lice. U praskozorju hladnog dana oči su mu blistale. Izvinio se i upitao gde su Dragan i Žarko. Rekoh mu da su davno otišli i da će nas čekati u Crnji. - Upoznao sam jednu Rumunku! Zapravo, nije Rumunka već Nemica ali razume naš jezik. Otpratio sam je do kuće i tu smo dugo razgovarali. Sutra ću opet da dođem! Začudio sam se. Pet-šest godina ga zovemo da pođe sa nama, a evo, prvi put je pošao i odmah se zaljubio. Nisam siguran da li je u mraku one prostorije koju zovu diskoteka i u crnoj pomrčini ulica dobro video njeno lice. Potapšao sam ga po ramenu rekavši mu da treba da požurimo. Usput je pričao samo o Ani. Otišao je i sutradan. Potom i u ponedeljak. U utorak je zakasnio na autobus kojim je putovao na posao, otvorio je bolovanje na nekoliko dana i ponovo otišao u Rumuniju. Tako je počelo. U decembru sam otišao u armiju pa smo se videli tek posle šest meseci. - Znaš da zakoni u Rumuniji ne dozvoljavaju pasoše neudatima i neoženjenima. Ana i ja planiramo venčanje a potom da ona pređe ovamo, u Srbiju! - rekao mi je. Poželeo sam mu sreću. Neka sve bude tako. I vratio sam se u Sarajevo da doslužim još šest meseci. Sledećeg decembra Bata mi je ispričao da nije sve kako su planirali. Venčali su se tamo, u Žombolju, ali nema šanse da Ana dobije pasoš u roku u kojem joj je obećano. Čekaće jer ne znaju šta drugo da rade. Prošla je zima i proleće. Još jedno leto iščezavalo je pod naletima jesenjih kiša i vetrova. Porasli su suncokreti i kukuruzi, Rumuni su opet bežali preko granice gotovo svakodnevno, u drugu državu gde se lepše živi. Na putu ka obećanoj zemlji naša Srpska Crnja beše prva, usputna stanica. Neki su uspeli, neki nisu. Uhvatili bi ih, vratili nazad, i sproveli do policijskih stanica a oni su i dalje čekali da se nešto dogodi. Zaticao sam odbačena, stara odela u kojima su pretrčavali ili puzali po onom brisanom prostoru sa rumunske strane granice, sve do prvih zaklona u njivama naših ljudi. Posle bi se presvukli i nastavili dalje, prema Padinskoj Skeli i Beogradu, drugoj usputnoj stanici. Razmišljali su Ana i Bata o tome ali još ih nužda nije naterala na takav rizik i avanturu. Ja sam opet nekud otišao. Videli smo se posle polugodišta jedne školske godine, posetio sam ih u kući koju su iznajmili. Ana je bila trudna, zabrinuta, pomalo nervozna i razdražljiva. Dobila je pasoš i prešla je u Srbiju. Bila je srećna, međutim, ta sreća trajala je kratko. - Da sam znala da se kod vas ovako živi, ostala bih tamo, kod mojih. Radila sam za hiljadu leja a ovde ni toliko. To što Ivan zarađuje neće biti dovoljno. Samo sam jednu muku zamenila drugom, većom! - govorila je i bila je u pravu. Podsticala je Batu da nešto učini, da se odluči. On je mislio da će živeti u Crnji kao i ostali. Radiće, štedeće, uzeće neki kredit. Svake godine po nešto; zrno po zrno, kamen po kamen. Anu će ova zlovolja proći. Samo da se navikne. Gastarbajterska sreća Ona nije htela da propusti priliku koja joj se dobijanjem pasoša i prelaskom u Srbiju ukazala. Njena rodbina živela je i radila negde u Nemačkoj. Poslali su joj garantno pismo i ubrzo su otputovali u Nemačku. Ali ne onako, turistički, da vide kako je pa da se vrate, već da se ne vraćaju nikada više! S obzirom na to da je ona Nemica, brzo su dobili povlastice, stan u kampu i socijalnu pomoć. Bata se prijavio za posao. Odabrao je nešto slično poslu koji je radio u Zranjaninu, a kasnije je birao poslove na kojima može više da se zaradi. Ana je rodila sina, zaposlila se i prešli su u bolju kuću. U Rumuniji su izbili nemiri baš na onom mestu koje je bilo središte našeg sveta i naših srca: u Temišvaru, u ulici između zgrade opere i pravoslavne crkve! Iskre su zapalile celu zemlju. Četiri godine kasnije bio sam poslednji put u Temišvaru. Bilo je leto one, 1993, kada je prvi put u još uvek polupraznim rafovima i izlozima rumunskih prodavnica bilo više neophodnih artikala nego u našim. Carovao je šverc benzina i svega ostalog. Vraćao sam se sa bratom onom ravnom cestom koja vodi prema graničnom prelazu. Preticali su nas i automobili i bicikli, tek poneki iz suprotnog pravca. Brat se osvrnuo za jednim crne boje koji je tiho prozujao kraj nas, nešto je rekao i požurio da me sustigne. Potom se, vozeći unazad, crni auto zaustavio nekoliko metara ispred. Spustila su se tamna stakla i muški glas me je pozvao po imenu. - Gde ste, braćo? - uzviknuo je i onda smo ga prepoznali. Potrčasmo jedan drugome u susret posle toliko godina! Bata je dobro izgledao. U početku je malo zanosio po "švapski" ali je brzo nastavio otežući slogove kao pravi Banaćanin. Dugo smo razgovarali u restoranu kod carine, rastali smo se obećavši da ćemo se videti već sutradan. I bilo je tako. Posetio sam ga u kući Aninih roditelja. Voleo bih da ga vidim Posle toga on je samo dva puta svratio do nas. Ja nisam bio kod kuće. Ana je dolazila u vreme godišnjih odmora, pričala nam je o životu u Nemačkoj, pokazivala fotografije i zapise načinjene nekom skupocenom kamerom. Prenosila je pozdrave. On je, kao i mi, imao preča posla. - Ubeđujem ga da dođe, da poseti rodbinu iako nije sa njima u dobrim odnosima - kazuje nam Ana. - A on kaže da mu je lepo rekla tetka Desa, komšinica, kada joj je spomenuo da bi trebalo da pomogne nekim rođacima: "Bato, slušaj me, znam te od onoga dana kada te je Stojanka kao bebu donela ovde kod nas jer nije smela odmah kod babe! Imao si i imaš babu i dedu! Samo njima duguješ dok su živi! Gledaj sebe i svoju porodicu!" On se malo naljutio ali je brzo razumeo i prihvatio to što mu je rekla komšinica koju mnogo poštuje. Baba i deda više nisu živi, imanje su nasledili neki rođaci. Bati ništa nije ostalo kao uspomena i zato on pita samo za vas iz nekoliko komšijskih kuća. Za školske drugove. I ponekad baš poželi da ste bliže! Znam da ga pokreće inat. Neka je on živ i zdrav pa i ako se ne sretnemo. Sve manje govori srpski pa njihov sin dobro razume na srpskom samo ono što mora da razume: kad otac podvikne i opsuje! I navija za naše reprezentacije, za "Zvezdu" još uvek više nego za ostale. Raduje se, tuguje i nervira. Pobede i porazi dolaze i prolaze, u sportu je isto kao u našim životima. Saznali smo da gradi lepu, veliku kuću u Žombolju. Dogovaram se sa nekim komšijama da bar ovoga leta pređemo preko da ga vidimo. Moramo po neke dozvole po koje se radi prelaska u najbližu susednu varoš mora ići u ambasadu. I mora da se plati. Toga pre nije bilo. Pitamo se zašto on, građanin Evropske unije, ne dolazi. Njemu je ipak lakše! Pre nekoliko dana, posle više od trideset godina, Stojanka je navratila u našu ulicu. Čula je da sam i ja došao. Raspituje se za Batinu adresu i broj telefona. Nisam hteo da joj kažem. Niko joj ništa nije rekao osim da se čudimo kako da to uopšte pita. Ništa osim "Dobar dan" ili "Do viđenja". Na kraju, ne bih voleo da posle svega ostanu samo nadgrobni spomenici na našem groblju: njegovi deda i baba, otac Pera i brat Dragan. I priče, slične ovoj, koje često pričamo. Bilo bi lepo da se sretnemo i još jednom podsetimo onih srećnih dana koji žive u nama ne napuštajući izbledele listove sećanja i uspomena. Uvek su nam mnogo značili. Uvek zatrebaju. Mi se vraćamo da bismo još jednom krenuli. Pre nego što nas napuste oni dani i one godine. Ili pre nego što mi napustimo njih.
Lajkuj ovaj stih:
 

Konačno sam pobegla od sivila velegrada

   (upisano: 04 Jul 10, 23:01) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kao gradsko dete nikada nisam spoznala lepote prirode. U velegradu, u kojem sam odrasla, zelenilo je bilo omeđeno betonskim ivičnjacima, a životinje su nam bile dostupne jedino u zoološkom vrtu. Zahvaljujući prijateljici Nadi, detetu sa sela, spoznala sam čari seoskog života. Baš tamo, u toj prelepoj sredini za kojom sam žudela ceo svoj život, upoznala sam Batu. Odmah sam znala da je on čovek mog života. Rođena sam u srcu mnogoljudnog grada, kao i moji preci generacijama unazad. Još je pokojni deda umeo da se, kada bi ga neko pitao odakle je, našali da se ne seća jer je po rođenju glavom udario u semafor. I baka je u svoje vreme bila prava gradska devojka sa pedigreom. Pohađajući škole klavira, francuskog jezika i baleta, otac i majka su se upoznali, prepoznali i zavoleli. Venčali su se, a onda su dobili novu gradsku princezicu - mene. Na fotografijama iz najranijeg detinjstva nosim šeširiće, šepurim se u štirkanim balon-haljinicama uz rukavice, obavezno od usklađenog materijala. Moje odrastanje bilo je srećno, ali nekako mirno i sputano. Na gradskom asfaltu mogućnosti za igru bile su ograničene jer je zelenilo bilo omeđeno betonskim ivičnjacima, a životinje su nam bile dostupne jedino u zoološkom vrtu. Srećna okolnost bila je to što za drugo nisam znala jer nismo imali rođake ni prijatelje na selu. Družili smo se isključivo sa finom gradskom gospodom, ne zato što smo vodili računa o staležu i poreklu, nego zato što smo jedino sa takvima dolazili u kontakt. Smatrali su me čudakinjom Prvi put srela sam se sa drugačijima od sebe kada sam krenula u školu. Našla sam se na klizavom terenu jer ovde niko nije bio kao ja pa sam se osećala izgubljenom i neprilagođenom. Više od svega želela sam da se uklopim, ali drugoj deci smetao je moj način izražavanja, gospodski maniri i kitnjasti, starinski rukopis. Smatrali su me čudakinjom, a ja sam samo želela da me zavole takvu kakva jesam jer nisam umela drugačije da se ponašam. Izopštena iz društva vršnjaka, vreme koje je trebalo da provodim sa njima posvećivala sam knjigama. Pisana reč bila je moj jedini i uvek veran drug. Zahvaljujući toj magiji, približavala sam se nedostupnim i nepoznatim predelima. Tako sam čitala bajkovite opise prirodnih blagodeti kojih sam, živeći u sumornom gradskom okruženju, bila lišena pa sam im posvećivala naročitu pažnju. Nepregledne zelene poljane, miris osušenog sena i sveže pokošene trave - motivi su koji su se ponavljali iz knjige u knjigu. Iz nepoznatog razloga, zapravo ne znajući kako sve to izgleda, vapila sam za takvim okruženjem jer mi je delovalo iskreno i prirodno, za razliku od pretrpanog grada u kome sam se osećala usamljenom. Za razliku od mene, mojim roditeljima je gradska sredina bila poželjna. Ni odmor nismo provodili u prirodi, nego smo obilazili evropske metropole. Dok su se oni divili sivilu zgrade kakvu dotad nismo videli, ja sam pokušala da pogledom pronađem ptičice i da čujem njihov cvrkut. Kao i u mom gradu, videla bih jedino golubove, zbunjene i namamljene hranom koja im se nudila na trgovima, dok veselih vrabaca nigde nije bilo. - Kako možeš da voliš i želiš nešto što nikada nisi videla, nešto što je teško čak i zamisliti? - upitala me je majka jednom prilikom kad sam joj rekla da bismo na zimovanje te godine mogli da odemo na neku planinu gde nije razvijen turizam. - To me privlači baš zato što nisam videla - pokušala sam da joj objasnim. - Dete moje, ne bi se snašla, veruj mi. Priroda i divljina nisu za osobe našeg senzibiliteta. Previše smo prefinjeni za takve stvari... Da ne bih mislila na koještarije, kako je sve moje misli van "društveno prihvatljivih" nazivala moja majka, u ruke mi je tutnula bonton debelih korica iako sam ga odavno znala napamet. Konačno Srednju školu pamtim kao krizan period u životu. To je vreme kada je popularno biti u grupi, pa su individualci poput mene uglavnom u zapećku. Zato sam se još više zagnjurila u svet knjiga pa nije bilo dileme oko fakulteta koji ću upisati. Književnost je bila i po ukusu mojih roditelja jer se uklapala uz moje neformalno obrazovanje, strane jezike i klasične plesove. Strahovala sam od još jednog, pojačanog, osećanja izolovanosti, ali srećom, ispostavilo se da sam pogrešila. Na fakultetu smo svi bili individue sa pravom na različitost i lični stav. Nije, kao u srednjoj školi, postojao vođa kojem su se svi priklanjali i dodvoravali. Tako ni moje prastaro naliv-pero nije izazivalo podsmeh. Kada niko nije ni glavu podigao na klasični baloner koji sam nasledila od bake, shvatila sam da sam na pravom mestu. Bila sam presrećna... Već prvog dana pronašla sam drugaricu. Nada je u amfiteatru bila usamljena pa sam radosno klimnula glavom kada me je upitala da li može da sedne pored mene. Sušta suprotnost meni, svidela mi se posle nekoliko razmenjenih rečenica. Živahna i pričljiva, bila je za mene, ćutljivu i povučenu, sagovornik iz snova. - Strahovala sam od prvog dana na fakultetu - priznala mi je. - Ne znam nikoga pa sam se plašila da ću biti usamljena. Mislila sam da će svi biti isfolirani, uobraženi, a srela sam tebe tako prirodnu - zagrlila me je kao da se znamo sto godina. Mnogo godina kasnije, kada je naše drugarstvo preraslo u duboko prijateljstvo, priznala mi je da je baš meni prišla zato što je videla da sam kao i ona, na prvi pogled, apsolutni autsajder. Kao dete sa sela, nije umela da napravi razliku između kvalitetnih i jeftinih tkanina, garderobe sa potpisom i one bez njega. Na sreću, bilo je tako, rekla sam joj tada jer ko zna kojim bi putem krenuo moj život da mi se tog dana nije obratila vesela modna neznalica. Rumena i živahna, lepa kao slika, prepuna priča o svojim dogodovštinama, odrasla na selu, nije se uklapala u gradske tokove, ali nije ni pokušavala da bude ono što nije. Zato sam je posebno cenila. Stanovala je u domu, živela je skromno, pa sam, kad god smo se dogovarale da zajedno učimo, insistirala da to bude u mojoj prostranoj kući. Kada sam je prvi put dovela, smejala sam se kao nikad u životu. Plašila se čak da sedne u stilsku fotelju. Koliko se ona čudila raskoši koja me je okruživala, toliko su moji roditelji bili zgroženi njenom pojavom. - Zar si baš morala da dovedeš u kuću neku "no name" drugaricu? - upitala je sa kiselim osmehom na licu moja majka. - Bar neko profesorsko, doktorsko dete, ništa? - Nada je potpuno autentična i baš zato mi se dopada - nisam nameravala da popustim. - Takva je kakva je i ne trudi se da se utopi u moru sličnih. A to baš cenim. - Ne bi joj bilo loše da se utopi u tom moru kada bi mogla - ubacila je nakašljavši se značajno. - Sve ribe u tom moru prave su ajkule za nju, pa će teško takva opstati... - "Takva"? A šta joj to, molim lepo, nedostaje? - Dikcija, maniri, pristojna garderoba i frizura, koliko sam mogla da primetim za početak. - Za početak, nemoj tako da gledaš na ljude i lepše ćeš se osećati, videćeš - prvi put u životu drznula sam se da joj odgovorim, nimalo damski. Bila sam ljuta što neće čak ni da pokuša da prihvati divnu osobu koju nazivam svojom prijateljicom. Konačno - put na selo Ne znam da li je otac, odmereniji i tolerantniji od majke, uticao na nju, tek, nije više prigovarala kad je Nada dolazila kod nas, pa smo nas dve sa žarom učile za ispite. U međuvremenu smo se zbližile pa smo mnogo vremena provodile razgovarajući o svemu. Tako sam prvi put nekome mogla da ispričam koliko sam u detinjstvu patila što nisam bila bosa, u čoporu, i musava na nekoj livadi. - Onda ćeš jednom morati da dođeš kod mojih u selo - obradovala me je. - Stanislav i ja i danas umemo da se vijamo po livadi kao deca. - Stanislav je tvoj dečko? - upitala sam. - Ma, ne - zakikotala se. - Stanislav je Bata, u stvari, to mu je pravo ime. Sada sam znala o kome je reč. O Bati, starijem bratu, pričala sa mnogo iskrene ljubavi. Znala sam da vodi veliko porodično gazdinstvo u njihovom selu. Nekada sam se pitala kako izgleda taj "autohtoni seljak", kako je govorila moja prijateljica. Šalila se na sopstveni račun i to mi je baš prijalo... Leto između treće i četvrte godine bilo je najduže i najdosadnije u mom životu. Prerasla sam letovanja sa roditeljima, sa vršnjacima sam se slabo družila i bila sam usamljenija nego ikad. Nadin povratak sa sela nisam očekivala do jeseni pa sam se veoma obradovala kada je jednog jutra pozvonila na moja vrata. - Pakuj se - naredila mi je. - Ideš kod mene, na selo. Od ushićenja nisam znala šta treba da ponesem. Zato moja majka jeste... Dala mi je pun kofer dezinfekcionih sredstava, flastera i zavoja, kao da idem na bojno polje. - Tamo čovek nikada ne može da bude siguran pored tolikih insekata, glodara i ostalih napasti - rekla je pred Nadom, na šta sam ja pocrvenela, ali mi je ona šeretski namignula iza majčinih leđa pa sam odahnula znajući da nije uvređena. Put kroz živopisne krajolike o kakvima sam godinama maštala, bio je melem za moju dušu. - ...sa Batom idemo na jezero... - jedva sam razabrala nekoliko Nadinih reči jer nisam mogla pogled da odvojim od boja koje se smenjivale kao na traci. Na stanici nas je dočekao Nadin brat. Tamnoput i lep, bio je slika i prilika svoje sestre. Lako kao pero, podigao je moje teške torbe i pošli smo u pravcu njihove kuće. Uživala sam punim plućima u svakom trenutku boravka na selu. Bili smo na jezeru, šetali onom livadom o kojoj mi je Nada pričala i brali zrele plodove stare jabuke pod kućom. Nadini roditelji bili su divni, iskreni, prostodušni i gostoljubivi, i učinili su sve da se osećam prijatno u njihovom domu. "Autohtoni seljak" Primetila sam da me Bata gleda sa simpatijama. Nisam u tome bila iskusna, ali samo tako mogla sam da protumačim neobični trud da mi udovolji u svakom pogledu, skretanje pogleda kad bi nam se oči srele i smetenost na koju me je Nada upozorila. - Ne znam šta mu je - rekla mi je kad smo ostale same. - Ne liči na njega da prospe mleko ili obrane jabuke... - Šta ti je, pa svakom se dešava... - nisam u tome ispočetka videla ništa čudno. - Dešava se, ali tri puta u jednom danu i to svaki put pred tobom... Priznaćeš, čudno je. Pocrvenela sam kad sam shvatila na šta aludira. - Stvarno, drugarice, da li bi mogla da živiš na selu? - upitala je primetivši da sam se zbunila. - Ne znam, možda... valjda bih... - rekla sam na kraju, na šta smo se obe zasmejale. Kada me je Bata sledećeg dana pozvao u šetnju, a Nada se izgubila u nepoznatom pravcu, znala sam da mu je rekla... Dugo smo šetali, a onda smo seli na upravo pokošenu livadu. Ćutali smo neko vreme, a onda me je Bata, kao u snu, nežno poljubio. Naš prvi poljubac bio je nespretan, ali već sledeći bio je sladak, neodoljiv... Znala sam da sam se zaljubila. Ostala sam kod njih do kraja leta, dok se miris osušenog sena nije proširio selom. Jedva sam se odvojila od tog raja i mog Bate. Dogovorili smo se da će doći da me poseti, prošvercovaćemo ga pored mojih roditelja kao Nadinog brata, tako smo isplanirali. Asfalt mi je delovao još sumornije kada sam se vratila iz tog živopisnog kraja. - Vidi ti tu boju u obrazima - komentarisala je majka. - Znači li to da ti je prijao boravak na selu? - Baš mi je prijao, čini mi se da bih mogla tamo da živim - odlučila sam da isprobam teren. - Šta ti pada na pamet? - rekla je i otišla dok sam se ja smejala. Bata je došao i izazvao je zgražavanje mojih roditelja, kao sam očekivala. Provela sam sa njim tri predivna dana, ispratila sam ga i onda sam roditeljima rekla istinu. - Bata i ja se volimo i, čim završim fakultet, venčaćemo se i živećemo na selu. Ipak su došli kod nas Majka je tražila nitro-glicerin, a otac od šoka zanemeo. Nisam htela da odustanem od plana pa sam ih pustila da odboluju činjenicu da njihova kćerka neće biti uvažena gradska dama. Ćutali su, uzdisali, pretili da će me se odreći i molili, ali bila sam tvrdoglava. Izdržala sam bez Bate do sledećeg leta, a onda sam ponovo otputovala u selo, ovog puta zauvek. Inspirisana okruženjem i emocijama koje su se razbuktale, počela sam da radim na svojoj prvoj knjizi. Bila sam presrećna i ispunjena prvi put u životu, ali ipak zakinuta za ljubav roditelja koji, nakon što sam otišla, nisu pokazali interes za moj život iako sam im se redovno javljala. Naši razgovori bili su formalni, a oni gluvi na pozive da mi dođu u posetu. I, kada sam već izgubila nadu da će se ikad pomiriti sa mojim odlaskom iz grada, ugledala sam ih. Srce mi je poskočilo od radosti pa sam im u momentu oprostila sve spremno ih dočekavši u zagrljaj. Ovoga puta torbu sa medicinskom opremom nosila je majka, ali se posle dva dana, iako to nije priznala, uverila da joj neće trebati. - Ovo je najbolja štrudla koju sam jela u životu - rekla je, a ja sam znala da se iza tog, naoko površnog, komplimenta krije mnogo veće priznanje. Majčin pogled mi je potvrdio da je zadovoljna mojim izborom. Otac je, kao i uvek, popuštao mnogo lakše, pa je uz čašu šljivovice sa mojim svekrom već dogovarao dolazak na svinjokolj na zimu. Kada se osvrnem na protekle godine, vidim da sam dobila mnogo više nego što sam očekivala. Da mi je neko, onog trenutka kad su me upisali na časove klavira, rekao da ću sreću pronaći daleko van grada, nasmejala bih mu se... I ovako se smejem, ali samo zato što ne mogu da sakrijem koliko sam srećna...
Lajkuj ovaj stih:
 

Njena tužna sudbina

   (upisano: 03 Jul 10, 22:57) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Svetlana je bila lepa i izuzetno imućna. Uprkos ogromnoj razlici u imovnom stanju, bile smo veoma bliske. Svetlana je, neplanirano, ostala u drugom stanju i rodila je kćerku o kojoj smo zajedno brinule do trenutka kada je ona, nažalost, nastradala u saobraćajnoj nesreći. Na samrti me je zamolila da joj ispunim jedinu želju i saznam da li ju je ijedan od muškaraca, sa kojima je bila u vezi, iskreno voleo. Svetlana i ja bile smo od detinjstva najbolje drugarice a to drugarstvo nastavilo se i u srednjoj školi. Potom je ona otišla da studira u Beograd a ja sam ostala u našem gradu. Ređe smo se viđale ali smo ostale dobre prijateljice. Svetlana je bila veoma lepa i... veoma bogata. Bila je jedino dete svojih roditelja a ni sestre njenog oca ni braća njene majke nisu imali potomke pa ih je sve nasledila. Uprkos ogromnoj razlici u imovnom stanju, bile smo veoma bliske. Živela sam mirnim, provincijalnim životom srednjoškolske profesorke, koji mi je potpuno odgovarao. Povremeno sam se upuštala u kratkotrajne i, uglavnom, beznačajne veze sa muškarcima koje mi nisu mnogo značili i, kada sad razmišljam o tome, sigurna sam da je to bilo obostrano. Međutim, kao i sve mlade žene, čeznula sam da sretnem Gospodina Pravog, muškarca u koga bih se zaljubila i koji bi me beskrajno voleo. I bila sam bolno svesna činjenice da je doba prinčeva na belim konjima odavno prošlo... Ipak, nije me zaobišlo ljubavno ludilo. Samo jednom sam se zaista zaljubila u mladića za koga mi se činilo da je "čovek mojih snova" ali se kasnije ispostavilo da me je sve vreme varao. Zato sam prekinula tu vezu mada mi je bilo veoma teško. Posle mnogih noći provedenih u suzama zaklela sam se da se nikada više neću zaljubiti, da nikada više nijednom muškarcu neću pokloniti svoju ljubav. To nikako nije značilo da ću se potpuno lišiti muškog društva, flertovanja, zajedničkih izlazaka i svega što uz to ide, ali prave i iskrene ljubavi tu nije bilo. Božiji dar Svetlanin život se u tom pogledu potpuno razlikovao od mog. Upadala je iz veze u vezu, kretala se u najvišim krugovima, oko nje su obletali udvarači, i činilo mi se, bar po onome što mi je pričala, da se u tom vrtlogu ljubavi i strasti poprilično dobro snalazi. Jednom prilikom primetila sam da je znatno mršavija i delovala mi je zabrinuto. Ona, koja je uvek bila vedra, puna optimizma i pozitivne energije, sada je izgledala slomljeno, lice joj je bilo bledo a pogled neusredsređen, kao da je muče teške misli. - O čemu se radi, Svetlana? - upitala sam je. Kao i uvek, prema meni je bila iskrena i, jasno i bez uvijanja, objasnila mi je razlog svog nemira. - Trudna sam, Ljubice. - Bože moj, zar je to razlog za toliku nervozu i zabrinutost? - uzviknula sam. - U čemu je nevolja? Otac deteta neće da se oženi tobom? Neće da prizna dete jer je već oženjen? Bilo kako bilo, ne smatram da je to nerešiv problem. Ko je srećni tata? - Nije tako jednostavno, Ljubice! - uzdahnula je bledo se osmehnuvši. - Tata uopšte nije srećan, poginuo je pre mesec dana. Uozbiljila sam se shvativši da je situacija u kojoj je moja najbolja prijateljica komplikovanija nego što sam mislila. - Da li si ga volela? - upitala sam. - Iskreno govoreći, više to ni sama ne znam! - odgovorila je slegnuvši ramenima. - Čekaj, Svetlana! - zamolila sam je. - Čini mi se da je sada najvažnije sledeće: da li želiš ili ne želiš to dete. Od toga sve zavisi. - Želim ga, Ljubice! - odgovorila je bez kolebanja. - Želim ga više od svega na svetu! Po njenom licu videla sam da je iskrena. Uostalom, bile smo najbolje prijateljice i nikada nismo lagale jedna drugu. - Imaću devojčicu - nastavila je. - Već sam joj dala ime. Zvaće se Božana jer će za mene biti pravi božji dar. Znala sam da odgajanje deteta Svetlani neće predstavljati problem što se tiče finansija. Bila je lepa, mlada, obrazovana i veoma, veoma imućna. Stekli su se svi preduslovi da sama podiže dete i da kasnije izabere muškarca za koga će se udati. Nimalo nisam sumnjala u to da bi takva "lista čekanja" bila podugačka. Svetlana je prestala da radi, morala je da čuva trudnoću. Postala je preterano nervozna i provodila sam svaki vikend sa njom tešeći je i pomažući joj da prebrodi te teške trenutke. Neprestano joj je bilo muka, povraćala je, malo je jela, nije podnosila ni vrućinu ni hladnoću... Brinula sam o njoj kao da mi je rođena sestra a ona je umela to da ceni. Ponosne na „našu kćerkicu" Teško se porodila. U jednom trenutku život joj je bio u opasnosti, ali se, na sreću, sve dobro završilo. Rodila je zdravu plavokosu devojčicu i to malo, nežno, bespomoćno biće od početka smo u šali nazivale "našom kćerkicom". Vratila sam se u svoj grad ali sam ostala u stalnoj vezi sa Svetlanom. Nas dve i njena devojčica zajedno smo provodile vikende, letovale smo i zimovale, a Božana se veoma vezala za mene, kao da je moja. Od tada je prošlo devet godina. Božana je pohađala osnovnu školu, bila je preslatka i odlično je učila. Već je počela da osvaja nagrade na školskim takmičenjima i nas dve bile smo na nju veoma ponosne. Ni Svetlana ni ja nismo se udale. Dok sam ja izbegavala brak zbog nesrećne mladalačke ljubavi koju nikada nisam prebolela, Svetlana to nije učinila iz drugih razloga. Bila je temperamentna mlada žena izuzetne lepote i mnogi muškarci želeli su da se njome ožene, međutim, Svetlana je bila nestalna i izbegavala je duže veze. Kao da su sva njena osećanja bila rezervisana za kćerku i za prijateljstvo sa mnom... U stvari, mislim da je suština bila u nečemu drugom: Svetlana nikada nije našla pravog muškarca, nekoga ko bi joj sasvim odgovarao, a nije bila spremna na kompromise. Pored toga, nikada nije bila potpuno sigurna u iskrenost osećanja koja su ti muškarci gajili prema njoj. - Ne bih se usudila da bilo koga od njih priključim na poligraf jer sam sigurna da bih se razočarala - rekla je. - Pa, dobro, kad je tako, uzajamno se lažemo i lepo nam je... - Govoriš gluposti! - pobunila sam se. - Lepa si, bogata... - Upravo o tome se radi, Ljubice! - prekinula me je. - Niko me ne voli zbog mene, svi vide moj novac. Zar da se za takvoga udam? Priznaj da sam u pravu! Neodređeno sam se osmehnula slegnuvši ramenima, nisam želela da se izjašnjavam o tako delikatnom problemu. Saobraćajna nesreća Jednoga dana došla sam, kao i obično, kod Svetlane i Božane u Beograd. Posle posete zoološkom vrtu i luna-parku, uveče smo otišle na večeru u restoran van grada. Kada smo krenule natrag, Božana je zamolila da se vozi sa mnom, u mom automobilu, jer me se zaželela a uskoro je trebalo da krenem kući. Svetlana, naravno, nije imala ništa protiv, vozila svoj "ford" ispred nas. Deset minuta kasnije veliki kamion koji nam je išao u susret iz nepoznatog razloga skrenuo je na levu stranu naletevši na Svetlanin "ford". Sudar je bio strašan. Da nisam trenutno reagovala pritisnuvši kočnicu i skrenuvši sa puta, nastradale bismo i Božana i ja. Ovako smo prošle bez ijedne ogrebotine. Svetlana nije bila te sreće... teško je povređena. Ni danas ne mogu da shvatim kako sam uspela da je izvučem iz smrskanog automobila, da pozovem Hitnu pomoć i obavim sve ono što je neophodno u takvim situacijama. Preneli su je u bolnicu i tri dana je lebdela između života i smrti. Bila je pri svesti i na trenutke veoma lucidna iako je znala da će umreti. Bila je pribrana, pomirila se sa sudbinom i više se ničemu nije nadala. Naravno da sam ta tri dana neprestano bila uz nju. Pred smrt me je zamolila da joj ispunim poslednju želju. Ispričala mi je da je, otkako se Božana rodila, bila u vezi sa petoricom muškaraca. Ni za jednog nije bila sigurna da je iskreno voli i zato se nije udala, a želela je da ih posle njene smrti pronađem i da im kažem da je poslednjih godina nerazumno trošila, da je umrla u siromaštvu i bedi, i da svakog od njih pitam da li bi usvojio njenu kćerku, malu Božanu koja je sada ostala siroče, i bez roditelja i bez sredstava za život. To je bila Svetlanina poslednja želja i obećala sam joj da ću je ispuniti. Izdahnula je uverena da ju je čovek koji potvrdno odgovori zaista iskreno voleo. Svetlana je celog života bila romantični idealista... Moje „putešestvije" Prvi na listi bio je neki vlasnik prodavnice automobila. Primio me je ljubazno ali, kada sam mu biranim rečima saopštila da je Svetlana umrla u siromaštvu direktno ga upitavši da li bi usvojio njenu kćerku, činilo se kao da će svakog trenutka dobiti infarkt. Međutim, i dalje je bio veoma ljubazan, vest o Svetlaninoj smrti očigledno ga je potresla, ali mi je na kraju objasnio da se u međuvremenu oženio, da njegova žena, naravno, ne zna za njegovu i Svetlaninu veliku ljubav i da uskoro očekuje treće dete. Ipak je ponudio izvesnu sumu novca da pomogne maloj Božani pravdajući se time da je to najviše što može da učini. Drugi je bio zgodni četrdesetogodišnjak. Nije se oženio i učinilo mi se da je iskreno ožalošćen vešću o Svetlaninoj smrti. Čak je zatražio od mene da mu ispričam detalje saobraćajne nesreće u kojoj je nastradala. Ali, kada sam mu saopštila Svetlaninu poslednju želju, prebledeo je uhvativši se šakama za naslon stolice, kao da se plaši da će se onesvestiti. Iskreno mi je rekao da se upravo priprema za ženidbu postarijom bogatašicom, udovicom koja mu je svojim novcem omogućila da spase firmu od propasti. - Dakle, gospođo, shvatićete... Nemoguće je da svojoj budućoj ženi, koja ima troje dece, spomenem mogućnost usvajanja kćerke svoje bivše devojke, devojčice koja nije moja... Razumete u kakvoj sam situaciji... Razumela sam i otišla. Treći muškarac sa Svetlanine liste bio je poprilično mlad. Primio me je u salonu firme u kojoj je radio kao stručnjak za advertajzing a kada je čuo da je Svetlana mrtva, postavio mi je samo jedno pitanje: - Šta će sada biti s njenom devojčicom? - Zbog Božane sam i došla - odgovorila sam. - Pre nego što je umrla Svetlana mi je pričala o velikoj ljubavi između vas dvoje i zamolila me je da vas potražim i da vas pitam da li biste pristali da usvojite njenu kćerku. U protivnom, siroto dete će do punoletstva morati da ostane u nekom sirotištu... - Nema problema! - impulsivno je odgovorio taj mladi, elegantno odeveni čovek. - Biću presrećan da se brinem o Božani i da je prihvatim kao svoju kćerku mada ona to nije. Znate, veoma sam želeo da se oženim Svetlanom ali je ona uvek govorila da sam isuviše mlad i da treba da se posvetim poslu i karijeri... - Da li vam je poznato da je poslednjih godina Svetlana potrošila svu svoju imovinu? Njena kćerka nije nasledila ništa osim majčinih dugova... Nadam se da to neće promeniti vašu odluku? - rekla sam gledajući ga pravo u oči. Na licu mog sagovorika prvo je pojavio izraz teško kontrolisanog besa a odmah zatim i izraz dubokog razočarenja. - Zašto mi to odmah niste rekli? - grubo je upitao. - Još uvek malo zarađujem, jedva imam dovoljno i za sebe i nikako ne bih mogao da izdržavam devojčicu... Gubila sam nadu Nije se stideo on, postidela sam se ja. Okrenula sam se i izašla bez pozdrava. Čovek je očigledno bio hladni račundžija koga je interesovao samo Svetlanin novac. Počela sam da pomišljam da je moja najbolja prijateljica bila u pravu kad mi je govorila da je nijedan muškarac nije ozbiljno, istinski voleo, nego da je sve njih zanimali samo njena nesvakidašnja, vanserijska lepota i njen novac. Četvrtom muškarcu bilo je oko četrdeset pet godina. Nije bio fizički privlačan, najbolje godine očigledno su već bile iza njega. Njegove oči, iza debelih stakala naočara, bile su izuzetno blage. Posetila sam ga u skromnoj, ali čistoj i lepo uređenoj, kući na periferiji a kada sam mu saopštila da je Svetlana umrla, rasplakao se kao dete. - Bila je divna žena, divna osoba... - zamuckujući je počeo kada se pribrao. - Znate... Ja sam je uvek voleo mada se nikad nisam usudio da joj to kažem... Bilo mi je dovoljno to što mi je verovala, njeno prijateljstvo, druženje sa njom... Ispovedala mi se, pričala mi je sve o sebi, nazivala me je "jedinim čvrstim osloncem u njenom promašenom životu"... Slušao sam njene tužne ispovesti mada mi je ponekad to bilo veoma teško... Ne mogu da verujem da je više nema, da je nikada više neću sresti, da neću videti njen blistavi, zanosni osmeh niti sjaj njenih divnih, setnih očiju... Sirota, draga, Svetlana... Ne znam kako, ali osetila sam u glasu tog slomljenog čoveka iskrena osećanja. - Sada je tu Božana, gospodine Zdravko... - tiho sam nastavila. - Vi možda ne znate, ali Svetlana je umrla ne ostavivši ništa od imovine... Prekinuo me je ne dozvolivši da završim. - Ali, molim vas! Ne zarađujem mnogo ali sve što imam podeliću sa malom Božanom... Nekako ćemo se snaći, radiću honorarno, subotom i nedeljom, zaradiću! Svetlanina kćerka ne može da ostane na ulici, ne može otići u sirotište... Biće dovoljno za nas dvoje, biću joj otac, brinuću o njoj. Oduvek sam želeo kćerku... Voleću je kao što sam iskreno voleo njenu nesrećnu majku... Zaželeo sam se Božane, dugo je nisam video a znam da mi je ona veoma naklonjena. Znate, Svetlana je često izlazila i ostavljala je devojčicu kod mene, a nas dvoje smo se zbližili. Vodio sam je na pecanje i u vožnju čamcem, zatim u bioskop, u dečje pozorište... Za mene su to bili divni dani... Kada smo se rastajali, uvek mi je govorila da jedva čeka da ponovo dođe kod mene... Opet se rasplakao. Pružila sam ruku preko stola dodirnuvši njegovu šaku. Podigao je glavu i pogledao me zamagljenim pogledom, očima punim suza. Priznala sam mu da je priča o tome da je Svetlana za života potrošila svu svoju ogromnu imovinu izmišljena. - Ali, meni je to svejedno, gospođice! - uzviknuo je. - Nije važan novac, važna je mala Božana, njena budućnost, a najvažnija je ljubav! Božana je najzad pronašla tatu kakvog je mogla da poželi. Istovremeno je našla i mamu jer sam se udala za Zdravka i nikada se zbog toga nisam pokajala. Naučila sam ga da me voli a da istovremeno nikada ne zaboravi Svetlanu, isto kao što je ni ja nikada neću zaboraviti. Božana je naše dete, ona je zdrava, vesela devojčica a Zdravko i ja se trudimo da joj obezbedimo bezbrižno detinjstvo i mladost, da bude srećna u životu. Mnogo srećnija nego što je bila njena mama.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kako sam pronašao ženu svog života

   (upisano: 02 Jul 10, 23:31) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Tek nedavno shvatio sam da zaista ima dana kad ne treba ustajati iz kreveta. Upravo jedan takav dan "dogodio" se i meni, a zamislite, bio je petak trinaesti. Nikada nisam bio sujeveran, petak trinaesti bio mi je dan kao i svaki drugi. Naravno, do pre dva meseca. Kao i svakog jutra, i tog sam onako bunovan ušao u kupatilo i stao pod tuš očekujući da će mi mlaz tople vode pomoći da se razbudim i vratim među žive. Međutim, suprotno očekivanju, zapljusnuo me je jak mlaz hladne vode, one prave izvorske, što reže poput najoštrijeg noža. Sledio sam se. Pravo čudo što nisam doživeo infarkt (to je jedino što me je utešilo). Nekako sam uspeo da preživim to neočekivano surovo buđenje i još suroviju spoznaju da mi je crk"o bojler, da bih odmah potom ostao zaglavljen u liftu sa najogorom ženskom osobom na svetu. Bila je to komšinica sa osmog sprata, debela, grozna žena masne kose, podbulog lica, širokog nosa, koja je uvek mirisala na zapršku. Tri nesreće u jednom danu Da sam kojim slučajem ostao još samo minut duže u toj surovo maloj kabini lifta, siguran sam da bih istresao iz želuca sinoćnu večeru. I to sam preživeo verujući da sam za taj dan odužio svoje, da sam pregurao sve baksuzluke koje čoveka mogu da zadese. Međutim, prevario sam se. Ne kažu ljudi bezveze da - kad ti tako krene, obavezno idu tri nesreće zaredom. A meni je cupkanje u liftu bila tek druga. Naravno, treća je bila najgora, otrežnjujuća. Put do fakulteta prevalio sam bez problema, ali ono što me je dočekalo u mom radnom kabinetu prevazišlo je sva moja očekivanja. Neko je, igrajući se na mom kompjuteru, obrisao podatke koje sam mesecima brižljivo prikupljao. Moj mentor, profesor Janković, stariji čovek pred penzijom, radio je istraživački rad pod naslovom "Uticaj kontinentalne klime na pse poreklom iz Sibira" i ja sam mu, kao asistent na biologiji, pomagao u skupljanju podataka. Kada sam uključio kompjuter i uneo šifru, a potom ugledao prazan fajl, gotovo da sam ostao bez vazduha. Sve što sam mesecima radio netragom je nestalo. Besno sam izleteo iz prostorije, verovatno nošen unutrašnjim nagonom da pronađem krivca za sve nevolje koje su me tog dana snašle. A da sam ga kojim slučajem pronašao, sada bih sigurno sedeo na optuženičkoj klupi okrivljen za ubistvo sa predumišljajem. Srećom, ako se to tako može nazvati, u blizini fakultetske zgrade naišao sam na Peru Đavola, momka sa kojim sam delio klupu punih četrnaest godina. Kao i uvek, bio je nasmejan, neopterećen ovozemaljskim problemima. Prava osoba za moju napaćenu dušu. - Gde si, Zoki, kućo stara! Otkad tebe nisam video - povikao je čim me je ugledao. - Bolje što nisi. Kako me je krenulo, bojim se da ću i tebi neko zlo doneti - rekao sam bezvoljno. - Zašto? Šta se dogodilo? - A šta nije? - Sto posto te je riba ostavila - izjavio je Pera i potapšao me po leđima. - Ne brini se, stari moj, imam jednu na lageru. Baš za tebe, rođena štreberka, tvoja buduća koleginica, apsolvent na biologiji. - U ovom trenutku ne bi mi pomogla ni Sindi Kraford - rekao sam ispričavši mu šta mi se tog prepodneva dešavalo. - Auuu, pa ti si baš zaglavio. Mislim da bi trebalo da odemo nekud na piće. Pera me je na silu odvukao u neki zadimljeni lokal objašnjavajući mi da je upravo ta grozno zadimljena prostorija njegovo omiljeno mesto u koje navraća više puta u toku dana da bi "napunio baterije". - Vidiš, i mene u poslednje vreme bije neki maler, ali ja sam optimista. Znaš mene, ništa ne može da me izbaci iz takta. Pogledaj me, čovek bez problema, uvek nasmejan i čio. Da, njega zaista ništa nije moglo da izbaci iz takta. I kad ga je ostavila devojka s kojom se godinama zabavljao, i kad je pao na maturi, i kad je slupao očevu novu "askonu", Pera je bio nasmejan od uva do uva. Bio je od onih tipova koji se nikada nisu nervirali, sve probleme rešavao je u letu, bez gubljenja nerava. Ja sam, za razliku od njega, bio pravi živac, nervčik kojem je bio dovoljan samo pogrešan pogled ili pogrešno protumačena reč da pobesnim. I tog dana bio sam besan, mrzeo sam čak i sebe, a mogu da zamislim kakav sam utisak ostavljao na druge. Verujući da će biti bolje da odem kući i da ne izlazim iz svog skrovišta do narednog dana, pozvao sam taksi i uputio se prema periferiji grada gde sam iznajmio jednosoban stančić. U tišini svoja četiri zida ispijao sam kafu i listao dnevne novine. Tišinu je prekinula odvratna zvonjava telefona koji je tog dana, bar se meni tako činilo, zvonio glasnije nego inače. Poznanstvo sa lepom koleginicom - Pa, stari moj, jesi li malo došao sebi? - bio je to Pera Đavo. - Ne, nisam, i čini mi se da neću skoro. - Nemoj da budeš tako malodušan! Sve će to proći, i to vrlo brzo, brže nego što misliš! - E, života ti, nemoj i ti da me nervirš. I ovako mi je dosta svega - izjavio sam primetno nervozan od njegovih pokušaja da me odobrovolji. - Na sreću, imaš mene. Upravo se spremam da dođem u tvoj stan. Da, i još nešto: nisam sam. Sa mnom je jedna divna dama - rekao je moj prijatelj spustivši odmah slušalicu. Kako nisam stigao da mu kažem da nisam raspoložen ni za kakve posete, odmah sam se bacio na površno spremanje stana. Pokupio sam stvari sa fotelje, u letu sam obrisao prašinu, otvorio prozore. Jedva sam uspeo da se presvučem kada se oglasilo zvono na vratima. A kada sam ih otvorio, mislio sam da je sve to zapravo san posle kojeg će uslediti užasna spoznaja da se sve lepe stvari događaju samo u snovima. Pored mog prijatelja stajala je prekrasna devojka, visoka, vitka, duge plave kose i očiju zelenih kao trava. - Ja sam Jovana, tvoja buduća koleginica - procvrkutala je veselo. - Nisam znao da na mom fakultetu ima takvih lepotica - jedva sam izgovorio, još uvek zbunjen njenom lepotom. Posle nekoliko trenutaka ispunjenih ćutanjem, rukom sam pokazao gostima da uđu. Pera mi je, prolazeći pored mene, namignuo, što je u našem momačkom "žargonu gestova" trebalo da znači "znao sam da će ti se svideti". Otišao sam u kuhinju i iz frižidera izvadio bocu hladne koka-kole i pivo za Peru. - Jovana je izrazila želju da odemo u neki kafić na piće, ali kad sam joj rekao da imam prijatelja kojem su danas sve lađe potonule, ponudila se da mu pomogne i, eto, sada smo tu - rekao je moj večito nasmejani prijatelj opet mi krišom namignuvši. Jovana se stidljivo nasmešila pa je sklonila pramen kose s lica. U tom momentu delovala je kao boginja, lepotica koja je upravo sišla sa neke druge planete. Da mi je neko rekao da na mom fakultetu postoji takva devojka, nazvao bih ga najvećim lažovom na svetu, direktnim potomkom barona Minhauzena. Da bih olakšao svoju napaćenu dušu, ali i da bih zabavio goste, počeo sam da pričam o svom poslu i nesreći koja me je zadesila. - Baš kada sam pomislio da sam rad priveo kraju, neko je, igrajući se mojim kompjuterom, izbrisao sve podatke. - Ne mogu da verujem! - uzviknula je Jovana iznenađeno. - Pa, ti si taj asistent koji radi sa mojim ocem. - Ti si Jankovićeva kćerka? - upitao sam iznenađeno. - Da, ja sam... ali ima još nešto što bi trebalo da znaš... - A to je? - Pa, ja sam... Ja sam prekjuče sedela za tvojim kompjuterom dok sam čekala tatu da završi predavanje. - Znači, ti si glavni krivac! A da znaš kakvu sam osvetu smislio za uljeza koji je boravio u mom kabinetu i koji je sedeo za mojim stolom - povikao sam besno. - Molim te, nemoj da se ljutiš, nije sve izgubljeno - rekla je tiho Jovana. - Kako to misliš, nije sve izgubljeno? - upitao sam iznenađeno. - Pa, lepo. Baš zbog toga što nisam vešta u baratanju kompjuterom, pre nego što sam počela da igram igrice, snimila sam na disketu sve što je bilo u tom direktorijumu. Evo, tu mi je, u tašni. Istog momenta zaljubio sam se u Jovanu. Ne samo zbog očiju zelenih kao trava, zbog svetle kose i usana kao jagode, već i zato što je bila pametna. Moj rad na kojem sam danonoćno radio, spasen je. Sve je bilo na disketi. Otada se Jovana i ja redovno viđamo. Ne znam da li će ta veza jednoga dana biti krunisana brakom ali, ako mene pitate, voleo bih da se to dogodi. Dok šetamo njenog haskija, u sebi zahvaljujem Peri Đavolu što me je upoznao sa ovom divnom devojkom. I još nešto - više ne mislim da je petak trinaesti baksuzan dan.
Lajkuj ovaj stih:
 

U novogodišnjoj noći

   (upisano: 01 Jul 10, 23:58) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju, očarali su me u trenutku. Verovatno je svemu doprinela i romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i... zaljubila sam se na prvi pogled. Osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog. - Mamice, mamice, ala je lepa! - uzvikivala je veselo mala Danijela bezbrižno trčkarajući po dnevnoj sobi. - Još samo da okačim ovih nekoliko kuglica, a onda ćeš ti, mama, morati da staviš zvezdu na vrh i završićemo kićenje jelke - užurbano je rekla starija Sara. Uživala sam gledajući svoje male princeze, najveće bogatstvo u mom životu, i bila sam zahvalna Bogu što mi je podario toliku sreću. Ubrzo je naš važan posao bio završen. Isključila sam svetlo i uključila sijalice na jelki i u sobi je zavladala neobična čarolija. Moje devojčice razdragano su cvrkutale, a meni je srce bilo ispunjeno bezgraničnim zadovoljstvom. Prijatnoj atmosferi u našoj prostranoj dnevnoj sobi doprinosila je toplota koja je dopirala iz velikog kamina. Čitavim mojim telom strujala je pozitivna energija, osećala sam se toliko snažnom i poletnom da nisam znala šta bih od silne snage i zadovoljstva. Prisetila sam se poznanstva sa Stevanom Samo još da Stevan stigne s posla pa da postavim večeru - pomislila sam, a pogled usmeren na zlatnu kuglicu na jelki vratio me je u prošlost podsetivši me na jednu davno prošlu Novu godinu kada sam upoznala jedinog muškarca u svom životu, svog supruga i oca ovih slatkih devojčica... Iako sam bila punoletna maturantkinja, roditelji su mi retko dozvoljavali da izlazim sa društvom. Moj otac je bio strog i neumoljiv pa smo mama i ja morale da ga slušamo bez pogovora. I dok je mama bila pomirena sa takvim načinom života, ja sam se, što je valjda sasvim normalno u tim godinama, nadala da će moja budućnost biti lakša i lepša. Sve moje školske drugarice uveliko su izlazile i zabavljale su se sa momcima, a ja sam, da bih skrenula misli na drugu stranu, sebi postavila u zadatak da u dnevniku, ispod mog imena, ne bude nijedna ocena manja od petice. Sa ovakvim namerama i željama započela sam poslednju školsku godinu i sasvim sam uspešno realizovala ono što sam isplanirala. Ipak, ponekad, u hladnim jesenjim večerima osetila bih tugu što mi život prolazi na relaciji kuća-škola dok se moje drugarice zabavljaju i provode, ali već u sledećem trenutku pomislila bih na odlične ocene u školskom dnevniku i bilo bi mi lakše. Približavala se Nova godina. Društvo iz mog odeljenja dogovorilo se da, pošto nam je to poslednja Nova godina u školi, iskoristimo priliku i dočekamo je zajedno, ludo i nezaboravno se zabavljajući. I mada su pripreme odavno bile u toku, nisam se usuđivala da pitam tatu za dozvolu da novogodišnju noć provedem sa drugovima i drugaricama iz škole. Pred društvom sam se pretvarala da je sve u redu i da imam nekoliko varijanti pa ne mogu da se odlučim. Jedino sam Goci, svojoj drugarici iz klupe, poverila šta me muči. - Ne mogu da poverujem da te ne bi pustio - rekla je zabrinuto. - Ne znam, možda i bi, ali čim se setim njegovih strogih očiju koje me "streljaju" i prodiru duboko u moju dušu, sve mi presedne i čini mi se da bi bolje bilo da ne pokušavam - rekla sam pomalo stidljivo svesna svoje jadne i bezizlazne situacije, ali nekome sam morala da se poverim. Otac me je pustio na proslavu Goca je razmišljala kao da rešava pitanje od životnog značaja, a onda mi je predložila sledeće: - Možda bi bilo dobro da ga ja pitam. Nisam njegovo dete i sa mnom ne može tako da postupa... Reći ću mu i da je to moja ideja... Uostalom, ne možeš ništa da izgubiš, možeš samo da dobiješ... Možda ćemo uspeti, ko zna... - Možda - promrmljala sam strahujući od toga šta će se dogoditi ako se moj tata naljuti na Gocu. Bilo je mučno i napeto. Mama je uporno ćutala i nije pokušavala da pomogne Gordani i meni. Osećala sam da mi obrazi gore i činilo mi se da se sve oko mene vrti, a Gordana je odmereno i razložno, biranim rečima, pokušavala da mom ocu objasni da ničeg lošeg nema u tome da budem sa svojim društvom iz škole. On ju je ćutke saslušao a onda je počeo da iznosi argumente protiv njenog predloga a u trenutku kada mi se učinilo da je sav trud moje drugarice uzaludan, rekao je: - Pa, dobro, neka ide. Samo, ako bude problema... - Neće ih biti, čika Miloše. Obećavam - veselo mu je uzvratila dok sam ja stajala kao ukopana. Nisam reagovala, ni radovala se nisam nesvesna onoga što se događa. Tako sam, zahvaljujući svojoj dragoj Goci, dobila priliku da predstojeću Novu godinu dočekam drugačije nego sve dotadašnje. Ali, to nije bilo sve. Ona je bila zaslužna za još nešto što je te večeri počelo. Dan pred najluđu noć Gordana nas je obavestila da njen brat od strica dolazi u Novi Sad i da bi, ako nemamo ništa protiv, sa nama proslavio praznik. Svi su se složili jer su mnogi planirali da dovedu prijatelje ili rođake. Na njene reči nisam reagovala, gotovo da sam bila ravnodušna jer još nisam mogla da poverujem u to da ću celu noć provesti van kuće. Celog tog popodneva pripremala sam se psihički, a u ranim večernjim satima shvatila sam da je krajnje vreme i da se doteram. Bila sam ponosna na svoju prirodnu plavu kosu, diskretno sam se našminkala i namirisala i... odjednom sam osetila da sam neobično zadovoljna. Uz to, uživala i u mirisu parfema koji se oko mene širio. Jedini oblak koji se te večeri pojavio na mom horizontu bio je u obliku mog oca čiji sam strogi, ispitivački pogled morala da istrpim. Čim sam ušla u salu, mnoštvo raznobojnih balona, ukrasnih šarenih papira, različitih sijalica kao i velika okićena jelka privukli su mi pažnju a muzika je upotpunjavala dobru atmosferu. Ljubav na prvi pogled I dok sam se vrtela ukrug oduševljena prizorom koji se ukazao preda mnom, prišla mi je Gordana, uhvatila me je za ruku i uzviknula: - Ćao, stigla si! Sjajno izgledaš, ne mogu da verujem da si to ti. Neverovatno je šta može da učini malo šminke - izgovorila je u dahu, a onda, kao da se nečega setila, zastala je i, pokazujući rukom prema mladiću koji se odjednom tu stvorio, dodala: - Ovo je moj brat Stevan. - Zdravo, ti si sigurno Vesna? - upitao me je blago dodirnuvši moje vrele prste. Taj nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju u trenutku su me očarali. Verovatno je svemu doprinela romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i... zaljubila sam se na prvi pogled. Da, prvi put u životu i to na prvi pogled. Ljubavi što se tiče, nisam imala nikakva iskustva, ali duboko u sebi osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog i neponovljivog. - Da, ja sam Vesna - prošaputala sam toplo mu se osmehnuvši. Celu novogodišnju noć provela sam sa Stevanom, a Gordana nam je prilazila samo s vremena na vreme i, pošto je shvatila šta se događa, odlučila je da nas ne uznemirava. Iako sam sa svojom najboljom drugaricom Gocom provodila mnogo vremena, njenog brata od strica upoznala sam tek te večeri. Ponekad je spominjala svog brata iz Beograda, ali veoma retko i neobavezno, pa te priče nisu privukle moju pažnju. Te večeri saznala sam gotovo sve o Stevanu. Da, zaista je tako bilo i ne kažem slučajno "gotovo sve". Nešto važno iz svoga života pokušao je da mi prećuti, ali privremeno, jer se plašio moje reakcije. Rekao mi je da mu je dvadeset pet godina, da radi u poznatom trgovinskom preduzeću, kao i to da ne živi sa roditeljima već da ima svoj stan. Po njegovim rečima nedostajala mu je samo mila devojka pa da njegova sreća bude kompletna, a ja sam se savršeno uklapala u sliku te "mile devojke", kako je rekao. Moje neiskustvo sa mladićima doprinelo je tome da je lakše "čitao" moje ponašanje i reakcije iz kojih mu je postalo sasvim jasno da nisam ravnodušna i da mi se veoma sviđa. Uostalom, nisam želela da krijem ono što osećam, a njemu je bilo drago što sam iskrena i neposredna. U toj novogodišnjoj noći započela je naša velika ljubav, a ja sam bila užasno srećna jer nikada ranije nisam mogla da pretpostavim da takva osećanja uopšte postoje. Tek tada, u Stevanovom zagrljaju, shvatila sam koliko je moj dotadašnji život bio prazan i da petice u dnevniku osamnaestogodišnjoj devojci ne mogu da pruže ni upola onoliko radosti i zadovoljstva koliko to može nežnost i pažnja privlačnog i simpatičnog mladića. Pomislila sam na svoje roditelja, pre svega na tatu, i znala sam da će biti problema, da neće odobravati moju vezu sa Stevanom, ali odlučila sam da se hrabro borim za svoju ljubav i da je sačuvam od svih mogućih prepreka i "vetrova" koje život donosi. Bio je pun strpljenja i razumevanja Sledećeg popodneva Stevan i ja smo prošetali ulicama mog zavejanog Novog Sada, svratili smo u poslastičarnicu na kolače, a posle toga ispratila sam ga na autobusku stanicu. Na rastanku smo se dogovorili da ćemo se redovno čuti telefonom, a on je obećao da će, kad god mu poslovi to budu dozvoljavali, dolaziti u moj grad. Takođe je znao da ja u početku neću moći njega da posećujem jer mi roditelji ne bi dopustili da idem momku u Beograd, ali je bio pun razumevanja i strpljenja. Pred polazak autobusa naše usne su se stopile u dug i nežan poljubac. Potom je moj dragi otputovao a ja sam još dugo stajala na stanici sa suzama u očima. Tako je započela naša ljubavna priča... Polako sam se vratila svojim uobičajenim obavezama u školi, ali petice više nisu bile moj jedini cilj. Nisam popustila u učenju, i dalje sam bila savesna i odgovorna i lako sam savlađivala novo gradivo. Ipak, moje misli bile su usmrene uglavnom na drugu stranu, prema Beogradu i mom Stevanu. Svakodnevno mi se javljao telefonom kada su moji roditelji bili na poslu, pa smo tako slobodno mogli da razgovaramo. Takođe je često dolazio u Novi Sad i tada smo se viđali i uživali u svakom zajedno provedenom trenutku. Kada nisam bila sa njim, vreme mi je ispunjavala Goca koja je na neki način bila moj neiscrpni izvor najrazličitijih informacija o Stevanu. Sve ono što me je interesovalo mogla sam da je pitam, a ona mi je, srećna zbog naše ljubavi i ponosna što je zaslužna za naše poznanstvo, strpljivo odgovarala. Često je umela da mi kaže: - Vas dvoje ste naprosto stvoreni jedno za drugo. Ili bi mi rekla: - Da sam znala da ćete tako da se slažete, upoznala bih vas ranije, ne bih čekala Novu godinu... Prijale su mi ove njene reči, bile su u stvari pravi melem za moju, čežnjom ispunjenu, dušu. Stevan i ja zabavljali smo se puna tri meseca kada mi je moj dragi najavio da prilikom sledećeg dolaska u Novi Sad mora nešto važno da mi kaže i da je neophodno da ozbiljno porazgovaramo o budućnosti naše veze. Nestrpljivo sam ga čekala kao i vesti koje je trebalo da mi donese. I koliko god da sam razmišljala o tome šta bi mogao da mi kaže, ono što sam čula bilo je neočekivano, i nikada mi ne bi palo na pamet. - Vesna, imam dete, četvorogodišnjeg dečaka - "presekao" me je tim rečima izgovorenim bez ikakvog uvoda. Nisam zbog toga prestala da ga volim. Moja osećanja se zbog te činjenice nimalo nisu promenila i dete mi ni u kom slučaju nije smetalo, ali sam bila strašno iznenađena i zatečena, tačnije, to je bilo nešto što ni u snu nisam očekivala. Priznao je da ima dete iz prvog braka - Bio sam mlad i Lidiju sam veoma voleo. Ona je bila moja prva prava ljubav i verovao sam da ćemo ostati zajedno dok nas smrt ne rastavi... Međutim, dogodilo se nešto neverovatno, razdvojilo nas je naše dete... Čim se Darko rodio, Lidija je počela da se menja. Jeste da je bila mlada i da se u ulozi majke nije najbolje snalazila, ali bile su tu njena i moja mama da nam pomognu i priskoče... Međutim, kada je Darko napunio pet meseci, ona je zaključila da joj sve to predstavlja preveliki teret, pokupila je svoje stvari i zauvek izašla iz naših života... - Stevan je zastao i nežno me je pogledao, a u njegovim očima primetila sam suze. - Mili moj, kako si se snašao u svemu tome? - brižno sam ga upitala uhvativši njegovu ruku. - Moja mama je preuzela brigu o Darku i mnogo mi je pomogla. Gotovo svakodnevno odlazim kod njih, tačnije, kada ne putujem u Novi Sad, i mogu da ti kažem da se ponosim svojim sinom - dodao je sa osmehom. Iako iznenađena, brzo sam se snašla. Rekla sam mu da ću njegovo dete voleti isto koliko i njega, uostalom, Darko je deo njega, što znači da moja ljubav pripada i njemu. Stevan me je čvrsto privio na grudi toplo šapućući: - Znao sam da si divna, da si moja najveća sreća i radost, ljubav moga života... I, molim te, da mi oprostiš što ti nisam odmah sve ispričao... Shvati me, dušo moja mila, jedina moja... Naravno da sam ga razumela i volela, i te večeri dogovorili smo se da odmah po završetku škole, dakle za dva meseca, pređem kod njega u Beograd, da se venčamo i da svijemo naše toplo porodično gnezdo. Čitave te noći oka nisam sklopila, bila sam veoma uzbuđena ali, priznajem, pomalo i uplašena jer sam dobro znala da moji roditelji neće pokazati razumevanje za brak koji sam planirala. Ipak, odlučila sam da im ne dozvolim da osujete moje namere kao i da po svaku cenu ostvarim najveću želju svoga života. Oboje su znali za moju vezu sa Stevanom i uglavnom su ćutke prelazili preko te činjenice. Pretpostavljala sam da tata ne pravi probleme i zbog toga što moj dragi ne živi u Novom Sadu pa se ne viđamo svakodnevno a ja gotovo nikuda ne izlazim u večernjim satima. Uz to, u školi sam i dalje bila najbolja i verovatno je mislio da će me vremenom sasvim proći "ljubavne bubice". Uostalom, često je umeo da kaže "daleko od očiju, daleko od srca". Ipak, u mom slučaju nije tako bilo i u to su se uskoro uverili moji roditelji. Dobro sam znala da svoje planove ne mogu dugo da krijem, a to, zapravo i nisam želela. Pitanje udaje nekako sam i smela da pokrenem, ali da roditeljima kažem da Stevan ima dete bilo bi kao da sebi potpisujem smrtnu presudu. Odlično sam poznavala i mamu i tatu, i mogla sam sasvim jasno da predvidim njihove reakcije, ali od istine nisam mogla da pobegnem: znala sam da jednoga dana ipak moram da im kažem pa sam odlučila da je bolje ako se to dogodi što pre. Odlučila sam da prvo o svemu obavestim mamu jer sam mislila da će me ona lakše razumeti i podržati. Međutim, grdno sam pogrešila. Moji roditelji bili su protiv naše veze - Kakvo dete, crna Vesna! Tako mlada da se udaš za razvedenog čoveka koji uz to ima dete... pa, ti nisi normalna! Zapamtiće mene i ta Goca koja te je tako podmuklo prevarila... Čekaj samo da sve ispričam Milošu, videćeš šta će se dogoditi! Mama je vikala, plakala i izbezumljeno jurila po stanu. Kada je tata stigao s posla i zatekao mamu u takvom stanju, jasno je da je i on poludeo. Prvo mi je zabranio da ikada više vidim Stevana, zabranio mi je da izađem iz stana, sem da odem u školu, a mama je po njegovom nagovoru već sledećeg dana otvorila bolovanje da bi stalno bila u stanu i tako sprečila telefonske razgovore između Stevana i mene. U kući je nastala prava ludnica, a ja sam se pitala da li su oni normalni. Nimalo ih nije interesovalo kakav je Stevan čovek, šta u životu planira i kakve su mu namere. Bilo im je jedino važno to što ima dete i u startu su ga zbog toga smatrali lošom prilikom, tačnije, bezobraznikom i prevarantom čiji je cilj da zavede, prevari i iskoristi mladu i neiskusnu devojku. Na Gordanu su se takođe naljutili jer me je "nasamarila iskoristivši moje poverenje", kako su govorili. Ona više nije smela da me posećuje, ali ta zabrana nije uticala na naše drugarstvo. Štaviše, postala mi je jedina veza sa Stevanom. Kada je on čuo šta se dešava u mojoj kući, osetio se krivim i dužnim da mojim roditeljima sve lepo objasni, da iznese činjenice i planove za budućnost. Dobro sam znala da bi to bilo uzalud i da ne bi imalo nikakvog efekta da se trudi jer "krivu Drinu ne vredi ispravljati". Uostalom, bila sam punoletna i moju odluku niko nije mogao da promeni. Onoga dana kada sam maturirala, spakovala sam najpotrebnije stvari i sela u autobus za Beograd. Roditeljima sam ostavila pismo objasnivši im gde mogu da me nađu ako to žele, i broj telefona da im se nađe za svaki slučaj. Njima, međutim, nisu bili potrebni ni moja nova adresa ni broj telefona jer mi se nisu javljali punih šest godina. Najviše me je ipak pogodilo saznanje da im verovatno nisam bila potrebna jer nisu poželeli ni da me vide ni da me čuju tolike godine, a i sada se retko posećujemo. Međutim, to mi više nije važno. Kraj mene je čovek koga silno volim i dve slatke princeze i to mi je sasvim dovoljno. A uspomena na onu davnu Novu godinu živeće u meni večno, dok god budem disala.
Lajkuj ovaj stih:
 

Zaokružila sam dve sudbine

   (upisano: 01 Jul 10, 23:20) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Filip, moj brat od strica, oduvek je patio što je jedinac i iščekivao je letnje raspuste u želji da se druži sa svojim rođacima. Sasvim slučajno saznala sam da je njegova majka, strina Vinka, rodila kćerku dok je pohađala srednju školu i da je to dete othranila njena rođena sestra. Isto tako, saznanje da je Vinkina kćerka, a Filipova polusestra, majka devojčice koja sedi u klupi sa mojom Janjom, ostavilo me je bez daha... Čudni su putevi Gospodnji. Ukrste se kada nema nade, kada više ne tragamo. Teško je, a ponekad i veoma nezahvalno, govoriti o tuđem životu jer, bez pravog ushićenja i proživljenih emocija, reči ponestanu. U moru malih, anonimnih, ali ne po zanimanju već po vokaciji, "slobodnih umetnika" imam jednu veliku prednost: blagoslovena od oba junaka svoje priče, dobila sam inspiraciju da kažem svetu da su čuda ipak moguća. Trčeći na sve strane, pletući mrežu od golih činjenica, spojila sam ono što je nepravedno bilo razdvojeno, pa sam za svoje "junake" zapravo ja najveći junak. U svakom slučaju, zaokružila sam dve sudbine a nadam se da ću uspeti da zaokružim i ovu priču. Moj brat od strica Ime mi je Mirjana, četrdeset mi je godina, srećno sam udata i imam troje dece, šesnaestogodišnju kćerku Janju i desetogodišnje blizance Nenada i Nemanju. Svi u mojoj porodici imaju po troje-četvoro dece, a ja imam i starijeg i mlađeg brata. Jedino su moji, sada već pokojni, stric Petar i strina Vinka dobilii samo jednog potomka - sina Filipa. Iako pet godina starija od Filipa, bila sam dete pa nikada nisam pitala zašto je sam. Porodica se često okupljala - za svaku slavu, rođendan, praznik, za vikende, pa nije nikakvo čudo što je Filip, koji je sa roditeljima živeo u gradu udaljenom gotovo dve stotine kilometara, jedva čekao zimski ili letnji raspust da nam se pridruži. Činilo se da je jedino tada srećan, ali je jedino sa mnom uspeo da ostvari posebnu bliskost koja se provlačila kroz godine našeg odrastanja i koja još uvek traje. Po karakteru smo vrlo slični, oduvek smo voleli iste igre, istu muziku, uvek smo se smejali istim stvarima i oboje smo bili "nervčici". Dobroćudni, ali kada bi nam neko stao na žulj... Zapravo, donekle sam se osećala kao Filip jer, moja rođena braća kao de su se urotila protiv mene. Za jednog sam bila klinka, za drugog matorka, a pri tom pojma nisam imala o sportu i ostalim muškim zanimacijama pa su me uvek zadirkivali. Naravno da smo se voleli, ali me jedino Filip nije zvao po imenu. Za njega sam uvek bila "seka", to mu je zvučalo lepše, uzvišenije, bliže, pa sam i ja njega oslovljavala sa "braco". Daljina nam nije predstavljala problem, čuli bismo se bar dva puta nedeljno i uvek smo znali šta se dešava u životu onog drugog. Filip je izrastao u veoma lepog i zgodnog mladića. Sećam se, bila sam već udata kada mi je u goste doveo svoju prvu veliku ljubav. Stabilan i iskren, ostao je sa tom devojkom u vezi punih šest godina ali nije im bilo suđeno. Kasnije je lutao a potom se smirio kraj Suzane koju je kasnije oženio. U svakom slučaju, bio je i ostao pametan, vredan i snalažljiv. Za sve je bio zainteresovan pa je, iako tek svršeni gimnazijalac, uspeo da pronađe dobar posao i da se dokaže kao vredan i preduzimljiv. Deo stare vešernice na vrhu zgrade pretvorio je u stan kakav se poželeti može, a nije pozvao nijednog majstora, sve je uradio sa svojih deset zlatnih prstiju. Našu bliskost ništa nije moglo da poremeti, jedino su teme razgovora postale drugačije, ozbiljnije. Filip se istinski radovao svakoj prinovi u našoj familiji govoreći da ćemo njegovu Suzanu često viđati sa stomakom do zuba. Znala sam da ozbiljno misli i da nikada nije prežalio to što je jedinac. Ali, znala sam i još ponešto. Moja strina Vinka beše dobra, tiha, ali čudna i ćutljiva, žena, kao da je u sebi nosila neku tajnu koju je želela da odnese na onaj svet. Međutim, tajne se, ma koliko velike i značajne bile, uvek otkriju... Porodična tajna Ukrštajući puteve i sudbine, Gospod je mog oca poslao na službovanje u jedan vojvođanski gradić, upravo tamo odakle je poticala strina Vinka. Naravno da se u to vreme nisu poznavali ali tata je "to nešto" čuo i zaboravio jer je imao prečeg posla od varoških tračeva. Prošlo je mnogo godina pre nego što je počelo da se "šuška"... Nikada se nisam raspitivala jer su porodične tajne bile "rezervisane" za odrasle. Ipak, uspela sam da od njihovih "zagonetki" sklopim celinu. Vinka je vrlo mlada ostala u drugom stanju i krila je to dok je mogla i, da ne bi "pukla bruka", bila je prinuđena da se odrekne svoje devojčice. Naravno, išlo je to u prilog njenoj, petnaest godina starijoj, sestri koja nikako nije mogla da zanese. I možda bi sve ostalo u krugu njihove porodice da se nije dogodilo nešto neplanirano. Naime, samo mesec dana "posle porođaja", zajedno sa bebom, Vinkina sestra napustila je muža ubrzo sklopivši brak sa izvesnim Antonijem, verovatno dugogodišnjim ljubavnikom. Takav udarac Vinkini roditelji nisu mogli da podnesu pa su jedno za drugim presvisli od tuge. Bio je to razlog više da se i sestre zavade i "mala porodica" je, pod pritiskom okoline, potražila mir u inostranstvu, a ubrzo je i Vinka nestala iz varošice. Bila je to velika priča za mali gradić, pa nije nikakvo čudo što je doprla do ušiju mog oca, ali on nikada nije upoznao Vinku pa tako nije znao da je to ista osoba sa kojom je njegov brat Petar odlučio da stane na "ludi kamen". Ista tema otvorila se mnogo godina kasnije, kada se Filip zamomčio, a stric Petar prvi put progovorio o svojim bračnim problemima. Sa svojom ženom Vinkom mogao je da komunicira jedino kada je bila trezna mada se to retko dešavalo. Stariji su se domunđavali pitajući se šta jednu ženu može da natera da u tim godinama zabrazdi u alkohol. Stric, strina i Filip živeli su pristojno, bez dugova i zdravstvenih problema, ali nisu imali hrabrosti da progovore o svom problemu. A možda je upravo to prisililo Filipa da se rano osamostali i da postane vredan i čestit čovek i domaćin. Sada nema roditelje ali ima divnu ženu, sedmogodišnjeg sina i četvorogodišnju kćerku i sasvim je izvesno da se ne bi "zaustavio" na dvoje dece da nekim čudom nije "dobio" sestru. Doduše, sestru po majci, ali ipak nekoga rođenog. Naravno da nisam ljubomorna, naprotiv, najzaslužnija sam za to, pomogla sam mu da pronađe sestru. Prijateljica i rođaka Počelo je jednog kasnog popodneva kada smo suprug i ja pošli da ispratimo Janju na proslavu male mature. A možda je počelo četiri godine ranije kada su Janja i Jelisaveta, ne znajući da su zapravo rođake, sele u istu klupu, zbližile se i postale nerazdvojne. Naravno da sam poznavala Jelisavetinu majku, uglavnom smo "delile klupu" na roditeljskim sastancima ili razgovarale o nestašlucima naših mezimica telefonom. Doduše, nismo se trudile da ostvimo bliži kontakt. Naši muževi bili su kolege i imenjaci, radili su u istoj firmi. Uglavnom, da nije bilo naše dece, malo je verovatno da bih uspela da iščeprkam istinu. A onda je došlo matursko veče... - Pa, kolega, ovo treba zaliti - rekao je Jelisavetin otac posmatrajući naše devojčurke kako cupkaju na štiklicama. - I treba - dodao je moj Zoran. - Da li to važi i za nas dve? - upitala je Natalija. - Naravno, ali... - Zoran prebaci ruku preko ramena svoje supruge značajno je pogledavši, a potom se obrati mom Zoranu: - Moja Nata je već "ispila" jednu maturu. Bilo je to "vatreno krštenje" posle kojeg dva dana nije ustala iz kreveta. Sada se već navikla - nije mi promakao njegov kiseli osmeh koji se brzo pretvorio u bolnu grimasu. - A vi, Mirjana, kako podnosite alkohol? - upitao je odsutno. - Onako, umereno - odgovorih brzo plašeći se da mi ne izleti ono što mi je bilo na pameti. Zapravo sam htela da kažem da ne znam jer se nikada nisam obeznanila od alkohola ali oni nisu bili naši stari prijatelji, a Nataliju nisam želela da uvredim jer je bilo očigledno da voli da popije i da je to već preraslo u problem. Visoka, za svojih četrdeset pet godina prilično vitka, odevena po poslednjoj modi i fakultetski obrazovana, ničim nije odavala osobu koja druguje sa čašicom. Te večeri nisam o njoj mnogo saznala sem da je dugo živela u inostranstvu, da je rano ostala bez roditelja i da bi volela da upozna svoju tetku koju nikada nije videla. Plašeći se da ne pretera, Zoran joj je brojao čašice pa sam jednog momenta zažalila što smo prihvatili njihov poziv. Bilo je očigledno da su dobri ljudi ali situacija je bila previše mučna i jedva sam dočekala da se raziđemo. I mislila sam da će se sve završiti na tome ali dogodilo se upravo suprotno. Čitav život joj je bio laž Janja je želela da postane lekar, planirala je da u susednom gradu upiše srednju medicinsku školu. Znala sam da i Jelisaveta želi isto to ali čak ni ona nije smela da planira niti da se previše nada. Trebalo je da položi prijemni ispit sa maksimalnim brojem poena, a to nije lako bez čvrste osnove. Srećom, imala je čvrstu volju. Priznajem, laknulo mi je. Nisam želela da Janja ustaje s prvim petlovima da bi putovala u školu. Gotovo četrdeset kilometara u jednom pravcu nije malo, vraćala bi se neispavana, iscrpljena, bez koncentracije da bilo šta nauči. Opet, brinula sam kako će sama. U današnje vreme poslati petnaestogodišnje žensko dete u nepoznato, ravno je ludilu ili prevelikoj hrabrosti. Srećom, ispalo je kako se samo poželeti može. Janja i Jelisaveta iznajmile su nameštenu garsonjeru, delile su troškove i uvek su mogle de se oslone jedna na drugu, a upravo je to zbližilo i nas, roditelje, pogotovo Nataliju i mene. Tetka... njena tetka. Kad god bismo se dotakle dece i porodice, a uglavnom smo o tome razgovarale, spomenula je svoju tetku. - Izvini, zašto je ta žena toliko važna? Stičem utisak da si preokupirana osobom koju nikada nisi videla. Zašto? Kasnije se ispostavilo da sam joj to pitanje postavila u pravom trenutku. Sedele smo u bašti mirnog restorana i, nakon tri dupla vinjaka koja je sručila u grlo, bila je spremna da sa mnom podeli svoju tajnu. - Zato što me je ta žena rodila - progovorila je tiho, gotovo zaverenički. - Natalija? - pogledah je u oči trudeći se da sakrijem zaprepašćenje. Čak sam osetila da me obuzima strah. - Da, Mirjana, tako je. Popila jesam, ali znam šta pričam. Teško je kada čovek u kasnim godinama shvati da je sav njegov život zapravo... laž. Volela sam ih, a nisu mi bili ni otac ni majka. Istinu su prećutkivali dok su mogli, valjda da bi izbegli suvišna pitanja. - Nisam sigurna da razumem ali... nema veze - slegoh ramenima. - Ima veze, još kako - pripalila je cigaretu i počela da priča. Činilo se kao da ne primećuje, kao da joj uopšte nije bilo važno da li je slušam, želela je da sve izbaci iz sebe. - Kada sam preživela prvi udarac, mislila sam da me ništa više ne može dotaći. Samo što smo sahranili oca, majka mi je kazala da to zapravo nije bio moj pravi otac, da me je začela sa nekim mladićem koji ju je napustio a da ju je taj dobri čovek prihvatio sa stomakom do zuba, i da me je priznao kao svoje dete. Hm... dobar čovek? Dobro se ne dočekuje pogrdnim rečima i pljuvanjem, a upravo smo to doživele po povratku iz inostranstva. Čije sam ljubavi ostala željna? Antonije, zlo od čoveka, tako su ga zvali i nisu grešili. Krut, namrgođen, hladan, mislio je samo na sebe. A ja sam verovala da je on moj tata i da treba da ga volim - za trenutak je zaćutala a ja sam tu pauzu iskoristila da naručim piće. Sada je i meni bilo potrebno nešto žestoko. - Trebalo je tada da mi kaže - Natalija gotovo podviknu - celu istinu pa da otrpim bol o jednom trošku... ali nije. A nije štedela mene, već sebe, da joj ne okrenem leđa pod stare dane. Sebično je to, sebično do bola - Natalija je malo zastala pa je nastavila: - Progovorila je tek na samrti. "Nisam te ja rodila. Rodila te je moja rođena sestra, a dala te je meni zato što je bila maloletna. Morala je tako, takvo je bilo vreme. Vinka, tako joj je ime. Potraži je i zamoli da mi oprosti. Zna ona..." Očima mi je dala znak da pogledam u njenu stisnutu šaku. Tamo sam pronašla sliku žene koja me je donela na svet i sada je svaki dan gledam i plačem. I pijem, nemoćna da bilo šta učinim jer ne znam odakle da počnem - drhtavim rukama ispila je ostatak vinjaka, otvorila je tašnu i izvadila malu crno-belu fotografiju. - Evo, to je moja majka - kazala je tiho a potom je počela da plače. Zabezeknuto sam zurila u poznati lik svoje strine Vinke. Obuzeo me je osećaj obamrlosti, kao da padam u bezdan, a potom je zavladao potpuni mrak. Nisam mogla sama Osvestila sam se u nepoznatoj prostoriji. Mlada konobarica prskala me je vodom gurajući mi u usta kocke šećera, i tek tada primetih Nataliju. - Zašto piješ kada ne umeš da piješ? - upita kao da se istreznila za nekoliko minuta. - Nasmrt si me prepala. - Odvezi me kući, molim te - rekoh tiho. Nije mi bilo ni na kraj pameti da joj ispričam ono što znam, bar ne u tom trenutku. Ko bi njoj pomogao ako je mene istina pokosila? - Da, naravno. Hajde, ustani polako - uhvatlla me je oko struka i povela prema izlazu. Sestrinska požrtvovanost, pomislih i duboko uzdahnuh. Doduše, bila je kćerka moje strine, nismo bile u krvnom srodstvu, ali bila je Filipova polusestra a on mi je kao rođeni brat. Naravno, znala sam da tako nešto ne sme da ostane tajna, ali bilo mi je potrebno vreme da prikupim snagu i da se povratim od šoka. Takođe sam znala da neću moći sama pa sam sve ispričala svom suprugu. Prebledeo je kao krpa, potom smo danima analizirali i planirali, a ja sam često plakala ne znajući da li od treme, sreće ili tuge. Eto kakav scenario može da napiše život! Nekad Vinka, a sada Natalija, obe su utapale tugu u alkoholu, obe tugujući jedna za drugom. Odužilo se. Svakog božijeg dana govorila sam "sutra" a, kada bi osvanulo to sutra, paralisala bih se. Znala sam da ponekad prejake emocije mogu da budu kobne. Šta ako... plašila sam se da pomislim na nešto strašno, bila sam ljuta na sudbinu zato što mi je dodelila ulogu posrednika. I da se Zoran nije umešao, ko zna kako bi se ta priča završila. - Hoćeš li i ti da počneš da piješ, da poludiš, da upropastiš brak i budućnost naše dece? Zaboga, učini nešto! - govorio mi je. Odlučila sam da suočim Nataliju i Filipa, pa da zajedno isplaču sve neisplakane suze. Uspela sam da kažem sve ono što sam želela, što je trebalo, moralo, ali nema reči kojima bih dočarala njihovu nevericu, suze, dodire, kao kada slepi čovek prstima ispituje nečije lice, onaj nemi zagrljalj, snažan za sve prethodne godine, onu tišinu koja govori: "Ostavite nas, niko nam nije potreban!" Da, bila sam ključni svedok ali osećanja su bila samo njihova, a pravo da govore pripada samo onima koji su nešto slično doživeli i, naravno, preživeli. Otputovali su posle dva dana, ruku pod ruku, brat i sestra. Da, Natalija je konačno posetila majčin grob, upalila je sveću i isplakala se. Danas, godinu kasnije, sve je došlo na svoje mesto. Filip i Natalija redovno posećuju jedno drugo, a ja se, kao svaki dobar anđeo, uvek nađem u njihovoj blizini. Natalija je prestala da pije, a Filip polako uređuje i drugi deo vešernice da Janja i Jelisaveta imaju gde da uživaju na raspustima kada jednog dana otputuju u veliki grad i postanu studentkinje. Natalija i ja gotovo da se ne razdvajamo. Konačno, verujem da nas strina Vinka odnekud posmatra i čuva, srećna što su se njena deca ipak pronašla.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moj muž nije želeo decu

   (upisano: 01 Jul 10, 11:11) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Davidov i moj brak bio je savršen sve do trenutka kada sam poželela decu. Preterano ambiciozan i hladan, još više se udaljio od mene kada sam rodila Milenka. Insistirao je na tome da nastavim da gradim karijeru odbivši moj predlog da ostanem kod kuće sa detetom. Usamljen, bez pažnje i ljubavi, moj Milenko počeo je čudno da se ponaša... Sve je počelo jednog predvečerja pre devet godina. Stajala sam pored prozora gledajući dole, na moj Novi Beograd. Sa četrnaestog sprata pogled je predivan a vreva i užurbanost sa te visine činile su se nestvarnim i besmislenim. Upravo kao moj život. Zapalila sam cigaretu i, duboko uvlačeći dim, zagrebala sam po dubljim slojevima svoje duše pokušavajući da otkrijem šta me to čini nezadovoljnom. Nebo se na zapadu zažarilo i grad je kratko vreme bio obasjan čudnim zlatasto-crvenim zracima a potom je počeo da tone u sivilo. Nebo se osulo milijardama zvezda. Šta mi se to u poslednje vreme dešava? Tog dana bilo je posebno teško, od jutra me je uhvatio nemir. Odmaknula sam se od prozora a potom sam besciljno lutala iz sobe u sobu paleći svetla. Ovaj naš stan je tako lepo opremljen i velik... I tako užasno prazan. Da bih obuzdala nadolazeće loše raspoloženje, odlučila sam da pripremim toplu kupku. David se ionako neće skoro vratiti, rekao je da mora da ode na važnu poslovnu večeru, a one obično traju do kasno u noć. Uronivši u penu, osetila sam da počinjem da se opuštam i misli su mi se razbistrile. Oduvek sam bila razumna osoba pa me je brinuo nemir koji me je u poslednje vreme sve češće obuzimao. Nisu me mučili finansijski problemi kao većinu ljudi, niti Davidov i moj odnos. Naprotiv, naš brak bio je savršen. Radila sam kao dizajner u uglednoj firmi, a upravo sam to želela celog života. I naš društveni život bio je sasvim prihvatljiv, imali smo mnogo prijatelja. - Usamljena sam i osećam se beskorisno - iznenađeno sam se trgla kada sam čula sopstveni glas. Majčinski inastinkt Tada mi je sinulo: želim da budem žena u pravom smislu te reči, želim da postanem majka. Uostalom, trideseta mi je, a David i ja smo već pet godina u braku. Ostvarili smo sve "prizemne" želje, valjda je vreme da se pobrinemo i za potomstvo jer blagostanje, poslovni i društveni uspeh ne mogu da donesu pravu, iskrenu radost. A upravo mi radost nedostaje. Naš život svodi se na uobičajenu rutinu. Dakle, porazgovaraću o tome sa Davidom, reći ću mu da želim dete. Znam da će me razumeti, možda je zapravo i on na to pomišljao, ali nije hteo da me požuruje. Možda je mislio da mi je karijera važna. Potom sam se smirila, skuvala sam čaj i uključila televizor. Bila je gotovo ponoć kada sam čula da se otvaraju ulazna vrata. - Uh, napokon sam se izvukao - rekao je David ovlaš me poljubivši. - Sada mi treba tuš i šolja toplog mleka pre spavanja. Zagrevajući mleko i slušajući šum vode iz kupatila, pokušavala sam da smislim kako da navedem razgovor na "svoju" temu. Dosad o tome nikada nismo pričali, nažalost, bili smo prezauzeti poslom i ostvarenjem ambicija. Po izlasku iz kupatila David se udobno zavalio u svoju omiljenu fotelju, a ja sam duboko udahnula i počela: - Želim da porazgovaramo. Iznenađeno me je pogledao. - Zvučiš ozbiljno. Šta se desilo? Osetila sam da mi se znoje dlanovi. - Želim dete. Ne znam kakvu sam reakciju očekivala, ali znam da to nije bila ravnodušnost. - To želiš? Dete je velika odgovornost i uneće znatne promene u naš život - rekao je mirno, a mene je to iznerviralo. Kao da sam mu rekla da je vreme da kupimo novi komad nameštaja. - Dobro sam razmislila i želim dete - znam da se u mom glasu osetila netrpeljivost. - Mislim da si u pravu - David je klimnuo glavom a bes u meni dostigao je tačku ključanja. Čini mi se da bih bila manje ljuta da je rekao da ne želi decu. Njegova racionalna bezosećajnost dovodila me je do ludila. - Sada je najbolje vreme za to - nastavio je. - Finansijski smo osigurani, dovoljno smo zreli za roditeljstvo, a nekoliko meseci odsutnosti s posla više ne može da te ugrozi. S takvim znanjem i sposobnošću postala si nezamenljiva. - Dobro, onda je sve rešeno - rekla sam pokušavajući da zatomim bes. - Molim te da to ostavimo za neki bolji trenutak. Premoren sam za tako važan posao - pokušao je da se našali ali meni nije bilo do šale. Te noći nikako nisam mogla da zaspim. Zar je moguće da Davida ne poznajem? Znam da je preterano ambiciozan, znam da mu je karijera važna, znam da je želeo ženu sličnu sebi... ali da tako, bez emocija, na moju naglas izrečenu želju da rodim dete kaže "sada je najbolje vreme", to nisam očekivala. Novi svet Upoznali smo se u firmi u kojoj radim i danas, u to vreme bio je komercijalista a sada je finansijski direktor. Bila sam veoma uzbuđena kada sam primetila da obraća pažnju na mene, a onda sam se... zaljubila. Naravno, koleginice su mi pomogle da "prikupim podatke" o njemu i ono što sam saznala sasvim je zadovoljilo moje kriterijume. U našoj firmi važio je za najpoželjnijeg neženju - mlad, perspektivan, jedinac iz bogate, ugledne porodice. Izlazili smo šest meseci pre nego što me je zaprosio. Priznajem, bila sam pomalo zatečena jer, iako znam da sam, bez lažne skromnosti, sasvim "pristala", smatrala sam da njemu treba izuzetna žena, a ne obična, lepuškasta devojka iz skromne prosvetarske porodice. David me je uveo u novi svet: okružili su me otmeni ljudi koji žive u predivnim kućama, voze skupe automobile, odlaze na letovanja i zimovanja... Dotad sam verovala da tako žive samo holivudske zvezde. Otpočetka je bio pravi kavaljer, učio me je životu na kakav je on navikao od detinjstva stvorivši od mene prefinjenu poslovnu ženu na koju je bio ponosan. I sve donedavno bila sam srećna i zadovoljna a onda mi, odjednom, sve to više ništa nije značilo. Bila sam prazna. Naša prva svađa izbila je kada sam svom suprugu rekla da bih želela kuću sa vrtom. Odlučno je to odbio. Strpljivo mi je objašnjavao da luksuzni stan najviše odgovara našem stilu života, a da je san o kućici u cveću malograđanski hir. Naravno, popustila sam. Kada bolje razmislim, David je tačno isplanirao svaki, i najmanji, detalj u našem životu, a mene je to počelo da guši. Isto se odnosio i prema mojoj želji da postanem majka. Dete je trebalo da se uklopi u njegove planove... Jedanaest meseci kasnije rodila sam Milenka i kada sam ga prvi put uzela u ruke, osetila sam da je svaki kutak moje duše ispunjen. Nekoliko dana kasnije izašli smo iz porodilišta a David se odlično nosio sa ulogom ponosnog oca. U tom trenutku osećala sam da ga beskrajno volim i za trenutak me je zapekla savest što sam pomislila da on zapravo ne želi dete. Od tada je za mene počeo novi život ispunjen smehom i razdraganošću. Desetak dana pre Milenkovog prvog rođendana sedeli smo na terasi ispijajući kafu pod blagim popodnevnim zracima sunca i David me je upitao: - Kada treba da počneš da radiš? Iznenadio me je. Za dve nedelje isticalo mi je porodiljsko odsustvo, ali znala sam da zapravo ne želim da se vratim na posao, htela sam da ostanem kod kuće sa svojim sinom. - Razmišljala sam o tome da uzmem dve godine neplaćenog odsustva - rekla sam ne gledajući muža. - Ma, ti se šališ! - u njegovom glasu osećalo se iskreno čuđenje. - Zar ti ne nedostaje posao? Zamislila sam se za trenutak. - Nedostaje mi, ali kada bih počela da radim, više bi mi nedostajao Milenko. Za njega je bolje da još neko vreme ostanemo zajedno. - Šta ti pada na pamet! - povisio je ton. - A tvoja karijera? Uostalom, da sam hteo da se oženim domaćicom... Mislio sam da si ti nešto posebno. Nikada me nije voleo Začuđeno sam ga pratila pogledom jer je besno ustao ušavši u dnevnu sobu. Da bih izbegla nesporazume, počela sam da radim. U početku mi je bilo užasno teško jer je trebalo "uhvatiti korak" a istovremeno nisam mogla da se koncentrišem na posao jer sam stalno mislila na Milenka. Doduše, David se pobrinuo za dadilju - bila je to ista žena koja je njega podigla. Da sve bude gore, moj muž je očekivao da ga pratim na poslovne večere i sastanke. Znala sam da nema smisla da mu se protivim pa se često događalo da Milenka vidim usnulog, tek kasno uveče. Međutim, pored toga što sam želela da više vremena provodim sa svojim sinom, brinulo me je i to što sam primetila da je Milenko usamljen. David i dadilja Milica smatrali su da našem dečaku nije mesto ni u vrtiću ni na igralištu sa drugom decom. - Ko zna šta bi mu se dogodilo među onom dečurlijom! Od njih može da nauči samo psovke i kojekakve gluposti - govorio je David kada bih pokušala da učinim nešto čime bih svom sinu obezbedila normalno odrastanje. A onda mi je na um pala ideja kojom sam mislila da će rešiti sve probleme. Jedne večeri rekla sam Davidu da želim još jedno dete. - Ti si poludela - rekao je hladno. - Pristao sam na prvo ali drugo ne dolazi u obzir. Da sam znao da će majčinstvo tako uticati na tebe, ne bih ti dopustio ni ovo da rodiš. Kada je te noći David zaspao, iskrala sam se iz kreveta i otišla u Milenkovu sobu. Dugo sam gledala njegovo milo lice dok su mi se niz obraze slivale suze. Shvatila sam da me muž zapravo nikada nije voleo. Otpočetka sam bila neko ko mora da se uklopi u njegov način života, neko ko će bespogovorno prihvatati njegove sugestije jer je do tančina sve isplanirao. A taj plan ništa nije smelo da poremeti. Naravno, ispaštali smo Milenko i ja. Pitala sam se šta da učinim i kao jedino rešenje nametala mi se pomisao da napustim supruga. Odbacila sam je jer, uprkos svemu, još uvek sam ga volela. Nastavila sam da živim po muževljevom diktatu a Milenko je izrastao u lepog, inteligentnog, ali preozbiljnog sedmogodišnjaka. Bolelo me je to što sam primećivala koliko je usamljen. Bila je nedelja, Milica je imala slobodan dan, a David je rano otišao na uobičajeno druženje sa prijateljima koje će se sigurno odužiti do ručka. Radovala sam se tome što ću celo prepodne provesti sa svojim sinom. Spremila sam mu njegov omiljeni doručak, kajganu. Još pospan, Milenko je seo za sto. Spustila sam pred njega tanjir očekujući da će se obradovati. Umesto toga, sin mi je rekao: - Zašto Darku nisi spremila doručak? Zbunjeno sam ga pogledala. - Kom Darku? - Mom prijatelju! - u njegovom glasu osetila sam prebacivanje. Pomislila sam da će neki, meni nepoznat, Milenkov prijatelj zaista doći na doručak, pa sam upitala: - A gde je on, kada će doći? - Kako gde je? Sedi za stolom i čeka doručak. Zašto se pretvaraš da ga ne vidiš? - počeo je da se ljuti. Osetila sam da me obuzima panika. Pažljivo sam se zagledala u sina, ali on je bio ozbiljan, ni traga osmehu po kojem bih zaključila da se šali. Toliko sam se zbunila da nisam znala šta da učinim. - Mili moj - počela sam oprezno - za stolom nema nikoga osim tebe i mene. Besno me je ošinuo pogledom. - Ako ne daš doručak mom prijatelju, neću ni ja da jedem. Ledeni žmarci spuštali su mi se niz kičmu dok sam pripremala još jednu kajganu. Tek kada sam je stavila na sto, Milenko je počeo da jede. - Darko i ja idemo da se igramo u moju sobu - rekao je kada je završio doručak. Čim su se vrata Milenkove sobe zatvorila, spustila sam se na najbližu stolicu. Osetila sam da drhtim kao u groznici. Pokušavala sam da utešim sebe time da je u pitanju bezopasno dečije maštanje, ali duboko u srcu znala sam da nije tako. Napokon sam smogla snagu da uđem u Milenkovu sobu. - Šta radiš? - upitala sam trudeći se da budem mirna. - Darko i ja gradimo dvorac od lego kockica - rekao je ponosno. - Nisi me upoznao sa svojim prijateljem. Reci mi nešto o njemu - zamolila sam. Milenko se malo zamislio, a onda je počeo: - Darko je najbolji dečak. Živi u kući u šumi van grada i ima četvoricu braće i tri sestre. Igra fudbal bolje od svih, trenira karate, svira bubnjeve, a kaže da će se na leto upisati u izviđače jer tamo dečake uče kako da pale vatru, vežu konopac i svašta drugo. Ignorisali su problem U tom trenutku čula sam ulazna vrata. Ostavila sam Milenka da se igra sa svojim nevidljivim prijateljem požurivši da kažem Davidu da se naš sin čudno ponaša. - Ma, to je obično dečije fantaziranje. Većina dece ima izmišljene drugare. Proći će ga to. David je tako rešavao probleme. Međutim, nije bio u pravu, Darko nije nestao, naprotiv. Dadilja Milica i moj muž ignorisali su problem i jednostavnije im je bilo da postave sto za još jednog, nevidljivog dečaka nego da razmišljaju šta se iza toga krije. Za to vreme grozničavo sam mozgala pokušavajući da dokučim šta se događa u Milenkovoj glavi. Nijednog trenutka nisam pomislila da je Darko samo lik iz dečije mašte. Znala sam da je u pitanju nešto mnogo ozbiljnije. Neko vreme i ja sam mislila da Milenku ne treba dokazivati da Darko zapravo ne postoji jer sam se plašila njegove reakcije. Osim toga, otkad je umišljeni Darko ušao u naše živote, moj sin je bio mnogo veseliji pa sam, da bih mu udovoljila, ponekad "razgovarala" sa "njegovim prijateljem". Međutim, kada je Milenko nekoliko meseci kasnije pošao u školu, posle nedelju dana pozvala nas je njegova učiteljica zamolivši da i David i ja dođemo na razgovor. Naravno, problem je bio u Darku. Naime, naš sin je plačući odbio da deli klupu s dečakom iz razreda objašnjavajući da je Darku obećao da će sa njim sedeti. Uprkos uveravanju da ne vidi nikakvog Darka, učiteljica je morala da popusti a to je bilo praćeno smehom ostale dece i Milenkovim nemoćnim besom. - Mislim da je vašem sinu potrebna stručna pomoć - rekla je učiteljica ozbiljno, a ja sam osetila da mi se usta suše od straha. - Preporučiću vam odličnog dečijeg psihologa. Verujem da nije ništa ozbiljno, ali problem ne treba ignorisati. Vaš sin ne priča ni sa jednim detetom iz razreda, za njega postoji samo Darko. Ako ništa ne preduzmemo, posledice bi mogle da budu ozbiljnije nego što se na prvi pogled čini. Na izlasku iz škole David je pobesneo. - Uništiće me ovo derište! Samo mi je falio sin ludak! Ti si za sve kriva. Uvek mu popuštaš, razmazila si ga i vidi u šta se pretvorio. - Jasno mi je da se bolesno dete ne uklapa u tvoje megalomanske planove - besno sam uzvratila, a David me je prezrivo odmerio. Potom je ćutao na putu do kuće. Dok smo sedeli za ručkom, vladala je napeta tišina. Milica je postavila sto, ali ovoga puta izostao je još jedan pribor. Znala sam da joj je David tako rekao. - Zašto Darku nisi stavila tanjir i pribor za jelo? - upitao je Milenko. - Zato što Darko ne postoji i zato što mi tim glupostima praviš probleme. Ćuti i jedi! - grubo je odgovorio David. - Mama - zacvilio je Milenko - molim te, daj ti Darku ručak. Razboleće se ako ostane gladan. Mogao bi da se naljuti i da ode, a ja bih onda ostao sam. Duša mi se raspadala ali pognula sam glavu zagledavši se u svoj tanjir. Onda je Milenko nekontrolisano počeo da plače i da baca sa stola sve što mu je došlo pod ruku. Skočila sam da pokušam da ga umirim ali David je bio brži. Odjeknuo je snažan šamar. - Marš od stola! - vrisnuo je moj muž. Plačući, Milenko se povukao u svoju sobu, a ja sam, zatečena tom scenom, počela da vičem na Davida: - Zar si morao da budeš tako grub?! Dete je bolesno i treba mu pomoć, a ti ga tučeš. - Njega treba naučiti pameti - progunđao je David između dva zalogaja. Slučajni susret Identična scena ponovila se i za večerom, potom i sutradan za svakim obrokom. Kako sve to vreme Milenko nije hteo da jede, zabrinula sam se. I tek kada je Milica rekla da dečaka treba odvesti lekaru, David je popustio. Milenka su zadržali nekoliko dana u bolnici na posmatranju, a potom smo počeli da obilazimo sve moguće stručnjake. Saznala sam sve o dečijoj psihologiji, o tumačenju crteža, o podvojenoj ličnosti, ali ništa od toga nije pomoglo mom sinu. Duboko u srcu znala sam da nijedan lekar ne može da pomogne Milenku sve dok živi izolovan u onom velikom, hladnom stanu, sa ocem koji ga ne voli i sa majkom koja po ceo dan radi. Ipak, tada još uvek nisam bila spremna da prihvatim istinu. Oči mi je otvorio slučajni susret. Vraćajući se s posla, zaustavila sam se pred izlogom prodavnice igračaka želeći da obradujem Milenka. Na ulazu sam se zamalo sudarila sa ženom koja je u rukama nosila poveći paket. - Oprostite - promrmljala sam. - Marina! - uzviknula je žena. - Otkad te nisam videla... Začuđena, shvatila sam da preda mnom stoji Sandra, moja najbolja drugarica iz srednjoškolskih dana. Nismo se videle od mature jer se ona udala i odselila u inostranstvo. - Šta radiš ovde? - upitala sam je. - Ah - nasmejala se - od pre mesec dana srećno sam razvedena, pa sam odlučila da započnem novi život u svom gradu. Pošto smo poželele da se ispričamo, sele smo u obližnji kafić. Rekla sam joj sve u vezi sa Milenkom, baš mi je trebalo da se nekome poverim. - Nemoj da vodiš dete od lekara do lekara - rekla je ozbiljno. - Biće dovoljno da napustiš gada koji ti je upropastio život. Tvom sinu treba pravo detinjstvo, a ne život u zlatnom kavezu. On je beskrajno usamljen dečak i nikakvo čudo što je izmislio prijatelja kada mu niste pružili priliku da stekne stvarnog. Ukoliko mu omogućiš pravi život, nevidljivi prijatelj neće mu više biti zanimljiv. Tog dana odlučila sam da napustim Davida. Trebalo mi je dve nedelje da sredim sve u vezi sa preseljenjem i da pokrenem postupak za razvod braka. Kada sam spakovala naše stvari, Milenko me ništa nije pitao. Rekla sam mu da ćemo zajedno otići na odmor, a on je klimnuo glavom. Za trenutak mi se učinilo da je u njegovim očima bljesnulo razumevanje, da zna zašto to radim. Davida sam nekoliko dana ranije obavestila da odlazimo najavivši mu razvod. Nije se uzrujao a kada smo odlazili, posmatrao nas je naslonjen na zid hodnika, kao da je jedva čekao da nestanemo iz njegovog života. - Samo ti idi, tako je najbolje. Neću žaliti jer sigurno ima žena koje će umeti da uživaju u ovome što sam stekao - rekao je cinično. Pola godine kasnije, u iznajmljenom stanu, ja sam i dalje postavljala sto za troje: za Milenka, mene i Darka, sve do trenutka kada me je jednog popodneva Milenko upitao: - Mama, očekuješ li goste? - Ne, zašto? - upitala sam začuđeno. - Za koga je onda treći tanjir? U tom trenutku znala sam da je moj Milenko ozdravio.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nisam uspeo da progutam ponos

   (upisano: 27 Jun 10, 23:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Anka je bila prva devojka u koju sam se iskreno zaljubio, ona je tada bila sve što sam želeo u životu. Voleli smo se ali i često svađali jer smo karakterno potpuno bili različiti. Ipak, mislio sam da nas ništa rastaviti neće i da ćemo Anka i ja zauvek ostati zajedno ali sam se prevario Anku sam prvi put primetio pretkraj drugog razreda gimnazije. Išla je u odeljenje pored mog od prvog dana srednje škole, ali nije mi bila zanimljiva dok se na meni nisu počele dešavati promene, telesne, ali i umne. Pubertet me je udario svom silinom. Nisu mi više bili interesantni drugari iz naselja, iznenada sam počeo da skrivam stripove koje sam pasionirano skupljao i sve manje sam uživao u šetnjama gradskim korzoom u muškom društvu, a sve više mislio sam na malu Anku. Voleo sam da je u mislima zovem malom jer je bila niskog rasta, a i zato što sam želeo da spram nje izgledam kao odrastao, formiran momak. Nije ona, uostalom, znala da ja nikada nisam poljubio devojku... To sam prvi put poželeo kad sam ugledao njene male usne razvučene u najlepši i najiskreniji osmeh koji sam dotad video. Kada sam tog dana na velikom odmoru sasvim slučajno pogledao u njenom pravcu, utihnuo je žamor oko mene, izgubio sam konce priče u kojoj sam učestvovao i pred sobom sam video samo prelepog anđela širokog osmeha koji je otkrivao bisernobele zube. Sve više zaljubljen u nju Nije bilo teško saznati sve o njoj. Moj komšija, koji je išao u njen razred, sve mi je ispričao: ono najvažnije, da nema dečka, zasenilo je sve ostale podatke koje mi je otkrio o njoj, da je drčna, kaktad ljuta ne ceo svet i na čudan način tajanstvena. Svi imamo takve dane, pomislio sam zadovoljan odgovorom i još više zaintirigiran. Od tog dana krišom sam je gledao na odmorima, pogledom sam pratio svaki njen korak i bivao sam sve više zaljubljen u nju. Jedino je Miki, moj najbolji prijatelj i "sapatnik" iz klupe, znao za moju fascinaciju jer se to moglo samo tako nazvati. Nisam bio siguran u to dopada li mi se više prćasti, ponosni nosić ili tršava, crna kosa sa metalnim odsjajem. Poskakivala je dok hoda, pričala je brzo i mlatila rukama odajući živahan karakter, odlučnost i žustrinu. Oblačila se neobično, netipično za gimnazijalku. Bila je jedna od retkih u školi koja nije imala doteranu frizuricu, kaput do kolena i štrikani džemper. Sve na njoj bilo je "apa-drapa", nespojivo, raspareno i u više od tri boje, a opet slatko i tako njeno. Družila se sa svima, u svakom društvu bila je omiljena. S jednakom pažnjom slušali su je i štreberi i klošari, divile su joj se mamine curice kao i popularne šminkerke. Pažljivo su je pratile i oči glavnih školskih frajera (koliko god to iz ove perspetkive smešno zvučalo, školski, pa frajer) i povučenih bubatora. A ona, đavolica u telu deteta, jednako visoko dizala je nosić kada bi prošla kraj svakog od nas. Otrcani fazoni Onda sam se odvažio da joj priđem. Nisam bio glavna faca u školi, ali sam i ja imao svoje adute. Fazone sam prosipao "iz rukava" kao od šale, zasmejavao sam i drugare i profesore. Sviđao sam se devojkama... Danima sam smišljao način kako da joj se obratim, pokušavao sam da budem originalan, ali me je pomisao na njene iskričave oči dekoncentrisala pa sam odlučio da iskoristim izlizani fazon nadajući se da ga već nije čula. - Imaš li deset dinara? - obratio sam joj se skrenuvši pažnju drugarica sa kojim je stajala. "Drmala" me je neviđena trema ali sam igrao na kartu njene zbunjenosti. - Molim? Zašto? - malo čelo iznenada se naboralo. - Mama mi je rekla da je obavezno nazovem kad se zaljubim, a vidim ovde govornicu pa sam hteo... Nasmejale su se sve devojke osim nje. U trenutku sam pomislio da će moj otrcani fazon sažvakati i ispljunuti, a onda sam ugledao očaravajući osmeh. - Dobar fazon - rekla je. - Samo, mogao si da mi se obratiš i bez njega, znam da ti se sviđam... Sad sam ja bio zbunjen. Znači, tako... A činilo se da me ne primećuje... Snašao sam se. - Pošto je tako, kada izlazimo? - Čekaj, frajeru, nisam rekla da se ti meni sviđaš... - Ma, sviđam ti se, samo nećeš da priznaš - rekao sam uz najšarmantniji osmeh koji sam umeo da "navučem". Svidela joj se moja sigurnost. Nije znala da su mi se noge tresle, a dlanovi znojili kao pred najstrožim profesorom. - U petak, posle škole... Čekala me je tog dana na klupi ispred škole. Rekoh, nije bila tipična predstavnica lepšeg pola pa joj nije bilo strašno to što je došla prva. Pridružio sam joj se. - Osećaš li? Mirišu cvetovi ove trešnje, nisam to ranije primetila... - ubrala je nekoliko tek propupelih cvetova gurnuvši mi ih pod nos. - Mirišu, stvarno, ni ja ih ranije nisam primetio... - Ma, dobro, ti pored mene ne bi ni slona video da je kojim slučajem zalutao u ovo dvorište - poigravala se sa mnom. - A vidim, ti mene nisi primetila, javile su ti tajne službe da te gledam... - Pa, sad - blago je pocrvenela. - Nije da nisam... Sladak si. Svaka reč sa njenih usana bila mi je duševna hrana, svaka naznaka da se i ja njoj dopadam nestvarno dobra, a osmeh kao sunčev zrak. - Poljubi me - rekla je prekinuvši moju zanesenost. Bože, kad se setim tog trenutka, i njene usne mirisale su kao trešnje, nežne kao najfiniji cvet i tako tople, podatne. Ljubili smo se nevešto, iskreno i dugo... U pozadini su se čula zvona za kraj i početak časa, a meni se 45 minuta činilo kratkim kao nikad. - Znači, od danas sam tvoja devojka? - upitala je kada smo se odvojili. - Pa da, hoćeš li to da budeš? - Hoću, nego sam htela da razjasnim neke stvari, da ne bi bilo zabune... Nisam ti ja tamo neka šmizla koju ćeš da zavitlavaš... - Dobro, šefice, kako kažeš. Oboje smo imali teško detinjstvo Od tog dana bili smo nerazdvojni. Nalazili smo se pre nastave, zajedno smo bili do zvona za početak, a onda smo trčali svako u svoju učionicu. Trenuci sa njom bili su pravo zadovoljstvo, svaki se urezao u moje pamćenje trajno i neprolazno... Šetali smo satima, zastajali smo tek da bih je poljubio i rekao da je balavica ili da bih je zavrteo u krug svom snagom. Uzvraćala mi je poljupce i pitala da li bih tako mogao sa svakom... Smejao sam se, odmahivao glavom i stiskao sam je sve jače. Rekla mi je da živi kao u ludnici, njen otac je pio, a majka je psihički propala uz takvog čoveka. Ni njihova finansijska situacija nije bila blistava. Nakon tog priznanja bila mi je još draža jer sam rastao uz baku, mene moji roditelji nisu poštovali ni toliko da ostanu sa mnom, makar jedno. Rodio sam se neplanski, pa kad su videli da je strast prolazna, krenuli su svako svojim putem, što dalje od uspomene na najveću životnu grešku, mene. Tako je tata završio u Nemačkoj, a mama u Holandiji. Slali su mi novac, plakali su kad se sretnemo i zvali su me za rođendan, ali ja u tome nisam video gest ljubavi nego kajanja, savesti, ako su je uopšte imali. Sada sam prvi put bio zahvalan sudbini za praznu gajbu jer sam samo čekao trenutak da mi Anka da znak da je spremna. Trešnje su već bile zrele, a naša veza u punom cvetu kad sam joj jedne večeri recitovao Šantića. - Sad sam spremna - rekla je i ja sam već otključavao vrata kuće pazeći da ne probudim baku. Nismo uključili svetlo, uvukli smo se kao kradljivci i stali jedno naspram drugog. Sama se skinula, sasvim tipično za nju. Belina njene kože bljesnula je u tami sobe kao sunce na nebeskom svodu. Plašio sam se da je dotaknem, plašio sam se da je nisam dostojan. Uzela je moju ruku položivši je na svoj struk. Koža joj je bila topla, meka i mirisala je na trešnje. Bio sam nežan, a ona hrabra. Rekla je da je nije bolelo, a ja sam znao da laže i znao sam da me voli. Imala je svoje faze, duge ćutnje isprekidane dubokim uzdasima. Nisam tražio da mi ih objasni, nju, uostalom, nije trebalo podsećati na to da priča. Ćutao sam i ja, čitao Prevera i tražio dovoljno jaku reč da joj kažem koliko je volim. A kako i ne bih, bila je sve u jednom: i svetica, i grešnica, i žena, i drug... Vodio sam je baki na slavu, i u pozorište, i sa Mikijem na utakmicu. Svuda je plivala kao riba u vodi, plakala je preteći dramu, a vikala na sudijsku nepravdu. Rastali smo se zbog gluposti Opet je bilo leto i opet su mirisale trešnje... Pitala me je šta planiram dalje, ona je htela književnost, a ja matematiku. Možda je ta razlika bila pravi parametar naših karakternih razlika, možda su zato satima trajale naše slatke rasprave o tome ima li Boga, ko je bio Tito... I danas živo vidim njeno namršteno čelo, sklanjam se od ruku u zamahu i spremam repliku na njenu konstataciju... Tužnu i plašljivu ljuljuškao sam je u naručju posle svake nove svađe njenih roditelja. Tada nije bila drčna niti ljuta, pretvarala se u ranjenu srnu u mojim rukama, snažno me je grlila i ništa drugo. - Don Kihot je sjajan - zadala je novu temu, a ja sam već tražio način da joj oponiram iako sam iz nekog razloga cenio tog osobenjaka. - Ma, budala... Svi uz vetar, a on jedini protiv... - Pa šta? - naoštrila se. - Moramo li svi da budemo isti, da se ponašamo onako kako se od nas očekuje... - To je najispravnije. Svako skretanje može da odvede ko zna kud... - A možda je to skretanje jednostavno nečiji put. Ispravnije je slediti njega, neke svoje principe, nego ići protiv sebe samo zato da bi išao uz vetar sa drugima... - Ma, ti si dete, šta ti znaš i o vetru i o principima?! - rekao sam pomalo grubo. Skočila je kao oparena, sada je, kao i mnogo puta ranije, trebalo da je privučem sebi u naručje, da poljubim njene stisnute usne i da je zamolim za oproštaj, ali tog dana nije mi se dalo, baki je doktor rekao da ima rak. Nikome, pa ni Anki to nisam smeo da kažem, bolno je bilo saznanje da ću ostati bez jedne od dve osobe na svetu koje su me zaista volele. Ustala je, obukla karirani kaputić i polako zakopčavala jedno po jedno dugme. Dala mi je vreme koje nisam iskoristio, te noći bila mi je potrebna tišina da razbistrim glavu i da sažvaćem gorko parče sudbine koju mi je život namenio. Nije me pozvala ni te večeri ni sledećeg dana. Namerno na odmoru nisam izlazio iz učionice očekujući bat poznatih koraka, male ruke na svojim očima, stisnute male prste... Nisam dočekao ništa od toga. Dan se nekako provukao, a od nje ni traga ni glasa. Ne znam zašto ja nju nisam nazvao, mislio sam valjda da bi morala da zna, jer su bezrazložne ćutnje bile "njen teren", pa je morala da shvati. Bio sam ljut, o kako sam bio ljut! Nisam smeo da priznam sebi da venem za njom, nisam dozvolio čežnji da me slomi. Drugovao sam sa inatom i dozvolio sam mu da pobedi razum i srce jer mi je iz njih dolazilo samo njeno ime, a inat je došao ko zna otkud, ko zna zašto... Oluja u mojoj duši Bio je kraj školske godine pa sam mogao da izbegnem dane kada smo se viđali. Ma, bio sam spreman i da ne idem u školu samo da je ne sretnem... Ni na matursko veče nisam otišao, nisam imao kome da dam buket sa mirisom zrelih trešanja... Kasnije sam čuo da ni ona nije išla... Miki mi je rekao, on je jedini znao za oluju u mojoj duši. Kasna jesen odnela je miris trešanja, ali i moju voljenu baku. Pogodila me je njena smrt koliko i dolazak roditelja na njen poslednji ispraćaj. Odjednom su hteli da budu uz mene, sada kada više nikoga nisam imao... Zato ih nisam želeo jer za njihovu ljubav nisam znao. Ostao sam poslednji na groblju, nije mi bilo lako da ostavim baku i da se suočim sa samoćom. Tada me je neko dotaknuo po ramenu. Kao dodir leptira, prepoznao bih ga u hiljadama takvih. Nisam se okrenuo, čekao sam da mi izađe pred oči, ona, ta mala lažljivica, prevrtljivica koja je morala da bude uz mene tog dana, ona za koju sam mogao da umrem samo da je to neko tražio od mene. I pre lepog lica, još dok mi je prilazila s leđa, ugledao sam njen stomak. Veliki, pravi trudnički. Izjavila mi je saučešće. Ja sam njoj čestitao. - Kako si ti? Imaš li devojku? - pitala je dok su joj se suze slivale niz lice. Odmahnuo sam glavom. - A ono je...? - dotakao sam prstom stomačić. - Mikijevo... - nasmejala se kroza suze. Odjednom sam shvatio zašto me je izbegavao u poslednje vreme, ni pomislio nisam da je ona razlog, nisam, uostalom, bio za društvo pa ga nisam pitao. - On je bio uz mene kad se sve desilo, a baš mi je neko bio potreban. Znaš u kakvoj sam situaciji, i pre je bilo nepodnošljivo, a sada je i gore, morala sam da pobegnem... Poželeo sam da zaurlam iz sve snage, hteo sam da je pitam zašto nije pobegla meni, zašto baš moj najbolji drug... Umesto toga, ćutao sam kao spomenici oko mene. Čulo se jedino njeno jecanje. - Znam šta sad misliš o meni... A ja sam ostala ista, kunem se Bogom... Kasno za nas Zašto je pomenula Boga, zašto se sada složila sa mojom teorijom koju je, dok smo bili zajedno, tako tvrdoglavo odbijala, zašto se sve dešava protiv naše volje... Kao da sam krpena lutka, otupelog i nemog odvukla me je kući. Prošla je pored mojih roditelja bez reči, znala je da bih to i sam učinio, prokleto me je dobro poznavala, i uvela me je u sobu. Oko nas je bila ista ona tama, svetlucale su jedino njene i moje oči i suze. Oplakao sam te večeri i baku, i nju, ona svoju sudbinu i odluku. Da, znao sam, predobro sam je poznavao da bih pomislio da je srećna pored Mikija, da voli nekoga a da taj neko nisam ja... Nismo pričali niti smo se grlili. Držao sam njenu ruku u svojoj, grejao sam joj hladne prste i plakao kao dete. Bez reči, razjasnili su se svi nesporazumi, poravnali su se retorički dugovi i namirili svi zaostaci. Sada je bilo lako samo voleti, ne biti ljut i tvrdoglav, sada kad je bilo kasno za nas. Ne znam koliko smo tako ćutali i plakali, znam samo to da je blagi osvit zore označio njen izlazak iz moje sobe i mog života. Simbolično, početak novog dana označio je i početak novog poglavlja u našim životima. Posle toga otišao sam iz grada. Morao sam da odem nekud daleko, morao sam da ostavim bolne uspomene iza sebe. Nisam je više nikada video, u rodni grad odlazim samo baki na grob. Pitao sam se bezbroj puta ima li plavog dečaka kakvog je priželjkivala, bori li se i danas na svoj način protiv globalizma i ljubi li željno onim malim usnama... Pitao sam se i plakao, kao one oproštajne noći... Danas me godine dele od svega. Sada sam novi čovek, od onog leta prođoše mnoga, ali ono davno i miris trešnje uvek sa sobom dovede nju, jednako moju, jednako lepu, svoju i neuhvatljivu...
Lajkuj ovaj stih:
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 13 od 36  | Resultat 481 do 520 od 1416 pronadjenih

2093997

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink