Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama Zid

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi
 
 

Živela sam burno

   (upisano: 30 Aug 10, 23:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Verujem da me je stigla kazna. Danas plaćam danak jer sam bila lakomislena. Prošle su mi godine u tome što sam vrtela muškarce oko malog prsta misleći da je preda mnom svo vreme ovoga sveta. Nažalost, preračunala sam se. Imam muža, ali ne i decu, imam promašen život i brak, i bezbroj predugih noći ispunjenih suzama. Moja ljubav nikome ne treba... Ime mi je Nađa, četrdeset peta mi je godina, udata sam, dece nemam i nisam zaposlena. Dok sam bila mlada i atraktivna, mogla sam da se zaposlim. Sada nije tako, traži se diploma, znanje, iskustvo, sve ono što bi donekle prikrilo bore. A ja ništa drugo nemam osim tih bora. Moje knjige su skupljale prašinu, nisam volela da se družim sa njima. Znam da nisam jedina sa ovakvom sudbinom i da na to ne treba da gledam kao na smak sveta. Domaćica, pa šta, ima nas na milione. Nažalost, jedna sam od onih koje ne osećaju toplinu doma i porodičnu ljubav. Bar da sam se u jednom delu svog života ostvarila do kraja, bilo bi mi lakše, ali nisam. Ni da ispratim u školu, ni da dočekam, nema nikoga da napravi nered pa da mi napravi posao. Svaka sitnica je na svom mestu, samo me obaveza da pripremim ručak ili raširim veš opominje na to da postojim, a i to radim bez volje, otaljavam kao i svoj život. Ponekad posetim roditelje, i to činim nerado i retko. Od susreta do susreta treba prikupiti snagu da im pogledam u oči. Znaju oni kako sam živela nekada a kako sada, ćute kao da me kažnjavaju, kao da znaju da bi mi bilo lakše kada bi mi odvalili šamar. Ali neće... ili misle da nema svrhe jer me nisu tukli onda kada je trebalo. I tako, popijemo kafu, razmenimo poneku reč a kada krenem svojoj kući, nikada me ne zadržavaju niti me je majka bilo šta ikada pitala. Nije meni stalo do njene zimnice i znam da neću umreti od gladi bez njene tegle pekmeza ili ajvara, ali bilo bi mi drago kada bi mi ponekad ponudila nešto da ponesem. Verujem da sve majke to rade ali izgleda da sve treba zaslužiti, čak i teglu zimnice. Nisam sama ali sam usamljena Iako živimo u istoj kuću, sa jetrvom ne pijem kafu. Tako je bilo od početka. Trpimo se onoliko koliko moramo, tek da ne zavadimo braću i da se ne psujemo u dvorištu, i... odavno smo shvatile koliko su naši životi različiti. Ona je prezauzeta, ostvarena u svemu, baš ne znam o čemu bismo mogle da tračamo uz kafu. Prijateljice? Nemam ih, nijednu. Doduše, imala sam jednu... Anđelu, ali je i ona otišla svojim putem. Kada se neko trudi da vas usmeri na pravi put, a zauzvrat dobije podsmeh "svojoj gluposti", onda je sve jasno. Zato ponekad kažem sebi da je i ovakav brak bolji od samoće. Ako ništa drugo, bar se ne budim sama i imam kome da otvorim vrata. I radujem se kada jednom mesečno izađemo u šetnju iako ispijamo piće kao dva stranca, u najvećoj tišini. Nekada nam reči nisu bile potrebne, prijala nam je tišina i savršeno smo razumeli jedno drugo. Razumemo se i sada, ali na drugačiji, teži i bolniji način. Ko će prvi presuditi u korist svoje slobode i sreće pokazaće vreme, ali čini mi se da to neću biti ja. Nisam u situaciji da biram, nemam kome da se vratim niti mi pomaže to što se kajem. Trebalo je mnogo ranije da udarim glavom o zid. Niko nije doveka ostao mlad i lep niti je uspeo da pobegne od sopstvene prošlosti. Dani se ponavljaju, prolaze, a ja svake večeri sedim sama, sa cigaretom u ruci, očiju uprtih u TV, a u mislima ko zna gde. Ne smeta mi to što moj mir remeti sporadično trupkanje dečjih nožica koje dopire sa sprata iznad. Tamo žive moji dever i jetrva i njihovo dvoje dece. Eto, toliko smo blizu a živimo toliko različitim životima. Doduše, nije se ni moja jetrva udala u cvetu mladosti ali je do svoje tridesete godine, za razliku od mene, mnogo toga učinila. Nije završila jedan već dva fakulteta, decu je rodila u braku, planski i pametno - onda kada je finansijski bila "potkovana" čak i da ih sama izdržava. Ne smeta mi njena sreća, naprotiv. Mislim da sam dovoljno trovala svoje srce i da bi bilo krajnje nerazumno da tražim krivca kada sam sama skovala sopstvenu sudbinu. Mislim da je i Gordan shvatio da je pogrešio što se oženio mnome. Zato izlazi svake večeri. Ništa ne govori, spremi se i izađe, nekad se vrati ranije, nekada kasnije, ali jednako je tajanstven i ćutljiv. Nisam ga prisilila da se oženi pa mi je u početku sve to užasno smetalo. Pitala sam se da li odlazi svojim roditeljima moleći ih da mu oproste što je doveo "takvu" shahu jer me nikada nisu voleli a moj dolazak prisilio ih je da napuste porodičnu kuću i da se skrase u garsonjeri, ili moj muž odlazi sa muškim društvom, ili već ima drugu, mlađu, lepšu i pametniju, ili naprosto ne zna šta će sa sobom pa luta besciljno luta ulicama? Sama pala, sama se ubila Zadržala sam pretpostavke za sebe. Možda sam tada smela da pitam jer se nisam plašila ni odgovora ni istine. Sada ne smem da pitam. Pomirila sam se da takvim životom pa na njegovo odsustvovanje iz kuće reagujem sve ravnodušnije. Ili samo tešim sebe, svesna činjenice da ne mogu da računam na bolji život. Da, priznajem, ja sam jedini krivac. Nisam slušala savete, nisam želela da vodim drugačiji život. Kada sam shvatila da me godine sustižu, možda podsvesno verujući da ću se tako podmladiti, udala sam se za mlađeg muškarca. Oduvek sam verovala da sam najpametnija, da će moj život biti drugačiji, a da su moje prijateljice smešne jer se udaju i rađaju u dvadeset i nekoj. A možda sam se rodila takva... svojeglava, sa kompleksom više vrednosti. U svakom slučaju, ne nameravam da okrivim gene jer takve nisam mogla da nasledim. U mojoj familiji nije bilo nijedne crne ovce. Odrasla sam u stabilnoj porodici u kojoj su vladali zdravi odnosi, imala sam sve, bila sam voljena ali ne i razmažena. Imali su samo mene i zato su želeli da budem stabilna i poštena osoba. Eh, da su tada znali koliko mi njihovi saveti idu na živce, nikad mi ništa ne bi pričali. Ali, kada na jedno uvo uđe a na drugo izađe, takav oblik mučenja mogao je da se podnese. Ako sam nešto i morala da otrpim u kući, nisam morala u društvu. Bila sam lepa, oštra na jeziku, umela sam da izvređam one koji nisu delili moje mišljenje pa mislim da sam još u to vreme mnoga prijateljstva sasekla u korenu. Trebalo je svima pokazati ko je Nađa i kako dečaci luduju za njom. Što im više izmičeš, više trče, pa sam odlučila da postanem neuhvatljiva. Sve sam činila da nekoga osvojim, bila sam spremna na svakojake ludosti, potom bih se malo poigrala kao mačka s mišem, a onda bih se nasmejala i nestala. Preda mnom je bio cilj ali se nisam zaustavljala. Jasno mi je da nisam dobila priznanje za svoje postupke i da nijednom od tih momaka nisam naudila. Iako razočarani i ljuti, nisu dugo patili. Ja sam izvukla deblji kraj. Trovala sam svoje mlado srce ubijajući osećanja zato što nisam želela da ih prihvatim, a nisam bila svesna činjenice koliko je ta igra bila opasna. I nisam osetila kada je ova ružna navika postala deo mene. Sve moje žrtve Kako se ne bih sećala svoje prve "žrtve"? Saša, tamnoputi gimnazijalac, dve godine stariji od mene, mnogo mi je olakšao s obzirom na to da je već bio ludo zaljubljen. Čekao me je "da odrastem", donosio mi je sitne poklone, bežao je iz škole samo da bi me video i tako je izgubio godinu. Pisao mi je pesme... Potrajalo je to dve godine a kada je shvatio da ga ismevam i vučem za nos, pobesneo je. Srećom, bila sam okružena novim obožavaocima, pa se sve završilo na pretnjama i psovkama. Ne znam kako me to nije opametilo. Sećam se da je Anđela, jedina devojka koja me je trpela, rekla da ću jednom naleteti na pravog idiota i možda tada neće biti nikog da me odbrani. Drugi u nizu ojađenih bio je Rade. Živeo je u susednom gradu, upoznali smo se u diskoteci. Izašli smo nekoliko puta a ja sam stalno kasnila na naše nazovi sastanke, ponekad i po čitav sat, a nekada uopšte ne bih došla. - Nađa, kako možeš? - opet se umešala moja Anđela - upravo sam ga srela, jadničak, čeka te duže od pola sata, sav je pomodreo od hladnoće. Nasmejala sam se... I, ostavio me je. Zamislite, on mene?! Doduše, onako miran i tih samo što nije zaplakao pa sam mu oprostila to što me je preduhitrio. Ionako ga nisam volela, već mi je dosadio i bio je "zreo" za šut-kartu. Slično je bilo i sa Draganom, Zoranom, Ilijom, i još mnoštvom onih čijih se imena više ne sećam, ali se zato odlično sećam Nikole. Markantan, zgodan i pametan, brzo je razotkrio moju igru i umeo je da mi uzvrati. Tada sam se prvi put zamislila i "spustila loptu". Potrajala je ta veza gotovo šest meseci i mislim da sam bila na dobrom putu da se zaljubim, međutim, potreba da dominiram u vezi bila je jača od svega. Nikola je uplatio letovanje u Grčkoj za dvoje. Trebalo je samo da svoje krpice potrpam u kofer, ali te noći kada je trebalo da krenemo, mirno sam sedela pred televizorom. Zamišljala sam ga kako me zabrinuto i unezvereno čeka ispred autobusa. - Srećan put, Nikola! - izgovorila sam glasno zadovoljno trljajući šake. Ubeđena da je otputovao razočaran i povređen, i da me nikada više neće potražiti, precrtala sam njegovo ime na svojoj podužoj "listi paćenika". Međutim, Nikola je posle letovanja došao da se "pozdravimo". Prišao mi je nasmešen, a potom mi je udario takav šamar da sam pomislila da mi je otkinuo glavu. Tek je tada nestao iz mog života. Ni Anđela me nije opametila Tada mi je bilo dvadeset sedam godina, isto koliko i Anđeli, s tom razlikom što je ona bila nečija verenica i u drugom mesecu trudnoće. - Nađa, zaboga, uozbilji se. Dve-tri godine brzo prolete, eto tridesete, a onda sve ide traljavo, usporeno. Dolaze mlađe, lepše... - Anđela, nemoj da mi pametuješ! - zakolutala sam očima. - Sada kada je beba na putu, neka ti je sa srećom, ali mislim da si pogrešila. Zar da se u tim godinama vežeš za jednog muškarca?! Čovek se brzo zasiti, za deset godina varaćete jedno drugo na svakom koraku - zaista sam tako mislila o životu, braku i muškarcima. Anđela mi nije odgovorila. Sećam se da su joj usne zaigrale kao da je htela da opsuje, a onda je rekla da žuri i brzo je otišla. Nikada me više nije pozvala, čak ni u svatove, iako smo planirale da jedna drugoj budemo kume. Tako sam izgubila jedinu prijateljicu... Ne znam koliko je saznanje o Anđelinoj udaji uticalo na mene, ali znam da sam upravo u to vreme poželela nešto više. Tačnije, poželela sam nekoga ko će me maziti i paziti, na koga ću moći da se oslonim u svakom trenutku a da pri tom ostanem slobodna. Dakle, treba mi oženjen i, po mogućnosti, pun para. Devojka sumnjivog morala Moji senzori za lov aktivirali su se neverovatnom brzinom. Pa, upravo mi je jedan takav bio na dohvat ruke - Boško, zgodni četrdesetogodišnjak, vlasnik najvećeg i najbolje opremljenog butika sportske opreme u kojem sam radila četiri godine. Imao je tada lepu ženu i dvoje maloletne dece. Doduše, nije ga pratio dobar švalerski glas ali svakako nije bio imun na lepe žene. E, za to se trebalo pomučiti. Sada znam, bila je to moja najveća greška, ali onda nisam mislila tako. Pronašla sam stan, spakovala kofere i tek tada saopštila roditeljima da odlazim. - Ne razumem - kazala je majka - kuća je velika, uvek si imala privatnost, a potpuna nezavisnost ima svoju cenu. Neće te čekati ni topla soba, ni postavljen ručak... Ali nije bilo sile koja bi me odvratila od onoga što sam naumila. - Nadam se da ću bar dobiti svesku sa tvojim receptima - nasmešila sam se usiljeno. - Znaš, druga su vremena, trebalo bi da poštujete moju odluku - podigla sam kofere i bez mrvice tuge napustila dom u kojem sam odrasla. Mojim roditeljima bilo je sve jasno. Zato me kasnije nikada nisu pitali kako živim niti su spomenuli mogućnost mog povratka pod njihov krov. U to vreme Boško se već upleo u moju mrežu. Treptala sam, prenemagala se, ulagivala i, kako je moja suknjica bivala kraća, tako je on sve duže ostajao u butiku. Trebalo je da sačekam jedan pljusak pa da se svalim u stolicu tobože od slabosti i nesvestice. A on se, kao džentlmen, ponudio da me odveze kući. Bilo bi neučtivo da ga ne pozovem na kafu, zar ne? Eto, tako je Boško ušao u moj život. Postavio me je namesto poslovođe, udvostručio mi je platu, čak sam i putovala sa njim. "Poslovno", naravno, mada su putovanja udvoje trajala nešto duže nego kada bi otišao sam. Šuškalo se o nama među zaposlenima u butiku jer nisu bili ni ludi ni slepi, ali Boško je umeo sa njima. Zašto bi olajavali gazdu kada su imali odlične plate, a meni je baš sve išlo na ruku. Lajava usta ne zatvaraju se samo novcem već i činjenicama, pa sam ponovo počela da izlazim sa mladićima koji mi ništa nisu značili. Boškovu ljubomoru lečila sam u krevetu i tako je bilo gotovo osam godina. I znam da bi još trajalo da njegova žena nije preduzela mere... Godinama je znala za nas i čekala je Boška baš kao što ja sada čekam svog muža, ali... Oni su imali zajedničku prošlost, decu, i mogla je da se nada da će jednom sve proći, a potom je izgubila strpljenje. Kada joj je puklo pred očima, pukla je i moja bruka. Ne znam zašto se muškarcu lakše prašta čak i ako je oženjen. Meni niko nije oprostio. Činilo mi se da svi upiru prstom u mene pa sam bežala od ljudi, kretala sam se sporednim ulicama i skrivala lice. Eto, i meni se dogodilo... Povukla sam se u sebe Da li mi je bila potrebna takva blamaža da bih se napokon smirila? Verovatno jeste. U svakom slučaju, dobila sam ono što sam tražila. Primirila sam se. Muka je čudo, natera čoveka da se privikne na sve ono što mu je nekada bilo nezamislivo. Tako sam dve godine živela kao monahinja. Povrh svega, mučila me je nemaština. Boško je ostao u braku ali je pod ženinim pritiskom, što je bilo sasvim razumljivo, morao da mi da otkaz. Poklone sam zadržala ali to nije moglo da me hrani, da plaća struju, kiriju i pokriva osnovne potrebe. Eh, kako su mi tada nedostajali roditelji, moja kuća, moja soba, moje mesto za trpezarijskim stolom. Nisu mi pružili priliku da priznam da sam pogrešila, makar da im kažem da bih volela da se vratim, pa da razmisle. Jedva su preživeli sramotu, bili su ogorčeni i ljuti, i jasno su mi stavili do znanja da mogu da im se obratim tek kada se udam. U istom gradu, udaljeni dvadesetak minuta hoda, nismo se ni videli ni čuli više od tri godine. Tada sam se setila sveske sa maminim receptima. Ponešto sam naučila da pripremim a posla što se tiče, nisam mogla da biram: kafić, piljara, trafika, kataloška prodaja kozmetike, čak i pijačna tezga na kojoj sam prodavala narandže. I upravo za tom tezgom, promrzla i odevena kao švercerka, upoznala sam Gordana, svog supruga. Moj redovni kupac Dolazio je svakog dana kao da je želeo da ga primetim. Visok, plav, pomalo suvonjav ali beskrajno simpatičan, umeo je da me nasmeje a baš mi je to trebalo. - Lepo je to što mi praviš posao ali volela bih da znam šta radiš sa svim tim narandžama - izletelo mi je dok sam mu, kao i prethodnih dana te ljute zime, vraćala kusur koji nikada nije hteo da uzme. - Prodaješ ih a ne znaš da se od njih pravi ljubavni napitak? Glasno sam se nasmejala. - Kakav ljubavni napitak? - Pa, recimo, napitak koji izaziva upravo takav smeh. - Zar deluje kao ljubavni? - koketno sam ga pogledala. - Aha - klimnuo je glavom. Zanemela sam, skrenula sam pogled i prvi put osetila da mi obrazi bride od naleta krvi. Zapravo, mislim da sam već bila zaljubljena u njega, prvi put mi se to desilo a bilo mi je trideset devet godina. Smogla sam snage da utešim sebe i kažem da za pravu ljubav nikada nije kasno. Tako je počela Gordanova i moja veza. Šetnje, odlasci u bioskop, popodnevna kafa... O razlici u godinama nije želeo da razgovara. Sećam se da je odmahnuo glavom kao da pet godina nije ništa. Nažalost, sada oboje znamo da bi bilo bolje da je ta razlika išla u moju korist. Za Gordana još uvek nije kasno, a ja? Valjda je dovoljno da kažem da je kćerki moje nekadašnje drugarice Anđele osamnaest godina. Početak veze sa Gordanom pamtim po svojoj zbunjenosti i neprospavanim noćima. Kao zatvorenik koji se posle dvadeset godina tamnovanja konačno nađe na slobodi, prvi put udahne vazduh i dopusti suncu da ga ogreje, a potom se trgne jer zapravo ne zna šta je pravi život i na koju bi stranu krenuo... tako sam se osećala. Bila sam srećna ali zbunjena, nisam znala šta ću sa svojim osećanjima i da li ih na pravi način uzvraćam Gordanu. A on je priznao da mu se dopada moja stidljivost, zavoleo me je i zaprosio. Nisam imala kud. Po cenu da ga izgubim, morala sam da mu predočim neke detalje iz svoje prošlosti. Napokon se i moja savest probudila, smatrala sam da je tako poštenije pa, ako me prihvati takvu, tim bolje. Bar ću živeti bez straha od svake njegove promene raspoloženja. - Nije za medalju - protrljao je slepoočnice. - Ipak, drago mi je što si iskrena. Zapravo, u današnje vreme to i nije tako strašno - zastao je za trenutak a potom nastavio: - Nađa, ne zanima me kako si živela pre nego što si mene upoznala, baš kao što ti neću dozvoliti da čeprkaš po mojim momačkim godinama. Prošlost je nešto lično i ne treba je dirati. Mi treba da podelimo budućnost. Nažalost, moji budući svekar i svekrva nisu mislili tako. Oni su odavno znali istinu, pa se nisu potrudili da sakriju ogorčenost iako su silno želeli da se i njihov drugi sin oženi, smiri i stvori porodicu. Četrdeset godina, minimalno obrazovanje, burna prošlost, loš glas... pa, ko bi poželeo takvu snahu? Priznajem, razumela sam ih. Pripadali su generaciji mojih roditelja pa kada su me odbacili oni koji su me stvorili, zašto bi me takvu prihvatili drugi ljudi? I da se Gordan nije umešao svrstavši se na moju stranu i braneći našu ljubav, povukla bih se bez reči. Ovako sam imala čemu da se nadam. Nisam zahtevala više kada mi je Gordan rekao da ćemo se registrovati uz prisustvo dva svedoka, bez venčanice, muzike i svatova. Ćutala sam i onda kada su se njegovi roditelji, uz glasne komentare da će im život u memljivoj garsonjeri biti draži od života pored mene, pokupili svoje stvari i otišli. Ćutao je i Gordan, ali tada smo se voleli. Bili smo ubeđeni da će naredne godine sve doći na svoje mesto. Unuče ume da omekša i najtvrđe srce... Tako će biti sa nama, mislili smo oboje. Fatalno pitanje Moji roditelji su ostali dosledni. Čim su saznali da sam se udala, pozvali su Gordana i mene na ručak. Ipak, nije mi promaklo ono čega sam se pribojavala: bol promeni čoveka, postali su nekako hladni i kruti, ni traga od onih dobrih, požrtvovanih roditelja. Bili su ljubazni prema Gordanu... ili je to zapravo bilo sažaljenje? Kao da im nisam dete, osećala sam da i oni misle isto što i Gordanovi roditelji: da je, oženivši se mnome, zapečetio svoju sudbinu. I ispalo je da su i moji i njegovi roditelji bili u pravu. Voleli smo se još tri godine nadajući se boljem, a potom je jedno Gordanovo pitanje uništilo sve. Tada mi je postalo jasno da je samo početak našeg braka bio ispunjen ljubavlju, a zatim je sumnja počela da nagriza moga muža. - Nađa, nije mi jasno kako ne možeš da ostaneš u drugom stanju. Rekao bih da si zdrava, to smo proverili, ali... Da, rekao sam da nećemo pominjati prošlost, ali sada zaista moram da te pitam. Godinama si vodila buran život i pravo je čudo da nijednom nisi ostala trudna. Osećala sam se kao da mi je zario nož u srce. - Nikada nisam bila na kiretaži. Mogu da se zakunem, a ti, ako hoćeš veruj, ako nećeš, ne moraš. Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Otada su prošle dve godine. Već mi je četrdesetpeta. Da sam bila pametna kao što nisam, mogla sam i unuče da ljuljam. Gordana nisam slagala, samo mi je bilo teško da priznam da starim i da je mogućnost začeća sve manja. Kada smo se venčali, sve je izgledalo drugačije, čak se razlika u godinama jedva primećivala. Sada više nije tako. Nisam ostarila preko noći, ali mnogo razmišljam a ne mogu da se setim ničeg lepog niti smem da se nadam čudu. S obzirom na krajnje neizvesnu budućnost, ne smetaju mi ni Gordanova ravnodušnost ni ova tišina u koju tonem svake večeri. Znam, bilo bi mi lakše kada bih mogla da uperim prstom i okrivim nekoga za ovakav život. Mržnja se lakše podnosi od bola, bar sam to naučila. Za sve što sam činila, za ovu patnju i strah od sutrašnjeg dana, kriva sam isključivo ja. Skrojila sam sebi lošu sudbinu pa se ne trudim mnogo da pobegnem od zaslužene kazne.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Sedim u kutku baste svoje

   (upisano: 28 Aug 10, 12:03) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavni SMS
Sedim u kutku baste svoje, u prasinu pisem ime tvoje pored toga srce svoje i upisem VOLIM TE MILO MOJE
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 

Bili smo suđeni jedno drugom

   (upisano: 27 Aug 10, 01:53) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Prvi sastanak sa Slatkicom, kako sam "krstio" Sašku jer joj ime nisam znao, bio je prava katastrofa. Umesto da popijemo piće veselo čavrljajući, jedna pogrešna reč koju je izgovorila isprovocirala me je u toj meri da sam je, samo nekoliko minuta nakon što smo se sreli - izbacio iz auta. Međutim, naša priča nije se tu završila. Nekoliko godina kasnije slučajno sam kupio kuću u njenom komšiluku... Koncert je bio totalno ludilo! A kakav i može da bude kada se na podijumu gura deset hiljada rasplesanih tela, mladih i uzavrelih. I ja sam urlao iz sveg glasa. Neoprezno, usmerio sam svoj pevački talenat na uho devojke koja je stajala pored mene. Nisku rastom, nisam je primetio do trenutka kada se, sa grčem na licu i rukom na uhu, ljutito okrenula prema meni. - Izvini, izvini... - spontano sam uzeo njenu za ruku poljubivši je. - Nisam te video... Već je počinjala nova pesma i novi haos, pa sam prestao da se izvinjavam jer je i devojka već vrištala u taktu nove melodije. Međutim, kako je koncert odmicao, moj pogled se sve češće zadržavao na njoj. Preslatka je, morao sam da priznam. I ona se nekoliko puta okrenula, valjda da vidi sa kim sam. Ja sam već "snimio" da je ona sa drugaricom. - Moja sestra - pokazao sam prstom na Olju kada se slatkica još jednom okrenula. Nasmejala se. Nisam shvatio da sam odgovorio na nepostavljeno pitanje jer je pivo moje reakcije već tada dobrano uspavalo. Hrabriji nego inače, samouvereno sam je, slušajući jednu baladu, privukao u naručje. Nije se opirala. Dok smo plesali, pevala je pa nisam mogao ništa da je pitam. Zato sam, kada je bend pred kraj balade najavio završetak koncerta, morao da zatražim od nje broj telefona, vremena više nije bilo, pogotovo kada je mnoštvo krenulo prema izlazu. Izdiktirala mi je šest magičnih cifara za koje sam mogao samo da se nadam da su tačne. Znajući da ću ih zaboraviti pre nego što pivo ispari iz mene, izdiktirao sam ih Olji, mojoj sestri i savezniku u dobru i zlu. Popreko me je pogledala, ali je ipak zapamtila broj. Slatkica kojoj ime nisam znao, u međuvremenu se izgubila. Ulica u Nedođiji Narednih dana bio sam zatrpan polaganjem kolokvijuma iz anatomije. Nisam mislio ni na šta drugo osim na kadaver u naftalinu čiji sam svaki milimetar morao savršeno da poznajem. Čim sam u secir-karti dobio ocenu, odahnuo sam i prvi put posle nekoliko dana pomislio na dešavanja mimo knjige. Setio sam se Slatkice, tako sam je "krstio". Vodeći se maksimom "nemam šta da izgubim", okrenuo sam broj koji mi je Olja zapisala na nekoj knjizi. Nameravao sam da se pravdam greškom ako se javi ozbiljniji glas jer nisam znao koga da tražim. Srećom, ovaj koji je rekao "halo", mogao je da pripada samo mojoj Slatkici. Odlučio sam da se poigram i tako prikrijem smušenost. - Dobar dan - rekao sam ozbiljno. - Dobar dan. - Saša ovde, vi i ja sreli smo se na koncertu pre neko veče pa sam tražio vaš broj telefona da saniramo povrede bubne opne, koje su nastale mojim nesmotrenim ponašanjem. S druge strane žice začuo se veseli smeh. - U redu - rekla je smejući se. - Dakle, gospođice, jeste li za kafu u mom društvu, da razmotrimo ozbiljnost povrede? - Naravno. Usput, ja sam Saška - predstavila se. - Ja sam Saša. Opet se nasmejala. - Zezaš me? - Ne. Moraćeš da mi objasniš kako da dođem po tebe - potisnuo sam teatralnost. - Nije teško - učinilo mi se da se ona i dalje šali. - Skreneš levo na kraju civlizacije, onda preko nekoliko kozijih staza, sa kozije staze na makadam i tu si. Bilo je očigledno da je duhovita, ali želeo sam što pre da je vidim, pa sam hteo da mi kaže tačnu adresu. - U kojoj je, kažeš, to ulici u Nedođiji? - upitao sam našalivši se, na šta mi je Saška rekla adresu. Spremao sam se kao za prvi sastanak. Lickao sam se, parfemisao i prebacivao razdeljak sa jedne na drugu stranu. Slatkica po imenu Saška bila je zaista po mojom meri i hteo sam da ostavim utisak na nju. Posle upornog moljakanja otac mi je dao ključeve automobila. Nisam bio vešt vozač pa ga nisam često uzimao, ali ove večeri probudio se džentlmen u meni i morao sam autom da upotpunim utisak. Aždaja u lepom pakovanju Adresa koju mi je Saška dala nije mi bila poznata ali sam se informisao gde bi približno mogla da bude i u dogovoreno vreme krenuo sam po nju. Usput sam pitao ljude za adresu i svi su me upućivali dalje. Ulice su odmicale, asfalta zaista više nije bilo, a ljudi su juš uvek govorili - dalje. Pitao sam se da li se to neko našalio sa mnom kad me uputio na u tu pustaru jer zelenilo više nisam video. Da ugođaj bude potpun, pojavio se i makadam iz Saškine priče pa je stari automobil poskakivao preteći da se raspadne. Crvena lampica mog besa uveliko je sevala kada je auspuh zapeo za kamenčinu koju nisam primetio. Stao sam nasred puta da vidim je li otpao. Na sreću, držao se na mestu, ali je lupao kao da vozim neki super automobil, a ne očev krš koji posle ovoga sigurno više neću dobiti. Opsovao sam i koncert, i Sašku, i makadam! - Slatkice, bolje bi ti bilo da ljubaznošću i raspoloženjem popraviš štetu - rekao sam nazirući u daljini broj kuće pred kojom sam je ugledao. Kao i na kocertu, bila je preslatka. U farmericama i pamučnoj majici izgledala je bolje nego neka druga u glamuroznoj haljini. Kosa joj je bila vezana visoko u rep, što je otkrilo njeno prelepo lice. Leptirići su zalepršali u mom stomaku. - Je li bilo teško da me nađeš? - pitala je nevešto, svesna da jeste. Tu adresu, verujte, niko lako ne bi pronašao. - Ma, ne - lakonski sam odgovorio, siguran da ću jednoga dana da joj prigovorim što me je tako povukla za nos ne rekavši na kakve ću prepreke naići na putu do nje. Otvorio sam joj vrata. - Oh - uzdahnula je kad je na sedištu pronašla ružu. - Za mene? - zatreptala je okicama. Sad sam već bio siguran da je oborena s nogu... Klimnuo sam glavom. Samo što sam okrenuo automobil u nameri da pođem u suprotnom pravcu, njen umilni glasić postao je ozbiljan. - Šta ovo lupa? - upitala je na ivici podsmeha i zgražavanja. E, tu sam pukao gore nego moj auspuh. Povukao sam ručnu na trideset metara od njene kuće, okrenuo sam se, vratio do ulaza i, na njeno zaprepašćenje, otvorio sam joj vrata i rekao: - Izvoli. Zbunjena i crvena u licu, izašla je ne pogledavši me. - Ti ćeš mene... - zvocao sam sam usput. - Dođem u neku divljinu u kojoj živiš, izmaltretiram se usput... I ti se na to rugaš i čudiš mom lošem automolibu! Bio sam besan kao furija. Razočarao sam se u sve žene tog dana. Posvetio sam se knjizi odlučan da na nju usmerim svu svoju kreativnost kada već žene to nisu zaslužile. Polagao sam godinu za godinom dozvoljavajući sebi tek povremene avanture sa ženama. Nikada nijednoj više nisam kupio ružu niti sam tražio od oca automobil. Uostalom, posle one večeri grmeo je da na vožnju mogu da zaboravim. Sašku nisam viđao niti sam to želeo, a pamtio sam je samo kao dobro upozorenje na te aždaje u lepom pakovanju. Ljubavni život na čekanju Završio sam fakultet u roku. Penzioneri u mom stanu, sa večnom funkcijom roditelja, i kada sam postao svoj čovek, nisu propuštali priliku da sa mnom podele još neku životnu lekciju. - Šta imaš od toga što si završio fakultet u roku? - pitao je otac u pozi za raspravu. - Dobiću specijalizaciju - mirno sam odgovorio. - Bolje bi ti bilo, umesto što i dalje ganjaš te knjige, da si specijalizirao život! - i majka je umela da doda poneku mudrost. - Da si našao ženu, unuke da nam podariš... Zar ni toliko nismo zaslužili, a sve smo ti dali? - skretala je priča u pravcu žalopojki. Zato sam gledao da svaki trenutak provedem van kuće jer drugačije nisam mogao da izbegnem neprestane kritike. Odrađivao sam i svoje i smene svojih kolega, što je načelnik, kad je došlo vreme za dodelu specijalizacija, i te kako umeo da ceni. Ispunio se moj san... Kada sam i doškolovavanje obavio u rekordnom roku, porasla su mi primanja. Još jedno ispunjenje sna pomaljalo se na vidiku... Sopstveni stan, samostalan život, kritike samo kad roditeljima dođem u posetu... Svake večeri legao sam i budio se sa tim rečima na usnama. Realizacija tog sna, međutim, pokazala se težom nego što sam zamišljao. Cene nekretnina u to vreme, iz meni nejasnog razloga, skočile su i postala je misaona imenica pomoću jedne plate uknjižiti šezdesetak kvadrata na svoje ime. O manjoj kvadraturi nisam hteo da razmišljam jer nije predstavljala dugoročno rešenje, a za veću ni tri moje plate ne bi bile dovoljne. Otežavajuća okolnost za podizanje kredita, koji je bio jedini put da se približim ostvarenju tog sna, bila je činjenica da roditelji neće ni da čuju da stavim hipoteku na njihov stan. - Ti još nisi sazreo - govorili su. - Ko zna šta može da ti padne na pamet... U tim godinama zreo čovek uveliko ima porodicu... Propićeš se, prokockaćeš, pa nas na ulicu... Često sam se pitao na šta bi ličio naš suživot da njih dvoje nisu bili udruženi protiv mene. Da jedno vuče na jednu, a drugo na drugu stranu, tek onda bismo goreli od svađe svakog dana, tešio sam se. Ovako sam mogao da se, uprkos titulama, pokupim i odem u svoju sobicu, a oni bi udruženi zajedničkim ciljem, nastavljali da prekraćuju penzionerske dane kritikujući mene. - Zašto nisi pogledao po agencijama kakve se kuće nude na prodaju? - predložio mi je kolega. Dotad mi ta varijanta nije pala na pamet. Zaista, grad se brzo širio i ono što je nekada bilo predgrađe, danas se smatralo gradom. Obišao sam nekoliko agencija i dobio adrese koje su zadovoljavale moje opisane prohteve. Kako sam koju obilazio, spisak se skraćivao. Jedna je bila skupa, druga trošna, trećoj je bilo nerešeno imovinsko pitanje... Na kraju me je put odveo u kraj gde sam nekada davno doživeo prvo i poslednje ljubavno razočarenje. Odveo me je pravo na Saškinu adresu. Na prodaju je bio jedan deo kuće. Tada to nisam uočio - zaslepljen Saškom, pa besom - ali kuća je bila dupleks, na velikom i dobro pozicioniranom placu. Shvatio sam, ni makadama više nije bilo, dovezao sam se širokim, asfaltiranim putem. Neko vreme proveo sam osmatrajući kuću ali i nadajući se da iz nje niko neće izaći. Bilo bi glupo tu i sada sresti ogorčenu ili srećno udatu Sašku. Zapravo sam se pitao i da li još uvek stanuje tu, da li je kuća u kojoj je živela uopšte njena... Pomislio sam kako sudbina ume da se poigra sa nama kada me je, godinama kasnije, odvela na mesto koje je na čudan način obeležilo moj život. U njenom komšiluku Iako je kuća naoko bila u dobrom stanju, nisam hteo da tako važnu odluku donosim na prečac. Da znam da Saška ne živi sa druge strane zida, sasvim sigurno bih se lakše odlučio za kupovinu, priznao sam sebi. Koliko god se kolebao, ekonomski razlozi bili su apsolutno - za. Grad se širio u tom smeru, divlja gradnja je legalizovana, a lokacija je postajala atraktivnija iz dana u dan. Poznavaoci prilika savetovali su me da ne propustim ponuđenu kuću čudeći se kako dosad nije prodata. I to je sudbina, pomislio sam kada sam sa vlasnikom, sumnjičavim čovekom godina mojih roditelja, potpisao ugovor o kupoprodaji posle nekoliko dana. Dok sam se radovao dobrom pazaru, on je u pratnji policajca prebrojao novac tri puta i otišao. Brzo sam ga zaboravio. Trebalo je preurediti kuću po mom ukusu. Dogovorio sam se sa stručnjacima ali sam, kada je došlo vreme da radovi počnu, naleteo na problem. Morali smo, zbog obijanja zidova, isključiti i struju i vodu pa sam bio prinuđen da pokucam na vrata najbližeg komšije s molbom da mi tih dana omogući priključak. Najbliže komšije bile su, naravno, sa druge strane dupleksa. Kako tokom mojih obilazaka kuće niko nikada nije izlazio iz tog stana, nisam znao ko će mi otvoriti kada pozvonim. Zadržavao sam dah dok sam čekao da se vrata otvore. A onda se na njima pojavila ona, Slatkica. Obučena kao nekad, u jednostavne pantalone i majicu, doduše uflekanu na nekoliko mesta. Godine kao da su stale za nju, izgledala je jednako mladoliko i veselo. Smrkla se posle nekoliko, čini mi se, dugih trenutaka. Naslonila se na dovratak neprijateljski prekrstivši ruke na grudima. Progutao sam knedlu kada sam shvatio da me je prepoznala. - Zdravo - rekao sam refleksno joj pruživši ruku pa se povukao kada sam video da je i dalje u istom stavu. - Ja sam vaš novi komšija - pokazao sam rukom na kuću. I dalje nije progovarala pa sam odlučio da kažem ono zbog čega sam došao, pa šta bude. - Imaću radnike ovih dana i hteo sam da vas zamolim... - Tamo - pokazala mi je rukom na ulaznu kašiju gde su bile česma i utičnica za struju. Zinuo sam da joj se zahvalim, a ona mi je zalupila vrata pred nosom. Zanimljivo, promumlao sam dok sam se vraćao radnicima. Hepiend Radovi su tekli predviđenim tempom pa sam posle nekog vremena veselo mahao roditeljima na rastanku. I dalje su bili ljuti na mene. - Umesto da nađeš ženu, ti prekidaš svaku vezu sa svetom i ideš u samoću - rekli su, nesvesni da će biti lakše i meni i njima kada jedni drugim budemo samo gosti. Nakon što sam se smestio, najteži zadatak ostavio sam za kraj. Ipak, morao sam da pozvonim i da joj se zahvalim. Otvorila mi je jednako neuredna i jednako neljubazna. Smušeno sam joj se zahvalio i pošao nazad kada sam čuo njen glas: - Jeste li za kafu? Poslušno, poput dečaka, pošao sam za njom. Prostorija u koju smo ušli bila je puna štafelaja i slikarskog pribora. Obasnilo mi je to fleke na njenoj odeći. - Živećeš sam? - spontano je prešla na ti kad se vratila sa kafom na poslužavniku. Nije joj pristajao ljutiti izraz koji je navlačila čim bi me videla. - Da. - Nikakvo čudo - rekla je servirajući kafu. - Ako si svaku svoju vezu rešavao na onakav način... - Ali... - crvenilo me je oblilo. - Nisi mi rekla da stanuješ tako daleko... Auto mi se pokvario... - Rekla sam ti kad smo prvi put pričali. Sećaš se? - Mislio sam da se šališ. - A ja sam pomislila da voliš šalu pa sam te zato ono upitala kada sam sela, da malo opustim afmosferu... I tako smo, kao i pre gotovo deset godina, Saška i ja končano popili tu kafu, i dalje smušeni i neiskusni. I ona je zaključala srce posle mog drskog postupka kriveći mene kao što sam ja krivio nju. U razgovoru sam saznao da sama živi. Roditelji su joj u inostranstvu, a druga polovina kuće pripadala je stricu i strini. - Zašto su je prodali? - zanimalo me je. - Sukob generacija, znaš - rekla je, a ja sam je savršeno razumeo. Danas su zadovoljni i moji roditelji, a i stric i strina. - Da smo ranije znali da ćeš tako da se udaš, davno bismo prodali kuću - šale se dok moji nemaju vremena ni da nas pogledaju motreći sve vremena unuku. Više od svih srećni smo Saška i ja. Srećni i uvek raspoloženi da ispričamo našu neobičnu ljubavnu priču sa hepiendom
Lajkuj ovaj stih:
 

Vece je proslo

   (upisano: 27 Aug 10, 01:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavni SMS
Vece je proslo Opet ce doci Lep je zivot I to ce proci Molim te shvati To nije sve Evo jos jednom volim te!
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 

Drugo lice moje ljubavi

   (upisano: 26 Aug 10, 11:33) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Marko je bio dobar i pažljiv mladić, bar na početku. Imao je mnogo novca i nikada nisam pitala kako ga je stekao. Jednom prilikom zamolio za uslugu... nepristojnu. Pristala sam teška srca, verovala sam da to radim iz ljubavi, a ispostavilo se da sam bila na "poslovnom" test... Radila sam u jednom marketu na Čukarici bezuspešno pokušavajući da svoj život učinim boljim. Plata nedovoljna, naporan rad, svakodnevno osmočasovno kretanje levo-desno, gore-dole. Izvolite i hvala! Dođite nam opet! Smešak obavezan. Kod kuće, u jednosobnom stanu, sa ocem, prevremenim penzionerom, štedljivom škrticom, i majkom koja tek osmu godinu radi kao pomoćni radnik u nekoj osnovnoj školi. Zato joj otac često prebacuje: - Šta ti je trebalo da se zapošljavaš posle četrdesete? I zašto radiš? Pa tvoje kolege iz firme, učitelji i profesori, ne rade. Štrajkuju! A ti ni na to nemaš pravo! - Ti da ćutiš! - uzvratila bi. - Svoje samoproklamovano pravo na nerad dobro si iskoristio. Bolje bi bilo da se sada prihvatiš posla i da pomogneš ovom detetu kao što rade tvoje kolege, penzioneri! Gde je tvoja firma? Nema je! Dobijaš novac od plata nas, koji radimo i zarađujemo... Otac bi me pogledao preko naočara za čitanje sitnih, novinskih slova i na licu bi mu se pojavio osmeh ponosa. Govorio je da meni takva pomoć nije potrebna. - Lepotice kao ona lako se snalaze. Nose miraz koji nema cenu! Nisam osećala da je tako. Imala sam mnogo udvarača, lažnih obećanja, taj mali stan u nasledstvo i posao u marketu "Ruža". Malo, veoma malo. A dani odmicahu kao epizode dosadne serije u kojoj se tek na kraju dogodi ono što samo obećava više uzbuđenja u nastavku. Gotovo sam prestala da verujem u srećan kraj. A onda je počela još jedna epizoda. U početku nije obećavala. Kasnije postadoh žrtva sopstvenih iluzija o životu i nekim ljudima. Bakšiš od sto evra - Dobar dan! - čula sam napukli glas mlađeg muškarca koji je krčao kao da se probudio pre desetak minuta. Nisam uzvratila pozdrav. Dovršavala sam prvu popodnevnu kafu u drugoj smeni, iza otvorenih vrata pomoćne prostorije. - Dobar dan! - ponovio je. - Ima li koga ili da se sam poslužim?! Baš mu se žuri, pomislih. Nervoza mladih muževa koji odlaze u kupovinu i posle dugo svojim ženama objašnjavaju gde su se i zašto toliko zadržali. Kod one lepe sa Banovog brda. Znaju one i zašto! Ugasih cigaretu i poklopih tacnom šolju. Ustadoh sa ljubaznim osmehom izvinjenja i uslužnosti. - Dobar dan, izvolite. Nabrajao je, onako, bez reda. Nije čitao sa papira i nije tražio u gramima već "malo" i "malo više". To znači, koliko ja odrežem ili zahvatim. Bez vraćanja. Dakle, nije oženjen, zaključila sam pogledavši ga pažljivije. Visok, snažan i lep. Ispod čekinjastih obrva varniče crne oči u kojima se smenjuju nepoverenje i zainteresovanost za lepoticu dana koji, izgleda, nije ni njemu ništa obećavao. Razmenili smo nekoliko rečenica o salami, čajnoj kobasici, suvom mesu i sirevima. - Vi kao da slavite? - pokušala sam da stupim u nekakav razgovor. Izbegao je odgovor. - Ti odskora radiš ovde? - upitao je. - Već prilično dugo. - Pa, kako to da se nismo upoznali? Udvarački raspoloženim muškarcima obično odgovorim da ovo nije mesto za upoznavanje. Njemu rekoh da se i sama pitam kako! To ga je podstaklo. Gledao je u mene zainteresovano. Kao da me želi. - Znaš šta, lepotice? Ovo nije mesto za upoznavanje - oborila sam pogled kada je izgovorio svoje ime. Izvadio je novčanicu od sto evra i rekao da zadržim kusur. Častio me je trećinom moje plate! - To je napojnica. Donesi ovo u kafe "Rio" za sat vremena! Okrenuo se i otišao. Stajala sam na pragu gledajući za njim. Toliko novca, a tako prirodan. Čak pomalo stidljiv. Uliva nadu i poverenje. Topila sam se uz šum ubrzanog krvotoka kao komad šumeće tablete u čaši vode. Zaljubiću se, a šta se tu može! Dugo mi se nije ukazala prilika da osetim te čari. Čekala sam birajući i tako je prošlo mnogo dana. Pozvala sam kolegu magacionera objasnivši mu o čemu se radi. Reče mi da zaključam i okačim tablu "Vraćam se odmah". - Neću se vratiti odmah! Ovo je posebna isporuka, na kućnu adresu! - presretoh njegov radoznali pogled i odoh. Ali ne daleko. Šta da obučem? Zar da se, ovako, u belom mantilu i sa tragovima masnoće, flekama i sitnim komadima mesa, pojavim pred njim? Ili, još gore, u izlizanim farmerkama sa novopazarske pijace i ispranoj majci na kojoj jedva da se nazire godina proizvodnje: Sremska Mirtovica - Kros "Politike" 1998! Onda je bolje da se ne pojavljujem, zaključila sam. Posle desetak minuta isteklo je vreme samosažaljevanja i ja odoh. Ne znam više da li sam skinula radni mantil ili nisam. Kakva sam, takva sam, šta me briga. Drugi put ću biti bolja. Disala sam usporeno ne žureći. Popodnevno majsko sunce grejalo je žareći kao da je avgust. Vazduh topao, asfalt pregrejan, otvoreni prozori kuća, stanova, gradskih autobusa i automobila. Znala sam taj kafić. Bio je na dobrom glasu po gostima koji su dolazili, ali ne i po poslovima kojim se gazda bavio. Mene posao ne interesuje. Zanima me samo Marko koga zovu Lepi. Život sa Markom - A, evo naše domaćice! Dobro došla! Najlepša prodavačica u našem gradu! - uzviknuo je, čini mi se sa oduševljenjem momka koji se nada. Ustao je da me upozna sa ostalima. Sedeli su za istim stolom, sve lepotan do lepotana i tri lepotice. Njihovi nadimci kazuju mnogo. Zato je "Rio" na dobrom glasu. Htedoh da spustim paket na sto i da odem. - Sunčice, idi u kuhunju, serviraj sve ovo pa se vrati u naše društvo! - očima pokaza momku koji je sedeo do njega da se pomeri i oslobodi jedno mesto. Za mene. U meni nešto zaigra, zatreperi; uskovitlalo se pa ne mogu da se pomerim. Čujem da govore, šale se na njegov račun. - Lepi, bilo je krajnje vreme. Probiraču! - Retko zalaziš među običan svet, u studentske menze i domove, na igranke, u butike i prodavnice. Ali kad jednom zađeš, baš nađeš! - Baš je slatka! Sunčica! Da li tako beše njeno ime? Ili joj već tepaš, od miline! Očekivala sam da me ne primete kao da sam neka kelnerica, čistačica, a eto, oni sve najlepše o meni. Iznenadila sam se. Prijalo je. Mislila sam da ne pripadam tom svetu odabranih, uspešnih i odlučnih. Ostala sam sa njima do mraka. Onda me je Marko uhvatio pod ruku. - Odbaciću te do stana. Usput ćemo svratiti kod mene. Čoveka ne možeš da upoznaš dok ne odeš njemu! Pristala sam bez reči. Usput, sa prednjeg sedišta zelenog džipa bacih pogled na izloge marketa "Ruža". Još je stajala tabla sa porukom da se odmah vraćam. Prevara. Neću se više vratiti. Čak ni kao kupac! Markov stan u jednom novobeogradskom soliteru beše jednosoban, momački. Skromno uređen, sa nekoliko knjiga na maloj polici i lošim reprodukcijama na zidovima koje bi što pre valjalo okrečiti. Ne previše sređen ni opremljen. Bez ukusa i draži. Očekivala sam nešto mnogo bogatije. Ipak, rekoh da je lepo u ovom stanu. - Lepo je, samo što sam sam. Golub samotnjak u oblacima iznad reke Save! - Zato golub traži golubicu! - dodala sam. Nasmejao se. Zavodila sam ga bez oklevanja i zadrške. Uzvrteo se ne znajući kako da se ponaša. - Šta si to rekla? - upitao je. - Priđi, da ti šapnem! Kao da je samo to čekao. Nisam stigla do šaputanja, do reči. Imao je snažne ruke, mišićavo telo i čvrst zagrljaj. Jedva sam prošaputala da ga želim. A ni to nije trebalo. Ni to nije čuo. Ophrvan požudom, omamljen mojim telom, govorio je da sam prava, najbolja. Nikada nije bio sa takvom devojkom. U to nisam sumnjala sve misleći da jesam ona prava i najbolja. Za njega. - I, šta misliš o meni? Kakva je to devojka sa kojom već prvo popodne završiš u krevetu? - Ti si prava! Ti si moja devojka! Imam iznenađenje za tebe - zazvonio je telefon u džepu njegovih pogužvanih pantalona. Nije žurio da se javi. Ne gledajući, pritisnuo je dugme i prekinuo zvuk. - Moja devojka ne treba da radi u onoj prodavnici. Od sutra si domaćica u "Riju". Važi? Uzvratila sam poljupcem. Marko je bio zadovoljan. Te večeri obiđosmo nekoliko butika. Želeo je da me počasti. Nisam pitala čime se bavi ni kako zarađuje. Svi nešto preprodaju. Pri tom gube i dobijaju. On je imao firmu koju je često isticao. Bio je svakoga dana na putu, u autoomobilu je provodio po nekoliko sati ali smo se često čuli telefonom. Upoznala sam njegovu majku. Nije kritikovala sina koji je napustio studije i koji neće da radi poslove od kojih žive obični ljudi. - Mladost je mladost, treba da se proživi. A moj Marko misli i na buduće godine. Štedi. Ulaže. Pogledaj, draga Sunčice! Ovaj stan i sve ovo što vidiš, sve to je on kupio. Bila je njegov ortak u poslovima. Prodala je stari stan i auto da bi mogli da počnu. Otac, oficir one nekadašnje narodne armije, živeo je daleko od njih, nezadovoljan i nemoćan da bilo šta promeni, da se prilagodi. O njemu su retko pričali. Naša veza smatrana je ozbiljnom. Trajala je nekoliko meseci. Prljava igra - Uloži novac u neki lakši posao ovde, u Beogradu! - predložila sam. Bio je uznemiren. Pokušavala sam da ga oraspoložim. - Nema takvih, lakih poslova. Nema lake zarade! Vozio je autoputem prema Nišu. Često sam putovala sa njim. Obično je bio dobro raspoložen, međutim, poslednjih dana nije tako. Ćuti, nosi svoju muku i ništa ne kazuje. A samo što ne eksplodira. - Moram nešto da ti kažem. Učini jednu stvar za mene, za nas! Da li hoćeš? - upitao je. - Ne znam mogu li. Znaš i sam da se ne mešam u tvoje poslove. - Znam, ali dogovorili smo se da počneš. Dva butika koja sam već kaparisao, to je za tebe! - Dobro, valjda mogu to da učinim! - pristala sam. - Slušaj, jedan tip, zdrav i ispravan, pritiska me i ucenjuje. Sada idemo njemu. Udesićemo kao da si me ti prevarila sa njim i onda je moj. Propadaju sve njegov ucene! Ja ću njega da ucenjujem! - Bože, Marko - zgranula sam se - zar ja da budem sa drugim muškarcem pored tebe! Nikada! - Hoćeš, hoćeš, ako me odstrele! Za mnogo manje dugove to rade! Sa kim ćeš onda? Ili ako me ćorkiraju? Da li bi čekala pet-šest godina? - Šta to pričaš? - povisila sam ton. Nijednom nismo tako razgovarali. Mislila sam da se bavi poštenim poslovima, onim za koje kažu da su unosni. Uvozi robu, ovlašćen je za to. Skupo je platio potrebne dozvole i sada zarađuje. - Slušaj! Stižemo do njega. Bićemo na ručku, ja odlazim, kao, dobio sam hitan poziv, a ti ostaješ. Uveče se vraćam po tebe! Ne znam šta da mu odgovorim. Ponavljam da to ne mogu da učinim. Zašto baš ja? Zar je toliko zaglavio? - Pazi, tip je zgodan i u svakoj prilici bi ti se dopao. Učini još to za mene i posle krećemo u posao. Samostalne trgovinske radnje, tvoja struka! Ćutala sam šapućući sebi u bradu da to ipak neću moći da učinim. Marko je moje ćutanje shvatio kao pristanak na dogovorenu prevaru iz kotistoljublja. Skrenuo je sa autoputa i brzo smo stigli do nekog kosmajskog zaseoka. Tip o kojem je pričao nije ostavio utisak. Shvatila sam. Da nisam ovako pristala, učinila bih to pod pretnjom i ucenom. Posle šamara i udaraca. Ovako je manje bolno. Imam ih obojicu. Učine li nešto, zapretiću. Ako progovorim, malo će biti i deset godina strogog zatvora! Pričala sam sama sa sobom, povređenog ponosa, narušenog samopoštovanja. Tešilo me samo to da o ovome niko neće saznati. Svima nam je stalo do toga da ostane tajna. Među nama. Ostalo je, ali to nije uteha. Ja ne mogu da zaboravim. Još mi stoji knedla u grlu Kasno se vratismo u Beograd, pola sata pre ponoći. Zaustavio je negde ispod nadvožnjaka na Autokomandi, pre semafora. - Sada možeš da ideš! Završili smo sve poslove i više nemamo ništa. Ti i ja! Završili smo! - pogodi me kao udar groma. Neočekivano, snažno, preglasno! - Kako to? Zašto? - kao da nisam čula. - Još pitaš. Zbog onoga! - rukom je pokazao unazad, preko glave, prema Kosmaju. - Pa, zbog tebe, zbog tvog spasenja, pristala sam i učinila! Tako si rekao. Dao si reč i obećanje! Zar je moguće da ti to ništa ne znači? - Nisi ti zato pristala već iz straha i kukavičluka. Pala si! Nisi prošla kod mene. To je to! Sad, marš napolje, i drži jezik za zubima! Nemoj da sam čuo da pričaš o meni. Sve što si videla i saznala čuvaj za sebe! Je li to jasno? Počeh da jecam a jecanje se pretvorilo u plač. Pružio je ruku preko mojih nogu, otvorio je vrata, otkopčao moj pojas i gurnuo me napolje. Pala sam na stranu, kraj vrata. Potom gume zaškripaše i on se izgubi u mraku. Ode zauvek. Bilo je prolaznika, dobaciše mi poneku psovku, veoma ružno, prostački. Jedan muški glas govorio je da to ne čine. Udaljiše se. Pomerila sam se do ivice kolovoza, na travu. Nisam htela da ustanem. Nisam imala snage da potrčim, da nestanem iako bi to bilo najbolje. Sve dok mi ne priđoše mladić i devojka. Upitali su da li sam povređena. Šta se dogodilo? Da li mogu sama? - Nisam povređena. Hvala vam! - ustala sam. Noge su me slušale. Pratili su me desetak koraka, a onda su ubrzali. Produžiše dalje, ispred mene. Behu tako lepi i privlačni... Osmeh je ozario za trenutak moje lice. Uputila sam ga njima. Okrenuše se i mahnuše, onda su ubrzali. Tako smo se rastali. Zaustavila sam taksi i rekla da vozi na Banovo brdo. Sa onim prvim, teško isceđenim, osmehom javila se nada u oporavak, u ozdravljenje. Zar jedna greška da uništi sve? Godine, nadu i zdravlje! Neće nikada! Bol mine. Rane zacele. Samo još ožiljci ostaju, neizbrisivi tragovi koji opominju. I gađenje prema tipovima koji, kao Marko, brzo stiču novac, brzo ga gube i troše, pa se opet nekako domognu gomile para. Rđavi momci i veoma loši ljudi... Pronašla sam novi posao prodavačice daleko od Čukarice, na drugom kraju grada, tamo gde se Dunav udaljava, i ponovo sam počela da živim životom skromne devojke koja je upoznala čak i put kojim se ne ide. Lice Marka zvanog Lepi videla sam samo još jednom. Početkom aprila pozvaše me u stanicu milicije. Bili su veoma pažljivi i ljubazni unapred se izvinjavajuči što će morati da mi postave nekoliko pitanja. Na stolu glavnog inspektora bila je jedna fotografija. - Ti ga poznaješ! - Prilično dobro - potvrdila sam. Sačekao je nekoliko trenutaka kao da očekuje da ću nešto da upitam. - Obično odmah pitaju: "A šta se to dogodilo?" Vama kao da nije prijatno što vidite ovo lice? - Nimalo mi nije prijatno - odgovorila sam. - Onda nam reci ko je on? Koliko znaš o njemu? Gde je živeo? Čime se bavio? Znamo mi odgovore na ta pitanja, ali hoćemo da ih potvrdimo i da saznamo još nešto! Ispričala sam svoju priču, od upoznavanja u marketu "Ruža" do hladnog i mokrog pločnika, stotinak metara pre prvih semafora na skretanju kod Autokomande. Rekoh da se ne plašim. Pojaviću se, ako zatreba, i na sudu. Govoriću istinu. Zahvališe mi se a inspektor dodade: - Naravno, ako zatreba pravosudnim organima. Oni su sada na potezu. Niste samo vi doživeli neprijatnost, nepravdu i nesreću. Prošlo je nekoliko meseci i mirno šetam beogradskim ulicama, Marko je sada na odsluženju zaslužene kazne. Ako je za utehu, sve je dobro kako je moglo da bude.
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Nek svaki ti korak ostvari cilj

   (upisano: 26 Aug 10, 11:27) - pink radio. com

Kategorija: Rodjendanski stihovi
nek svaki ti korak ostvari cilj, svaki osmijeh donese srecu, svaki treptaj oka nek ostvari ti san. srecan rodjendan
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 

Volim te i voljet cu te

   (upisano: 25 Aug 10, 01:37) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavni SMS
Volim te i voljet cu te... al kad izgubim te.. trazit cu tee... jer tada cu shvatiti kolko znacio si mi.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 

Odjednom stize me sve

   (upisano: 24 Aug 10, 14:11) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavni SMS
Odjednom stize me sve od cega sam ko luda bezala svih ovih godina... I na glas zovem te da me opet prevaris i ostavis!
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Naplatio sam svoj dug

   (upisano: 24 Aug 10, 14:03) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Gospođica Isidora, hladna, promišljena i lukava, u svoju postelju uvlačila je neoprezne i lakomislene muškarce koji su joj se potpuno prepuštali. Moj direktor Pjer Paolo Živković bio je jedan od mnogih koje je zavela. Iako sam bio zaljubljen u nju, nisam se usudio da se približim Isidori ali sam, neočekivano i sasvim slučajno, postao njen ljubavnik... Izazovna gospođa je posle samo dva sata shvatila da sam bio njen ljubavnik. Doduše, samo jedno popodne, ali to beše dovoljno da prihvati primirje sa oholim mužem i prizna kapitulaciju u ratu u kojem je dobijala bitke na bojnim poljima prekrivenim belim čaršavima, šarenom ćebadi i mekim jastucima. Postelja beše zamka u koju je hvatala neoprezne i lakomislene muškarce čineći sve što je njeno srce želelo, razum nalagao a oku se dopadalo. U tom svetom trojstvu dvoprezimene gospođe Isidore samo jednom je srce nadjačalo raspalivši prejaku želju i ona je izgubila. Da sam slučajni pobednik, saznao sam jedan sat pre nje kada, na početku ulice u kojoj je živela, sretoh kolegu samostalnog savetnika, mog tadašnjeg šefa, prezimenjaka, čoveka koji je imao mnogo novca i koji je, uprkos ogromnom bogatstvu i tobožnjoj sposobnosti da od jednog dinara napravi pet, bio škrt. Pretvarao se da je začuđen što me vidi a bio je srećan iako ga je do susreta sa njom delilo šezdeset minuta. Ni pomislio nisam da mu kažem da je u zabludi pa mu samo otpozdravih ne pretvarajući se da sam začuđen i pođoh u šetnju ulicama velikog grada. Ipak, nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja što ga je prouzrokovala ta čudna žena iako je iznenađenje bilo njen pojas za plivanje rekom života; to sam shvatio prekasno i nisam prestajao da se čudim svaki put kada sam pomislio na nju. A razmišljam o njoj, još uvek, često. Ipak, priču treba početi iz početka, od onih dana kada je lakomislenost bila naš jedini pojas za plivanje rekom života, kada još ne bejasmo nasukani u plićaku. Bio sam na dnu piramide Zaposlio sam se po završetku više ekonomske škole u trgovinskom preduzeću "Jadran" kao beznačajni referent u ogromnoj kancelariji sa devet stolova, kao likvidatorov pomoćnik, potpisivač. U službeničkoj hijerarhiji preduzeća bio sam na dnu piramide. Ispod mene, potpisivača, samo šoljice, metla i dva usisivača. A na vrhu punački ali okretni, zalizani i glatki, direktor Pjer Paolo Živković uvek zamišljen, prepun brige, tolerantan i dobrodušan u prisustvu nadređenih, a vrlo grub, nezgodan i nepristupačan prema svima ostalima. Svi su ga poznavali kao licemera i lažljivca ali se najčešće događalo da poveruju njegovim obmanama. Bio je čovek neoprostivih pogrešaka i grehova i jedino je umeo da zavodi lažnom pohvalom. Laskanje je uvek bilo na visokoj ceni pogotovo kada laskavac, kakav je dvoimeni direktor, veruje da su njegove reči istinite, a ljude kojima laska dovoljno vrednim da im se ulizuje. Naravno, u pitanju su bili muškarci na višem položaju i privlačne žene. Samo njih je kupovao lažnim novcem koji je imao vrednost jer "roba" koju je pridobijao beše veoma sujetna. Jedini u "Jadranu" Pjer Paolo Živković imao je samo prva četiri razreda osnovne škole i diplomu o završenom kursu u Orašju na Savi, diplomu vrednu čitave jedne karijere u kojoj će se vinuti do vrhova upravljanja trgovinom, uvozom i izvozom, spoljnotrgovinskom saradnjom sa inostranstvom, mada su eksport i import bile jedine strane reči čije je značenje razumeo uz one dve u njegovom imenu. Gospođica Isidora Kozarac govorila je tri svetska jezika, spracijalizirala finansije, ekonomsku kibernetiku i menadžment na visokim školama u Beogradu, Briselu i Milanu ali, propustivši kurs u Orašju na Savi, nije mogla da se zaposli u rodnom gradu. U nekoj kancelariji nekog od direktora kojima je nudila svoj entuzijazam, znanje i sposobnosti očekujući zauzvrat samo rešenje o prijemu na radno mesto, srela je Pjera i izvrsno je zapazila da on samo laska. Uzvratila je na isti način. U toj međusobnoj razmeni s jedne strane, na ženskom tasu, beše korist, na drugom, muškom, neutoljena sujeta. Laži iz koristoljublja ne bi prevagnule da gospođica Kozarac nije uputila poziv gospodinu Živkoviću da ručaju u "Skadarliji". Ponuda lepoj koleginici Iznenađenje beše toliko snažno da gospodin prestade da joj laska i poče da se hvali govoreći da je bio sa mnogim lepoticama, da im je pomogao u mnogim važnim, krupnim, ali i beznačajnim stvarima. - Vidite, Pjer, svoje draži dosad nikome nisam ponudila i niko mi nije pomogao - reče veoma prisebno provocirajući očekivani odgovor. - Ja ću vam pomoći - odgovori direktor narastajući kao kovački meh pod navalom vrelog vazduha. - Da postanem svesna svojih draži i svoje privlačnosti? - namerno je, ispitivački, povisila ton. - Ne... Ovaj, da! Ne... - zbunio se nadmeni direktor. U njegovoj glavi je bučalo, pritisak se povećavao. - Pa, onda, kako ćete mi pomoći? - Mislim, najpre, ono što mogu! - progovori pa potom zastade crveneći pod oštrim pogledom lepotice koja odglumi sažaljenje pred njegovim priznanjem sopstvene nemoći iako je bila svesna činjenice da je on, u svakom pogledu, moćan. Pjer Paolo se samodopadljivo zasmejao. - Ja, naravno, mogu sve, ali, je l" te, nekim redom... Usluga, pa protivusluga... Znate, oboje smo na neki način trgovci! Nije joj se dopao osmeh sladostrasnika koji je bljesnuo na njegovom licu, ali je osetila da je postao njen plen i odlučila da mu priredi još veće iznenađenje. Pozvala ga je u svoj stan pod izgovorom da ga uveri u stepen svoje stručnosti, kao i da on pogleda njene diplome, stručne radove i elaborate. Gospodin kursista iz Orašja na Savi nije pokazao zanimanje za stvari koje nije baš najbolje razumeo iako im se, na priprost način, divio. Blizina raskošne lepote vrelog tela koje je širilo mirise divljeg kestena i jorgovana uzbuđivala ga je previše, do granica do kojih je mogao da sačuva kontrolu pokreta. Rasli su žudnja i napetost, osetio je vrelinu i posegnuo za kravatom da olabavi čvor a potom je skinuo sako. Ona mu pomože otkopčavajući najpre gornje a potom lagano, jedno po jedno, uz osmeh i nemi zov poluotvorenih usana, svu ostalu dugmad. Potonuo je u kratkotrajnu, maglenu vatu naslade mašući krilima iluzije da ju je osvojio, zadobio, ali istinski osvajač postade Isidora, a on njen dužnik... Narednog dana u kancelariju do naše unesoše sto, fotelju, ormar i pisaću mašinu, rekoše da je primljena neka, vrlo stručna, gospođica Kozarac na novootvoreno radno mesto samostalnog višeg stručnog savetnika za komercijalu i računovodstvo. - A ko će sada da nam kuva kafe? - upita moj prezimenjak i kolega likvidator čudeći se naglom pretvaranju mini-kafea u kancelariju ekskluzivnog savetnika. Nije dobio odgovor. Rekao sam ono što sam mislio Dva dana posle toga stigla je lepa, otmena dvadesetosmogodišnja savetnica gizdavog hoda i očiju koje su se menjale kao voda u sva tri agregatna stanja. Odmah nam je uputila prekor zahtevajući da je od danas čeka gorča kafa u sedam i deset. - A ko će da nam kuva kafe? - ponovi pitanje moj prezimenjak. Ona ga pogleda, i time sve bi rečeno. Likvidator je dobio vrlo jasan odgovor, postao je njen kafe-kuvar, a to je značilo korak bliže novopostavljenoj višoj savetnici. Primetno polaskan prekorom zgodne devojke, obećao je da će sve biti u redu, od sutra! Ali, za nepunih nedelju dana stvari su postale ozbiljne. Zaljubio sam se u nju, svi su se zaljubili u nju, ali privlačna, privilegovana savetnica, inače puna duha, nije htela da se zabavlja, nije bila zaljubljena, nije uzvratila i ništa nam nije dala. Jednoga dana, kada sam bio sam u kancelariji i pio kafu misleći na nju, vrata se otvoriše iako beše rano pa nikoga nisam očekivao, i ukaza se direktor Živković. Nisam se namrgodio, ali pre nego što sam imao vremena da mu postavim i najkraće pitanje, reče mi: - Punišiću, imao sam čast da večeram sa vama na slavi doktora Ilića! - Ah, da, izvinite, nisam vas primetio. - To nije neobjašnjivo jer su vaše oči sve vreme bile uprte u gospođicu Kozarac! - Moguće, ali pošto ste to primetili, priznajte, direktore, da je veoma privlačna! Nisu mu se dopali moji odgovori. Sa rukama iza leđa zauzeo je izazivački, islednički stav. - Nije mi teško to da priznam jer, na moju sreću a tvoju nesreću, Punišiću, to je i njoj poznato! - Znači, zaljubljeni ste u nju! Sjajno! - pokušavao sam da ovom razgovoru dam malo muškog, prijateljskog šarma ali direktor se namršti. - Mali, ne zezaj, i kloni se nje da te ja ne bih uklonio! E, sad sam i ja postao opasan. Ne podnosim pokušaje prezira i poniženja koji ranjavaju ponos. - Kome, bre, ti pretiš?! Koga opominješ, matora vrećo? Budi mangup pa je osvoji! Gledao sam je celo veče, pa šta? Gledaj i ti, ako treba, kupiću ti naočare! Zabole me uvo za neosvojivu gospođicu Kozarac... - nekako se smirih jer on se povuče koračajući unazad tako da je verovatno čuo kada sam dodao: - Misliš da ne znam kako je dobila posao, kako si je iskoristio i zloupotrebio! Hej, pojavila se neka lešinarka na konkursu za čistačicu! Hoćeš li i sa njom kao sa savetnicom?! Izgubio sam posao Preterao sam, ali beše mi krivo što mu ne rekoh sve jer mi se za to sigurno neće više ukazati prigodna prilika. Uzvratio mi je na fin, elegantan način gospodina, što od njega nisam očekivao. Nije prepričavao naš dijalog, nije se žalio, samo mi je smestio sitnu caku sa čekovima i potom rekao: - Učiniću ti veliku uslugu! Dobićeš otkaz! Zahvalio sam mu se i otišao. I dalje sam ga mrzeo, ali mnogo manje nego ranije. Vratio sam se u Beograd i za tri godine završio studije na Ekonomskom fakultetu. Preduzeće "Jadran" postade daleka, pomalo groteskna prošlost, ali ne i zaborav. Nastavih da živim u velikom gradu snalazeći se, iščekujući da će neka od brojnih molbi biti uvažena i da ću i ja postati radnik na neodređeno vreme. Tako prođoše još dve godine i onda se dogodi slučaj koji se može nazvati čudom. Sretoh se sa Isidorom koja već beše Pjerovica, Paolina Ž! Ugleda me u holu poslovne zgrade "Elektrokomerca", moćne uvozno-izvozne firme u kojoj se zatekoh tragajući za informacijama o rezultatima konkursa za prijem diplomiranih ekonomista sa poznavanjem engleskog jezika. Zastade i odmeri me podižući tamne neočare tankih, zlatnih okvira. - Oh, da li ja to dobro vidim? - osmehnu se i raširi ruke u zagrljaj koji ja izbegoh. To samo poveća njenu zainteresovanost za mene. Objasnih joj da sam poslovno u "Elektrokomercu" i da mi je potreban generalni direktor. - Nema problema. Ja odlazim, ali nazvaću ga za pet minuta i reći ću mu da te primi. Drago mi je da mogu toliko da učinim za bivšeg kolegu iz "Primorja". - "Jadrana", gospođice Kozarac - ispravih je. - Gospođo Živković - opomenu me izgovorivši to kao titulu ali glumeći ponos i likovanje. - Viđate li nekog iz "Jadrana"? - upitah je želeći da je zadržim još nekoliko trenutaka jer ne beše prijatno stajati i razgovarati sa ženom lepe spoljašnjosti, hladnom kao komad mramora ali veselog pogleda sjajnih, nermirnih, lutajućih očiju. - Da, da, ali samo onog Punišića, onog što beše prepisivač, što se glupirao pred Pjerom, pa dobio nogu! Samo njega! Ali nisam ga pitala za tebe! Čujem da imaš neku firmu, da ti dobro ide! Nisam znao šta da joj kažem pa slegnuh ramenima u nešto neodređeno što može da bude potvrda, sumnja ili poricanje izrečenog. Mnogi su brkali mene i mog bivšeg kolegu, a sadašnjeg šefa za koga sam u njegovoj firmi radio, ali niko nas nije, kao gospođa Isidora, zamenio. Tek što se ona uz srdačni stisak ruke pozdravi sa mnom, pozva me sekretarica da "dođem gore" jer me generalni čeka. Kada sam ušao u njegovu kancelariju, on beše okrenut leđima nekim grafikonima koji su visili po belom, bočnom zidu. Rekoh "dobar dan" i on se naglo okrete prepoznavši mi glas! "Sigurno mu one moje uvredljive rečenice još odjekuju, još se sa njima rve čim me je prepoznao", pomislih pa se pokajah što sam ovako glupo uleteo u zamku koju postavih sam sebi. Posmatrao me je radosnim pogledom deteta kome se neočekivano ukazala prilika da se domogne željene poslastice. Nisam se dvoumio Preskočio je pozdravljanje i odmah rekao: - Izvoli, Punišiću, slušam te! Počeh da mu objašnjavam razloge zbog kojih sam došao, a on, čim stadoh, reče: - Govori, bez ustručavanja! - Sve sam rekao. Očekujem vaš odgovor! - Očekuješ moj odgovor, je li? - trljao je rukama bradu razmišljajući kakvu odluku da donese, a potom ih prekrsti i ja naslutih da od zaposlenja ni ovoga puta neće biti ništa. - Javićeš se mojoj ženi! Ona je zadužena za kadrovska pitanja i neka porazgovara s tobom! Poče da okreće brojčanik telefona i, kada se veza uspostavila, reče: - Isidora, popodne će doći Punišić. Znaš ga, onaj iz "Jadrana"... Da, da, evo ga kod mene! Porazgovaraj s njim i reši slučaj! Ja imam sastanak u ministarstvu. Doći ću oko ponoći... Da, da, naravno, i večera. Ajd" ćao! Ispisa mi adresu i pruži papirić, ja se zahvalih, a on ne reče ništa. Izađoh kako i uđoh, kao talas. On se mrštio kao da sam uneo neprijatne mirise. U hodniku osetih svežinu i olakšanje. Kolebao sam se da li da unosim nemir u dvoprezimenu porodicu ili da odustanem, nije prevagnula jedna odluka, i u tri popodne pozvonih istovremeno na oba zvona. Otvoriše se vrata sa natpisom Kozarac-Živković, ona druga samo blago podrhtaše. Pošto sam proteklih godina često razmišljao o gospođi Kozarac-Živković, ona mene nije čak ni prepoznala zamenivši me sa čovekom koga je želela, bio sam u prednosti i odlučih da tu prednost iskoristim jer, znao sam, pripremala mi je veliko iznenađenje. Koristeći svoju zavodljivost stizala je, najkraćim putem, do cilja. Ispred nje je uvek grabio njen, njoj nedorasli, muž. Stigli su do vrha i ona odluči da, poput pevača koji je godinama pevao drugima, konačno nešto otpeva i za sebe. Ja sam bio druga, slučajna, polovina dueta. Ona već beše popila nekoliko čaša crnog vina, zamračila je sobu i odabrala tihu muziku. Privila se uz mene uživajući u prvim dodirima i ja osetih da se više nema kud nego prihatiti igru. I zaigrah prepuštajući se nadolazećoj plimi uzbuđenja koje je živelo u meni od prvog susreta sa gospođicom Kozarac onoga jutra kada je zahtevala da je čeka gorča kafa u sedam i deset. Čekao sam i ja kao što se iščekuje dragocena, dobrodošla kiša posle niza sušnih dana spojenih u mesece, čak godine; nadajući se bez mogućnosti uticaja na promene, željno, pogleda usmerenog u budućnost kao u neobećavajuće nebo. Njeni poljupci behu kiša u vrtu, a ljubavna igra sa njom kovitlac vazduha pod olujnim oblakom iz kojeg, svakog trenutka, očekujemo prolom. "Sad će", pomislih, "njen muž", jer telefon je neprekidno zvonio ali gospođa Isidora nije se pomerila. Čak ne ustade ni kada rekoh da je vreme da krenem. Samo prošaputa: "Ćao" i potom uzviknu: "Javi se sutra u "E-komerc"!" Gospođa koja je činila iznenađenja nije slutila da će dva sata kasnije otvoriti vrata, kriknuti i prekriti lice rukama skrivajući senke užasa pred čovekom koga je očekivala i za koga se spremila. Shvatiće ko je bio njen gost u olujnom popodnevu zamračene sobe, ali to nikome neće ispričati jer je spremala nova iznenađenja.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 

Priča sa srećnim krajem

   (upisano: 22 Aug 10, 23:14) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Veoma sam teško podnosila situaciju u porodici. Moj muž Saša često je bio na putu, majka mi je mesecima bila gotovo nepokretna i zavisila je od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na rehabilitaciju. Kako niko nije pokazivao da me razume, sprijateljila sam se sa kolegom Milošem... Tog dana bila sam isuviše umorna da bih radila bilo šta i zato sam polako ispijala kapućino i gledala na ulicu iščekujući jato devojčuraka koje će izleteti iz "Bolera". Nisam mogla čak ni da listam novine, a to je zaista bio loš znak. Obično me je sve zanimalo i o svemu sam uvek bila dobro obaveštena, ali činilo mi se da bi me u tom trenutku bilo kakva informacija opteretila ako ne i dotukla. I dok sam razmišljala o novom poslu koji mi je "natovario" moj šef i o premeštaju iz jednog sektora u drugi, što je za mene u suštini bilo neželjeno unapređenje, suze nemoći polako su klizile niz moje obraze. Osećala sam se slomljenom jer ću morati da radim posao koji će me dvostruko više obavezivati, angažovati dodatno i van radnog vremena, koji će mi doneti bezbroj stresnih situacija i odvojiti me od koleginica sa kojima sam se zbližila tokom proteklih sedam godina. Trebalo bi da se radujem Situacija u porodici već je prevazilazila granice moje izdržljivosti jer je moj muž veoma često bio na putu, majka mi je poslednjih meseci bila neprekidno u postelji, gotovo nepokretna i zavisna od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na vežbe na Kliniku za rehabilitaciju. Sve to bilo je više od onoga što sam mogla da podnesem. Verovatno sam zbog toga bila hronično nenaspavana i umorna a ujutro sam ustajala i odlazila na posao bez imalo volje i životne radosti. U poslednje vreme osećala sam tegobe uzrokovane poremećajem u radu štitne žlezde koja se, s vremena na vreme, "aktivirala". "Ipak, trebalo bi da se radujem! Moja kći se dobro oporavlja posle nesreće koja je mogla tragično da se završi, moj muž dobro zarađuje i ostvarenje našeg sna o kupovini kuće već je na pomolu a ja sam, eto, dobila unapređenje", govorila sam sebi jer nisam baš najbolje izlazila na kraj sa razdirućim emocijama. Zato su suze i dalje kvasile moje obraze pa u trenutku kada sam čula poznati glas, bilo je kasno da ih obrišem. - Ćao, Kaća! - pozdravio me je kolega Miloš zaštitnički me zagrlivši. - Šta se dogodilo? Ti plačeš?! - Ne... ne plačem - rekla sam ali su izdajničke suze i dalje navirale. Onda sam pomislila da je on možda jedina osoba koja će me tog dana pitati kako mi je. Saša, moj muž, ko zna kada će doći sa poslovnog ručka, Marina i Kristina će tražiti picu, večernju šetnju, nove zimske cipele i još ponešto a kada ih uspavam, otići ću majci da joj odnesem ručak za sutra a ona će mi pričati o tome kako je celog dana bila sama. Razmišljajući o tome, oslonila sam se na Miloševo rame i nastavila da plačem. Prostrujalo mi je kroz glavu da nikada nismo bili preterano bliski mada je on bio jedan od retkih muškaraca sa kojima sam radila i čije društvo ću sa žaljenjem napustiti kada se budem preselila u nove prostorije naše firme. Znala sam samo to da ima problema sa bivšom ženom od koje se nedavno razveo i sa kćerkom koju je samo ponekad viđao, ali nikada o tome nije pričao niti me je pitao bilo šta o mojim problemima. Uostalom, činilo mi se da su oni bili beznačajni u poređenju sa njegovim. Ipak, sećam se da je bio veoma obziran i nežan kada se Kristini desila sobraćajka i da je radio mnoge moje poslove dok sam ja sedela u bolnici kraj njene postelje. Sećam se da su mi, kada sam se vratila na posao, njegovo prisustvo i pažnja bili jedina svetla tačka. Tada tome nisam pridavala veliki značaj ali setila sam se tih trenutaka dok mi glava počivala na njegovom ramenu. - Marina! - uzviknula sam i, kao da sam se probudila, izjurila sam iz kafića dok su Miloš i konobar zabezeknuto gledali za mnom. U tri koraka našla sam se ispred plesne škole "Bolero" videvši svoju uplakanu kćerku i Sašu koji trči prema njoj i uzima je u naručje. Ne sećam se ničega više. Život kao loša pozorišna predstava Dva dana bila sam u postelji, o meni se brinula teta Mara, žena koja je čuvala Marinu i Kristinu kada su bile male. Bila sam anemična i kolabirala sam u trenutku kada sam shvatila da sam, plačući na Miloševom ramenu, "zaboravila" na svoje dete. Marina me je samo desetak minuta čekala ispred "Bolera" ali kada su ostala deca otišla, uspaničila se i verovatno joj je to vreme izgledalo kao večnost pa je pozvala tatu na mobilni telefon a on je, srećom ili nesrećom, bio u blizini i odmah je došao po nju. Baš u trenutku kada sam izjurila iz kafića, a Miloš za mnom. Saša je odmah sledećeg dana otputovao prepustivši brigu o meni i devojčicama teta Mari i u tom trenutku samoće sve bih dala da sam znala šta misli o tome što se dogodilo. U stvari, mogla sam da pretpostavim. Mislio je upravo ono što bih mislila i ja da sam ga zatekla u istoj situaciji. Posle toga život u našoj kući odvijao se kao loša pozorišna predstava glumaca naturščika. Ništa više nije bilo spontano, nije bilo smeha, planova ni nade. Saša je bio ravnodušan prema mojim objašnjenjima, činilo mi se da ne veruje u njih, a opet, nikada nije rekao da mi ne veruje. Tako je, ne sluteći, otvorio vrata moga srca i dopustio da u njega uđe drugi muškarac. Miloš i ja smo sve više vremena provodili zajedno, odlazili smo na pauzi zajedno na doručak, petkom bismo ranije otišli sa posla i šetali se pokraj Begeja a kada se nismo viđali na poslu, ne bi prošao nijedan dan da se ne čujemo telefonom. I to je bilo sve. U mojim nadama i maštanjima bilo je više od toga. Tako mi se tada činilo. Sašina hladnoća i odsutnost učinili su da budem potpuno spremna za život sa drugim muškarcem. Mislim da je i on osećao isto a u vazduhu je stalno visilo pitanje koje niko nije izgovorio ali se činilo da će svakog časa zaparati tišinu koja je lebdela između nas: "Ja više ovako ne mogu, zar ne misliš da je vreme da se raziđemo kao ljudi?" Miloš i ja pričali smo o svemu, postali smo veoma bliski i uživali smo u svakom zajedno provedenom trenutku, i tada sam se osećala voljenom i prihvaćenom. Da, pričali smo o svemu, ali nikada o nama, i to je počelo da me plaši a crv sumnje u meni spremao se da me baci na najgore muke. Pitanja bez odgovora Pratila sam ga na autobusku stanicu i nisam uspevala da zadržim suze. Bilo je hladno i vetar mi je šibao lice dok je njegov autobus polagano sa parkinga odmicao u meni nepoznatom pravcu. Morao je iznenada da otputuje. Uzeo je neplaćeno odsustvo, svog psa poklonio je Marini i Kristini, a u kofer je spakovao odeću za različita godišnja doba. - Mima se razbolela, moram hitno da otputujem u Štutgart. Javiću ti se. - Kako znaš da ćeš ostati toliko dugo? Možda je nešto sasvim bezazleno? Možda te se zaželela pa hoće da te vidi? Možda samo želi da provedete božićne praznike zajedno? Možda tvoja bivša žena manipuliše tobom? - moja pitanja ređala su se jedno za drugim i nije uspeo ni na jedno da mi odgovori. Bila sam neutešna. "Na kraju krajeva, da li mi je ikada rekao da me voli, da li smo bili ljubavnici, da li je ikada spomenuo našu zajedničku budućnost?", pitala sam se znajući da nemam pravo da ga optužujem. Zaista se javio. Kao prijatelj, kao brat... - Mimi je bolje. Biće sve u redu. Kako su tvoja deca? Da li je Saša najzad shvatio da greši? Znala sam da se više neće vratiti ili bar da se neće vratiti meni. Posle toga obratila sam više pažnje na svog muža. Bio je još uvek zgodan. U poslednje vreme počeo da odlazi u teretanu i na tenis sa prijateljima, da uči španski i da čita beletristiku. To me je uzmučilo, bila sam uverena da sve to radi samo zbog druge žene. - Čemu mogu da zahvalim to što si promenio svoj životni stil? - pitala sam ga pokušavajući da započnem konverzaciju. - Zašto misliš da ti treba da mi se zahvaljuješ? - uzvratio mi je sarkastično. - Možda zato što smo muž i žena? - bila sam odlučna da probijem ledenu koru kojom je bio obložen. - Ah, to si iznenada primetila? Kako ti je pošlo za rukom? Da li ti je pomoglo dugo putovanje tvog dragog kolege? - Saša, zašto nikada nisi pokušao da shvatiš ono što sam ti... - Nije važno! - rekao je oblačeći trenerku i patike. Spremao se da izađe. *** Kako je vreme prolazilo, jenjavala je moja tuga za Milošem ustupivši mesto saznanju da je između nas postojalo toplo, iskreno prijateljstvo. Ako može da postoji prijateljstvo između muškarca i žene, ono "desi" kada se sretnu čovek i žena izneverenih iluzija i snova ali iz takvog odnosa ne može da se rodi nešto više. I pomislila sam u jednom trenutku da su se kockice koliko-toliko složile, da su se neke stvari slegle a neke će uskoro. Marina je bila Sašina ljubimica, pa tako i spona između Saše i mene, pa sam igrala na tu "kartu". Strpljivo sam čekala da Saša primeti moju novu frizuru, moj novi stil odevanja i liniju koju sam doterala svakodnevnim napornim vežbanjem. Kuvala sam njegova omiljena jela a ona su ostajala hladna i netaknuta jer je on i dalje kasno dolazio kući i zaželeo bi se samo Marine, a ja sam bila tu samo zato što sam njena majka. "Ovako više ne ide" - Da li planiraš da otputujemo nekud sa decom tokom raspusta? - upitala sam ga kada su se približili novogodišnji praznici. - Da li se ti to praviš blesava, a u stvari, nisi? - odgovorio je u svom najboljem sarkastičnom maniru. - Molim te da ne praviš problem od toga. Daću ti pare, pa vas dve otputujete kud želite. Ja sam planirao ski-vikend na Kopaoniku, naravno, sam. "Ovo je previše", pomislila sam i ćutala a suze su mi tekle niz lice. Ne znam zašto. Da li zato što sam gubitnik u ovoj nimalo zabavnoj igri ili zato što stvarno želim da spasem naš brak ili što ga, možda, ipak volim. Bio je nemilosrdan, najzad mi je rekao: - Kaća, mislim da ovako više ne ide... Šta misliš o tome da se na neko vreme razdvojimo pa da na miru razmislimo o razvodu ili bilo kakvom drugom rešenju koje bi oboma odgovaralo? "Bilo kakvo drugo rešenje, bilo kakvo drugo rešenje...", odzvanjale su mi u ušima njegove reči, parale su mi srce ali i davale nadu. - Zar sada, pred praznike, pred Novu godinu? Ko će nam kupiti jelku, ko će biti Deda Mraz, ko će sa Marinom i Kristinom praviti velikog Sneška? - patetično sam nabrajala plačući. - Reći ćemo deci da sam morao da otputujem zbog posla i tako ćemo to rešiti... - rekao je Saša i tada sam prvi put videla senku sumnje u njegovim očima. Bio je to tren, tek titraj nedoumice i nesigurnosti u sopstvene reči i postupke... Bio nakratko ogoljen preda mnom i to mi je ulilo nadu. Saša je spakovao kofere ali činilo mi se da je zajedno sa njima poneo i moje suze i moju istinsku tugu koju je možda tada prvi put zapravo video. *** Ostalo je još pet večeri do novogodišnje. Kristina je bila u školi a Marina i ja sedele smo u dečjoj sobi i seckale snežne pahuljice i Deda Mrazove od papira. Bilo je tiho, Marina je bila ćutljiva i manje razdragana neko prošlih godina, čulo se samo šuškanje papira a neko nepoznato osećanje mira i spokoja lebdelo je između nas. Dok sam sedela na podu pokraj svoje kćerke i gotovo čula otkucaje njenog srca, znala sam da je sve dobro i da će uvek tako biti šta god da se desi, jer nekada naprosto moramo da se pomirimo sa onim što nam život donese. Sa tatom ili bez njega, sa Deda Mrazom ili bez njega, sa ramenom za plakanje ili bez njega, život je tekao i teći će dalje... Našu ušuškanu tišinu prekinula je zvonjava telefona. - Ćao, znaš, predomislio sam se - bio je to Saša. - U stvari, hteo bih da se predomisim ako nemaš ništa protiv. Sinoć mi je Vesna javila da stiže iz Nemačke i da planira da sa nama dočeka Novu godinu. Nisam imao živaca da joj objašnjavam u kakvoj smo situaciji. U stvari, ni sam to sebi ne bih umeo da objasnim a kamoli drugome... Ako se slažeš, mogli bismo da odglumimo srećnu porodicu i divne zimske praznike! - rekao je ironično. Nisam imala ništa protiv i, u tom trenutku, bila sam najsrećnija ostavljena žena na svetu ali sam, zahvaljujući preostalom ženskom dostojanstvu, hladno rekla: - Marina će biti presrećna. Možda je to dovoljan razlog da se potrudimo. Ipak, to je samo jedno veče... Bila sam zadovoljna promenom - Važi! Sutra ću svratiti da donesem jelku ali ne mogu da obećam da ću biti Deda Mraz, ipak... - Dobro, dobro, ne moraš da se pravdaš. Ti si sada nabildovani "cool" dasa, uopšte ti ne priliči da budeš Deda Mraz... - E, nemoj to da mi radiš. Upravo te zovem iz obližnjeg hotela u kojem spavam, perem veš u hemijskoj čistionici i ručam u kantini... - Zar takav frajer ne može bolje da se snađe? - odlučila sam da pređem u ofanzivu i da zadobijem prednost. - Ma, pusti sada to... nego, potpuno sam zaboravio da ti kažem da se Vesna udaje. Ej, moja sestra se udaje! Ne mogu da verujem! Verila se sa nekim tipom. Ništa mi više nije pričala. Da su bolja vremena, verovatno bih tim povodom razbila bar neki tanjir i zalupila vratima jer sam mrzele goste i nisam bila nimalo gostoljubiva a Sašina sestra Vesna nije bila osoba bez koje ne mogu. - Super, baš se radujem zbog nje. Eto, dok nekom ne smrkne, drugom ne svane... - dodala sam značajno. Saša je "prečuo" moju primedbu ali bila sam zadovoljna obrtom. "Možda ga Vesnina romansa i neka njena lepa reč vrate u porodično gnezno", pomislila sam sve sigurnija u to da je Saša jedina osoba na svetu sa kojom želim da živim. *** Sledećeg dana stigla je novogodišnja čestitka od Miloša u kojoj pominje da će za praznike doći u Srbiju sa Mimom, da ima mnogo novosti i da jedva čeka da se vidimo i popričamo o svemu. "Šta li mu to znači?", pomislila sam mada me to uopšte nije zanimalo. Javila se i Vesna koja je bila sa suprugom u poseti svekru i svekrvi a nakon razgovora sa Marinom iz njenih radosnih usklika na kraju sam uspela da shvatim da tetka, osim budućeg muža, dovodi Deda Mraza iz Nemačke. "Koja lujka", pomislila sam smejući se, "verovatno će naterati tog svog sirotog verenika da na sankama sa upregnutim irvasima dođe sa vrha Švarcvalda u Zrenjanin." I došla je novogodišnja noć... Sneg je tiho padao, u dvorištu naše kuće šepurio se Sneško Belić a šarene svećice na jelci palile su se i gasile. Sve je delovala tako istinski: i kolači koji su mirisali, i šareni paketići sa mašnicama za svakoga, i gosti koje smo očekivali. Prva je stigla Vesna, Sašina starija sestra, za koju smo svi mislila da će zauvek ostati devojka, Blistala je od sreće što je sa nama i što će nam predstaviti svog mladoženju. Ona i Saša nisu se videli nekoliko godina i već su sedeli i ćaskali potpuno preplavljeni iskričavim razgovorom kada se Vesna odjednom setila: - Bože, kakva sam glupača! Pa, taj čovek će se smrznuti u kolima. Treba da mu dam signal - došapnula nam je zaverenički. Odškrinula je zavesu na velikom prozoru koji je bio okrenut prema ulici i nekoliko minuta kasnije čuli su se zvončići i udarci teške ruke na ulaznim vratima. Svi smo stajali zabezeknuto zagledani u nemačkog Deda Mraza sa stomakom i dugom belom bradom, očekujući da progovori svojim, nama nerazumljivim, jezikom. - Zdravo, deco! Znam da je tebi ime Marina, a ti si Kristina... je l" tako? Mora Deda sve da zna... pa, jeste li vas dve bile dobre ove godine? - zabrundao je sasvim razumljivim i razgovetnim, štaviše, meni veoma poznatim glasom. Slavimo sve lepo što nam se dogodilo Dok je vadio poklone iz svoje vreće, morala sam da sednem da se opet ne bih onesvestila i tako svog muža ponovo dovela u strašnu zabludu. Srećom, Deda Mraz se nije dugo zadržao ali nekoliko minuta posle njegovog odlaska na našim vratima pojavio se Vesnin budući muž. Presrećna, zagrlila ga je zahvalna što je ispunio odgovoran zadatak i najzad nam pružila priliku da ga upoznamo, ako je to uopšte bilo potrebno. - Ja sam Vesnin budući muž i to je ono što o meni ne znate. Sve drugo znate - rekao je Miloš. Na Vesnino čuđenje, svi troje smo prasnuli u smeh a Saša i ja smo se krišom pogledali. - Šta je toliko smešno? - pitala nas je besna što niko nije u stanju da joj pruži zadovoljavajuće objašnjenje. - Smešno je to što užasno liči na Deda Mraza! - rekla je Kristina, naša starija kćerka, koju smo morali da nagovorimo da Marini bar još ove godine ne kaže baš sve što zna o misteriji zvanoj Deda Mraz. - Nemoj da se ljutiš, Vesna. Mogu li ja sada tebe da upoznam sa tvojim verenikom? Ovo je Miloš, moj dugogodišnji kolega sa posla i blizak prijatelj, koji mi je često bio oslonac kada mi je bilo u životu najteže i koji je iznenada dao otkaz i otišao u Nemačku zbog svog bolesnog deteta a sada se, eto, vratio sa novom draganom. Je l" tako Miloše? - Baš lepo, samo mi i ti Saša kaži da poznaješ mog verenika bolje od mene, pa ću... - rekla je ljutito Vesna, nesrećna što neće moći da nas iznenadi zanimljivom i potresnom pričom o Milošu i njihovoj ljubavnoj romansi. - Nećeš mi verovati, ali veoma malo znam o gospodinu, a izgleda da i ono što znam nije baš tačno. Bar se nadam? - rekao je Saša pogledavši me, i tada sam dozvolila sebi ono što sam dugo priželjkivala: zagrlila sam ga i najzad sam se oslonila na njegovo rame. Vesna je bila potpuno zbunjena ali, srećom, nije pokušavala da sazna više od onoga što joj je rečeno i što je sama uspela da shvati a to nije bilo mnogo. - Hajde da nazdravimo! - rekao je Saša otvorivši bocu šampanjca. - Tata, još nije Nova godina! - uzviknula je Marina protestujući što se krše pravila. - Ma, ništa ne brini! Ove noći slavimo mnogo više od Nove godine, slavimo mnogo novih, budućih i lepših godina. Uostalom, neće biti ovo jedini šampanjac koji ćemo popiti ove noći. Kristina i Marina su spavale a Vesna je upravo isključila svetlo i legla u postelju sa svojim Deda Mrazom. - Rekao sam Vesni da ću prespavati kod mojih da bi oni imali više mesta pošto naša kuća još nije potpuno završena... Hoću da kažem, biću u hotelu ako ti bude nešto trebalo... - rekao je Saša snuždeno na kraju dobro odglumljenog novogodišnjeg slavlja. - A šta ako mi odmah treba nešto? - šapnula sam najzavodljivijim glasom koji sam smogla i prišla sam mu sasvim blizu. Poljubio me je i mojim telom prostrujala je strast i želja kakvu dugo nisam osetila. Sve je i dalje bilo isto. Napolju je tiho vejao sneg, Sneško Belić je kočoperno stajao ispred kuće a svećice na jelki palile su se i gasile. Samo je godina bila nova i mi, opet zajedno, u njoj.
Lajkuj ovaj stih:
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 143 od 306  | Resultat 5681 do 5720 od 12239 pronadjenih

1933336

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink