Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama Zid

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi
 
 

Tesko je jos uvek

   (upisano: 06 Sep 10, 11:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
.Sjela je po ko zna koji put na onu njihovu klupicu u parkicu gdje su se uvijek nalazili....suza je krenula...tesko je jos uvijek, a davno je to bilo...ili ipak nije..... Upoznali su se kad joj je bilo 16, zapravo kao da su se znali oduvijek. Bio je visok, crn, simpatican i imao je one crne, velike oci koje se pamte-zauvijek. Proslo je godinu dana njihove veze koja je bila skoro bez mana. Ipak savrsenstvo ne postoji, ali ovo njihovo bilo je blizu toga. Vidali su se svakog dana, najcesce bi se nasli na onoj maloj klupici u parkicu, a tek bi kasnije otisli negdje drugdje. Prirasla im je srcu, pa ipak su se kod nje prvi put upoznali. Taj dan javio joj je da ne moze doci prije 8 navecer jer mora obaviti nesto s prijateljem. Rekao joj je kao i uvijek: „Volim te mala, znas“, i poklopio. Oko 3 vratila se iz skole i sjela pred televizor dok joj se grijao rucak. Bip, bip...culi su se zvukovi mikrovalne. Rucak je gotov. Uzela je tanjur i krenula prema stolu. Bam! Tanjur joj je pao. Stala je kao ukipljena, preplavio ju je cudan osjecaj, praznina.... Osjecaj nemoci..... „Nesto mu se dogodilo.........Ma nije“- tjesila se. Sigurno je pogrijesila. Pokupila je ostatke tanjura i sjela. Nije mogla misliti. Uzela je mobitel u ruku utipkala njegov broj-naravno da ga je znala napamet. „Korisinik je iskljucio mobilni telefon“, govorio je neumorno onaj naporni glas vec 6. put. Nemoguce. Pa on ga uvijek ima upaljenog. Ma vjerojatno mu se baterija istrosila. 5 sati je, a od njega ni glasa. Zvono na vratima-skocila je. Od kad je dosla kuci nije ni takla knjigu, a sutra pise povijest. Na vratima njegovi starci. Samo su je pogledali i znala je. „Srce, njega....njega vise nema“, odzvanjale su joj te rijeci u glavi kada se budila na krevetu. Onesvjestila se. Pa kako, zasto, ma nije moguce. Oko pola 4 on i prijatelj vozili su se kuci i na Ljubljanskoj je na njih naletio pijani vozac koji nije vidio da je na semaforu crveno svijetlo. Dva mlada zivota otisla su u nepovrat. ....... Jos i danas, nakon 2 godine kada prode pored one iste, male klupice, srce zastane, a suza potekne. Bio joj je sve, a lijepo su joj govorili-nemoj da ti netko bude sve jer kada izgubis tu osobu onda izgubis sve i ostaje nista.....ali kako je mogla odoljeti njemu, kako je mogla da joj ne postane sve kad je i ona njemu bila sve. Ostaje samo nada da ce jednom moci krenuti dalje. Ne da ga preboli, ne to nikad nece moci, pa ipak je on bio njena prva prava i velika ljubav. A samo je tako nestao......tako brzo i u nepovrat....Jos i danas sjeca se njegovih zadnjih rijeci koje je tako voljela, ali ne vise od njega. „Volim te mala, znas“.......
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 

Otkako sam spoznala ljubav

   (upisano: 05 Sep 10, 14:09) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Umela sam da cenim prijateljstvo, poslovne saradnike, drugarice, ali ne i muškarce. Nije me stid da priznam da sam bila pravi monstrum koji je u jačem polu video samo potencijalne žrtve. Drugačija osoba postala sam zbog ljubavi prema Gvozdenu, svom novom direktoru - Ljubomora je prokletstvo - rekla sam bivšem dečku Ivanu u trenutku kda sam ga ostavila. Bila je to jedna od fraza koje sam često ponavljala. Izgovarajući ove reči, više sam uživala u tome kako one zvuče nego što sam razmišljala o njihovom pravom značenju. Ipak, poznavala sam taj osećaj i znala sam da ne želim da gubim vreme pored bolesno ljubomornog muškarca. I, ostavila sam ga. Divila sam se sebi što sam se lako oslobodila Ivana i njegove ljubomore. Među nama je zauvek gotovo: "zbogom" i "nemoj da mi dosađuješ, okani me se"... Kao da ništa nije moglo da bude lakše od toga. Volela sam ga u početku, a onda je ljubomorom i scenama ubio moju ljubav. Pratio me je, ispitivao, optuživao da se viđam sa svakim muškarcem koga znam, ili se bar meni činilo da je tako bilo. Sada sam svesna činjenice da je većina ovih optužbi proizvod moje mašte. Zapravo, prestala sam da ga volim i tražila sam opravdanje da ga ostavim. Uobražena kakva sam bila, nisam mogla da dozvolim da mene krive za prekid veze, krivac je morao da bude on. Tako sam sebe ubedila da je neophodno reći zbogom jer je bilo jasno da ostavljam paranoičnog čoveka koji ljubav izjednačava sa posedovanjem. Na meti mladih udvarača Posle raskida sa Ivanom nije mi trebalo mnogo vremena da se povratim i oporavim od života pod stalnom prismotrom - tako sam gledala na vreme provedeno sa njim. Pošto ga više nisam volela, nije bilo patnje ni suza. Prijateljice i poznanice, kako bliske tako i one koje sam površno znala, raspitivale su se o našem nedavnom raskidu, a ja sam kao papagaj ponavljala priču o "posesivnom jadniku kome ne treba devojka nego robinja". Znam da sam preterivala nepravedno dodajući izmišljene detalje koji, zapravo, nisu bili sasvim izmišljeni jer sam ih videla negde "između redova". Moje priče bile su tako uverljive da sam i sebe ubedila u njihovu istinitost. Odlučna da proslavim početak novog života, počastila sam sebe krstarenjem po grčkim ostrvima potrošivši pri tom sve ono što mi je testamentom ostavila tetka koju sam jedva poznavala, a ipak me je volela dovoljno da mi ostavi lepu svotu. Krstarenje je bilo božanstveno, uživala sam u čarima bezbrižnog letovanja. Bila sam sama, bez pratnje, pa je često oko mene bilo mladih udvarača. Ovo mi je, kako sam tada mislila, zapravo podizalo cenu pokazujući koliko sam neodoljiva. Kada sad razmislim o tome, sigurna sam da su mi prilazili više iz dosade, a ja sam se tada osećala važnom gledajući sa visine na sve oko sebe. Među potencijalnim Ivanovim "naslednicima" odabrala sam Dejana ali sam se ipak pobrinula za to da na osvajačkom putu naiđe na poneku prepreku. Bio je moj, znala sam to, ulovljen u mrežu, ali morao je bar malo da se pomuči. Nisam ja bilo ko, treba da zna da mene nije lako obrlatiti - gordo sam mislila. Dejan je imao kestenjaste oči, jake obrve i telo koje je savršeno izgledalo - vitko ali ne preterano atletski oblikovano. Očigledno nije imao dovoljno vremena da bi ga traćio u teretani. Odmah sam zaključila da je bogat, da ima stila i da zna kako da udovolji devojci. Ubrzo sam saznala da je menadžer u jednoj poznatoj firmi, da nije oženjen i da je pošao na krstarenje upravo zato da bi se pošteno odmorio. Flert sa mnom predstavljao mu je izazov, ali nije planirao ozbiljnu vezu. Shvatila sam to iz njegove priče, naime, nijednom nije spomenuo mogućnost da se sretnemo posle krstarenja, kada se vratimo u svoju zemlju, ali nisam marila za njegove reči; verovala sam da sam toliko privlačna i neodoljiva da nikada neće moći da me ostavi. Šetala sam Dejana po grčkim restoranima i plažama kao trofej, šepurila sam se i zamišljala da me svi zadivljeno gledaju. Ako bi mi se desilo da naslutim prezir u nečijim očima, smejala sam mu se nazivajući ga ljubomorom. - Vidiš, mala, tako se to radi - nadmeno sam svojoj novostečenoj prijateljici, takođe turisti na krstarenju, pokazivala zlatni lančić koji mi je Dejan poklonio. - Dobiću još nekoliko ovakvih stvarčica, a onda idem dalje, u lov na "krupnu divljač". Baš sam bila glupa što sam gubila vreme sa Ivanom... A bio je ljubomorna budala. Moraš, mala, da podigneš sebi cenu i da se ne spuštaš ispod toga - izgovarala sam ove besmislice zaboravljajući da postoji samo jedna kategorija žena koja za sebe odredi cenu i predaje se tek onda kada se nadoknada spusti na sto. - Ali, zar ne voliš Dejana? - Ma daj, ne pričaj gluposti, ljubav je za gubitnike - rekla sam odmahujući glavom. Poigravala sam se njegovim emocijama Zaista, nisam volela Dejana ali sam uživala u svemu što mi je pružao. On se, međutim, zaljubio u mene a tome je najviše doprinela moja prvoklasna gluma. Za ulogu mazne i zaljubljene žene mogla sam "Oskara" da dobijem - da se radilo o filmu, a ne o pravom životu. Iako mi je na početku veze iskreno rekao da mu naš flert predstavlja samo letnju avanturu, nije se završilo kada smo uplovili u Pirej, naprotiv, bio je inicijator naših susreta u domovini. Svesno sam se poigravala njegovim emocijama izvlačeći korist u svakoj prilici. Dejan mi je pomogao, zaposlio me je kao direktorovu sekretaricu u preduzeću u kojem je radio, kupovao mi je odeću, nakit i izvodio me je na ekskluzivna mesta. Savest me nikada nije grizla ili bar nisam dozvoljavala da ona dopre do moje svesti. Mislila sam sve najbolje o sebi. Mlada, lepa, pametna, prema sopstvenoj filozofiji imala sam pravo da uzmem ono što je najbolje. Naravno, to što sam tada smatrala najboljim bilo je daleko od pravih vrednosti koje čine život. - Lepotice, da samo znaš koliko te volim - šaputao mi je Dejan u intimnim trenucima. - Ne bih podneo da te izgubim. - Nećeš me izgubiti - odgovorila sam ne razmišljajući. Ništa mi te reči nisu značile, bio je to refleksni odgovor bez dubine i iskrenosti. - Obećavaš? - pitao me je pun nade i poverenja u moju iskrenost. - Da! - prenemagala sam se glumeći zaljubljenu devojčicu. Ipak, obećanje sam prekršila. Osam meseci nakon što sam se zaposlila moja firma je dobila novog direktora. Kao sekretarica bivšeg rukovodioca trebalo je i ja da odem. Ipak, zahvaljujući Dejanovoj intervenciji, ostala sam na istom radnom mestu. Novom direktoru Gvozdenu Jovčeviću bilo je četrdesetak godina, imao je prosedu kosu i oštar pogled. Procenila sam da je moćniji od Dejana, da uz njega mogu više da napredujem i bolje da živim, pa sam počela da mu se nabacujem. Naravno, u tim trenucima nisam razmišljala o njegovom karakteru, bilo mi je važno samo ono što sam shvatila da može da mi pruži. Koristila sam sve svoje fizičke atribute, kao i golicave i slatke reči da Gvozdenu dam do znanja da sam mu na raspolaganju. On je, međutim, ostao hladnokrvan što je u meni podsticalo sve veću zainteresovanost. Novi direktor - Svaki muškarac može da bude moj samo ako ja to hoću. Gvozden će mi biti lak plen, gotov je, samo to treba da shvati - hvalisala sam se pred prijateljicama pretvarajući se da ne primećujem da one prevrću očima. Bila sam dobra i odana drugarica, zato me nisu napustile, ali danas sam sigurna da ih je moj stav prema muškarcima izuzetno nervirao iako mi to nikada nisu u lice kazale. Možda zato što se činilo da je neosvojiv jer nije reagovao na moje "signale", a možda zbog njegovog pogleda, tek, Gvozden mi se uvukao pod kožu. Osim toga, potreba da ga zavedem prisilila me je da ga bolje upoznam i da pokušam da ga pridobijem uzimajući u obzir njegove emocije. Kao rezultat čeprkanja po njegovoj ličnosti, saznala sam da je, između ostalog, nežan, pažljiv, human i veoma pošten. Zatim se dogodilo nešto što nisam očekivala ni u snovima - zaljubila sam se u njega. Ludovala sam za Gvozdenom ceneći ga više nego Dejana koji me je obožavao i sa kojim sam već dugo bila u vezi. Iako je posumnjao u to da se sa mnom nešto čudno dešava, Dejan nije glasno preda mnom komentarisao. U svojoj sebičnosti i nepromišljenosti nastavila sam da se zabavljam sa njim ne želeći da ostanem sama. Čuvala sam Dejana za svaki slučaj ali nadajući se da ću osvojiti Gvozdena. Prošlo je nekoliko meseci, ništa se nije promenilo i osećala sam da neću moći tako da nastavim. Sve više sam se zaljubljivala u Gvozdena a vreme provedeno sa Dejanom nije mi prijalo, ponajviše zbog griže savesti koja je postajala sve jača. Trpela sam Dejanove poljupce i često bih sebe uhvatila kako u njegovom zagrljaju razmišljam o Gvozdenu. Na kraju mi je postalo nevažno da li ću materijalno profitirati, više nije bila presudna finansijska već emotivna strana. Osim toga, odnekud je "provirilo" i moje poštenje. Osećala sam da više ne mogu da zavaravam Dejana i postala sam svesna činjenice koliko sam se ružno ponela prema njemu. Ostavila sam ga objasnivši mu da ga više ne volim. Dejan je teško podneo raskid. Molio me je da ga ne ostavljam obećavajući da će učiniti sve samo da ga opet zavolim. Koliko god da sam bila okrutna prema njemu, nisam imala srca da mu priznam da ga nikada nisam volela, što znači da je nemoguće da ga ponovo zavolim. Posle raskida sa Dejanom i dalje sam pokušavala da prokrčim put do Gvozdenovog srca. On je, nažalost, ostao moj neostvareni san. Jednog popodneva otvoreno mi je rekao da su moje šanse - nikakve. - Gorice, vi ste mlada i lepa devojka, nemojte da gubite vreme na mene. - Ali... ja vas volim. - Nemojte pogrešno da me razumete, vi ste veoma poželjni, ali ja sam oženjen i volim svoju ženu i decu. Ne zanimaju me veze van braka. - Biću sve što želite, nikada neću tražiti da ostavite ženu. Ona nikada neće saznati za mene. Molim vas, ne ubijajte mi nadu! - Vi me ne razumete, ne zanima me niko osim moje supruge. Volim je i nikada je neću prevariti. Razumete li? Volim je! Moje žrtve Briznula sam u plač posle ovog kratkog, ali za moje srce ubojitog, razgovora. Svakako mi je održao pravu lekciju o ljubavi. Dugo mi je trebalo da se povratim od ovog ljubavnog neuspeha, ne zato što je bila povređena moja sujeta nego zato što su bila povređena moja osećanja. Iako sam bila ranjena, o Gvozdenu nijednu ružnu reč nikome nisam rekla. Opravdavala sam njegov stav i uvek sam pozitivno ocenjivala njegove postupke. Moje poštovanje prema Gvozdenu bilo je toliko da sam uspela da savladam svoja osećanja i nastavim da radim lagano gradeći prijateljski odnos sa njim. Prijateljice su bile veoma iznenađene promenom u mom ponašanju. Govorile su mi da sam postala ona nekadašnja objašnjavajući da se sećaju da sam se baš tako ponašala na početku veze sa Ivanom. Prisetila sam se svojih ranijih veza shvativši da su moje emocije uvek diktirale odnos prema muškarcima. Ako sam ih volela, bila sam dobra i nežna prema njima. U tim slučajevima jedino je srce bilo moj putokaz. S druge strane, kada nisam bila zaljubljena, pretvarala sam se u monstruma koji u muškarcima vidi samo potencijalne žrtve. Ove dve strane moje ličnosti bile su toliko snažne da su jedna drugu isključivale, a moj um pomućivale do te mere da nisam mogla da se kontrolišem. Shvativši da je ovakvo ponašanje neprimereno odrasloj osobi, odlučila sam da se promenim. Evo, prošlo je godinu dana od početka moje "tihe metamorfoze". naravno da nisam "nova, promenjena osoba", ali borim se sa sobom. Kada mi se ukaže prilika da od nekog muškarca izvučem korist, neke sile kao da me vuku i teraju da to učinim, i ponekad me gotovo nadvladaju. Ipak, mnogo više nego ranije, odupirem se takvim nagonima i trudim se da postanem bolja. Nadam se da će se uskoro pojaviti neki novi Gvozden u mom životu i da ću postati dobra i plemenita žena - zauvek.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nek se slavi jos dugo

   (upisano: 05 Sep 10, 14:06) - pink radio. com

Kategorija: Rodjendanski stihovi
Nek se slavi jos dugo, dugo,ovaj divan dan , ovaj najdrazi dan, neka ti zivot sve sto pozelis, u narucje da srecan rodjendan
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 
 
 
 

Detinjasti postupak

   (upisano: 04 Sep 10, 08:15) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dimitrosa sam upoznala slučajno, surfujući na netu. Naša interesovanja bila su slična i često smo "razgovarali" saznavajući tako sve više podataka jedno o drugom. Pošto sam se detinjasto ponela poslavši Jasminu da na prvom sastanku s njim glumi mene, bila sam nesrećna i utučena. I, priznala sam mu to. Poverovala sam da je među nama sve završeno, ali pronašao je način da ipak budemo zajedno. Ne znam zašto, ali nikada me nije posebno zanimao prestonički noćni život iako sam imala sasvim pristojno društvo sa kojim sam provodila mnogo vremena, zajedno smo odlazili na more, u bioskope, pozorište, na književne večeri, koncerte... Svi iz mog društva odlazili su s vremena na vreme na "tulume" uz obaveznu konzumaciju alkohola, duvanskog dima i neverovatnog repertoara pevaljke u mini suknjici, ali mene nikako nisu uspeli da animiraju za takvu vrstu zabave. Prvo, alkohol ne podnosim, dim još manje, a za neartikulisano zavijanje još uvek neafirmisane buduće zvezde naše estrade zaista nemam ni volje ni živaca. Zato, umesto da idem u "život", najradije sam birala druženje sa grčkim mitovima ili romansiranim istorijskim likovima. Jasmina, sa kojom se družim od prvog osnovne, nije krila da ne razume moju sklonost ka, kako reče, "buđavoj istoriji koja to nije", i sigurna sam da joj je svaki put bilo drago kada svojim nenadanim dolaskom prekine moje putovanje u prošlost. - Milice, da li stvarno misliš da će ti to nekada u životu zatrebati? Pobogu, kome je još važno kako se zvao grčki bog rata ili koga je Hera rodila a ko joj je pastorak?! I ko mari za Zevsove nebrojene preljube? Osvrni se malo oko sebe, već ti je dvadeset pet godina, a još nisi ostvarila pravu vezu. Pomisliš li ti ikada na udaju? Jasmininu omiljenu tiradu nikada nisam prekidala, puštala sam je da je po hiljaditi put izgovori do kraja a onda smo se, uz kaficu, dogovarale o našim uobičajenim aktivnostima. Opsednutost internetom Umesto istorije, čudnim sticajem okolnosti upisala sam i završila informatiku i tog leta bila sam u potrazi za odgovarajućim poslom. S obzirom na to da su moji roditelji sasvim pristojno materijalno potkovani, ali ne zahvaljujući njihovom radu i trudu nego nasledstvu od prethodnih, vrednih generacija naše porodice, nisam bila u grču zbog zaposlenja i zato sam koristila taj predah da se posvetim svom omiljenom štivu, ali i "igrački" koju sam od tate dobila na poklon za dvadeseti rođendan. "Pentium trojka" sasvim je zadovoljavao moje potrebe i u međuvremenu sam se baš zarazila surfovanjem po internetu. Jasmina je bila potpuno nezainteresovana za taj oblik zabave ali, kada sam joj pokazala kakve se sve mogućnosti nude, izvesno kratko vreme gnjavila me je da je ponešto naučim, međutim, kao i obično, njena pažnja mogla je da se zadrži na nečemu najduže nekoliko dana i onda je rapidno počela da pada. Kada sam završila studije, moja opsesija internetom počela je da dobija razmere elementarne nepogode. Svaki trenutak koristila sam da se konektujem i pronalazim brdo novih informacija kojima sam utaživala žeđ za nečim novim, nepoznatim. U nekoliko navrata stidljivo sam se uključila u internet diskusije sa mladim ljudima iz celog sveta, naravno na teme koje su me zanimale. Posle žešćeg "okršaja" sa jednim Grkom oko čuvene Atlantide, počeli smo sve češće da "razgovaramo". Priznajem, prijalo mi je da razmenjujem mišljenje sa nekim koga sam doživljavala kao sebi ravnog i naši učestali kontakti dugo su bili na "akademskom" nivou, sve do trenutka kada mi je na ekranu zasvetlelo Dimitrosovo pitanje: - Milice, koliko ti je godina? Istog trena, ne razmišljajući, ukucala sam cifru, a onda dodala: - Zašto? - Očekivao sam da si mnogo starija, a sada sam baš prijatno iznenađen činjenicom da neko tako mlad dobro poznaje istoriju i mitologiju moga naroda. Laskalo mi je to, priznajem, i, što da ne, pitala sam i ja njega koliko mu je godina. - Trideset četiri, ali s obzirom na to da radim sa mladim ljudima, osećem se mlađim. Tako je počelo... Svakodnevno smo Dimitros i ja "ćaskali" posredstvom svojih kompjutera, nekada i dva-tri puta dnevno. Čudno je to, uvek sam tu vrstu komunikacije smatrala nekako otuđenom, nestvarnom, ali ispostavilo se da sam posle izvesnog vremena počela da zamišljam kako on izgleda, kako se ponaša, kako reaguje... Osetila sam da je i on pomalo zainteresovan za mene ali se nisam usuđivala da se otvorim, nego sam na njegova pitanja lične prirode odgovarala neutralno, koliko je to bilo moguće. - Ti nisi normalna, taj Grk ti je baš okrenuo pamet, samo o njemu pričaš! - ljutito je gunđala Jasmina posle bezuspešnih pokušaja da me nagovori da izađemo. - Zatvorila si se u četiri zida kao da su ti svrake mozak popile. Hej, devojko, sva si požutela, ne vidiš ni sunca ni meseca! Ako misliš da ću te takvu gledati, grdno se varaš. Razgovaraću sa tvojom mamom, ovo više ovako ne može! Naravno, ćutke sam otrpela njenu galamu. Prošli su meseci kada mi je, iznenada, na mejl stigla fotografija. Dimitros na Akropolju. Srce mi je brže zaigralo jer mi se sa ekrana smešilo markantno tamnoputo lice čoveka koga sam, kako mi se činilo, već dobro upoznala ali me je zaprepastila činjenica da sam ga gotovo tako zamišljala. Pošto nije bilo nikakve poruke, pretpostavila sam da se i od mene očekuje isto. Zato sam pronašla jednu zajedničku fotografiju sa Jasminom i namerno, bez objašnjenja ko je ko, poslala sam je. Najava dolaska Moj internet poznanik javio se vać sutradan uz komentar: - Ne znam koja si od ove dve devojke ti ali, pošto dolazim na jedan dan poslom u Beograd krajem maja, nadam se da ćemo se upoznati. Javiću ti se telefonom čim stignem. Nadam se da nećeš biti zauzeta. Uhvatila me je užasna panika. Šta sad? Šta ako se nada da je Jasmina devojka sa kojom svakodnevno komunicira? Šta ako bude razočaran što sam to ja? Priznajem, Jasmina je mnogo atraktivnija od mene, mnogo više polaže na svoj izgled, uvek prati modna dešavanja, jednom rečju, ona ume sa muškarcima, za razliku od mene. Odmah sam je nazvala i, kako sam joj delovala usplahireno, dotrčala je i s vrata počela: - Znala sam da će nešto krenuti naopako. Šta je sad? - Jasmina, molim te da me saslušaš. Dimitros za nekoliko dana dolazi u Beograd i želi da se sretnemo. Pošto sam mu poslala našu zajedničku fotografiju, plašim se da misli da si ti, zapravo, ja. I... plašim se da će se razočarati kada vidi mene, pa te molim da me zameniš. - Ti si potpuno luda! Zar misliš da tip neće provaliti da ja nisam osoba sa kojom je sve ove mesece razmenjivao umne, visokoprane misli? Osim toga, moje znanje engleskog je na nivou srednjoškolskog, što znači nikakvo. Ne pada mi na pamet da se blamiram pred tipom zato što si ti ko zna šta utripovala! Ipak, nisam odustajala jer sam znala da Jasminu treba dobro pritisnuti i pristaće na sve što od nje očekujem. Konačno je prihvatila da me zameni, ali uz uslov da to bude samo jedan susret. Dimitros se javio telefonom prvog radnog dana sledeće nedelje. Dogovorili smo se da se nađemo kasno popodne u bašti hotela "Moskva" jer je tamo odseo. Odmah sam nazvala Jasminu zamolivši je da se pripremi. Bila sam zadivljena kada sam je videla, činilo mi se da nikada nije tako dobro izgledala. Sa strepnjom sam je ispratila sve vreme joj dajući uputstva na koji način da izbegne teme koje bi je mogle odati. Sastanak s Dimitrosom Ništa nije moglo da mi skrene misli sa Jasmininog i Dimitrosovog susreta. Iako sam pokušavala da se zabavim nečim, uhvatila sam sebe da nervozno šetam po stanu i svaki čas bacam pogled na sat. Vreme se sporo vuklo, činilo mi se da je prošla godina pre nego što je Jasmina uletela u moju sobu. Bila je raspoložena, razgovorljiva i jedva je čekala da mi sve ispriča. - Pobogu, ni sanjala nisam da je tip tako zgodan i šarmantan. Nije mi trebalo mnogo da iz malog mozga izvučem zaboravljene fraze engleskog jezika i sasvim zadovoljavajuće smo komunicirali. Pravi je laf. Otišli smo na večeru u "Staru trešnju", plesali smo, smejali se, jednom rečju, sjajno smo se zabavljali. U stvari, trebalo bi da ti se zahvalim što sam se ovako dobro provela. I, znaš, Milice, ovo ti se možda neće dopasti, ali dogovorili smo se da za tri nedelje otputujem kod njega u Atinu da mi pokaže sve ono o čemu ste vas dvoje raspredali u prepisci. Prosto nisam mogla da odolim kada me je pozvao. Nadam se da se ne ljutiš. Pa, nisam ja kriva što ti nisi htela da se vidiš sa čovekom! Bila je u pravu. Šta sam mogla da očekujem poslavši prelepu Jasminu u naručje mladiću koji mi se, to sam tek sad shvatila, veoma dopao. Nisam imala pravo da se ljutim na nju, ali ipak mi se želudac nekontrolisano stisnuo u čvor. Šta sad? Na to pitanje nisam mogla da odgovorim i odlučila sam da sve prepustim vremenu. Sutradan sam od "svog" Grka dobila poruku: - Bilo mi je divno sa tobom, očekujem te, kako smo se dogovorili, u mom gradu. Kako nisam znala šta da mu odgovorim, nepomično sam buljila u ekran, nesposobna da ukucam jedno jedino slovo. Prošlo je nekoliko munuta i stigla je nova poruka: - Šta se dešava, Milice, vidim da si na liniji ali nećeš da pričaš sa mnom. Gde sam pogrešio? Odlučila sam da odmah prekinem ovu šaradu i impulsivno sam mu odgovorila: - Nisi ti pogrešio, ja sam. Prvo, moram da ti se izvinim što sam bila nepoštena prema tebi. Nisi se sreo sa mnom nego sa mojom prijateljicom Jasminom. Zaista ne znam šta mi je bilo, pomislila sam da ti se sasvim sigurno ona dopala na fotografiji i zamolila sam je da se nađe sa tobom umesto mene. Znam da je to bilo detinjasto, ali pošto ste se ti i Jasmina tako lepo proveli i pošto ćete se uskoro sresti i u Atini, ne želim da kvarim vaš odnos i iskreno se nadam da će vam opet biti lepo. Nije bilo odgovora. Sada je Dimitros verovatno zbunjeno gledao u ekran i ko zna šta je mislio o meni. Rezignirano sam isključila kompjuter i pošla u šetnju kejom. Šta sam uradila? Zašto mi je sve ovo trebalo? Sledećih nekoliko dana uzalud sam proveravala svoje poruke, nijedna nije bila od Dimitrosa. Dakle, normalan, odrastao čovek naljutio se zbog infantilnog poigravanja dve Beograđanke sa njim. Očekivala sam da mi se bar Jasmina javi sa vestima, ali ni nje nije bilo, a ja se nisam usuđivala da je nazovem. Poslovna ponuda Nedelju dana kasnije mama mi je rekla da sam dobila poziv za razgovor u vezi sa poslom. Kako, pitala sam se kada nigde nisam konkurisala, bar ne u poslednjih nekoliko meseci. Ali, dobro, možda je u pitanju neka firma u koju sam se ranije prijavila a nije dovoljno ažurna ili im je upravo sada potreban neko mog profila. Međutim, kada sam videla naziv firme, nikako nisam mogla da se setim da sam pokušala da kod njih dobijem posao. Bavili su se prodajom kompjutera i verovatno bih im sasvim odgovarala bar u delu kada je potrebno kupcu objasniti sve mogućnosti određenog programa. Još jedna stvar me je iznenadila: ko ozbiljan zakazuje razgovor sa kandidatom u pet popodne? Ipak, radoznalost me je prisilila na to da se pojavim. Doterana najbolje što sam umela, prijavila sam se na portirnici odakle su me uputili na treći sprat, kod gospodina Pavića. Mlađa, uglađena sekretarica objasnila mi je uz izvinjenje da je potrebno da sačekam kratko vreme da gospodin Pavić obavi razgovor sa svojim inostranim partnerom i da ću odmah zatim biti primljena. Nisam bila nervozna zato što nisam bogzna šta očekivala i, kao što sam već rekla, došla sam više iz radoznalosti. Posle kratkog telefonskog poziva sekretarica mi je rekla da mogu da uđem. Stariji čovek je ustao iza ogromnog radnog stola ljubazno mi pruživši ruku uz srdačan osmeh. Priznajem, bila sam zbunjena jer mi je to ličilo na pozdrav čoveka kod koga je urgirano za mene sa nekog veoma važnog mesta, a ja nisam znala sa kojeg. Raspričali smo se, ponudila sam mu na uvid svoju diplomu, rekla šta sve umem u poslu koji bi trebalo da radim i činilo mi se da je gospodin Pavić veoma zadovoljan. Objasnio mi je da njegovo preduzeće sarađuje sa jednom grčkom firmom i da bi bilo potrebno, s obzirom na to da dobro govorim engleski, da već koliko prekosutra otputujem u Atinu na pregovore o novoj pošiljci. Bila sam polaskana tolikim poverenjem, sledećeg dana sam sa gospodinom Pavićem razradila sve detalje mojih obaveza i spremila sam se na petodnevni poslovni put. Veče uoči putovanja sedela sam pred kompjuterom lomeći se da li da se javim Dimitrosu. Ipak to nisam učinila. Susret u Atini Pošto sam se smestila u prestižni atinski hotel u kojem mi je naš partner rezervisao sobu, javila sam se u centralu kooperantske firme i dogovorila termin za susret sa njihovim menadžerom, gospodinom Lenakisom. Kada sam prolazila kroz hotelski hol, recepcionar me je zaustavio rekavši da mi je Lenakis ostavio poruku da se nađemo u maloj taverni iza ugla u kojoj me već očekuje. Iako mi je to bilo pomalo čudno, sledila sam uputstva i, ušavši u polumrak lepo uređenog lokala, zastala sam za trenutak da bi mi se oči privikle na slabo osvetljenje. U dnu prostorije primetila sam da je jedna povisoka silueta ustala i pošla prema meni. Uputila sam se u tom pravcu a onda sam shvatila da mi taj čovek pruža buket prelepo aranžiranih margareta. Otkud je znao da baš njih volim, sevnulo mi je kroz glavu. Uz osmeh iskrenog zadovoljstva prihvatila sam cveće i, podigavši pogled prema svom saradniku-džentlmenu, ostala sam skamenjena. Preda mnom je stajao Dimitros! - Vidiš, Milice, ipak nam je bilo suđeno. Doduše, malo sam sudbini pripomogao, ali to nije greh. Reci da se ne ljutiš što sam se ovoga puta ja poigrao sa tobom. Nije mi palo na pamet da se naljutim iako sam shvatila da je sa svojim beogradskim saradnikom, gospodinom Pavićem dogovorio sve detalje mog "radnog" angažmana, kao i put u Atinu, a saznala sam i da je onog dana kada sam bila na razgovoru za posao, Dimitros sedeo u susednoj kancelariji iščekujući ishod. Sledećih pet dana provela sam na svim mestima koja sam toliko želela da vidim, u društvu čoveka koji me je oborio s nogu. Već treće večeri, dok smo plesali tesno priljubljeni, rekao mi je da želi da sa mnom provede ostatak života. - Nema razloga da dajemo sebi vremana da se upoznamo. Mislim da se sasvim dovoljno poznajemo posle onoliko četovanja, a bilo bi lepo i da ponešto zajedno otkrivamo. Javila sam svojim roditeljima da se udajem i ostala sam s Dimitrosom u Atini. Naravno, zbog administrativnih poslova morala sam često da putujem u Beograd i da objašnjavam mami da se nisam zaletela, da je Dimitros pravi čovek za mene. Treba li da kažem da je Jasmina bila moja kuma na venčanju? Prošlo je sedam godina otkako smo Dimitros i ja zajedno i nijednog trenutka nisam se pokajala zbog svoje ishitrene odluke. Svake noći zaspim i svakog jutra probudim se pored čoveka za koga me vezuju najdublja osećanja.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 

Nekad si me zvao svakih pet minuta

   (upisano: 03 Sep 10, 00:07) - pink radio. com

Kategorija: Tužni stihovi
Nekad si me zvao svakih pet minuta Kao...nisi ljubomoran Samo želiš znati gdje sam Nekad si me ljubio od glave do pete Kao dijete kojem nikad nije dosta A sad... Sad smo kao gosti u vlastitoj kući Dvije strane rijeke Bez ijednog mosta Nekad si me čekala raširenih ruku Imala si pogled žene koja voli A sada...kada legneš, okreneš mi leđa A to tako boli A to tako vrijeđa A gdje je nestao sjaj... Zbog tebe ja plačem u snu Što nas je to dovelo tu Reci riječ i pristat ću na sve! Tako me strah Zagrli me Otkada su ljudi razapeli Krista I najveća ljubav zaluta u noći A naša još uvijek kao snijeg je čista Kaži da me voliš Gledaj me u oči Oduvijek su lovci pucali u srne Ali ja tebe ne dam Smiri se I sanjaj... A gdje je nestao sjaj... Zbog tebe ja plačem u snu Što nas je to dovelo tu Reci riječ i pristat ću na sve! Tako me strah Zagrli me"
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Avantura na putovanju mi je spasila brak

   (upisano: 02 Sep 10, 23:24) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nebojša je bio moja prva ljubav, prvi i jedini muškarac u mom životu. Mlada sam se udala, rodila dvoje dece i bila veoma srećna. Međutim, kada je prošla mladost i čar prve ljubavi, monotonija u braku bila je, rekla bih, neizbežna. Putovanje u Španiju, na kojem sam upoznala Ivana, promenilo je sve... Nisam imala kome da se požalim kada sam prvi put osetila monotoniju u braku. Niko mi za taj tupi osećaj nije bio kriv, pa ni dužan da sluša moje žalopojke. Mogla sam jedino da pričam sama sa sobom pod tušem, kad me niko ne čuje. Gunđanje se uglavnom svodilo na: "Ko me je terao da se udajem za prvu pravu ljubav, niko mi nije kriv što nisam prošla "daleko i široko" pre nego što sam se skrasila, što sam decu mlada rodila..." Kako je voda odlazila u slivnik, tako je, bar trenutno, spirala moje nezadovoljstvo, pa bih iznova počinjala da tavorim u životu i braku. Potpuno apsurdno, ali samo prvih godina braka trudila sam se oko Nebojše... onda kada mi je za sreću bila dovoljna garsonjera, sunce na nebu i buket karanfila u ruci. Nije mi bilo teško da kilometrima pešačim samo zato da još neki poljubac ukradem na klupi koja je bila svedok tom čarobnom dodiru između njega i mene. Satima sam nevešto spremala prvu večeru, palila sam sveće po stanu i geometrijski precizno rubove čaša ukrašavala šećerom, samo da posebnoj večeri dam sjaj i auru romantike. Pustila sam da sve ide svojim tokom Nije bilo potrebno to da radim, shvatila sam kada je prošla mladost i čar prve ljubavi koja za sobom povlači lepotu... Nije trebalo da kupujem ni čipkani veš ni satenske spavaćice iako sam umela da za njih u buticima ostavim poslednji dinar iz džepa. Strast se u to vreme podrazumevala... Bilo mi je jasno kada se uspavala, a veoma kvalitetan veš sa etiketom ostajao je da čami na dnu najniže fioke u ormaru. Večere u restoranima postale su uobičajene, pa u njih više nisam pokušavala da unesem romantiku. Za šetnje nije bilo vremena ni volje pa sam, umesto toga, u mislima šetala po uzrocima učmalosti u braku, a Nebojša je "špartao" uglavnom na relaciji frižider - trpezarijski sto. Održala se glazura našeg zajedničkog života čemu je doprinosio uspeh u poslu, poslušna i zdrava deca, kao i bogat društveni život. Ali, ispod nje, duboko u mom biću, tinjalo je nezadovoljstvo koje nisam ni znala ni htela da promenim. Ćutala sam, i Nebojša je ćutao, a rupa u našem odnosu "glasno" se produbljivala. Nisam bila sigurna šta čekam: da se situacija popravi ili da sve pukne. Pustila sam da sve ide svojim tokom iako cilj nisam znala, bila sam previše ravnodušna i nezainteresovana. Odlučila sam da otputujem na kongres u Španiju samo da bih promenila okruženje. Dok su ostale kolege iz firme uzbuđeno analizirale plan puta radujući se usputnim obilascima Verone i Nice, a naročito konačnom boravku u Alikanteu, ja sam čekala da zatvorim vrata spavaće sobe za sobom jer me je u njoj nešto gušilo. - Kako možeš da budeš tako ravnodušna? - čudila se Jelena, koleginica iz kancelarije, sa jednakim bračnim stažom kao ja, ali sa neuporedivo više životnog elana. - Alikante, bre! Znaš li šta su mi rekli u agenciji: to je odskočna daska za Ibicu! Sve te plaže, pesak, palme... Znaš li da su baš u tom mestu snimili onaj film "Asteriks i Obeliks"? - nastavila je ne obazirući se na moje uzdisanje. Bilo mi je svejedno, Alikante ili Palić... - Ma, ne... Na Paliću bih opet mislila na Nebojšu, tamo smo proveli medeni mesec - izgovorila sam nesvesna činjenice da je moj bračni problem počeo ozbiljno da se reflektuje i na najobičniju priču o planiranom putu. Na sreću, Jelena se već usredsredila na traženje na internetu "čuvenog šoping centra", pa nije primetila moju "rasejanu epizodu". Kada sam se našla u društvu raspoloženih saputnica, pitala sam se da li je pogrešan način na koji pokušavam da pobegnem iz svakodnevice. Iako mahom mojih godina, cičale su kao klinke, smejale su se i pevale. Da ih je neko slušao zatvorenih očiju, pomislio bi da je reč o grupi srednjoškolki na eksurziji... Ja bih bila onaj namćor koji nije u stanju da prevaziđe problem sa dečkom i da se opusti... Eto, tako sam izgledala dok sam na zadnjem sedištu pokušavala da se odmaknem od sopstvenog unutrašnjeg nezadovoljstva... Tamnoput i stilizovan Mislim da sam bila jedini cinik koji nije oduševljeno prihvatio obilazak "Julijine kuće". Iako zrele žene, moje saputnice su krišom brisale suze dok su se penjale na famozni balkon i ostavljale poruke koje niko neće ni čitati ni pamiti... Ipak, pomalo sam im zavidela na tome što su sačuvale romantiku u srcima a, s druge strane, čudila sam se kako neko u tim godinama, i sa toliko životnog iskustva, može da se oduševljava nekim kipom u bronzi i mnoštvom šarenih sličica prelepljenih jedna preko druge. - Ti nam dođeš kao oni komičari iz "Mapet šoua" - rekla mi je Jelena kada sam prevrnula očima dok su jedna po jedna kačile kese na mene da bi oslobodile ruke za fotografisanje pored Julijine statue. - Samo posmatraš, ne učestvuješ i sipaš cinične komentare. Nije bilo vremena da joj odgovorim jer su već jurišale u prodavnicu intimnog rublja. Prisetila sam se sa kakvim sam žarom nekada dopunjavala kolekciju veša, a kada me je to sećanje odvelo Nebojši, odagnala sam ga. Nastavile smo put, one jednako ushićene, a ja ravnodušna. Ipak, kada smo stigle na krajnje odredište, morala sam da odam počast prirodnim lepotama. Nepregledne plaže, pesak pod stopalima i palme... Neobične popločane ulice, Španci u žurbi i priči, i sunce koje je milovalo sa visina, izmamili su i meni osmeh na lice. Kako je seminar počinjao tek sledećeg dana, imale smo vremena za šetnju i upoznavanje grada. Kupale smo se, pazarile smo kod uličnih prodavaca, tipično turistički. U sumrak smo se vratile u hotel. Dok sam na recepciji tražila ključ, obratio mi se gospodin koji je stajao pored mene. - Izvinjavam se, čuo sam kojim jezikom pričate, a po izgledu bih rekao da ste bili na plaži pa, možete li da mi objasnite kako da stignem do nje? Tako sam upoznala Ivana. Došao je istim povodom na isto mesto, sa nekoliko sati zakašnjenja. Da nije progovorio, pomislila bih da je Španac, onako tamnoput i stilizovan. Najljubaznije što sam umela, objasnila sam mu put do plaže, malčice razočarana time što ćemo se odmah rastati. Okruženje je blagotvorno delovalo na mene pa sam na Ivana gledala drugim očima. Kasno te večeri pila sam limunadu u predvorju hotela. Listala sam novine i u trenutku sam primetila štaku. Podigla sam pogled ugledavši podbočenog Ivana. Seo je kraj mene pre nego što sam ga pozvala da to učini. - Gospođo Majo - počeo je uz osmeh. - Bolje bi bilo da sam na ježa nagazio nego što sam na vas naišao. Nemojte da vas zbuni moj osmeh, pod tabletama sam, inače bih jaukao... Samo što ste me uputili na plažu, desila se nezgoda. Uganuo sam nogu i ovaj "ukras" koji vidite, zapravo je gips! Položila sam ruku na usta. Možda sam zaista bila kriva. - Kako? - upitala sam zbunjeno. - Pa, mislio sam na vaš osmeh i nisam video završetak stepenica... I, eto.. Sad je za mene kupanje propalo. Iako mi je bilo žao, odahnula sam shvativši da se Ivan ipak šali, nisam ja bila kriva za njegovo stanje. Shvatila sam da se šalio na svoj račun pa sam se prilagodila. - Priznajem, kriva sam. Ako nekako mogu da vam pomognem, tu sam. Trošak za lekara, za tablete sedativa... - A ne, ne! Moraćete da provodite vreme sa mnom. Žao mi je, znam da mnogo tražim, ali krivi ste, šta da radim - slegao je ramenima dok se suzdržavao da ne prasne u smeh. I meni je malo nedostajalo da to učinim. Jeza je prošla mojim telom kada sam pomislila da ću više vremena provoditi u njegovoj blizini. Sedeli smo te večeri do duboko u noć šaleći se na račun onoga što se dogodilo. Leptirići u stomaku Dok su koleginice narednog dana zorom žurile u šoping, ja sam se našla sa Ivanom. Popili smo kafu i doručkovali začinivši sve to velikom dozom flerta. Prijalo mi je i te kako. Godine su prošle da nisam osetila slične leptiriće u stomaku, a javljali su se na svaki njegov kompliment ili džentlmenski potez. I ja sam se trudila oko njega, bila sam u svojoj najlepršavijoj haljinici, smejala sam se njegovim šalama i diskretno sam ga zavodila. Svečanog otvaranja kongresa najmanje se sećam po govoru i ceremoniji. Znam samo to da mi je Ivan kao školarac šaputao na uho, zasmejavao me i, malo-malo, slučajno dodirivao. Osećala sam se kao šiparica. - Čudna li si ti sorta - odmahivala je glavom Jelena kad je videla široki osmeh na mom licu. Ipak, nije me pitala zašto neću s njima na večeru niti šta je izazvalo moj osmeh. Kada se ceremonija završila, prisutni su druženje nastavili uz zakusku, a Ivan i ja, krišom se držeći za ruke, uputili smo se u noć. Kako zbog gipsa nije mogao dugo da pešači, došli smo do prve zaklonjene klupe na koju smo seli. Usred neke šale, koje nisam mogla da se setim ni minut kasnije, primakao je glavu tik do moje i poljubio me je. Zadrhtala sam kao nekad davno... Imao je taj poljubac ono nešto što drugi nikada ranije nisu: mnogo iskustva, čar ukradenog i šarm Alikantea. Možda ga je posebnim činila i činjenica da sa Ivanom nisam pričala o ozbiljnim stvarima niti sam se smatrala uskraćenom za te podatke. Uživala sam u toj noći, u laganom povetarcu, mirisu mora i kvalitetnog muškog parfema. Nisam htela da razmišljam jesam li ja "ta" žena, preljubnica, pokajnica, "uzorna majka i supruga"... Znala sam da me takvo razmišljanje nikud ne bi odvelo, a osećanja koja su se probudila u mom uspavanom srcu tih dana, i te kako su mi prijala. I sledećih dana raspored je bio sličan. Ujutro bismo zajedno popili kafu, danju smo bili na predavanju, a noću u laganim šetnjama kradući vrele poljupce. Nisam osetila tugu ni kada sam znala da ga ljubim poslednji put. Sledećeg dana vraćali smo se kući i naši minuti curili su kao pesak u peščanom satu. Preodobro nam je bilo tih dana da bismo čaroliju kvarili bespotrebnim negativnim emocijama. Rastali smo se bez obećanja, opipljive uspomene ili pisanog traga. Ono što mi je ostalo od avanture nije moglo da nadomesti nikakvo obećanje, niti da banalizuje neki privezak za ključeve ili da pokvari broj telefona ili adresa. Dok su moje koleginice kući nosile kese pune snižene robe, ja sam "jeftino" našla melem za dušu, a da nisam na put pošla sa tim ciljem. Da ništa nisam propustila time što nisam hodala po buticima, shvatila sam kada smo napravili pauzu na bescarinskoj zoni jer sam u fri-šopu pronašla za porodicu prigodne poklone. Nada se u meni budila Oduševljeno su čupali šareni papir zahvalno me ljubeći kada smo se našli u stanu. Nisam bila sigurna zašto je atmosfera tako vesela: zato što sam im nedostajala ili zbog mog procvata u Španiji. I oni su meni nedostajali pa se mojim telom razlila toplina kada sam se obrela u Nebojšinom zagrljaju. Nebojša se, nije bilo sumnje, smejao šire nego inače, a na njemu sam čak osetila parfem koji je stavljao samo u specijalnim prilikama. Kupila sam mu ga za jednu godišnjicu braka, nisam se više sećala za koju. Možda i on želi da vratimo onu radost i strast u odnos, pomislila sam dok se nada u meni budila. I opet me nije grizla savest... Kao i kada sam bila sa Ivanom, bilo mi je isuviše dobro pod okriljem porodice da bih mislila na trodnevnu avanturu... Plašila sam se da će magija nestati čim noć prođe u starom okruženju, ali tek ujutro me je čekalo iznenađenje. Probudio me je miris kafe. Plašljivo sam otvorila oči pomislivši da sanjam, da će sve nestati u tom treptaju oka. Međutim, pored kafe ugledala sam karanfil i ono najdragocenije, Nebojšin osmeh. - Nekada si ih volela - rekao je dok je spuštao poslužavnik na ormarić. - Znam da danas možda nisu najpopularniji, ali mislio sam da će ti biti drago kad se setiš... Znaš ono kad sam ti nosio karanfil kroz pola grada, a on se slomio ispod pupoljka... - rekao je oprezno, kao da se plašio kako će na mene delovati evociranje uspomena na koje je odavno pala prašina. Nasmejala sam se. - Kako da ne! Bio je to jedan od naših najlepših izlazaka... I danas, kad vidim karanfil, ne mislim na to koliko je popularan ili cenjen, nego se setim te večeri. Hvala ti... Oboje smo zaćutali, kao da smo se plašili da narušimo atmosferu koja se stvorila tim romantičnim gestom... Ili su i njegove i moje misli odlutale u pravcu "a vidi gde smo sad". Tokom celog tog dana osmeh nije silazio sa mog lica i unutrašnji osećaj bio je tako lep, da sam poželela da traje i traje... Kada su deca otišla u svoje sobe, upalila sam aromatične sveće, muziku sam smanjila do ugodnih virbacija i Nebojši i meni nasula sam dve čaše belog vina. Bio je iznenađen, kao ja jutarnjom kafom. - Oprosti - rekao je - možda bi sad trebalo da započnem neki razgovor uz vino, ali užasno sam umoran. Na poslu mi je dan bio grozan i nemam snage ni za šta, osim da ti nazdravim ovim vinom. - To je dovoljno... Da zajedno ćutimo i uživamo jedno uz drugo u ovoj muzici, vinu i mirisu... Ni to nismo odavno... Šokantno saznanje Prvi put posle mnogo vremena, kada sam te večeri legla na počinak, pomislila sam da za sreću ipak treba samo malo truda. Sećanje me je odvelo u Alikante. Zaključila sam da me je Ivan podsetio na uživanje, na radost i lepotu odnosa sa partnerom. Tek kada sam s njim ponovo sve to osetila, shvatila sam da i sa Nebojšom mogu tako, da svakog dana mogu tako. Čudno, ali tek u naručju drugog muškarca setila sam se da imam jednog u kući, po svim merilima savršenog i - mog. Udaljavanje od svega što je naš odnos činilo posebnim, potpuno pogrešno navelo me je na razmišljanje da ga je takvim održavao mladalački polet koji sam odavno izgubila. Bilo je lako postati ravnodušan jer ravnodušnost nije zahtevala trud ni angažman, a ja sam sebe ubedila da za to više nemam ni snage ni volje. Kada sam osetila one čuvene leptiriće, na njihovim krilima ponovo sam pronašla i maštu, i volju, i želju, i ljubav... Ipak, jedno mi nije bilo jasno: šta je navelo Nebojšu da se opet potrudi oko mene... On, za razliku od mene, nikud nije putovao, a pored dece, teško da je imao vremena za avanturu. Upitala sam ga to prvom prilikom kada je bio raspoložen za razgovor. - Pričao sam ti o svom poslovnom partneru Maretu - podsetio me je. - Ranije smo radili zajedno, onda se on preselio, ali sarađujemo i dalje, a čujemo se i privatno. Mojih je godina, ali živi kao mladić. Nije se oženio niti namerava... Jedna žena, druga, treća, pun je priča o njima... Zabavno mi je da ga slušam jer uvek suvoparne priče o poslu začini nekom takvom pikanterijom... Baš pre nego što si došla s puta, javio mi se s novom "lovačkom"... Pričao mi je da je bio u Španiji, zamisli, na istom seminaru kojem si ti prisustvovala... Možda si ga upoznala, naši ljude se uvek prepoznaju... - Rekao si Mare? To je neki nadimak od Marko? - Ne, to je od Marić. Ime mu je Ivan - pogledao me je pažljivo, šarao je po mom licu, ali sve sa osmehom. - I, kaže, imao je aferu se nekom ženom odavde... - I? - izustila sam trudeći se da zadržim hladnokrvnost. - Pa, ništa... Podsetio me je na to kako je lepo u ljubavi uživati kao nekad. Pričao mi je o šetnjama, poljupcima na klupi i skrivenim dodirima... A ti i ja smo zaboravili na to. - Slažem se - rekla sam poljubivši ga požudnije nego ikada. Znam da je moj muž shvatio šta je značio taj poljubac, a značio je ljubav, poštovanje, kajanje i molbu za oproštaj. Bez izogovaranja kritičnih reči savršeno smo se razumeli. - Znaš - nastavio je - drago mi je što si otišla na taj put. Sve je bolje od tada... Ništa nisam rekla, samo sam ga jače zagrlila...
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 

Ljubav iznad svega

   (upisano: 02 Sep 10, 01:12) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dragoljub i ja bili smo osam godina zajedno kada sam konačno dobila ugovor o stalnom zaposlenju što je značilo da smo nas dvoje dobili "vizu za budućnost". Podigli smo kredit, sredili svoje porodično gnezdo, uživali u svakom trenutku provedenom u njemu i bilo nam je kao u bajci... sve dok nismo poželeli da imamo decu... Nervoza je prostrujala mojim telom kada me je sekretarica direktorke Nikolić pozvala na razgovor. Tih nekoliko koraka od moje do njene kancelarije činili su mi se dugim kao večnost. Tri-četiri scenarija proletela su mi kroz glavu. Da nisam pogrešila na onom jutrošnjem predmetu, neka stranka se žalila na mene ili ne mogu više da radim ni na određeno? Kada sam pokucala na njena vrata, noge su mi već klecale od nervoze. - Dobar dan - promucala sam pokušavajući da sa njenog lica pročitam raspoloženje i razlog poziva, što je inače bilo teško. - Željana, drago mi je što smo konačno dočekale i ovaj momenat, primljeni ste na neodređeno - rekla je bez velikog uvoda, sa njoj svojstvenim osmehom na licu. Smejala se retko i zatvorenih usana ne pokazujući zube. Sada mi je taj osmeh bio najsrdačniji na svetu! - Ha... - nespretno sam izustila pod dejstvom šoka. - Da... - spustila sam se na prvu stolicu. - Znate, iznenađena sam... - Uveli smo novu sistematizaciju pa je zato, pre nego što ste očekivali, vaš problem rešen. Tu je ugovor - ponudila mi je direktorka olovku. Nisam mogla da poverujem. Ruka mi je zadrhtala dok sam se potpisivala. Naizvesna budućnost Već cele tri godine radila sam na određeno. Po zakonu nemoguće, rekli bi mnogi, ali ja sam odlično znala sve cake kojima su poslodavci zaobilazili zakon. Probni rad, rad na određeno, honorarni saradnik, rad po ugovoru... smenjivali su se iz godine u godinu, a moj život van poslovne zgrade stagnirao je baš iz tog razloga. Svaki plan za budućnost uključivao je siguran posao, stabilna primanja i izvesnu platu makar nekoliko meseci. Tako je i Dragoljub mislio, čak i pre nego što sam počela da razmišljam u tom pravcu. - Razmisli, Željana, zar ima smisla bezglavo ulaziti u nešto? Viđamo se svake večeri, volimo se, zar nam je potrebna nervoza zbog neizvesne budućnosti? A dok god ti ne budeš imala stalni posao, naša budućnost ne može biti izvesna i svetla. - To mi je jasno. Bez kredita ne možemo završiti sprat na kući tvojih roditelja, a život sa njima ne dolazi u obzir - potvrdila sam. - Ali... - onda sam se setila - zar ne bi ti mogao da podigneš kredit pa da zajedno plaćamo ratu? - ponadala sam se. - Opet razmišljaš kratkoročno - prekorio me je blago. - I, šta ako tebi direktorka sledećeg meseca ne produži ugovor? Gde smo onda sa kreditom na leđima? Bio je u pravu. Mene je ljubav prema njemu često umela da ponese i da me podigne u oblake, ali Dragoljub, realan i staložen, umeo je na najbolji način da me prizemlji. Sedam godina bili smo u vezi, ljubav je svake godine bila stabilnija, ali se ozvaničenje našeg odnosa nije naziralo. I njegovi i moji roditelji negodovali su sve glasnije što ne najavljujemo svadbu ali brzo bi ućutali kada bismo im predočili argumente o nerešenom stambenom pitanju, a posredno i o materijalnom statusu. Iako su Dragoljubovi roditelji radili u inostranstvu, pa su u velikoj porodičnoj kući boravili tek dva puta godišnje, hteli smo da svojim sredstvima dogradimo sprat i da budemo mirni u svom kutku. Međutim, pitanje mog stalnog zaposlenja kao Damoklov mač visilo nam je nad glavom. I već sam lagano počela da gubim nadu kada mi je direktorka uručila dragoceno rešenje. Ushićena, jedva sam čekala da Dragoljubu saopštim novosti. Otišli smo u omiljeni restoran, na moje insistiranje. Čekala sam da se upale sveće da bih mu u takvoj atmosferi saopštila lepe vesti. - Ti nešto kriješ? - gledao me je Dragoljub iskosa, ispod oka. - Možda... - Činiš me nervoznim - iskreno je priznao. - Govori... Nemam pojma o čemu je reč, možda ćeš me i ostaviti... Nasmejala sam se. - Nema razloga za nervozu... Konačno, posle dugo vremena... - Hoćeš da kažeš... - Hoću da kažem da sam dobila rešenje za neodređeno. - Željana! - uzviknuo je, ustao od stola, čučnuo kraj mene i zagrlio me. - Trebalo je odmah da mi kažeš... O, Bože, tako sam srećan... - govorio je licem zagnjuren u moju kosu. Tek kada je konobar prišao našem stolu, Dragoljub je seo. Razgovarali smo punih usta, upadali smo jedno drugom u reč, planirali... Radovali smo se... Zaista, toliko radosti u naš odnos nikada nijedna vest nije unela. Život kao u bajci Za tri meseca, koliko je moralo da prođe da bih postala kreditno sposobna, Dragoljub i ja smo do te mere razradili planove o nadogradnji sprata da smo uveliko isplanirali mesto za kućno cveće, lampe i keramičke ukrase. Kreditna dokumentacija samo je datum čekala... Po isteku ta tri meseca, već sledećeg jutra predali smo dokumentaciju i vrlo brzo dobili smo kredit. Počeli su radovi na kući. Komforan trosobni stan bio nam je baš po meri s obzirom na planove o proširenju porodice, što je bio sledeći logičan korak. Kad smo se uselili, otvorila su nam se vrata raja. Kako je bio početak zime, hteli smo da do proleća isplaniramo venčanje i veliku svadbu koju smo sad, ispod zajedničkog krova, čekali sa manje nervoze nego većina parova. Zajednički život počeo je kao u bajci. Povišena reč nije se čula i sve smo radili u dogovoru. Ono koje je imalo više vremena spremalo je ručak, ono koje je bilo manje umorno išlo u nabavku i sve je bila stvar kompromisa i trenutka. - Zašto mi ne bismo poradili na detetu? - iznenadio me je Dragoljub jedne večeri. Iako je i meni slična ideja neretko padala na pamet, svesna njegoviih partijarhalnih stavova, nisam htela ni je izgovorim. - Jesi li siguran? - Apsolutno... Zar još sumnjaš u nešto u vezi sa nas dvoje? - pitao je golicajući me. Tako smo počeli da se nadamo izostanku mog mesečnog ciklusa. Uvek sam bila zdrava i dobro uhranjena, pa nisam očekivala da bi nešto moglo loše da krene. Ipak, prošao je jedan mesec, drugi, pa treći, a ništa se nije dešavalo. Obuzeti time, u zapećak smo bacili planove o venčanju iako je drveće po parkovima uveliko probeharalo. Nisam mogla da zatrudnim Kad je prošlo još pola godine a da se ništa nije desilo, odlučila sam da odem ginekologu. Nakon rutinskog pregleda i odmahivanja glavom propraćenih laganim uzdasima i tapšanjem po ramenu, doktorka mi je rekla da ću morati na produvavanje jajovoda dodavši da je intervencija rutinska i da posle bez problema mogu da zatrudnim. Posle intervencije i nekoliko meseci nade koju je smenilo novo godišnje doba, nastalo je novo razočarenje. Činilo mi se da je Dragoljub, iako se problem u fizičkom smislu više ticao mene, sve to teže podnosio nego ja. Hvatala sam sebe kako ga hrabrim rečima podrške, ali i sama žarko želim da ih čujem. - Moramo da razgovaramo - rekao je jedne večeri Dragoljub. Po držanju, po povijenim ramenima i nesigurnom pogledu, zaključila sam da razgovor neće biti prijatan. Hladni srsi prošli su po mom telu kao nagoveštaj loših vesti. - Znaš, muči me sve ovo - otvorio je dušu kada sam sela pored njega. - Ne dešava se sve baš onako kako smo planirali, to ti je jasno... - Da? - nisam znala čemu vodi taj bledi uvod. - Pa sam nešto mislio... Ali te molim da me shvatiš pre nego što nastavim... - O čemu se radi? - Ja... hteo bih da se vratiš kući... roditeljima. - Da se vratim kući... roditeljima? - ponovila sam automatski. - Pa da, a onda, ako nam se "desi" trudnoća, možeš opet da mi se vratiš. Mislila sam da ću izgubiti sluh posle tih reči. Zavrtelo mi se u glavi i prostorija je počela da se okreće oko mene. - Čekaj, čekaj... - rekla sam kad sam povratila dah. - Hoćeš da pokušam da zatrudnim i, ako uspem, oženićeš se mnome, a ovako nećeš? Pa, da - rekla sam za sebe. - Trebalo je da mi bude jasno kada si "zaboravio" na planove za venčanje posle prvog neuspelog začeća. Gadiš mi se! - rekla sam stisnutih zuba. Nadljudskom snagom skinula sam teški kofer sa ormara, pobacala sam u njega najnužnije stvari i, iako je Dragoljub pokušao da me zaustavi, vrata stana za koji sam se godinama borila zatvorila sam za sobom. Bekstvo od problema Plačući sam utrčala u roditeljski stan. Znali su za moje probleme pa ništa nisu pitali do momenta kada sam bila u stanju da im sve ispričam, posle potoka suza koje sam isplakala i bensedina koji mi je mama stavila u čaj. Kao da sam pričala o strancu, jedino tako sam mogla bez suza da ponovim Dragoljubove reči. - Kako je mogao da bude takav gad, zar posle toliko vremena? Ako ne mogu da rodim, nisam vredna braka, nisam vredna ničega... - Znaš, sine, možda si sada šokirana njegovim predlogom, ali moraš da uzmeš u obzir i njegove emocije. Sigurno mu nije bilo lako posle godina ljubavi da povuče takav potez, ali on se pokazao kao veoma pošten čovek. - Poštena trampa: podari mi dete, a ja ću tebi prezime? O tom poštenju pričaš? - sarkazam je izbijao iz svake moje reči. - Ne, pošteno je to što nije hteo da te zamajava i omalovažava u mučnom braku kada zna da to bez dece ne bi funkcionisalo. - On mene malo voli... Ja bih njega prihvatila i jalovog... - Nikada ne znamo kako bismo se poneli u nekoj situaciji dok je ne doživimo, pa ne možeš da znaš da li bi ostala s njim da on ima takav problem. Osim toga, prirodna je želja za produženjem loze, to ne možeš da mu prigovoriš. - Ali, postoje mogućnosti... Zar nije prvo trebalo sve opcije da iscrpimo pre ovog koraka? A, na kraju, dete može i da se usvoji. - Možda nije hteo da se rastanete u uslovima veće nervoze ili čak mržnje... a besmisleno je u takvim okolnostima pokušavati da začnete dete, zna se da to utiče na plodnost. Veruj da je on noćima pre nego što ti je ovo saopštio, vagao odluke za i protiv... Pa, poznaješ ga dobro, znaš da je emotivan i dobar čovek. Verovatno zna da ne bi mogao da odgaja tuđe dete. - Ne znam, ne znam... - slegala sam ramenima pogođena najnovijim obrtom u životu. Mislila sam na nepravdu, bila sam tužna, slomljena... Jedva sam se sledećeg dana odvukla na posao. Radila sam mehanički, potpuno dekoncentrisana. Kada sam se teškim korakom dovukla kući, dočekalo me je iznenađenje. U dnevnoj sobi, kao u najbolja vremena, sedeo je Dragoljub sa mojim roditeljima. Izgledao je jednako umorno kao ja. - Šta ti radiš ovde? - odvažila sam se da pitam. Nije to bio način na koji započinjem razgovor ali nisam više htela da ga štedim jer ni on nije mislio na mene dok mi je srce lomio u komade. - Nemoj tako... Došao sam da te vidim, hteo sam da prošetamo. Bolni sastanak Otac i majka, svako iz svog omiljenog ugla, gledali su nas radoznalo. Nisam htela da slušaju naš razgovor pa sam ga pozvala da izađemo. Uputili smo se dobro poznatom ulicom, ovoga puta ne držeći se za ruke. U jednom momentu Dragoljub je dotaknuo moju ruku. Trgnula sam se kao da me je opekao. - Šta sad hoćeš? Da glumimo da je sve u redu? - izderala sam se. - Ne, Željana, neću da glumim da je sve u redu jer ništa nije u redu - rekao je tonom mnogo nižim od mog. - Nije u redu to što ne možemo da ostvarimo tu, tolikim ljudima običnu, stvar. Nije u redu da posle toliko godina čekanja sada kad smo u stanju da volimo to dete i da mu pružimo sve, ne možemo da ga dobijemo. I prokleto nije u redu to što ne mogu da živim sa činjenicom da me niko neće zvati ocem... - glas mu je zadrhtao dok je izgovarao poslednju rečenicu. Nikada pre na njegovom licu nisam videla suze dok su moje, kao i tog dana na klupi na koju smo seli usput, bile prirodnija pojava. - Pokušaj da me shvatiš... Neću biti srećan ako budem živeo bez dece. Svestan sam toga, valjda sam tako odgojen, takav sam tip čoveka. Znam mnoge koji su srećni bez dece ali ja živim za to malo biće. Zvuči čudno jer ne znam kakav bih otac bio, ne znam kakav će osećaj to dete probuditi u meni, ali tako je... - A znaš li kako se osećam kada si mi dodelio prokletu ulogu fabrike za rađanje dece, a ja to ne mogu da uradim? - moj glas zvučao je kao jauk. Nije me bilo briga gleda li me neko, bura emocija u meni učinila je nevidljivima sve radoznale poglede. - O, Željana... - uhvatio me je za ruku. - Nisi ti to, ne, nikako... Ti si sve što sam sanjao kada su žene u pitanju. Nema crte tvog karaktera koju bih menjao. Pametna si, ambiciozna, odlučna, dobra domaćica, dama kad to hoćeš... Najbolji si kritičar, siguran savetnik... Željana, zar misliš da bih došao da i danas, osam godina od početka naše veze, ne osećam istu ljubav prema tebi? Nikada nisam pomislio na drugu, nikada drugu nisam pogledao... Volim te... ma, volim te više nego sebe! Da postoji sprava kojom se to meri, siguran sam da bi se pokvarila, tu količinu ljubavi ne bi mogla da izmeri! Nasmejala sam se kroz suze. Koliko god bio težak, život je umeo da bude i drag zbog tih magičnih momenata. A ovo je bio jedan od njih. Kao dva očajnika, zagrlili smo se i proveli neko vreme u tišini udišući jedno drugo, prijatno svesni prisustva tela na koje smo navikli, tela koje smo voleli, koje volimo. Sve sam mu oprostila te večeri. Kada sam bolje razmislila, shvatila sam njegove razloge. Možda je i moja želja da ga eventualno lišim potomstva bila sebična... Način koji je Dragoljub izabrao sasvim sugurno je bio manje bolan, gledano dugoročno, iako neobičan. Osim mojih roditelja, svi kojima sam ispričala šta mi se desilo, moji prijatelji i bliske kolege s posla, osudili su moju odluku savetujući me da ostavim Dragoljuba. Koliko sam puta u lice čula da sam luda, naivna, glupa, slepo zaljubljena... Samo ja znam da me u neobičnoj zajednici drži neizmerna ljubav i ogromna nada. Dragoljub i ja funkcionišemo kao pre, bez svađe i možda smo opušteniji nego pre. Viđamo se svakodnevno, zajedno i dalje otplaćujemo kredit i pokušavamo da dobijemo dete. Ako Bog da, pa nam se to desi, sve egzistencijalne brige biće iza nas i to je ono čemu se molim svake noći pred spavanje. Ako Bog ipak odluči drugačije, ništa u mom životu neće se promeniti onako kako već nije. Na sve sam spremna, ali nadam se najboljem. Potajno, noću, nadam se i obredu u belom, pod velom, sa bebom u naručju.
Lajkuj ovaj stih:
 

Oboje su uvjereni bili

   (upisano: 02 Sep 10, 01:10) - pink radio. com

Kategorija: Tužni stihovi
Oboje su uvjereni, da ih je sjedinilo iznenadno osjecanje. Lijepa je takva sigurnost, ali je nesigurnost jos ljepsa. Smatraju da ako se nisu poznavali ranije da se medju njima nista nije dogadjalo. A sta na to ulice,stepenice,hodnici, na kojima su se mogli odavno mimoilaziti? Htela bi da ih upitam, zar se ne sjecaju- mozda u kruznim vratima nekad,licem u lice? Nekakvo"izvinite" u zagrljaju? "Greska" izgovoreno u slusalicu" -ali znam njihov odgovor. Ne,ne sjecaju se. Veoma bi ih zacudilo, sto se vec duze vremena njima bavio slucaj. Jos uvijek sasvim spreman da se zbog njih pretvori u sudbinu, zblizavao ih i udaljavao, preprecavao im put prigusujuci kikot skakao u stranu. Postojali su znaci,signali, sta s tim sto nisu protumaceni. Mozda pre tri godine ili proslog utorka jedan listic je preletio s ramena na rame? Nesto je bilo izgubljeno i podignuto. Ko zna,nije li to lopta u cestaru djetinjstva? Bile su kvake i zvonca, na kojima je pravovremeno dodir prianjao uz dodir. Koferi u garderobi jedni kraj drugih. Mozda je jedne noci postojao ujednacen san, izbrisan odmah poslje budjenja. Uostalom svaki pocetak samo je dalji nastavak, dok je knjiga zbivanja uvijek na pola otvorena.
Lajkuj ovaj stih:
 

Čudna tišina dubinom me takla

   (upisano: 31 Aug 10, 23:49) - pink radio. com

Kategorija: Tužni stihovi
Čudna tišina dubinom me takla obzori otvoriše puteve visoke spoznaja s lica koprenu je makla potekoše nanovo vode duboke Koračam uz sebe strminom života paprati urasle korijenjem u stijenje procvale ruže glave su podigle na rubovima noći šapuće htijenje I ovlaš tek dodir prošlosti me taknu krikom tišine onog što je bilo zamiriše s vjetrom onaj bagrem stari i prigrli duša sve što joj je milo Zalutala pjesma šumom se provlači i vinu se visoko ponad duge otvorilo nebo plave oči beskraja gdje sakrih se daleko od tuge Zar je važno vrijeme i godine što lete dok miruje mjesec u granama što nebo dotiču važna je nada i riječi što se sjete i rijeke ljubavi što planine samoće pomiču U pukotinama vremena i zidovima života ostaše tople misli i riječi neizrečene znaj grumen topli još kuca u grudima i zraka jutarnja sunca uvjek sviće da te probudi,podsjeti na mene
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Jednom... možda

   (upisano: 31 Aug 10, 23:47) - pink radio. com

Kategorija: Izjava ljubavi
Jednom... možda... kad me vjetrovi mojih neobuzdanih nemira podignu kao list papira na kom sam nekada davno ostavio tragove mojih srebrnih snova i drhtavim pokretima ruke napisao moju najveću želju da te jednom bar ugledati želim, prošetat ću svoje neumorne korake ulicama tvoga grada... Jednom... nadam se... osvanut će i to toliko puta sanjano jutro budeći u meni nikada uistinu zaspalu želju da ugledam sjaj očiju tvojih, da pogledom svojim u njima dotaknem bistrinu izvora iz kog neprestano naviru slapovi mojih najnemirnijih osjećaja... Jednom... vjerujem... i naše će zvijede vodilje dodirnuti putanje sudbina naših, otrgnuti od vječnosti vremena tek dan jedan samo za nas... Par sati da budu tvoji i moji, toplim bojama najfinijih osjećaja što srca naša od stvarnosti kriju, sliku ovu za pamćenja vječna u mislima našim skrivena nek" ostanu ... Jednom... ja te želim tako zagrliti čvrsto, zagrliti strasno, a opet tako nježno, opet tako lako... Želim tvoje usne na usnama mojim, ples da otplešu skladni poljupcima nježnim, poljupcima toplim...
Lajkuj ovaj stih:
 
 

Lekcija koju ne bih ponavljao

   (upisano: 31 Aug 10, 23:44) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Želja za boljim životom navela me je na to da se po završetku gimnazije preselim u Beograd. Bio sam vredan i trudio sam se da svaki zarađeni dinar dobro iskoristim. Na putu prema uspehu, od svih mogućnosti koje su mi se ukazale izabrao sam najgoru - zaljubio sam se u sponzorušu. Ne bih voleo da me oni koji ovo čitaju pogrešno shvate, ali jednu stvar svako ko još nije osetio šta znači biti izneveren treba da zna: ljudi su kvarljiva "roba" i ne treba im verovati. Mene su izneverili svi osim mojih roditelja kojima sve ovo nikada nisam rekao da im ne bih zagorčavao starost. Ime mi je Mladen. Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Valjevu, a onda sam, po ugledu na većinu svojih vršnjaka, napunio džepove novcem koji sam od roditelja dobio "za početak, da se snađem", spakovao sam putnu torbu, ukrcao se u "Lastin" autobus i dokotrljao do Beograda. Najgore što je moglo da mi se desi bilo je da "slupam" svih (u to vreme) 1.000 maraka i završim preko puta zgrade Ekonomskog fakulteta, gde bih molio dobre ljude da mi pomognu da kupim kartu za povratak u rodni grad. Ali čim sam kročio na beogradski asfalt, neverovatni osećaj pripadnosti naveo me je na pomisao da moj život sve do tada nije imao nikakvog smisla. Istoga dana iznajmio sam sobu sa kupatilom kod gospođe Petrović u Molerovoj ulici. Bila je to fina bakica koja je skromna penzionerska primanja dopunjavala kirijama koje je vrlo redovno, svakog prvog u mesecu, uzimala od mene i još troje podstanara koje je držala u preostalim sobama. Prva kirija najteže mi je pala jer sam uz nju morao da dam i depozit, što je mojih 1.000 maraka svelo na 700. Pogled na iznajmljeni sobičak i pomisao na sve mogućnosti koje mi je Beograd pružao, naterali su me da otrčim do prve trafike i kupim oglase. Radio sam svašta. Do jeseni sam preko dana prodavao sladoled, a noću sam radio na poslovima obezbeđenja na splavovima koji su u to vreme, početkom devedesetih, počeli da privlače mlade ljude željne provoda. Novac sam trošio razumno i vodio sam računa o tome da svakog meseca nešto uštedim. Do prve zime u Beogradu uspeo sam da početni kapital koji sam poneo od kuće uvećam za celu hiljadarku. Bio sam zadovoljan, ali osećao sam da mogu da postignem i zaradim mnogo, mnogo više. Nekoliko meseci radio sam na jednom gradilištu u Borči ali sam odustao jer je novac koji sam dobijao bio isuviše mali za premor koji sam osećao. Negde u tom periodu, dok sam u pekari kupovao doručak, slučajno sam sreo Lazara, svog školskog druga iz Valjevske gimnazije. - Otkud ti ovde? - upitao sam ga. - Živim ovde, a ti? - uzvratio mi je. - I ja - rekao sam. - Pa, gde si se smetio? - zainteresovao se Lazar. - Tu, u Molerovoj, kod neke bakice. Iznajmio sam sobu. - Ma, daj - rekao je - kakva soba... Možeš da dođeš kod mene dok se ne snađeš. Imam dvosoban stan ovde, na Bulevaru, ćale mi ga je kupio. - Blago tebi - rekao sam iskreno. - Biće i tebi, samo dođi, slobodno. Nećeš morati više da plaćaš kiriju. Nije trebalo dvaput da mi ponovi. Istog prepodneva preselio sam se u Lazarev stan i počeo sam da živim "punim plućima". Posao iz snova Dok smo išli u školu, Lazara sam doživljavao kao prilično smotanog dečka. Međutim, to svoje mišljenje sam, već posle nekoliko dana provedenih u njegovom stanu, sasvim promenio. Lazar je obavljao odličan, dobro plaćeni posao u nekoj agenciji za nekretnine. Bio je vrlo sposoban i snalažljiv i nije bilo dana da se nije pohvalio procentom od prodaje. Telefon mu je neprestano zvonio, izlazio je sa devojkama i svakog petka organizovao je žurke u stanu koji smo ravnopravno delili. Na jednoj žurki upoznao sam Marinelu, predivnu plavušu koja mi je samo nekoliko dana kasnije postala devojka. - Pa, druže - rekao mi je Lazar kada sam ga obavestio da smo Marinela i ja u vezi - maznuo si jednu od boljih riba u gradu. Sada bi bio red da počneš neki biznis ako misliš da je zadržiš. Znaš kakve su današnje ženske, ako nemaš dovoljno kinte u džepu, džaba ti je sve. - Nije ona takva - rekao sam - devojka voli da izgleda lepo pa se sređuje. Upoznala me je čak i sa svojim drugaricama i sve su normalne, mislim, nisu napucane. - Brale, nemaš pojma, još si ti jednom nogom u Valjevu. Poslušaj me, lati se nekog ozbiljnog posla ako misliš da zaradiš pa da posle kao pravi baja biraš dobre ribe. Nemoj da te sponzoruša zajebe, da se zaljubiš pa da posle pričaš po selu da je Lazar za to kriv. - Ne bih to nikada... - Ma znam da ne bi, nego... - odmahnuo je rukom. - Evo ti ova vizit-karta. Idi sutra, javi se čoveku i kaži da sam te ja poslao. - A ko je čovek? - upitao sam. - Šta te briga ko je ako hoće da te zaposli. Nemoj da me daviš tom tvojom malagrađanskom paranojom, "leba ti. - Dobro, de - prihvatio sam vizit-kartu. Posao iz snova čekao je baš mene. Kancelarija u prelepoj zgradi na rubu centra grada, rastegljivo radno vreme, sekretarica koja bi verovatno i na trepavicama dubila da sam to zahtevao, odlična plata i zvanje - komercijalista. Iskreno govoreći, o komercijali, platnim karticama i svim papirima koji prate takav posao pojma nisam imao ali, kako se ispostavilo, nije bilo potrebno da bilo šta od toga znam. Dovoljno je bilo da se obučem u elegantno odelo i da svojom pojavom, na gazdin mig, ulijem poverenje onima koji dolaze da zaključe ugovor sa njim. Bio sam marioneta koja je "igrala onako kako je on vukao konce", ali mi to nije smetalo. Zahvaljujući toj firmi, radnom mestu na kojem sam samo figurirao, zarađivao sam toliko novca da sam mogao neosetno da se preselim iz Lazarovog stana i da iznajmim nešto "veliko i udobno", što bi odgovaralo Marinelim i mojim apetitima. Dva meseca smo tražili odgovarajuće "ljubavno gnezdo" i napokon smo našli ono što smo zamislili. Po ugledu na Lazara kome sam se potajno divio, počeo sam subotom da organizujem žurke. Marinela je uvek bila raspoložena za provod pa nisam morao mnogo da joj objašnjavam svoju želju i potrebu za druženjem. Prvih mesec dana zajedničkog života sa njom protekli su mi neverovatno brzo. Svakoga dana po povratku sa posla čekala me je topla kafa i prelepa, besprekorno doterana Marinela. Od njenih poljubaca gubio sam tlo pod nogama, o drugim stvarima da ne govorim. To što nije umela da kuva, pere i pegla nisam joj zamerao jer su njena lepota i privrženost meni bile takve da su nadomestile te nedostajuće, sitne detalje. Pošteno govoreći, ona je bila moj "prozor u svet", ogledalo mog uspeha i devojka zbog koje su me muškarci podozrivo gledali. Bio sam ponosan, zaljubljen i... naivan. Promene na svim nivoima Sa roditeljima sam retko bio u kontaktu. Nisam imao snage da im po ko zna koji put objašnjavam kakav je posao koji radim i kakva je devojka sa kojom živim. Posle prvog Marinelinog odbijanja da krene sa mnom u moj zavičaj, da upozna moje roditelje, odustao sam od ideje da se odreknem jednog vikenda i da nakon dve godine obiđem majku i oca. Ionako im ništa nije falilo, imali su jedno drugo. Marineli to upoznavanje, kako me je ubedila, nije bilo potrebno jer je bila zadovoljna time "kakav sam ispao". - Ne sumnjam da su dobri ljudi čim si ti takav dobrica - govorila je mazno. - Što jes", jes" - zadovoljno sam se smeškao pitajući se ali ne izgovarajući: "Kakvi li su tvoji roditelji kada si ti ispala kao boginja?" Mnogo sam puta poželeo da njoj padne na pamet da me predstavi svojima, ali nisam ništa hteo da forsiram dok ne kupim prsten. Kada sam se konačno odlučio i na taj korak poverivši se Lazaru, rekao mi je da sam poludeo. - Nema tebi pomoći - rekao je. - Otkud ti ideja da se ženiš? Nisi ni dvadeset pet napunio, a već bi da se zarobiš i to sa nekom sponzorušom. Zar te baš ništa nisam naučio? - Nije ona sponzorša! - vikao sam. - Jok, da nisam ja? - Nosi se, bre, Lazare! Ljubomoran si! Misliš da nisam primetio kako je gledaš? Glumiš da si mi drug, a ovamo bi da omastiš brke. - Nisi ti normalan... Iako upozoren, otrčao sam u zlataru i izabrao prsten za koji sam pouzdano znao da se Marineli sviđa. Koštao je kao godišnja kirija za onaj stan u kojem smo živeli, ali nije mi bilo žao. Istog dana dao sam ga Marineli. - Šta ovo treba da znači? - upitala je. - Znači da te volim. - Dobro je - rekla je sa olakšanjem - onda ću da ga zadržim. - A šta ne bi bilo dobro? - upitao sam je zbunjeno. - Pa, recimo, da ti je palo na pamet da me zaprosiš, onda ne bih mogla da ga prihvatim. - A zašto? - Zato što je to bezveze. Bolje je ovako, bez obaveza... razumeš. - Ne baš - rekao sam. - Nije važno, ukapiraćeš - rekla je gledajući prsten. Nije mi mnogo trebalo da ukapiram. Namestilo se tako da sam već narednog meseca dobio otkaz u firmi uz objašnjenje da je "kriza u zemlji na svim nivoima". Imao sam nešto ušteđevine pa sam mislio da bi bilo dobro "pritegnuti kaiš" tako što ćemo se Marinela i ja preseliti u manji stan, bar za prvo vreme, dok se opet ne snađem. Nije htela ni da čuje. - Šta ti pada na pamet? Zar ja da idem u manji stan? Pa, radije ću se vratiti roditeljima nego da se zavlačim po nekakvim rupama. - Samo na nekoliko meseci... - ubeđivao sam je. - Ne dolazi u obzir! Nisam ja bilo ko! Ako me stvarno voliš i ako ti je stalo do mene, napregni se malo! Zaradi, stvori! Razdiralo me je sve to. Nevoljno sam dohvatio telefon i pozvao Lazara u nadi da će još jednom da mi pomogne. - Eh, druže, nisi me slušao dok sam ti govorio... - Slušao sam te Lazare, ali te molim da me razumeš! U pitanju je ljubav! - Zar još uvek veruješ u bajke? - izgovorio je a zatim je prekinuo vezu. Taj odvratni "tuu, tuu" signal vratio mi se sećanje na "Lastin" autobus i na moje sumnje pre nego što sam stigao u Beograd. Nisam hteo da dozvolim da se obistine, a ništa nisam mogao da učinim da promenim situaciju. Od svih solucija koje su mi u tom trenutku bile na raspolaganju, izabrao sam najgoru: ostao sam da živim sa Marinelom u onom istom stanu, dok mi novčanik nije spao na tričavih 200 maraka a onda mi je rekla: - Nadam se da si sada ukapirao zašto je dobro što me nisi zaprosio. Zamisli da si u ovom ludilu morao da plaćaš i taksu za brakorazvodnu parnicu! Još si dobro prošao ovako, bez obaveza i to... zahvaljujući meni. Nemoj to nikada da zaboraviš! Kako bih mogao? Od frižidera sa sladoledom, preko sobe u Molerovoj, Lazara, žurki, posla iz snova, do Marinele, sve mi se urezalo u sećanje koje, nažalost, ne namerava da izbledi. Sve što sam mislio da sam postigao, sve što sam gradio i u šta sam verovao, urušilo se kao kula od karata. *** Nisam imao kud osim da se vratim kući i da se potrudim da izmišljenom pričom o nostalgiji za rodnim gradom prikrijem lekciju koju sam naučio u Beogradu za kojim još uvek čeznem. I još bih nešto dodao: slagao sam kada sam rekao da su me svi izneverili. Nisu. Oni su se samo ponašali onako kako se ljudi inače ponašaju kad naiđu na naivka poput mene. Kriv sam za sve, priznajem, ali to ne znači da se jednoga dana neću tamo vratiti.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ti si moj trenutak i moj san

   (upisano: 31 Aug 10, 12:24) - pink radio. com

Kategorija: Izjava ljubavi
Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reč u šumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog prividjenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit’ si postojala. Rodjena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve sto ljubimo – stvorili smo sami.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 

Živela sam burno

   (upisano: 30 Aug 10, 23:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Verujem da me je stigla kazna. Danas plaćam danak jer sam bila lakomislena. Prošle su mi godine u tome što sam vrtela muškarce oko malog prsta misleći da je preda mnom svo vreme ovoga sveta. Nažalost, preračunala sam se. Imam muža, ali ne i decu, imam promašen život i brak, i bezbroj predugih noći ispunjenih suzama. Moja ljubav nikome ne treba... Ime mi je Nađa, četrdeset peta mi je godina, udata sam, dece nemam i nisam zaposlena. Dok sam bila mlada i atraktivna, mogla sam da se zaposlim. Sada nije tako, traži se diploma, znanje, iskustvo, sve ono što bi donekle prikrilo bore. A ja ništa drugo nemam osim tih bora. Moje knjige su skupljale prašinu, nisam volela da se družim sa njima. Znam da nisam jedina sa ovakvom sudbinom i da na to ne treba da gledam kao na smak sveta. Domaćica, pa šta, ima nas na milione. Nažalost, jedna sam od onih koje ne osećaju toplinu doma i porodičnu ljubav. Bar da sam se u jednom delu svog života ostvarila do kraja, bilo bi mi lakše, ali nisam. Ni da ispratim u školu, ni da dočekam, nema nikoga da napravi nered pa da mi napravi posao. Svaka sitnica je na svom mestu, samo me obaveza da pripremim ručak ili raširim veš opominje na to da postojim, a i to radim bez volje, otaljavam kao i svoj život. Ponekad posetim roditelje, i to činim nerado i retko. Od susreta do susreta treba prikupiti snagu da im pogledam u oči. Znaju oni kako sam živela nekada a kako sada, ćute kao da me kažnjavaju, kao da znaju da bi mi bilo lakše kada bi mi odvalili šamar. Ali neće... ili misle da nema svrhe jer me nisu tukli onda kada je trebalo. I tako, popijemo kafu, razmenimo poneku reč a kada krenem svojoj kući, nikada me ne zadržavaju niti me je majka bilo šta ikada pitala. Nije meni stalo do njene zimnice i znam da neću umreti od gladi bez njene tegle pekmeza ili ajvara, ali bilo bi mi drago kada bi mi ponekad ponudila nešto da ponesem. Verujem da sve majke to rade ali izgleda da sve treba zaslužiti, čak i teglu zimnice. Nisam sama ali sam usamljena Iako živimo u istoj kuću, sa jetrvom ne pijem kafu. Tako je bilo od početka. Trpimo se onoliko koliko moramo, tek da ne zavadimo braću i da se ne psujemo u dvorištu, i... odavno smo shvatile koliko su naši životi različiti. Ona je prezauzeta, ostvarena u svemu, baš ne znam o čemu bismo mogle da tračamo uz kafu. Prijateljice? Nemam ih, nijednu. Doduše, imala sam jednu... Anđelu, ali je i ona otišla svojim putem. Kada se neko trudi da vas usmeri na pravi put, a zauzvrat dobije podsmeh "svojoj gluposti", onda je sve jasno. Zato ponekad kažem sebi da je i ovakav brak bolji od samoće. Ako ništa drugo, bar se ne budim sama i imam kome da otvorim vrata. I radujem se kada jednom mesečno izađemo u šetnju iako ispijamo piće kao dva stranca, u najvećoj tišini. Nekada nam reči nisu bile potrebne, prijala nam je tišina i savršeno smo razumeli jedno drugo. Razumemo se i sada, ali na drugačiji, teži i bolniji način. Ko će prvi presuditi u korist svoje slobode i sreće pokazaće vreme, ali čini mi se da to neću biti ja. Nisam u situaciji da biram, nemam kome da se vratim niti mi pomaže to što se kajem. Trebalo je mnogo ranije da udarim glavom o zid. Niko nije doveka ostao mlad i lep niti je uspeo da pobegne od sopstvene prošlosti. Dani se ponavljaju, prolaze, a ja svake večeri sedim sama, sa cigaretom u ruci, očiju uprtih u TV, a u mislima ko zna gde. Ne smeta mi to što moj mir remeti sporadično trupkanje dečjih nožica koje dopire sa sprata iznad. Tamo žive moji dever i jetrva i njihovo dvoje dece. Eto, toliko smo blizu a živimo toliko različitim životima. Doduše, nije se ni moja jetrva udala u cvetu mladosti ali je do svoje tridesete godine, za razliku od mene, mnogo toga učinila. Nije završila jedan već dva fakulteta, decu je rodila u braku, planski i pametno - onda kada je finansijski bila "potkovana" čak i da ih sama izdržava. Ne smeta mi njena sreća, naprotiv. Mislim da sam dovoljno trovala svoje srce i da bi bilo krajnje nerazumno da tražim krivca kada sam sama skovala sopstvenu sudbinu. Mislim da je i Gordan shvatio da je pogrešio što se oženio mnome. Zato izlazi svake večeri. Ništa ne govori, spremi se i izađe, nekad se vrati ranije, nekada kasnije, ali jednako je tajanstven i ćutljiv. Nisam ga prisilila da se oženi pa mi je u početku sve to užasno smetalo. Pitala sam se da li odlazi svojim roditeljima moleći ih da mu oproste što je doveo "takvu" shahu jer me nikada nisu voleli a moj dolazak prisilio ih je da napuste porodičnu kuću i da se skrase u garsonjeri, ili moj muž odlazi sa muškim društvom, ili već ima drugu, mlađu, lepšu i pametniju, ili naprosto ne zna šta će sa sobom pa luta besciljno luta ulicama? Sama pala, sama se ubila Zadržala sam pretpostavke za sebe. Možda sam tada smela da pitam jer se nisam plašila ni odgovora ni istine. Sada ne smem da pitam. Pomirila sam se da takvim životom pa na njegovo odsustvovanje iz kuće reagujem sve ravnodušnije. Ili samo tešim sebe, svesna činjenice da ne mogu da računam na bolji život. Da, priznajem, ja sam jedini krivac. Nisam slušala savete, nisam želela da vodim drugačiji život. Kada sam shvatila da me godine sustižu, možda podsvesno verujući da ću se tako podmladiti, udala sam se za mlađeg muškarca. Oduvek sam verovala da sam najpametnija, da će moj život biti drugačiji, a da su moje prijateljice smešne jer se udaju i rađaju u dvadeset i nekoj. A možda sam se rodila takva... svojeglava, sa kompleksom više vrednosti. U svakom slučaju, ne nameravam da okrivim gene jer takve nisam mogla da nasledim. U mojoj familiji nije bilo nijedne crne ovce. Odrasla sam u stabilnoj porodici u kojoj su vladali zdravi odnosi, imala sam sve, bila sam voljena ali ne i razmažena. Imali su samo mene i zato su želeli da budem stabilna i poštena osoba. Eh, da su tada znali koliko mi njihovi saveti idu na živce, nikad mi ništa ne bi pričali. Ali, kada na jedno uvo uđe a na drugo izađe, takav oblik mučenja mogao je da se podnese. Ako sam nešto i morala da otrpim u kući, nisam morala u društvu. Bila sam lepa, oštra na jeziku, umela sam da izvređam one koji nisu delili moje mišljenje pa mislim da sam još u to vreme mnoga prijateljstva sasekla u korenu. Trebalo je svima pokazati ko je Nađa i kako dečaci luduju za njom. Što im više izmičeš, više trče, pa sam odlučila da postanem neuhvatljiva. Sve sam činila da nekoga osvojim, bila sam spremna na svakojake ludosti, potom bih se malo poigrala kao mačka s mišem, a onda bih se nasmejala i nestala. Preda mnom je bio cilj ali se nisam zaustavljala. Jasno mi je da nisam dobila priznanje za svoje postupke i da nijednom od tih momaka nisam naudila. Iako razočarani i ljuti, nisu dugo patili. Ja sam izvukla deblji kraj. Trovala sam svoje mlado srce ubijajući osećanja zato što nisam želela da ih prihvatim, a nisam bila svesna činjenice koliko je ta igra bila opasna. I nisam osetila kada je ova ružna navika postala deo mene. Sve moje žrtve Kako se ne bih sećala svoje prve "žrtve"? Saša, tamnoputi gimnazijalac, dve godine stariji od mene, mnogo mi je olakšao s obzirom na to da je već bio ludo zaljubljen. Čekao me je "da odrastem", donosio mi je sitne poklone, bežao je iz škole samo da bi me video i tako je izgubio godinu. Pisao mi je pesme... Potrajalo je to dve godine a kada je shvatio da ga ismevam i vučem za nos, pobesneo je. Srećom, bila sam okružena novim obožavaocima, pa se sve završilo na pretnjama i psovkama. Ne znam kako me to nije opametilo. Sećam se da je Anđela, jedina devojka koja me je trpela, rekla da ću jednom naleteti na pravog idiota i možda tada neće biti nikog da me odbrani. Drugi u nizu ojađenih bio je Rade. Živeo je u susednom gradu, upoznali smo se u diskoteci. Izašli smo nekoliko puta a ja sam stalno kasnila na naše nazovi sastanke, ponekad i po čitav sat, a nekada uopšte ne bih došla. - Nađa, kako možeš? - opet se umešala moja Anđela - upravo sam ga srela, jadničak, čeka te duže od pola sata, sav je pomodreo od hladnoće. Nasmejala sam se... I, ostavio me je. Zamislite, on mene?! Doduše, onako miran i tih samo što nije zaplakao pa sam mu oprostila to što me je preduhitrio. Ionako ga nisam volela, već mi je dosadio i bio je "zreo" za šut-kartu. Slično je bilo i sa Draganom, Zoranom, Ilijom, i još mnoštvom onih čijih se imena više ne sećam, ali se zato odlično sećam Nikole. Markantan, zgodan i pametan, brzo je razotkrio moju igru i umeo je da mi uzvrati. Tada sam se prvi put zamislila i "spustila loptu". Potrajala je ta veza gotovo šest meseci i mislim da sam bila na dobrom putu da se zaljubim, međutim, potreba da dominiram u vezi bila je jača od svega. Nikola je uplatio letovanje u Grčkoj za dvoje. Trebalo je samo da svoje krpice potrpam u kofer, ali te noći kada je trebalo da krenemo, mirno sam sedela pred televizorom. Zamišljala sam ga kako me zabrinuto i unezvereno čeka ispred autobusa. - Srećan put, Nikola! - izgovorila sam glasno zadovoljno trljajući šake. Ubeđena da je otputovao razočaran i povređen, i da me nikada više neće potražiti, precrtala sam njegovo ime na svojoj podužoj "listi paćenika". Međutim, Nikola je posle letovanja došao da se "pozdravimo". Prišao mi je nasmešen, a potom mi je udario takav šamar da sam pomislila da mi je otkinuo glavu. Tek je tada nestao iz mog života. Ni Anđela me nije opametila Tada mi je bilo dvadeset sedam godina, isto koliko i Anđeli, s tom razlikom što je ona bila nečija verenica i u drugom mesecu trudnoće. - Nađa, zaboga, uozbilji se. Dve-tri godine brzo prolete, eto tridesete, a onda sve ide traljavo, usporeno. Dolaze mlađe, lepše... - Anđela, nemoj da mi pametuješ! - zakolutala sam očima. - Sada kada je beba na putu, neka ti je sa srećom, ali mislim da si pogrešila. Zar da se u tim godinama vežeš za jednog muškarca?! Čovek se brzo zasiti, za deset godina varaćete jedno drugo na svakom koraku - zaista sam tako mislila o životu, braku i muškarcima. Anđela mi nije odgovorila. Sećam se da su joj usne zaigrale kao da je htela da opsuje, a onda je rekla da žuri i brzo je otišla. Nikada me više nije pozvala, čak ni u svatove, iako smo planirale da jedna drugoj budemo kume. Tako sam izgubila jedinu prijateljicu... Ne znam koliko je saznanje o Anđelinoj udaji uticalo na mene, ali znam da sam upravo u to vreme poželela nešto više. Tačnije, poželela sam nekoga ko će me maziti i paziti, na koga ću moći da se oslonim u svakom trenutku a da pri tom ostanem slobodna. Dakle, treba mi oženjen i, po mogućnosti, pun para. Devojka sumnjivog morala Moji senzori za lov aktivirali su se neverovatnom brzinom. Pa, upravo mi je jedan takav bio na dohvat ruke - Boško, zgodni četrdesetogodišnjak, vlasnik najvećeg i najbolje opremljenog butika sportske opreme u kojem sam radila četiri godine. Imao je tada lepu ženu i dvoje maloletne dece. Doduše, nije ga pratio dobar švalerski glas ali svakako nije bio imun na lepe žene. E, za to se trebalo pomučiti. Sada znam, bila je to moja najveća greška, ali onda nisam mislila tako. Pronašla sam stan, spakovala kofere i tek tada saopštila roditeljima da odlazim. - Ne razumem - kazala je majka - kuća je velika, uvek si imala privatnost, a potpuna nezavisnost ima svoju cenu. Neće te čekati ni topla soba, ni postavljen ručak... Ali nije bilo sile koja bi me odvratila od onoga što sam naumila. - Nadam se da ću bar dobiti svesku sa tvojim receptima - nasmešila sam se usiljeno. - Znaš, druga su vremena, trebalo bi da poštujete moju odluku - podigla sam kofere i bez mrvice tuge napustila dom u kojem sam odrasla. Mojim roditeljima bilo je sve jasno. Zato me kasnije nikada nisu pitali kako živim niti su spomenuli mogućnost mog povratka pod njihov krov. U to vreme Boško se već upleo u moju mrežu. Treptala sam, prenemagala se, ulagivala i, kako je moja suknjica bivala kraća, tako je on sve duže ostajao u butiku. Trebalo je da sačekam jedan pljusak pa da se svalim u stolicu tobože od slabosti i nesvestice. A on se, kao džentlmen, ponudio da me odveze kući. Bilo bi neučtivo da ga ne pozovem na kafu, zar ne? Eto, tako je Boško ušao u moj život. Postavio me je namesto poslovođe, udvostručio mi je platu, čak sam i putovala sa njim. "Poslovno", naravno, mada su putovanja udvoje trajala nešto duže nego kada bi otišao sam. Šuškalo se o nama među zaposlenima u butiku jer nisu bili ni ludi ni slepi, ali Boško je umeo sa njima. Zašto bi olajavali gazdu kada su imali odlične plate, a meni je baš sve išlo na ruku. Lajava usta ne zatvaraju se samo novcem već i činjenicama, pa sam ponovo počela da izlazim sa mladićima koji mi ništa nisu značili. Boškovu ljubomoru lečila sam u krevetu i tako je bilo gotovo osam godina. I znam da bi još trajalo da njegova žena nije preduzela mere... Godinama je znala za nas i čekala je Boška baš kao što ja sada čekam svog muža, ali... Oni su imali zajedničku prošlost, decu, i mogla je da se nada da će jednom sve proći, a potom je izgubila strpljenje. Kada joj je puklo pred očima, pukla je i moja bruka. Ne znam zašto se muškarcu lakše prašta čak i ako je oženjen. Meni niko nije oprostio. Činilo mi se da svi upiru prstom u mene pa sam bežala od ljudi, kretala sam se sporednim ulicama i skrivala lice. Eto, i meni se dogodilo... Povukla sam se u sebe Da li mi je bila potrebna takva blamaža da bih se napokon smirila? Verovatno jeste. U svakom slučaju, dobila sam ono što sam tražila. Primirila sam se. Muka je čudo, natera čoveka da se privikne na sve ono što mu je nekada bilo nezamislivo. Tako sam dve godine živela kao monahinja. Povrh svega, mučila me je nemaština. Boško je ostao u braku ali je pod ženinim pritiskom, što je bilo sasvim razumljivo, morao da mi da otkaz. Poklone sam zadržala ali to nije moglo da me hrani, da plaća struju, kiriju i pokriva osnovne potrebe. Eh, kako su mi tada nedostajali roditelji, moja kuća, moja soba, moje mesto za trpezarijskim stolom. Nisu mi pružili priliku da priznam da sam pogrešila, makar da im kažem da bih volela da se vratim, pa da razmisle. Jedva su preživeli sramotu, bili su ogorčeni i ljuti, i jasno su mi stavili do znanja da mogu da im se obratim tek kada se udam. U istom gradu, udaljeni dvadesetak minuta hoda, nismo se ni videli ni čuli više od tri godine. Tada sam se setila sveske sa maminim receptima. Ponešto sam naučila da pripremim a posla što se tiče, nisam mogla da biram: kafić, piljara, trafika, kataloška prodaja kozmetike, čak i pijačna tezga na kojoj sam prodavala narandže. I upravo za tom tezgom, promrzla i odevena kao švercerka, upoznala sam Gordana, svog supruga. Moj redovni kupac Dolazio je svakog dana kao da je želeo da ga primetim. Visok, plav, pomalo suvonjav ali beskrajno simpatičan, umeo je da me nasmeje a baš mi je to trebalo. - Lepo je to što mi praviš posao ali volela bih da znam šta radiš sa svim tim narandžama - izletelo mi je dok sam mu, kao i prethodnih dana te ljute zime, vraćala kusur koji nikada nije hteo da uzme. - Prodaješ ih a ne znaš da se od njih pravi ljubavni napitak? Glasno sam se nasmejala. - Kakav ljubavni napitak? - Pa, recimo, napitak koji izaziva upravo takav smeh. - Zar deluje kao ljubavni? - koketno sam ga pogledala. - Aha - klimnuo je glavom. Zanemela sam, skrenula sam pogled i prvi put osetila da mi obrazi bride od naleta krvi. Zapravo, mislim da sam već bila zaljubljena u njega, prvi put mi se to desilo a bilo mi je trideset devet godina. Smogla sam snage da utešim sebe i kažem da za pravu ljubav nikada nije kasno. Tako je počela Gordanova i moja veza. Šetnje, odlasci u bioskop, popodnevna kafa... O razlici u godinama nije želeo da razgovara. Sećam se da je odmahnuo glavom kao da pet godina nije ništa. Nažalost, sada oboje znamo da bi bilo bolje da je ta razlika išla u moju korist. Za Gordana još uvek nije kasno, a ja? Valjda je dovoljno da kažem da je kćerki moje nekadašnje drugarice Anđele osamnaest godina. Početak veze sa Gordanom pamtim po svojoj zbunjenosti i neprospavanim noćima. Kao zatvorenik koji se posle dvadeset godina tamnovanja konačno nađe na slobodi, prvi put udahne vazduh i dopusti suncu da ga ogreje, a potom se trgne jer zapravo ne zna šta je pravi život i na koju bi stranu krenuo... tako sam se osećala. Bila sam srećna ali zbunjena, nisam znala šta ću sa svojim osećanjima i da li ih na pravi način uzvraćam Gordanu. A on je priznao da mu se dopada moja stidljivost, zavoleo me je i zaprosio. Nisam imala kud. Po cenu da ga izgubim, morala sam da mu predočim neke detalje iz svoje prošlosti. Napokon se i moja savest probudila, smatrala sam da je tako poštenije pa, ako me prihvati takvu, tim bolje. Bar ću živeti bez straha od svake njegove promene raspoloženja. - Nije za medalju - protrljao je slepoočnice. - Ipak, drago mi je što si iskrena. Zapravo, u današnje vreme to i nije tako strašno - zastao je za trenutak a potom nastavio: - Nađa, ne zanima me kako si živela pre nego što si mene upoznala, baš kao što ti neću dozvoliti da čeprkaš po mojim momačkim godinama. Prošlost je nešto lično i ne treba je dirati. Mi treba da podelimo budućnost. Nažalost, moji budući svekar i svekrva nisu mislili tako. Oni su odavno znali istinu, pa se nisu potrudili da sakriju ogorčenost iako su silno želeli da se i njihov drugi sin oženi, smiri i stvori porodicu. Četrdeset godina, minimalno obrazovanje, burna prošlost, loš glas... pa, ko bi poželeo takvu snahu? Priznajem, razumela sam ih. Pripadali su generaciji mojih roditelja pa kada su me odbacili oni koji su me stvorili, zašto bi me takvu prihvatili drugi ljudi? I da se Gordan nije umešao svrstavši se na moju stranu i braneći našu ljubav, povukla bih se bez reči. Ovako sam imala čemu da se nadam. Nisam zahtevala više kada mi je Gordan rekao da ćemo se registrovati uz prisustvo dva svedoka, bez venčanice, muzike i svatova. Ćutala sam i onda kada su se njegovi roditelji, uz glasne komentare da će im život u memljivoj garsonjeri biti draži od života pored mene, pokupili svoje stvari i otišli. Ćutao je i Gordan, ali tada smo se voleli. Bili smo ubeđeni da će naredne godine sve doći na svoje mesto. Unuče ume da omekša i najtvrđe srce... Tako će biti sa nama, mislili smo oboje. Fatalno pitanje Moji roditelji su ostali dosledni. Čim su saznali da sam se udala, pozvali su Gordana i mene na ručak. Ipak, nije mi promaklo ono čega sam se pribojavala: bol promeni čoveka, postali su nekako hladni i kruti, ni traga od onih dobrih, požrtvovanih roditelja. Bili su ljubazni prema Gordanu... ili je to zapravo bilo sažaljenje? Kao da im nisam dete, osećala sam da i oni misle isto što i Gordanovi roditelji: da je, oženivši se mnome, zapečetio svoju sudbinu. I ispalo je da su i moji i njegovi roditelji bili u pravu. Voleli smo se još tri godine nadajući se boljem, a potom je jedno Gordanovo pitanje uništilo sve. Tada mi je postalo jasno da je samo početak našeg braka bio ispunjen ljubavlju, a zatim je sumnja počela da nagriza moga muža. - Nađa, nije mi jasno kako ne možeš da ostaneš u drugom stanju. Rekao bih da si zdrava, to smo proverili, ali... Da, rekao sam da nećemo pominjati prošlost, ali sada zaista moram da te pitam. Godinama si vodila buran život i pravo je čudo da nijednom nisi ostala trudna. Osećala sam se kao da mi je zario nož u srce. - Nikada nisam bila na kiretaži. Mogu da se zakunem, a ti, ako hoćeš veruj, ako nećeš, ne moraš. Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Otada su prošle dve godine. Već mi je četrdesetpeta. Da sam bila pametna kao što nisam, mogla sam i unuče da ljuljam. Gordana nisam slagala, samo mi je bilo teško da priznam da starim i da je mogućnost začeća sve manja. Kada smo se venčali, sve je izgledalo drugačije, čak se razlika u godinama jedva primećivala. Sada više nije tako. Nisam ostarila preko noći, ali mnogo razmišljam a ne mogu da se setim ničeg lepog niti smem da se nadam čudu. S obzirom na krajnje neizvesnu budućnost, ne smetaju mi ni Gordanova ravnodušnost ni ova tišina u koju tonem svake večeri. Znam, bilo bi mi lakše kada bih mogla da uperim prstom i okrivim nekoga za ovakav život. Mržnja se lakše podnosi od bola, bar sam to naučila. Za sve što sam činila, za ovu patnju i strah od sutrašnjeg dana, kriva sam isključivo ja. Skrojila sam sebi lošu sudbinu pa se ne trudim mnogo da pobegnem od zaslužene kazne.
Lajkuj ovaj stih:
 
 
 
 
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 143 od 307  | Resultat 5681 do 5720 od 12272 pronadjenih

1991528

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink