Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi

Neočekivani susret promenio mi je život

   (upisano: 22 Jun 10, 03:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Zagazila sam u četvrtu deceniju života a nisam bila svesna činjenice da sam zbog posla zapostavila svoj život. Moja baka koju obožavam pomogla mi je da shvatim da postoji život i van zidova moje velike firme. Tome je pripomogao i susret sa prelepim mladićem u gradskom autobusu... - Mila moja, još uvek nisi uspela da me ubediš da si zaista srećna - reče seda, dobroćudna bakica gledajući s ljubavlju svoju unuku preko okvira naočara. Iako je pre dvanaest godina ostala udovica, još uvek je čuvala uspomenu na svoju veliku, životnu ljubav i na njihov srećni zajednički život. Gospodin Mišković, Sanjin deda, bio je bibliotekar. Iako je radni vek proveo u varošici, zahvaljujući knjigama koje je mnogo voleo, "proputovao" je svet vodeći pri tom i svoju suprugu na izmaštane puteve. Gospođa Mišković duboko uzdahnu i nasmeši se: - U redu, voliš svoj posao. To je divno! Ali, draga devojčice, život postoji i van zidova tvoje firme. Evo, na primer, kada si poslednji put bila u zoološkom vrtu? Dok si bila mala, išle smo bar jednom mesečno, sećaš li se? Sanja se zamislila. Baka je bila u pravu. Potpuno se predala poslu. To ju je podsetilo na činjenicu koliko je malo spavala zbog izveštaja koji je danas morala da preda. Odložila je praznu šoljicu od kafe na tanjirić, potom je ustala zagrlivši nežno baku. - Znaš li koliko te volim? I znaš li koliko si u pravu? Sada idem da se naspavam, a sutra dolazim po tebe i idemo u zoološki vrt! I to, autobusom, baš kao nekada! Dogovoreno? Kada je odlazila, baka joj je mahnula sa prozora. Dotični gospodin Zbog velike gužve Sanja se pokajala što je predložila da se do Kalemegdana prevezu autobusom. Ipak je baka u godinama i ovo je za nju, nesumnjivo, veliki zamor. Tada je primetila prazno mesto do prozora pored jednog mladića. Progurala se se do njega držeći baku za ruku. - Gospodine, da li biste bili ljubazni da se pomerite do prozora da bi moja... - Ne bih - prekinuo ju je u pola rečenice. Na licu mu je titrao šeretski osmeh. Pogledao je Sanju tamnozelenim očima nalik na planinska jezera. Sanji su se u trenu užarili obrazi. Kakva drskost, pomislila je. Ipak, nije želela da pravi scene da baku ne bi izlagala dodatnom stresu. Naizgled pomirljivo, slegla je ramenima i rekla: - Žao mi je bako. Dotični mladi gospodin ne želi da ti ustupi mesto - namerno naglašavajući reč "dotični". Bože, da on bar može da zna, kakva sam pogrdna imena zamenila tom rečju, mislila je grizući donju usnu. - Dotična gospođica greši - reče mladić nasmešivši se. - Njeno pitanje je glasilo: da li bih se pomerio do prozora? Odgovorio sam: Ne bih, zato što sam želeo da ustanem i da ustupim i svoje mesto da biste obe mogle da sednete! Zakikotali su se ljudi oko njih a Sanja je osetila da joj je rumenilo udarilo u obraze. Pokušala je nešto da kaže ali glasa joj je ponestalo. Baka se zahvalila mladiću uzvrativši mu osmehom, pa je sela na mesto dovlačeći zbunjenu unuku pored sebe: - Mila, biće da smo pogrešile. Ovo je izuzetno ljubazan mladi, dotični gospodin! Mladić je pomislio da u životu nije sreo ljupkiju devojku a njena baka mu je bila izuzetno simpatična. Ponovni susret Od događaja u autobusu prošlo je nešto više od dve nedelje. Sanja je u nekoliko navrata uhvatila sebe da razmišljanja o njegovim očima - planinskim jezerima - i o želji da svoj odraz ponovo u njima okupa. "Smešno! Kolika je verovatnoća da se ponovo sretnemo u ovolikom gradu? I kolika je verovatnoća da me se "dotični" seti, da me udostoji osmeha?", pomislila je. "Biće pametnije da prestanem da razmišljam o detinarijama i da usresredim misli na ono što je zaista važno, a to je posao." Dugo je zurila u dokumeta a onda se trgla podgledavši na zidni sat. Uh! Obećala je baki da će stići na večeru do osam. Hitro je pospremila radni sto, zaključala je fioke i isključila svetla u kancelariji. Napolju je padala kiša. Izjurila je iz zgrade i, preskačući barice, stigla je do svog automobila. Dok je užurbano rukom tražila ključeve po tašni, kapljice kiše su joj klizile niz dugu kosu. Noć je bila ispunjena raznobojnim svetlećim reklamama, žamorom i zvukovima uzavrelog saobraćaja a kiša je upotpunila sliku gradske živosti. Odjednom je sve stalo, slika se zaledila. Zvuci su utihnuli a kiša je, čini se, prestala da pada... Sanja je podigla pogled. - Dotični! Otkud ti? - uzviknula je iznenađeno. Tek tada je shvatila da kiša nije stala već da je on nadneo veliki kišobran iznad njene glave. - Ivan. Zovem se Ivan, mada, ni nadimak koji si mi dala nije loš. Ako ništa drugo, bar je originalan. A ti si? - nasmešio se otkrivši niz pravilnih zuba. Sanja je osetila nemoć u nogama i blagu vrtoglavicu kao od prvog, tinejdžerskog pijanstva. - Sanja, drago mi je. Hvala ti što si viteški pokušao da me spaseš od kiše ali bojim se da je prekasno. Potpuno sam mokra. A odkuda si se ti stvorio? - nasmešila se pomalo kiselo shvativši da je upravo delimično otkrila oduševljenje što su se ponovo sreli. - Živim ovde, u ovoj zgradi - pokazao je rukom zgradu preko puta. - Doselio sam se nedavno. Bila je to poslovna ponuda koja se ne odbija pa sam, evo, sada stanovnik ovog lepog grada. Baš kao i ti. Jutros mi se učinilo da sam te video kako ulaziš u ovu firmu i odlučio sam da stražarim ispred nje dok ne izađeš. Eto, priznao sam ti otkud ja ovde! I nije bilo baš tako strašno - ovo poslednje promrmljao je u bradu, više za sebe. - Ne znam šta da kažem... Malo sam zbunjena, priznajem. Dugujem ti izvinjenje, bila sam tako neprijatna prilikom našeg prvog susreta. Još uvek me je stid pri pomisli na to - rekla je Sanja. - Zaboravi! U pitanju je bio mali nesporazum. Nadam se da to neće smetati da se bolje upoznamo? - upita je Ivan i provuče ruku kroz svoju gustu, crnu kosu. Sanja je poželela da je njena ruka u njegovoj kosi. Gotovo da je mogla da oseti koliko je meka i topla. - Dogovoreno. Pa, učinio si da poželim da budem bolji čovek. Hvala ti - pružila mu je ruku i dodala: - Izvini, sada moram da krenem, kasnim na dogovorenu večeru! Preko Ivanovog lica preletela je senka. Na čelu mu se pojavila bora zbog podignutih obrva. Nekoliko trenutaka razmišljao je da li da je samo pozdravi, okrene i ode, ali je ipak tiho rekao: - Ne, ti izvini! Baš sam klinac. Toliko sam bio zaokupljen idejom da te pronađem... i toliko sam se obradovao kada mi se sudbina nasmešila... Potpuno sam smetnuo s uma činjenicu da tako lepa i pametna devojka sigurno ima momka... ili bar mnoštvo udvarača koji se takmiče koji će je pre pozvati na večeru... - Ovoga puta vi grešite, dotični mladi gospodine. Baka se već sigurno brine! - reče Sanja i uz pobednički smešak otključa bravu na svom automobilu. Protrešene emocije Gospođa Mišković je već nekoliko minuta posmatrala kako njena unuka zamišljeno vija viljuškom zrno graška po tanjiru. - Čekam... - ponovila je baka. Sanja se prenula iz misli kao dete uhvaćeno u krađi slatkog od jagoda. Nije razumela šta ju je baka pitala: - Izvini, zamislila sam se nešto... Šta čekaš? - Čekam da mi pričaš - gospođa Mišković je neizmerno volela to milo biće. Duboko u sebi znala je da je njena Sanja tužna i nesigurna. "To je zato što je uvek sama", pomislila je. - Pa, kakav je? - upita je baka znatiželjno. Sanja se uzvrpoljila na stolici ne znajući šta da joj odgovori. - Zar je toliko očigledno, bako? Piše li mi na čelu da razmišljam o nekom mladiću? Biće da me, ipak, veoma dobro poznaješ. Nema smisla da vrdam i da te lažem - misli su se kovitlale i sudarale u njenoj glavi. Bila je to kombinacija ushićenja, straha i iznenadnog osećanja usamljenosti. Odjednom joj se učinilo da je godinama sama na pustom ostrvu... Poželela je da viče i da doziva u pomoć. Umesto toga, tiho je rekla: - Večeras sam, bako, srela onog "dotičnog". - Koga? - upita zbunjeno gospođa Mišković. - Oh, izvini! To je moj interni nadimak za onog momka iz autobusa... Sećaš se? Onog što nam je ustupio mesto - bilo joj je nelagodno pri pomisli na svoju ondašnju brzopletu oholost. - Dušo, pomalo sam zatečena činjenicom da ga se sećaš, a kamoli da za njega imaš poseban nadimak?! Doduše, sladak je, priznajem! - Da... baš je sladak... - Sanja je ponovo utonula u misli. - A primetila sam i kako te je gledao... - reče baka zadovoljno. Konačno se pojavio neko ko je u njenoj unuci uzburkao krv i protresao emocije! Blago ju je podstakla da priča: - A, gde ste se sreli? Sanja je podvukla noge poda se i udobno se smestila u bakinoj staroj fotelji. Za tili čas u krilo joj je skočila topla krznena loptica. Cicika, tako se zvala maca gospođe Mišković, sklupčala se u Sanjinim krilu i počela da prede. Sanja se nasmešila, pomazila je macu i počela da priča. Prepričala je baki njihov susret i prenela joj je pozdrave dotičnog mladića. Te noći dugo se prevrtala po krevetu, činilo joj se da do jutra nije oka sklopila... Uvukao joj se pod kožu Šetajući glavnom ulicom i neobavezno razgledajući izloge, Sanja se trgla. Taj odraz u staklu izloga, pa to je on! Naglo se okrenula sa već nameštenim osmehom iznaneđenja na licu dok joj je na usnama titrao pozdrav. Iznenađeni mladić zbunjeno ju je pogledao ne shvatajući šta se dešava. - Izvinite, samo mi se učinilo... Pobrkala sam vas sa nekim... - promucala je i izgubila se u mnoštvu prolaznika. "Šta se to dešava sa mnom? A, što je najgore, ovo nije prvi put! Ovih dana kud god da krenem i gde god da pogledam, pričinjava mi se da vidim njega. Dotični mladi gospodin mi se, izgleda, baš uvukao pod kožu! Očigledno silno priželjkujem ponovo da ga vidim", priznala je konačno sebi. "Šta je sad?", pitala se Sanja. "Da ga nisam možda, slučajno, uvredila?" Milioniti put premotavala je film njihovog susreta u svojoj glavi. Prošlo je već četiri dana. I poslednja barica od onih obilnih kiša osušila se, a njega nema. Bezbroj pitanja vrzmalo se njenim mislima: možda ni nije bio ozbiljno zainteresovan za nju? Možda se pojavila njegova ljubav iz prošlosti pa će sada srećno živeti do kraja života? Možda je, ne daj Bože, bolestan? Možda se odselio? Možda... možda... možda... Bezbroj pitanja, a odgovora niotkud. Moraće da nauči da živi sa tim da nije u stanju da sve reši sama. Samo da nije te ogromne praznine u njenim grudima! I onda je shvatila... Sanja se prvi put u životu zaljubila! Želimo li isto? Sutradan ujutro kada je stigla na posao, refleksno se, kao i obično, okrenula prema zgradi preko puta. Za trenutak se zateturala od šoka i neverice. Ivan je silazio niza stepenice nasmejan i zagrljen sa prelepom crvenokosom devojkom. Dopratio ju je do taksija i poljubio. U obraz, doduše, ali to je Sanji bilo dovoljno da shvati zašto se ništa ne dešava i zašto ga ne viđa danima. Svet joj se srušio... - Bako, ne mogu da prestanem da mislim na njega - setno uzdahnuvši, priznala je Sanja. - Ako ima devojku, pa me ne želi, to svakako moram da znam. Bez tog saznanja neću moći dalje... - Dete moje drago! Reći ću ti samo ovo: ljudi moraju uzajamno da se pronađu. Koliko znam, on je tebe pronašao.... - reče baka znalački pokušavajući da pokrene svoju zbunjenu unuku na akciju. - Uzmi svoj život u ruke, mlada damo! Sanja je skočila sa stolice, zgrabila je svoju jaknicu sa kauča, poljubila baku i izletela na ulicu. Grozničavo prebirajući pogledom po listi stanara, Sanja se osećala poprilično glupo: - Ovo je tako nezrelo i detinjasto. Ne mogu da verujem da radim ovo... I šta kad doznam u kom stanu živi? Ionako mu neću pozvoniti i reći: "Izvini, ali smrtno sam se zaljubila u tebe!" - mumlala je sebi u bradu i baš kada je odlučila da se okrene i ode, čula je glas iza sebe: - Mogu li da vam pomognem? Sanji su klecnula kolena. To je on. Ne okrenuvši se, rekla je: - Tražim jednog mladog gospodina. Znate, dotični je odnedavno naš sugrađanin pa mislim da bi bilo lepo da mu ponudim svoje društvo i pomoć prilikom upoznavanja grada i njegovih znamenitosti. - Slučajno znam da je dotični trenutno veoma gladan. Da li biste hteli sa njim na večeru? Potrebne su mu, dakako, i informacije o dobrim restoranima. Okrenula se. Ivan je stajao tik do nje. - Naravno - rekla je. - Krajnje je vreme. Osvetljenje na ulazu u zgradu iznenada se ugasilo. Preko njih su pretrčavala svetla farova, automobila u prolazu. U vazduhu se osetio miris mandarine. Tišina, oh, kakva božanstvena tišina! Naslućivali su se otkucaji njihovih srca. Ivan se sagnuo i nežno je usnama dodirnuo Sanjin obraz. Podigla je glavu. - Ko je bila devojka koju si jutros isto tako nežno poljubio u obraz kada je ulazila u taksi? - Moja sestra Bojana! Došla je da vidi gde živim i da se uveri da sam dobro. Šteta što nije upoznala tebe. Tada bi bila sigurna da sam ne može biti bolje! - nasmešio joj se. Sanja je poželela da se zauvek ogleda u planinskim jezerima njegovih tamnozelenih očiju. Pružila mu je usne, bio je to dug i nežan poljubac. - Znaš, zapravo sam čitavog života čekala da se pojaviš, da budeš moj, moj dotični, a ja samo tvoja i ničija više. Želimo li isto?
Lajkuj ovaj stih:
 

Razdvojila nas je viša sila

   (upisano: 22 Jun 10, 03:27) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bila sam van sebe od ljubavi prema arhitekti Jakobu de Maju i upravo je on trebalo da projektuje kuću u kojoj ću živeti. Naša ljubavna priča podsećala je na bajku. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i morali smo da se razdvojimo. Jakoba su mobilisali a ja sam sa roditeljima ostala na imanju. O svom dragom godinama ništa nisam čula, nestao je bez traga... Tog ranog prolećnog jutra dočekale su me dve lepe promene. Najpre, posle dužeg vremena, sunce je uspelo da probije olovno nebo iznad Novog Sada. Drugo, moj išijas, verni drugar i dugogodišnji saputnik, konačno me je ostavio na miru. Ustala sam laka i orna, baš kao nekada. Čajnik je već pištao iz kuhinje kada sam, prateći trag jednog upornog zraka, stigla do pianina na kojem je, okružena školjkama donetim sa nekog davnog letovanja, pored kutije za nakit, stajala je moja fotografija. Bože mili, pomislila sam, posle smrti advokata Sofronijevića teško da bi iko više na ovom svetu mogao da potvrdi da sam to ja. Žubor vode iz susedne prostorije parao mi je uši. U mislima uvek samo sa njim "Što manje rade, sve se više peru", nemoćno sam zaključila. Doduše, Lelica je bila pristojno devojče iz Valjeva, ali se navika svoje generacije, očigledno, nije mogla odreći. - Počinjem da starim - prekorela sam poluglasno sebe i ubrzo sam osetila da mi se usne razvlače u veseli osmeh. Kada neko zakorači u devetu deceniju života, teško da mu išta drugo preostaje. Lelica je bila student glume i već je drugu godinu sa mnom delila mansardu stare zgrade u Dunavskoj ulici. Mnogo sam je volela ali mi je, iskreno, štošta smetalo. Najviše njen portabl televizor koji je po ceo bogovetni dan besomučno zvrndao. I ovoga jutra "kljucao" mi je po mozgu. Baš sam, noseći šolju čaja, pošla da ga utišam kada me je nešto zadržalo. - Bože mili... taj glas! Nemoguće... - zastala sam kao ukopana. Polako sam ušla sam u Lelinu sobu pogledavši u ekran. U tom trenutku neko je isključio svetlo u mojoj glavi. Svuda oko mene bila je pomrčina kroz koju sam dugo ponirala. Na kraju tog puta, u samo jednoj beskonačnoj sekundi, prohujalo je šezdeset godina. U jednom trenu našla sam se na davno porušenom salašu, u svojim sivim jahaćim pantalonama i crnim čizmama, daleko odavde, u godinama za koje sam mislila da ih niko više vratiti neće. Tog, 13. juna 1939. godine osvanuo je lep i sunčan dan. Izjahala sam na Dorini veoma rano da bih izbegla vrućinu. Tu, na obroncima Fruške gore jutra su bila sveža, što mi je posebno prijalo. Ali, nisam se dugo zadržala jer sam očekivala krojačicu koja je trebalo da mi donese toaletu za večerašnju zabavu. Dok sam probala haljinu, neko je pokucao na vrata. - Paulina, mogu li da uđem? - čula sam očev glas. - Naravno, tata - odgovorila sam. Oči su mi se raširile od oduševljenja kada sam ugledala predivnu dijamantsku ogrlicu koju je pažljivo izvadio iz kutije i stavio mi je oko vrata. - Srećan rođendan, dušo! - poljubio me je u obraz. - O, hvala tata! Predivna je, ali mora da košta čitavo bogatstvo... - Ne puni moja princeza svaki dan osamnaest godina. Želim ti da te kroz ceo život prati sreća, da nađeš svog princa iz bajke i da sa njim dočekaš duboku starost. Ali, mama i ja imamo još jedno iznenađenje za tebe. Uostalom, neka ti majka kaže - rekao je kada je mati ušla u sobu. - Paulina, tata i ja kupili smo plac u centru Novog Sada, na kojem ćemo ti sazidati kuću po tvom ukusu. Da li ćeš u njoj živeti ili ćeš je rentirati, sama odluči. Biće to, u svakom slučaju, tvoj miraz. - Ali, mama... - Dolaze teška vremena, kćeri - nastavio je otac. - Novac treba pametno ulagati. Već danas popodne doći će arhitekta De Majo kome ćeš reći kakvu kuću želiš, a on će je projektovati. To je mlad i perspektivan čovek koji se razume u te novotarije. Ne sumnjam da će se dobro snaći. Plovila sam po sedmom nebu Bila sam presrećna, blistala sam te večeri. Na meni je bila predivna satenska haljina, sandale u istoj, ljubičastoj boji, a oko vrata dijamantska ogrlica koju sam dobila od tate. Bila sam u centru pažnje. Oko mene su se vrzmali potencijalni prosci, a devojke su mi zavidele. Bila sam mlada, lepa i bogata. Ipak, u toj gužvi videla sam samo jednog čoveka: arhitekta Jakob de Majo, koga sam upoznala tog popodneva, oteo je moje srce. Pročitala sam mnogo knjiga o ljubavi na prvi pogled, ali nisam verovala da postoji dok se on nije pojavio u mom životu. Bio je lep, visok i gospodstvenog držanja, veoma učtiv i nenametljiv. Plovila sam po sedmom nebu zamišljajući naše venčanje. Eh, kako su to bila romantična vremena! Kada bi se devojka zaljubila, odmah je sebe zamišljala u beloj venčanici. Tih dana naprasno sam se zainteresovala za izgradnju vile "Paulina". Iako sam dobro znala šta hoću, svaki čas sam nešto menjala da bih se što duže zadržala u konsultacijama sa Jakobom. Mom pronicljivom ženskom oku nije promakla činjenica da ni njemu nije svejedno. I tako, ljubav među nama se razbuktavala. Sada, posle dugo godina, sa sigurnošću mogu da kažem da je to bio najsrećniji period mog života. U početku smo krili našu ljubav. Ipak, moja majka je brzo shvatila šta se dešava pa je o tome veoma obazrivo obavestila oca. Jednog lepog oktobarskog dana Jakob je došao sa velikim buketom cveća i bocom francuskog konjaka, poljubio je ruku mojoj majci, a zatim se obratio ocu: - Gospodine Mariću, volim vašu kćerku i rad sam da je uzmem za ženu, uz vaše dopuštenje. Zadržala sam dah dok je tata prelazio pogledom sa njega na mene, a kada je video moje širom otvorene oči, rekao je: - Deco, imate moj blagoslov! Ali, vidite i sami da se situacija u svetu zaoštrava. Nije vreme za veselja, pa bi bilo dobro da se sada samo verite, a svadba neka malo pričeka. Nije u redu da se mi veselimo dok u svetu besni rat. Srušili su se svi moji snovi Poslušali smo tatu. Našom veridbom ništa se nije promenilo sem što nismo morali po stoti put da prepravljamo projekat "Pauline" da bismo se videli. Dane smo provodili u dugim šetnjama po Fruškoj gori, a često bismo izjahali na konjima uživajući u prirodi i jedno u drugom. Kada nisam bila sa Jakobom, vreme sam provodila čitajući knjige, svirajući klavir i učeći francuski jezik. Ostatak vremena provodila sam brojeći sate i minute do njegovog dolaska. Volela sam ga sve više i mislila sam da nas ništa neće rastaviti. A onda je počeo rat. Kao kula od karata srušili su se svi moji snovi. U naše živote uvukli su se strah i neizvesnost. Još više sam se plašila zbog Jakoba. Do nas su doprle glasine da je Hitler odlučio da uništi Jevreje. Čitave porodice nestajale su bez traga. Tek za ponekog bismo čuli da je odveden u koncentracioni logor. Moj verenik nije mogao da prođe nezapaženo. Bio je poznati arhitekta, iz ugledne porodice i bilo je pitanje dana kada će doživeti sudbinu svojih saplemenika. Moje sumnje su se, nažalost, obistinile. Uprkos molbama da se negde skloni, čast mu to nije dozvoljavala. Dostojanstveno je sačekao da ga, kao i mnoge druge, mobilišu u vojsku. Ono što se dešavalo u narednih nekoliko godina ostavilo je duboke rane na mojoj duši. Posle Jakobovog odlaska živela sam za trenutak kada ću o njemu bilo šta čuti. Plakala sam moleći Gospoda da mi se živ vrati. Rat je odnosio mnoge živote, nastupila je glad i nemaština. Na crnoj berzi nabavljali smo hranu tako što smo za džak brašna ili malo svinjske masti davali komade skupocenog porodičnog nakita. Jedne noći probudilo nas je žestoko lupanje na vratima. Mati mi je prišla i čvrsto me zagrlila. Tresla sam se kao prut. Lupanje je bilo sve jače, a onda se sa druge strane začuo grleni glas nemačkog oficira. - Tereza, bolje da otvorim, razvaliće vrata - prvi put u životu osetila sam strah u glasu svoga oca. Potpuno mirna i pribrana, mati se uputila ka vratima. Gledali smo je bez reči. Nekoliko trenutaka kasnije otključala je i otvorila. Pred njom je stajala grupa nemačkih vojnika predvođena mladim oficirom. Nešto su je pitali, a majka, po baki Nemica, odgovarala je na besprekornom nemačkom jeziku. Razgovor nije dugo trajao a kada su oficiri otišli, okrenula se prema nama kao da se ništa nije dogodilo. - Zasad nas neće dirati, ali moramo da odemo odavde. Ovde više nismo bezbedni - rekla je tiho. Već sutradan bili smo na putu ka našem salašu u Bačkoj. Za to mesto vezivale su me mnoge uspomene. Sa braćom i sestrama od tetke mnoga leta provodila sam tu stvarajući nestašlucima glavobolje roditeljima. Ipak, najlepša uspomena bila je vezana za Jakoba. Baš ovde, prilikom jednog izleta, zajedno s njim zakoračila sam u svet odraslih. Imala sam kasnije mnogo prosaca, ali to jedinstveno iskustvo nikada se nije ponovilo. Ni traga ni glasa od Jakoba Kažu da neizvesnost najviše ubija, a upravo mi se to događalo. O mom draganu nije bilo nikakvih vesti. Strepela sam, moji roditelji su se trudili da što manje osetim rat, ali to je kao da se od kiše krijete ispod jednog lista. Mnogo meni dragih ljudi je za tih nekoliko godina ubijeno ili je nestalo bez traga. Smrt je bila svuda oko nas. Godine su prolazile, a završetak rata i oslobođenje dočekala sam gotovo ravnodušna. Imala sam jednu želju a ona mi se nije ostvarila. Mnogo se ljudi vratilo iz zarobljeništva ali od Jakoba nije bilo ni traga ni glasa. Pokušavala sam da ga pronađem preko Crvenog krsta ali nije ga bilo ni na jednom spisku. I tek što sam se pomirila sa sudbinom, moju porodicu je zadesila još veća nesreća. Moj otac je jedne noći odveden na informativni razgovor sa koga se nikada nije vratio. Nedugo zatim neko je podmetnuo požar i do temelja je izgoreo naš salaš. Nizale su nepravde i nesreće, a nova nas je zadesila kada su nas iselili iz vile na Fruškoj gori. Rekli su nam da je prevelika za nas pa su nam dodelili mali mansardni stan u Novom Sadu, isti ovaj u kojem sam dočekala starost. Nepunih godinu dana nakon očevog stradanja sahranila sam i majku. Ostala sam sama. Povukla sam se u svoj svet samoće živeći od uspomena. Držala sam časove klavira i francuskog jezika da bih se prehranila. O Jakobu sam se i dalje raspitivala, a povremeno se u meni budila nada jer sam čula da je bilo onih koji su se pojavili nekoliko godina po završetku rata. Ipak, moja potraga bila je bezuspešna. Na kraju sam morala da priznam sebi istinu: nikada ga neću videti... Ironija života - Teta Paulina! Hoćete li da zovem Hitnu pomoć?! - do mene je dopirao Lelin preplašeni glas. - Ne treba, dobro sam, ne brini. Hoću da nazoveš ovu televizijsku stanicu - pribrano sam joj rekla. - Ovaj čovek... - drhtavom rukom pokazala sam na ekran televizora - ...moram odmah da ga vidim. Lelica je zbunjeno gledala čas u televizor, čas u mene. - Ali, teta Paulina, pa to je multimilijarder, vlasnik izraelske banke, silnih imanja, hotela, firmi... Ovaj... nisam sigurna da bi on... - ...pričao sa jednom novosadskom babom, to hoćeš da kažeš? Samo ti saznaj gde mogu da ga nađem, za ostalo ne brini! - istresla sam se na Lelicu kojoj ništa nije bilo jasno. A nije ni meni. U mojoj glavi vladala je pometnja. Moj Jakob je živ! A ja sam ga dosad nebrojeno puta oplakala! Kako život može da bude ironičan... Zar je jednostavno "ustao iz mrtvih" posle pedeset godina? Ah, moram da ga vidim. Kada sam se povratila od prvog šoka, zagledala sam se u televizor. Promenio se, pomislila sam slatko se nasmejavši svom zaključku. Dobro je da je živ! Od mene je stariji sedam godina. Izgledao je vitalno i zdravo. I, koliko sam mogla da razumem, planirao je da ulaže u neki hotel ovde, u Srbiji. - Ako želite, odjuriću do studija, nije daleko od nas - Lela je shvatila da je vrag odneo šalu i da nisu u pitanju fantazije senilne babe, već nešto veoma ozbiljno. - Ovo je emisija "uživo", insistiraću da ga vidim, samo... šta da mu kažem? - Pitaj ga da li je završio projekat vile "Paulina". Ponovni susret Sutradan, dok me je taksi vozio prema Petrovaradinu, osećala sam se kao šiparica. Po ko zna koji put vadila sam ogledalce iz tašne krišom proveravajući da li mi je frizura u redu. Da li će se razočarati kad me vidi? Pa, ni on baš ne izgleda kao nekad... Sedeo je u invalidskim kolicima okrenut prozoru. Kada sam zakoračila u sobu, naglo je okrenuo glavu. Gledali smo se dugo, bez reči. - Paulina... to si ipak ti! Ja... sve ove godine mislio sam da si mrtva... - bio je uzbuđen. - Priđi da te vidim, molim te... - Jakobe, i ja sam mislila da si ti stradao, svuda sam te tražila... Reči su bile suvišne. Suze su mi se nekontrolisano slivale niz obraze, a on me je čvrsto zagrlio kao da se plaši da će me opet izgubiti. Plakali smo oboje nad sudbinom, izgubljenim godinama, ali i od sreće što smo se ipak pronašli. - Obećaj mi da nećeš opet nestati iz mog života - rekao je kada sam dva sata kasnije krenula kući. - Očekujem te sutra - pogledom je obuhvatio kolica u kojima je sedeo. - Ja baš ne mogu mnogo da se krećem... Došla sam i sutradan. I prekosutra... Prvih nekoliko dana nismo mogli čestito da razgovaramo od silnog uzbuđenja. Gušile su nas emocije, a sada se pitam kako smo to preživeli. U našim godinama to može da bude kobno. Jakob mi je pričao o sebi. Žena mu je umrla pre deset godina, a sin jedinac živeo je u Americi sa svojom porodicom. - Kada su me onog dana mobilisali, shvatio sam kuda nas vode. Potrpali su nas u teretni voz koji je dugo putovao. Konačno smo stigli u jedan nemački logor. O strahotama koje sam tamo preživeo, neću da ti pričam. Svakoga dana odvodili su ljude nekuda da se nikada više ne vrate. Međutim, ja sam odlučio da živim. Prilikom popisivanja imena zarobljenika, u poslednjem trenutku odlučio sam da se predstavim pod drugim imenom da bih izbegao sudbinu Jevreja. Želja za životom pomogla mi je da prikupim snagu i učinim nemoguće: da pobegnem. Izbio je incident u logoru i iskoristio sam nepažnju stražara da se izvučem iz tog pakla. Putovao sam noću, a danju sam se zavlačio u grmlje ili napuštene kolibe da ne bih privlačio pažnju. Posle mesec dana stigao sam u Srbiju. Jedne noći došao sam pred vašu vilu na Fruškoj gori. Bila je prazna i shvatio sam da u njoj dugo nikoga nije bilo. Nisam mogao da se raspitam o vama jer sam izbegavao kontakte sa ljudima. Osam srećnih godina - Bio sam izbezumljen od straha - nastavio je posle kraće pauze. - Nisam znao gde da te tražim a svašta mi je prolazilo kroz glavu. Odlučio sam da nastavim put do Beograda i da tamo potražim svoju sestru. Kada sam je pronašao, povezala me je sa nekim ljudima koji su mi pomogli da se snađem. Po završetku rata čuo sam da je tvoj otac ubijen, a da ste vi nastradale u požaru na salašu. To me je dotuklo. Ovde više nisam imao šta da tražim. Sva imovina mi je oduzeta, roditelji ubijeni početkom rata, a izgubio sam i tebe. Otputovao sam u Izrael. Jedinu utehu pronašao sam u radu. Mnogo sam u životu stekao ali nikada nisam bio posebno srećan. Posle deset godina oženio sam se i dobio sina. Ela je bila divna žena i moj oslonac u životu, ali uspomena na tebe bila je jača. Voleo sam je na drugačiji način, kao prijatelja, sestru. Kada je umrla, osetio sam veliku prazninu u duši. Ostao sam potpuno sam. Iako u poznim godinama, nastavio sam da radim. Eto, do današnjeg dana. Saslušala sam njegovu životnu priču. Pitala sam se da li bi mi bilo lakše da sam ostala u uverenju da ga više nema. Nisam mogla da poverujem u to da je sudbina bila toliko okrutna prema nama. Tražili smo se, a nismo se našli. Celi život provela sam oplakujući čoveka koga sam volela, a on je bio živ. I sada sedi tu, pored mene, i drži me za ruku! - Paulina - gledao me je pravo u oči. - Nije nam ostalo mnogo. Hajde da ostatak života provedemo zajedno. Gušila sam se u suzama. - Osim toga, ako se sećaš, mi smo vereni! Hej, pa ti još nosiš verenički prsten... - zagledao se u prsten na mojoj ruci. - Nikada ga nisam skinula... - prošaputala sam. - Želim da se venčamo na Fruškoj gori. Bićeš lepa nevesta. - Uvek si umeo da me nasmeješ! Venčali smo se nedelju dana kasnije i proživeli smo zajedno osam srećnih godina. Moj Jakob me je, ovoga puta, zauvek napustio jedne kišne novembarske večeri. Opet tugujem za njim ali sam zahvalna Bogu što mi ga je, bar pred kraj života, vratio. Sada živim od sećanja i spokojno čekam trenutak kada ću mu se pridružiti...
Lajkuj ovaj stih:
 

Da li je to bila ljubav ili samo strast?

   (upisano: 21 Jun 10, 01:29) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kada sam prvi put na svom pragu ugledala Dejana, izgubila sam tlo pod nogama. Dvadesetogodišnjak, u punoj snazi, lep i krupan, u trenutku je osvojio moje srce. Iako smo se voleli, niko nije odobravao našu vezu, pogotovo su joj se protivili njegovi roditelji. Ipak, bila sam presrećna kada sam zatrudnela ali moja sreća nije bila duga veka... Bile su mi 34 godine kada sam upoznala Dejana. Sasvim slučajno, kako to obično biva... Došao je da mi okreči stan. Prijatelj Darko, vlasnik građevinske firme, poslao mi je jednog svog radnika, najboljeg, kako je rekao, a upravo takvog sam tražila jer, kad sam konačno postala vlasnica stana, htela sam da svaku prostoriju obojim drugom bojom i da sve uredim u skladu sa svojim raspoloženjem. Želela sam da zidovi u kuhinji budu crveni, nasuprot uvreženom mišljenju da ta boja podstiče agresiju, jer mi bio potreban osećaj živosti u njoj pošto sam živela i obedovala sama. U dnevnoj sobi imala sam društvo - televizor, pa je mogla da "prođe" i plava boja jer se uz njega nisam osećala usamljenom. Ili to nisam htela da priznam... Spavaća soba mogla je da bude jedino bela, da doslovno reprezentuje svog stanara jer sam i u četvrtoj deceniji bila - nevina. Hodnik i kupatilo nisu bili važni, nameravala sam da izbor prepustim moleru. Iako sam se pripremila da mu izložim svoje predloge, kada je tog jutra pozvonio na moja vrata, nisam bila spremna za takvu mušku snagu, lepotu i mladost. Naime, preda mnom je stajao najzgodniji muškarac koga sam u životu videla. Visok, ošišan na popularnu "jedinicu", izazvao je nemir u meni. Široka ramena odisala su snagom, a ruke, iako radničke, bile su kao stvorene za milovanje. Nisam znala u šta pre da pogledam, u "pločice" koje su se nazirale kroz majicu, u pune usne koje su mamile na poljubac ili prodorne oči, crne kao ugalj. Belo radničko odelo umazano krečom kao da je bilo na njemu zarad snimanja neke reklame jer je, tako zgodan, morao da bude maneken. Knjiga mi je bila preokupacija Umesto da progovorim, zamišljala sam kako bih jednim potezom skinula majicu sa tog torza, pitala sam se kako je ljubiti te sočne usne... Primetio je moju zanesenost. - Jesam li pogrešio adresu? - tek tada shvatila sam da je nešto pričao dok sam kao omađijana zurila u njega. - Ne, ne... - koncentrisala sam se krajnjim naporom. - Dobro je... - rekao je ulazeći u hodnik. - Pitam vas, a vi me gledate i ne progovarate... Već sam pomislio da sam pogrešio. Oblilo me je rumenilo kada sam shvatila da se predstavio, a ja ništa nisam čula od uboda Amorovih strelica u moje srce. - Darko mi je rekao da ćete me čekati u stanu. Dogovaram se sa vama ili je tu i vaš muž? - žurilo mu se da počne posao, a ja sam želela da što duže ostanem u njegovom društvu. - Nemam muža - prvi put mi nije bilo neprijatno da to kažem. Godinama sam bila izložena kritici roditelja, rođaka i prijatelja, znanih i neznanih čim bi čuli koliko mi je godina. Želela sam i ja vezu, ljubav i brak, ali jednostavno mi se nije dalo. Kada je trebalo da izlazim, da iskusim čari mladosti i prve ljubavi, knjiga mi je bila glavna preokupacija. Kao revnosna studentkinja medicine učenju sam davala prioritet, a druženje sam potpuno zanemarila. Po završetku fakulteta nametnule su mi se druge obaveze: posao, dežurstva i usavršavanje smenjivali su se ostavljajući mi malo slobodnog vremena. Kako sam tada bila već na izmaku treće decenije, svakodnevno sam slušala pridike roditelja što se još nisam udala. Potencijalnog kandidata nije bilo na vidiku pa sam shvatila da ću, zarad svog duševnog mira ali i dobrog odnosa sa roditeljima, morati da rešim stambeno pitanje. Prihvatila sam se još jednog posla, svaki zarađeni dinar ostavljala sam na stranu i, uz nezaobilazni dugogodišnji kredit i pomoć roditelja, u tridesetčetvrtoj postala sam ponosna vlasnica stana u centru grada. I, u trenutku kada sam nameravala da počnem da ga uređujem, pojavio se ovaj zgodni mladić podsetivši me na činjenicu da u životu postoji još nešto osim posla i stana sa imenom u vlasničkom listu. - Još sam devojka... - nastavila sam. - Oh, izvinite... mislio sam... - U redu je, znam šta ste mislili - potpuno sam ga razumela. Nikada nisam privlačila pažnju Izgledala sam starija nego što sam zapravo bila. Genetika nije bila moj saveznik, a godine "ćoretanja" nad knjigom i svakodnevni rad sa teško bolesnim ljudima uzele su danak. Nikada nisam bila lepotica, pre bih sebe mogla nazvati prosečnom, u najbolju ruku simpatičnom. Niska i mršava, nikada nisam privlačila pažnju muškaraca, a sa prvim borama na čelu nisam izgledala kao devojka, pre kao sredovečna majka i supruga. Zato od ovog slakiša nisam očekivala da uoči moju "unutrašnju" lepotu. - Ma... nemojte pogrešno da me shvatite... lepi ste i to... samo... danas mlade žene retko same kupuju stan bez podrške partnera. Nisam šovinista niti omalovažavam žensku sposobnost, ali takvo je vreme... Morala sam da priznam da se dobro snašao. - Izvukao si se - nasmejala sam se. - U stvari, mislila sam... Iznela sam mu svoje ideje i kada smo se dogovorili, potpuno rastrojena otišla sam na posao, a on je ostao da radi. U četiri sata popodne trebalo je da odem po ključ i u inspekciju urađenog posla. Teže nego inače pregrmela sam radni dan jer su mi misli bežale prema mom moleru. Nezadovoljstvo me je preplavilo kad sam ušla u stan, ne zato što boje nisu bile dobre, nego zato što su njegove vredne ruke ostavile tek nešto malo posla za sledeći dan, što je značilo da ga više neću videti. Zato sam, iako se žalio na umor, naručila picu da bih još koji trenutak ostala u njegovom društvu. Pojeli smo je u slast na podu, smejući se i nutkajući jedno drugo. Pokušavala sam da saznam sve o njemu. - Koliko ti je godina? - prikupila sam hrabrost da ga pitam, spremna da se suočim sa činjenicom da je mlađi od mene, to je bilo očigledno. - Dvadeset. Ipak me je šokirao taj podatak. Četrnaest godina stajalo je između nas... - Pa, ti si dete naspram mene - iskreno sam mu rekla nesvesno prešavši na "ti". I pored te činjenice, moje zanimanje za njega nije splasnulo. - A vama je? - Mnogo više nego tebi... Čak trideset četiri... Nije pokazao da je iznenađen. - Godine nisu važne - mudro je rekao. - Važnije je kako se čovek oseća i šta želi... Nije bio samo lep, nego i pametan. Uglavnom, iste večeri znala sam da sam se prvi put u životu zaljubila. Želela sam ga I sledećeg dana videli smo se popodne. Iako sam se celog dana trudila da pronađem način da se opet vidimo, ničeg pametnog nisam se setila. Sticaj okolnosti i Dejan pomogli su mi... Naime, nije se slagao sa mojim izborom boje za kuhinju, a ja nisam htela da odustanem jer se i nameštaj koji sam izabrala savršeno uklapao sa njom. - Belo i crveno? Ne, ne, to ne ide... Preveliki je kontrast. Dajte da je obojimo u bež, belo... - insistirao je. - Ne, kad vam kažem, savršeno se slaže. Evo, pozivam vas da sledećeg petka dođete na večeru i da se uverite da se sve savršeno uklapa, dotad će i nameštaj biti na svom mestu - začudila me je sigurnost kojom sam ga pozvala praktično na sastanak, ali već tada nisam bila gospodar svog razuma u njegovom društvu. Sitnu nesigurnost odalo je persiranje... - Sumnjam - odmahnuo je glavom nasmešivši se. - Ali, dobro, to moram da vidim... Iako mi je vreme do tog petka bilo ispunjeno brojnim obavezama, kako redovnim, tako i onim oko preseljenja, sate i sate provela sam pitajući se šta hoću da postignem tim susretom. Htela sam njega, htela sam sve sa njim, ljubav, strast, brak i decu, ali je maštarije u mojoj glavi periodično, kao gong, prekidala pomisao na to da sam mnogo starija od njega. Ne smem da se upuštam sa njim, uveravala sam sebe. Zaključci su mi se smenjivali kao na traci, a toga dana, dok sam nestrpljivo iščekivala njegov dolazak, preovladao je jedan: želim ga bez obzira na sve... Sve je, počev od nameštaja do hrane i dekoracije bilo na svom mestu, čak sam i ja tog dana bila kod frizera i kozmetičara, i samo je on nedostajao da sve bude savršeno. Sve moralne dileme nestale su u trenu kad sam ga ugledala u tamnim farmericama i beloj košulji, sa buketom kala u rukama. Obradovala sam se, i njegove namere bile u jasne... - U pravu si, zaista odlično izgleda - prokomentarisao je kada je video kuhinju. - Vidim da si je isprobala - pokazao je očima na sto prepun raznoraznih đakonija spremljenih samo za njega. Moj prvi put Tokom večeri probala sam sva jela ali ukuse nisam registrovala, mirisa nisam bila svesna... Zaslepila me je Dejanova lepota, moju pažnju držale su iskre koje sam nazirala u njegovim očima, a fascinaciju su produbili njegovi smisleni komentari. Ponašao se prirodno, bio je opušten i zainteresovan. Ne, nisam grešila, i u njegovim očima sevale su varnice, sevale su i pogađale direktno u moje srce. Ni u jednom momentu nije se osetila razlika u godinama, on je bio zreo i iskusan mladić, a ja sam kraj njega podetinjila i osećala sam prve leptiriće u stomaku, kao da mi je šesnaest godina. Bez obzira na to kada mu se to desi, čovek prvi put voli isto, slepo, iracionalno i tvrdoglavo. Ako nisam bila u prilici da u ranoj mladosti ispoljim emocije, one su sve ovo vreme bile nagomilane u meni, i usmerile su se baš na Dejana. Dobro podgrejani vinom kojim smo cele večeri nazdravljali, završili smo u zagrljaju punom želje, iščekivanja, snage njegove mladosti i nespretnosti mog neiskustva. Njegove ruke vešto su klizile po mom telu kao žeravice ostavljajući za sobom vrele tragove. Ja sam bila nespretna, ali neumorna i željna. - Fantastična si - rekao je kasnije dok sam ležala na njegovim grudima. - Ne verujem ti baš - napravila sam uvod u prizanje. - Znaš, meni je ovo prvi put i ako nije bilo baš savršeno, to je zbog toga... - Pssst... - stavio mi je prst na usne. - Fantastična si, jaka, samostalna, odlučna... sve ovo oko nas, ova večera, sve je savršeno... Te večeri Dejan je ostao u mom stanu. Sledećeg dana doneo je garderobu iz podstanarske sobe u kojoj je stanovao otkad je sa obližnjeg sela došao da radi u grad. Njegovi roditelji ostali su na selu. - Šta bi oni rekli na ovo? - upitala sam ga jedne večeri kad više nije bilo sile koja bi me odvojila od njega, a taj blagoslov želela sam samo zato da bih zaokružila savršenstvo u našem odnosu. - Ne znam - slegnuo je ramenima. Svi su bili protiv nas Odbijanje njegovih roditelja da prihvate našu vezu ne bi bilo usamljeno. Iako smo najveći deo vremena provodili u stanu, kad god bismo izašli na ulicu, izazivali smo, u najmanju ruku, čuđenje. I poznati i nepoznati, čitala sam to u njihovim pogledima, bili su protiv nas. Prijateljice su me upozoravale da naša veza nema budućnost, da se temelji na strasti, da će me ostaviti čim naiđe neka mlađa i da meni Dejan, zapravo, nadoknađuje nedostatak deteta. Uveravala sam ih da se volimo, redom sam ih upoznavala sa Dejanom i pozivala na druženja u paru. Kada sam slomila prvi otpor okoline, red je došao na roditelje, moje, pa njegove. - On te koristi, kakva ljubav, crna Zoro - rekla mi je majka kada sam im sve ispričala. Otac je dohvatio novine sa stola. - Ne želim da se bavim glupostima niti da ispredam priče o tvojim kratkotrajnim avanturama - rekao je i povukao se. - Imaš stan, auto, dobar posao... Ko to još danas može da ponudi jednom moleru? - nastavila je majka. - Sve to on može da nađe i kod neke mlađe - razuveravala sam je. - Teško, ali recimo da može... - potvrdila je. - Oko mlađe bi morao da se trudi, tebe je lako dobio... Plašim se da je video da si izgubila glavu za njim pa je iskoristio tvoju zaluđenost bez imalo truda. Čudno mi je da je spreman da se odrekne svoje mladosti tek tako... Dva sata uveravala sam ih da je "to ono pravo", pričala sam bez prestanka, demantovala svaku njihovu crnu prognozu hvaleći Dejana. Plan koji je počeo da se rađa u mojoj glavi potpuno će ih razoružati, znala sam... - Želim da rodim dete - rekla sam mu te večeri. Pošto je to prihvatio, nadala sam se da ću baš te večeri ostati trudna... Kako smo već dugo živeli zajedno a on se nije viđao sa roditeljima, morali smo i njih da upoznamo sa novostima. Zajedno smo otišli u selo. Dejan me je predstavio kao verenicu. - Koliko si starija od njega? - odmah je upitala njegova majka nakon što je osmotrila svaku boru na mom licu. Nije rekla ni "čestitam" ni "kad će svadba?" - Četrnaest godina - nisam htela da krijem. Naši planovi bili su ozbiljni pa smo morali da izložimo otvorene karte kao zalog za budućnost. - Vidi se - zlobno je nastavila. - Pogledaj se, sram te bilo! Ocvala si kao stara šljiva... dođeš mu kao umorna i ojađena tetka... Mršava si, nikakva, ni Bog u tebi nije video ništa... - Majko - prekinuo ju je Dejan. - Zora je lekarka, dobra žena, samostalna, ima svoj stan, u njemu živimo... - znala sam da o tim stvarima priča samo da ih ućutka, da se postide pred mojom titulom... - Neka mačku o rep okači diplomu kada ništa nije naučila o životu. Prokleta bila kada zavodiš mlade momke - gunđala je ignorišući me. Ostala sam u drugom stanju Tada je njegov otac zabrundao: - Idite odavde - rekao je tonom koji nije trpeo protivljenje. - Idite i neka vas đavo nosi ostanete li u toj bolesnoj vezi... Nemajući kud, pokunjeni i razočarani, vratili smo se u grad. Ipak, nisam htela da odustanem. Danima, da Dejan ne zna, odlazila sam njegovima, uveravala sam ih, molila, plakala i obećavala da ću njihovog sina voleti kao nijedna druga. Sticajem okolnosti, otac se tada razboleo pa im je dobro došla doktorka u kući. Kada sam mu pružila neophodnu stručnu pomoć, led oko njihovh srca počeo je da se otapa. Bila sam presrećna i time sam učinila uslugu svom organizmu, a on je na najbolji način reagovao. Ostala sam trudna. Bila sam opijena od sreće kao i Dejan. Moji roditelji pokazali su staru nežnost prema meni kada su me videli sa stomakom, kako sam i očekivala. Matijino rođenje sve nas je rasplakalo, a moj život dobio je najsavršeniji okvir. Iako sam bila u godinama rizičnim za prvu trudnoću, sve je proteklo bez problema, beba je bila zdrava, a mladi tata ushićen i ganut. Konačno smo utroje uživali u večerima u našem porodičnom gnezdu, nakon svih svađa, neodobravanja i prepreka na koje smo naišli. Idila, međutim, nije dugo potrajala. Pošto sam, a to je normalno, manje vremena posvećivala Dejanu, on se kod kuće dosađivao pa je vikendom bez nas dvoje odlazio roditeljima na selo. Da se oni nikada iskreno, u srcu nisu pomirili sa njegovim izborom, shvatila sam vrlo brzo. Dejan se promenio, postao ćutljiv i odsutan, dekoncentrisan i zamišljen. Nije više bilo one nežnosti u ophođenju prema Matiji niti zanimanja za "upražnjavanje braka" sa mnom. Nadala sam se da je to samo faza prilagođavanja, trenutna kriza... - Imam drugu - rekao mi je jednog dana za istim onim stolom za kojim je sve počelo. Bez uvijanja i bez mnogo objašnjenja, jednostavno, kao da priča o vremenskoj prognozi. - Iz mog sela je, mojih godina, majka me je sa njom upoznala. Baš sam se zaljubio, ne mogu da ti opišem... Bila sam u potpunom šoku. - A mi? - promucala sam glasom koji je zvučao kao tuđi. - To me je prošlo, šta da radim... Iseliću se još večeras - rekao je i požurio da spakuje stvari. Iako mlada, ta nova nije imala vremena da čeka... Nestao je iz mog života... kao da nikad nije bio tu... Danima sam bila šokirana, povređena do srži, depresivna i letargična. Matijin osmeh održao me je među živima, zbog njega sam morala da nastavim dalje. Nju sam videla jednoga dana u Dejanovom zagrljaju, slučajno. Oni mene nisu videli, srećom. Tek tada sam se postidela svojih bora i godina. Onako jedra, kože napete kao struna, bujnih grudi i kose, učinila me je još starijom, jadnijom... Danas moj život čine Matija i posao. Ljubav ne treba da boli ovako kako je bolela mene, zato to možda i nije bila ljubav, nego strast, kako su mi mnogi govorili.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nikad ne reci nikad

   (upisano: 19 Jun 10, 23:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nisam bila omiljena među svojim koleginicama i prijateljicama zato što sam žestoko osuđivala nevernice ne prihvatajući činjenicu da se, uprkos dobrom životu i srećnom braku, žena može zagledati u drugog. Međutim, iznenada sam doživela ljubav na prvi pogled i time sam dovela u pitanje Goranov i svoj brak, kao i sreću naše troje dece. Nisamu verovala u ljubav na prvi pogled. U društvu u kojem se krećem gotovo da sam proglašena sveticom u trenutku kada sam oštrim rečima osudila dugogodišnju prijateljicu koja se "zagledala" u svoga kolegu. Nije mi bilo jasno kako žena, ostvarena kao majka i supruga, koja je zadovoljna poslom i kojoj je sve u životu došlo "na poslužavniku", može zbog nekog "sporednog čoveka" da dopusti da čitav svoj čarobni svet dovede pod znak pitanja. Kada sam jednom prilikom sve to izdeklamovala pred svojim prijateljicama, neke od njih su mi istog trenutka postale bivše. One preostale, malobrojne, govorile su da sam u pravu ali da ne treba da donosim prebrzo zaključke jer nisam bila u koži "te, neke" i ne znam kako je kada srce posle jedne ili dve dosadne veze ponovo zadrhti. - Nema tu šta da drhti - bila sam kategorična. - Moje srce je jednom zadrhtalo, za jednim čovekom. Za njega sam se udala i, kao što znate, imamo troje dece. Pred spavanje im čitam priče, ljubim ih za laku noć, trčim mužu u susret, kuvam, peglam, radim i, evo, nalazim vremena za druženje sa vama. O kakvoj dosadi je ovde reč? Neću više da čujem tu priču o monotoniji i drhtanju. Gadi mi se. - Čekaj bre, Sanja - oglasila se Ivana - a šta bi ti uradila da se, iako je po tvojoj priči to nemoguće, jednoga dana ponovo zaljubiš? - To je nemoguće! - rekla sam pomalo uvređeno. - Dobro, de, znamo da je nemoguće - nastavila je Ivana - ali da se desi, šta bi ti uradila u tom slučaju? - Ignorisala bih taj osećaj. - A kako? - Jednostavno, ignorisala bih ga. Mislila bih na svoju decu i na zlatnog muža. - Pa, žene - rekla je Ivana posle kraće pauze - ne znam kako vi, ali ja od danas Sanju gledam potpuno drugačijim očima - nasmejala se i dodala: - Pa ti si svetica! Savršeni dan Nisam tražila orden za mišljenje, a sve i da su me nekom sličnom stvarčicom "okitile", vratila bih im je već posle nekoliko meseci uz komentar: "Dajte ovo onoj grešnici koja je priznala da je zadrhtala, ja dođoh da se izvinim što sam lagala". Zgrabivši tašnu, istrčala sam na ulicu. Prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je da se javim svojima. Već kod druge zaključila sam da to nije posebno pametno jer bih tako uznemirila muža i decu. Razmišljajući gde bih mogla pametno da utrošim slobodno vreme, pogled mi se zaustavio na tamnom staklu parkiranog automobila. Ogledala sam se. Osim košulje koja mi se blago izvukla iz suknje, sve drugo na meni delovalo je dobro. Pažljivo sam se okrenula levo pa desno, a onda sam rukom pokušala da uvučem taj jedan nesavršeni delić garderobe u suknju. U tom trenutku moje "ogledalo" počelo je da se spušta a kroz prozor je provirio nepoznati čovek rekavši: - Meni se čini da je sve savršeno. Ne bih ništa menjao. Nekoliko trenutaka zaprepašćeno sam zurila u nepoznatog čoveka. - Ozbiljno vam kažem - dodao je. Da sam mogla u zemlju da propadnem, verovatno bih to učinila. - Da li ste sada kad ste sve postavili na svoje mesto, raspoloženi da popijete piće sa mnom? - Ne pijem u radno vreme - to mi je prvo palo na pamet. - A čime se bavite? Niste, valjda, hirurg, pa hoćete da ostanete trezni dok spasavate ljude? - Nisam hirurg, radim u pošti, ali sad su nam javili da je bomba u zgradi pa sam žurila... Zato mi se izvukla košulja... Mužu i deci nisam smela da se javim... - govorila sam brzo i smeteno. - Pa, po svemu sudeći, zaista mislim da bi vam jedno piće dobro došlo. Na piću sa strancem Ni sada ne znam zašto sam pristala, ali znam da sam koji minut kasnije u obližnjem kafiću ispijala pelinkovac sa tim strancem. Da budem preciznija, sa strancem čije su me oči hipnotisale, koji je mirisao na more, neverovatno zgodan u džinsu i svetlobraon jakni od jelenske kože. Gotovo da mi se zamutilo u glavi kada me je rukom slučajno dodirnuo. Pomislila sam da me je to jedno piće verovatno "drmnulo" kada tako doživljavam najobičniji, slučajni dodir. - Moraću sada da vas napustim - izgovorila sam teatralno. - Mislite da su već pronašli bombu? - Kakvu bombu? - upitala sam zbunjeno. - Pa, bomba... u pošti. Vi tamo radite. Ili ste me slagali? - Bože... - tek tad sam htela u zemlju da propadnem. - Izvinite, molim vas - pokušavala sam da spasem što se spasti može. - Nešto sam se zamislila, pa sam potpuno zaboravila... I ne, naopako, nisam vas slagala. Sanja, to jest moja malenkost, nikada ne laže. - Drago mi je što to čujem. Kažite mi, Sanja, zašto ne bismo popili još po jedno piće? - Nisam sigurna da li bi to bilo pametno. - Ako mene pitate, nije pametno da se vratite u zgradu gde može da vas raznese bomba. U poređenju sa tim, piće deluje gotovo bezazleno. Najpotresnije je to što uopšte nije morao da me ubeđuje. Tešila sam se nekoliko minuta da to iz mene progovara vaspitanje, pristojnost i urođena radoznalost jer sam poželela da saznam kako mu je ime, gde radi, gde i sa kim živi. Posle drugog pelinkovca interesovao me je i njegov horoskopski znak i i numerološki "put rođenja". Ko zna gde bi me još jedno piće tog popodneva odvelo da mi nije zazvonio mobilni telefon. - Sanja, jesi li dobro? - čula sam glas svog muža kroz slušalicu. - Jesam... zašto pitaš? - Gledali smo na vestima da su postavili bombu u tvojoj pošti pa smo se malo uznemirili. Jesi li stvarno OK? - Jesam, mada sam se i sama pomalo uznemirila pa sam popila jedan pelinkovac da se smirim - slagah i ne trepnuh. - Da dođem po tebe? - Nema potrebe, brzo ću ja. Kada sam stigla kući, deca su uveliko spavala. Muž me je poljubio upitavši da li sam gladna, a ja sam ga po drugi put tog dana slagala rečima da mi nije ni do čega. Kasno te noći, u kupatilu, uhvatila sam sebe kako se smešim dok sam prstima prelazila preko salvete na kojoj mi je novi poznanik napisao svoj broj telefona. Suze i smeh Nedelju dana trudila sam se da zaboravim taj susret. Nisam mogla normalno da funkcionišem. Činilo mi se da se moja deca neuobičajeno često vrzmaju po kući, a muž me je nervirao neprestanim pitanjima o novim saznanjima u vezi sa podmetnutom bombom. Jedino što sam mogla te nedelje bilo je da se odvučem do posla, da zaronim glavu u šalter i čekam da mi prođe dan. Sećam se da sam razmišljala o tome da sam tačno pre nedelju dana, baš negde u to vreme, sedela u društvu onog prezgodnog mirišljavog čoveka. Za tren sam zažmurila i gotovo da sam mogla opet da osetim isti onaj miris. - Gospođo, jeste li raspoloženi za piće? Otvorila sam oči i sa druge strane šaltera ugledala sam tog divnog, zgodnog čoveka. - Rado, ali ne mogu, radim - izgovorila sam u dahu. Osvrnuo se oko sebe, pa je pomalo zaverenički rekao: - Koliko se ja razumem u radno vreme, čini mi se da je počela pauza. Neverovatno koliko je taj čovek svaki put u pravu, primetila sam ali ništa nisam rekla. - I? - čekao je odgovor. - Pa... ako baš insistirate - rekla sam osetivši da se život vraća u moje telo. Po izlasku iz te zgrade bila sam potpuno nova, poletna Sanja, ni nalik onoj nervoznoj ženi koja je celu proteklu nedelju provela u pronalaženju mana svojim ukućanima. - Kuda me vodiš? - izletelo je iz mene kao iz topa. - Gde bi volela da te odvedem? - Bilo kuda - rekla sam iznenadivši i sebe. Dvadeset minuta kasnije strasno me je ljubio dok je istovremeno otključavao vrata svog stana. Priznajem, prepustila sam mu se kao nikada nikome. Priznajem i da sam uživala i da mi je mozak u tim trenucima bio sasvim isključen. Sve priznajem... - Možeš li da dođeš noćas i da ostaneš? - upitao me je dok sam pokušavala da pronađem svu svoju garderobu. - Nema šanse. Moram da idem kući. - A, da... - rekao je paleći cigaretu. - Za trenutak sam zaboravio da te čekaju muž i deca. Ne znam zašto mu je trebalo da me podseća na to, pa sam to izgovorila. - Nemoj da se ljutiš - rekao je. - Nisam želeo da se loše osećaš. - Ne ljutim se - rekla sam poljubivši ga na odlasku. Kako sam se vratila na posao, ne znam. Da me je neko gledao, rekao bi da sam ili luda ili drogirana. Šta bi, inače, moglo da se pomisli o ženi koja se istovremeno smeje i plače? Kako bi neko ko me je te večeri video mogao da zna da se moj savršeni svet urušava zbog neverovatne želje koje me je ispunjavala i kidala u isto vreme? Do povratka kući sabrala sam se koliko-toliko. Mislila sam da deca spavaju i da ću trenutak kada bude trebalo da ih pogledam u oči, moći da prolongiram bar do jutra. To se, međutim, nije desilo. Čim sam prekoračila prag, potrčali su mi u zagrljaj, a ja sam, kao najveće od sve dece, raširila ruke i, zagrlivši ih, zaplakala sam kao nikada u životu. Znam da je moj muž posmatrao tu scenu nekoliko minuta, ali se oglasio tek kada su se deca rasplakala. - Hajdemo, dečice, na spavanje. Mama vas se uželela, to je sve. Je l" tako? - okrenuo se prema meni očekujući potvrdni odgovor. - Tako je - dobacila sam za njima i otišla da se umijem. Moj muž je sve znao Kada je uspavao decu, Goran je došao u našu spavaću sobu, isključio je televizor i mirnim tonom rekao: - Slušam te. - Šta hoćeš da ti kažem? - upitala sam ga. - Recimo to da si živ čovek, da si pogrešila, da si se možda neplanirano zaljubila, da si me prevarila, ali da svemu tome nećeš pridavati preveliki značaj i da ćeš se izboriti sa svojim osećanjima zarad dece i mene. Nisam mogla da poverujem da mi to govori. Kako je znao? Kako je mogao da zna? Nije prošlo ni dva sata od moje prevare a on je već saznao. Kako, pitala sam se. - Sada se sigurno pitaš otkud sve to znam, a pri tom zaboravljaš da živimo zajedno već petnaest godina... Zar zaista misliš da nisam prepoznao izraz na tvom licu kada si prošle srede došla kući s posla? Isti takav izraz lica imala si kada smo počeli da se zabavljamo, a to se ne zaboravlja. - Gorane - progovorila sam - stvarno nisam htela da te povredim, ni tebe, ni decu. Klimnuo je glavom. - Znam. - Stvarno to mislim - uveravala sam ga. - Sve znam i mogu da razumem. Shvatam da si bila opterećena i da ti je bio potreban ventil. - Neću nikada više - govorila sam plačući. - Obećavam ti, stvarno nisam htela... Mozak mi nije radio... - Rešićemo sve, sutra je novi dan. Pokušaj malo da odspavaš. - Nisam. Imao sam pametnija posla. - Šta si radio? - Pokušao sam da zamislim život bez tebe i dece. Nikako mi ne ide. - To je onda dobra vest - rekla sam iščekujući presudu. - Nadam se - gorko se osmehnuo. Od tada je prošlo pet meseci. Goran ne pominje moju avanturu, a ja se trudim da je zaboravim mada, priznajem, to nije nimalo lako. Sa drugaricama se još nisam videla, ne smem u oči da ih pogledam, a pretvaram se da nemam vremena. Zasad mi dobro ide.
Lajkuj ovaj stih:
 

Pismo mojoj majci glumici

   (upisano: 19 Jun 10, 23:45) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nikada ti neću oprostiti to što nisi bila pored mene dok sam odrastala, što nisi sa mnom rešavala domaće zadatke i što nismo zajedno prolazile kroz moj pubertet. Da, istina je da sam tatu podsticala na to da sebi pronađe pravu ženu jer ti to nisi bila. Živi i dalje na svojim pozorišnim daskama, a nas ostavi na miru. Kasno je za kajanje Zoveš me? Sada me zoveš? Sada si se setila da me imaš, dobroćudnu i požrtvovanu, i da sam ti potrebna? Prevarila si se, već odavno nisam takva. Zapravo, još uvek jesam takva, ali prema onima koji umeju da pruže isto onoliko koliko primaju. "Ljubav mora da cirkuliše", sećaš se, to je čuvena rečenica iz tvoje predstave. Nažalost, ništa nisi naučila iz tih predstava, umela si samo da se smeješ svojim "glupim tekstovima", kako si ih nazivala. Tata i ja nismo bili tvoja publika, od nas si uzimala energiju dajući je publici pred kojom si se klanjala. To se ne zaboravlja, to boli. I, zar sada zaista misliš da sam srećna jer si poželela da me vidiš? Možda si me i volela dok sam rasla pod tvojim srcem i možda još nekoliko godina posle. A onda si se udaljila i od mene i od tate. Tako je bilo, to ne možeš da porekneš i zato - ne laži sebe, bar ne sada. Verovatno se pitaš kako to da deca znaju sve ovo što ti pišem. Znaju, a ti ne razumeš jer se nisi potrudila da budeš uz mene dok odrastam. Nevine, male duše uvek osete kada nešto nedostaje, kada su zagrljaj i poljubac samo mehaničke radnje, ono što se odradi "u letu" - hladno, bez pravih majčinskih emocija. I u tati si ljubav ubila Da, tata me je voleo dok je mogao, do trenutka kada si u njemu ubila ljubav. Nije mi bila dovoljna samo njegova pažnja. Draga moja, ako nisi znala, reći ću ti: za zdravo odrastanje deteta potrebne su dve osobe, i otac i majka. Bila si dužna da me paziš i maziš, da me vaspitavaš, posmatraš, da zapažaš, da osećaš moje potrebe, da me voliš. Tražim li previše? Ponekad mi se čini da si zaboravila da si i ti bila dete, sa istim potrebama kakve su moje. Ako nisi bila spremna da se žrtvuješ, zašto si me rodila? Mogla si i da me ostaviš, znam, nemoj mi se pravdati time da to nisi uradila. Doduše, nisi me ostavila, bar ne sasvim ali, veruj mi, bilo bi bolje da jesi. Rasla sam pored tebe a osećala sam se kao siroče. Može li tvoj um da shvati koliko si me povredila? Bolelo je onda, boli i sada. Mislim da ne možeš da razumeš. Da možeš, sada ne bi očekvala moju pažnju. A gde si bila svih ovih godina? Bilo te je svuda, bila si hladna, lepa, zdrava i slobodna kao ptica na grani. Nisi marila za moj pubertet, za moje adolescentske "bubice". Nisam morala, ali učila sam od majki svojih drugarica i krijući sam plakala. Sada je red na tebe da plačeš, da tražiš oproštaj. Pokušaj, videćeš koliko boli. Znam da je teško. Izjadaj se svojim lojalnim drugaricama i starim švalerima, oseti kako ti se srce steže. I, molim te, ne hvali se time da me imaš, moje ime ne stavljaj pored svog. Znam, mama, da rađaju i prostitutke, i narkomanke, i silovane žene, i one kojima vera ne dozvoljava abortus. A šta si ti od svega toga? Gde ti je mesto? O, Bože, ko bi rekao da ću se jednoga dana smejati tvojim greškama? U ovome što ti u jednom dahu pišem možeš da sagledaš moju dušu i svu patnju koju godinama nosim u sebi. Ne smeš da mi zameriš što ti pišem, smatram da je to moje pravo. Nemam snage da ti sve kažem u lice jer, zaboga, ti ćeš uvek biti moja majka, ali osećam potrebu da izlijem gorčinu. Nažalost, za sve ovo vreme nisam se pretvorila u kamen, a kažem "nažalost" jer tek sada shvatam da bih mnogo bolje prošla da jesam. Za nekoliko meseci opet ćeš me pozvati telefonom. Zar ne? Kad se uželiš svoje igračke, okrenućeš moj broj. Draga majko, nema više igranja. Odrasla sam, shvati! Ovim pismom podsetiću te na mnoge stvari a umnožiću ga u sto primeraka i slaću ti ih kad god mi bude teško. Tako ćeš uvek čitati isti sadržaj, sve dok ne prestaneš da me zoveš. Ljuti se, kuni me, psuj do mile volje, briga me, za tebe više ne postojim. Jednostavno, ostavi me na miru, zaboravi da si me rodila. Tvoja pozorišna misija Odakle da počnem? Od "dasaka koje život znače"? O, majko, hvala ti od sveg srca zato što si me oblačila kao princezu, tek da se zna da sam kćerka pozorišne glumice koja će jednog dana krenuti stopama svoje majke. Pojma nemaš koliko mi je to kasnije "značilo" - recimo onda kada me je prvi momak ostavio, ili kada sam u sedamnaestoj godini imala ozbiljan hormonski poremećaj. Nisi znala? Pa, kako ti to nikada nisam rekla? Naravno da nisi mogla da znaš kada te mesecima nije bilo kod kuće. Ali to sad nije ni važno, počela sam da pišem o tvojim "daskama". Treba da znaš da si me rodila kao pametnicu, ali nemoj da se naslađuješ, to su geni tvoga muža, nikako tvoji. On je moju promućurnost podsticao a ti si bila negde daleko sa svojom trupom. Igrala si se, ali ne sa mnom nego sa svojim glumcima, na tim pomalo trulim i zapušetnim daskama koje su samo tebi život značile. Tata i ja nismo bili deo tvog života. Uskakala si u nove, velike role i dozvolila si sebi da te "potroše" loši muškarci koji su ti "isprali" mozak. Svi oni bili su uštogljeni, prevrtljivi, nastrani, pomalo uvrnuti i opasni, ali su bili "opasni momci" sa zvučnim imenima. Majko, zar si zaista mislila da ću krenuti tvojim stopama? Vidi se da me ne poznaješ čim tako razmišljaš. Šta misliš, koliko može da traje aplauz pre nego što se spusti zavesa i poskidaju maske? Koliko si uživala na bini a koliko u stvarnom životu? Čula sam da si se potpuno posvećivala probama, premijerama, turnejama. A između? U čemu si uživala između dve premijere? Šta si radila? Jesi li urlikala, plakala, histerisala? Odgovori sebi, meni više ne moraš. Znaš, sad mi se čini da ponekad ni sama nisi znala kome se obraćaš - meni, tati, svom odrazu u ogledalu dok uvežbavaš novu ulogu ili pravoj publici. Majko, da li se sećaš, retko si mi pripremila doručak, o kuvanom ručku da ne govorim. Pitaš li se ti ponekad kako su izgledali moji zadaci u školi jer nikada ih nisi videla. Tata je gutao tablete za spavanje a ti viski sa ledom. Užas! To smo oboje osećali, zato nikada nismo dolazili na tvoje predstave. Lagali smo te kada smo govorili da smo bili tu, u publici, i da si zaista bila sjajna. A da si želela, lako si mogla da saznaš istinu. Ali, tebi nije bilo stalo, prijalo ti je da time hranimo tvoj ego. Kako ti nikada nije palo da pamet da ne treba da nas opterećuješ svojim poslom kao što tata nikad svoje probleme nije donosio kući? Znam, isuviše si volela sebe da bi razmišljala o nama. Vremenom si postala gost u našoj kući. Tatu je bilo stid Tata je znao šta radiš. Ćutao je kao zaliven, valjda smatrajući neprimerenim da o ružnim osobinama svoje žene priča pred dvanaestogodišnjom kćerkom. Mama, toliko si mi nedostajala da sam te prezirala, a ponekad me je bilo stid da priznam da si me baš ti rodila. Zaboga, nisi bila holivudska zvezda koja mora da isprati sva dešavanja u gradu, moglo je nešto i bez tebe da prođe. Ali, ti si morala da budeš u centru pažnje i sve ti je bilo važnije od porodice. Ponoćne probe? Ha! Zar si zaista mislila da ti verujemo? I sve one "kolege prijatelji" koji su te odvozili i dovozili i koje sam zaticala u kući uvek kada bi tata bio na poslu - zar si i tada mislila da sam toliko mala i naivna da ne znam da su to bili tvoji ljubavnici? Znala sam, i mrzela sam te iz dna svoje male duše. I tada, i svake noći kada bi se, u ko zna koje doba, vođena lažnom materinskom brigom, na prstima ušunjala u moju sobu da me pokriješ i poljubiš. A da li se sećaš da mi je tada lice uvek bilo zagnjureno u jastuk? Znam da se ne sećaš. Ponekad mi se čini da još u nozdrvama osećam tu odvratnu mešavinu alkohola, cigareta i muškog losiona. Zaudarala si, i to neprijatno! Smrdela si na prostakluk, na dno, na ono što ni Dunav nije mogao da spere. Mogu samo da pretpostavim kako je bilo mom sirotom ocu da te gleda tako jadnu, nikakvu, jeftinu dok si se uvlačila u vaš bračni krevet. Ne zovi me više Navikne se čovek na svako zlo, pa smo i mi prestali da osluškujemo tvoje korake. Sećaš se, bilo je to ne jednom, kada bi spakovala svoje krpice i nestala na nekoliko dana, nedelja, a ponekad i duže... A ja sam bila u "epicentru" puberteta, bila sam, više od svih u razredu, radoznala, ranjiva i totalno izgubljena. Izgubljena bez tebe! Bila mi je potrebna majka a imala sam je samo na papiru. Imala sam i oca, i baku i drugarice, ali sam želela majku! Vidiš, nikada te nisam zvala niti sam te tražila kao što ti sada zoveš mene. Misliš li da je dovoljno da izgovoriš ofucanu rečenicu: "Izvini ako te uznemiravam", pa da pređem preko svega što si mi u životu uradila i što nisi uradila. A ti? Imaš petlju da me zoveš kao da polažeš pravo na taj poziv i na moj dolazak. Iznuđuješ sažaljenje pričom o bolesti. O kojoj bolesti, majko? O nekom zaraznom ginekološkom oboljenju, o cirozi jetre, upali pluća, o nervnom oboljenju? Ništa me ne bi začudilo jer si za svaku ovu bolest "postavila dobre temelje". Mada, danas mi se čini da je tvoja jedina bolest samoća, a želja da me vidiš samo je jedan od tvojih hirova. Znam, stasale su nove, mlade glumice, razumljivo je što su te mnogi zaboravili, a od onih "zvučnih imena" oko tebe ostale su samo starkelje bez ikakvih funkcija u gradu. Ti, moja biološka majko, nisi umela da povučeš crtu između privatnog i profesionalnog života - danas za to plaćaš ceh. Često se pitam zašto si se vraćala sa tih putovanja u naš dom, a onda mi je tata objasnio: "Da promeniš garderobu i da nas podsetiš na to da postojiš!" A gde si bila kada je baka umrla? Da, moja baka, tvoja svekrva, ona ista, po tvom mišljenju, prosta žena koja me je podigla i od mene napravila čoveka, ona koja je čuvala tvoj brak. Sram te bilo, ni sveću nisi došla da joj zapališ! Da li si se ikada zapitala kako je tati i meni? On je tešio mene, ja njega, zapravo, oboje smo bili slomljeni. On je nekako preboleo, bio je stariji, iskusniji, na kraju - on je muškarac. Jedino je na mom srcu ostala rana koja nikada neće zarasti. Da, istina je ono što se priča - naterala sam tatu da potraži drugu ženu, ti nisi bila vredna njegove ljubavi. Posvetio mi je svoje najlepše godine, zaslužio je da i on bude srećan. Venuo je pred mojim očima a nisam želela da ostanem i bez njega. Bila sam usamljena i nespremna za život kada sam u osamnaestoj napustila porodični dom - tako sam tati ostavila mogućnost da pronađe sreću. Gde si tada bila? Tešila si me da ćeš doći za nekoliko dana i da tako mora da bude. A ja, naivna, sve sam ti verovala. Sada ti plači Danas su uloge zamenjene, ja više nisam u publici nego igram glavnu rolu u monodrami koju jedino ti gledaš, tebi je namenjena. Udala sam se, postala sam majka. Zamisli, od onog mršavog devojčurka izrasla sam u pravu majku, ženu čeličnog karaktera. Uspela sam da odrastem gotovo preko noći zahvaljujući svom suprugu i detetu, zahvaljujući ljubavi koju dajem i primam, ljubavi koja cirkuliše (sećaš se?) i koja nikada neće izbledeti. Vidiš, majko, ponekad i ružno pače izraste u labuda. I tata je dobro. "Puca" od zdravlja, naprosto se preporodio. Ako misliš da to nije moguće na pragu šezdesete, varaš se. Sve je moguće kada čovek pored sebe ima smernu, čestitu i požrtvovanu ženu, dobru domaćicu i odanog prijatelja. Uostalom, nisam ni mislila da će dva puta napraviti istu grešku. Na dobitku smo i tata i ja. Ta njegova draga žena naučila me je mnogim stvarima koje ti nisi. I, zamisli, povremeno mi pravi krofne koje ti nikada nisi. Godinama sam te molila da ih napraviš, nisi ni pokušala, nisi imala vremena, ili si znala da će mi jednom dosaditi da te molim. Pa, da li ću posle ovog pisma dobiti aplauz ili ćeš samo pognuti glavu? Iskreno, ne zanima me, odavno ne razmišljam o tebi. Nemoj više da me zoveš. Mislim da ti je sada jasno zašto ne želim da te vidim. I, samo da znaš, kunem ti se, svaki put kada okreneš moj broj, poslaću ti primerak ovog pisma. Uostalom, ako želiš da se iskupiš pred Bogom, učini bar jednu pametnu stvar - ostavi me na miru, zauvek.
Lajkuj ovaj stih:
 

Srećom, na vreme sam shvatio da sam pogrešio

   (upisano: 19 Jun 10, 02:41) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Zorica i ja nismo mogli da imamo potomstvo ali smo se beskrajno voleli i nismo pomišljali na razvod. Naravno, bili smo veoma posvećeni jedno drugiom. I sve je bilo u najboljem redu do trenutka kada se moja voljena žena, silno se trudeći da mi ugodi - izgubila. Postala je naporna, gotovo nepodnošljiva Kada sam "79. godine upoznao Zoricu, ni slutio nisam u šta će se ta lepa žena vremenom pretvoriti. Od pero lake kategorije postala je super teška, ali ne po broju kilograma, nego po težini karaktera. Nekada jednostavna i spremna za dogovor, postala je beskompromisna i užasno tvrdoglava. Istrajavala je bez obzira na moje mišljenje, svaki put prebirući po mojim živcima sve više. Tako me je i tog dana, kad sam se vratio s posla, čekala uobičajena tortura. Došao sam kući u standardno vreme, tek sam bio izuo cipele, a sa papučama u rukama preda mnom je stajala moja nasmejana ženica. Nisam voleo to da čini jer sam samom sebi izgledao kao invalid zavisan od tuđe pomoći, a i više od svega, posle napornog radnog dana na nogama prijalo mi je da budem bos. Stotinu puta rekao sam joj da to ne radi ali, kako nije odustajala, prećutao sam u želji da smanjim tenziju koja je ulaskom u kuću počinjala. Dok sam skidao kaput, video sam kroz otvorena vrata kupatila da mi je pripremila veš. Čim me je obula, Zorica je odmarširala tamo i pevušeći pustila je vodu. - Raskomoti se - doviknula mi je. - Dotad će vruća kupka biti spremna. Nismo mogli da imamo dece Proklinjao sam u sebi dan kad sam se oženio. Tada je sve bilo obojeno najlepšim bojama ljubavi, lako i jednostavno. Upoznali smo se slučajno tokom večernje šetnje, družili smo se neko vreme, a onda, pre nego što smo se pošteno i posvađali, odlučili smo da se venčamo. Tada smo se o svemu dogovarali pa smo zajedno odlučili da Zorica napusti posao i da se posveti kući i meni. Nameravali smo da napunimo kuću decom a moja plata rukovodećeg u preduzeću bila je više nego dovoljna za lagodan život. - Možeeeš - čuo sam njen veseli glas i poslušno, poput psića, krenuo sam za njenim glasom. - Stavila sam ti kapi eukaliptusa, za opuštanje - bila je ponosna na svoj poduhvat dok je mene hvatala muka od kombinacije nepodnošljivog mirisa i umora. Jedino što mi je u tom trenutku trebalo bio je kakav ležaj, da spustim svoje umorne kosti. Ali ne, morao sam nju da poslušam. Kako li sam se našao u toj situaciji, pitao sam se. Dobro, bilo mi je jasno da smo se i nas dvoje promenili kad su naši planovi pošli po zlu i kada smo bili prinuđeni da se odreknemo nekih snova. Na početku braka, kada smo svojski prionuli na proširenje porodice, suočili smo se sa poražavajućom istinom da zajedno nećemo postati roditelji. Zapravo, ja sam mogao da imam decu, ali ne sa njom. Kako smo se tada beskrajno voleli, nismo pomišljali ni na razvod ni na usvajanje iako su nam prijatelji i to predlagali. Jednostavno, kada nismo mogli da imamo svoje dete, nismo hteli drugo po svaku cenu. Posle razočaravajućeg saznanja okrenuli smo se jedno drugom. Trudili smo se oko svake sitnice, poštovali smo se i pazili. Međutim, moja žena se u silnom trudu da mi ugodi - izgubila. Postala je naporna, gotovo nepodnošljiva. Godinama sam to trpeo, često službeno odsutan, ali sada kad sam bio u situaciji da uživam u porodičnom miru, oslobođen borbe za egzistenciju i mukotrpnog rada, nisam mogao da mirno prelazim preko svega. Biranim rečima pokušavao sam da joj objasnim da me guši, ali ona kao da nije shvatala, držala se zahtevnog rasporeda koji je osmislila za mene kao pijan plota... Kada sam se dovoljno opustio, mogao sam da sednem za trpezarijski sto. Ruku na srce, Zorica je bila pravi kulinarski majstor pa su najmanje dva jela svakodnevno bila na meniju. Međutim, i tu je postojao problem. Rutinski lekarski pregled pokazao je visoke vrednosti holesterola i triglicerida u mojoj krvi, pa je Zorica smatrala svojim zadatkom da mi priprema niskokalorična i zdrava - čitaj - bljutava jela. Ni ovoga puta nije me obradovala sočna šnicla niti prženi krompirići, umesto toga, sa stola me je gledala splačina čudne boje. - Sos sa odrescima od soje i špagete sa biljnim vlaknima - objasnila mi je Zorica pre nego što sam bilo šta pitao. - A... Otud ova zelena boja... - kuvalo je u meni. - Pa da... Smeta ti? Bili su i crveni, onda ću uzeti njih drugi put - mirno je uzvratila, kao da za sve ove godine nije naučila da dešifruje očajni izraz na mom licu. Bio sam poput mekušca bez prava i glasa Kada bih bar mogao da čitam novine tokom ručka, time bih bar malo začinio ovu masu bez ukusa i mirisa... Ali ne, moja brižna supruga zaključila je da se sa novinama za stolom jede više, pa ih je odavno eliminisala. Čekale su me uz desert. Međutim, ni tada za stolom nije bilo ničeg slatkog jer sam jeo keks za dijabetičare iako mi je šećer bio na granici. Štaviše, mislim da je skakao ako ni zbog čega drugog, onda od stresa. Novine su bile posebna priča, kupovala je baš one koje su me najviše nervirale. Od dnevnih novina očekivao sam kratke i sažete vesti, a ne eseje. Čak ni njih nisam mogao da listam koliko mi je drago jer je u svom ljupkom kaputiću i sa šeširom na glavi, Zorica već cupkala pored mene čekajući da pođemo u šetnju. - Pola sata svakog dana i nema opasnosti od viška kilograma - rekla je pruživši mi kaput. Šta sam mogao nego da pođem putem koji mi je zacrtala... Konačno, kada smo se vratili, zavalio sam se na ležaj u dnevnoj sobi u nameri da zaspim. Dok sam tonuo u san, osetio sam miris bureka s mesom, mog omiljenog jela. Kada sam se probudio, čekalo me je iznenađenje. - Ljubavi, večeras dolazi ekipa. Razbudi se, uskoro će početi da pristižu... - Kakva ekipa? - bunovan, nisam odmah shvatio. - Kartaroška, zar si zaboravio? Eh, ljubavi... - tobože prekorno odmahnula je glavom. - Juče, kad sam videla da si zaboravio, pozvala sam momke, znaš da bi se inače ljutili... Nisam mogao da poverujem! Kao da sam mekušac bez prava glasa, umesto mene dogovorila je "kockarski maraton", kako smo moji stari prijatelji i ja nazivali neobavezno druženje uz pivo i partiju karata kojem smo jednom mesečno bili verni već godinama. Doduše, ovog puta zaboravio sam da podsetim društvo, ali nije ni ona morala to da uradi, mogla je da me podseti da ih nazovem. Ovako će mi se svi smejati, znao sam to. - Još nešto - prekinula je moj unutrašnji monolog. - Za njih sam spremila burek s mesom, a tebi pitu sa gljivama pa, da te ne bih opominjala pred njima, budi dobar i za moju ljubav jedi iz svog tanjira. Nisam stigao da se iznerviram zbog najnovije opaske kada je ekipa stigla. Poznajući mušku okrutnost, očekivao sam prozivke odmah s vrata ali, umesto toga, namirisali su burek pa su spremno navalili na pražnjenje tanjira dok sam ja žvakao gljive i u sebi blagosiljao kulinarske sposobnosti moje supruge smatrajući ih zaslužnim što sam izbegao zasluženu prozivku. Kap koja je prelila čašu Jedva sam dočekao da se ekipa raziđe znajući da će Zorica ostati da počisti za njima, a ja ću bar nešto u sopstvenoj kući uraditi po svom nahođenju. U krevet sam se stropoštao umoran kao da sam kopao. Ujutro sam se probudio pokriven dodatnim jorganom. Naježio sam se pri pomisli da me tetoši kao bebu i pokriva čak i kad ne osećam potrebu da tako bude. Ali, tu nije bio kraj. Čekalo me je odelo koje je ona izabrala, pio sam kafu bez kofeina zato što je ona smatrala da je bolja i nastavljao da se pridržavam njenog bolesno pedantnog rasporeda... Ono što bi nekoga oteralo u ludnicu za sedam dana, bilo je moja svakodnevica. Majku nisam imao, umrla je pre mnogo godina, ali mi nije bila potrebna zamena za nju. Moja supruga to nije shvatala pa sam iz dana u dan bio sve kivniji, ispunjeniji pritajenim besom i očajem. Najgore od svega bilo je to što je Zorica nesklona konfliktu, miroljubiva i večno nasmejana, pa se čovek sa njom nije mogao pošteno ni posvađati. Mirno i uporno izlagala je svoje argumente što je mene dovodilo do ludila, jer sam želeo ljudsku svađu, prepunu grubih reči i niskih udaraca pošto mi se činilo da se samo tako mogu osloboditi nakupljene frustracije. "Film mi je puk"o" zbog sasvim sporedne stvari, potpuno banalne. Valjda je to bila ona kap koja je prelila čašu... Upravo je trebalo da mi društvo dođe na kartanje kada sam shvatio da ne mogu naći karte. - Znaš li ti gde sam zametnuo špil karata? - Nisi ga zametnuo, ljubavi - veselo je odgovorila. - Bacila sam ga, karte su bile stare i prljave, strašno su smrdele na duvan, pa sam zaključila da ti trebaju nove. Ta-na-naaa - rekla je i izvukla ružne plasticifirane karte koje nisu bile ni bleda kopija mojih starih. - Šta si uradila? - zinuo sam u čudu. - Paaa - zbunio ju je moj povišeni ton. - Bacila sam ih, ali kupila sam nove... - Ženo draga! - planuo sam. - Kako ti je palo na pamet da ih baciš, a da me ne pitaš?! To mi je uspomena od pokojnog Milorada! Zaprepašćeno je stavila ruku na usta kad je shvatila šta je uradila. Milorad je moj prerano preminuli najbolji prijatelj, čovek koga sam voleo kao brata. - Nisam znala, oprosti mi... - zavapila je a ja sam eksplodirao tek kada je počela da cmizdri. - Sad me još i plačem nerviraj! Kao da mi svega nije dosta... Sediš mi na glavi od momenta kad otvorim oči, pa dok ih uveče ne zatvorim. Tretiraš me kao debila, nesposobnjakovića koji ne zna šta je dobro. Stalno me nutkaš, oblačiš, pokrivaš... Zbog tebe mi prisedne svaki obrok, znaš? Ponižavaš me pred društvom pa ih ti zoveš umesto mene kao da sam teški papučar. I te papuče, tvoja su ideja, mene nerviraju, da znaš! Nervira me tvoja zdrava hrana, nerviraju me tvoje šetnje, ti me nerviraš! Ne mogu više da podnesem ovakav život, znaš? Izmakao sam se kontroli Nikada ranije nisam tako galamio na nju pa me je prvih nekoliko rečenica slušala u čudu, a kada sam završio, ispod bračnog kreveta izvukla je stari kofer, spakovala je svoje stvari u njega i otišla. Nije me bilo briga, bilo mi je važno samo to što društvo za kartanje nije naišlo u međuvremenu, ovako neće ništa pitati jer ne bi bilo neobično da celo kartaško veče Zorica provede u sobi. Najvažniji od svega bio je novostečeni osećaj slobode! Te večeri bio sam raspoložen kako odavno nisam, jeo sam šta sam hteo, čak sam, iako nepušač, zapalio nekoliko cigareta kao dete koje je izmaklo kontroli roditelja. Kad se društvo razišlo, otišao sam da spavam ushićen što sve stoji onako kako sam ostavio, što nema nje da besomučno sve vraća na svoje mesto. Doduše, nije me oduševio ustajali duvanski dim koji me je dočekao u dnevnoj sobi ujutro, ali činjenica da za doručak smem da jedem jaja sa slaninom ubedljivo je nadvladala prvobitni osećaj mučnine. Kako nije bilo Zorice, nije bilo ni odela, ali me je i to obradovalo. Međutim, kombinovanje košulje, odela i kravate bilo je teže nego što sam mogao da zamislim, pa sam na kraju, kad sam sve jedva iskombinovao, zakasnio na posao dobrih pola sata. Radujući se ručku po svom izboru, radio sam lako i poletno kao mladić. Na povratku kući kupio sam masnu svinjsku butku na koju sam nasrnuo čim sam otvorio vrata. Sudio sam joj u rekordnom roku, pa mi se kasnije povraćalo, ali sve sam sanirao dobrim, starim snom odmah posle ručka. Čitale su mi se i novine, ali sam zaboravio da ih kupim, a Zorice nije bilo. Zapravo, nisam mogao da pretpostavim kud je mogla da ode, ali to mi nije bilo važno. Imao sam i ja pravo na litar kiseonika, osnovno ljudsko pravo. Kada sam se produbio i ponovo setio da mogu da radim šta hoću, osmeh mi je obasjao lice. Ushićen kao mladić, strčao sam u samoposlugu po gotove kolače koje sam u društvu supruge samo kradomice gledao. Već sledećeg dana u kuhinju se jedva ulazilo od prazne ambalaže i prljavog posuđa. Nije mi padalo na pamet da ga perem. Zapravo sam se iznenadio kojom se brzinom prikuplja jer sam ranije mislio da nestaje samo od sebe. Ubrzo nisam imao šta da obučem pa sam posegnuo za najjednostavnijim rešenjem. Kupio sam novo odelo jer zapravo nisam znao u koju hemijsku čistionicu Zorica nosi garderobu. Od nje, pak, nije bilo ni traga ni glasa. Međutim, obradovan punim želucem i slobodom, retko sam pomišljao na nju pitajući se kako se ranije nisam setio da bi rastanak bio najbolje rešenje. Predinfarktno stanje Navršavalo se mesec dana mog "momačkog" života kada mi je na poslu iznanada pozlilo. Srce mi je počelo naglo da lupa, pa da preskače, čudan bol proširio mi se po grudnom košu, a dah mi je postajao sve kraći. Kolege su, kad su me videle crvenog u licu i uspaničenog, pozvale Hitnu pomoć čija su me kola brzo odvezla u bolnicu. Posle silnih pretraga doktor mi je saopštio dijagnozu. - Predinfarktno stanje - rekao je. - Trigliceridi i holesterol su vam enormno visoki, pritisak takođe. Vidim da ste se ugojili. Kad sam stao na vagu, prenerazio sam se. Pokazala je sedamnaest kilograma više u odnosu na period pre dva meseca. Nije trebalo mnogo da zaključim da je sve to posledica ishrane i mog načina života. Te noći ostao sam u bolnici da bi doktori pratili moje stanje i tek tada sam, priključen na neke aparate, vezan za postelju i uplašen za sopstveni život, pomislio na moju Zoricu. Dok je ona brinula o meni, sve je bilo u savršenom redu. Odjednom mi je nedostajala njena briga, njen gotovo majčinski odnos prema meni. Zapitao sam se kuda je sirotica otišla kad sam je one noći ispratio groznim rečima... Iz bolnice sam u prazan stan otišao sam. Zamolio sam drugove kartaroše da dođu i da mi prave društvo jer sam se plašio da ću umreti. Čim su došli, po haosu u stanu zaključili su da Zorica nije sa mnom. Sve sam im objasnio. - Šta hoćeš da kažeš, oterao si je zato što je previše brinula o tebi? Ti si lud, čoveče - rekao je jedan. - Šta bih ja dao da je moja makar živa... - Hm - dodao je drugi - živa je moja, živa, bezobrazna i lenja. Niti hoće da kuva, ni da čisti kuću, kaže da je nakon dvadeset godina braka zaslužila služavku... - Ali, zar nije preterala kada vas je sve redom pozvala onda na kartanje? Smejali ste se na moj račun, zar ne? Ne preda mnom, ali čim ste mi videli leđa... - Ma, ti si lud! - javio se onaj bez žene. - Iza tvojih leđa komentarisali smo da imaš dobru ženu jer, koja bi to zvala kartaroše na partiju, pa makar iz ljubavi? Još onakav burek... Ma, ti si lud... Ostao sam postiđen kad su otišli. Postiđen i jadan. Tek posle njihovih surovo realnih komentara sve sam shvatio. Veliku ljubav i brigu kao njenu posledicu doživljavao sam kao teret. - Budalo! - opsovao sam glasno. Opet me je uhvatio bes, ali ovoga puta bes nemoći i kajanja. Smenile su ga suze. Plakao sam zbog žene svog života, zbog svog gnusnog postupka, zbog toga što nisam znao šta imam i što sam je izgubio. Pokajnički, zvao sam jednu po jednu njenu prijateljicu sve dok joj nisam ušao u trag. Dobio sam adresu na koju sam pohitao odmah sledećeg jutra. Bilo me je stid buketa cveća koji sam tek sada držao u rukama, poštovanja koje sam tek sada osećao prema njoj i kajanja koje me je grizlo. Otvorila mi je vrata, kaže, čekala me je odavno. Plakao sam kao dete dok sam je molio da se vrati. Sa rukom na srcu obećao sam joj da ću biti drugačiji. A ona, svetica, sve mi je oprostila... Ja sam svoju pouku izvukao, srećom, ne prekasno. Još imam vremena da se iskupim za sve loše reči koje sam joj uputio i da pokažem zahvalnost za brigu, jer danas su moji nalazi savršeni, baš kao i naš brak.
Lajkuj ovaj stih:
 

Zbog njene prošlosti zamalo sam ostala sama

   (upisano: 17 Jun 10, 23:21) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moja majka nikada nije bila zadovoljna momcima sa kojima sam se zabavljala. Kada bih je upoznala sa mladićem koga bih predstavila kao ozbiljnog, pronalazila mu je mane i polazilo joj je za rukoma da me odvoji od njega. Međutim, kada sam budućeg verenika dovela u kuću, a ona mi ispričala da se zabavljala sa njegovim ocem, poželela sam da ga napusti. Ponekad pomislim da ću zbog mame ostati usedelica. Dvadeset i pet mi je godina, školovanje sam odavno završila, "prikupila" sam i nekoliko godina radnog staža a sve to znači da mi je vreme da se udam. - Do dvadeset pete godine cena u muškim očima stalno ti je rasla, Ružice! - kaže moja najbolja prijateljica Svetlana, odnedavno srećno udata i već u blagoslovenom stanju. - Odsad ćeš biti u drugom planu jer odrastaju nove devojke a momci više vole mlađe. - Kao da to ne znam! Dosad mi nije bio problem da nađem momka ravnog sebi. - Zašto se onda nisi udala? - Da mi nisi najbolja prijateljica, naljutila bih se! - uzviknula sam. - Zapravo, ti ništa ne znaš. - Šta ne znam? - pogleda me Svetlana. - Ono najvažnije! Svaki momak sa kojim sam se zabavljala želeo da se oženi mnome! Da li ti je to dovoljno? - Nije dok ne saznam zašto se nisi udala - odgovori Svetlana. - Pouzdano znam da prema nekima od njih nisi bila ravnodušna. Na primer, zašto se nisi udala za onog inženjera Dragišu? Baš je bio zgodan... - Odgovor je jednostavan, nisam se udala za njega zbog moje mame. - Zbog tvoje mama Rade? Ali, zašto? - začudi se Svetlana. - Činilo mi se da je Dragiša upravo tip mladića koji se dopada mamama kao potencijalni zet. Terala ih je od mene - To je tačno, ali moja mama očigledno nije tako mislila. Telefonirala je Dragiši i rekla mu je da ja nisam za njega i da bi mu bila zahvalna ako bi prestao da se viđa sa mnom. Mislim da ga je nazvala i "prokletim lovcem na miraz". - A Dragiša? Mogu da mislim, mora da je odlepio! Šta ti je rekao? - Da imam ludu majku i da treba da molim Boga da mi deca ne povuku njene gene! Dodao je i to da posle svega što mu je moja mama rekla smatra besmislenom našu vezu. "Treba mi žena koja će mi decu rađati, a ne prolazna avantura sa devojkom čija je majka umno poremećena. Ozbiljan sam čovek, znaš koliko mi je godina", rekao je i otišao. Otada ga nisam videla. - Ko zna, možda je tetka Rada u pravu? Možda Dragiša zaista nije bio za tebe? Možda je on đubre od čoveka, lovac na miraz, koji te nije iskreno voleo? Mislim, nije se borio za tebe, ponašao se kao da je jedva dočekao bilo kakav razlog da raskine vašu vezu. Neko vreme obe smo ćutale. Pijuckale smo kafu i pušile razmišljajući o onome o čemu smo domalopre pričale. - Kažeš da se tvoja mama Rada slično ponašala i prema drugim momcima? - Svetlana je nastavila prekinuti razgovor. - Sa svima koji su mi nešto značili! - potvrdila sam. - Jesi li je pitala zašto se tako ponaša? - Kako da ne! Odgovorila mi je da nijedan od njih nije dovoljno dobar za mene! Ako ona nastavi tako da se ponaša, ostaću usedelica. - Možeš da se odseliš od mama Rade i da živiš sama. U tom slućaju ona neće znati sa kim si u vezi. Možeš i da se udaš a da joj ništa ne kažeš dok se ne vratiš sa medenog meseca. Na taj način ćeš je staviti pred svršen čin. Mama Rada će gunđati ali će i prestati. A kada rodiš decu, raspametiće se od sreće! Imaš li sada ozbiljnog dečka? - Čini mi se da je na pomolu velika ljubav - nasmešila sam se zadovoljno. - Zar ne možeš da mi kažeš nešto više? - zanimalo je Svetlanu. - Mogu, ali neću da pričom nešto baksuziram - objasnila sam joj. - Zasad mi se čini da me voli i da mu je stalo do mene. - A tvoja osećanja? - Dovoljno će biti ako ti kažem da su uzajamna. - Šta ćeš učiniti ako se veza razvije a u nekom trenutku se umeša tvoja mama Rada u nameri da sve pokvari? - postavila je Svetlana pravo pitanje. - Još ne znam ali neprestano razmišljam o tome - odgovorila sam. Insistirao je da je upuzna - Mislim da bi bio red da se pre veridbe upoznam s tvojom majkom, Ružice - počeo je Branislav. - Voleo bih da dobijemo i njenu saglasnost. Smatram da nije u redu da me upozna tek na venčanju. Sve je to lepo i krasno, pomislila sam, ali kako da to izvedem? Vrlo je verovatno da će se mama opet ponašati isto i da joj ni Branislav neće odgovarati. Plašila sam se da će ga izvređati pa šta ću onda? Zar ponovo sve ispočetka? - Razgovaraću s njom - obećala sam mu. - Znam da je tvoja mama udovica koja godinama živi samo s tobom. Takvim ženama obično je veoma teško da se rastanu od kćerke jer su navikle na zajednički život s njom a stare su i plaše se samoće - zaključio je Branislav. - Tebi je umrla mama, a meni tata - rekla sam. - Znači li to da imamo isti problem? - Ja nemam taj problem! - odmahnuo je. - Moj tata ne provodi večeri kod kuće gledajući televizijski program. Hiperaktivan je, član je raznih udruženja, ima prijatelje sa kojima se redovno viđa, odlazi na pecanje... Ne razmišlja on o starosti niti o prolaznosti života, naprotiv, živi "punim plućima" u najpozitivnijem smislu te reči... - Onda se njih dvoje, kada se ti i ja venčamo, neće baš družiti! - zaključila sam. - Moja mama je ćutljiva intelektualka, ima veoma uzak krug prijateljica sa kojima se povremeno viđa, malo ko joj odgovara... Mnogo čita i ide na književne večeri i izložbe slika ali najviše vremena provodi sama u stanu čekajući da se vratim s posla ili iz izlaska. U stanju je da me čeka do jutra ako je to potrebno. - To je sledeća faza! - zamišljeno reče Branislav. - Prvo tvoja mama i ja treba da se upoznamo i da popričamo a posle toga će se upoznati naši roditelji. Za susret s Branislavom pripremila sam mamu najbolje što sam umela. Objasnila sam joj da mi je ovo dosad najozbiljnija veza i da mi je do Branislava veoma stalo. Pažljivo me je saslušala čvrsto mi obećavši da će sve biti u redu. Naročito sam insistirala na tome da ako joj se Branislav zbog nečega ne dopadne, ne žuri da mu to odmah kaže. Obećala mi je to ozbiljno. Histerija moje majke Najzad nam je Branislav došao u posetu. Uvela sam ga u dnevnu sobu gde ga je čekala moja mama. Sa novom frizurom i u elegantnoj haljini, doterana i našminkana, izgledala je tako dobro da sam bila ponosna na nju. Branislav joj je predao ogromni buket ruža i veliku bombonjeru. Kada se predstavio, dogodilo se ono čega sam se plašila: mama se istog trena izvinila rekavši da se loše oseća i da odmah mora da legne, pa je napustila dnevnu sobu. Branislav i ja začuđeno smo se zgledali. - Šta se dogodilo, da li sam u nečemu pogrešio? - zbunjeno me je upitao. - Ne znam - odgovorila sam isto tako zbunjeno. - Idem da pokušam da utvrdim šta je u pitanju. Ostani tu! - rekla sam pošavši za mamom. Sedela je za stolom nervozno pušeći moje cigarete. - Mama, ostavila si pušenje pre deset godina! Šta... - Nervozna sam, Ružice! - prekinula me je. - Ponovi mi, kako se preziva ovaj tvoj? - Jovanović. Zašto to pitaš? I zašto si onako naglo otišla, osramotila si me. Šta će taj mladi čovek sada da misli o tebi? Primetno se trgla kada sam izgovorila prezime mog Branislava. - Znala sam - prošaputala je a lice joj je prebledelo. Cigareta joj je ispala iz ruke. - Čim sam videla to lice, te oči, odmah sam znala! To ne može da bude niko drugi osim njega... i bila sam u pravu! Podigla sam opušak cigarete sa progorelog stolnjaka. - Mama! Šta ti je? Zašto si se toliko uzbudila? Šta nije u redu sa Branislavom? - Tebe brine šta će on pomisliti o meni? Brine te da sam te osramotila? - odjednom je prasnula. - Bolje bi bilo da on brine o svom ocu i da razmišlja o tome kakav je on! Ako nećeš ti to da mu kažeš, reći ću mu ja, i to odmah! - sada je vikala pokušavajući da ustane i da ode u dnevnu sobu u kojoj je bio Branislav. - Kakav otac, takav sin! Beži od tog Branislava, Ružice, beži od njega dok još možeš, dok te nije ščepao! Sklanjaj se od tog lažljivog pokvarenjaka ako Boga znaš! Postala je histerična. Nikad je nisam videla u takvom stanju i zabrinula sam se. Naterala sam je da popije bensedin da se smiri. Branislavu sam rekla da ne znam šta se dešava, da je mami pozlilo i da ću pozvati lekara a njega sam zamolila da ode. Poslušao me je bez reči shvativši da je tako najbolje. Uostalom, bio je zbunjen kao i ja. Ljubav iz klupe - Zabavljala sam se sa Nikolom Jovanovićem dve poslednje godine srednje škole i četiri godine na fakultetu - jednoličnim glasom pričala je mama gledajući u tavanicu. - Odlazili smo zajedno na more, bili smo nerazdvojni jer smo se voleli. Planirali smo venčanje iako se nismo verili. Bila sam sigurna da ću se udati za Nikolu i da ću s njim provesti ostatak života. Ni u najskrivenijem kutku duše nisam pomišljala da će otići bez pozdrava i bez reči objašnjenja. A upravo se to dogodilo! Nikola je jednostavno nestao! Raspitivala sam se i saznala sam da je on to ranije planirao, da je dobio neku američku stipendiju i da je odmah otputovao tamo na postdiplomske studije. Ružice, ne možeš da pretpostaviš kako sam se osećala! Ceo moj svet, sve moje nade odjednom su se srušile! Ne znam kako sam uspela to da prebolim. Onda sam upoznala tvog tatu, bio je miran, staložen čovek i zaljubio se u mene. Sve sam mu ispričala, a on me je zbog toga još više voleo! Prijali su mi njegova pažnja i razumevanje pa sam postepeno shvatila da je on za mene pravi čovek. Kada me je zaprosio, ni za trenutak se nisam kolebala. Shvatila sam da je Nikola bio pogrešan. Eto, to je moja priča koju nikada nikome nisam ispričala! Kada sam ugledala sina Nikole Jovanovića sa kojim želiš da se veriš, prepoznala sam crte lica njegovog oca... svega sam se setila i pozlilo mi je... Saslušala sam mamu ali mi njena iskrenost nije donela nikakvo olakšanje. Tek sada nisam znala šta da radim. Na kraju sam odlučila da raskinem veridbu. Otrcana priča - Prvi put čujem za sve to, Ružice! - rekao mi je Branislav kada sam mu ponovila sve što mi je mama ispričala. - Ako je to tačno, moj tata je običan gad i to ću mu reći u lice! Ali, pre toga moram da popričam s njim! Znam kako ti je, dušo, ali kroz ovo moramo da prođemo zajedno! Molim te da ne donosiš preuranjene odluke dok sve ne saznamo. Pristala sam ali, u svakom slučaju, ničemu dobrom nisam se nadala jer je mamina priča bila isuviše iskrena i upečatljiva. Bilo mi je nezamislivo da se udam za sina čoveka koji se tako ružno poneo prema mojoj mami i to sam Branislavu otvoreno rekla. On je ćutao... - Bio je ovde, Ružice! - dočekala me je mama čim sam otvorila vrata stana. - Nikola Jovanović, otac tvog izabranika, bio je ovde! Dovukla sam se do dnevne sobe i teško sam se spustila na fotelju vadeći iz džepa kutiju sa cigaretama i upaljač. - Zašto je došao? Da se izvini zbog svog nekadašnjeg ponašanja prema tebi? Kako to da si ga pustila u stan? - upitala sam pripaljujući cigaretu. - Prvo sam pomislila da treba da zalupim vrata i da pozovem policiju! - mama se slabašno osmehnula. - A onda je ženska radoznalost prevladala i pustila sam ga da uđe. Želela sam da čujem šta ima da mi kaže. - I? - požurivala sam je. - Da li je rekao da on nije kriv za prekid vaše veze, da je u pitanju nesrećni splet okolnosti, da se on zbog toga kajao i patio celog života? - Kako znaš? - začuđeno me je pogledala mama. - Došlo mi je da zaplačem. - Mama, svi muškarci u takvim situacijama govore isto. - Hoćeš li da čuješ njegovu verziju, Ružice? - Suštinu znam, on nije kriv, zar ne? Unapred ti kažem da u njegovu priču ne treba da poverujemo. Kao da nije čula poslednju rečenicu, mama je počela da priča: - Nikola mi je rekao da mu se iznenada ukazala prilika da na četiri godine ode u Ameriku, na poznati univerzitet i da tamo završi postdiplomske studije. Smatrao je da se takva šansa ne propušta a znao je da ja na to ne bih pristala jer nije bilo šanse da i ja pođem s njim u Ameriku. Zato mi ništa nije rekao, jednostavno je otišao... - Kukavički je pobegao, mama! - I nikada mi se više nije javio! - završila je mama započetu rečenicu. - To je cela priča? - Ostalo se odnosi na to koliko je patio za mnom, kako mu je bilo teško bez mene i kako se nikada nije oporavio. - Nije maštovit taj Nikola Jovanović, zar ne, mama? Priča je toliko otrcana i izlizana da ne zaslužuje pažnju. - U redu, neka je i tako, Ružice! - saglasila se moja majka. - Radi se o nečemu važnijem, to su gluposti koje su se dogodile pre gotovo trideset godina i sada je sve to nevažno. Nevažno je za tebe i Branislava, a na vama treba da se slome kola! Da li je to u redu? Ipak je popustila - Mama, nažalost, u životu se ne događaju samo lepe stvari. Reći ću Branislavu da se više nećemo viđati. Mama je pripalila cigaretu. - Ne mislim da je to pametno, Ružice! Iznenađeno sam je pogledala. - Objasni! - zatražila sam. - Mislim da treba da nastaviš vezu sa Branislavom, treba da se venčate. Više nisam bila iznenađena već zaprepašćena. - Ali, mama... Dosad si uvek bila protiv svih mojih momaka iako s njima nije bilo nikakvih problema! - Razmislila sam i shvatila sam da grešim! - ozbiljno je rekla. - Plašila sam se samoće, grešila sam... - U redu, to mogu da shvatim! Ali ovo sa Branislavom? Kako to da si sada promenila mišljenje, i pored zla koje ti je naneo njegov otac? - I Branislav je bio ovde, i sa njim sam popričala, došao je sam nešto kasnije... Stekla sam utisak da te taj mladi čovek iskreno voli, Ružice, a on je ubeđen da i ti voliš njega. Potpuno mu je jasno da se njegov otac ružno poneo prema meni i stidi se zbog toga. To mi se svidelo, da znaš... Zato, slobodno se udaj za njega, Ružice, budite srećni. On je pravi čovek za tebe, dajem ti blagoslov da se udaš za njega... Skočila sam i izljubila sam majku. - Ja... imam najbolju mamu na svetu! - izgovorila sam gušeći se u suzama. - Mama, hvala ti... Ona je ćutala nežno me milujući po kosi.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nestvarni sjaj crvenog tepiha

   (upisano: 17 Jun 10, 00:07) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Odmalena sam maštala da postanem priznata glumica i ništa nije moglo da spreči moj talenat da se razvija. Vreme je bilo na mojoj strani pa sam realizovala svoju zamisao. Uživala sam u čarima popularnosti, glamura i filmskih kritičara. Danas se kajem što sam se odrekla svog jedinog deteta. Živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala. Gluma je profesija u kojoj potvrdu o penziji ne dobijete od nadležne ustanove, ispečatiranu i overenu, nakon određenih godina radnog staža. A i podele na osnovu pola izraženije su nego u bilo kojoj drugoj branši. Mi, glumice, naime, u penziju odlazimo sa prvom sedom vlasi, praćene zaglušujućom tišinom telefona i magičnom cifrom "45+". Muške kolege u tim godinama glume stare zavodnike, biznismene ili policijske inspektore, a mi, ako nas se režiseri nekim slučajem sete, "prolupale" babe koje se na sceni pojave tek na sekund, nedovoljno da bilo koga oduševimo ili da ostavimo jači utisak. Sindikat nije našao način da zaštiti naše interese i autorska prava, pa se neretko glumice u godinama bore za golu egzistenciju. Kad bismo sve te probleme materijalizovali i postavili na tas kao meru životnih vrednosti, ipak bismo posustali pod prijatnom težinom svih prednosti tog fascinantnog poziva. Uživeti se u ulogu znači osetiti novi univerzum, proširiti vidike do nemerljivih granica i osetiti lakoću ili težinu "tuđe kože". Morate da se divite svom liku na ekranu, da zanemarite kritički osvrt i da čestitate sebi još jedno maestralno ostvarenje. Nije zanemarljiv ni finansijski momenat uspelog projekta kao ni blagodeti koje on nosi, jer svi smo hedonisti, mi glumci više nego drugi, čini mi se. Ipak, prava magija je onaj trenutak kad sigurno kročite na crveni tepih, improvizovan ili dostojan velike uloge, kad hodajući po njemu dođete do još jednog velikog ekrana, tamo ugledate svoj lik u gro planu, a posle se prepustite "muzici" aplauza divljenja... Zovite me Gordana. Moju životnu priču shvatite kao još jednu filmsku rolu, a glavnom liku podarite naklonost... Rođena sam i odrasla u pitomom gradiću u Crnoj Gori, najlepšem na svetu spoju divljeg i pitomog, krša i ravnice, mora i planina čarobno bliskih. Kao mlađe dete patrijarhalnih roditelja nisu me toliko nadzirali kao mog starijeg brata koji nije smeo da pogreši jer je nosio teret naslednika loze. Valjda se zato u meni razvio talenat za glumu, ta umetnička sloboda koja je odredila moj životni put. Dok su Novaka učili kako da bude glava porodice, ja sam, u svom svetu, izolovana od drugih, pred ogledalom isprobavala mamine haljine glumeći rusku princezu, ili bratovljeve pantalone uživljavajući se u lik Napoleona ili bih glumila neki lik iz serija i filmova koji su bili popularni u to vreme. Tetke su se krstile, komšije smejale, a mama i tata su ćutali nadajući se da će me to proći jer je u sredini u kojoj smo živeli bilo teško ostvariti ambicije te vrste. Ja sam, međutim, svaki početak smatrala dobrim pa sam se, presrećna, uključila u rad amaterske glumačke trupe koju su mahom činili mladi entuzijasti. Glumačke vode Brzo je, nakon što sam im se pridružila, uočen moj talenat, ali i gimnazijsko znanje brojnih citata, odlomaka iz velikih književnih dela i njihovih dramskih interpretacija. Osokoljena pohvalama, smišljala sam način na koji bih stigla u prestonicu gde bih mogla da se usavršim i dobijem formalnu potvrdu talenta koji mi je priroda, nije bilo sumnje, nesebično podarila. Problem je, dakako, bio novac za školovanje jer to od roditelja nisam mogla da očekujem jednostavno zato što ga nisu imali. Mislila sam da je to najveća prepreka ka uspehu u životu i apsolutnoj sreći, kad se sudbina potrudila da izmeša karte i da mi pokaže da je život splet slučajnosti, stvari na koje ne možemo da utičemo i onih koje sami odaberemo, bilo da je to ispravno ili ne... Moja glumačka grupa i ja pripremali smo adaptaciju poznatog pozorišnog komada na koju smo bili veoma ponosni, tim više što nam se ukazala prilika da je predstavimo na festivalu amaterskih pozorišta koji se tih dana održavao u našem gradiću. Spremali smo se za nastup kao plesači u čuvenom brodvejskom mjuziklu, svaki detalj doveden je do perfekcije, a mi, šepureći se kao paunovi, bili smo glavne zvezde večeri posle projekcije. Svečanost povodom zatvaranja festivala upriličena je u čuvenom hotelu, najskupljem i najelitnijem u to vreme u državi. Na sve strane bilo je sponzora i političara ali i, na radost nas glumaca, određen broj kolega i profesora sa filmske akademije. Dok sam lebdela na krilima uspeha našeg malog komada, prišao mi je poznati domaći glumac, u to vreme velika faca u filmskom svetu. - Čestitam, koleginice - rekao je teatralno uz dubok naklon, od čega mi je srce brže zakucalo. - Planirate li da se okušate na akademiji? - Da - odgovorila sam nadajući se da će se moje reči obistiniti. - Harizmatični ste, plenite pojavom... Ako hoćete da poradite na tehnici i dikciji, javite mi se - potom mi je pružio vizit-kartu a ja sam je stegnula u ruci kao najveću dragocenost. Nastavila sam da slavim sa kolegama prve naznake ostvarenja svojih snova, a kad se formalno društvo rasulo, pridružio nam se markantni brka u konobarskoj odori. Slučajno ili ne, obreo se pored mene. Duži pogled na mom licu, dodir ruke kad mu nije vreme i njegov zarazni osmeh bili su dovoljni da prihvatim ponudu da me isprati do hotelske sobe u kojoj sam zanoćila te večeri. Pogrešna avantura Nisam planirala, s obzirom na nameru da odem iz sredine koja je ograničavala moje ambicije, da se upuštam u ljubavnu vezu. Želela sam avanturu. I dobila sam je. Strasno veče zadovoljilo je sve moje telesne potrebe i htela sam da sačuvam uspomenu na njega. - Gordana, veoma mi se sviđaš. Šta misliš, da li bi ovo između nas moglo da potraje? - iznenadio me je pitanjem. Nisam mislila da taj markantni mladić, sposoban da bez problema devojku koju je upoznao pre pola sata odvede u krevet, uopšte razmišlja o ozbiljnoj vezi. Morala sam da se nasmejem. - Sve što je trebalo da se desi između nas, desilo se. A sada te molim da izađeš - ustala sam. Ne znam koliko je dugo Rade posle toga bio u sobi, jer sam pustila vreli mlaz vode po svom telu... Vratila sam se u mislima pohvalama od sinoć, po ko zna koji put analizirala sam svaku reč i iz minuta u minut postajala ushićenija, ponosnija i srećnija... Shvatila sam da ne treba više da čekam, pa mi je prijateljica pomogla da nađem honorarni posao kojim bih platila školovanje, kao i sobicu u studentskom domu. Dok se ne domognem prvih para, nameravala sam da boravim kod te prijateljice kao "ilegalac" u domu. Mučninu koja mi se javljala po buđenju svakog jutra pripisala sam nervozi zbog životnih promena koje su bile na pragu... Pošto nisu prestajale ni posle mesec dana, posetila sam doktora, sad već zabrinuta zbog misteriozne bolesti koja me je napala. - Trudni ste sedam nedelja - prenerazio me je doktor. Ni slutila nisam da sam one noći ostala u drugom stanju iako znam da se nisam "čuvala". Danima, tačnije, gotovo još mesec dana živela sam u nekom bunilu, ne znajući šta da uradim. Abortus mi je proleteo kroz glavu kao najbezbolnija opcija ali je doktor raspršio moje planove: - Imate retku krvnu grupu koja se ne podudara sa krvnom grupom ploda, očigledno ju je nasledio od oca, pa u ovakvim slučajevima samo prva trudnoća prolazi bez problema. Svaka sledeća je veoma rizična. Tad sam glumu zavolela još više. Težina problema koji mi se sručio na glavu pretila je da uništi moje snove, trenutke za koje sam živela i planove koji su tek bili u povoju. Živeći dva dana između jave i sna, smislila sam rešenje, pronašla sam Radeta na poslu i iznela mu plan: - Rodiću dete ako ga ti želiš, ali posle hoću da se školujem i da postanem poznata glumica. Znam da možda zvuči surovo, ali niko nema pravo da mi oduzme snove - bila sam direktna. - Naravno da želim, deca su najveće blago - odgovorio je sa sjajem u očima. Tada sam pomislila da je human, a prekasno sam shvatila da je Rade decu voleo samo toliko da ih "poseje" širom bivše nam države, ali ne i da se brine za njih... Zar sam ja, uostalom, drugačija? Majčinstvo u drugom planu Elem, nastavila sam da čitam ruske klasike, da zamišljam filmske setove i pozorišne turneje dok je ispod mog kucalo nevino srce kojeg sam se devet meseci kasnije odrekla ne osvrnuvši se. Tokom trudnoće bila sam u roditeljskoj kući, a oni su se, uvek više okrenuti sinu, složili sa mojom odlukom da dete dam Radetu, važno im je bilo samo to da ga oni ne čuvaju. Nisam osetila sažaljenje prema tom malom zamotuljku krupnih očiju koje su sijale kao na ulju, dok sam ga predavala ocu. - Hoćeš li joj ti dati ime? - pitao je. - Neka bude Jelena - nametnulo mi se iako o tome nisam razmišljala. Odmah potom otišla sam u prestonicu spremna da konačno odigram svoju veliku životnu ulogu. Na moju sreću, poznati glumac koji me je pohvalio posle amaterske predstave setio me se. Kako nije bilo vreme upisa na akademiju, predložio je da mi drži privatne časove da bih spremna dočekala prijemni ispit. Istovremeno, radila sam kojekakve poslove koje su mi nudili, bilo je važno da donesu novac: slaganje robe na rafove u samoposluzi, berba voća ili konobarisanje, ništa mi nije bilo teško da radim za sveti cilj koji mi je bio bliži nego ikad. I, zaista, briljirala sam na prijemnom. Adrenalin je tekao mojim venama kao nikad u životu kad su mi saopštili da sam primljena. Sve je dalje bilo kako se samo poželeti može: probe, pripreme... sve mi je bilo lako i zanimljivo. Jedino sam imala problema sa dikcijom, ali to mi je bio izazov. Naglaska rodnog mesta teško sam se oslobodila, kao i bilo koji kolega sa klase iz unutrašnjosti. To je bila stvar koja nas spaja i izdvaja. Već na drugoj godini u velikoj bioskopskoj sali gledala sam svoje ime podcrtano: "prvi put na filmu". Sve mi je izgledalo kao san, predobro da bi bilo istinito. A tek kulturne rubrike u novinama narednih dana... Prštale su od pohvala, divili su se mojoj maestralnoj glumi, nesvakidašnjoj lepoti... Tako je to kad jednom počnu da vas hvale, sve dalje ide stihijski. Ali meni je prijalo... Iz godine u godinu nizale su se velike i male uloge na "daskama koje život znače" i na velikom platnu. Ne znam koju bih scenu izdvojila, pozorište je živo i kao da diše dok igrate, a znate da su sve oči uprte u vas, a film donosi novac i popularnost, što je važno, jer je svaki glumac tašt i voli da ga prepoznaju i hvale... Nije mi život koji sam ostavila iza sebe nedostajao, priznajem. Čak mi nije padao na pamet. Prečesto sam bila na putovanjima, previše obožavana i premalo emotivna da bih pomislila na dete koje sam ostavila na milost i nemilost ocu. Kolika je bila moja opsesija glumom svedoči i činjenica da nisam u muškarcima koji su me okruživali i voleli tražila partnera, srodnu dušu za život i zajedničku starost. Svodilo se sve na poneki izlazak, flert ili noć u hotelu, bez zajedničkih jutara... Svaka premijera bila je zalivena alkoholom, svaki uspeh se nazdravljao pa sam, kao i mnogi glumci boemi, često bila opijena tim prijatnim napitkom koji nam je pomagao da raspalimo maštu za novu ulogu ili da se uživimo u staru, izvežbanu. Vreme za kajanje Uloga za ulogom, godine su prošle kao vrhunsko pozorišno ostvarenje, a da to nisam osetila. Neuredan život ostavio je trag na dotrajalom telu, bore su mi se urezale oko očiju i usana koje nisu više bile senzualne ako pre. Neprospavane noći rezultirale su opuštenom kožom koja nije prkosila pogledima na sceni kao nekad... Kad starite u mom svetu, jenjava interesovanje za vaš lik. Odjednom su me svi zaboravili. Godine su bile iza mene, imala sam u vlasništvu jednosoban stan, mnoštvo uspomena i talenat koji nikom nije bio potreban... Onda me je pritisnulo vreme... Prokleto vreme... Bilo mi je beskonačno na raspolaganju za preispitivanje, uspomene i savest. Kada bih, u želji da pobegnem od prisećanja, izašla u šetnju, videla bih na sve strane roditelje i decu, bake i unuke, parove... Ljude sa ljudima... A moj društveni život sveo se na poneki intervju na temu životnih priča gde bih pričala o poslu, prokletom i prijatnom... Onda sam odlučila da je potražim. Možda voli moj lik sa ekrana, možda su joj se svidele moje izjave o životu, možda joj je otac rekao neku lepu reč o meni... Možda, možda... Sve je propalo u trenutku kada na adresi na kojoj sam ostavila Jelenu nisam zatekla nikoga. Stara komšinica, željna razgovora, sve mi je potanko ispričala: - Rade se smuca po svetu, ko zna gde je. A šta ste mu vi? - radoznalo me je gledala. - Prijateljica... Znači, odselio se. A da li je sam? - Sam je. Taj je uvek bio na svoju ruku. Mogao je da radi šta je hteo jer ga je priroda podarila lepotom, pa su žene padale pred njim kao zrele kruške... Koliko je taj dece ostavio po belom svetu... Mislim da ni sam to ne zna. Malo-malo, pa se neko pojavi na kapiji raspitujući se za tog boema. A on, nesrećnik, nije želeo da se skrasi, nego je svako dete ostavljao majci, a on je išao dalje. Gde se zaustavio, ne znam. Da, našla se među tim njegovim ženama i neka gora od njega pa, umesto da on ostavi dete njoj, ostavila ga je ona njemu, ali nije ga nadmudrila, ne, borio se on kraće vreme sa malom, a onda ju je odveo u dom, ne znam gde. Ta jedina od njegove dece nije više došla na ovu adresu... Tu sam izgubila nit priče, moje misli pobegle su prema još jednoj ulozi, onoj najgoroj, ulozi dežurnog negativca, ali ova je bila teža jer ne prolazi, neće se zavesa podići posle novog čina niti će muzika najaviti odjavnu špicu... Kao da mi jeneko pred oči spustio pozorišne kulise, nisam mogla napred, nisam imala kud, ni za čim da pođem. Vratila sam se u svoj turobni stančić gde još živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala...
Lajkuj ovaj stih:
 

Život u neznanju

   (upisano: 16 Jun 10, 23:59) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Patrijarhalna sredina u kojoj smo oboje odrasli donela nam je više zla nego dobroga. Ðorðe i ja smo rasli zajedno i zaljubili se jedno u drugo, a da nam niko nije rekao da nas veže ista krv. Čak ni kada smo objavili veridbu, ni moja majka, ni njegova, niko iz sela nije imao "petlju" da se suprotstavi očevoj reči - ne sme se javno znati da je on Ðorðetov otac. U tom neznanju izrodili smo dvoje dece sa posebnim potrebama Kad je "neko gore" mešao karte moje sudbine, poigravao se njima, a one mojim životom, kao da je reč o likovima iz kakve loše režirane melodrame. Kiša, sunce, sreća, suze i na posletku kraj bez kraja, saznanja i mira. Ali, možda je tako bolje, zapravo, sigurno je tako bolje... A počelo je obično... Prvi čin melodrame nije najavljivao bilo kakav zaplet. Roðena sam na selu, gde su prvo što sam ugledala bili živopisni krajolici netaknute prirode, prvo što sam gazila bila je kao tepih meka trava livade pod kućom, a prvo što sam naučila bio je slogan da "bez hleba nema motike". Znao je to narod na selu jer se, i pored mukotrpnog rada i bezrezervnog žrtvovanja zarad svake klice, teško živelo. Majka i otac po ceo dan bili su na njivama i u štalama, a ja sam trèkarala za njima. Uprkos obavezama, umoru i neiskvarenosti, slušala sam, otkad pamtim, da su ljudi na selu pričali: - I sinoć je dolazio u kasne sate - šaputala je jedna komšinica drugoj, a mi, deca prisluškivali bismo. - Sirota njegova Stevanija - odmahivala je druga, a ja sam tek tada, iako ne shvatajući o čemu govore, zaključila da je reč o mojoj majci. - Ma, selo laže, pa svaki dan im je u kući, baš bi on pored tolikih kalaštura odlazio onoj koja sa njegovom ženom pije kafu - uključila se treća, tobože braneći, a ustvari likujući zato što pouzdano zna ono o čemu pola sela već dugo ispreda. - Jeste ona udovica i viðam i ja da Mitar njoj odlazi, ali druže se, skoro da su jedna kuća. Moj tata švaler Deca kao deca, brzo su gubila interesovanje za priču odraslih pa su jedno po jedno odlazili, a šćućureni kao pilići i zabrinuti razgovorom o našim roditeljima ovako u pola glasa ostali smo samo Ðorðe i ja. I komšinice su se, svaka za svojim poslom, razišle, a mi smo, ćuteći i čupkajući travu, čučali na istom mestu. - Šta ti misliš, šta one to pričaju? - odvažio se Ðorðe da pita. - Ma, ništa ja ne razumem, pitaću majku da mi objasni - rekla sam i otrčala. Zatekla sam je uza šporet u kuhinji. - Majko, zašto je čudno to što tata ide kasno kod komšinice Borke? - Šta pričaš dete, otkud ti to? - Pa, čula sam da se komšinice tome čude, pa me zanima da li je to loše? - pitala sam dečije naivno, na šta se majka okrenula prema meni. Tek sada, posle tog zloslutnog šaputanja i majčinog odveć ozbiljnog izraza lica, pomislila sam da nije sve dobronamerno kako sam ja to doživljavala. Promislila je trenutak, a onda se nasmejala izveštačeno i krajnje neuverljivo rekavši: - Znaš da se, otkad se Borkin muž razboleo i umro, a ona i Ðorðe ostali bez muške ruke, često družimo - upravo tada iskipelo je mleko po šporetu, a majka to kao da je jedva dočekala jer se razgovor prekinuo. Miris zagorelog mleka zato će me večno podsećati na trenutak spoznaje majčine tuge i očeve izdaje. Tada sam počela da obraćam pažnju na odnose izmeðu njih i otkrila sam da su daleko od idealnih. Otac je bio glava kuće i pa je uzimao za sebe maksimalnu slobodu, a na njegovo izbivanje tokom noći majka je ćutala i gutala suze. Ni to mu nije bilo dovoljno pa je, na majčine oči, kao i celog sela, Borku dovodio kući i bio je izuzetno veseo dok bi ona bila sa nama. I meni je bilo potpuno jasno da je njegov odnos sa prvom komšinicom iščašen, nemoralan i nedopustiv ali, kao ni majka, nisam imala pravo glasa. I Ðorðe je osećao sramotu zbog javnog ljubavisanja naših zabludelih roditelja pa nije prisustvovao mučnim posetama njegove majke našoj kući izgovarajući se obavezama. Krivio je svoju majku, a ja oca, pa nas je zajednički osećaj stida još jače povezao i udružio u nastojanju da život provedemo ne povreðujući nikoga, pošteno i pravedno. A onda je otac upoznao drugu udovicu, u drugom selu, pa smo i to čuli od "obaveštenih" komšinica. I zaista, nije više odlazio u udovičku kuću preko puta i nestao je onaj nestašni smešak na njegovim usnama kad bi ugledao Borku. Nastavio je da izbiva iz kuće ali je suknja za kojom je ovoga puta trčao bila nešto udaljenija. I dalje su druge žene bile njegova glavna preokupacija, a mama i ja tek sustanari pod njegovim trošnim krovom. Vremenom su mama i teta Borka ponovo komšijski i prijateljski počele da ispijaju kafe, a selo je, zauzeto novom Mitrovom avanturom, zaboravilo na doskorašnje rivalstvo najboljih prijateljica. Verovatno osećajući grižu savesti, Borka je prema mojoj majci bila gotovo ponizna, zaštitnički nastrojena i uvek spremna da joj pritekne u pomoć. Oca su sada, u pola glasa, ogovarale, povezane sličnom izdajom i razočarenjem. Kad je došlo vreme za srednju školu, i Ðorðe i ja nastanili smo se u ðačkom domu u obližnjem gradiću, zbog čega su naše majke bile srećne. - Ako ti šta zatreba, uvek imaš njega - govorila je majka. - On je njoj, Stevanija, uvek bio kao stariji brat, pa nemoj da se brineš kako će se ona snaći u gradu jer nije sama - dodala bi teta Borka. Život u gradu Iako novi i dugačiji, uz pomoć mog dragog Ðorða život u gradu postajao mi je sve miliji. Posle početnog prilagoðavanja i zbunjenosti seoskog deteta, u meni se probudila nova Nada, samostalnija i snalažljivija. Ðorðe i ja išli smo u isti razred, pa smo zajedno prelazili gradivo i pripremali kontrolne zadatke. Preko školske zadruge pronalazili smo povremene posliće, a novac tako zaraðen zajedno smo i slatko trošili. U paru smo otkrili i čari bioskopa, dugih šetnji gradskim alejama i slast sladoleda u kornetu. Pošto smo jedno prema drugom oduvek osećali neku vrstu bratsko-sestrinske privrženosti, na produbljenje odnosa nikada nisam pomišljala. Zato me je zbunio poljubac koji je Ðorðe spustio na moje usne u hodniku ðačkog doma krišom jedne večeri. Okrenula sam se i otrčala u sobu, gde sam cele noći dodirivala usne koje su gorele od poljupca preispitujući svoja osećanja prema Ðorðu. Zaključila sam da se i on meni dopada na način o kojem dotad nisam razmišljala, da leptirići u mom stomaku nisu rezultat prijateljstva, kao i da su držanje za ruku i poljupci isuviše intimni da bi bili prijateljski. Narednog dana na velikom odmoru ja sam njega prva poljubila, praćena setnim pogledima drugarica iz razreda, koje su sve redom bile nesrećno zaljubljene u nedostižne momke. Moj Ðorðe bio je dobar i neiskvaren, poznavala sam ga jednako dugo i jednako dobro kao sebe. Upravo zato sam, ustreptala i nervozna, baš njemu poklonila cvet mladosti. I njemu je to bio prvi put. Tako smo zajedno otkrili strast, potpuno predavanje i neobuzdanu ljubav. Ponekad bih pokušala da zamislim srećne osmehe naših majki kada bi saznale za ljubav koja je buknula izmeðu nas, za sreću koju zajedno doživljavamo i planove za zajedničku budućnost. Kada smo maturirali, zaposlili smo se u gradu, iznajmili smo skroman, namešten stančić i otputovali na selo roditlejima da im saopštimo novosti. Gledana očima ljubavi, toplina našeg doma učinila mi se jačom nego što je pamtim, a činilo mi se i da su odnosi izmeðu mojih roditelja bili bolji. Već u godinama, otac je bio privrženiji ženi, kući i porodičnom imanju, pa je i majka bila veselija. Nismo dobili blagoslov - Majko, oče, nešto bih vam rekla - počela sam svečano, dok smo dobro raspoloženi i srećni zbog susreta posle dužeg vremena sedeli pod krošnjom starog hrasta pred kućom. I oni su znali da mi je vreme za udaju pa sam verovala da će podeliti moju sreću. - Ðorðe i ja smo se zavoleli, zabavljali smo se u gradu neko vreme, pa smo odlučili da se venčamo i započnemo zajednički život - namerno sam prećutala gnezdo koje smo već svili jer se ono kosilo sa patrijarhalnim vaspitanjem koje je, makar deklarativno, još uvek bilo zastupljeno na selu. Umesto osmesima i zagrljajima, moje reči dočekane su skamenjenim licima i razjapljenim ustima. Oboje su ćutali kao zaliveni. - Nije vam drago zbog mene? - zbunila sam se misleći da je ipak u pitanju iznenaðenje izazvano nenadanom vešću. - Možda ti je rano za udaju - tek da nešto kaže oglasio se otac pa, promrmljavši da mora da nacepa drva, zamakao je iza kuće. I majka se opravdala neodgodivim poslom i, uz nevešto objašnjenje, otišla je ostavivši me zbunjenu. Uputila se prema Borkinoj kući pa sam verovala da će se vratiti optimističnija, sa blagoslovom naše ljubavi, jer sam se nadala da je Ðorðe bolje od mene argumentovao razloge "za". U povratku, Borka ju je ispratila zabrinutim pogledom, videla sam to. čudila sam se. Šta li je odjednom našim roditeljima pa ne odobravaju ono što bi svaki čovek jedva dočekao, pitala sam se. Ušla sam u kuću, odlučna da sačekam da se stvari slegnu jer sam čvrsto verovala da će, kad vide da se iskreno volimo, ipak blagosloviti našu ljubav pre nego što se Ðorðe i ja vratimo u grad. Tužna i razočarana, sedela sam u devojačkoj sobici osluškujući tupe udarce sekire ispod prozora. Prestali su kad je majka prišla ocu šapućući tiho, ali dovoljno razgovetno da bih razumela: - Pobogu, Mitre, prekidaj ovo dok nije kasno. - Mogla je ženetina preko puta bolje vaspitati sina pa ne bi zavodio neiskusne maloletnice - uzvratio je osorno. - Nije Ðorðe kriv, niko nije kriv, važno je zaustaviti sve dok ne bude kasno. Preklinjem te, učini nešto - na ivici plača molila je majka, na šta je otac, ostavljajući je bez odgovora, uzeo novu cepanicu i nastavio da radi kao da je nema. U sumrak sam se našla sa verenikom. I njega je iznenadilo neodobravanje njegove majke. - Navela mi je neke bezvezne razloge, kao, imala je u planu neku devojku za mene iz susednog sela, mislila je da ću se vratiti na selo... Sve je to bezveze, nikad mi se nije mešala u društvo, a zna dobro da mi je u gradu bolje nego ovde. Ne razumem - bio je zabrinut. - A šta misliš da oboje sutra porazgovaramo sa njima i otvorimo karte? - predložila sam. I zaista, sutradan smo se, držeći se za ruke, suočili sa njima. - O čemu se radi? Zašto se ne radujete našoj ljubavi? - pitao je Ðorðe. - Niste jedno za drugo i pogrešno je to što želite da se venčate - oglasila se neodreðeno Borka. - Kako nismo ako se dobro slažemo i volimo? - uključila sam se. - Ne mora, deco, svaka ljubav da bude prava. često čovek pogreši. Mitre? - tražila je majka očevu pomoć, na šta je on reagovao gore nego što smo mogli da zamislimo. - Ako se venčate, ne izlazite mi na oči, završili smo za sva vremena! Ðorðe i ja samo smo se pogledali, razumeli smo se bez reči, svako je u svojoj kući spakovao stvari i otišlli smo. I njega i mene tužnim pogledom ispratile su majke ćuteći i uzdišući. Možda bi one prihvatile našu ljubav da nije bilo onoga ko je odlučivao, ko se pitao i bio strah i trepet - mog oca. - Verovatno je on imao duge planove za mene - pokušala sam da pronaðem opravdanje za njegovo ponašanje. Šta god bilo u pitanju, jasno nam je stavio do znanja da smo nepoželjni u selu i to je dovoljno - zaključio je Ðorðe. Pogrešan korak Nesrećni što naša ljubav nije naišla na odobravanje naših roditelja, odlučili smo da se ipak venčamo. Ubrzo sam zatrudnela. Ðorðe je bio pažljiviji prema meni nego ikada. "Prenela" sam trudnoću i prve trudove dobila sam u bolnici. Poroðaj mi je, kao i većini žena, bio bolan i težak ali, kad sam začula plač moje bebe, verovala sam da su sve muke iza mene. Zažmurila sam samo na sekund, a onda sam pogledala babicu koja je držala dete želeći da se uverim da je zdravo i normalno. Strašan bol presekao me je posred grudi kad sam videla noge i ruke moje bebe. I nožni i ručni zglobovi bili su užasno deformisani. A bila je curica, i plakala je kao sve bebe... I ja sam zaplakala. Dali su mi je da je podojim, a ja sam istog trenutka prema tom smežuranom biću osetila ljubav uprkos primetnim anomalijama. I Ðorðe je video bebu, bio je iznenaðen ali i raznežen kao i ja. Narednih dana doktori su obavili detaljne pretrage naše Vere. Ustanovili su da ima srčanu manu, čime se naša briga za njeno zdravlje dodatno povećala. Njen poremećaj nazvali su nekakvim sindromom čiji su uzroci, kao i kod većine teških oboljenja, bili nepoznati. Nakon početnog šoka navikli smo se na činjenicu da je naše dete drugačije od ostalih i podizali smo je sa mnogo pažnje i ljubavi. Bila je neobično inteligentno i dobro dete. Prohodala je, navikla se na deformitet i naučila je čak i da trči. Bila je vešta i hitra iako je bilo tužno gledati je. Kad su joj bile tri godine, ponovo sam ostala trudna. Nadali smo se da će ovoga puta sve biti u redu, ali prevarili smo se. Ljubica je roðena sa istim deformitetima kao i Vera, samo jače izraženim. I tada sam plakala, zabrinuta za budućnost svoje dece. Baš tih dana od poznanika iz sela do nas je doprla vest da je umro moj otac. Zabolelo me je to što nam nisu javili da doðemo na sahranu, ali bilo je očigledno da je majka i u tim trenucima htela da ispoštuje njegovu želju. Uz dvoje dece sa posebnim potrebama dobijala sam socijalnu pomoć pa, i pored toga što nisam bila zaposlena, živeli smo pristojno, uskraćeni za jedinu stvar koju ni sav novac sveta ne bi mogao da kupi - zdravlje. Devojčice su, obasute našom ljubavlju, bile vesele i srećne. Bilo mi je žao što smo morali da ih upišemo u specijalnu školu jer su u druženju sa mentalno nedovoljno razvijenom decom teško napredovale. često sam, isrpljena i tužna, klela sudbinu kriveći je za težak život. Onda nas je Ðorðe napustio. Tek tako, preko noći. - Sve ovo postalo mi je preteško, žao mi je, a našao sam drugu ženu - kratko je rekao i vrata zajedničke patnje zatvorio za sobom. Nemajući drugog izbora, vratila sam se sa decom na selo, majci. Ubrzo je i ona obolela, pa je na moja leða pao i teret brige o njoj. Mnogo mi je pomagala Borka, bez čije podrške ne bih mogla. Jednog jutra majku sam zatekla mrtvu u krevetu. I ona me je ostavila, tužno sam zaključila. - Sirota moja Stevanija, šta je sve preživela, dobro je dočekala ove godine - komentarisala je ona uvek obaveštena komšinica. - Koliko ju je Mitar napatio, nije se posle njega naživela. Onda, tvoja deca... Sve to ju je dotuklo. Šteta što ranije Ðorðu i tebi nisu rekli da ste brat i sestra, pa da ne stvarate bedu. - Kakav brat i sestra, šta pričate? - trgnula sam se. - Zato te je Ðorðe ostavio, zar ne? Nekako je saznao? - bila je primetno iznenaðena. - Ostavio me je zato što se nije iživeo u mladosti, pa mu je teret života postao pretežak - gotovo uvreðeno sam rekla. - Kćeri moja - uhvatila me je za ruku. - Celo selo zna da je Mitar Ðorðev otac. Zato su vam deca nakazna. Grešni Mitar nije hteo da vam kaže da ne bi priznao svoj greh, a sirota Stevanija na svoju ruku ništa nije smela da učini. Ustala sam i istrčala na dvorište gde sam pored prvog stabla ispovraćala dušu. Mislila sam da ću umreti. Baš u tom momentu ugledala sam Borku, išla je prema mojoj kući. Mislila je verovatno da povraćam od slabosti i tuge za majkom pa me ništa nije pitala. Ostala sam tako neko vreme povezujući činjenice u glavi. Otuda toliko protivljenje našem braku, tolika tajnovitost... Prokleti bili, zar niko nije imao hrabrosti da nam kaže... Ne, to ne može da bude istina. Sa takvom istinom ne bih preživela, a ko bi onda podizao moju decu, moje anðele... Odlučila sam da ne ispitujem dalje i da ništa ne proveravam. Nadam se da će i Borka sa ovog sveta otići nosećći tajnu kao i moji roditelji, jer ja tu istinu ne želim da znam.
Lajkuj ovaj stih:
 

Potez očajnika

   (upisano: 12 Jun 10, 10:56) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sve što sam u životu želela svodilo se na to da pored sebe imam čoveka koji će me iskreno voleti. Mislila sam da sam udajom za Sinišu rešila taj "problem", ali sam se prevarila. Sasvim slučajno čula sam razgovor između njega i našeg kuma, posle kojeg sam, shvativši da Siniša zapravo samo glumi da me voli, odlučila da ipak pronađem ono što želim Oduvek sam menjala raspoloženje u zavisnosti od vremena. Ako je napolju bilo tmurno, tonula sam u sivilo. Jednostavno, to je bilo jače od mene. Toga dana kiša nije prestajala. Osetila sam neopisivu nelagodnost, što zbog sivila, što zbog hladnoće koja se uvukla u memljivu motelsku sobu. Skrštenih ruku sedela sam na krevetu pokušavajući da trezveno razmislim o svemu. Uostalom, iznajmila sam sobu na periferiji grada da bih na miru mogla da donesem ispravnu odluku. Osećala sam se bedno. Kako sam smela sebi to da dopustim, pitala sam se. Nešto u meni govorilo mi je da sam postupila ispravno jer - dugačije se nije moglo! A opet... Sinišu sam upoznala na studijama. Lagala bih kada bih rekla da je to bila ljubav na prvi pogled. Sada, posle šest godina braka, znam da me on zapravo nikada nije voleo. Bio je moj vršnjak, student treće godine engleskog jezika a u moj rodni grad došao je iz Crne Gore. Razlikovao se po mnogo čemu od ostalih momaka koje sam poznavala: bio je slobodniji i otvoreniji i, što je najvažnije, u meni nije video kćerku poznatog profesora. U stvari, nije znao ko sam ja... ili sam tako mislila. Sve u svemu, odgovaralo mi je da se zabavljam sa nekim ko u meni ne vidi samo nasledstvo i ugledno ime. Svi ostali momci prilazili su mi sa srahopoštovanjem. Siniša je bio drugačiji. Iako mi se nije mnogo sviđao, odlučila sam da pokušam da ga osvojim iz jednog jedinog razloga: želela sam da budem voljena. Međutim, bila je to moja velika greška! Naša veza počela je neozbiljno, lepršavo, pa ni u najluđim snovima nisam pomišljala da će jednoga dana postati moj muž. Udala sam se Kada sam roditeljima saopštila da želim da se udam za Sinišu, bili su oduševljeni. Zapravo, da sam im tada rekla da ću se venčati sa kim bilo, isto bi reagovali jer je svaka moja želja za njih bila zapovest. Oduvek su se trudili da mi udovolje. Kupili su nam stan, a onda su i Siniši i meni našli posao. Međutim, prve noći u našem stanu shvatila sam zastrašujuću istinu... da ga ne volim... Vremenom će biti bolje. Rodiće se ljubav, mislila sam čekajući da me savlada san. Meseci su prolazili, rodila sam dete a još uvek ga nisam zavolela. Na razvod nisam pomišljala jer tu je sada bila moja Ivana, moja uteha, malo biće koje mi je pružalo bezuslovnu ljubav. Nastavila sam da živim u nadi da će se moja osećanja jednoga dana promeniti. Čak sam osećala grižu savesti što ne mogu da uzvratim mužu ljubav. Saznanje da se poigravam nečijim emocijama mučilo me je sve do dana kada sam, sasvim slučajno, čula razgovor između Siniše i našeg kuma Veselina. - Zašto mučiš i sebe i nju? Najbolje je da se lepo raziđete i da svako ode svojim putem. Ovo ničemu ne vodi... - objašnjavao je Veso. - Daj, nemoj da budeš smešan! Niko se ne muči. Meni je dobro uz svu pomoć njenog oca, a Nataša me voli i veruje da ja nju volim. Oduvek je želela da je neko voli, poštuje i uvažava kao ličnost, da konačno izađe iz senke svog oca, profesora Ignjatovića. Ja joj to pružam, a ona meni sve ono što nisam imao u Crnoj Gori: komfor i sigurnost. Međusobno se nadopunjujemo... - Znam... Samo mi je žao. Nije ona to zaslužila. - Veseline, ne varam je i neću je prevariti! Toliki negativac nisam. Uostalom, i da hoću, ne bih mogao zbog Ivane. Obožavam svoje dete i ne želim da se jednoga dana postidi svoga oca. Nataša ništa ne primećuje. I, ako ti budeš držao jezik za zubima, neće primetiti. Nečujno sam otišla u kupatilo. Nisam želela da primete da sam čula razgovor. Začudo, nije mi bilo nepodnošljivo teško, štaviše, osetila sam ogromno olakšanje. Griža savesti nestala je za tili čas. Znači, isti smo. Oboje smo lažovi. Godinama obmanjujemo jedno drugo. Ipak, mučilo me je to što nikada nisam bila voljena. Verovala sam da me Siniša voli i to mi je davalo snagu da nastavim. Sada je ta iluzija nestala. Ne, neću tražiti razvod. Zbog Ivane, dete nije krivo. A mi... zaslužujemo jedno drugo, mislila sam. Nastavili smo da živimo u lažima. Svaki dan uveravao me je u svoju ljubav, obasipao me je pažnjom, ja sam njemu govorila da bih umrla kada bi me ostavio, i davala sam mu dovoljno novca za njegove potrebe. I, iskreno, kada bih se pretvarala da posmatram pozorišnu predstavu u kojoj smo mi glumci, sigurna sam da bih se dobro zabavljala. Jedino što je bilo iskreno među nama bila je činjenica da nikada nećemo biti neverni - zbog Ivane, naših poznanika i prijatelja, i mog oca, naravno. U krajnjoj liniji i zbog nas samih, jer bi takav gest sigurno uništio naš brak koji nije bio zasnovan na ljubavi. Udovac sa dvoje dece Baš u vreme kad je Sinišina i moj "ljubav" kulminirala, u naše susedstvo doselio se novi komšija Jugoslav, udovac sa dvoje dece. Njegova žena nastradala je tri godine ranije u saobraćajnoj nesreći. U početku nisam obraćala pažnju na pridošlicu. Javljali smo se jedno drugom u prolazu i ponekad bismo razmenili poneku reč, iz pristojnosti: "Baš je danas zahladnelo" ili "Da li ste možda čuli kada ćemo dobiti vodu?" Ivana se družila sa njegovim mlađim sinom. Mali Igor dolazio je u naš stan i, posmatrajući ga kako se igra, shvatala sam koliko mu nedostaje majka. Baš zato trudila sam se da uvek napravim kolače ili druge đakonije da bih mogla da mu ih ponudim. I Siniša je bio bolećiv na dečaka, uostalom, uvek je prema deci bio pun ljubavi. Igora je često u šali nazivao zetom a Ivana i komšijin dečak postajali su nerazdvojni. Ako su danas ručali kod nas, sutradan bi obavezno otišli Jugoslavu, ali mi se porodično nismo družili. Da me je neko tada pitao kako izgleda moj prvi komšija, verujte da ne bih umela da mu odgovorim. Jedino bih rekla da ima dvojicu sinova... Nerado se sećam petka, dana kada je Siniša otišao na službeni put. Kažem nerado, jer se tada moj život potpuno promenio. Ili je bar počeo da se menja. Ivanu sam te noći ranije odnela u sobu da spava. I sama sam bila umorna, jedva sam čekala da se udobno smestim na trosed, pred televizor. éelela sam da za trenutak zaboravim ulogu "srećne i voljene" supruge. Tek što sam se opustila, oglasilo se zvono na vratima. Ustala sam gunđajući da vidim ko me to ometa. Preda mnom je stajao Jugoslav i kulturno se izvinio što dolazi nenajavljen. - Pokušao sam da vas pozovem telefonom ali se sve vreme niko nije javljao. Pošto sam video svetlost u nadvratniku, pomislio sam da vam je aparat u kvaru i... - Da, da, znam. Ja sam ga isključila, želela sam da se malo odmorim - prekinula sam ga. - Još jednom se izvinjavam što sam vam narušio mir. Zapravo, želeo sam da pozovem vašu porodicu sutra na ručak. Znate, Igoru je rođendan, a mi ovde ne poznajemo baš nikoga. A on se veoma vezao za vas i vašeg muža, o Ivani da ne pričam. Nju naprosto obožava... Govorio je brzo ne gledajući me u oči. Odjednom sam shvatila da stojimo nasred hodnika i da je nepristojno što ga nisam pozvala da uđe. Da bih ispravila grešku, predložila sam sledeće: - U redu, doći ćemo. Ali, pod jednim uslovom: da ja napravim Igoru tortu... Bio je oduševljen mojom idejom. Zahvalio mi se najmanje deset puta a potom je, smeten, otišao. Zaista je bio smešan, kao zaljubljeni srednjoškolac. Zaljubljeni srednjoškolac, proletelo mi je kroz glavu. Zaboravljena osećanja Da li je moguće posle svih ovih godina? Osetila sam slatku tremu. Odmahujući glavom, kao da želim da rasteram misli, vratila sam se lenčarenju ali su me sve vreme progonile te dve reči: "zaljubljeni srednjoškolac..." Tada sam postala svesna činjenice da prema Jugoslavu gajim neka, do tada neotkrivena ili možda davno zaboravljena, osećanja. Cele noći pred očima mi je bio njegov lik. Razmišljala sam o tome koliko je dobar otac, požrtvovan i nežan. Vrtela sam film i hiljadu puta ponavljala naše šture ratgovore na stepeništu, u prolazu... U neku ruku osećala sam i grižu savesti, shvatila sam da u mislima varam Sinišu. Jer, za mene prevara nije značila samo fizički kontakt. Mislila sam da će jutro sve izbrisati. Ma, to je bila prolećna noć. Ujutro će biti drugačije... Vratiću se u dobro uvežbanu kolotečinu. Međutim, jutro mi nije donelo olakšanje, i dalje me je progonilo isto osećanje. Možda sam sve umislila, biće da je tako, pokušala sam da ubedim sebe. Potrebna mi je iskrena ljubav pa vidim i ono čega nema. Međutim, bilo je to jače od moje volje. Nesvesno sam sve vreme molila Boga da se Siniša ne vrati s puta, da ga nešto spreči, bilo šta, samo da sama odem Jugoslavu. I, moja molitva je uslišena... Tokom ručka bilo je veoma prijatno. Razgovarali smo upadajući jedno drugome u reč. Savršeno smo se razumeli. Zaokupljena igrom, deca nisu obraćala pažnju na nas pa smo sasvim slobodno mogli da razgovaramo o svemu. - Pomalo mi je neprijatno, Nataša, ali ja sam iskren čovek i ne volim da lažem. Znaš, posle svih ovih godina samoće i bola, prvi put se osećam ispunjenim. Sa tobom mi vreme brzo prolazi, sa tobom mogu da razgovaram. Ti si... Mislim da znaš šta hoću da kažem... Ti... - zamuckivao je stideći se svojih osećanja. - Razumem, Jugoslave. Veruj mi da se i meni dešava isto. I mislim da bi bilo bolje za oboje da prestanemo da se družimo. Deca treba da se viđaju... ali mi ne! Ni porodično, ni nasamo, nikako! - zvučala sam sigurno kao da znam šta hoću, kao da sam donela konačnu odluku. Ali sve je bila laž! Nisam ustala ni otišla, nisam se povukla ni vratila u porodično okrilje. Ne! Te noći prevarila sam muža. Dotad sam mislila da ljudi lažu kada kažu: "Ne znam kako se to dogodilo. Bilo je jače od mene." Ali ja doista ne znam kako se to dogodilo i, zaista, bilo je jače od mene. Ivana i ja vratile smo se kasno u stan. Začudo, nisam osećala grižu savesti. Bila sam srećna i ispunjena. Prvi put voljena. Kada sam otključala vrata, primetila sam da se Siniša vratio. - Pa, gde ste vas dve? Premro sam od straha... Zvao sam prijatelje, tvoje roditelje, čak sam razmišljao o tome da se obratim policiji za pomoć. Istina me je uništavala - Pobogu, zašto paničiš? Bile smo na rođendanu malog Igora - smireno sam odgovorila. - Dobro, Nataša, da li si ti normalna? Znaš li kakva su vremena? Trebalo je da mi ostaviš poruku... - prekorevao me je. Nisam ga čula. Moje misli bile su zaokupljene nečim drugim. Jugoslavom i našim dogovorom za sutrašnji sastanak. Kako to da izvedem, pitala sam se. Sutradan sam slagala da idem na kafu mojoj kumi Jasmini. - Ništa nemoj da pitaš, samo hoću da ti kažem da sam sa tobom! - javila sam joj telefonom. - Zvučiš kao srednjoškolka... Dobro, na tvojoj sam strani, šiparice! - Jasmina me je čitala kao otvorenu knjigu. Taj dan i naredni meseci protekli su kao u najlepšem snu. Sa Jugoslavom sam uživala, a moj odnos sa Sinišom postajao je sve nepodnošljiviji. Sve teže mi je bilo da glumim zaljubljenu suprugu, a on se sve više trudio oko mene. Osetio je promenu i znam da jestrahovao. Ovoga puta s razlogom. Jer, koliko god da je naš brak naizgled bio dobar, nikada nije bio u kritičnijem stanju. Koliko god sam tolerisala laži, istina me je sve više uništavala. éelela sam da sve prekinem i da zauvek ostanem sa Jugoslavom. Ali, to je bilo nemoguće... zbog naše dece. Ivanu nikada ne bih dovela u položaj da bira između mene i oca. I baš su naša deca dala prvi nagoveštaj da se tajna veza ne može nastaviti. - Jesi li ti sada moja mama? - bezazaleno me je upitao Igor. Nisam znala šta da mu odgovorim. Plašila sam se da ga ne rastužim jednostavnim odgovorom: "Ne, Igore, nisam. Tvoja mama je otišla..." Smetena, na pitanje sam detetu odgovorila pitanjem: - Zašto to pitaš? Da li ti je to možda neko rekao? - Nije, nije! Samo bih ja to voleo, i... - potom se podigao na prste pozivajući me rukom da se sagnem, da bi mi nešto šapnuo. - Video sam da te je tata poljubio. Igor me je načisto zbunio. Tek sada nisam znala šta da mu kažem. Pokušala sam da skrenem razgovor na drugu temu ali je on bio uporan. - Teta Nataša, stvarno te pitam: da li je Ivana sada moja sestra? - Igore, znaš da te mnogo volim... I bila bih srećna da si moj sin, ali ja nisam tvoja mama, a pošto se ti i Ivana lepo družite, onda moramo i ja i tvoj tata... - znala sam da zvuči glupo ali sam smatrala da je to najbolji način da detetu odgovorim. Kada se Jugoslav vratio, zabrinuto sam mu ispričala šta se dogodilo. - Smiri se, srediču to. Ali, samo da znaš, razmišljao sam o braku... - To je nemoguće! Udata sam. I Ivana... Igra koju je teško prekinuti Tek tada sam postala svesna činjenice da sam ušla u igru koju je teško prekinuti. Dogovorili smo se da se ne viđamo neko vreme. Čak smo se trudili da se u hodniku mimoilazimo. Kako mi je bilo teško tih dana... Nisam mogla normalno da funkcionišem. Razmišljla sam o tome koliko mi je taj čovek potreban, koliko mi znači. Jednoga popodneva kada nisam više mogla da izdržim, nazvala sam ga i dogovorili smo se da se nađemo u gradu. Bože, i sada zadrhtim čim se setim tog susreta. Potrčala sam mu u zagrljaj kao dete. Bez imalo stida, straha ili griže savesti, poljubila sam ga nasred ulice, pred svima. Ali, moj zanos bio je kratkog daha. Preko puta ukočeno je stajao posmatrajući nas u neverici, moj kum Veselin. Prišao mi je i zamolio Jugoslava da nas ostavi nasamo. - Ništa Siniši neću reći, ti treba da mu saopštiš. Nije u redu da ga lažeš, nije zaslužio. Ni on, ni Ivana... Od muke sam se nasmejala. - Kako možeš to da kažeš, i to baš ti? Dobro znaš da me ne voli. Ti najbolje znaš zašto je Siniša sa mnom. Pa, ti si mu rekao da me ostavi. Ne znam ko koga više laže! - uzbuđeno sam govorila. - Nataša, Nataša... U jedno moraš da budeš sigurna. On te nikada nije, niti će te prevariti. Čak mislim da te je zavoleo na neki, njemu svojstven, način. Uostalom, pomisli na Ivanu! Tek tada sam se setila našeg prećutnog dogovora da prevare neće biti. U tom momentu postala sam svesna činjenice da sam izneverila ne samo Sinišu nego i svoje dete. Potreslo me je saznanje da će ona jednoga dana, možda, ispaštati zbog licimerja i gluposti svojih roditelja. Nisam znala šta ću sa sobom... Ovo se mora okončati! U glavi mi je nastao potpuni haos. Jugoslav mi je prišao nežno me zagrlivši. - Da li je sve u redu? - Biće. Obećavam da će biti! - jedva sam izgovorila, a potom sam potrčala zaustavivši prvi taksi. Odvezla sam se u motel na periferiji. Čim sam ušla u sobu, kiša je počela da pada i padala je sve jače, a sa njom su odlazili svi moji slatki snovi. Nestala je i moja najveća želja... da ću biti voljena i da ću voleti. Nisam smela da napustim Sinišu. Od početka smo izabrali pogrešan put i oboje smo igrali istu igru. Doduše, ja sam bila negativac. Umila sam se i smireno napustila sobu. Kada sam stigla kući, tužno sam rekla Siniši: - Mislim da bi trebalo da napustimo grad. - U pravu si. Vidiš šta se sprema - tiho je potvrdio. Otišli smo posle dva dana. Sa Jugoslavom se nisam oprostila. Nikada više ništa nisam čula ni i o njemu ni o njegovoj deci. Ni danas ništa ne znam. Možda je tako bolje. Vreme je prolazilo, a ja sam strepela i očajavala. Novu snagu ulio mi je moj sin Boško. Rođen je dva meseca pre vremena. Jednom prilikom posetili su nas prijatelji. äalili smo se i razgovarali o svemu i svačemu, p ai o tome na koga Boško liči. - Ma, na prvog komšiju! - rekao je prijatelj u šali. Nešto me je pogodilo kao grom. Prebledeli smo i Siniša i ja. On se prvi povratio pa se nasmejao, doduše, nervozno. - Sigurno! - rekao je moj muž prihvativši šalu. Siniša nikada ne spominje Jugoslava niti me pita bilo šta u vezi sa njim. A ja ćutim. Jedino Ivana, ponekad, u priči pomene Igora.
Lajkuj ovaj stih:
 

Izborila sam se sa vradžbinama i vratila sam muža

   (upisano: 10 Jun 10, 22:33) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Porodičnu harmoniju koju smo godinama gradili suprug i ja, sa nekoliko poteza pokušala je da uništi komšinica, inače udovica, Ivanka. Nije birala sredstva da osvoji mog muža, a posegla je za najsurovijim - zavračala ga je. Ipak, sreća i razum bili su naši saveznici - posle tri meseca odvojenog života, moj voljeni vratio mi se u zagrljaj. Srđana sam upoznala po završetku srednje škole. Bilo mi je tada devetnaest, a njemu dvadeset dve godine. Volela sam ga kao što se voli prvi i, izgleda, jedini put u životu, a voleo je i on mene. Venčali smo se dve godine kasnije kada sam završila višu turističku a on počeo da radi u školi kao nastavnik opštetehničkog obrazovanja. Ubrzo smo dobili Milicu, a godinu kasnije i Miloša. Bilo je to vreme kada smo morali da pazimo na svaki dinar. Živeli smo kao podstanari, ja još uvek nisam mogla da radim jer su deca bila mala, ali bili smo složni i ništa nam nije bilo problem. Tri godine kasnije, uz pomoć roditelja, kupili smo staru ali prostranu kuću. Potom je Srđan podigao kredit, i za samo nekoliko meseci obreli smo se u kući kao iz bajke. Zašto da se ne pohvalim, imali smo najlepše uređeno dvorište u ulici. U to vreme i ja sam dobila posao, pa je konačno sve došlo na svoje mesto. I bilo je tako dobrih dvanaest godina, a potom su počele da se dešavaju stvari na koje, nažalost, u početku nisam obraćala pažnju. Smatrala sam ih "sitnicama". Moje treće smene Radila sam u svojoj struci, u početku kao recepcioner, a pet godina kasnije kao šef recepcije jednog hotela. Plata jeste bila veća ali bile su veće i obaveze. Zbog obima i prirode posla, noćna dežurstva nisu me zaobišla. Među gostima našeg hotela bilo je ponajviše onih sa dubokim džepom a bilo je i udvarača. Naravno, bila sam ljubazna i profesionalno sam se smeškala, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da završim u nečijem krevetu. Milica, Miloš i Srđan bili su sav moj svet. Svega se sećam, ali u to vreme "sitnice" nisam umela da protumačim na pravi način. Naime, žica na kojoj sam širila veš bila je u zadnjem dvorištu i ponekad mi se činilo da nešto nedostaje, ali radilo se o sitnim stvarima (uglavnom čarape i donji veš), pa mi nije bilo ni na kraj pameti da brojim štipaljke i ono što prostirem. Nije me to opterećivalo niti sam u to vreme osetila da se Srđan i ja lagano menjamo. On je postajao sve odsutniji a ja sve nervoznija. - Milice, donesi mi crni grudnjak sa štrika, valjda se osušio. Hajde, požuri, zakasniću na posao! - doviknula sam iz sobe. - Tamo nema crnog grudnjaka - rekla je Milica nekoliko trenutaka kasnije sva zadihana. - Kako nema? Kako može da ga nema? U šta gledaš? - povukla sam je za kosu tako snažno da je briznula u plač, ogrnula sam kućnu haljinu i izašla na dvorište, ali na žici zaista nije bilo mog crnog brushaltera. - Zar si zaboravila da je sinoć nestajalo struje i da je vetar duvao kao lud. Čemu ti služe štipaljke, ne možeš tek tako da prebaciš veš preko žice - rekao je Srđan. - Da, u pravu si. Želela sam da zagrlim Milicu i da joj se izvinim, bilo je to prvi put da sam prema njoj bila gruba, ali ona je već pobegla u svoju sobu a ja sam užasno kasnila. Eto, to mi je ostalo u sećanju. O Srđanovim čarapama da ne govorim. Kada bih ih pokupila sa žice, uvek je poneka bila višak, bez svog para. Koliko sam ja njemu prebacivala da je nemaran i da ne gleda gde se izuva ni gde ostavlja svoje prljave stvari, tako je on meni govorio da nemam pojma o životu, da ne umem čestito ni da prostrem veš. I, počeli smo da se prepucavamo. Moj otac je često govorio da se gvožđe kuje dok je vruće i da porodica nije porodica ako se ne zna ko u kući nosi pantalone. Dakle, odrasla sam u patrijahalnoj familiji, međutim, Srđan i ja ustanovili smo drugačije odnose, nikada nismo delili poslove na muške i ženske i podjednako smo uvažavali jedno drugo. Sve smo rešavali razgovorom i kompromisom. Ipak, dogodilo se nešto što mi je nametnulo osećaj griže savesti. Radila sam noćnu smenu, hotel je bio prepun, održavao se neki seminar, pa nisam stigla ni kafu da popijem. Nisam običavala da se kući vraćam taksijem, volela sam jutarnju šetnju i odlazak na pijacu ali tog jutra nebo je bilo olovnosivo i jedva sam čekala da se spustim u krevet. I baš u trenutku kada se taksi bližio našoj kući, ugledala sam Srđana kako trčeći ulazi u kuću. Bilo je šest ujutro, pomislila sam da haluciniram. - Otkud ti? - pogledao me je iznenađeno. - Došla sam taksijem, užasno sam umorna, a ti? Nisam znala da si počeo da džogiraš - odmerila sam ga od glave do pete. Ako je trebalo da sudim po onome što je imao na sebi, ništa nije bilo sumnjivo. Ni sveže izbrijan, ni namirisan, na sebi je imao samo patike i trenerku. Nasmešio se. - To ne bi bilo tako loše kada bi mi prešlo u naviku i ako bih uspeo da ostavim cigarete. Da, malo sam trčao, ali ne rekreativno, već zato što nisam mogao da spavam. Sat kasnije, kada sam ispratila decu u školu a Srđana na posao, zurila sam u tavanicu. Kada neko ima lepu ženu koja bar dva puta nedeljno provede noć van kuće, među "vukovima", nikakvo čudo što mu san nije dolazio na oči, razmišljala sam. Možda me je pratio. Gospode, da li je moguće da je ljubomoran i čime sam ga to navela da posumnja u moju vernost? Rasplakala sam se pitajući se zašto nisam završila neku drugu školu i zašto što ne radim "normalan" posao. U svakom slučaju, znala sam da ne smem da ostanem bez posla a to je podrazumevalo da uvek budem doterana. Nisam dozvoljavala Srđanu da mnome briše pod, ali primirila sam se a on je to iskoristio: sada je njegova reč bila poslednja, mogao je da ode i da se vrati kad god poželi, a ja se zaista nisam ljutila. Bilo da je sujetan ili ljubomoran, verovala sam da me voli i to sam morala da poštujem. Ivankina zloba Sada znam da Srđan zapravo nije tražio "svoja prava" već da sam mu ih nametnula ja svojim ćutanjem i podređenom ulogom kao da sam zaista zgrešila. Trajalo je mesecima, a onda je Srđan otišao da se istušira i svoj mobilni telefon zaboravio je ispred kupatila. I, stigla mu je poruka. Kao opomena, kao odgovor na sva pitanja koja su me mučila. Ljubavi, da li ona tvoja noćas radi? Javi da li dolaziš, ne mogu više da čekam. Kako sam se osećala? Kao da me je neko polio vrelom vodom, zabio nož u leđa ili pucao u srce... to ne bih poželela nijednoj ženi. U deliću sekunde sve se srušilo. Srđan je srušio ono što smo godinama gradili, izdao je i decu i mene, učinio je da mrzim sebe zato što ga volim. Pa, kome sam ja podilazila? Nije on patio od nesanice zbog mog posla i treće smene, naprotiv, jedva je čekao da mi vidi leđa, čak je i decu ostavljao samu u kući. Odlučila sam da mu ništa ne kažem jer sam se plašila da će postati obazriviji i da će me ismejati i napraviti budalom. Pretpostavila sam da se radi o ženi koja živi u našoj blizini. Srđan inače nije izlazio iz auta, a onog jutra utrčao je u kuću kao da dolazi iz komšiluka. Morala sam da saznam ko je ta žena. Otišla sam na posao u treću smenu kao da se ništa nije dogodilo, potom sam pozvala jednu koleginicu zamolivši je da me zameni. Očekivala sam da Srđan neće izaći iz kuće dok decu ne uhvati onaj prvi, najtvrđi san. Evo, prošle su od tada dve godine, sve se smirilo, ali ta noć, to osećanje izdaje, pomešane emocije... još uvek mi stoji knedla u grlu. Kada sam ugledala Srđana kako kao lopov otvara kapiju i trči u Ivankin zagrljaj... Ona je udovica, starija i od mene i od njega, lepuškasta i prilično popunjena. Javljale smo se jedna drugoj, sretale smo se u obližnjoj prodavnici. Bar da je poludeo za nekom mladom, ali ovo... Proradila je i moja sujeta. Zašto sa starijom i ružnijom? Zar je baš morao toliko da me ponizi? Ušla sam u kuću i spustila sam se na stolicu. Šok, neverica i bol blokirali su me do te mere da nisam mogla ni da zaplačem. Nisam znala koliko je sati ni koliko dugo ću čekati da se vrati, ni šta ću mu reći kada ga ugledam. Samo sam sedela i osluškivala svoje disanje. Da, bila sam živa, ali ispunjavao me je osećaj neke čudne praznine, kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. - Divna? - Srđan je zastao na vratima prebledevši. - Džogiraš? - trudila sam se da zvučim smireno, čak sam se i nasmešila. - Pa, pokušavam - nesigurno je odmahnuo rukom. - Mada nije lako. - Naravno, treba se izboriti sa onolikom ženom. Ja sam sitna, sa mnom je uvek bilo lako, ali sa onom kravetinom... - odmahnula sam glavom. - Šta to pričaš? - reagovao je kao bilo koji grešnik. Gledala sam ga pravo u oči i bila sam smirena kao nikada dotad. - Trčiš, Srđane, ali u sasvim pogrešnom pravcu. Stotinak metara, samo do Ivankine kuće. Izigrao si moje poverenje, potcenio si me i ne misliš na decu. Nije važno šta osećam, ali ovo ti nikada neću oprostiti. Uložila sam sve u ovaj dom i u vaspitanje dece, zato nemoj da se nadaš da će neka druga doći na moje mesto. Ja ostajem, a ti odlaziš. - Divna?! Kako možeš tako? Zaboga, volim te, kunem ti se da te volim! - možda je u tome bilo malo istine, ali "zaboravio" je da se izvini. Zapravo, sumnjam da bih mu oprostila čak i da je to učinio. Volela sam ga, izneverio me je, a šta su reči? Pokajanje i ljubav dokazuju se delima, nema čarobnih reči koje bi umanjile bol. - Molim te, nemoj da me prisiljavaš da činim ono što nikome neće doneti dobro. Ako ostaneš, ne računaj na to da ćemo deliti sobu, da ću i za tebe kuvati, da ću prati tvoj veš i da ću ostati verna kao što sam bila svih ovih godina. Dece što se tiče, njima ću sigurno pokazati kuću u kojoj njihov otac provodi noći. Zato, veruj mi, biće najbolje da pokupiš stvari i nestaneš. Pola sata kasnije stajao je preda mnom sa koferom u ruci. I plakao je. Ne znam da li je očekivao da će me dirnuti, pa da ću mu sve oprostiti. Pred očima mi je igrao Ivankin lik i scene njihovog ljubavnog zanosa, a to nije izazivalo samo bol, već i mučninu. - Zbogom, Srđane - rekla sam mirno. Počela sam da plačem tek kada je izašao i za sobom zatvorio vrata. Sve mi se nakupilo. Boleo me je svaki delić tela, mislila sam da ću eksplodirati. Ipak, morala sam da nastavim dalje zbog dece. Nije bilo lako, pogotovo kada je trebalo da im objasnim kuda je tata "nestao". Laži nisu dolazile u obzir, nisam mogla doveka da ih lažem, ali nisam smela ni da budem previše direktna. - Eto, i stari se ponekad ponašaju kao deca. Posvađali smo se, malo smo ljuti jedno na drugo, i zaista ne mogu da vam kažem kada ćemo se pomiriti. Ja čak ne znam kuda je tata otišao. U svakom slučaju, treba da znate da vi niste krivi i da vas oboje mnogo volimo - Ivanku nisam spomenula. Pomoć nepoznate devojke Pomirila sam se sa sudbinom. Vera, moja bliska prijateljica, uspela je da me ubedi da to nije moja bruka, već da je zapravo Srđan ponizio sebe. Nije dozvolila da padnem u malodušnost i depresiju i nije odustajala od namere da me povede jednoj vidovitoj devojci. - Čemu to? - nije mi se dalo. - Zato što osećam da još uvek volite jedno drugo. Druge možeš da zavaraš, ali mene, teško. Smem da se zakunem da tu nisu čista posla i da tvoj Srđan nije svestan toga što radi. Danima sam razmišljala o njenom predlogu. Bila je u pravu, još uvek sam volela Srđana. Zar da odustanem od svog braka samo zato što ga je Ivanka omađijala? Odlučila sam da se neću predati bez borbe. Možda je bilo dobro to što smo bili razdvojeni gotovo tri meseca. Strasti su se smirile, mogla sam da sagledam stvari iz drugog ugla i da razmišljam racionalno, naravno, u korist svoje i Srđanove sreće, i u ime budućnosti naše dece. - Čekaj, šta je ovo? - upitala sam Veru kada smo se odvezle u susedni grad i kada je parkirala auto ispred stambene zgrade. - Divna, sediš na ušima - opomenula me je. - Ne idemo ni kod kakve babe, već kod mlade devojke. Nema bacanja pasulja, kristalnih kugli i slepih miševa. Kao dete, ona je doživela kliničku smrt i sada je dovoljno da te uhvati za ruke pa da te pročita kao otvorenu knjigu. I mesta, i prošlost, i budućnost, sve, bez greške. Ne mogu da verujem da nisi čula za nju... Hajde, izlazi - uzela je svoju tašnu i ja ćutke krenuh za njom. Vera me nije slagala, devojka je zaista bila mlada i lepa, na sebi je imala majicu i farmerice. Stan je bio ukusno uređen, bez ijednog "veštičjeg rekvizita", pa sam prvo pomislila da je njen život veoma uzbudljiv. Uhvatiš nekoga za ruku i pročitaš mu misli... Nije imala urokljive oči niti me je fiksirala pogledom, čvrsto me je držala za ruke kao kada prijateljica teši prijateljicu, i pričala je... pričala... Videla je mesto iza moje kuće gde je bio zakopan sav moj donji veš koji je nestajao sa žice, Ivanku je opisala do detalja, baš kao i prilaz njenoj kući i prag ispod kojeg su bile odložene Srđanove čarape, da on uvek trči njoj. - Još uvek volite svog supruga i zato mu pomozite, što pre. Na teškim je mukama, kao i svaki omađijani čovek, kaje se a ne zna na koju će stranu i sve češće pomišlja na ono najgore. Recite mu da pronađe svoje čarape, a vi otkopajte veš i sve to zapalite. Poslušaće vas, znam, osećam da jedva čeka da mu pomognete. Deca su vam zdrava, pred vama je još mnogo ljubavi i zajedničkih godina. - A šta ako se sve ponovi? - upitah. - Neće se ponoviti. Kada se zlo pretvori u prah i pepeo, svenuće i onaj ko vam je to učinio - devojka me toplo pogleda i pusti moje ruke. Nikada pre, a ni posle toga, nisam osetila takvu toplinu i savršeni mir u svom srcu. Preplakala sam na putu do kuće. Šta je bilo, bilo je, Srđan je bio pod uticajem crne magije, trenutno "neuračunljivim" ljudima ne može se ništa zameriti, oprostila sam mu sve. I molila sam Boga da izdrži samo još jednu noć, makar i u Ivankinom zagrljaju. Sutradan je bilo upravo onako kako mi je ona dobra devojka kazala da će biti. Nije mi bilo teško da kopam po svom dvorištu gde sam, uzgred, pronašla sve svoje stvarčice, ali susret sa Srđanom, moja priča i njegov unezvereni pogled, podizanje Ivankinog praga (a sve smo morali da obavimo tako da ona ne zna, brzo, dok se ne vrati sa pijace), ćutanje, uzdasi, suze... U trenutku kada je vatra buknula, Srđan me je čvrsto uhvatio za ruku, a ja nisam znala da li mi srce udara od njegovog dodira ili od sreće što se zlo koje nas je razdvojilo pretvara u prah i pepeo. - Čekaj me, doći ću... sigurno ću doći - rekao je pre nego što sam pošla u našu kuću. Dva dana kasnije ponovo je stajao na našem pragu, neobrijan, neispavan, nešto mršaviji i tamniji u licu, ali to nije bilo razlog da ga ne dočekam raširenih ruku. I nisam počeli iznova, taj period zakopali smo za sva vremena i nastavili smo tamo gde smo jednom stali - u vreme kada nismo delili poslove na muške i ženske, kada smo razmišljali kao jedno i kada niko nije bio dominantan. Kažu: "Ono što nas ne ubije, čini nas jačim". Istina je, a sada više nego ikada verujem u tu izreku. Ne razmišljam o onome šta je moglo da bude, uživam u sreći i našoj ljubavi koja je jača nego ikada. I nimalo mi nije neprijatno kada sretnem Ivanku. Ostarila je preko noći, pretvorila se u staricu, sedu i izboranu, sa kožom boje pepela...
Lajkuj ovaj stih:
 

Iza očiju javnosti

   (upisano: 09 Jun 10, 22:12) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Naivno sam mislila da je svet ružičast, svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Uživala sam u svojoj lepoti i moći koju mi je donosila pista. Međutim, ljubav me je protresla kad sam se najmanje nadala, moj voljeni nije bio onakav kakvim se predstavljao niti su njegovi poslovni bili vredni poštovanj. Bila sam atraktivna devojka koja je oduvek svojom pojavom i ponašanjem privlačila pažnju muškaraca. U tome mi je u velikoj meri pomogla i manekenska karijera koja mi je omogućila udoban život, putovanja po celom svetu i, naravno, ugled i prestiž koji sam uživala u domaćim krugovima gradskog džet-seta. Po prirodi sam bila vrlo površna osoba, posmatrala sam svet kroz ružičaste naočare svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Najblaže rečeno, bila sam vrlo razmežena i naviknuta na to da se čitav svet vrti oko mene, pa su me i najbliži ponekad doživljavali kao arogantnu i vrlo uobraženu osobu. - Lana, da te ne poznajem sve ove godine, stvarno bih ponekad mogla da pomislim da si prava, prepotentna kučka - bila je direktna Vanja, moja mlađa sestra. - U suštini, znam da se plašiš da ćeš izgubiti pozicije koje si stekla i da ti je potrebno da te muškarci obožavaju, ali mislim da počinješ da preteruješ. - Ti si prva i poslednja osoba kojoj dozvoljavam da mi se na takav način obraća - besno sam odgovorila. - Idealista si, Vanja, mnogo veruješ ljudima koji će ti jednog dana, kada se tome najmanje nadaš, zabosti nož u leđa. Ne želim da mi se to desi i zato im uvek dajem do znanja da sam najbolja i najlepša i, ma koliko ti se to čini prepotentnim, to je činjenica. Nemoj da zaboraviš, veoma je važno biti svestan sebe i svojih kvaliteta. - Ma, radi šta hoćeš, upozorila sam te - slegla je ramenima i dodala: - Život zaista nije onakav kakvim ga ti zamišljaš. Tada sam se upitala otkud pravo običnoj studentkinji da mi soli pamet, meni koja sam proputovala čitav svet naučivši bar toliko da u njemu vladaju surovi zakoni a uspevaju samo najbolji. Kao riba u vodi U suštini, nisam se preterano vezivala za ljude, najviše zbog prirode svog posla, ali i iz potrebe da po svaku cenu sačuvam svoj integritet i način života koji mi je obezbeđivao samostalnost i slobodu. Moje veze sa muškarcima nisu bile dugog veka, retko sam se zaljubljivala a, kad bi mi se to dogodilo, vrlo brzo sam ih napuštala iz straha da ću izgubiti status najpoželjnije žene za čiju su se naklonost uvek borili. Radovala me je i zabavljala činjenica da sam često bila u poziciji da biram kada su muškarci u pitanju, što je najviše izluđivalo devojke koje sam susretala na javnim mestima. Njihova zavist i netrpeljivost prema meni bila je sve očiglednija. - Večeras će opet mnoge pući od muke kad te vide - rekla mi je Jana, moja najbolja drugarica iz detinjstva, posmatrajući kako oblačim najnovije krpice koje sam kupila u Milanu. - Čula sam da će večeras kod Žike na splavu biti lud provod, sav gradski krem sjatiće se na tom mestu. - U pravu si a, kao što znaš, bez nas dve takav događaj ne može da se zamisli - nikad nisam krila koliko sam uživala u glamuroznim okupljanjima. - Žika me je nekoliko puta zvao dok sam bila u Milanu. Rekao mi je da obavezno moram da dođem, naime, hoće da me upozna sa svojim kumom za koga tvrdi da je jedan od najbogatijh i najmoćnijih ljudi u zemlji. - Pa, kako to da ga dosad nismo upoznale? - upitala me je iznenađeno. - Navodno, do sada je živeo u inostranstvu i retko je dolazio - objasnila sam joj. - Čula sam da je ovde pokupovao neke hotele i fabrike... i da... veoma lepo izgleda! - zadovoljno sam se nasmešila. - Bogat i lep, ima li moćnije kombinacije kada si ti u pitanju, Lana? - na vratima sobe stajala je moja mlađa sestra. - Mogu samo da zamislim šta ćeš sve večeras učiniti da bi ga zavela?! - osećala se surova ironija u njenom glasu. - Mala, zaista ne možeš da sakriješ koliko si ljubomorna na mene - rekla sam joj ljutito. - Vrati se svom malom svetu kome pripadaš, a mene, molim te, ostavi na miru. - Nimalo nisam ljubomorna, samo ne mogu da poverujem u to koliko si glupa i površna - posle ovih reči izašla je iz prostorije zalupivši vratima za sobom. Vanja i ja smo oduvek bile dva potpuno različita sveta i nikad se nisam osvrtala na njene cinične komentare mada sam je mnogo volela, pa čak i poštovala, jer je nekako uvek bila svoja i drugačija od ostalih. Ali, to joj nikada nisam rekla. Prepun splav ljudi koji su se i te večeri potrudili da izgledaju najbolje što mogu, muzika, bogat meni i sofisticiran izbor pića potpuno su ispunili moja očekivanja. Zadivljeni pogledi muškaraca i ljubomorni pogledi žena - bio je to ambijent u kojem sam se uvek dobro osećala. Kao riba u vodi. - Lana, drago mi je što te vidim - prišao mi je Žika poljubivši mi ruku, a potom je Janu i mene pozvao za svoj sto. - Večeras je zaista divno kod tebe, vidi se da si uložo mnogo truda - pohvalila sam ga. - Ali, takvim majstorima zabave kakav si ti, verujem, to ne pada teško. - Hvala, cenim tvoje mišljenje... - odjednom je skrenuo pogled prema ulazu na splav. - A, evo ga i moj kum, jedva čekam da ga upoznaš - dodao je ustavši od stola. Čovek koji mi se samo nekoliko minuta kasnije predstavio kao Boško i Žikin kum, bio je najlpeši i najelegantniji muškarac te večeri. Armanijevo sivo odelo perfektno je pristajalo uz njegovo savršeno građeno telo i prosedu, crnu kosu koja je isticala njegovu muževnost. - Molim te, donesi nam najskuplji šampanjac - obratio se svom kumu. - Večeras, sa ovim divnim damama želim da proslavim još jedan uspešan poslovni dan - iako nam se obraćao u množini, sve vreme gledao je u mene. - A šta ste tako dobro isposlovali danas? - blago sam ga provocirala. - Biće nam čast da to prve čujemo. - Kupio sam još jedan hotel, ali ne bih sad o tome - značajno me je pogledao krupnim, crnim očima, a potom me je zamolio za ples. Mnoštvo ljudi koji su se vrzmali unaokolo kao i muzika koja je ritmom doprinosila opuštenoj atmosferi, učinili su da se osećamo kao da smo jedini par na splavu. Prvi put sam osetila da se u zagrljaju jednog muškarca više ne osećam tako dominantno i sigurno kao sa mnogima pre njega. Pri svakom njegovom pokretu osećala sam snagu koja me je toliko uzbuđivala da sam jedva to uspevala da prikrijem. A, tek njegov parfem! Zbog ruku koje su, iako diskretno, dodirivale moja leđa, oteo mi se kratki uzdah. Poljubac je bio kruna igre naših tela koja su žudela jedno za drugim. - Hajde da pobegnemo odavde, negde gde neće biti ovoliko ljudi - prošaputao mi je na uvo u jednom trenutku. Znala sam da bih u drugoj situacji takvu ponudu odbila, ali već te večeri bilo mi je jasno da tom neodoljivom muškarcu više ništa ne mogu da odbijem. Noć koju smo proveli zajedno teško je uporediti sa bilo čim što sam dotad doživela. Boško je bio muškarac kakvog nisam srela: moćan, snažan i istovremeno tajanstven. Neko ko mi nije dozvoljavao da lako proniknem u njegove misli držeći se od početka pomalo na odstojanju što me je, u suštini, najviše privlačilo. Ono što me je kasnije, kada smo već počeli da se zabavljamo, zbunjivalo, bila je moć koju je imao nada mnom. Strast koju sam osećala u njegovoj blizini bila je toliko snažna da mi se ponekad vrtelo u glavi od nemoći koja bi me obuzela u tim trenucima. U svakom slučaju, bilo mi je jasno da više nisam ista osoba. Bila je to neka druga Lana, ona koju nisam poznavala: krhka, nežana i ludo zaljubljena žena. Reči su mi zastajale u grlu Promene u mom ponašanju prva je primetila moja sestra jer je ponekad navraćala u vilu u kojoj sam već duže vremena živela sa Boškom. Najčešće smo u takvim trenucima sedele kraj bazena, pila sam martini neprestano joj pričajući o planovima koje sam kovala o svojoj i Boškovoj zajedničkoj budućnosti. - Zaista ne mogu da verujem da je naišao neko ko je tebi stao na rep - zadovoljno se smeškala. - Napokon si i ti odlepila za nekim, stvarno je to lepo videti... I sav ovaj luksuz oko tebe... - opet je bila ironična. - Da li si se ikad zapitala otkud mu tolika lova?! O, izvini, zaboravila sam da ti ne voliš mnogo da se udubljuješ u stvari, najvažnije je da si zaljubljena. - Baš si odvratna, Vanja - pukao mi je film. - Uvek si mi zavidela i nije ti drago što sam srećna. Ne želim više da te vidim, odlazi! - I odlazim, nećemo se videti bar godinu dana, fakultet me šalje u Tokio radi nekih istraživanja - polako je ustala i krenula ka izlazu. - I, samo da ti kažem da nije tačno da ti zavidim ili da te ne volim, naprotiv, uvek sam te volela i brinula sam se za tebe. Možda jedino nisam pronašla pravi način da ti to pokažem. Nisam više razmišljala o Vanji, moja jedina i najvažnija peokupacija bio je Boško. Narednih nekoliko meseci išli smo na sve značajnije događaje u gradu gde su nas dočekivali paparaci i novinari koji su najčešeće objavljivali naše fotografije na naslovnim stranama tabloida. - Boško, ovako sam zamišljala svoj život, pored nekoga kao što si ti, ljubavi - rekla sam mu jedne večeri dok smo pozirali fotoreporterima ispred kluba na čije smo otavarnje pozvani. - Večeras bih morao da odem na jedan sastanak - šapnuo mi je na uvo ne osvrnuvši se na ono što sam mu prethodno rekla. - Željko će ostati sa tobom, neka te on odveze kući - mislio je na svog telohranitelja. - Zar ne možeš da odložiš taj sastanak? - pogledala sam ga pomalo ljutito. - Znaš da mi se taj Željko uopšte ne dopada, molim te, ne ostavljaj me sa njim. - Ćuti, ne želim više ni reč da čujem - uštinuo me je za ruku istovremeno se osmehujući ljudima koji su prolazili pored nas. - Za sat vremena otići ću sa zabave, i ako samo još jednom čujem taj tvoj razmaženi glas, veruj mi, nećeš se lepo provesti - zapretio mi je. Bila sam šokirana. Jedva sam uspevala da udahnem vazduh misleći da ću se svakog trenutka onesvestiti. - Boško, šta se dogodilo, zašto se tako ponašaš prema meni? - upitala sam ga očajno. - Ne mogu da verujem da mi pretiš ti, čovek koga toliko volim... - reči su mi zastajale u grlu. - Još jednom te upozoravam da mi ne praviš scene, ne želim da novinari o tome pišu - bilo je nečeg sablasnog u njegovim očima dok je izgovarao te reči. Bila sam prestravljena. Posle nekog vremena ustao je od stola i otišao još jednom me pogledom upozorivši da je ozbiljno mislio sve što je rekao. Narednih sat vremena ćutke sam ispijala piće za pićem trudeći se da se svaki put nasmešim i pozdravim poznanike koji su mi prilazili. Potrudila sam se da pred njima ostanem ona ista, lepa, uspešna i moćna žena kojoj svi zavide, istovremeno prvi put shvativši kud me je odvelo sopstveno licemerje. U suštini, bila sam povređena i uplašena žena koja je do samo pre nekoliko sati verovala da je najvoljenija na svetu. U jednom trenutku poželela sam da odem roditeljima, ali se nisam usudila da to predložim Boškovom telohranitelju koji je pomno pratio svaki moj pokret. Čim smo izašli iz auta, iz prostorija naše kuće začuli su se zastrašujući zvuci. - Idi odmah u svoju sobu! - naredio mi je Željko koji je potrčao u pravcu dnevne sobe. Nisam ga poslušala. Uprkos ogromnom strahu, krenula sam prema terasi koja je bila povezana sa dnevnom sobom. Sledila sam se kada sam ugledala Boška kako tuče nekog čoveka neprestano mu ponavljajući da mora odmah da mu vrati novac koji mu je dužan. Nisam mogla da se pomerim ni kada me je ugledao. Najstravičniji trenutak doživela sam kada su nam se pogledi sreli. - Šta ti ovde radiš, glupačo?! - istrčao je na terasu protresavši moja ramena. - Gospode Bože, ko si ti?! - mahinalno sam izgovorila gledajući ga sve vreme u neverici. - Ko sam ja?! Usuđuješ se da me to pitaš?! Ti, koja si celog života "brinula" samo o tome šta ćeš uveče da obučeš - vikao je. - Sve ovo što vidiš krvavo sam zaradio... - Pretpostavljam i pošteno? - ugrizla sam se za jezik, ali bilo je kasno, "zalepio" mi je šamar. - A svi oni poljupci, i sva pažnja koju si mi pružao, zar je sve to bila laž? - jecala sam, ali nisam mogla da se zaustavim. - Ti si bio moj čovek iz snova, moj princ... - Ma, ti si obična budala koja živi u bajci - obraćao mi se s neskrivenim gađenjem. - Vreme je da vidiš kako izgleda stvarnost, a sad, izađi napolje i nemoj slučajno da zucneš nekome bilo šta o ovome što si sada videla. Bila sam zahvalna Bogu što me je pustio da odem svojima. Bio je vrlo iskusan i znao je da neću pokušati da mu naudim. Nisam to nameravala, želela sam da ga što pre zaboravim. Iste večeri nazvala sam svoju sestru Vanju čije su mi reči neprestano odzvanjale u glavi. Plačući, ispričala sam joj sve što se dogodilo. - Mnogo mi je žao što ti se to desilo, Lana, sada znaš zašto sam uvek brinula za tebe - rekla mi je nežnim glasom. - Molim te, sedi u prvi avion za Tokio i dođi, jedva čekam da te zagrlim.
Lajkuj ovaj stih:
 

Zaljubila sam se na prvi pogled

   (upisano: 08 Jun 10, 23:15) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Toliko sam bila zbunjena kad sam ugledala njegove prelepe crne oči da sam jedva došla do kuće. Tura pića koju je uveče poslao za moj sto otvorila mi je vrata raja. Na rastanku, valjda od silnog uzbuđenja, izdiktirala sam mu pogrešan broj. Samo konci sudbine mogli su da nas povežu, na sreću to se i dogodilo - Izvolite, izvolite. Još malo pa nestalo! - uzvikivali su prodavci na pijaci. Obožavam pijacu, tu gužvu, šarenilo boja... Sa svojih dvadeset i koju godinu, volim i ovaj predivni sunčani dan, i činjenicu da je subota, i to što mi je ostao neki dinar od plate pa šetam gradom neodlučna na šta da to potrošim. Ceo svet je moj, tako se osećam, mogu i umem sve. Večeras je devojačko veče, tako zovemo subote kada izlazimo same, bez momaka, ako uopšte neka od nas ima momka. Ne znam zašto se sve toliko promenilo. Verujte, devedesetih godina u Srbiji nije bilo lako naći muškarca svog života. Nije lako pronaći bilo kakvog muškarca. A slušam sve one priče o korzoima pedesetih i igrankama ludih šezdesetih. Sedamdesete su, naravno, disko priča. U narednoj deceniji bilo je mnogo problema; a kako i ne bi kada je moda ženama diktirala naramenice tako ogromne da im se zaista nije moglo prići. Ali, devedesete, one su bile potpuno nestvarne, ni "m" od muškarca. Niko nikoga ne zove na sastanak. Izlaze posebno devojke i momci, sede u dimu, izbečeni od nespavanja, i cevče jedno piće jer više ne mogu da plate. I posle odu kući. Prelepe devojke, savršeno skockane, sede same. Tuga. Nije da ih mladići ne gledaju... Ipak, muško je onakvo kakvim ga je Bog stvorio a stvorio ga je da voli ženu. Ali, kako pred ostalima priznati da otkidaš na plavušicu za drugim stolom kada će ti svi odmah reći da si idiot i da je mala, verovatno, ionako sponzoruša? A da joj priđeš? To ne dolazi u obzir! Mogla bi da te odbije pa bi se ovi papci koji cevče pivo sa tobom za istim stolom siti ismejali na tvoj račun. Nije meni za mene. Imam ja svog čoveka, već smo dugo zajedno, toliko dugo da ne mogu tačno da se setim šta više radimo zajedno ali, dobro... Prošli smo mnogo toga. To mora da je ljubav. Pa šta, ako više nemamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Ne traži se preko "leba pogače, to svaka pametna udavača zna. Ima dobar posao, vredan je, solidan, što bi rekla moja mama, a već smo razgovarali o venčanju. Voli me, ne vara me, poznajemo se. Pijačni dan I ne brani mi da se viđam sa drugaricama. Šetam pijacom, probam orahe, cenkam se. Mislim o tome kuda ćemo večeras. Otvoren je dobar klub u centru, verovatno ću sa devojkama tamo, ne dolaze klinci. Popićemo po jedno "piće naše mladosti", votku sa švepsom, ledom i limunom. Malo ćemo tračati, malo đuskati, malo šmekati. Život je lep! Za nekoliko sati ceo moj život okrenuće se naglavačke. Da sam to tada znala, da li bih nešto uradila drugačije? - Sad će ova lepa mlada da kupi voće kod mene. Normalno da sam se okrenula. Jeste, meni govori. Smeška mi se visoki, crni muškarac, gleda me u oči i obraća se baš meni. - Izvoli: narandže, limun, grejpfrut, ili, s oproštenjem, banane? Kako može da bude tako lep? Kakvi, bre, agrumi; preda mnom su crne oči koje vidim u svojoj glavi još otkad smo u školi prvi put čitali srpske epske pesme. Preda mnom je vitez na belom konju, bez konja doduše, i smeška se baš kao da može da pročita svaku moju misao. Ovo je zona sumraka, ovo nije moguće. Šta sada da kažem? Pada mi na pamet dobra rečenica: "Gde si bio celog mog života?", ali nekako ne ide uz pijacu. U redu, u redu, dobro je, izvući ću se iz ovoga, samo diši duboko, Vera, govorim sebi. On se smeši, lepo, toplo, nežno, s tek mrvicom ironije u pogledu. - E, da sam znao da ćeš zanemeti, ne bih ti nudio voće. U redu je, dušo moja, ne moraš baš od mene da kupiš, nego, samo sam mislio... Jesam se osmehnula, znam da jesam jer, i on se osmehnuo meni još lepše i... Okrenuo se da posluži drugu mušteriju. Koja sam ja glupača! Veče je prijatno, hodam polako pešice prema gradu; ni o čemu drugom ne razmišljam celog dana. Zašto ništa nisam rekla? Poželeh da sam rekla nešto vrcavo, pametno, nešto što bi ga oborilo sa nogu. Umesto toga, muk! Pa, dobro, mislim, bilo pa prošlo. Ionako se ljubavne priče k"o iz filmova dešavaju samo na filmu. Novo mesto u gradu zaista je "nešto", Mila i Jelena su već tu. - O, ćao bebi, gde si ti?! Da li da im pričam? Šta ima tu da se kaže? Slušam, a ne čujem. U glavi mi Desanka Maksimović: S nežnošću gledah stopa ti trag, Trag po snegu belom; I znadoh da ćeš biti mi drag, Drag u životu celom. Podigla sam ruku i zavrtela prste ukrug iznad stola, znak konobaru da ponovi turu. Za divno čudo, u ovoj gužvi stigao je za nekoliko sekundi. - Gospođice, ovu turu šalje onaj dečko, tamo za onim stolom. Okrenuh se da pogledam dok su moje drugarice oduševljeno cilikale: - Vidi ti nju! Pa, ovo nisi prijavila! Za rečenim stolom, sa nekolicinom kolega, sedeo je On. Svi ste čuli za žensku intuiciju; e, vidite, još je jača od toga ženska solidarnost. Onog trenutka kada je ustao i krenuo prema našem stolu, moje drugarice se razleteše da bi nas ostavile nasamo. Večni sam im dužnik zbog toga. Samo kad se on ne bi tako smešio, sve bi bilo lakše. Verovatno bih se brže pribrala, verovatno mi srce ne bi tuklo kao ludo. Verovatno bi mi u glavi ostala bar trunka pameti. Ovako, sve je nestalo, ostali smo samo nas dvoje. On je Zoran. Ja sam Vera. - Eto, vidiš, gde je Vera, tu će biti i ljubav, a naći ćemo i malo nade... Je li moguće da crvenim? Pričali smo o svemu, lako, kao da se znamo sto godina. Rekoh da se skoro niko nije odvažio da mi pošalje piće. Pa šta ću, nudio sam te voćem, nisi htela... Leptirići u stomaku Nije odavde, ovde je završio studije i upisao postdiplomski, čeka posao. Od nečeg mora da živi; od svih poslića koje je radio najisplativije je ovo na pijaci. Pričamo o svemu iskreno, neizveštačeno, baš ono što mislimo. To je nešto novo u ovom gradu gde moraš da budeš "in" faca. Osećam da večeras, sa ovim muškarcem, mogu da budem prava ja, da mogu da kažem sve. Dok ga slušam, čini mi se da mi čita misli. Ovde, preko puta mene, sedi moje drugo ja, moja srodna duša. - Šta čitaš? - pita me u jednom trenutku. Da li od pića ili od zajapurenosti, ko zna, počeh da deklamujem stihove mog života, zahvalna Dučićevoj duši što ih je napisao: - "Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak i bludnja..." Pogledao me tim crnim očima kao da me vidi prvi put. Mislila sam da ću propasti u zemlju od stida. K"o neka zaljubljena šiparica, ja tu... bezveze... - "Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja." On je dovršio stihove. Ćutke smo se gledali. Ništa nije trebalo da se kaže. Nadala sam se ljubavi, nadala sam se porodici, deci, razumevanju, skladnom braku. Ali nisam se nadala mladiću u čijim očima vidim sve ono što sam ja, i koji, u ovo vreme kada od poezije opstaje samo još hip-hop i rep, zna najlepše srpske ljubavne pesme. Mislila sam da ih čitam samo ja; mislila sam da greju samo moje srce. - Aaa, nisi me upoznala sa najnovijom "drugaricom". Pomislih da ću propasti i zemlju. Da li je moguće da je ovaj grad toliko mali? Pored stola, ljut, sa ciničnim osmehom na usnama, stajao je moj momak. - Ja sam... ovaj... nisam... mislim... - buncam bezveze. Više me nijednom nije pogledao. Zoranu je pružio ruku učtivo rekavši: - Drago mi je što smo se upoznali - potom se okrenuo i otišao. Zoran me je pustio da malo odsedim u tišini. Sve mu je bilo jasno. - Hoćeš li da te odbacim kući? - mirno je upitao. Klimnula sam glavom. U kolima smo ćutali i slušali muziku. Nije bilo o čemu da se priča. Trebalo je samo shvatiti koliko su čudni putevi Božji i prihvatiti svoje mesto u svemu tome. - Daj mi broj telefona da se vidimo sutra, da popričamo o svemu. Izdiktirala sam cifre, pogledala sam još jednom te crne oči koje će me koštati života, i zatvorila vrata za sobom. Ostala sam budna do jutra. Nije trebalo to da uradim, vajkala sam se po stoti put. Da uradim - šta? Pa, ništa nisam uradila! Sve je to tako, jednostavno, ispalo. Nisam htela da budem izdajica, nisam htela da povredim dečka, nisam htela da mu povredim ponos. Nisam, zaista. Pekla me je savest, to što sam ispala izdajica i kukavica. Ali, najviše od svega pekle su me Zoranove oči. One su presudile. Ujutro sam nazvala dečka pokušavajući da se izvinim, da objasnim. Znala sam da je to sve bezveze, ali morala sam da pokušam. Na kraju mi je rekao: - Sve je u redu. Zaboravi. Ćao. A bolje i nisam zaslužila. Bilo mi je lakše na srcu. Situacija je čista. Radovala sam se očekujući da me Zoran nazove. Ko mi ga je poslao? Ko god da je, ova Vera mu je zahvalna za tu ljubav i nadu. Besane noći Zoran nije nazvao. Malo se toga sećam iz tih dana. Utonula sam u uobičajenu, svakodnevnu rutinu pokušavajući da gomilanjem obaveza nađem sebi spas. One večeri čekala sam pored telefona do kasno, do zore. Kako je vreme prolazilo, tako je nestajala moja snaga i moja vera. S prvim zracima sunce, slomljenog tela i duše, procedila sam sebi u bradu: - Tako ti i treba. Bolje nisi zaslužila. Ali, nisam mogla da ne mislim na njega. Moje srce nije moglo da pronađe mir. Ipak, u svilenim nitima poezije prepoznavala sam Zorana kakav mi se učinio one večeri. Onu dušu moje duše, onu sudbinu za koju sam mislila da je moja. Noćas ću ti dati, kada veče padne, U svetlosti skromnoj kandila i sveća; U čistoti duše moje, nekad jadne, Čitavu bujicu prolećnjega cveća. Nikome nismo bili potrebni ni moje srce ni ja. *** Ne znam zašto sam dopustila da me nagovore da posle jednog rođendana svratimo u isti klub u kojem sam samo jedno veče provela sa Zoranom. Možda sam mislila da je za srce dobro kada ga čovek do kraja sprži, manje će boleti. Pa neka, neka i umrem, samo da više ne mislim na njega... Hrabro zakoračih u kafić. U sitne sate puni su velegradski klubovi a ove subote kao da su svi nagrnuli baš ovde. I u toj gomili, u toj gužvi, prvo što sam videla kad sam sa društvom ušla, bio je on. Ni on mene nije očekivao; ruka mu je ostala podignuta u vazduhu držeći piće. Bilo je u tim očima svega: prekora, neshvatanja, sumnje... samo više nije bilo nade. A ljubavi? Gledali smo se čitavu večnost. Ne znam šta je on pročitao u mom pogledu. Nikada to nije hteo da mi prizna. Činilo mi se da sam ukopana u zemlju i da moje olovne noge nikada više neće načiniti ni korak. Kako ću onda pobeći? A pobeći moram jer, evo ga, prilazi mi. - Zašto si mi dala pogrešan broj telefona? Sa koliko se frajera tako poigravaš? *** - Zorane, treba da krenemo, klinci će zaspati. - Stižem. Gledam ga dok završava ledeno pivo i opušteno ćaska sa našim prijateljima. Današnji dan uz roštilj kod kumova je, kao i uvek, bio veoma zabavan. Gledam svog supruga i razmišljam: o čemu priča? Da li je ikada sa bilo kim podelio našu tajnu? A to jeste priča koju treba ispričati. Neka deca znaju da neko, odgore, zaista vidi sve. Jer, ko bi drugi mogao da povuče konce sudbine na takav način? Onako smušena, napisala sam Zoranu one večeri u kolima pogrešan broj telefona. Kaže da je zvao i taj broj i sve moguće kombinacije. Kaže da je prvo pomislio da jeste neka greška, da nije moguće da sam ga svesno prevarila. Ne posle onog trenutka kad su se, pogledom, naše duše dotakle. A posle, posle je već mislio svašta. Da je blesav, da ne treba verovati u ljubav jer je očigledno da nema nade... Kaže, ipak je, gotovo svake večeri dolazio u isti klub nadajući se da će me sresti. Kaže, posle nije mislio ništa nadajući se da će vreme izbrisati onaj trenutak među nama. Uzimamo u naručje naše dvoje dece i polako idemo prema kolima. Ne znam da li se on setio, ali ja dobro znam da je danas godišnjica našeg prvog susreta. Na isti ovaj dan venčali smo se, zadivljeni snagom sudbine koja nas je spojila. Kada deca legnu, zagrliću ga i reći ću mu da ga volim. I daću mu poklon, laptop za koji znam da ga želi ali uvek iskrsne nešto preče da se kupi.... Kada ga uključi, na ekranu će zasjati besmrtni stihovi koji će mu reći da mu ova Vera daje svu svoju ljubav a u njemu vidi svoju jedinu nadu: I tako, kraj cveća ostaćemo sami, Spustiće se tada, kao divne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami I reči iz kojih proleće miriše.
Lajkuj ovaj stih:
 

Anđeo čuvar

   (upisano: 08 Jun 10, 13:11) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Porodica u kojoj sam odrastala bila je najsiromašnija u selu, ali vrlo poštovana i uvažavana među meštanima jer su majka i otac bili pošteni i vredni ljudi. U tom duhu vaspitavali su mog mlađeg brata i mene a mi smo svakodnevno, po završeku školskih obaveza, odlazili u polje gde smo, pridruûivši se roditeljima, radili najčešće do mraka. Oboje smo bili uzorna i primerna deca koju su svi rado primali u kuću, posebno moja komšinica Vida čija sam miljenica oduvek bila. - Milice, ti si veoma lepa i pametna devojčica - često je govorila. - Sigurna sam da ćeš jednog dana uraditi velike stvari. Tvoj brat Mirko je isto tako dobar dečko, ali on nema tvoju snagu. Kad god je bila u prilici, tetka Vida bi meni i mom bratu kupila neku igračku ili odeću koju nisu mogli da nam priušte naši roditelji. »esto je govorila da novac ništa ne znači ako se pravilno ne iskoristi, i da ga ona ima više nego što joj je potrebno. Naime, njena kćerka i sin godinama su živeli i radili u Americi i svojoj majci redovno su slali određenu svotu da ne bi morala da, kao drugi, nadniči po selu. - Nedostaju mi moji Dragan i Slavica - obraćajući se mojoj majci, uvek bi tu rečenicu izgovarala s tugom u glasu, ali ovoga puta iskrice nade zaiskrile su u njenim očima. - U pismu koje sam juče dobila obećali su mi da će doći sa svojim porodicama ovog leta. Prosto ne mogu da verujem da ću napokon videti svoje unuke... - zaplakala je. I, zaista, tog leta su Dragan, Slavica i njihovo četvoro dece ispunili kuću naše divne tetka Vide srećom i veseljem. Tada nisam znala da će sa svojom velikom porodicom zauvek napustiti naše malo selo. Znala je koliko će me to saznanje pogoditi i svoju tajnu otkrila mi je pred polazak. - Uvek ću te voleti i misliću na tebe, mila moja Milice - suze su joj se slivale niz lice dok se opraštala. - Sada sam potrebna svojim unucima, nadam se da to razumeš? Ti si velika devojčica, ove godine krećeš u srednju školu i nemoj tu da staneš, ubeđena sam da možeš mnogo više... Završi fakultet, ja ću ti slati novac za studije. Ne brini, sigurno ćemo se opet videti. Tetka Vidine reči zauvek su se urezale u moje srce, a njena nesebična ljubav i podrška nisu izostale ni kasnije iako smo bile udaljene hiljadama kilometara. Uprkos tome što nije bila fizički prisutna, znala sam da bdi nad mojom sudbinom, baš onako kako to čine anđeli čuvari. Moja dobra tetka Vida Dok sam pohađala srednju školu u susednoj varoši, momci iz kraja uveliko su pričali o mojoj lepoti, skromnosti i drugim vrlinama udvarajući mi se kad god bi im se za to pružila prilika. Nisam mnogo obraćala pažnju na njihove ponude i laskave reči, ne zato što sam se pravila važna, već zbog toga što sam u planu imala nešto sasvim drugo. éelela sam da održim obećanje koje sam kao devojčica dala tetka Vidi i da upišem studije. U pismu sam obavestila svoju dobrotvorku da sam uspešno položila prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu i da bi najkasnije do prvog oktobra trebalo tamo da se preselim. - Baš se radujem - rekla mi je oduševljeno u telefonskom razgovoru. - Znala sam da ćeš uspeti, mila moja devojčice. Nemoj ništa da brineš, kao što sam ti rekla onog dana kada smo se rastajale, snosiću sve troškove tvojih studija, a ti treba samo da vredno polažeš ispite i da jednog dana postaneš uspešan lekar. Napustiti selo u kojem ni za koga nije bilo perspektive osim napornog rada u polju, i preseliti se i živeti u velikom gradu, za mene je bilo ostvarenje svih snova. Tri naredne godine živela sam u studentskom domu sa cimerkom Anom sa kojom sam bila u istoj grupi na fakultetu. Najviše vremena provodila sam u čitaonici iz koje gotovo nisam izlazila svakodnevno naporno radeći da bih svaki ispit položila u roku. Ali, takve radne navike nije stekla moja drugarica Ana koja se prema studentskim obavezama, naročito na trećoj godini, odnosila opušteno i pomalo neodgovorno. - Milice, da li ti je ikad palo na pamet da izađeš sa mnom u grad? - upitala me je jednom posmatrajući me kako učim. - Postoje i druge stvari u životu osim te knjige u koju neprestano zuriš - dodala je gotovo besno. - éelim da "očistim" treću godinu i da u roku upišem četvrtu, znaš da me ne zanimaju kafići u koje odlaziš - odgovorila sam mirno. - A ti, ako budeš tako nastavila, bojim se da nećeš položiti nijedan ispit. Stvarno ne znam šta je s tobom u poslednje vreme... - Sve je u redu, samo ne želim da mi čitav život prođe u učenju - branila se. - Ustalom, možemo i ovako da se dogovorimo: ako budeš jednom izašla sa mnom, obećavam da ću biti vrednija - znala je koliko je volim i da bi mi bilo žao ukoliko više ne bismo bile u istoj grupi. - OK, dogovoreno - usledio je naš uobičajeni pozdrav, pljesak dlanom o dlan. Ni u najluđoj mašti ne bih mogla da zamislim da će to veče sa Anom u jednom od poznatih novosadskih kafića za mene biti zapravo sudbonosno, veče posle kojeg ništa više neće biti isto. Znala sam da svojom pojavom privlačim pažnju mladića, što mi je uvek na neki način laskalo, ali me nikada nije preterano uzbuđivalo. Vremenom sam izgradila odbrambene mehanizme stvorivši na taj način oko sebe bedeme koji su me štitili od muških pogleda jer su mi oni uvek predstavljali opasnost, u smislu da mogu da ugroze moj životni plan. U svakom slučaju, te noći saznala sam veliku istinu: ono čega se najviše plašiš i od čega bežiš, pogodiće te kao strela posred srca u trenutku kada se najmanje nadaš. - Ej, Ana, baš mi je drago da te ponovo vidim - prišao nam je nepoznati, stariji muškarac koji se srdačno pozdravio sa mojom drugaricom. - Ćao, Stevane, i meni je drago, pogotovo što napokon mogu da te upoznam sa mojom Milicom o kojoj sam ti toliko pričala - rekla je oduševljeno. - Jedva sam je nagovorila da večeras izađe sa mnom. - Zdravo, Milice, kako si? - pružio mi je ruku uz široki osmeh koji je otkrivao bele, negovane zube. - Zaista se osećam počastvovano... »ini mi se da mi sad svi muškarci u lokalu silno zavide. - Preterujete - persirala sam mu shvativši da je stariji od mene dvadesetak godina. - Nisam znala, Ana, da se družiš sa starijim muškarcima - promrmljala sam pogledavši je pomalo prekorno. - Ma, Steva je super tip, mom ocu je mnogo pomogao u nekim poslovima... Slušaj, najmoćniji je u gradu, a tek ribe što su lude za njim... Već posle nekoliko trenutaka sedeli smo za istim stolom i sve oči bile su uprte u nas. I pored toga što sam se u početku trudila da izbegnem svaki Stevanov pogled, kasnije, kako je noć odmicala, bivala sam sve opuštenija, bolje rečeno bila sam razoružana njegovim šarmom. - Dozvolite mi da vas prebacim do doma, biće mi pravo zadovoljstvo - predložio nam je na kraju večeri. - To zaista nije neophodno... - nisam uspela da završim rečenicu, Ana me je prekinula. - Naravno da možeš, obožavam onaj tvoj crni džip... Uostalom, moram da vidim koliko će večeras riba pući od muke kad nas budu videle da izlazimo zajedno - bila je ushićena. Ispred doma prvo je izašla Ana pod izgovorom da mora da kupi cigarete i da će me sačekati ispred trafike. Bila sam potpuno zbunjena i pomalo uplašena kada sam ostala nasamo sa čovekom koga gotovo nisam poznavala. - Milice, neizmerno mi je drago što sam te upoznao - pogledao me je pravo u oči, a potom mi je poljubio ruku. - Hvala ti za ovo divno veče - izašao je napolje i otvorio mi vrata. Istina je da nisam imala gotovo nikakvo iskustvo sa muškarcima, ali taj osećaj (kada su njegove usne dodirnule moju ruku) nisam mogla do jutra da zaboravim. Grom iz vedra neba Već narednih dana počev od sto i jedne ruže koje su me čekale ispred vrata naše skromne sobe u domu, pa do prvih izlazaka u skupe restorane i na kraju prosidbe, više ništa nije bilo pod mojom kontrolom. Odjednom mi se "dogodila" ljubav koja me je pogodila kao grom iz vedra neba. Prepustila sam joj se celim svojim bićem odbacivši pri tom sve svoje ambicije i život koji sam do tada živela. Ana mi je bila kuma na svadbi, a na moje veliko zadovoljstvo, pored mojih roditelja i brata, specijalno za tu priliku iz Amerike je doputovala moja tetka Vida. Uprkos poznim godinama i narušenom zdravlju, prevalila je toliki put samo da bi prisustvovala mom venčanju. Bila sam posebno dirnuta zbog toga, čitavog dana nisam mogla da zaustavim suze. - Oprosti mi ako nisam ispunila tvoja očekivanja - govorila sam joj kroz plač čvrsto je držeći za ruku. - »im prođe svadba, ponovo ću početi da učim... - Molim te, prestani da plačeš, Milice - prekinula me je nežno mi brišući suze sa lica. - Ovo je tvoj najsrećniji dan i samo zato sam danas ovde. Tvoj budući muž je vrlo zgodan i uspešan muškarac, ne bih mogla ništa bolje da ti poželim. A, medicina... ona sada može da sačeka, sigurna sam da će jednog dana sve doći na svoje mesto. Tako sam tog dana i ja mislila, ali život mi je kasnije pokazao da mi je namenio nešto sasvim drugo. Stevanov i moj brak bio je divan, mnogo smo putovali i beskrajno smo uživali jedno u drugom. - Tako vam zavidim, kad bih i ja našla takvog muškarca kao ti, Milice... »ini mi se da ću celog života ostati sama - požalila mi se jednom prilikom Ana. - Divno je kad vidiš da je neko toliko srećan kao što ste vas dvoje... - Ne brini, draga kumo, i tebi će se to dogoditi jednog dana - tešila sam je. - Uostalom, ko bi rekao da ćeš završiti medicinu pre mene. Shvataš li da, otkako sam se udala, nisam čak ni pokušala da otvorim knjigu, a kamoli da izađem na ispit. Pogotovo sada neće biti nikakve šanse za to... - napravila sam kratku pauzu, a onda sam počela da skačem od sreće uzviknuvši: - Trudna sam, Ana, uskoro ću postati majka! Prvo nam se rodila Teodora, a godinu i po dana kasnije Tijana. Bila sam potpuno posvećena svojim divnim bebama, dugo nisam primećivala da je Stevan sve kasnije dolazio sa posla i da je sve češće odlazio od kuće. éalio se na buku, galamu i neprestani dečji plač zbog kojeg, kako je tvrdio, nikako nije mogao da se koncentriše na posao. Možda bi me još neko vreme držao u zabludi da me jedne večiri nije odbio kada sam mu prišla željna njegovog zagrljaja. - Oprosti, ne mogu... premoren sam - izgovorio je tu bezočnu laž ležeći u našem bračnom krevetu okrenut leđima meni. - Čudno, dosad ti umor nikada nije smetao, uvek si žudeo za mnom - mirno sam izgovorila. - Doduše, imam nekoliko kilograma više... - Nije to u pitanju - skočio je iz kreveta prekinuvši me. - Zaljubio sam se u drugu, želim da se razvedemo. Sećam se da sam se istog trena skamenila od užasa, ni u snu nisam očekivala da bi to on mogao da izgovori. Bila sam ubeđena da našoj ljubavi niko i ništa ne može da naudi, da smo se kao zreli ljudi koji imaju potpuno poverenje jedno u drugo zajedno opredelili za porodicu i decu kao jedino moguće uporište i izvor prave ljudske sreće. Sve u šta sam istinski verovala nestalo je u jednom trenu, rasprišilo se kao balon od sapunice, kao da ono što sam do tada živela zapravo nikada nije postojalo. Sutradan sam se sa decom privremeno preselila kod Ane koja danima nije mogla da se oporavi od šoka i neverice. Zamolila sam je da mi pomogne i oko mojih beba, i da se vratim učenju. »vrsto sam odlučila da ovoga puta završim započete studije. - Nije mi jasno kako u ovakvoj situaciji možeš da razmišljaš o učenju - začuđeno me je posmatrala moja kuma. - A šta bi trebalo da radim, da sednem i da plačem? Od toga moja deca svakako neće imati koristi - odgovorila sam besno. - Od njihovog oca više ništa ne očekujem. Ako je mogao da ostavi mene i naše dve devojčice zbog neke žene koju je usput sreo ko zna gde... - reči su mi zastajale u grlu. Nekoliko dana kasnije nazvala me je tetka Vida kojoj je moja majka telefonom otkrila sve što mi se u poslednje vreme događalo. - Zašto me nisi nazvala, Milice? - upitala me prekorno. - Zar treba poslednja da čujem da vas je Stevan ostavio? - Nisam mogla, tetkice, nisam mogla od sramote - plakala sam neutešno. - Ne znam čime sam ovo zaslužila? Upropastim sve čega se dotaknem, skroz sam nedovršena žena... Zato mi se sve ovo događa. - Smiri se, budi razumna, to ti je sad najpotrebnije - pokušala je da me umiri. - Nisi ti ni za šta kriva, želela si najbolje, ali život je, Milice, takav: nepredvidljiv i ponekad vrlo surov. »ula sam da hoćeš da nastaviš studije, sigurna sam da ćeš ih brzo završiti... Seti se da sam uvek verovala u tvoju snagu i ličnost. Diplomirala sam za nepunih godinu dana, za to vreme nijednom nisam videla Stevana. Nisam mu dopuštala da mi priđe čak ni pod izgovorom da želi da vidi decu. Ana ih je odvodila svakog drugog vikenda kod njega onako kao je sud odredio. - Danas mi se kum poverio, rekao mi je da se odavno ne viđa sa tom ženom u koju se navodno zaljubio - gledala me je Ana ispod oka prateći pomno moju reakciju. - Bogami, baš se kaje, kaže da mu je već posle nekoliko meseci bilo žao, ali da je znao da ti nikada ne bi prihvatila njegovo izvinjenje. - U pravu je, on je za mene samo ružna prošlost - rekla sam odlučno. - A sad bih da spakujem stvari ako mi dozvoliš, deca i ja dobili smo vize za Ameriku, teta Vida je opet dala sve od sebe... Jedva čekam da je zagrlim. Drugo venčanje Posle nekoliko dana bili smo u stanu kod naše najdraže tete u Nju Džersiju. - Tako sam srećna što si tu - govorila je sporo, bila je već prilično stara i umorna. - Devojčice su preslatke, sutra će doći moji unuci da se upoznaju. Ali, pre toga, reci mi iskreno da li još uvek, bar malo, voliš Stevana? - Tebi, teto, uvek mogu da kažem sve što mi je na srcu - zagrlila sam je. - Zapravo, nikada nisam prestala da ga volim, ali ono što je učinio ne mogu da mu oprostim... Izneverio nas je... - Malo poznaješ muškarce, ponekad se i takve stvari dešavaju - pažljivo me je posmatrala. - Ali, da bi istinski živela, nauči da praštaš, pogotovo ako od tog oproštaja zavisi sreća i budućnost tvoje dece. Kada sam sledećeg dana ugledala Stevana na vratima teta Vidinog stana, zamalo sam izgubila svest. Bio je to za mene šok od kojeg satima nisam mogla da se oporavim. Iako sam znala da često poslom dolazi u Ameriku, on je bio poslednja osoba koju sam u tom trenutku očekivala. Sve je to bilo Vidino i Anino maslo, kako sam kasnije saznala. Ipak, posle višenedeljnog ubeđivanja da nikada nije prestao da me voli, da ni sam ne zna šta mu se tih dana događalo i da ne može da zamisli život bez mene i dece, pristala sam da oprostim svom bivšem mužu i posle nekoliko meseci ponovo sam se udala za njega. Sedam dana nakon našeg drugog venčanja umrla je teta Vida. Tada sam shvatila koliko je bila neizmerna i bezuslovna njena ljubav. Nije mogla da napusti ovaj svet ta divna, mudra starica dok se nije potpuno uverila da sam napokon pronašla sreću. I danas, kad god pogledam u nebo, zapravo u svom srcu potražim sećanje na mog anđela čuvara, uverena da, tamo negde gde su vreme i prostor ispunjeni čistom, božanskom ljubavlju, još uvek nada mnom bdi.
Lajkuj ovaj stih:
 

Odolela sam iskušenju

   (upisano: 07 Jun 10, 11:38) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Iako smo Obrad i ja planirali venčanje, malo je nedostajalo da ga ostavim zbog našeg budućeg kuma. Naime, Andrija je bio veoma zainteresovan za mene i iskoristio je zgodu da pokuöa da me zavede. Osvestila sam se u poslednjem trenutku shvativši da je moje mesto uz mog verenika... Veliko spremanje za mene je oduvek bilo veliki teret. Ipak, jednom u tri meseca bavim se tim nezahvalnim i odvratnim poslom. Ovoga puta, tek što sam počela, na dnu plakara pronašla sam veliki album sa požutelim fotografijama. Podigla sam ga i slučajno ispustila a on se otvorio na strani na kojoj je bila samo jedna velika fotografija. Andrija, Obrad i ja. Ja u sredini, obojica me grle. Raspoloženi smo i nasmejani. Odnela sam otvoreni album u kuhinju, položila ga na sto, skuvala kafu, pripalila cigaretu i počela da se prisećam... Osamostaljenje Otkad sam se preselila u Beograd gde sam najzad dobila posao, oko mene je zavladao pravi haos. Telefon mi je zvonio kao u pošti. »esto sam morala da ga isključim da bih mogla da radim ili da spavam. Bila sam na meti raznih poznatih i nepoznatih likova jer, bila sam atraktivna, mlada, bila sam "in". U početku mi je sve to bilo zanimljivo, neću da lažem, svakoj devojci prijala bi tolika pažnja. Međutim, posle nekoliko meseci moj život se pretvorio u veliki haos u kojem sam se sve teže snalazila. Kao mladoj i lepoj provincijalki u velikom gradu, zapretila mi je opasnost da se "izgubim". Na sreÊu, na vreme sam shvatila da nešto treba da menjam i mnogima sam okrenula leđa jer je to bio jedini način da se spasem. Naravno, i da uspem na poslu koji sam teškom mukom dobila. Svakog jutra u pola osam morala sam da se pojavim u advokatskoj kancelariji u kojoj sam radila kao pripravnica. I ne samo da se pojavim, nego i da budem odmorna, da mogu da razmišljam i da primenim znanje koje sam četiri prethodne godine sticala na fakultetu. Posle posla, koji se često završavao tek u osam sati uveče, očekivale su me kućne obaveze. Bez obzira na to što je stančić bio mali i što sam u njemu ûivela sama, posla je uvek bilo. Trebalo je pospremiti, obrisati prašinu, usisati, skuvati nešto za sutra, ponešto proprati na ruke, raširiti veš da se suši, peglati... U Beogradu uz mene nije bila mama koja će sve to raditi za mene, sve sam morala sama. Moji roditelji ostali su u Novom Sadu. Izabrala sam da odem od njih i da u dvadeset i petoj godini pokušam da se osamostalim. Smatrala sam da mlad čovek u tim godinama mora to da pokuša. I moj vernik je ostao u Novom Sadu. Uskoro je trebalo da dobije posao u Beogradu ali to "uskoro" nekako se oteglo. Obrad je dolazio uvek kad je mogao. Naravno, bio je zaposlen i mnogo je radio. Zabavljali smo se četiri godine, verili smo se pre nekoliko meseci a naša veza ni u jednom trenutku nije bila "klimava". Mislim da nas je međusobno poverenje, uprkos iskušenjima i razdvojenosti, održavalo zajedno. Obrad i ja trudili smo se da jedno drugom ne dosađujemo nevažnim glupostima. Ponekad smo umeli da podignemo ton, ali se nikada nismo ozbiljno posvađali. Bili su to sukobi različitih mišljenja. Uglavnom, zajedničke trenutke provodili smo u ljubavi a ne u prepirkama. Obrad je stariji od mene četiri godine i oboje smo to smatrali idealnom razlikom koja je doprinosila našem boljem međusobnom razumevanju. Neću da lažem niti ću da tvrdim da, pored Obrada, nikad nisam pogledala drugog momka. Izlazila sam sa drugima, možda čak nekog i poželela. Bilo je toga, ne kažem. Ipak, nikada nisam podlegla iskušenju, ostala sam dosledna svojim principima. To mi je pomoglo da zadržim samopoštovanje i da ne mislim o sebi kao o poznanicama koje se ponašaju potpuno drugačije. Reklo bi se da nemam nikakvih tajni pred Obradom. Ipak, nije tako bilo. Niko nije baš bezgrešan. Okasnela poseta Andrija je Obradov najbolji prijatelj. Zajedno su bili u vojsci a vezuje ih i neka dalja rodbinska veza. Ali, Andrija je ranije došao u Beograd i, kad sam se ja doselila, on je već radio dobro plaćen posao, vozio je dobar auto, imao je stan na Novom Beogradu i sve mu je išlo od ruke. Prema meni se uvek ponašao korektno, najzad, bila sam verenica njegovog najboljeg prijatelja a on je trebalo da bude Obradov kum na venčanju. Mnogo sam ga zavolela, bio je i lep i pametan a pored toga i izuzetno duhovit, uvek raspoložen za provod. Vreme s njim brzo mi je prolazilo. U moj život ušao je kao prijatelj. Jednom prilikom upoznala sam ga sa svojom prijateljicom Olgicom kojoj se on veoma dopao. Međutim, on je Olgicu procenio kao dosadnu i uobraženu. Nisam se složila sa njim jer sam znala da je ona zapravo samo preterano ozbiljna. Ipak, Andrija je voleo društvo veslih, luckastih, otkačenih devojaka i Olgica nije ispunjavala njegove kriterijume. Nisam znala kako to da joj kažem jer je ona gajila nadu. Bilo mi je žao da je rastužim. Zato sam, na Olgičin zahtev, jedne večeri pozvala Andriju da dođe kod mene. Kratko mi je odgovorio da ga ona ne zanima ali da će možda navratiti. Po načinu na koji je to rekao bila sam sigurna da neće i to sam prenela svojoj prijateljici. Ona je ipak došla kod mene, spremna da ga sačeka. U jedanaest uveče zaključila je da je pogrešila, pa je otišla. Istuširala sam se, obukla sam bebi dol spavaćicu i sredila kosu a onda sam se setila da nisam večerala, pa sam pripremila nekoliko sendviča i iz frižidera izvadila jogurt. U tom trenutku neko je pozvonio. Pogledala sam na sat, bila je skoro ponoć. Ogrnula sam bademantil i otvorila, spremna da izgrdim onoga ko stoji pred vratima. Bio je to Andrija. Pustila sam ga da uđe. On je pričao a ja sam bila zauzeta snedvičima i jogurtom. - Jedeš u ponoć, kao veštica! - smejao se. - Mmmmm...! - promumlala sam. - Zaista, Božana, izgledaš neverovatno s tom gomilom sendviča ispred sebe, u dečjoj spavaćici i maminoj kućnoj haljini! - nastavio je da se šali. - A ta neuspela "baš me briga" frizura daje ti posebnu draž! Smejao se tako zarazno da sam i ja prasnula u smeh pazeći da mi neka mrvica ne zapadne u dušnik. Potom sam raspremila sto i sela na trosed da pogledam šta je na TV programu a Andrija je seo pored mene. Požalila sam mu se da me bole leđa i vrat od mnogo sedenja a on se ponudio da me izmasira. Protumačila sam to kao prijateljsku ponudu i sela sam okrenuta leđima njemu ali onda se dogodilo nešto što ni u snu nisam očekivala. Bila sam toliko zapanjena da prvih nekoliko sekundi nisam mogla da reagujem. Andrija me je okrenuo sebi, zagrlio i nežno, najnežnije me je poljubio. Isprava sam ostala bez daha, što od iznenađenja što od njegovog čudesnog poljupca, i izgubljeno sam se zagledala u njegovo lice. - »oveče, šta se dešava s tobom? - najzad sam uspela da izgovorim. - Ništa! - promrmljao je i nagnuo se da me ponovo poljubi. Izmakla sam se koliko sam mogla, zarobljena u njegovom čvrstom, muškom zagrljaju. - Preteruješ! - opomenula sam ga ponovo pokušavajući da ga odgurnem. - Smiri hormone, sredi se... - Ne preterujem! - odmahnuo je ne pokazujući nameru da prestane. Više nisam znala šta da preduzmem. Mislila sam da znam šta želim: da me pusti, da prestane. Bilo mi je glupo sve to što se događalo. Ali, kako da se izvučem? Odjednom sam shvatila da nisam potpuno sigurna u pogledu svojih želja. Da, želela sam da ode, ali istovremeno sam otkrila da pomalo želim i da ostane. Toliko je divan, nežan, pažljiv... Oduvek sam tako mislila o njemu. Pogrešna procena Nije bilo vremena za filozofiranje, morala sam brzo da odlučim. Da li da nastavim ili da prekinem ovo? äta, u stvari, želim? A moji principi, a moje samopoštovanje? Radilo se o delićima sekunde jer, ako ne reagujem istog trenutka, oboje ćemo izgubiti kontrolu. - Pogrešna procena! - rekla sam odgurnuvši ga a onda sam se izvukla iz njegovog zagrljaja. - Potpuno pogrešna! - ponovila sam, više ubeđujući sebe nego njega. - Nije izgledalo tako - promrmljao je. - Samo te želim, Božana, a učinilo mi se da i ti osećaš isto. Odmahnula sam glavom oprezno se udaljavajući od njega jer sam osetila koliko je njegova blizina bila opasna za moja osećanja. Stegnula sam bademantil u struku potezom kao da zaključavam vrata. On me je ćutke gledao. Znala sam da još uvek mogu da biram ali već sam odabrala, ubeđivala sam sebe. Moj verenik je bio moja poslednja stanica, ono ranije bila su usputna, beznačajna stajališta koja nisam mogla da preskočim. Da, moj verenik je moja budućnost. Ali šta mi se ovo sada događa, pitala sam se. Moje ponašanje prema muškarcima ima granice koje sam sebi postavila. Ako ih ne poštujem, znači da ne poštujem sebe! Nisam patrijarhalno vaspitana usedelica, ali i u svetu emancipovanih ima žena koje smatraju "lakim". A nikako nisam želela da me smatraju lakom ženom za prolazna zadovoljstva. - Dobro se završilo - rekla sam Andriji. Klimnuo je glavom, ustao i spremio se da ode. Ispratila sam ga i tek sam tada konačno odahnula. Te noći oka nisam sklopila. Izlazila sam na terasu da pušim, što inače ne radim. Neprestano sam razmišljala o onome što se dogodilo i o onome što se moglo dogoditi. Uplašila me je želja koju sam osetila, želja koju je Andrija podstaknuo u meni. Sledeće večeri došao je Obrad iz Novog Sada. Naravno, izašli smo zajedno. Poželeo je da se vidi s Andrijom i odšetali smo do kafića u kojem je on obično provodio večeri. Zatekli smo ga samog na uobičajenom mestu, za stolom u uglu. Izljubili su se, Andrija nas je pozvao da sednemo, ali je Obrad odbio. - Gde si proveo noć, izgledaš kao da nisi spavao? - pitao je Obrad. - Kod kuće, sam u krevetu! - odgovorio je Andrija odmerivši me ledenim pogledom, dok je meni srce uzbuđeno lupalo a knedla mi se stvorila u grlu pa ni pljuvačku nisam mogla da progutam. Plašila sam se da će Obrad nešto primetiti jer sam se ponašala kao krivac. Ipak, uprkos uzbuđenju, zapazila sam da me Andrija nijednom nije pogledao u oči. Naravno da sam znala zašto. - Da se nije noćas konačno pojavila dugočekana kraljica svih savršenstava? - smejao se moj verenik okrećući se prema meni i ljubeći me. - äta ti misliš o tome, Božana? - upitao me je. - Možda! - odgovorila sam gledajući zbunjenog Andriju kako oborene glave nervozno pretura po džepovima tražeći cigarete. - A možda se našem kumu to samo učinilo? Posle dvadeset godina - Mama, imam li čist duks, večeras izlazim? - trže me iz razmišljanja glas Obradovog i mog sina. Sklopila sam album, ugasila cigaretu i ustala da pronađem duks. Moj sin je visok, lep, šarmantan i mnogo voli da se smeje. Zove se Andrija, po našem pokojnom kumu koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći samo mesec dana posle Obradovog i mog venčanja. Valjda je tako bilo suđeno.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kad dete razočara

   (upisano: 07 Jun 10, 11:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moja Staša bila je svojeglava odmalena, sve je moralo da bude onako kako ona želi. Znam, kriva sam što sam joj povlađivala ali moje majčinsko srce nije moglo drugačije. Samoživa, kakva je bila, upropastila nas je materijalno ali, što je najgore, rasturila je našu porodicu. Muž mene krivi za sve... Oduvek mi je san da imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Maštala sam o tome da prvo rodim dečaka plavih očiju, a onda plavokosu, kovrdžavu devojčicu, da budu zdravi, veseli i srećni. Kad mi ih je Bog, u prvih pet godina braka, podario upravo takve, savršene, mislila sam da su svi moji snovi ostvareni. Kao lekar opšte prakse radila sam u državnoj bolnici i bila sam veoma zadovoljna. Negde pri kraju fakulteta upoznala sam kolegu specijalistu, radiologa Miroslava sa kojim sam se venčala posle dve godine zabavljanja. Bila sam već zrela žena kad smo dobili decu, pa sam ih valjda zato dočekala tako spremna. Uživala sam u svakom danu njihovog vaspitanja, zadovoljna činjenicom u kakve su ličnosti odrasli. Boris je bio više vezan za roditelje i sve je radio u dogovoru s ocem i sa mnom, dok je Staša bila nezavisnija, odlučna i pomalo neobuzdana. Bila je veoma talentovana za slikanje, pa sam to tumačila crtama njenog umetničkog karaktera. Muž je, pak, bio patrijarhalniji od mene i uvek je govorio da im preterano posvećujem pažnju i da ću imati problema ako ih razmazim: - Nemoj da im ispunjavaš baš svaku želju. Jednom to nećeš moći ili će poželeti nešto pogrešno, a ti ćeš se naći u "nebranom grožđu". - Zašto da im ne pruištim tu igračku ako je toliko žele, a možemo da ih obradujemo? - pitala sam jer se bližio Sveti Nikola, a klinci su poželeli čitavu skupocenu mašineriju koju su videli na TV-u i mogla je da se nabavi samo u inostranstvu. Zato sam, uprkos Miroslavljevom negodovanju, nazvala sestru koja je živela u Nemačkoj i sa njom dogovorila da mi do praznika isporuči željenu igračku. Kad su je nekoliko dana kasnije klinci izgustirali, pokvarili i gurnuli u ćošak kao najobičniju krpu, moj muž je likovao: - Eto, šta sam ti rekao? Nisam htela da priznam da nisam u pravu i opet sam stala na njihovu stranu: - Deca k"o deca, kome, uostalom, da čuvaju igračke ionako namenje za kratkotrajnu zabavu. - Ako sada nauče tako, biće takvi i u vezi sa drugim stvarima u životu - opominjao me je, ali bila sam zaslepljena ljubavlju prema njima, činilo me je ispunjenom to što ih usrećujem i mislila sam da će im naša ljubav pomoći da sazru. Glava u oblacima Jedno za drugim, godinu za godinom, postali su brucoši. Boris je, ugledavši se na oca i mene, zavoleo medicinu, a maštovita Staša izabrala je Likovnu akademiju. Pošto su oba ta fakulteta bila u našem gradu, radovala sam se što će moja deca studirati neopterećena spremanjem ručka ili pranjem rublja. Miroslav je ipak mislio da bi bolje bilo da su otišli od nas jer odlazak iz roditeljskog gnezda donosi veću samostalnost, što je smatrao presudnim za kasnije snalaženje u životu. Ipak, život je tekao kao kada su bili srednjoškolci, s tim da su moji studenti sada imali više obaveza i postajali su, činilo mi se, zreliji. Fakultet je veoma ozbiljno shvatio Boris. Učenje mu je postalo glavna preokupacija i, malo-pomalo, zapostavio je društveni život. Ponekad sam pokušala da zapodenem razgovor sa njim, ali bi me on brzo prekinuo izvinivši se obavezama oko još jednog kolokvijuma ili ispita. Staša je, međutim, više "šarala". Moja devojčica se, priznala mi je, zaljubila. Upravo zato često sam je viđala zamišljenu, zagledanu u jednu tačku sa, za zaljubljene karakterističnim, osmehom na licu. "Glava u oblacima" nije mogla da se koncentriše na učenje i predavanja, ali nisam joj to zamerala jer sam videla da ju je Zoran usrećio. Znala sam da su posledice slomljenog srca u njenim godinama teže od obnovljene godine pa je nisam kritikovala, a ni Miroslav nije razgovarao sa njom nego je zamerke upućivao meni: - U redu je da ima dečka u tim godinama, ali nije u redu da mu sve podredi. Međutim, dve godine kasnije, i Miroslav je morao da prizna grešku jer je, na Zoranovo insistiranje, Staša položila većinu zaostalih ispita i bilo je jasno da taj mladi čovek pozitivno utiče na našu kćer. - Vreme je da ga upoznamo, zar ne? - predložio je moj muž. Došao je popodne na božićni ručak, sa cvećem za mene i pićem za Miroslava. Uredno podšišan i obrijan, sa belom kragnom koja je virila ispod svetloplavog džempera, izgledao mi je kao školarac, a ne asistent na fakultetu već nekoliko godina. Svidelo mi se to što je ozbiljan jer je još uvek nezreloj Staši bio potreban neko stabilan i čvrst. Videlo se da je voli iskreno po pažnji koju joj je posvećivao i po pogledu kojim ju je milovao. Za jednog roditelja zaista je bila sreća znati da mu je dete uz takvog čoveka. Od tog dana Zoran je postao redovan gost u našoj kući, a neretko se dešavalo da on i Miroslav zajedno odu na pecanje. Mene je, pak, potpuno "kupio", pa je redovno pre nego što bi Staša i on izašli zajedno, sa mnom pio kafu kao sa drugaricom. Ispovedio mi je da su njegove namere prema Staši najozbiljnije, ali nije hteo da je požuruje pre nego što sama poželi da se skrasi pored njega. Baš u to vreme Boris je završio fakultet i priuštio nam još jedan povod za zadovoljstvo. Kako je sreća varljiva, brzo posle toga tamni oblak nadvio se nad nas. Zoran je, naime, kao istaknuti stručnjak, dobio priliku za doškolovavanje u Nemačkoj. To je značilo odvajanje od Staše, što nije padalo lako ni njoj ni njemu. Upravo zato mi se Zoran požalio da se koleba da li da ode: - Nisam siguran da je to vredno ovog drugog. Gotovo da sam spreman da odustanem... - Zorane, dete, takva prilika pruža se jednom u životu, ne znam da li je pametno da je propustiš. Prava ljubav prevazići će sve prepreke, pa tako i daljinu, a Staša te veoma voli, veruj mi. - Možda ste u pravu. Razmisliću. Očigledno je da je prihvatio moju sugestiju jer je nekoliko nedelja kasnije spakovao stvari i otišao. Staša je prvih dana po njegovom odlasku provela plačući, izgledala je kao da su joj sve lađe potonule. Požalila sam se na to Zoranu kad je nazvao jednom prilikom, a on je, na svoj magični način, uticao na nju ubedivši je da će vreme do susreta s njim prekratiti učeći, jer ju je od diplomskog delilo desetak ispita. I, zaista, prihvatila se knjige kao nikada pre znajući da će joj Zoran poslati garantno pismo da ga poseti. Tako se i desilo. Otprilike godinu dana dana kasnije, Staši je još ostao diplomski rad, ali je odlučila da mu se posveti kad se vrati iz posete Zoranu. U to vreme zemlja se borila sa inflacijom i primanja su iz dana u dan bivala niža. Otišla sam u prevremenu penziju žrtvujući svoje radno mesto za Borisovo zaposlenje. Njegova plata bila je mizerna, moja penzija gotovo ponižavajuća, pa su se naša mesečna primanja svela na Miroslavljevu platu. To nas je primoralo da se odreknemo mnogih zadovoljstava, ali smo Stašu u Nemačku ispratili sa povećom sumom novca jer je planirala da vidi i proba mnoge stvari kojih kod nas nije bilo. Vratila se mesec dana kasnije prepuna utisaka. - Ljudi moji, to je zapad. Kako ljudi žive, treba to da vidite. Luksuz na sve strane, mogućnosti mnogo veće, malograđanština iskorenjena. Mogla bih tamo da provedem život! Bilo nam je drago što se lepo provela ali su nas njene sledeće reči zaprepastile: - Htela bih da se preselim tamo, odlučila sam. Mogla bih da slikam i da prodajem slike, ali bih za to morala da imam galeriju. Raspitivala sam se, procedura nije komplikovana, samo treba malo više novca. éivela bih sa Zoranom, naravno, ali ne na njegov račun, a ne mogu odmah da se zaposlim pa bih vas zamolila za pomoć. Za zakup galerije i troškove života u prvo vreme trebalo bi mi otprilike dvanaest hiljada maraka. Dok vi to obezbedite, a ja dobijem papire za stalni boravak, diplomiraću i onda: pravac Nemačka! A, šta kažete? Nerealni novčani zahtev Zurili smo u nju u čudu. U to vreme, i u našoj situaciji, cifra koju je nonšalantno spomenula bila je misaona imenica za nas. Kredit nije bilo moguće podići, a pozajmica je bila prava ludost. Pokušali smo da joj to kažemo biranim rečima: - Dušo, nisu to male pare u današnje vreme - bila sam obazriva jer sam znala da je Staša plahe naravi i da ni povišeni ton ne bi podnela mirno. Zato je Miroslav manje o tome brinuo: - Ma, Bog s tobom, dete, sedi gde jesi, završi već jednom taj fakultet, a onda ovde potraži posao, vratiće se Zoran. Ne živi se samo u Nemačkoj. Podrhtavanje njenih usnica najavilo je buru. Staša je prvo prekrila lice rukama, a onda je počela grčevito da plače. Ja sam je, naravno, odmah zagrlila i počela tešiti: - Dušo, nemoj to tragično da shvatiš. Vrlo malo ti treba da se domogneš diplome, a onda će ti se i ovde otvoriti mnoga vrata, videćeš. Nije realno da očekuješ da ti u ovom trenutku damo taj novac jer ga jednostavno nemamo. Trebalo je da mućeš tom lepog glavicom pre nego što si nam to predložila. Je l" da da nije realno? Kako si to zamislila? Odjednom se pribrala i počela da nam izlaže svoju ideju. Smatrala je, naime, da bi najbolje bilo da prodamo stan u kojem smo živeli i da kupimo manji, a razlika od prodaje će, između ostalog, podmiriiti i njene potrebe. Imali smo veliki trosobni stan u prizemlju na dobroj lokaciji u gradu i nadali smo se da ćemo vremenom uspeti da deo prostora pretvorimo u predijatrijsku ordinaciju, što je bio Borisov san. Kad nam je to obrazložila, povukla se u svoju sobu, bez plača, što je značilo da od namere nije odustala i da čeka povoljan trenutak da poradi na ostvarenju svoje zamisli. U međuvremenu Zoran se javio kao poručen jer sam baš želela da čujem njegovo mišljenje. - Ma, naravno da je ne podržavam u tome - odgovorio je kad sam ga pitala šta misli o njenom predlogu. - Znate kakva je Staša. Pokušao sam da joj ukažem na to da greši jer je rizično uletati u takva ulaganja, ali me nije shvatila na pravi način. Više ne smem da insistiram jer će me optužiti da je ne volim i da ne želim da dođe ovde, što je u jednu ruku dobro, a u drugu loše. Naime, moje doškolovavanje će se produžiti, pa ne mogu da joj obećam da ću se uskoro vratiti. Nadao sam se da će se ohladiti kad se vrati posle razgovora s vama... Nisam znala šta da učinim. Staša je iz revolta sledećih dana živela na kafi i cigaretama odbijajući redovne obroke i ugrožavajući svoje zdravlje. Neispavana i sa tamnim podočnjacima, izgledala je kao avet. Bolela me je patnja mog deteta koliko god bila odglumljena. I, umesto da je išamaram, počela sam da razmišljam o njenom predlogu. »ak sam i Miroslavu natuknula tu temu. - Ma, neću uopšte da razgovaram o tome! Ti, ako hoćeš, pošto se stan vodi i na moje i na tvoje ime, prodaćemo ga, ali u tom slučaju hoću razvod braka, koliko god da te volim. Dobrovoljno neću potpisati propast ove porodice. Znala sam da se ne šali. U našem braku dugom tri decenije ne pamtim trzavice, čak ni ozbiljniju svađu, ali nije bilo ovakvih iskušenja. Muževljev odlazak Noćima ne spavajući, prelomila sam. Oglasila sam stan na prodaju, a Miroslav se, čim sam mu to rekla, preselio roditeljima na selo podnevši zahtev za razvod braka. To me je potpuno dotuklo, ali sam se, s druge strane, radovala videvši da je Staša živnula kad je čula da se stan prodaje. Za očev odlazak nije marila. Borisu je sve to teško palo, čak se jadničak trudio da pomiri oca i mene, ali mu je Miroslav stavio do znanja da je njegov odlazak ozbiljna, zrela odluka, za razliku od moje da prodamo stan. Agent za prodaju nekretnina doveo je potencijalnu mušteriju posle nekoliko dana. Atraktvina lokacija bila je presudna i već sledećeg popodneva u rukama smo imali novac. Potražili smo stan za iznajmljivanje i preselili smo se u roku od sedam dana. Staša je sa dipolomom u rukama ponovo postala stara, nestašna devojčica koja je nestrpljivo čekala da napokon ode u Nemačku. I, zaista, u najkraćem mogućem roku Zoran joj je poslao potrebne papire, ja sam joj dala više novca nego što je tražila i ispratila sam je u novi, nadala sam se, bolji život. Naravno da mi nije bilo lako samoj, u tuđem stanu i bez dovoljnih primanja. Boris je dane uglavnom provodio na klinici, a ja tugujući za Miroslavom i životom koji je gotovo preko noći nestao. Miroslav me je pozvao nekoliko puta i svaki put malo je nedostajalo da ga molim da se vrati ali znala sam da ne bi bilo svrhe. Duša me je bolela posle svakog našeg razgovora ali nazad nisam mogla. Svi poznanici čudili su se mojoj odluci da žrtvujem stabilan brak zarad hirova razmažene kćerke, ali svoju ljubav prema detetu nikome nisam morala da pravdam, mislila sam. Bilo je vreme da krenem i u potrgu za garsonjerom koju sam sada mogla da kupim, ali me je letargija u koju sam zapala sprečavala da se trgnem i da uradim ono što je neophodno. "Srodna duša" Kao svetlost na kraju tunela iščekivala sam dobre vesti iz Nemačke. Neće joj Zoran dozvoliti da propadne ili da pogrešno investira novac, nadala sam se. U prvo vreme Staša me je redovno obaveštavala o dešavanjima pa sam znala da traga za odgovarajućom galerijom. A onda se neko vreme nije javljala. Pretpostavila sam da je prezauzeta ali sam, ipak, jednog popodneva, ne čekajući njen poziv, okrenula broj telefona stana u kojem su živeli. Javio se Zoran. - Zorane, sine, gde ste, zašto se ne javljate? - Pomalo mi je neprijatno da zovem, a kćerka će vam se, verujem, javiti - rekao je neodređeno. - Zašto bi ti bilo neprijatno ako je ona zauzeta? Važno je samo da znam da ste dobro. - Staša i ja smo raskinuli - rekao je uzdahnuvši. - Da ne kažem: ostavila me je. - Molim?! äališ se? äta se desilo? - Najkraće rečeno, nisam se složio sa njenom idejom da iznajmi za velike pare galeriju koja je na lošoj lokaciji a koju je pokušao da joj uvali brat nekog njenog poznanika. Naljutila se na mene, jedne večeri nije došla kući a onda se, ruku pod ruku s njim, idućeg jutra pojavila u stanu, pokupila je stvari i otišla. Zujalo mi je u glavi. Pomislila sam da je to samo još jedan kapric hirovite Staše, koji će je brzo proći. Niko sa njom nije umeo tako dobro kao Zoran, u to sam bila sigurna. - Proći će nju to. Možda se trenutno naljutila, nemoj da se brineš. - éao mi je što se tako završilo, hteo sam da provedem život sa njom... - završio je drhtavim glasom. Nisam pronalazila prave reči da ga utešim pa sam zato oćutala. Nekoilko dana kasnije Staša se konačno javila. Zvučala je veselo, a očigledno je pretpostavila da znam za u međuvremenu nastale promene, pa se nije čak ni potrudila da mi ih objasni. - Gde sad živiš? - pitala sam. - éivim sa Matijom - rekla je. - Zaljubila sam se preko ušiju. - A galerija? Dokle si stigla po tom pitanju? - Matija ima lepu galeriju koju mu plaćam. Znaš kako se kaže: "»ist račun, duga ljubav". - A on, čime se bavi? - I on je slikar. Moja srodna duša, kažem ti! Ma, savršeno mi je. Uvek sam se plašila da bi Staša mogla da završi sa nekom umetničkom, "srodnom dušom" kakva je i sama, a Zoran joj je bio idelana protivteža, sa obema nogama za zemlji. Alkoholičar i propalica Moja bojazan bila je opravdana jer je, ni mesec dana posle tog razgovora, Staša nazvala i zatražila još novca. Nisam mogla da verujem. - Bilo je povećeg zajedničkog ulaganje u galeriju - rekla je. - Malo-pomalo, novac je iscurio. Znam da još nisi kupila stan pa ti neće biti problem da investiraš u moju budućnost. Vratiću ti čim se opomognemo. äta sam mogla da uradim? Nikom ne govoreći, poslala sam joj sumu koju je tražila unapred znajući da mi taj novac nikad neće vratiti. Nije mi to više bilo važno. Brinulo me je na šta su, u stvari, potrošili taj novac i hoće li se, sama i neiskusna, snaći pored intereždžija i grebatora koji su vrebali na sve strane. Nisam imala drugu opciju, nazvala sam Zorana i zamolila ga da se raspita o tom Matiji. - Nemojte pogrešno da me shvatite, uradiću to za vas, ali da budemo načisto: Staša i ja smo završili za sva vremena. Prevarila me je i to joj nikada ne mogu oprostiti. I, zaista, kako je obećao, nekoliko dana kasnije javio se sa informacijama o famoznom Matiji. - éao mi je što ovo moram da vam kažem ali, kako sam čuo, on je alkoholičar. Nema redovne prihode, a vuku mu se neki dugovi odranije pa je verovatno na to otišao novac od prodaje vašeg stana. Prevejani je švaler, već nekoliko puta zavodio je devojke u sličnoj situaciji i, kada im izvuče novac, veza se okončava. Veoma sam se zabrinula. Nadala sam se da će Staša brzo shvatiti sve njegove mane i da će pobeći glavom bez obzira jer, kad joj nije valjao predani Zoran koji ju je čuvao kao malo vode na dlanu, ni ovaj joj neće dugo biti zanimljiv. Međutim, pogrešno sam procenila. Ubrzo posle Zoranovog poziva Staša se javila zabrinutija nego ikad. Kratko me je pozdravila, a odmah potom, na moje iznenađenje, počela je da plače. Znala sam da se desilo ono na šta me je Zoran upozorio u vezi sa njenim novim izabranikom. - Matija me je prevario... - jedva sam razabirala njene reči kroz plač. - Uzeo mi je sav novac pod izgovorom da će renovirati galeriju, a onda me je izbacio iz stana, sa koferom i bez dinara u ruci. Sad sam na ulici, zovem te sa javne govornice i ne znam šta da radim... - Nazovi Zorana, on će ti pomoći, a ja ću sve regulisati s njim. - Ne mogu, mama, stid me je, ružno sam se ponela prema njemu, kao najobičnije đubre. - Samo se ti njemu javi i ne brini. Već sutra ćeš krenuti kući. »im je prekinula, nazvala sam Zorana zamolivši ga da joj pomogne. Naravno da se nije dvoumio, čovek kao on uvek je spreman da pomogne. Sutradan ujutro javio mi je da je Staša na putu kući. Sačekala sam je na autobuskoj stanici. Grčevito me je zagrlila a suze koje su potekle niz njene obraze istog trenutka pokazale su mi da je moja curica konačno nešto shvatila. Nažalost, svi smo to skupo platili. Danas Boris, Staša i ja živimo u garsonjeri na periferiji grada jer nam je samo za to posle svega ostalo novca. Staša se oporavlja od razočarenja koje je doživela, Boris je odustao od sna o otvaranju privatne ordinacije, a ja živim životom koji nisam zamišljala, daleko od voljenog muža i nesrećna što sam promašila kao roditelj uprkos silnoj ljubavi i žrtvi koju sam uložila kao majka.
Lajkuj ovaj stih:
 

Miris šume vratio me je kući

   (upisano: 06 Jun 10, 00:26) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sticajem srećnih okolnosti, ali i napornim radom, uspela sam da se probijem na estradu. U trenutku kada su sve oči bile uprte u mene, postala sam svesna činjenice šta zapravo želim: nije to bila ni slava ni glamur, trebala mi je sigurna luka i ljubav čoveka u koga sam stekla poverenje Živela sam u prelepom mestu u šumovitoj Fruškoj Gori. Posle osnovne škole završila sam srednju u Novom Sadu pa, kako nije bilo posla, prijavila sam se na Biro za zapošljavanje i čekala. Da mi vreme ne bi uludo prolazilo, stalno sam pomalo radila "na crno". Moja prijateljica Marina, koja me je čula kako pevušim dok radim, predložila mi je da se prijavim na neki konkurs za mlade, talentovane pevače. - Ko zna, možda će ti se posrećiti, Kosara! - ubeđivala me je. - Lepa si, a i to se "računa"... Nema uspeha na estradi bez dugih nogu, zgodnog tela i lepog lica, kažem ti! - A glas? - nasmejala sam se. - Pa, poželjan je dobar glas ali to nije najvažnije! - nije se predavala Marina. - Predlažem ti da pokušaš, da odeš sledeće nedelje na tu audiciju za pevače početnike, pa šta ti Bog da! Ništa nećeš izgubiti. Pošto mi je svakodnevno "ispirala mozak" istom pričom, na kraju sam pristala da je poslušam, više da bih je skinula s vrata nego što sam zaista verovala da ću uspeti. Uvežbala sam dve pesme i učinilo mi se da ne zvučim loše. Na audiciji je bila gužva, više od stotinu mladih ljudi došlo je da se oproba. Posle prvog kruga ostalo je nas desetak u užem izboru a na kraju sam bila druga, što se smatralo velikim uspehom. Marina je bila srećnija od mene. - Odškrinula si vrata uspeha! Pazi šta ti kažem, jednog dana ćeš biti bogata i slavna! Smejala sam se njenoj dobrodušnoj naivnosti. Sutradan sam sve ispričala mami i tati. - Slušaj, Kosara, ionako ništa ne radiš - oprezno je počela mama pošto me je saslušala. - Ako misliš da ćeš pevanjem moći nešto da zaradiš, pokušaj. äteta je da ne iskoristiš ukazanu priliku. Uostalom, vremena imaš, ko zna kad ćeš naći stalni posao... Preseljenje u Beograd Da bih pokušala da se probijem, bilo je neophodno da se preselim u Beograd jer se tamo sve dešava. Na sreću, mamina neudata sestra živela je u prestonici, pa je bilo rešeno pitanje mog smeštaja. - Drago mi je što si odlučila da pokušaš, Kosara! - rekla mi je tetka kad sam se doselila u njen stan. - U početku će ti biti teško ali ćeš se vremenom priviknuti... Već sledećeg dana otišla sam u muzičku kuću koja je organizovala takmičenje za mlade talente. Jedva su me se setili. Nisu me dočekali raširenih ruku, zamajavali su me, zakazivali i otkazivali sastanke... Na sreću, nisam se nadala brzom uspehu pa nisam patila zbog toga mada sam bila pomalo razočarana. Prošla su dva meseca pre nego što me je primio muzički direktor jedne poznate produkcijske kuće, u čijem je društvu bio mlađi čovek. - Mene znate a ovo je Radosav, perspektivni kompozitor i pisac tekstova, koji radi za nas i za koga će se tek čuti! - predstavio mi je direktor mladića. - Velimir preteruje, kao i obično - nasmejao se mladi čovek pružajući mi ruku. Lice mu je bilo preplanulo od sunca, a osmehivao se očigledno želeći da me ohrabri. Čak je delovao pomalo stidljivo, pogled mu je bio iskren i prijateljski. Već sam znala za njega, slušala sam neke njegove pesme i dopadale su mi se jer su bile ritmične, privlačne i jednostavne. - Gospođice, želimo da vas čujemo a posle toga sve će biti jasno - rekao je Velimir. - Otpevajte nam nešto da ne gubimo vreme. äta ste pripremili? Kad sam mu rekla koju sam pesmu izabrala, pogledao je Radosava. - To je jedna od prvih pesama koje si komponovao, zar ne? - Da - potvrdi mladi kompozitor. - Prilično je teška za pevanje. Izvolite, da čujemo - okrenuo se meni. Uzela sam gitaru pokušavajući da se smirim. Trudila sam se da ne mislim ni na šta drugo osim na tekst i melodiju. Obojica su nepomično sedeli slušajući me. Kad sam završila, očekivala sam komentar ali me je Radosav zamolio da otpevam još nešto. Učinila sam to jer sam uvežbala još tri pesme. Ništa nisu govorili pa sam se zbunjeno meškoljila. Onda je Radosav ustao, pružio je ruku i čestitao mi. - Bravo, Kosara! Imate lep glas i pevate veoma osećajno. - Nemojte da se uobrazite, treba još mnogo da učite ali zaista je dobro zvučalo - saglasio se Velimir. - Snimak će preslušati vlasnik firme pa ćemo znati konačnu odluku. Radosav i ja samo iznosimo mišljenje, vlasnik o svemu odlučuje - objasnio je. Bila sam zbunjena i uznemirena. Nije mi se popravilo raspoloženje ni kad mi je Velimir rekao da mu telefoniram za sedam dana. Pozdravila sam ih i žurno sam izašla. Uzbuđenje i uznemirenost učinili su me nespretnom i zapela sam. Svakako bih pala da me nije prihvatila nečija čvrsta ruka. - Kuda tako žurite? Podigla sam glavu zagledavši se u nasmešeno lice i u, kao nebo plave, oči mladog kompozitora Radosava. - Imam neke obaveze... - promucala sam. - Na drugoj strani ulice je prijatan kafić. Zar ne biste mogli nešto da popijete sa mnom? - Ne, hvala... Čekaju me... Kasnim... - porumenela sam plašeći se da će primetiti da lažem. - Onda je to dobar razlog da vas odvezem tamo kuda žurite! - i dalje se osmehivao. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pristanem. - Zaista imate prijatan glas - rekao mi je kad je zaustavio automobil pred zgradom u kojoj je živela moja tetka. - Hvala vam. Mada, ne verujem da je to dovoljno za uspeh... - ovoga puta bila sam iskrena. Zainteresovano me je pogledao. - Tako mlada a takav pesimista! - Samo sam realna - nespretno sam se branila. - Dugo se pripremam, vežbam, idem na audicije... - Koliko je to "dugo"? - prekinuo me je. - Četiri meseca. Tiho se nasmejao ali u njegovom smehu nije bilo podrugljivosti. - Nasmejao sam se jer vi za to kažete "dugo" - objasnio mi je kad sam ga prekorno pogledala. - Vidite, meni je trideset godina, od toga osam aktivno komponujem a tek sam se nedavno izdvojio iz mnoštva nepoznatih kompozitora za koje se nikada neće čuti. A vi... četiri meseca! Inače, potrebna vam je pesma "po meri", napisana samo za vas, tada biste zablistali i pokazali koliko zaista vredite. Poznajem mnogo pevača ali nikada nisam sreo nekoga sa vašim senzibilitetom. Velimir deli moje mišljenje, već mi je to rekao. - Hvala vam, Radosave - zbunjeno sam promucala. - Zahvalite mi se tako što ćete mi, pre nego što izađete iz automobila, obećati da ćemo se ponovo videti. - Pozovite me sutra. Daću vam broj... Bez poljupca na rastanku Sledeće večeri zajedno smo otišli na koncert naše poznate folk pevačice. Iza pozornice, tokom pauze, Radosav me je upoznao sa mnogim pevačima i pevačicama koje sam dotad znala samo sa televizijskih ekrana. - Zapamtite šta sam vam rekao: za samo šest meseci doći ćete na koncert ove plavokose devojke, naravno ako budete uspeli da kupite kartu! - govorio je Radosav a ja sam u neprilici crvenela ne znajući kuda da pogledam. Pored Radosava sam se osećala bezbednom, gotovo srećnom. Prijalo mi je interesovanje koje je tako očigledno pokazivao za mene. Odlučila sam da pokušam da ga isprovociram da mi kaže i ono što još nije izgovorio. - Kad pomislim da ste ovo veče mogli da provedete sa nekom poznatom pevačicom, a sve vas tako čežnjivo gledaju... Grize me savest zbog toga, Radosave... Odmah je progutao udicu. - Ali, meni je lepo s vama! Sasvim se razlikujete od svih mladih žena koje poznajem. Žene iz naše profesije misle samo na to kako da postignu uspeh na estradi i za to su spremne da žrtvuju sve. Međutim, vi uopšte ne pokušavate da iskoristite svoju lepotu i šarm. Još nešto mi se kod vas dopada ali to ću vam reći drugom prilikom. Biće drugih prilika, zar ne? - Ne znam - iskreno sam rekla. - U poslednje vreme dogodilo mi se toliko toga da o svemu moram da razmislim. Delovao je razočarano ali nisam bila sigurna da li glumi. - Nazovite me do nedelje - rekla sam mu kad smo se te večeri rastajali pred tetkinom zgradom. Na rastanku nije pokušao da me poljubi. Nisam znala šta da mislim o tome. Narednih nekoliko dana neprestano sam sebi postavljala pitanja u uzaludnoj potrazi za odgovorima. Znala sam da se dopadam Radosavu ali nisam bila sigurna da li želi samo prolaznu avanturu ili su njegova osećanja prema meni dublja. Dok sam mislila na Radosava, osećala sam prijatno uzbuđenje. Da li je to ljubav, pitala sam se. Ili samo njen nagoveštaj? Moje iskustvo bilo je sasvim skromno ali sam bila sigurna da nikad ranije, ni prema jednom muškarcu, nisam osećala ništa slično. Ipak, nisam zaboravila posao. Odredila sam sebi rok od godinu dana da nešto postignem. Ako ne uspem, primiću to sportski, vratiću se tamo odakle sam došla. Iz muzičke kuće u kojoj sam upoznala Radosava javili su mi da je vlasnik zadovoljan snimkom i da mi nudi šestomesečni ugovor. To je podrazumevalo da će firma voditi brigu o tekstovima mojih pesama, o kompozitorima, čak i o načinu na koji ću se šminkati, o frizuri, boji laka za nokte, oblačenju... To su zvali stajling. Telefonirala sam Radosavu, on je to već znao. Čim je došao, rekao mi je da je napisao pesmu za mene i da je počeo da komponuje melodiju. - Biće to pravih hit! - ubeđivao me je. Otišli smo na ručak, a već sledećeg dana doneo mi je pesmu. Zvala se "Miris šume" i veoma su mi se dopale i reči i melodija koju mi je odsvirao na gitari. Naporan rad u studiju Narednih dana pripremio mi je još tri pesme i počeo je naporan rad. Gotovo dva meseca radila sam po desetak sati dnevno. Radosav je bio perfekcionista, nikad nije bio zadovoljan, uvek je tvrdio da može bolje. Inače, on je dirigovao velikim orkestrom od pedeset članova koji je bio angažovan kao muzička pratnja. - Ne mogu više, Radosave! - kukala sam ali se on na to nije obazirao. - Još malo, samo još malo i sve će biti kako treba - govorio mi je. - Hajde, odmori se pet minuta pa ćemo nastaviti. I onda sve ispočetka... Najzad je došao dan snimanja. Kad sam tog prepodneva ušla u studio, zaglušila me je buka koju je stvarao pedesetočlani orkestar štimujući instrumente. Mislila sam da moji prenapregnuti živci to neće izdržati i htela sam odmah da se okrenem i da pobegnem ali me je Radosav čvrsto uhvatio za ruku kao da zna šta mi se mota po glavi. - Nemoj da budeš nervozna, Kosara, sve će biti u redu, toliko smo vežbali... - umirivao me je. Sve je bilo besprekorno organizovano i svi su zapravo bili zadovoljni učinkom. - Sledećeg dana snimaćemo spot! - podsetio me je Radosav upravo kad sam pomislila da je sve konačno završeno. - To će biti lakše jer nećeš pevati, samo ćeš otvarati usta. Kad je narednih dana i to urađeno, zaista sam odahnula. Ništa više nisam mogla da učinim, sada je sve bilo u rukama drugih, pre svega stručnjaka za reklamu. Moj CD pojavio se u prodaji nekoliko dana kasnije. Istovremeno je moj spot počeo da se emituju na programima nekoliko televizijskih stanica. Mogla sam da se odmaram samo nekoliko dana a onda su me se dočepali reklamni stručnjaci i počeo je moj hod po mukama. - To je cena slave, Kosara! - objasnio mi je vlasnik muzičke kuće. Tih dana nisam viđala Radosava. Zvala sam ga na mobilni ali je stalno bio nedostupan. Davala sam intervjue za televiziju, radio i novine, po ceo dan provodila sam u razgovorima, večeri na promocijama, potpisivala sam svoje albume, fotografisala se sa fanovima... Uspeh je bio munjevit i fantastičan, reklamna kampanja izvanredno vođena, a sopstveno lice posmatralo me je sa zidova, reklamnih panoa, bliborda, iz izloga, sa stranica dnevnih novina i ilustrovanih časopisa, sa TV ekrana... Postala sam zvezda Prvi tiraž brzo je rasprodat pa su odštampani novi primerci. Poslovni menadžer i vlasnik firme zadovoljno su trljali ruke. Preselili su me u veliki stan, dodeljena su mi dvojica telohranitelja i lični menadžer. Postala sam zvezda. Ispunio se moj san. Sve je to bilo divno ali nisam bila srećna. To više nije bio život. Svaki minut bio mi je isplaniran, ludački tempo brzo me je uništavao. Popuštala sam, osećala sam da neću moći još dugo. Jedne večeri na nekom koktelu priređenom u moju čast, neočekivano se pojavio Radosav. Oko njega se tisklo mnoštvo mladih i zgodnih pevačica pokušavajući da ga nagovore da sa njima sarađuje. Mahnula sam mu, a on se jedva izvukao iz obruča obožavateljki spremnih na sve samo da ga zadrže. - Dobro veče - pozdravio me je. - ČČini mi se da su se ostvarile sve tvoje želje! Slavna si a bićeš i bogata. - Oh, Radosave, želim da razgovaram s tobom, ali ne ovde! - Ovo je prijem u tvoju čast! Ne možeš da odeš! - upozorio me je. - Ko kaže? Jesam li ja zvezda? A zvezde uvek rade šta hoće. Hajde, vodi me pre nego što počnem da vrištim! - uhvatila sam ga za ruku. Oklevao je za trenutak a zatim me je povukao prema izlazu koristeći laktove da prokrči prolaz. Začuđeno su nas gledali, menadžer mi je mahao a ja sam se pretvarala da ga ne vidim. Telohraniteljima sam dala znak da me ne prate. Radosav me je odvezao u lokal van Beograda, daleko do gradske buke. Kad sam ga pogledala, primetila sam da mu preplanulo lice sija od zadovoljstva. - Kosara, draga moja, sve je onako kako treba da bude! Već pišem nove pesme za tebe. Ponovo ćemo raditi zajedno... ∆utala sam neko vreme pokušavajući da smislim najbolji način da mu kažem ono što sam odlučila. - Ne mogu ti reći koliko si mi prethodnih nedelja nedostajao, Radosave. Da, mislim da te volim, u stvari, sigurna sam u to... Nešto želim da ti kažem ali ne znam kako da ti objasnim... Moja odluka je konačna. Radosave, sve napuštam... Trgnuo se zapanjeno me pogledavši. - Molim? äta napuštaš, Kosara? - Sve, Radosave... Sve... Beograd, pevanje, šou-biznis, estradu, koncerte, spotove... Sad mi je konačno jasno da nisam stvorena za ovo. Tvoja pesma otkrila mi je moje prave želje. Želim jednostavan život daleko od grada, život u prirodi, treba mi da ponovo osetim miris šume. Moja kuća je na obronku šume, na proplanku punom cveća koje opojno i nezaboravno miriše... Zanela sam se, oči su mi bile pune suza. Radosav me je prvo dugo i pažljivo posmatrao a zatim me je uhvatio za ruku. - äta misliš, zašto sam napisao "Miris šume"? Zbog tebe, ti si me inspirisala upravo dok si mi pričala o svojoj kući na Fruškoj gori... Volim te od prvog dana, od prvog trenutka kad sam te sreo... Ako me voliš, ni trenutka nećemo oklevati... Ostavićemo i Beograd, i estradu i uspeh, ni meni to ništa ne znači... Kupićemo kuću na Fruškoj gori, otići ćemo tamo da živimo, da se svakog jutra budimo uz miris šume, najdraža moja. Hoćeš li da se udaš za mene? To zaista nisam očekivala. Za trenutak sam bila zbunjena a onda sam u mašti videla budućnost, videla sam Radosava i mene daleko od Beograda, smirene, spokojne i srećne. I - bacila sam mu se u zagrljaj.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nedopustiva osećanja

   (upisano: 04 Jun 10, 12:12) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Iako sam oduvek smatrala "bolesnim" veze između mladih muškaraca i starijih žena, dogodilo mi se da se užasno zaljubim u dečka mlađeg od mene dvadesetak godina. Najstrašnije je to što se on dopao i mojoj kćerki, kao i činjenica da nisam prezala od podlosti samo da ga rastavim od njegove devojke. Na kraju mi se sve vratilo kao bumerang... Oduvek sam se pitala šta to starija žena vidi na mlađem muškarcu? Naravno, pri tom ne mislim na podnošljivu razliku od nekoliko godina ali, kada mladić ostavi svoju devojku zbog dvostruko starije žene, to, po mom mišljenju spada pod kategoriju "bolesno". S druge strane, nikada se nisam čudila kada bih ugledala mladu devojku pored zrelog muškarca, a takav moj stav verovatno je uslovljen patrijarhalnom sredinom u kakvoj sam odrasla. Međutim, čoveka pre ili kasnije stigne ono čemu se nekada čudio. Nažalost, nije zaobišlo ni mene. Zovem se Branka, četrdeset dve su mi godine. Radim dobro plaćen posao, imam četvorosoban stan i garsonjeru, dobar auto, dvadesetdvogodišnju kćerku, a kako se brinem o svom izgledu, mnogi misle da smo sestre. I, najvažnije - slobodna sam. Neograničeno slobodna. Kako sam se osećala i kako sam podizala dete s obzirom na činjenicu da sam ostala udovica u tridesetoj godini, samo ja znam. U svakom slučaju, vreme je učinilo da bol umine. Živim normalnim životom, tačnije, tako je bilo do pre dve godine kada mi se dogodilo upravo ono što sam oduvek prezirala. Svog pokojnog supruga Dragoja upoznala sam i zavolela na prvoj godini fakulteta. Iz te velike ljubavi rođena je naša kćerka Ena. Naravno, kasnije su svi bili ponosni na nju ali tada, kada sam na prvoj godini fakulteta ostala u drugom stanju odlučivši da se udam i da rodim, moji roditelji bili su van sebe od besa. Obrazovani, ambiciozni i strogi, teško su se mirili sa mojom odlukom. - Branka, ovo zaista nisam očekivao od tebe. Obezbedili smo ti uslove da studiraš, da postaneš neko, pa mi nikako ne ide u glavu da si sve to odbacila zarad želje da se udaš i da postaneš domaćica koja će večito živeti u muževljevoj senci - govorio je moj otac. - Milane, sada je kasno, izabrala je svoj put. Dragoja što se tiče, završio je fakultet, zaposlio se i vreme mu je za ženidbu - nadovezala se majka. Nije bilo vike, psovki, šamara, ali je iz svake njihove reči izbijao očaj. Naravno, tada mi nisu verovali da ću jednog dana ostvariti svoje ambicije i da neću ostati samo domaćica, žena uspešnog muškarca. Po Eninom rođenju nastavila sam da učim. Ispite sam polagala vanredno, a Dragoje mi je svesrdno pomagao oko deteta. Diplomirala sam i dobila posao baš u vreme kada smo našu kćerku upisali u školu, bio je to naš zajednički uspeh i mislim da su moji roditelji tek tada shvatili kakvog su zeta dobili. Muževljeva pogibija Dragoje je bio kompletan muškarac, možda ne savršen, ali vrlo blizu savršenstva: obrazovan, kulturan, beskrajno šarmantan, požrtvovan, dobar suprug i još bolji otac. Deset godina koje smo proveli zajedno zauvek će u mom sećanju ostati kao najlepši period mog postojanja. S obzirom na to da je Dragoje bio lokalni predstavnik jednog stranog preduzeća, obišli smo čitavu Evropu. Svako putovanje bilo nam je novi medeni mesec sa kojeg bismo se vratili srećniji i zaljubljeniji. Dragoje nije bio rasipnik ali, kada su bili u pitanju oni koje je voleo, zaista nije štedeo. Živeli smo u prekrasno uređenom četvorosobnom stanu i, kada je saznao da se prodaje garsonjera na našem spratu, ni trenutka se nije dvoumio. - Kada ostarimo, ostavićemo veliki stan našoj Eni, a nama će biti sasvim dovoljna ta garsonjera. Nije nam se dalo da zajedno ostarimo. Dragoje je poginuo vraćajući se sa službenog puta. Moj svet se srušio kao kula od karata. Slomljena, radila sam mehanički, samo da skrenem misli i zaboravim, a bilo mi je još teže zato što su svi pokušavali da me uteše. Možda je tako trebalo da bude. Bila sam potrebna svom detetu, trebalo je da je volim za dvoje, najzad, bila sam jedinica, a moji roditelji sve stariji i bolesniji. Bio je to prevelik teret za ženu bez oslonca ali upravo to skrenulo mi je misli izvukavši me iz učmalosti i letargije. Nisu moja osećanja otupela, već sam na neki način sazrela i postala mnogo jača. Posle Dragojeve pogibije postala sam obazrivija i umerenija. Shvatila sam koliko je život nepredividljiv, da sve može da nestane u jednom trenutku i zato sam odlučila da zagospodarim sopstvenom sudbinom. Posao prevodioca obavljala sam najbolje što sam mogla. Bio mi je utočište od tužnih misli i jedini izvor mojih prihoda, ali ne bilo kakvih prihoda. Zarađivala sam odlično, a to mi je mnogo značilo jer nisam želela da moja devojčica oskudeva u bilo čemu. Naravno, znala sam da je najvažnije pružiti joj ljubav, zato sam se trudila da svaki slobodan trenutak provedem sa njom, da joj bar malo zamenim oca koga je obožavala. I nisam je više ostavljala kod svojih roditelja kada je trebalo da putujem. Ena je svuda išla sa mnom, baš kao ja nekada sa Dragojem. Sada sam ponosna što sam je izvela na pravi put, ali mi je žao što ne živimo zajedno i što sam ostala sama. U vreme kada je Ena pohađala srednju školu, u razmaku od dve godine ostala sam bez oba roditelja. Bilo mi je teško, ali vremenom čovek nauči da se nosi sa gubicima. Ipak, vodila sam računa o tome da se ne pretvorim u sebičnu majku koja očekuje da će joj žrtva biti uzvraćena. Studije u Londonu Na našu sreću, firma za koju je Dragoje radio obezbedila je detetu svog tragično nastradalog radnika stipendiju i školovanje u inostranstvu i zato naša Ena sada živi i studira u Londonu. Bilo mi je teško kada je otišla, bila sam najusamljenija žena na celom svetu, ali znala sam da je to jedinstvena šansa koju moje dete ne sme da propusti. Dobro, ne bih bila iskrena kada bih kazala da sam živela od uspomena na Dragoja. Zaboga, bilo mi je samo trideset godina kada sam ostala udovica! Sa njim su otišla moja najdublja, najtananija i najiskrenija osećanja. Drugi deo mene vapio je za životom, bilo mi je potrebno da me neko voli. Avanture nisu dolazile u obzir, pa su moj život u narednih deset godina obeležila dvojica muškaraca. Sa prvim sam bila u vezi dve, sa drugim čak pet godina, ali... Momir nije želeo da se bilo šta poremeti u odnosu između mene i Ene, govorio je da su deca na prvom mestu. Nekoliko meseci po Eninom odlasku kazao je da je pravo vreme da ozakonimo našu vezu i da je krajnje vreme da mu rodim dete. Bila sam zatečena. Ne kažem da je tražio nemoguće, možda bi sve bilo drugačije da sam se posavetovala sa svojom kćerkom ali nisam. Zapravo, verovatno mi to služi kao izgovor jer nisam bila spremna da rađam u trideset devetoj. Bolelo me je to što se Momir i ja sve više udaljavamo, zabolelo me je i rastanak. Ne znam, možda sam pogrešila. Dva meseca kasnije proslavila sam svoj četrdeseti rođendan, sama. Naravno da sam imala dovoljno prijateljica i kolega da organizujemo žurku, bila sam društvena i često sam priređivala sedeljke bez posebnog povoda ali tada sam zaista želela da budem sama. Poželela da uživam u tišini, da bar taj dan provedem onako kako želim, bez obaveza, preterane učtivosti, ljubaznosti i želje da ugodim drugima. I, svidelo mi se. Možda nisam bila svesna da sam tada podvukla crtu, ali sam promenila stare navike. Nisam postala osobenjak, ali prijala mi je samoća. Naravno, život me je naučio da nijedno stanje nije večno, znala sam da ću pre ili kasnije poželeti nešto drugo, ali da će me snaći ono što je "van pameti", ni u snovima nisam slutila. Podstanar u garsonjeri Naša garsonjera nikada nije bila prazna. Pošto je na dobroj lokaciji, blizu fakulteta, studenti su se otimali o nju a, na moju sreću, sa tom decom nije bilo problema. Dolazili su uglavnom po preporuci i ostajali do kraja studija. A potom se pojavio on, Nemanja. I ništa više nije bilo isto. Nemanja je, naravno, kao i svi moji predhodni stanari, došao iz unutrašnjosti. - Pravo, ekonomija, ili nešto treće? - upitala sam. - Ekonomija - toplo se nasmešio. Nemanjine oči bile su krupne, iskrene, a bilo mi je jasno da sa njim neću imati problema jer sam primetila da ne skreće pogled već da svog sagovornika gleda pravo u oči. Lako smo se dogovorili oko cene a još lakše oko kućnih pravila. Niko od tih mladih ljudi nije remetio moj mir, jedino što sam zahtevala bilo je da čuvaju nameštaj i da ne prave lumperajke koje bi uzbunile stanare naše zgrade. Nemanja je bio lepo vaspitan i veoma interesantan mladić... I tih, toliko tih da mi se ponekad činilo da u garsonjeri nema nikoga. Naravno, to je rezultiralo prvim devetkama i desetkama u indeksu, a meni je bilo posebno drago to što je bio pažljiv. Kao da sam i ja bila zaslužna za svaki njegov položeni ispit, pozvonio bi na moja vrata, mahnuo indeksom i kazao: - Gospođo Branka, izvolite na kafu kod mene, ja častim. U spontanom razgovoru jednom prilikom dotakli smo se njegovih roditelja. - Razvedeni su već petnaest godina ali sada su se dogovorili da oboje finansiraju moje studije - rekao je Nemanja spustivši šoljice na sto. - Izvini, nisam znala. U svakom slučaju, lepo je što su ostali u dobrim odnosima i što oboje misle na tebe. - Da, konačno su se setili - reče Nemanja zamišljeno. - Dok sam odrastao kraj nepismene i nagluve bake oni su se provodili, svako za svoj groš, i mrzeli su se kao najveći neprijatelji. Da me imaju, setili su se tek kada je baka umrla i kada su se oboje smirili uz druge partnere. Da budem iskren, nisam se nadao da će mi omogućiti školovanje ali izgleda da su se opametili. Pokvario mi je čitav dan, čak sam se rasplakala. Takva deca obično završe kao narkomani i probisveti. A on je bio tako dobar, pametan, otresit, tako zreo... Ili ga je život naterao da prerano odraste. Potom sam se setila svoje kćerke. Potpuno različite sudbine, njegova i moje Ene, a opet... Opet, bili su tako slični. "Deca", pomislih i osetih da mi vrele suze peku obraze. Nedostajao mi je... Odlučan da uspe u onome što je zacrtao, ili u strahu da se njegovi roditelji ne predomisle, Nemanja je cele godine marljivo učio i položio je sve ispite. U njegovom indeksu, pored devetki i desetki bila je upisana samo jedna osmica. Rekao je da tako treba i da je to protiv uroka. Nasmejala sam se od srca. - Do oktobra, gospođo Branka - pozdravio me je. - Do oktobra. Lepo se odmori i napuni baterije za drugu godinu - mahnuh u znak pozdrava. Ostala sam da stojim ispred zgrade sve dok se auto njegovog oca nije izgubio u mnoštvu automobila. Inače, Nemanjini roditelji nisu dolazili često, više su mu navraćali drugovi. Nisam ih upoznala, ali sam znala da su tu kada bih prošla pored ulaznih vrata i čula tihu muziku i razgovor. Jedina osoba sa kojom me je Nemanja upoznao bila je Teodora, njegova devojka, sićušna crnkica sa ogromnim, tamnim i toplim očima. Zabavljali su se iz gimnazijskih dana, pa sam ga jednom prilikom upitala zašto ne stanuju zajedno i tako podele troškove. Tačnije, ispričala sam mu svoju životnu priču, svoj i Dragojev početak. - Završila sam fakultet kao udata žena i imala sam bebu. - Da, ali je vaš muž radio. Bili ste materijalno obezbeđeni. Ne kažem da meni i Dori tako nešto nije palo na pamet ali oboje potičemo iz nesređenih porodica, oboje smo samo studenti, i ne želim da pogrešimo pa da se kajemo. Uostalom, mladi smo, a vreme će pokazati da li smo suđeni jedno drugom. Baš je voleo tu devojku... Činjenica da mi Nemanja nedostaje nije ukazivala na bilo šta "uvrnuto", ili sam u to vreme samo mislila da je to normalno. Ljutila sam se na Enu zato što ne dolazi preko leta kako to rade svi studenti jer sam tada bila najusamljenija. Ali, Ena je u vreme letnjeg raspusta obilazila svet, a meni je navraćala u vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Ljubomorna na kćerku Tako je bilo i te zime, s tom razlikom što Nemanja i Dora nisu otišli svojim kućama, želeli su da praznike dočekaju u Beogradu. Pogodilo me je Enino glasno razmišljanje kao da mi je pre buđenja udarila šamar. I pre nego što sam došla sebi, postalo mi je jasno šta se događa. - Jao, mama, kako je sladak! Pa, on je najlepši student koji je ikada stanovao kod nas! - Ena je kao u transu zurila u vrata koja je Nemanja zatvorio za sobom. - A baš bismo bili lep par, ovako oboje visoki, plavi, a, šta kažeš? - Ena, ne pričaj gluposti, molim te. Kao prvo, ne živiš ovde, drugo, mlađi je od tebe. - Pa, nisam mislila da se udajem, a mlađi je jedva dve godine. Mmmmm... - za trenutak je sklopila oči. - Novogodišnja romansa. äta misliš o tome? - Mislim da su ti šanse ravne nuli. Ima devojku sa kojom je dugo u vezi, veoma je lepa i znam da je mnogo voli - brzo sam pokupila šoljice i krenula u kuhinju, a srce mi je snažno tuklo u grudima. Mislim da sam u tom trenuku postala svesna svojih osećanja. Nemanja je po godinama mogao da mi bude sin a bila sam zaljubljena u njega. I želela sam ga kao što žena želi muškarca. Bili su to najduži i najteži novogodišnji praznici. Duži od onih koje sam slavila samo sa Enom posle Dragojeve smrti, duži od onih kada je Ena odrasla i krenula svojim putem. Ono što mi se sada dešavalo svakako nisam priželjkivala ali dogodilo se, osećala sam strast koja je visila iznad "tromeđe" ludila, morbidnosti i težnje da opravdam svoju želju, a nisam znala kako da se borim... Ili možda nisam želela da se borim. Tada sam prvi put poželela da se Ena što pre vrati tamo odakle je došla. Nisam se plašila da će zavesti Nemanju već me je užasno nerviralo to što je non-stop pričala o njemu. Nisam smela da je ućutkujem jer sam se plašila da me ne razotkrije i preostalo mi je da čekam da se praznična gužva slegne, da se i Ena i Dora vrata svojim obavezama... Naravno, i Nemanja, samo da znam da je tu. Opet, čemu sam mogla da se nadam? Izgledala sam zanosno, ali kome? Nemanja je bio dvadesetogodišnjak i nije nas delio samo zid i hodnik, delilo nas je više od dve decenije, čitavo jedno detinjstvo i mladost, gotovo jedan život. Mrzela sam sebe, ali izgleda da sam izabrala pogrešan put za spasenje svoje duše. Umesto da se okrenem drugim muškarcima, da pokušam da zaboravim, Nemanja je postao moja opsesija. Počela sam da treperim Zaista mi nije jasno šta me je to nateralo da zatreperim pred tim mladićem. Možda zato što me je neodoljivo podsećao na moju prvu, veliku, nikada prežaljenu ljubav, na mog Dragoja. Nemanja je bio isto tako visok, plav, imao je oči kao Dragoje, zelene, krupne, duboke, čak im je i boja glasa bila ista. Borila sam se protiv svojih osećanja. Kunem se Bogom da sam se borila protiv nečega što mi je oduvek bilo nepojmljivo, uvrnutno, bolesno... Govorila sam sebi da to nije u redu, da njihova fizička sličnost ne opravdava moje želje, nažalost, pobedilo je ono čega nisam mogla da se rešim. Želja da se dopadnem Nemanji, da mu se prepustim kao žena i da se još jednom osetim mladom, bila je jača od zdravog razuma. Morala sam da ga razdvojim od Dore, bio je to jedini način da mu se približim i tada sam uradila nešto što sebi nikada neću oprostiti. Nemanja je bio uredan, ali Dora je bila zadužena za pranje prozora i ribanje tepiha, sređivala je Nemanjin plakar i usisavala prašinu sa najskrovitijih mesta, čak i ispod masivnog dvoseda gde sam, u trenutku bolne zaljubljenosti i pomućene svesti, namerno bacila svoje čipkane gaćice. I... pronašla ih je. Prvi put otkako se Nemanja uselio začula se galama iz garsonjere. Potom je usledio tresak vratima, Nemanja je izleteo na hodnik i počeo da viče: - Teodora, stani... Nemoj da odeš, Dora... Kunem se da nemam pojma! - potom se začuo još jedan tresak vratima i nastala je tišina. Sada više ne znam da li je to bila ljubav. Tačnije, možda je bila, ali svesna sam činjenice da sam tada samo na sebe mislila i čekala sam trenutak kada će Nemanja, skrhan bolom i samoćom, zakucati na moja vrata. Užasno poniženje Zakucao je mnogo brže nego što sam pretpostavljala, još iste večeri, i bila sam spremna na sve, jedino nisam računala na njegovu pronicljivost. - Branka, vi imate ključ od garsonjere? - upitao je oštro odbivši da sedne. - Naravno da imam - odgovorih odlučno ali mazno. Trebalo je "spustiti loptu" jer, u protivnom, svi moji planovi pali bi u vodu. Na moju nesreću, Nemanja je tražio odgovore bez odlaganja i filozofiranja. - Onda, kako objašnjavate onaj komad ženskog donjeg veša ispod dvoseda u mojoj sobi? - Zaista ne znam o čemu pričaš - slegoh ramenima. Kao da nije registrovao moje reči, nastavio je: - Bilo bi dobro da znam da li sam ja jedini stanar one garosnjere ili je, možda, u mom odsustvu, izdajete na sat? - Nemanja, iznenađuješ me - rekoh tobože uvređeno. - Jedna dama sebi nikada ne bi dozvolila nešto tako nisko a to što si pronašao... - Toga nije bilo prošle sedmice, i nisam pronašao ja, već Teodora. Da, pronašla je gaćice... Ženske gaćice! I otišla je! Otišao bih i ja da sam ispod njenog kreveta pronašao muške gaće! - počeo je da viče mlatarajući rukama. - Slušaj, Nemanja - napućenih usne i izvih obrvu. - Ljubav se zasniva na poverenju pa, ako je tvoja devojka pobegla zbog jednih gaćica, to znači da je ili isuviše mlada, nezrela i nespremna za izvesne razgovore, ili je isuviše lukava... Da, lukava. Zar ti nije palo na pamet da je mogla sama da ih poturi? Možda je već zaljubljena u nekog drugog, a to je najlakši način da ode. Eh, Nemanja, tako si naivan - posegnuh rukom prema njegovom obrazu, za mene je stvar već bila rešena ali, nažalost, umesto slatkog osećanja pobede, dočekalo me je poniženje. - Varaš se, Branka - prvi put izgovorio je moje ime bez dodatka "gospođo" i bez persiranja. - Nimalo nisam naivan i umem da čitam između redova. Nesumnjivo je da si iskusna kada su u pitanju ženske podvale, a to znači da se lukavstvom nije poslužila Dora već ti. A to je bolesno - uneo mi se u lice. - Toliko bolesno da te žalim. Uzgred, jednu majku imam, kakva god bila, i druga mi nije potrebna - okrenuo se, pošao ka vratima, a potom je dodao: - Nema potrebe da mi vraćaš novac koji sam ti dao za naredni mesec. Iskoristi ga za svoje dobro, poseti psihijatra - tresnuo je vratima a potom je nastala mučna tišina... Kako sam se osećala? Ne znam, ne sećam se. Zurila sam u zatvorena vrata i, ako postoje trenuci u kojima sva čula otupe, trenuci kada čovek nije svestan svog postojanja, doživela sam ih. Sve me je podsećalo na pravu, beskonačno dugu liniju na ekranu aparata koja se pojavi kada se čovek rastane sa dušom. Ništavilo... ništa drugo. Stiglo me je dva dana kasnije, kada sam shvatila da Nemanja odlazi. Bila sam ljuta na sebe zato što sam čekala, zato što ništa nisam preduzela. Jedan trenutak promeni sve, a šta smo mogli da kažemo i uradimo za dva dana i dve noći... Ipak, nismo mogli. Nemanja je to vreme iskoristio na pametnije stvari a toga sam postala svesna kada mi je ključ od garsonjere predala Teodora. Vratila mi je i ključ i moje čipkaste gaćice, i oslovila me je sa "teto", i to me je baš zabolelo. Nekoliko koraka dalje, okružen prepunim torbama, stajao je Nemanja, lepši i poželjniji nego ikada, baš kao da je meni u inat sazreo preko noći. Nije me udostojio nijednog pogleda. Za trenutak mi se učinilo kao da gledam Dragoja. Došao čovek da mi se osveti, ko zna zbog čega, našao mlađu i lepšu i sada ponovo odlazi bez pozdrava. Zatomih krik u grudima. To ipak nije bio moj Dragoje. Njegovo vreme odavno je prošlo, moje lagano prolazi, a vreme ove mladosti tek dolazi. U tom vremenu, za mene, nikada neće biti mesta. Od tada je prošlo gotovo godinu dana. Garsonjeru nisam izdala i ne znam da li ću to ikada više učiniti. Ne plašim se novog razočarenja, ali sve mi u njoj još uvek miriše na Nemanju koga ne želim da ga zaboravim. Svesna sam da se moje želje graniče sa nemogućim, možda već lagano ludim u iščekivanju da će se on ipak vratiti, ali ne mogu protiv sebe. U svakom slučaju, kada ovaj bol prostane nepodnošljiv, učiniću ono što mi je Nemanja poslednje rekao - posetiću psihijatra. Možda ipak postoji lek za ovo moje usamljeno, ranjeno i nesrećno zaljubljeno srce, nešto što će ubiti ova luda i nedopustiva osećanja
Lajkuj ovaj stih:
 

Trenutak večnosti vredan

   (upisano: 04 Jun 10, 11:42) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Pošto sam često poboljevala, roditelji su me odveli na planinu, kod bake, kako bih se malo oporavila. Kada sam se obrela u toj divljini, mislila sam da tu neću izdržati ni dana. Međutim, meseci koji su suledili bili su nešto najlepše što sam doživela do tada. Tu se desila i moja prva ljubav, sa čobaninom, Milom, sa kojim sam provela nezaboravne trenutke Često čitam ljubavne priče i uvek se divim tome kako ljubav pronalazi najčudnije načine da poveže dvoje ljudi, međutim, dosad nisam pronašla nijedan slučaj sličan mojoj ljubavnoj priči. Davnih šezdesetih, bila sam učenica trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Pluća su mi bila slaba pa sam celu zimu i proleće pobolevala. Smenjivali su se zapaljenje pluća, pa bronhitis, pa uporni kašalj... Lekovi su mi donekle pomogli, a moj dobri stari doktor preporučio mi je odmor i oporavak na nekoj visokoj planini, po mogućnosti na mestu gde se sudaraju morski i planinski vazduh. Uz to, trebalo je da konzumiram samo zdravu, prirodnu hranu, a mladost će, kako je rekao, učiniti sve ostalo. Pošto materijalno stanje mojih roditelja nije bilo sjajno, naš mali kućni savet doneo je odluku da leto provedem kod tatine dalje rodbine na planini Bjelasici u Crnoj Gori. Naime, tatina stara strina živela je preko leta u katunima, čuvala je ovce i krave. Prihvatila je da dođem kod nje u goste i da ostanem, ako želim, celog leta. Iskreno, nisam se radovala letovanju na vrhu planine među ovcama i kravama, ali bila sam svesna činjenice da od tatine radničke plate kojom izdržava četvoročlanu porodicu ne mogu da letujem u hotelu sa pet zvezdica. Uostalom, treba da se lečim, a ne da izvoljevam. Odmah po završetku školske godine spakovala sam svoje stvari i krenula sa tatom na dug put. Prvo smo išli vozom, pa autobusom ali, kada smo došli do podnožja Bjelasice, mogli smo da biramo: ili pešačenje ili jahanje na konjima. Nikada do tada u životu nisam videla konja a kamoli da sam ga uzjahala, pa izabrah pešačenje. Seljak koji nam je bio vođa puta nije gubio vreme na to da se sa nama ubeđuje. Natovario je naše stvari na konja, drugog je uzjahao i krenusmo uzbrdo. Dugo smo pešačili. Kako sam još uvek bila iscrpljena od bolesti, u jednom momentu zavapila sam: - Molim vas, podignite me na konja, lipsaću od umora. Ne mogu dalje... Brkati seljak se nasmeši i ništa ne reče. Dalje smo jahali tata i ja na jednom konju. Tata je sedeo napred i upravljao dizginima, a ja sam bila iza njega čvrsto ga obujmivši oko struka. Klatila sam se čas na jednu, čas na drugu stranu, i činilo mi se da ću se svakog časa survati na zemlju. Negde pred veče, ukočenih udova, potpuno sluđena od straha, ugledah predivnu poljanu. Rajski predeo Pod kosim, zlatnim zracima sunca izgledala je kao predeo iz raja. Šumeći posred livade, kotrljao se potočić. Sjahasmo sa konja. Stajala sam raskrečena, na nesigurnim nogama. éedni i umorni konji požuriše da se napoje na bistrom potoku. Naš vodič pokaza nam rukom na mesto udaljeno pet stotina metara. Tek tada primetih katune jedva malo odlepljene od tla. Ne znam kako sam zamišljala svoje letnje boravište, ali ono što sam videla nije mi ulilo poverenje u dobar smeštaj. Pokupismo svoje stvari i polako krenusmo prema malom naselju. Kada smo se primakli, ugledala sam desetak istovetnih kolibica ozidanih kamenom i pokrivenih slamnatim krovovima. Lepo, ali nemoguće je da tu čovek može da živi. Na vratima jedne kolibice pojavi se krupna, postarija žena. - O, Rale, sine, jabuko moja, jesi li to ti? Otac spusti kofere i potrča starici u zagrljaj. Biće da je to strina Petrana. - Je li ovo naša cura, rano moja, daj da je strina izljubi - potom i ja padoh u čvrsti zagrljaj strine Petrane i poljupci, oni sitni, mnogobrojni, počeše da pljušte po mojim vrelim obrazima. - Vidi mene, budale stare, sigurno ste gladni i žedni, nego, ulazite u kuću da šta jedete i popijete. Uđosmo u kolibu kroz minijaturna vrata. Čak sam i ja, iako visoka samo metar i šezdeset, morala da se sagnem da bih ušla. Unutra nas dočeka mrak. Kako su se oči privikavale, prvo ugledah nasred sobe otvoreno ognjište i u njemu vatru, a iznad, na lancima, okačen veliki kotao i u njemu ogromna količina mleka koje se kuva. Unaokolo, po čađavim zidovima raspoređene drvene police, potamnele od dima i gareži, a na njima priprosto suđe, plehani tanjiri, okrnjene, emajlirane šolje, poneki drveni krčag, drvene kadice za mleko, nekoliko šerpi i lonaca. Odmah iznad ognjišta mnoštvo grumenova sira koji se na dimu suši. Plafona nema, samo crne grede i na njima vise komadi suvog mesa i slanine. Uza sve to, intenzivni mirisi na koje nisam navikla i dim koji štipa za oči. Ne izdržah unutra ni minut i uplakana od dima izleteh napolje. Tata i strina Petrana izađoše za mnom. - Hajde de, naviknućeš se na dim, lutko moja, evo, nikome od nas to više ne smeta. Zdravo je kad dim štipa. Izneću tronošce napolje pa ćemo ovde večerati. Neverovatnom brzinom i okretnošću neprimerenoj njenim godinama i korpulenciji, strina Petrana je za nekoliko časaka iznela pred kolibu okrugli stočić, siniju i tri tronošca na koja posedasmo. Onda spusti na siniju hleb još prašnjav od pepela u kojem se pod sačem pekao. Strina ga samo malo oduva i ispraši i poče da seče duge kriške. Sveže kuvano mleko pušilo se iz činije. Mirisao je žuti kajmak, mlad sir se beleo, a crveni luk strina iseče na grube kriške i stavi pred svakoga po komad. Ne znam da sam ikada pojela komadić luka kod kuće, ali kada videh kako ga ona i moj tata slatko grickaju uz sir i kajmak, zagrizoh i ja. Ne pamtim slađu večeru. Posle napornog pešačenja i dobrog obroka, omamljena svežim, planinskim vazduhom, osetih da mi se oči sklapaju. Uđoh u kolibicu pogledom tražeći krevete, a njih nigde. Bože, gde ću spavati? U to baba Petrana iz jednog ćoška poče da izvlači bele, vunene deke, i da ih prostire po zemljanom podu. Namešta nam ležaj. Na podu. Poželeh da se tog časa vratim kući. Nisam mogla da zamislim da spavam na podu, na utabanoj zemlji. Ali, tek što sam se spustila na improvizovanu postelju, ušuškana u grube, vunene deke, zaspah snom pravednika. Sunce je tek zašlo iza najvećeg planinskog vrha. Sasvim prirodno Probudi me zvuk lupkanja lonaca po kolibi i meketanje ovaca. U prvi mah nisam znala gde sam. Onda ugledah tatu uspavanog pored mene. Baba Petrana je već poslovala oko ognjišta. - A, cura mi je vredna, već se probudila. Hajde, rano moja, oblači se da ideš sa mnom u tor da muzemo ovce - odmah me je zaposlila baba. Započeh dan bez tuširanja i jutarnje toalete. Već sledećeg trena bila sam usred gomile ovaca. Baba mi je naredila da kroz uzak prolaz na tarabi propuštam jednu po jednu. Čim je ja propustim, baba je uhvati, brzo pomuze i pošalje na drugu stranu tora. Kada je svih tri stotine ovaca bilo pomuženo, ponele smo teške kante pune mleka u kolibu. Tu se vatra već razgorela na ognjištu. Mleko smo sipale u ogromni kotao nad ognjištem. Tek je tada bilo vreme za umivanje i uređivanje. Tata se probudio i, sav srećan, udisao je sveži planinski vazduh pred kolibom dok se sunce podizalo sa istoka. - Šta misliš, Tanjice, hoćeš li moći ovde da preživiš leto? - pomalo zabrinuto čekao je moj odgovor. - O, i te kako hoću! Mislim da će to biti nezaboravan doživljaj - oduševljeno odgovorih. Tata je već prepodne morao nazad, pa započe moj planinski život. Dan sam provela upoznajući najbližu okolinu. Nisam mogla da se nadivim livadama, cveću, potocima, planinskim vrhovima koji su uglavnom bili pod večnim snegom. Prijao mi je oštar planinski vazduh, disala sam prvi put u poslednjih pola godine punim plućima. Baba Petrana je stalno bila nečim zaposlena. Nisam želela da joj smetam, pa je zamolih da i meni nađe neki posao. Priprosta, draga bakica jedva dočeka ponuđenu pomoć. Pomagala sam joj da izliva mleko i da pravi pavlaku. U stupi sam mutila maslac i, kada sam ga napravila, probala sam prvi put sveže maslo, mojih ruku delo. Sve mi se to sviđalo i bila sam zaista srećna. Predveče se počeše vraćati stada sa pašnjaka. Prvo se čuo meket, a onda zvuk svirale i umilna melodija. Sviranje se ponekad prekidalo i onda bi se čuo jak usklik kojim je čobanin terao ovce. Psi su lajali, ovce blejale, a kosovi na suvim granama pevali svoju večernju pesmu. Sunce na zalasku sve je pozlatilo i beli planinski vrhovi sada su bili ružičasti. Nikada nisam videla lepši prizor. I u svemu tome pojavio se momak. Visok, tanak, crne kovrdžave kose, divljeg pogleda, stajao je preda mnom u neobičnoj odeći. Gledala sam ga nekoliko trenutaka razmišljajući o tome da li je on stvaran ili je neki čarobni lik, vilenjak ili šumski vražić. - Je si li ti ta gradska cura koja je došla kod Petrane? - obrati mi se momak. - Da, ja sam Tanja, a kako se ti zoveš? - uzvratih odvažno. - Ja sam Milo, moja koliba je odmah do Petranine. "Oćeš li posle da dođeš kod nas? Mi se uveče okupljamo na poselu i pevamo - nikad jednostavniji ni iskreniji poziv za druženje nisam čula. Naravno da sam pristala. Kada sam pomogla baba Petrani oko muže ovaca kao i jutros, upitah je za dozvolu da odem u susednu kolibu na druženje. Ona me je začuđeno gledala, kao, šta tu treba da se pita, pa to je normalna stvar, a ja se zaputih kroz sumrak onih nekoliko koraka do komšija. Pred Milovom kolibom bilo je nekoliko devojaka i momaka starih između četrnaest i dvadeset godina. Malo dalje, u drugom krugu, okupili su se mlađi. Kasnije, kroz razgovor, saznala sam da se dele na ovčare i jagnjare. Dakle, stariji su imali složeniji zadatak da čuvaju ovce, a mlađi jaganjce. Jednostavna podela na mlađe i starije tinejdžere. Prirodnost kojom su me prihvatili ne dade mi vremena da se snebivam. Već posle nekoliko trenutaka smejala sam se njihovim pomalo sirovim šalama. Iznenadih se sa kakvom neposrednošću komuniciraju. Sve je jednostavnije nego kod nas u gradu. Ako imaju zamerke na nekoga, sve se kaže neposredno tu, dok sede u krugu oko vatre. Ukoliko je neko nekome simpatija, taj jednostavno sedne pored svog izabranika pa se to odmah razreši. Primetih da su se već izdvojili parovi koji su slobodno iskazivali međusobne nežnosti. Sve je bilo potpuno prirodno. Nikakvih prenemaganja ni koketiranja. Zaljubljena u planinu U neko doba poče pesma. Neobičan zvuk, iste takve reči, sve mi je bilo novo. Onda, posle nekog vremena počela sam da prepoznajem harmoniju u tim jednostavnim napevima. Pokušah i ja da pevam sa njima, ali mi nije išlo od ruke. Na kraju savim slobodno zapevah jednu pop baladu. Slušali su me utišani i zadubljeni. Iako to nije bila njihova muzika, dopala im se. Onda je Milo uzeo svoju sviralu i razlegli su se zvuci kola. Nekoliko momaka i devojaka skočiše i počeše da igraju. Pri tom su podvriskivali i visoko, visoko skakali. Nisam se odmah usudila da zaigram, ali hoću, naučiću. Sve mi se sviđalo u toj divnoj planinskoj noći, pod zvezdama, a nikada ih toliko nisam videla. Na spavanje se išlo rano, jer se rano ustajalo. Nerado se odvojih od novog društva ali me tešilo to što je celo leto preda mnom. Sutradan ujutro, i pre nego što je svanulo, ispred naše kolibe zasvira frulica. Milo me je dozivao. - Tanja, o Tanja, hoćeš li sa mnom za ovcama? Još nerazbuđena, u čudu sam gledala u baba Petranu. - Šta je ovo, kud da idem? - upitah. - Zove te Milo da sa njim ideš čuvat" ovce. Vidi vraga, već te begenis"o. Nisam razumela šta reče baba Perana, ali se ipak spremih na brzinu ne želeći da propustim tu predivnu avanturu. Baba mi u čobansku torbicu stavi dimljeni sir, glavicu luka i povelik komad hleba, a u bocu litru mleka. Moja hrana za put. Preko uobičajene odeće baba mi prebaci vuneni ogrtač jer se dešavalo da na planini naglo zahladi. Tako opremljena, krenuh za Milom i ovcama. Dugo smo išli prikupljajući ogromno stado ovaca uz pomoć tri velika ovčarska psa dok ne dođosmo do neviđeno lepe planinske zaravni. Tu je trava bila lepa, zelena, sočna. Ovce navališe da pasu, a ja i moj novi prijatelj smestismo se pod jedno razgranato stablo. On svoj ogrtač prostre ispod mene, a sam se izvali na travu i spusti glavu u moje krilo. Ukočih se. - Šta ti je, bona, šta si se udrvenila, de me malo češkaj po glavi. Nema mi ništa draže. Odma" mogu da zaspim kad me neko miluje po glavi - Milo je bio oličenje prirodnosti. Milovala sam ga i češkala, a on se mazio kao mače u mom krilu. Osetih čudnu toplinu oko srca. Šta je ovo, ljudi moji, tako mi je lepo sa ovim poludivljim momkom koji voli da ga češkaju. Dok je Milo dremuckao, imala sam vremena da ga proučavam. Pravilne crte lica, beli, zdravi zubi, udovi čvrsti kao od kamena, visok, vitak. Kosa meka i sjajna. Da je negde u Beogradu, sve bi devojke poludele za njim. A zašto u Beogradu? Zašto ne i ovde? Oh, kako je lep ovako snen i opušten. Ne znam šta mi bi, sagnuh se i poljubih ga u pune, poluotvorene usne. On se samo nasmeši. Postideh se i odgurnuh njegovu glavu sa svog krila. Ali, njegove ruke su već sledećeg trena bile oko mog struka. Ljubio me je a ja sam mu uzvraćala. I bilo nam je lepo, toliko lepo da nismo želeli da prestanemo. Prekinulo nas je dozivanje čobana sa druge strane zaravni. - Milo, Milo, đavo da te nosi, šta radiš, vidiš li gde ti odoše ovce? Milo i ja se trgnusmo i već sledećeg trena trčali smo niza stranu za razbežalim ovcama. Srećom, sve smo ih prikupili pa naš prvi dan ljubavi ne postade i dan štete. Naveče, na poselu oko vatre, Milo i ja sedeli smo jedno kraj drugog i svima je bilo jasno da smo par. To je bilo tako prirodno. Posednički je držao ruku oko mog ramena i svaki čas ljubio me je u obraze. Nisam se stidela. I drugi su to radili. Svakog dana Milo i ja išli smo na pašnjake da čuvamo ovce. Upoznavala sam Biogradsku goru i bivala sve zaljubljenija u te divne predele i u mog Mila. Vodili smo ljubav kraj potoka, u šumi na mekom tepihu od opalog lišća, na livadi. Išli smo na izlet u Biogradsku šumu. Kupali smo se u hladnom planinskom jezeru. Uz njega mi je sve bilo divno i zanimljivo. Svirao mi je na frulici, a ja sam njemu pevala pesme na engleskom i francuskom. Iako dva sveta, potpuno različita, tog leta bili smo srećni. *** Krajem avgusta došlo je vreme za rastanak. Tata se pojavio jašući konja. Kada me je ugledao, razrogačio je oči od čuđenja. Porasla sam i ugojila sam se tog leta. Postala sam prava devojka. Rumeni obrazi i sjajne oči odavali su potpuno zdravlje. Tata nije mogao da se nadivi koliko sam se promenila. Kada je prišao da me poljubi, malo mu se namreškao nos jer je osetio moj prirodni parfem zvani "tor i ovca sa dodatkom dima". Dok sam spremala svoje stvari, gorko sam plakala. Moj Milo bio je na pašnjaku sa ovcama. Oprostili smo se prethodne noći, ležali smo pod zvezdama i nikako nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Srce mi je krvarilo, a znam da je i njegovo. Bili smo svesni činjenice da se naši životi kreću različitim tokovima i da za našu ljubav nema budućnosti. Sve što smo imali bio je taj trenutak i produžili smo ga na celu noć. Moja dobra baba Petrana nije me ometala. Znala je ona šta je ljubav. Kraj noći obeležila je zvezda Danica. Obeležila je i kraj naše ljubavi. Zakleli smo se da ćemo dok živimo pomisliti jedno na drugo kada ugledamo tu najsjajniju zvezdu. Tako ćemo biti jedno uz drugo zauvek u mislima. Vratila sam se u Beograd oporavljena fizički, ali tužna. Znala sam da tamo negde u svojim planinama tuguje i moj Milo. Ali, moj svet i njegov svet nigde se ne preklapaju. Moralo je tako da bude.
Lajkuj ovaj stih:
 

Jer tako treba

   (upisano: 01 Jun 10, 12:17) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moje srce slomljeno, moja dusa izgubljena…..sedim usnula na fotelji….budim se razmisljam…..Misli me vode ka njemu……ka toj praznini u dubini mog slomljenog srca….On je tu negde,znam,ali nije tu sada, pored mene, nije tu vec duze vreme…. Boli, boli me svaki deo tela…..oci pune suza pokusavaju zaustaviti reku koja se upravo sprema da potece…..ali, ne uspesno…..tece, kao nijedna reka…..toliko puno suza…….pece me lice….umivam se…ali to nije pomoglo u otklanjanju tih crvenih mrlja na obrazima….. opet zamisljena, sedam u kadu u pokusaju da se opustim I ne mislim na njega…..sve moje misli vezane su za njega…..shavam, sve sam odbacila zbog te ljubavi, sada nemam prijatelja….zelela sam svaki tren da provodim sa njim……..na pocetku sve je bilo tako divno, bila sam srecna……sada, sve je tako pusto, tuzno…..nisam srecna…..srecna sam sto ga imam, ali, pomisao na to da mozda on mene ne voli me slama…..iz dana u dan…..mokar jastuk, pokrivac, lice….izgledam tako naduveno sa crvenim flekama…..obrazi mi gore, celo jos vise…… Odlazim u krevet s mislima da je sutra novi dan u nadi da ce to nesto promeniti…… dolazi novi dan….jos gori….svaki dan sve gori……osecam se usamljeno…..bolesno…… Mojoj patnji nikad kraja……moje srce nikada zakrpljeno……dusa nikada nadjena…….. Ja sam mrtvac koji sa nadom da ce pronaci nestalu dusu luta ulicama sam........ Toliki bol, patnja......Ne, ne mrzim ga.....Ja njega obozavam.....to nista ne moze unistiti......ali mislim da to moze mene......ako uopste postojim..... .......................................... Polako ustajem iz groba.....odlazim da ga pogledam poslednji put pre nego odem zauvek.....da se pozdravim.....gledala sam ga tako do pola noci.....sedela sam na njegovom krevetu....gledala mu lice.....htela sam da ga dodirnem, ali onda bi se probudilo od moje hladnoce.....nisam mogla vise da zadrzavam suze...pocele su da teku, besprestano......sve su padale njemu na lice.....probudio se, uplasen....pogledao me....gledao me je 5 sekundi....a onda me je poljubio.....i rekao : ‘ljubavi moja, otkud ti ? VOLIM TE !!! ocu sve da ti nadoknadim.....’ te noci mi je priznao da me je varao......on nije znao da ja nisam......da nisam medju zivima.......niko mu nije rekao da su me bas juce sahranili......niko mu nije rekao da sam umrla iznenada....od bola i tuge koju mi je naneo, naravno da mu nisu rekli jer ni oni nisu znali.......kada mi je rekao da me je varao sve mi je bilo jasno....i njegovo ponasanje, i sve.....shvatila sam neke stvari......ipak nisam prestajala da ga volim.....to ne moze tako lako da nestane........stavio je moju ruku u njegovu i blago se zatresao....pitao je : ‘zasto si tako hladna ? sto si tako bleda...’ Nisam bila sigurna kako i zasto bi mu odgovorila na to.....ali, rekla sam.....umorim glasicem.... : « ‘podji samnom....moram nesto da ti pokazem....’..... Odvela sam ga na groblje i pokazala mu svoj grob.....kada je to video, odmah je pocela da tece ista ona reka suza koja tece iz mojih ociju vecno, ne prestano....... Rekla sam mu da ne place.........nije mogao da stane......rekla sam mu da nisam mrtva.....jesam ustvari na neki nacin,ali ne skroz......noc moje smrti, pretvorena sam u vampira.......vampir je rekao da ne smem nikoga da pretvorim....niti da smem da uznemiravam ljude......... reka suza moje ljubavi nije stajala.......tekla je istom brzinom kao moje, istom gustinom........nije bilo moguce zaustaviti je......rekla sam mu neznim smirenim glasom pomalo drhtavim : VOLIM TE ! volecu te uvek.........znas da sam ziva......ustvari polu ziva.....ali, znaj da moju ljubav nista nece ugasiti.....cak ni to sto si mi uradio....mozda je ugasilo moj zivot do pola....ali ovu besprekornu ljubav koju osecam prema tebi, nece nikad nista....... Crveni mokri obrazi obasjani mesecevim sjajem, molili su za povratak....ali, to je sada ne moguce........prekasno je......da je barem dan ranije shvatio da me gubi, bilo bi drugacije....polako krenusmo ka njegovoj kuci..... Stigli smo do pola puta kada me je on progovorio : «’ovo je samo san jel da ? kad se probudim bice sve uredu ? ’ Zelela sam da je tako......izgovarala sam reci polako umornim glasom.... : “ne duso…..ovo je stvarnost……budan si….ne sanjas……ja sam tu pored tebe……poslednji put u tvom zivotu……posle ove noci neces me videti nikada vise…..i nemoj me traziti….samo ces muciti sebe…..zaboravi na mene…kao da sam bila samo lep san……zelim ti da budes srecan u zivotu……da imas divnu porodicu……da se volite…….zelim da posle ovoga ne mislis na mene, kao sto sam rekla, da ti vreme koje si proveo samnom bude samo jedan lep san……ljubavi, znas da ja tebe volim, znas I koliko, samo nemoj da te to spreci da nadjes zenu I stvoris porodicu………nadam se da ces imati lep zivot…..ljubavi moja, mislim da su ovo moje poslednje reci……VOLIM TE! Zbogom….” Krenula sam polako dugackom samo mesecom obasjanom ulicom, kada je povikao : “cekaj, stani….ne idi tek tako…..VOLIM TE……nemoj da me ostavljas……VOLIM TE…..ne mogu te zaboraviti…..ti si jedina moja ljubav….” Rekla sam: “kasno je za to…..mene nema………ne ostavljam ja tebe….samo sam otisla u mirniji svet…..mozda I nebi otisla da je situacija bila drugacija……da si se samo ranije setio da mi kazes sve sto osecas….da si samo hteo da budes drugaciji, nista od ovoga se nebi desilo……ljubavi…..mene nema…..ja sam samo jedan lep san koji si usnio jedne lepe letnje noci u svojoj pidzami koja jos mirise na mene…..XD ” Priblizila sam mu se I tiho tihooo rekla : “zelim sada nesto da uradim sto sam oduvek zelela….” Uzela sam ga za ruku I odvela u toplo skroviste u zemlji ispod nase skole…..sa cudjenjem je gledao prostoriju…..video je da je bila crna(tamna), sa bracnim krevetom, crvenim ruzama naslikanim na zidovima, i pobacanim svuda po sobi…..svetlo je bilo priguseno….nisam mu dozvolila da prica…..uzela sam ga za ruku I poljubila ga….nastavio je da me ljubi…..nisam zelela da stane…..priblizili smo se krevetu……polako I nezno smo dodirivali jedno drugom jezike…..usne nam se nisu razdvajale…..znao je sta zelim….jer je I on zeleo isto…..polako smo svlacili odecu jedno sa drugog……..sve je bilo toliko lepo da smo oboje zaboravili sta se zapravo desilo meni, a I njemu……gomila osecanja potekla je te noci……sada, kada smo bili goli, zastali smo malo…...znala sam zasto je zastao…..poceo je da mi ljubi telo sa tolikom opreznoscu kao da je lomljivo…….na neki nacin I jeste bilo…..nakon toga, nisam zelela vise da budem dole, sada je on lezao na krevetu, a ja sam bila na njemu….nisam mogala vise da drzim glavu gore tako da sam polako spustila svoje usne na njegove…….ponovo smo sse ljubili, sa istom neznoscu kao I pre…….nasa tela su se polako spajala……..sve se odvijalo polako……..bez bola…....koliko sam ga volela, toliko nisam smela da ostanem ovde…..vec sutradan ujutru morala sam da odem….da nestanem iz njegovog zivota, zauvek…..legli smo jedno pored drugog zagrljeni…..i tako zaspali……..nisam puno spavala…..mozda 1h ili manje……..cim sam se probudila I on je…izlegadalo je kao da uopste nije spavao……..prisao mi je I molio me da ne idem……molio me je da ne odlazim….da ga ne ostavljam samog………zelela sam to vise nego ista……ali nisam smela to da uradim……znala sam da moram da odem……tako je moralo da bude……. Rekla sam mu: “ljubavi, moram, zao mi je…….VOLIM TE ……necu te nikada zaboraviti…ali se nadam da ces nastaviti svoj zivot…..” izgledalo je kao da mu crvena fleka na obrazima nikada nece nestati....kao da suze iz njegovih plavih ociju nikada nece prestati da teku......poljubila sam ga za oprostaj.....i zagrlila ga nezno, umiljato.......i on je mene.....ponovo sam ga poljubila......obrisala suze sa obraza.....i rekla moje poslednje reci : ‘VOLIM TE !, Zbogom....’....... cula sam kako mu srce jako udara u grudima........kao da ce da iskoci svakog trena.......uputila sam se u ne poznatom pravcu....potrcao je zamnom.....uhvatio me cvrsto i rekao : ‘VOLIM TE ! necu te zaboraviti....kada bi samo postojao nacin da mozes da ostanes......da mi se vratis.......da te imam opet.......VOLIM TE LJUBAVI MOJA I UVEK CU !!!’ u dubini svoje duse znao je da je on kriv za to sto mi se desilo i ja sam znala da mu je zao.....ali to nije nista pomoglo....... otisla sam.....nije me pratio, znao je da nista nece dobiti od toga........samo je gledao u mene......gledao me kako odlazim iz njegovog zivota....kako nestajem..... tada nisam znala gde trebam da idem......samo sam znala da moram negde da odem..........tako da sam samo isla.......pesice polako.......... nasla sam sebi lepo skroviste.....lepu malu kucicu u sred sume.....imala sam puno macaka.....one su mi tada bila jedina uteha.......zivela sam sasvim normalno, kao obican covek........samo bez prijatelja, ljubavi....porodice.....jednostavno sama sa svjim jedinim prijateljima mackama.......nakon mesec dana, odlucila sam da odem do svog rodnog grada....da samo gledam ljude, da im ne prilazim.....gledala sam sve prijatelje, svoje roditelje, ustvari mamu i babu.....kada sam se nasla kod svojih starih skolskih drugova, cula sam ih kako pricaju o nekome......malo sam se vise napregla da cujem o cemu pricaju.....pricali su o nekom ko je bio jako bolestan....i doktori su rekli da ce da umre u roku od mesec dana......nisam znala o kome pricaju.........ostala sam jos malo da bi cula o kome se radi...... kada sam cula.....bila sam u stanju da umrem drugi put.....ta ta ta osoba o kojoj su pricali je moja ljubav.....moja ljubav ce da umre.....nisam znala sta da radim.....suze su ponovo tekle i tekle....ovoga puta mnogo krupnije i bolnije.....prvo sto mi je palo na pamet je da odem da vidim kako je.....ali nisam mogla tek tako da se pojavim pred njegovim roditeljima......tako da, otisla sam sto brze sam mogla do njegove kuce.....jako cudno je bilo to sto je on bio kuci.....a ne u bolnici......gledala sam ga pola sata.....i kada sam bila sigurna da nikog nema u sobi, usla sam veoma tiho.....sela sam pored njega na krevet i gledala ga skoro krvavim ocima.....osetio je da sam tu.....digao je ruku i blago mi pomilovao upaljeni obraz.....priblizila sam svoje lice njegovom......da bih mogla da cujem sta oce da mi kaze.......rekao mi je : ‘VOLIM TE, molim te ne odlazi......MOLIM Te......’ osetila sam bol u njegovom glasu......a u isto vreme i srecu sto me vidi.....ponovo.......ovog puta sam bila sigurna da ga necu ostaviti.....nista mi nije bitnije od njega.......poljubila sam ga polako i rekla :’obecavam ti, necu te napustiti.....sada sam tu........pa zauvek.........
Lajkuj ovaj stih:
 

Zvezde & suze

   (upisano: 31 May 10, 12:34) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Hajde, Sandra, već tri sata se spremaš i čučiš ispred tog ogledala! Devojko, izgledaš odlično, sve je na svom mestu, pođi već jednom, taksi nas čeka već deset minuta! Nevena, inače moja najbolja drugarica mi kljucka nad glavom dok obavljam poslednje pripreme pred ogledalom. - Nevena, ne stvaraj mi još veću nervozu, gađaću te ovom bocom, evo stižem! Navlačim štiklice, zaključavam stan i ulećem u taksi (da ne pominjem da taksista već nestrpljivo gricka nokte). - Nevena, čoveče, ja se nikada u životu nisam ovoliko nervirala i nešto mi užasno kuva po stomaku, i sad bih se vratila u stan, i šta ako sve ovo propadne, i ako ne upali, i ako... - izgovorila sam u jednom dahu. Naravno, Nevena je odmah skočila: - Slušaj me dobro, idiote ženski, sad nema nazad, ideš pa makar te ja i Dejan odvukli! Nismo mi kreteni, znaš! Koliko nam je samo muke trebalo da smislimo ovaj plan i da Dejan rezerviše mesto pored tvog gospodina nedostižnog i ti sada da odustaneš, ej samo preko mene mrtve! Daj, opusti se, bre, šta ti je, sve će biti u redu, osećam. Ja ne sumnjam u tebe. - Nevena, šta ako me on i ne pogleda, a šta ako je kreten pa me žešće izblamira, a šta ako on večeras uopšte ne bude tamo? - nisam se predavala. - Ej, nisi ti glupa, nisi ni ćutljiva, snaći ćeš se, a on jedino ako je ćorav, može da te ne primeti! - Da, ali ako se pojavi sa onom devojkom, onda stvarno od toga nema ništa - mislila sam ja na sve. - E, ja mislim da to lažu, a i ako je istina i ako mu je ona devojka, onda će definitivno večeras otvoriti oči i smuvati tebe i kraj! Opet sam morala da ućutim, mada sam zamolila Boga da sve večeras bude u redu. A evo o čemu je reč: ja sam mnogo, ali baš mnogo, zaljubljena u jednog opasno lepog i opasno popularnog dečka koga ću, da bih zadržala njegovu privatnost u ovoj priči obeležiti slovom P. Znači, P. je uobražen, prelep, i sve što prati jednog popularnog dečka a ja sam, znate, blago rečeno, otkinula za njim. Svojoj najboljoj drugarici Neveni i njenom takođe popularnom dečku Dejanu mesecima sam sedela na glavi i pričala i pričala... sve dok mi jednog dana nije pala na pamet divna misao kako da upoznam dotičnog! Ha! A ta moja ideja se sastojala iz toga da mu svakoga dana ostavljam poruke na autu i to ispisane karminom! Kakva sam pametnica! Naravno da se Dejan i Nevena nisu složili sa tim, pa smo prešli na plan B u kome je trebalo samo da se namontirana od glave do pete sa Nevenom pojavim u "Sovi" i da se smeškam (!). Dejan je saznao od P-a, onako nenametljivo da li će biti u "Sovi" večeras, pošto se oni znaju i kao slučajno imaćemo mesto pored njega i kao slučajno Dejan će nas upoznati i posle je sve na meni (jaoooj!). Moj san je počeo da se ostvaruje! I tako, evo nas ispred "Sove", Dejan nas čeka i pomalo nestrpljivo dodaje: - Već sam pomislio da si odustala, ha, ha, taman bi ti to trebalo! - Deki, bre, ne staj mi na muku molim te, vidiš da ne znam gde se nalazim - stvarno mi je bilo frka i dok sam trepnula, sedela sam, pila svoj omiljeni vermut i čekala. Bilo mi je frka ali sam polako počela da se opuštam i da merkam druge frajere, đuskajući sa Nevenom. I onda sam ga ugledala. Bio je na dva metra od mene (bez devojke), tako prelep i za mene tako nestvaran, tako nedostižan... Možda je naš susret očima trajao jedan delić sekunda, ali me je tako opekao da ja nisam mogla da sklonim pogled sa njegovih očiju i lica. Zato me i nije začudilo kada je u pauzi mog đuskanja došao za naš sto. Tada smo se i upoznali. Ne mogu vam reći kako sam se osećala, ne zato što se ne sećam, već zato što to ne mogu opisati rečima. Ipak sam, na svoje iznenađenje, to prihvatila bez straha. Moj san je počeo da se ostvaruje! Te večeri je bio tako pričljiv, opušten i običan a ja opči-njena njime nisam ni primetila da je vreme da pođem kući. Pozdravila sam se sa njima, potajno se nadajući da će P. poći za mnom. I baš kada sam ulazila u taksi, čula sam: - Izvinite, gospodine, ali večeras ću vam uzeti posao! Namera mi je da ovu mladu damu odvedem na mesto gde ću u tišini gledati zvezde u njenim očima, jer na nebu ih nema a meni su tako potrebne. A i složićete se sa mnom da zvezde na nebu nisu ni približno tako lepe i sjajne kao ove u njenim očima. Taksista se nasmešio a ja sam izgubljeno i zbunjeno gledala čas u jednog čas u drugog kapirajući polako šta se dešava. Otvorio je vrata i pružio mi ruku. Onog trenutka kada sam je dodirnula, kada se moja malena šaka našla u njegovoj ogromnoj, znala sam da više neću moći bez njega i da će mi mnogo značiti. Sela sam u njegov auto i krenuli smo... nekud, ne znam ni ja kud... Tamo gde je na miru mogao da gleda zvezde u mojim očima. ]utala sam jer me je bio strah da ću rečima pokvariti taj magični trenutak a to nikako nisam želela. Prvi je on progovorio: - Smem li da ti posvetim jednu pesmu? - Ne vidim razlog zašto ne bi smeo - onda sam začula Darka Rundeka i: " Tražio sam na vrhu planine anđele visine da mi kažu ime, tražio sam na obali mora odavno zaboravljenu tajnu plime... a pogledaj šta sam našao, prevrćući raj i pakao divlje kose, tamna oka dva, cvet bez korena, ples je sve što zna... O, ko te k meni poslao da mi anđelima kvariš posao..." - Sviđaš mi se, znaš. Dugo me nijedna nije tako privukla kao ti. Malena, šta to nosiš u sebi, šta to imaš u očima? Nisam mogla da verujem da sam sa njim i da mi sve to priča. Bojala sam se da se ne probudim iz tog tako lepog sna i shvatim da sve ovo nije istina. Skupila sam snage i sve mu priznala. I da sam već dugo zaljubljena u njega, i da sam tek sada kada sam ga upoznala shvatila da to nije moja trenutna zaluđenost, da se bojim sebe, njega i ove večeri. Stavio mi je prst na usne i rekao: - Malena, ćuti. Ja sam tu i nigde neću pobeći od tebe, obećavam ti to. Hoćeš li biti moja devojka? Mogu li da te poljubim? Polako mi se približio i lagano, kao lahor, dotakao moje usne. Ljubio me je tu noć tako željno, tako nežno, tako lepo... Vreme je letelo i ja sam opet morala kući, bilo je kasno. Odvezao me je do stana i ugasio motor. - Malena, bilo mi je mnogo lepo sa tobom. Pošto si sada moja devojka, daćeš mi svoj broj telefona! Ne mogu ja svoju devojku da tražim po gradu a, uostalom, ko će te probuditi ujutru?! Bio je tako sladak da sam ga privukla k sebi i još jednom poljubila. - Mala, ako misliš da odeš kući, nemoj me više tako ljubiti. - Uf, to će ići malo teže - rekla sam, ali ako ne misliš da te ljubim, brzo piši moj broj i gubi se odavde. Zapisao je moj broj, još jednom me poljubio za laku noć, sačekao da uđem u zgradu i izgubio se u noći. Bio je tako lud, lep i samo moj! Čim sam ušla u stan, pozvala sam Nevenu i dva sata joj pričala o njemu. Strpljivo me je slušala, radovala se sa mnom i savetovala me je iskreno i drugarski. - Saki, pazi sada šta radiš. Devojko, najbolji frajer u Beogradu je tvoj, ribe će poludeti, ha ha ha, sve! Ali ti, pamet u glavu, nemoj da praviš gluposti, razumi ga i pre svakog tvog koraka razgovaraj sa njim. Ne dozvoli da ti nekakva glupost pokvari tu vezu. Mislim da se baš upecao! "Ajde sada, lepo spavaj i ne zamaraj se glupostima, sigurna sam da će te pozvati ujutru. Tu sam sa Nevenom prekinula vezu, ali i pored njenih reči ohrabrenja, ipak sam sumnjala u njega. Nisam mogla da poverujem da se moj san ostvario tako lako a još više nisam mogla da poverujem da sam ja njegova devojka i baš zato sam se bojala da me neće pozvati. Ubedila sam sebe da nekako zaspim i da treba da budem zadovoljna onim što što se desilo jer jedno veče sa njim - i to je nešto. Ustala sam iz kreveta da zaključam vrata od stana kada sam čula da mi je stigla poruka. Uzela sam telefon. Pisalo je: "Princezo, mislim na tebe! Mala, šta si mi ovo uradila? Nema veze, spavaj, pričaćemo ujutru, tada ću ti sve reći. Laku noć, medo." Nisam mu ništa odgovorila jer nisam znala šta da mu napišem, ali sam zato odmah zaspala. Ujutru me je probudio telefonom: - Dobro jutro, da li se moja devojka probudila? - Dobro, bre, pa što me budiš, koliko ima sati? Ako nisi znao da tvoja devojka ima spavaću bolest, sad znaš! - dreknula sam onako sanjiva jer ja stvarno ne volim da me bude ujutru. - Ej, princezo, pa što se odmah ljutiš, samo sam hteo da te zamolim da mi kažeš broj stana da te ne čekam ispred zgrade dok se spremaš. Pogledaj kako je lepo vreme, vodim te na moje omiljeno mesto! - Izvini, ja sam malo nervozna kada se probudim. Dvanaestica, penji se - i nisam stigla ni da ustanem iz kreveta, već je kucao na vratima. Onako naduvena od spavanja, otvorila sam vrata, a on me je dočekao osmehom i rečima: - Lepa si i tako natečena od spavanja i zato ćeš dobiti najslađi poljubac. Poljubio me je tako da mi se zavrtelo u glavi. - Medo, a kako bi bilo da ja uđem, da se ne ljubimo u hodniku zbog komšija! Nasmejala sam se. - Uđi, naravno, mada mene komšije ne znaju a i ne interesuju me, jedino zbog tvoje bezbednosti od komšinica, ha, ha. Dušo, dok se ja umijem i obučem, stavi kafu i sipaj sokić iz frižidera. - Da, draga! Ha, naučiću i kafu pored tebe da kuvam! Tada me je prvi put tako nazvao i od tada sam bila njegova draga, njegova malena i njegov meda. Od tada me je budio svakog dana telefonom ili je dolazio kod mene. Imao je rezervni ključ od mog stana i često me je čekao sa fakulteta a ja nisam imala pojma da je u stanu. Volela sam ta njegova iznenađenja. Stalno smo bili zajedno, naravno, kada su i meni i njemu obaveze to dozvoljavale, a kada nismo bili zajedno, dopisivali smo se i zvali. Počeo je da me čeka ispred fakulteta. Nisam se obazirala na poglede i šaptanja drugih devojaka i koleginica koje su jedva dočekale da me ispituju o njemu a one koje me nisu podnosile - postale su moje "najbolje drugarice". Ja sam ćutala, o njemu ništa nisam pričala, ponašala sam se kao i da tada, sasvim normalno. Nismo se krili, šetali smo zajedno i izlazili na javna mesta, ali smo ipak vodili računa jer ja nisam želela da se pojavim u žutoj štampi. To je poštovao. Tada, kada me je sačekao ispred fakulteta, shvatila sam da je naša veza malo ozbiljnija. U jednom našem razgovoru, zamolio me je da verujem samo njemu, da ne čitam novine jer se tu provlače svakakve neistine. Imali smo takav dogovor, i pridržavali smo se toga. Nisu me interesovale priče jer sam ga volela i verovala mu. Svaki trenutak sa njim bio je divan, prelep i svaki mi se urezao u pamćenje. Voleo me je, znam to. Osećala sam to a i on je znao da ja njega volim. Ta ljubav se osećala svakim našim pogledom, svakim našim osmehom, dodirom, poljupcem... Puno smo se vezali i samo nam je to bilo važno. Bila sam srećna kraj njega kao što nikada u životu nisam bila, ni pre a ni posle njega. Znao je to. Znao je da mi je sve. Volela sam njegova luda iznenađenja. Donosio mi je plave ruže, medvediće, čokoladice. Bio je tako lud, lep i samo moj. U mojim oČima viŠe nema zvezda Zabavljali smo se već pet meseci i približavala se Nova godina, 2003. Dogovorili smo se sa Nenom i Dejanom da je proslavimo zajedno, negde gde nas niko neće znati i gde nam niko neće smetati. I otišla sam, ali bez njega. Sama. Raskinuli smo a da ne znam ni ko je kriv za to. Ni ja, ni on. Neko drugi, neko ko nas nije voleo, ko nas nije znao, ko nam nije dozvolio da se volimo. Nismo raskinuli mi, raskinuli su ljudi. Nisam mogla da slušam, nisam mogla da gledam a da ćutim, i prekinuli smo. Tako tiho. Samo me je saslušao, rekao mi je: - Obećala si, malena, obećala si da ćeš mi verovati. Zašto dozvoljavaš, malena da nam oni koji i ne znaju šta imamo, to sruše. Malena, upamti da te volim i da ćeš uvek biti posebna u mom srcu, jedina, i da si ti tako htela... Polako je izašao iz stana a ja sam ostala da plačem. Plakala sam bez stida i srama, želela sam da isplačem sve suze, da me ništa više u životu ne boli kao prvo jutro, kao prvi dan bez njega. Ja sam razumela njega, ali on nije razumeo mene. Sve je bolelo, svaka pesma, svaka ulica, svaka stvarčica u mom stanu. Nisu vredeli ni Nenini i Dekijevi pozivi i molbe da ga pozovem i da nastavimo. Znala sam da to ne bi vredelo, ne bi moglo da se nastavi jer ni ja ni on nismo očekivali da će se ovako završiti. Ne bi imalo svrhe. Živela sam samo za sećanja, spavala sam u njegovoj košulji, mirisala njegove stvari koje su ostale u mom stanu. Sve je podsećalo na njega. Nova godina je bila sve bliža i ja sam ipak odlučila na Nenin nagovor da krenem sa njima. U avionu mesto do mene, rezervisano za njega a sedi neko drugi. U hotelu, moj krevet, veliki a prazan. šetala sam ulicama tog malog ostrva tražeći visoku figuru, sedela na plaži po nekoliko sati, sama i izgubljena, tražeći ga u morskom beskraju, tražeći taj pogled u dubinama mora... Lutala... I nisam ga našla. Nisam ga ponovo imala. Bio je tuđ, možda sam, možda izgubljen. Vratili smo se u Beograd. Nisam se osećala bolje ali sam postala svesna da dalje moram bez njega. U stanu sam tog dana zatekla vraćene moje stvari, osim jedne majice sa medom koju je on najviše voleo, odneo je sve svoje stvari. Na mom stočiću stajao je buket ruža i poruka: "Malena, izvini, nisam mogao da sačekam da dođeš, video bih te a to bi mnogo bolelo i mene i tebe. Bolje je ovako. Uzeo sam ti medvedića. Želim ti da budeš srećna, ako je neko zaslužio, to si ti i, molim te, nemoj da izgubiš tvoje zvezde iz okica. Izvini ako sam te nekada nekako povredio jer nikada to nisam želeo, osećala si to, ljubavi. Možda nisam imao prava da ovako postupim ali sam morao. Znaš, po prvi put osećam svoju slabost i ne dozvoli bar ti da budeš ovakva kao ja. Čuvaj se, malena!! Volim te! P." Tada sam uradila pametnu stvar. Spakovala sam svoje stvari, javila se Neveni, pozvala taksi i sa suzama umesto zvezda napustila naše ulice, naša mesta. Vratila sam se u svoj mali grad gde sam i sada. Radim kao novinar i znam da, ako nekada budem u situaciji da radim neki intervju sa njim, neću moći, jer neću imati snage da pogledam to lice, te usne koje sam ljubila i zvala svojim. Viđam ga, ponekad, kada odem u Beograd, viđam ga i na naslovnim stranama novina, pišu svašta, ali ja ne znam u šta da verujem. To je sada i nebitno... Više ništa nije bitno sada kada nije moj. Ostalo je nešto u mom srcu čega ne želim da se odreknem, ostalo je puno toga u mom sećanju što ne želim da zaboravim. Ne mogu. U mom oku nema zvezda iako znam da on to ne bi voleo da vidi. Sada u njima postoji samo neka praznina, tuga i pokoja suza kada pročitam njegovu poruku, kada prelistam spomenare ili kada osetim zimu u srcu. Proleće je, sve se budi. Samo moje srce još spava i sanja. Zalutalo je izgubivši povratnu kartu u nekom stanu na Slaviji, u nepostojećoj našoj ulici, jednog za nas nepostojećeg grada. Ja sam sama, samo me po danu prati jedna senka, a noću iz tame izranja jedan osmeh, jedan pogled koji me bodri da nastavim dalje i budem srećna. A možda i neke druge Nove godine čekaju na nas. Znala sam - boleće... ...Kada te godine zasite lutanjima, kada ti kapci postanu teški a ruke umorne i željne zagrljaja, vrati se u staru ulicu, ispod krošnje starog hrasta pronađi urezana dva imena, pronađi jednu plavu ružu, dve izgubljene zvezde i mene sa prikrivenom starom čežnjom u srcu. Čekam jer "sreća je lepa samo dok se čeka".
Lajkuj ovaj stih:
 

Žena za trošenje

   (upisano: 27 May 10, 11:05) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Zaokupljena privatnim poslom, a sve u želji da steknem bolju reputaciju i da obezbedim materijalnu sigurnost svojim najbližima, nisam ni primetila kako mi se ruši brak i zdrav odnos sa detetom. Tek kad me je suprug ostavio i kad sam postala "lak plen" gradskih biznismena shvatila sam gde sam pogrešila. Ozbiljna sam poslovna žena, vlasnica sam firme za proizvodnju ženskog donjeg veša. Zvanično, naša roba se naziva "damskim" a ne donjim vešom. Naravno, pošto je to luksuzna roba, materijali sa kojima radimo, kao i modeli, vrlo su ekskluzivni i skupi. Pomislili biste da u našoj osiromašenoj zemlji malo ko može da plati ono što nudimo ali, varate se. Kad su u pitanju krpice koje žene prve oblače a poslednje svlače, novac nije problem. Važno je da je sve čipkano, prozirno i izazovno. Kad se tome doda glamurozna kutija u kojoj se gaćice i grudnjak pakuju - ko tome može da odoli? Sve u svemu, firma je mala ali lepo posluje i može se reći da sam posle pet godina borbe zauzela svoje mesto na tržištu. Moj damski veš može da se nađe u svim bolje snabdevenim buticima, porudžbine stižu redovno a ne žalim se ni na plaćanje jer - ako nije plaćena prethodna isporuka, neće biti nove. Mene neko može da prevari samo jednom. Doduše, popriličan je broj onih koji su to iskusili ali su naučili lekciju i više se ne poigravaju poverenjem. Ako su pomislili da mogu da me "zavlače" samo zato što sam žena, uverili su se vrlo brzo da to neće proći. Dakle, situacija je, kako se kaže, "pod kontrolom". Ipak, ja najbolje znam kako mi je jer sam sve što imam "debelo" platila, a to znači da se moj brak raspao, da imam šestogodišnju kćerkicu sa kojom ne provodim dovoljno vremena i da sam - sama. U prvim godinama kada sam otvorila firmu radila sam po 14-15 sati dnevno, šest dana u nedelji. Moj muž Milan to nije mogao da podnese i otišao je. Možda je strašno to što kažem, ali jedva da sam primetila da ga nema jer - nisam imala vremena. Morao je, čak, da dođe u kancelariju da mi to kaže! - Ovako više ne ide - počeo je. Podigla sam pogled sa faktura. - Šta ne ide... - Naš brak, eto šta. Nema te kod kuće, dete i ja kao da ne postojimo. Samo radiš... - Ali, znaš da moram. Konkurencija je jaka, zakidaju mi na plaćanju, moram da kontrolišem materijale koje mi pošalju da mi ne bi uvalili bofl... - Znam, ali pusti da neko drugi to odradi i budi više sa nama. - Pričaš svašta. Kome da poverim poslove? Krojačice jedva umeju da petljaju oko mašina, komercijalisti se razumeju samo u brojeve pa i tu zabrljaju... Ni u koga nemam poverenje. Ako hoću da nešto bude urađeno kako treba, moram to da odradim sama. - Zato nemaš vremena da dođeš kući. - Ništa vam ne fali. Jovana vam sve sprema. Ako nešto nije u redu, reci... - Ne treba mi kućna pomoćnica nego žena. Neću da sa Jovanom pričam za ručkom ili da sa njom gledam televiziju. Hoću svoju ženu. - Moraćeš da se strpiš još koju godinu dok se posao ne stabilizuje. Onda ćemo da se spakujemo i, pravac Egipat. - Ti i tvoj Egipat. Pre će piramide da se raspadnu nego što ću dočekati to putovanje. - Znaš da moram da radim. Tvoja plata nije nam dovoljna za život. A kad dete krene na fakultet, trebaće nam još više para. - Ona još pohađa predškolsko. - Treba misliti na vreme. - Tako je. Ali, dotad će zaboraviti kako izgleda njena mama. - Slušaj, ovaj razgovor ničemu ne vodi. Moram ovo da završim pa ću ranije doći kući i možemo malo da se mazimo... - Ako u međuvremenu ne uskoči neki poslovni partner, debeli vlasnik butika sa kajlama oko vrata ili direktor propale društvene firme koji bi da proda materijale "ispod ruke"... Milan je hteo još nešto da kaže ali je odustao, okrenuo se i otišao. Muževljev odlazak Bila je to naša poslednja rasprava. Te večeri zadržala sam se dokasno jer je nazvao neki direktor koji je imao vrlo lepu čipku u svom privatnom, kućnom magacinu. Dogovorili smo se da dođem sutra i da pogledam robu. Mrtva umorna stigla sam kući, proverila da li mi dete spava i ušla sam u spavaću sobu. Milana nije bilo u krevetu. Pomislila sam da je u kafiću sa društvom, svukla sam se i legla. Otkad sam počela privatni biznis, naš odnos postajao je sve gori. Najpre je, pošto sam dobila otkaz u bivšoj firmi, bio vrlo strpljiv i čak me je nagovarao da pokušam da otvorim krojačku radnju. Pošto sam dizajner, bila sam u dobrim odnosima sa krojačicama iz firme koje su htele da rade privatno jer su znale da će naše preduzeće brzo propasti zahvaljujući nestručnom rukovodstvu. Dakle, mogla sam da računam na dobre radnice. Poznavala sam i snabdevače pa sam mogla da računam na njihovo razumevanje po pitanju plaćanja robe. Trebalo je, dakle, odlučiti se i pokušati. Otvorila sam firmu, zakupila jednu praznu halu, krojačice su za prvo vreme donele svoje mašine i proizvodnja je počela. Vrlo brzo sam shvatila da nisam imala pojma u šta se upuštam. Svuda su iskrsavali problemi, od nabavke preko šivenja, do prodaje i naplate. Zato sam sve duže ostajala na poslu, a često sam morala da putujem. Više nisam mogla da vodim i domaćinstvo i firmu pa sam Jovani, starijoj krojačici, poverila brigu o kući a ja sam se posvetila poslu. Milan se na sve to mrštio. Ipak, bio je strpljiv a ja sam nekoliko puta spojila poslovni put sa vikendom pa smo zajedno proveli dan-dva u hotelima. Bilo je to kao da smo ponovo mladi ljubavni par i neko vreme bio je miran. Međutim, njegovo neraspoloženje brzo se vraćalo. Posle dve godine nisu nam pomagali ni strasni vikendi. I mojoj devojčici Miri smetalo je to što dugo odsustvujem iz kuće. - Kako tata može da se vrati kući u četiri, a ti ne možeš? - pitala me je. - Zato što on radi u kancelariji i ima radno vreme a ja ga nemam. - Zašto? - Tata radi u opštini a ja sam privatnik. - I, šta onda? Nisam mogla da joj objasnim pa sam pokušavala da je pridobijem poklonima. To bi je nakratko razveselilo i ubrzo je naučila da može da dobije sve što poželi. Kad sam shvatila da je Milan otišao, bila sam tužna ali mi je, da budem poštena, pomalo laknulo. Nisam više morala da mu se pravdam, da objašnjavam zašto idem na put, zašto kasnim... Nastavila sam da radim svoj posao i još sam ređe dolazila kući. Mira je relativno dobro prihvatila činjenicu da je njen tata odsutan. Slagala sam je da je na putu a Jovani sam naložila da pripazi na telefonske pozive. Ako se Milan javi, ne treba da mu dozvoli da priča sa Mirom kojoj sam na poklon kupila novi mobilni sa drugim brojem. Malo se ljutila što menja broj ali je ubrzo zaboravila onaj stari aparat jer je novi bio pun igrica. Nisam, u stvari, htela zaista da razdvojim Milana i nju ali nisam bila raspoložena ni za duge razgovore sa detetom. Za sada je njen tata na putu a kasnije ću videti šta ću... Međutim, u firmi, a potom i u gradu, raščulo se da je "gazdarica Suzana nogirala muža i sada je slobodna". Naravno, znala sam da se Milan vratio u roditeljsku kuću. Lažna udvaranja Mirka sam znala iz srednje škole. Bio je prosečan učenik i sportista, nije bio "srcelomac". Počeo je da studira ali nije mu išlo pa se zaposlio zahvaljujući tastovim vezama. Kad su počela ona smutna vremena, otvorio je trgovinu, pa auto-servis, pa pekaru i nekako se probijao kroz te teške godine. Njegova supruga diplomirala je ekonomiju i radila je u jednoj velikoj firmi u računovodstvu. Imaju dvojicu sinova srednjoškolaca. Nismo se često viđali mada se dešavalo da budemo u istom društvu. U svakom slučaju, nikada mi nije pričao o svojim bračnim problemima ali kada smo se sreli pre dva dana, požalio mi se da ga žena ne razume. Zašto je to uradio baš sada? Možda mu je bio potreban neko poznat da ga sasluša... Ili je čuo da sam slobodna pa je hteo da okuša sreću? Ni to nije bilo neverovatno. Sledećeg dana sam, izlazeći iz opštine, srela Lepog Duleta. Iako je bilo oblačno, oči je zaklonio naočarima za sunce i šetao je raskopčanog sakoa da svako može da vidi njegov debeli zlatni lanac sa velikim krstom. Prava švalerčina, velikog formata! Svi u gradu znali su da su mu žene slaba tačka. Bio je vlasnik dve prodavnice, vozio je džip, redovno je išao u teretanu i na kvarcovanje i stalno je menjao pratilje. - Zdravo, Suzo, kako si? Super izgledaš. Mora da si zaljubljena - rekao mi je Lepi Dule. Zastala sam zatečena. Naše poznanstvo se oduvek svodilo na pozdrav u prolazu. Nikada ni kafu nismo zajedno popili. - Gde se kriješ ovih dana? Ne bi trebalo da nas lišavaš svoje lepote. To je tako redak dar. - Radim... - Svi radimo ali moramo i da se zabavljamo. Šta nam vredi novac ako ga ne trošimo na zadovoljstva? Nisam znala šta da mu odgovorim. - Slušaj, trebalo bi da svratiš u "Lavirint". Stalno sam tamo. Baš bismo mogli da se malo družimo. Važi? - Pa, dobro. Čućemo se. Gledala sam za njim. Šta ovo bi? U svakodnevnoj jurnjavi gotovo sam zaboravila na Mirka kad se on, desetak dana kasnije, pojavio u mojoj kancelariji. Bio lepo obučen a na sebe je prosuo toliko parfema da je čitava prostorija zamirisala. - Slušaj, pričao sam sa svojim advokatom u vezi sa proširenjem delatnosti parfimerija pa bih mogao da prodajem i drugu robu, na primer, rublje koje proizvodi tvoja firma. Šta kažeš na to? Mogli bismo da pokušamo pa, ako ide... - Nije loše. Daću ti od svih modela po nekoliko komada, na revers, bez fakture pa, ako prodaš, sredićemo papire. - Znao sam da sa tobom mogu da se dogovorim. Namirisao sam da si pravi biznismen. Tačno znaš šta hoćeš. Znači, dogovoreno. Spremi se pa da odemo na piće i da zapečatimo posao. - Danas neću moći. Čekam velikog kupca da zaključimo ugovor. - Dobro, ali da znaš da bez pića nema ništa od posla. Nasmejala sam se gledajući ga kako odlazi. Vratila sam se kući kasno i na stočiću pored telefona zatekla sam cedulju na kojoj je Jovana napisala da me je tražio Milan. Mahinalno sam izvadila mobilni iz torbe pogledavši propuštene pozive. Nije me zvao na mobilni. Zašto? Jedini siguran način da me pronađe jeste da nazove na mobilni... osim ako nije hteo da proverava da li sam kod kuće. Pogledala sam na sat ali bilo je kasno a nisam imala ni želje ni snage da razgovaram sa njim pa sam otišla da proverim da li spava moja princeza i, konačno sam legla. Sutradan sam zaboravila da nazovem Milana ali Mirko nije zaboravio da me podseti na obećanje. Pristala sam i našli smo se u obližnjem kafiću. - Konačno da te vidim van kancelarije - rekao je široko se smešeći. - Nemam mnogo vremena, moram još da odem kod knjigovođe. - Pa, bar sat vremena možeš da odsustvuješ. Jesi li za običnu kafu, kapućino ili espreso? - Kapućino. Pričali smo o običnim stvarima, o vremenu, opštoj situaciji, lošoj naplati potraživanja, o kupcima... Sve u svemu, sasvim obično popodne. Mirko se trudio da bude duhovit ali nije mu to polazilo za rukom ali zato se hvalio da, uprkos svemu, dobro posluje i da njegove parfimerije jedine u gradu ostvaruju zaradu. Ali, dodao je, šta mu sve to vredi kada kod kuće niko ne vidi koliko on radi. Svi samo traže novac a njegova žena je stalno namrštena. - Šta će mi pare kada me niko ne razume i ne ceni - zaključio je. Nisam znala šta da kažem pa sam srknula kafu, pogledala na sat i ustala. - Moram da bežim. Hvala na kafi. - Hvala i tebi. Bilo mi je vrlo prijatno. Potom sam požurila u kancelariju, čekalo me je podosta posla. Kćerkina sumnja Sela sam za sto i uključila kompjuter kad je zazvonio telefon. - Halo, mama, kad ćeš da dođeš kući? - pitala je moja Mira. - Još malo. Kako si ti? Kako je bilo u školici? Jesi li ručala? Po njenim mrzovoljnim odgovorima shvatila sam da joj nešto nije po volji. - Šta se desilo, zlato mamino? - upitala sam. - Pa... mislim da sam videla tatu ali nisam sigurna. - A gde to? - Prolazio je pored ograde u školici. - To ti se samo učinilo. To je bio neki čika koji liči na tatu. Tata je na putu. - A kad će da dođe? - Pa... trebalo bi da dođe za Novu godinu. Hajde, sad uključi televizor i gledaj crtaće a mama će brzo doći. Čim sam spustila slušalicu, nazvala sam Milana. Bila sam besna što špijunira Miru i odlučila sam da po kratkom postupku sredimo papirologiju vezanu za razvod pa će sud odrediti koliko može da viđa dete. Međutim, bio je nedostupan. Nazvaću ga kasnije, pomislila sam. Više nisam mogla da se koncentrišem na posao. Zaključala sam kancelariju i vratila sam se kući. Mira mi se obradovala, potrčala mi je u zagrljaj i počela da priča "kao navijena". To je uvek radila kad je bila uzbuđena. Zajedno smo ušle u kuhinju i spremile sendviče. Oko 22 sata osetila sam umor pa sam predložila da idemo da spavamo. - Još malo, mama - moljakala je Mira ali nisam popustila. Dok sam pripremala šta ću sutra da obučem, ona je oprala zube i legla. Ušla sam u njenu sobu, pomazila je po obrazu i zaželela sam joj laku noć. - Mama, da te pitam... - Hajde, pitaj. - Ono sigurno nije bio tata, zar ne? Mislim, ne bi se krio od mene? - Sigurno. To je bio neko ko liči na njega. Ne brini o tome. Tvoj tata te voli. Hajde, spavaj. Ugasila sam svetlo i izašla. Dok sam se ušuškavala pod jorganom, odjednom sam postala svesna praznine na drugoj strani kreveta. Zatvorila sam oči, brzo sam zaspala spasavši se od pitanja koja su navirala. Ljubav je pobedila Sledećih nekoliko dana bili su potpuna "ludnica". Pristizao je materijal, došlo je vreme za isplatu plata, računovođa je tražila fakture za obračun... Glavu nisam dizala sa papira, vraćala sam se kući mrtva umorna i padala u krevet potpuno iscrpljena. Budilnik je neumoljivo zvonio prisiljavajući me da, mamurna, nastavim dalje. Konačno, mogla sam da odahnem. Zadovoljno sam listala dokumentaciju kad je Mirko ušetao u kancelariju. Nosio je veliki buket cveća. - Zdravo, evo mene opet - rekao je i pružio mi cveće. - Ovo je za tebe. - Hvala. Kojim povodom? - Zar je potreban povod? Ali, recimo da sam naplatio jedno staro dugovanje koje sam skoro otpisao. I zato te vodim na piće. Isključila sam kompjuter. Mirkov "mercedes" bio je parkiran pred ulazom. Krenuli smo kroz grad prema bregu. - Kuda idemo? - upitala sam. - Na najbolje mesto, u "Grand". - Lepo - zavalila sam se u sedište. Nisam planirala da ostanem dokasno pa sam odlučila da se ne zadržavam dugo. Smestili smo se u separe a konobar je doneo šampanjac. - Šta je sad ovo? - Rekao sam da slavim. Šta ćeš da večeraš? - Pa, nismo se tako dogovorili. Izašli smo na piće. Uzdahnula sam i uzela jelovnik. Nije mi ovo bio najpametniji potez, zaključila sam. Izabrala sam škampe a on je poručio isto. Dok smo jeli, Mirko je pričao anegdote. Smejala sam se njegovim problemima i atmosfera je bivala sve opuštenija. I šampanjac je počeo da deluje. Ipak, u 23 sata, pošto smo pojeli desert, rekla sam Mirku da je vreme da krenemo. - Ako insistiraš, mada sam mislio da ostanemo još malo. Izašli smo. Noć je bila vedra i topla. Vozili smo nizbrdo polako sve do jedne krivine. Umesto da prati asfaltnu traku, Mirko je skrenuo na letnji, zemljani put zaustavivši se posle desetak metara. - Šta sad? - upitala sam. Mirko se nagnuo prema meni. Očito je hteo da me poljubi. Izmakla sam se. - Šta ovo znači? - Šta misliš da znači? - Mirko, nešto si pobrkao. - Ništa ja nisam pobrkao, nema potrebe da se pretvaramo. Odrasli smo ljudi. - Čekaj, ne može to tako... - Ako ti smeta u kolima, možemo da se vratimo u hotel. Jutros sam rezervisao sobu, pa... - Mirko, vozi me kući. Neću više da čujem nijednu reč. - Hej, polako, nemoj da se praviš nevešta... - Vozi me kući! Uzdahnuo je i startovao motor. Ostatak puta protekao je u tišini. Pred mojom zgradom Mirko se zaustavio, izašla sam a on je spustio prozor i doviknuo za mnom: - Šta misliš, ko sam ja? Takvih kao ti mogu da imam po pet na svakom prstu! Ni okrenula se nisam a auto je, uz škripu guma, pojurio niz ulicu. Popela sam se u stan. Sela sam na krevet i zaplakala. Osećala sam se poniženo. Kao da me je neko išutirao nasred ulice samo zato što je tuda prolazio. Kao da nisam ništa više od komada mesa, kao da nisam ličnost, kao da nemam ni želje ni pravo da biram. Tako se prema meni postavio Mirko a tako je pokušao i Lepi Dule. Za njih sam samo lutka za zabavu. Onda sam se setila mog Milana i njegovog strpljenja i oklevanja koje me je ponekad izluđivalo. Ni on mi nije odgovarao jer nije bio dovoljno odlučan ni ambiciozan. Ili, možda, ipak nisam bila fer prema njemu? Rastrzana mislima zaspala sam. Budilnik me je bez milosti probudio u šest. Jovana je izvirila iz sobe ali sam je vratila u krevet. Jutro je bilo tmurno kao i moje raspoloženje. Misli su mi se vratile na sinoćnji incident i na sve dileme koje su me mučile. Nisam znala šta da radim. Posle Mirka i Duleta doći će neko treći, pa četvrti, pa peti... S druge strane, šta da radim sa Milanom? Nisam mu se javila otkad je otišao. Nisam odgovarala na njegove pozive. Bio je nestrpljiv, hteo je svoju ženu... Istini za volju, on je hteo da budemo zajedno ne samo u krevetu već i za stolom, pored našeg deteta. Ovi drugi hteli su me samo u krevetu. Izgleda da smo i Milan i ja pogrešili. Ali, šta sada da radim? Možda je on našao drugu. Solidnih muškaraca nema mnogo pa ga je sigurno neka "smotala". Onda nema smisla da mu kvarim sreću. Progutala sam ostatak kafe i stresla sam se od gorčine. Počela sam da pakujem sitnice u torbu. Pokupila sam mobilni sa stola i, po navici, tek sam ga tada uključila. Gotovo odmah je zazvonio. Stigla mi je zaostala poruka. Pročitala sam je: "Ne mogu više ovako. Moramo da se vidimo i da se dogovorimo šta ćemo dalje. Još uvek te volim. Milan." »itala sam poruku iznova i iznova a slova su mi se maglila od suza. Dok sam kucala odgovor, osmehnula sam se prvi put posle dugo vremena.
Lajkuj ovaj stih:
 

Za prvu ljubav i zivot dajem

   (upisano: 24 May 10, 03:07) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nepunu godinu dana od njega sam mladja bila, al sam ga kao nikad iskreno voljela. Samo 16 godina imala sam kad sam se prvi put zaljubila, tako zaljubljena u crnu stranu zivota zakoracila. Voljela sam ga u mladalackoj nadi i cesto se pitala zasto su ljudi tako zli, sto su protiv istinske ljubavi. Privijajuci se cvrsto uz njega stiskajuci pesnice kroz suze sam rekla "dosta mi je svega". Zli ljudi unistise nam srecu, a ja bez njega ni zivljeti necu, zar oni nikad mladi nisu bili,zar nikad oni nisu voljeli. U tom trenutku sve je tuzno bilo, a njemu suze potekose ne sluteci da moje usne istinu rekose. On pogleda u tuzne oci moje od tuge uplakane pa tiho prosapta "Zaboravi me milo moje. Bolje za tebe jer to zeli porodica tvoja, kazu da ti nisam vjeran da ti nisam sudbina. Sad idi i sretna budi. Pozuri mila cekaju te zli ljudi, a sad hocu da znam i ako je dosao kraj ja sam te volijo i vjecno cu te voljeti to znaj". Posla sam kuci bez ikakve brige, onda zastadoh "bit ce bolje", prosaputa tiho pa pozuri kuci, jer vec davno proslo je pola noci. U jutro kad je djevojcica trebala u skolu da krene cu se uplakan glas sestre njene. Ubili ste nju, ubi te i mene vi prokleti ljudi, tako losi i zli. Ona je bila voljena, znala je da voli. Nikad vise u skolu necu da je budim, nikad vise necu sestru da poljubim. Na stolu u njenoj sobi nasli su njegovu sliku i prazno pakovanje tableta i njeno pismo. Vi ste mi branili, vi ste zeljeli da ja i on zajedno nismo. On je moj zivot bijo. Zahvaljujuci vama on se ugasijo. Neka mojih 16 godina bude poruka svima. Ne branite ljubavi prave, jer ce to nekoga kostati glave. Za suze i kajanje bilo je kasno, a ljudima je nesto postalo jasno. Uplakana sestra otrcala je njemu, kroz suze mu kaza za ljubav njenu. Ocajan i tuzan zasto da zivi bez ljubavi njene, ljubeci sliku prereza vene. Isti dan su umrli na isti dan su ih sahranili i na njihovom grobu pise "NEMOZE NAM NIKO NISTA VISE"...
Lajkuj ovaj stih:
 

Moj zivot je tuzna pjesma

   (upisano: 22 May 10, 04:32) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moj je zivot postao kao tuzna pjesma koja je toliko puta ispjevana. Vec sam pocela gubiti nadu a sta Vam to govori. Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi. Usamljenost me cini savresnijom, slobodnom kao pitcom u letu jer nema nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podsjeti koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze. Najezim se od bola kada pomislim da sam voljela nekoga Taj je covjek ipak moja zelja bio U snovima samo spomenem njegovo ime jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam ZAvoljela.a jos ja volim tog covjeka. Sjela bih pred noc na prozor moje sobe gledajuci kako se zvijezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala knjigu svojih pjesma. Otvorim tek" neki stoti listic i gledam kako je moja suza isprala tek" poneku rijec. Sigurno sam citajuci te pjesme o nama dosla do suza. Ali smjesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula do dna.Sjetim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih plavih ociju koji su me pratile kao vlastita sijenka i prosapucem tiho Volim Te. Ali doista neznam da li se me naucio da volim ili samo da izgvoram te rijeci "Volim Te"... to sam ja govorila sa osjecajem ipak uvjerena sam... Zasto me sada gledas pobjednicki . Zar nisi do sada predvidjeo kako me do bola iscrpljuju tvoje namjere. Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli. Znam da je to sve samo muski ponos, ali doista je tesko vjerovati da si ti covjek kojeg sam zavoljela . Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja okus gorcine. Koliko sam bolna nema tu lijeka za ovakav osjecaj. Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu. Mozda je tako bolj,e ali nada me vraca u nas ponovni susret Mozda je vrijeme da prestanemo prkosit" sudbini. Ovih dana ne vidzam te punoMozda neka druga lijeci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog zivota. Eh, kad bih suze na licu Sunce presusilo, bar" samo na jedan dan da se osjecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se mirno vratila u svijet tuge bez ijedne rijeci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav osjecaj" jer sam se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi...Vec danima nisam primjetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u crne noci. Tek" kad bih osjetila da cu tebe naci navchetu upalila bih ovaj kom. Mozda je to greska jedina svijetlosti koju ja poznajem. Sta bih bilo ako se odviknemi krenem dalje sa nekim drugim covjekom. Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvrijeda, jedan vise broj. Zato se ja i vracam da izmjenimo koju rijec. Da cujem kako govoris o tome kako je nekad bilo predivno tipklati sa mnom i cuti moj glas Uz tvoju gorcinu osjetim svoj jad. U drustvu lijecim rane koje ce ostati kao vjecni tragovi na nasim srcima. Znajuci dam sam ti jos zelja osjetim potrebu da krenem prijatelju samoci ali neka me samo jos malo da ti slusam glas, da zacujem kada uzdahnes dok te moj pogled susrece.Moj je grijeh sto sam te zavoljelaSuza bih mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris ostacemo prijatelji...ti si me izadala a kriva nisam bila. I nije da me vrijeda tvoja presuda, nego sama istina. Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi nedopustas da potonem na dno. Ponekada dodzem do same ivice i kazem ja ovako nemogu vise a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da mi nije tebe. Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam nacinila pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu uzdignuo kada se rusila poslednja pomisao na dalje.Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada ne udaljujem od tebe, to je gotovo nemoguce... Kako bih srce kucalo kada nebih znalo da kuca za tebe, kako bih dusa disala kad bih znala da je vise nevolis.. Al" ponekad nije lako, nije moguce odoljeti takvoj blizini jedne ljubavi znam da sam najbolje sta ti se dogodilao, da me ne mozes zamijenjit...i znam da sam napravila nesto sta nijedna nije I zato ces me pamtiti cijeli zivot. a ja cu i dalje pisat pjesme i voljeti te
Lajkuj ovaj stih:
 

Ubijo si sve u meni

   (upisano: 22 May 10, 04:31) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ubijo si sve u meni a to tebi važno nije,drugu ljubiš s njom se budiš a meni suza lice krije.Sve sam ti dala što sam imala znaj a poslje tebe ostala je samo tuga za kraj. Voljela sam te tako jako,to je mogo da vidi svako al bila sam sljepa za jednu stvar a to je u tom oku taj lažni žar,žar koji me je prevarijo,u dušu duboko me ranijo,srce mi slomijo i sve je moje drugoj poklonijo. Bila sam naivna curica mala koja je tebi sve vjerovala,dobro si glumijo svoju ljubav lažnu,kasno sam otkrila istinu stvarnu a sad kad je znam boli me znaj,boli me prjevara i prokleti život taj..tako sam mlada a več sam slomljena,od glave do pete tugom zarobljena,da volim drugog neznam više jer poslje tebe moja duša ne želi više da diše,jednostavno svemu došlo je kraj a glavni KRIVAC SI TI,to dobro znaj. Za oproštaj ne moli me nikad znaj,dobiti ga nikad nečeš,ooprostit ti neču nikada..prije umrjet češ.Za kraj te još ovo molim..NEMOJ je raniti kao što si mene,ne pusti da još neko zb og ljubavi UVENE.
Lajkuj ovaj stih:
 

Da si barem iskren bio

   (upisano: 21 May 10, 02:46) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Mislila sam da su tvoje riječi iskrene. Bez obzira na sve što je bilo među nama rekla sam ti iskreno što osjećam, a ti…Nisi znao šta da kažeš, nisi htjeo da me razočaraš pa si rekao ono što sam ja željela da čujem. Ono što zaljubljeno srce želi čuti! Pogriješio si! Da li znaš koliko boli saznanje da je ono čemu si se radovao, zapravo bila laž? Znaš li da si ranio jedno srce koje je puno rana? Istina je da, da se ta rana utopila u moru bola i tuge, ali ta je rana svježa. Samo nju srce osjeća svake sekunde. Samo ona uklanja osmjeh sa lica, a ostale su samo uspomena. Osjetila sam se poraženom kad sam shvatila da je to bila laž. Žao mi je što sam ti vjerovala. Imam priliku da, možda, popravim stvari. Ali, ja tu priliku ne želim. Ne mogu te pogledati u oči nakon svega. Nakon te laži sve je gore nego što je bilo. Da si barem iskren bio! Ne znam, možda je pogrešan moj utisak, ali je jedini koje ovo srce i razum mogu donijeti jer samo za tu tvrdnju postoje dokazi. Da li znaš da je istina bolja od laži? Istina je istina i ona je bolja od laži, a laž kad-tad isplovi na svjetlo dana. Ranila me tvoja laž. Ta rana se nalazi u svakoj isplovljenoj i nekanutoj suzi. Ne želim da ikad čuješ za ovu moju tugu, jer ja ne želim sažaljenje. Sretno ti bilo i ne okreči glavu za prošlim danima koji ti ništa ne znače
Lajkuj ovaj stih:
 

Moj je zivot postao kao tuzna

   (upisano: 20 May 10, 11:20) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moj je zivot postao kao tuzna pjesma koja je toliko puta ispjevana. Vec sam pocela gubiti nadu a sta Vam to govori. Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi. Usamljenost me cini savresnijom, slobodnom kao pitcom u letu jer nema nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podsjeti koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze. Najezim se od bola kada pomislim da sam voljela nekoga Taj je covjek ipak moja zelja bio U snovima samo spomenem njegovo ime jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam ZAvoljela.a jos ja volim tog covjeka. Sjela bih pred noc na prozor moje sobe gledajuci kako se zvijezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala knjigu svojih pjesma. Otvorim tek" neki stoti listic i gledam kako je moja suza isprala tek" poneku rijec. Sigurno sam citajuci te pjesme o nama dosla do suza. Ali smjesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula do dna.Sjetim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih plavih ociju koji su me pratile kao vlastita sijenka i prosapucem tiho Volim Te. Ali doista neznam da li se me naucio da volim ili samo da izgvoram te rijeci "Volim Te"... to sam ja govorila sa osjecajem ipak uvjerena sam... Zasto me sada gledas pobjednicki . Zar nisi do sada predvidjeo kako me do bola iscrpljuju tvoje namjere. Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli. Znam da je to sve samo muski ponos, ali doista je tesko vjerovati da si ti covjek kojeg sam zavoljela . Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja okus gorcine. Koliko sam bolna nema tu lijeka za ovakav osjecaj. Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu. Mozda je tako bolj,e ali nada me vraca u nas ponovni susret Mozda je vrijeme da prestanemo prkosit" sudbini. Ovih dana ne vidzam te punoMozda neka druga lijeci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog zivota. Eh, kad bih suze na licu Sunce presusilo, bar" samo na jedan dan da se osjecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se mirno vratila u svijet tuge bez ijedne rijeci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav osjecaj" jer sam se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi...Vec danima nisam primjetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u crne noci. Tek" kad bih osjetila da cu tebe naci navchetu upalila bih ovaj kom. Mozda je to greska jedina svijetlosti koju ja poznajem. Sta bih bilo ako se odviknemi krenem dalje sa nekim drugim covjekom. Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvrijeda, jedan vise broj. Zato se ja i vracam da izmjenimo koju rijec. Da cujem kako govoris o tome kako je nekad bilo predivno tipklati sa mnom i cuti moj glas Uz tvoju gorcinu osjetim svoj jad. U drustvu lijecim rane koje ce ostati kao vjecni tragovi na nasim srcima. Znajuci dam sam ti jos zelja osjetim potrebu da krenem prijatelju samoci ali neka me samo jos malo da ti slusam glas, da zacujem kada uzdahnes dok te moj pogled susrece.Moj je grijeh sto sam te zavoljelaSuza bih mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris ostacemo prijatelji...ti si me izadala a kriva nisam bila. I nije da me vrijeda tvoja presuda, nego sama istina. Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi nedopustas da potonem na dno. Ponekada dodzem do same ivice i kazem ja ovako nemogu vise a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da mi nije tebe. Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam nacinila pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu uzdignuo kada se rusila poslednja pomisao na dalje.Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada ne udaljujem od tebe, to je gotovo nemoguce... Kako bih srce kucalo kada nebih znalo da kuca za tebe, kako bih dusa disala kad bih znala da je vise nevolis.. Al" ponekad nije lako, nije moguce odoljeti takvoj blizini jedne ljubavi znam da sam najbolje sta ti se dogodilao, da me ne mozes zamijenjit...i znam da sam napravila nesto sta nijedna nije I zato ces me pamtiti cijeli zivot. a ja cu i dalje pisat pjesme i voljeti te
Lajkuj ovaj stih:
 

Gimnazijalka

   (upisano: 15 May 10, 17:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bio je utorak,jesenji dan, nad gradom su visile slike ruzne, htio si vinom da utjesis dusu, zasto su prave ljubavi tuzne. Osjetio si tada nesto toplo, pomislio, to je ono sto ti treba, jedan kaputic crne boje i jedan komad plavog neba. Rekli su ti da sam gimnazijalka, uredan zivot,knjige,a ne sminka, i rekli su ti:"Pusti je ortak, nije za tebe uobrazena klinka." Tog si me dana pratio do zgrade, a ja sam ti pricala skolske brige, pomislio si da me poljubis, ali sprijecile su te moje knjige. Pomislio si da nemam pojma, razocaran shvatio da nece biti lako, ali "mali moj" nisam ja budala, poceh to da dokazujem polako. A druga strana price o nama pise o ljubavi velikoj do neba, u rana jutra i hladne veceri znala sam "mali" sta tebi treba. Umjela sam da te ljubim dugo, htjela sam sa tobom ispod duge, a imala sam sedamnaest godina i crne oci prepune tuge. Znam,sve je bilo tako lijepo, samnom su dani sto zivot znace, crvenu traku u crnoj kosi i tuzan pogled volio si sve jace. Jos jedan utorak i mjesec mlad, sto umornim zrakom nekuda luta, gdje li sam sada da li te volim, pitao si se po sto puta. Cekao si me ispred zgrade uz vjetar i prve pahulje i pratio ulicom desno od parka do te proklete gimnazije. Cesto sam cutala i gledala u prazno, nisu pomagale fraze nikakve, ko zna mozda sam bila tuzna, takve su sve gimnazijalke. Bila sam pomalo drugacija od drugih, nosila sam kaputic crne boje, sakupljala slicice "Beverly Hills-a" i imala nekakve pjesmice svoje. Ne znam zasto si me primjetio, jer nisam bila posebno lijepa, ni ime moje nisi volio, al" sta ces, kazu;"Ljubav je slijepa". Nisam se bojala ni vjetra ni mraka, voljela sam sa tobom setnje duge, nikada ti nisam rekla "Volim te", jer sam se beskrajno plasila tuge. Sanjala sam buducnost i Ameriku, to mi je kazem ti zivotni san, a ti ko pravi glupi Balkanac, zaboravio moj osamnaesti rodjendan. I sada cutim,gledam u prazno, prezrivi pogled uputih ti samo, kada me pitas zasto sam tuzna, ponosno kazem;"Izvini,mi se znamo"!
Lajkuj ovaj stih:
 

Tuzno je sve ove noci

   (upisano: 13 May 10, 12:50) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Tuzno je sve ove noci,ove noci kad osjecam da tebe vise nema u mom zivotu...nema vise nasih glupih sala i naseg smijanja do zore...zasto si otisla?? zar ti je samnom bilo tako lose?? iskreno ja sam umoran od snova,umoran sam od silnog nadanja,umoran sam od samih misli na tebe jer ima ih previse u mojoj glavi... ne znam vise sta da radim s njima?? ostaje mi jedino da te misli i osjecaje prenosim na papir i da na taj nacin ispiram svoju dusu,dusu koju si ti nekad grijala lijepim rijecima i obecanjima...a sta je danas ostalo od toga?? Ostale su samo scene zamisljenih dozivljaja koji su se odvijali samo u mojoj glavi jer sve sto se desilo s tobom izgleda tako nestvarno kao da se nikada nije ni desilo...nekad u samoci cujem tvoj njezni glas kako odzvanja u mojoj dusi i trazim ga tako neumorno da ga cujem opet...znam rado si i ti slusala moj glas al ne zato sto ti je bio drag vec zato da bi ispunila neki svoj nedostatak u zivotu kojeg si ispunjavala samnom...znam sve,ne moras mi vise nista objasnjavati,jer da si me voljela onoliko koliko si govorila da me volis,ti bi se vise borila za nas,nebi samo trazila izgovore za svoje slabosti za koje si trazila lijek bas meni...ne znam mozda sam ja stvoren da tebe "lijecim"?? mozda sam stvoren da lijecim i druge?? mozda je upravo to razlog sto svog "spasioca"ne mozes da volis?? previse je pitanja,a malo pravih iskrenih odgovora...ti mozda i ne znas sta sam sve bio spreman da uradim za tebe al sta imam sad od toga kad si ti sad s drugim i to sa onim s kim si bila i prije mene...sta imam ja od toga kad u meni vidis njega?? kad meni govoris da me volis a zamisljas njega?? moj brod je odavno potonuo,potonuo je jos onog prvog dana kad smo se sreli jer ti si u meni uvijek gledala ono sto ja njavise mrzio a to je bila utjeha...najgore je sto ti sad vise ne treba ni moja utjeha,cak ti je i to suvisno...znam da si se samnom samo igrala iako si mi uvijek govorila da ja ne zasluzujem to...i tacno je to,al tebe to nije mnogo zanimalo jer si gledala samo svoj ego kako da utjesis...sad si sa onim s kojim si oduvijek zeljela biti a ja cu valjda nekad biti sretan s nekom drugom djevojkom koja se znati da me voli na pravi nacin,na jedan iskren nacin...a ti budi i ostani sad s njim,samo se pitam koce te utjesiti kad on vise ne bude dio tvog zivota?? ja to sigurno necu biti jer sad sam svjestan svega a tebi bi trebala dva zivota da ispravis ono sto si kod mene pogrijesila a steta je sto ti toga nisi ni svjesna jer i dalje ganjas neki svoj lazni ponos... bilo kako bilo,nadam se da ti je moja utjeha bar malo prijala i da si sad poznavajuci mene otkrila jos jednu veliku tajnu ovog bezmislenog zivota...
Lajkuj ovaj stih:
 

Majda

   (upisano: 12 May 10, 05:56) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Jedan tvoj pogled bio je dovoljaa da me baciš na kolena. Jedan tvoj pogled-čaroban,opojan osvojio mi srce,moja voljena. Od tada je sa mnom završeno. Staino sanjarn tvoje okice, u glavi mi je sve zamršeno kao tvoje lepe loknice. Majda.daj da se ogledam u tvojim očima. Majda,znaj da zbog tebe ne spavam noćima. Majda,slaba je vajda, leka nema,baš sam se "izgubio". Majda.valjda sam se u tebe zaijubio. Da postoji ljubav na prvi pogled, nisam mogao da verujem. Kad god mi je neko pričao o tome, rekao bih mu da preteruje. Više nisam ni sličan "onom starom". Poput groma me pogodila ta ljubav koju sam smatrao šalom, sa tobom mi se dogodila. Majda.daj da se ogledam u tvojim očima. Majda,znaj da zbog tebe ne spavam noćima. Majda-slaba je vajda, leka nema-baš sam se "izgubio". Majda-valjda sam se u tebe zaijubio. Tužan sam.Gledam cvet koji vene. Gledam kako odleću ptice. Voleo bih da si sad kraj mene. Tako mi trebaš.moja lepotice! Uteho moja jedina,ljubavi, zar ne čuješ da te moje srce zove? Ako mi ne možeš doći na javi, dođi večeras u moje snove. Majda,daj da se ogledam u tvojim očima. Majda,znaj da zbog tebe ne spavam noćima. Majda,slaba je vajda, leka nema,baš sam se "izgubio". Majda,valjda sam se u tebe zaijubio
Lajkuj ovaj stih:
 

Voli me-Ne voli me

   (upisano: 10 May 10, 09:13) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Caos svima!! Ovde sam radi par saveta jer sam neodlucna.... Ne znam sta bi bilo ispravno.... Nadam se da me necete ismejati vec da cete mi pomoci... Hvala vam unapred..... A sad sledi moja prica.... Citajte.... Moja prica pocinje od 31.03.2009.... Bio je divan dan, upoznala sam sjajnog decka, s imenom Dragan. Proveli smo divan dan, mozda smo se i odma zajubili jedan u drugog. Ali, (joj taj ali zasto u opste postoji u recniku) nije bilo sve tako jednostavno, on nije hteo vezu, samo da se zabavljamo i da se vidjamo.... Ja sam naravno na to pristala, jer mi je bilo sjajno uz njega, nikad lepse. U pocetku sve je bilo savrseno. Svako vece smo se culi po satima, veoma cesto se vidjali i ako ne zivimo u istom mestu. Razdvaja nas svega nekih 20ak km. Ali od avgusta poceli su neki problemi, koji su potekli iz ljubomore, bile su tu i manje svadjice, na sat ili dva, al brzo smo se pomirili. Polako smo se udaljivali, sada se vidjamo mesecno dva puta, kaze ima puno posla, ne stize... Pravi problem je nastao tek nedavno, kad sam upoznala jednog tipa, koji mi je bio sjajan drug u pocetku, slusao me, tesio kad smo se svadjali Dragan i ja. Uvek je bio uz mene, ali je problem sto zivi u Nisu a trenutno je u Holandiji poslovno... Obecala sam mu da cu ostaviti Dragana zbog njega. Veceras smo se sreli Dragan i ja i htela sam to da ucinim ali nisam mogla. Ne mogu, potreban mi je, mozda mi je to samo navika ili ne znam sta ali ne znam sta cu. Ne zelim ni jednog da povredim jer obojicu volim na neki nacin i ni jedan ne zasluzuje da ih povredim. Pokusavam da shvatim s kojim da budem, ali mi ne ide. Veceras kad mi je Dragan spomenuo neku bivsu ja sam se jako uplasila jer ne zelim da ga izgubim, ali on je u zadnje vreman ekako cudan, nije spreman na nesto ozbiljno, niti za bilo sta za sta je spreman ovaj drugi decko... Zaista ne znam sta cu... Mozete li mi pomoci nekako?? Sta da radim??Dal da ostanem s Draganom jer osecam da me voli bez obzira na sve, ili da budem s Mihajlom s kojim bi se vidjala svaki 2 mesec??? Ne zna se koje je gore... Molim vas pomozite mi da nadjem neko resenje.... HHHHVVVVAAALLLLAAAA
Lajkuj ovaj stih:
 

Srce mi se slomilo na pola

   (upisano: 10 May 10, 09:11) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nakon sto sam njega upoznala, shvatila sam sto je ljubav.. mozda su ga moje mlade godine plasile,ali mi je sve pruzio.. bio mi je prvi i najveca ljubav.. ali jedna kobna noc je sve promjenila. bila je subota,izasli smo van,u pakrac,u disko...ja,on i frendovi. pili smo,plesali,ludirali se... oko 5 sati ujutro krenuli smo kuci,do daruvara. on je bio pijan,ali ipak sam sjela s njim u auto. nekako sam mu vjerovala. rekao je,onako pijan:vjeruj,dovest cu te kuci! obecajem! sjeli smo u auto,ja i on,a frendovi u drugi. išli su iza nas. pocela nas je ganjati murja,on je ubrzao,isli smo 200 na sat,PREBRZO!!! vec smo bili na doljanskom brdu,kad mi je on rekao:sad se cvrsto drzi! ozbiljno ti kazem! i..KRAJ!!! Sletili smo sa ceste,udarili u drvo! onako ošamucena,otvorila sam oci,vidjela njegovo krvavo lice,bio je bez svijesti.. srecom naisli su neki ljudi i izvukli nas van iz auta. on je jedva disao,a ja sam klecala i plakala i plakala... poljubila sam ga i... vise nije disao..srce mu je prestalo kucati.. klecala sam tako na cesti,on je imao glavu na mom krilu...bila sam krvava,sva u suzama..tako me je srce boljelo...nikad nisam saznala dali je to namjerno napravio ili zasto je to napravio...samo pamtim njegove zadnje rijeci:ZAUVIJEK CU TE VOLJETI,MALENA MOJA! govorio je to kroz jecaje,uzdahe...na dan njegova sprovoda padala je kisa,kleknula sam pred njegov grob i molila,plakala,patila...i jos danas nakon jedne godine,svaki dan odlazim na njegov grob...i nemam decka..jer kad izgubis jednu ljubav,bojis se da nebi izgubio i drugu! noci 12.7.2007. srce mi se slomilo ne na pola nego cijelo i nitko ga vise nece uspjeti sastaviti...
Lajkuj ovaj stih:
 

Ko zna zasto je to dobro

   (upisano: 08 May 10, 08:36) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
22. 05. 2008.God... ...Tada je sve pocelo... Podignuvsi glavu gore, nisam verovala rodjenim ocima... Ispred mene je stajao ON,( Milos),najlepsi i najsladji momak za kojim je ludelo pola skole... Nezno mi se osmehnuo, i tiho rekao ,, Cao!", a zatim prosao pored mene, ostavljajuci me zabezeknutu... Bio je to ko zna koji susret sa njim, ali prvi put on je obratio paznju na mene... Jer, ja sam bila nova stanarka (moji su iznajmili stan u istom tom dvoristu kod njegove babe i dede...) To je bio moj najlepsi dan u zivotu, jer od tog dana zavolela sam Milosa... Zavolela sam ga onako kako se voli prvi put, iskreno, nezno, bezuslovno... Svi moji snovi su se ispunjavali... Jer Milos je za mene bio idealan decko... Nekoliko dana nakon sto smo se uselili u novi stan, pocela sam druzenje sa njegovom sestrom,( Milicom),i sa njim... Nas dve postale smo najbolje drugarice, a Milos mi je bio dobar drug....... Potpuno sam se uklopila u novu okolinu, drustvo, u SVE! Jednog toplog, julskog dana,dok smo sedeli i zezali se, Milos mi se obratio, rekavsi mi ,,LEPOJKA"... Od tog trenutka sve se promenilo! Nije na mene vise gledao kao na drugaricu, vec mozda malo drugacije... Tu su uskoro dosli tajni pogledi, namigivanje da niko ne vidi, slatke, nezne reci, sitni dodiri... I prvi snazni otkucaji moga srca koje prvi put zavolelo... Vreme je prolazilo, leteli su dani... Prolazili si meseci... Smenjivala su se godisnja doba....... Navrsila se i puna godina dana kako stanujem kod ,,njega".... To su bili najlepsi dani mog zivota... Uzivala sam u svakoj njegovoj reci, pogledu, dodiru, svakom tajnom osmehu... I nije mi smetalo to sto smo ostajali samo na ,,drugarstvu", tj. sto iz svega toga nije potekla veza... Ipak, smatrala sam da je isuvise rano za ljubav tipa momak-devojka... Ja sam bila sesti osnovne,a on prva god. srednje skole, i nije bila velika razlika u god... Ali zasto u svakoj prici postoji ono glupavo,,ALI"?!?!? Sve moje nade, mastarije, snovi o idealnoj ljubavi srusili su se, nestali, pretvorili u prah i pepeo kada sam nakon god. ipo dana od roditelja cula... ono sto sam dugo molila Boga da nikad ne cujem...SELIMO SE!!!!!! Moji su ponovo nasli stan koji je poprilicno daleko od ove kuce, stana, ulice, Milosevog srca... Te reci ubile su me koliko god su mogle.... Otrcala sam u svoju sobu, zakljucala vrata i zajecala koliko god sam mogla... Ceo mij svet se srusio, sve moje nade su propale i od tog momenta proklela sam svoju sudbinu i dan kada sam se rodila... Posle ,,duzeg" vremenskog perioda (2-3h), smirila sam se, i otisla gore do Milice i Milosa (Posto su oni ziveli na spratu, a ja u prizemlju jedne iste kuce)...Milos tada verovatno nije bio kuci... Mica je bila u njegovoj sobi, za kompom.Usla sam, i sela na njegov krevet... U sobi je vladala mrtva tisina... Ona se okrenula i pogledala me, a ja sam zaplakala zagrlivsi Milosev jastuk i udisuci njegov parfem (koji se osecao u sobi i na jastuku)... Milica me upita sta se desilo, pritpm me zagrlivsi, ali ja jednostavno nisam imala snage da joj odgovorim. U tom trenitku u meni sve je odjekivalo,kidala sam se od placa i nisam uspevala da dodjem do reci... Iznanada, podigla sam glavu gore, i suznih ociju prosaputala: ,, JA SE SELIM!!! "... U tom momentu susreo me je tuzan, razocaran, i zabezeknut Milicin pogled... Tesila me je, govorila mi, i ubedjivala me ,, Ko zna zasto je to dobro", ali ona nije znala da sve te suze, kidanje i plac nisu zbog stana, drustva i okoline, vec zbog NJEGA!!! Moje prve, jedine, iskrene ljubavi, njenog rodjenog brata- MILOSA!!!! Kada sam sisla dole, moji su se vac pakovali... ,,Nema povratka", pomislih ,, Gotovo je!!" A to me je ubijalo iz dana u dan... Svaki naredni susret sa Milosem zavrsavao se suzama, gorkim suzama i jecajima u dnu sobe... Teze mi je bilo sto to niko nije znao.... NIKO!!! Sve ono sto se u meni tada desavalo, on nije primecivao, jer nisam dozvoljavala... Bia sam vesela, nasmejana, gledala bih ga onim naivnim decijim ocima i uzivala u njegovom osmehu, dodiru... Ponekad bi smo se zagledali jedno u drugo kao da se takmicimo ko ce vise izdrzati... I uvek bi bilo nereseno... Ali ovoga puta moje oci su izbegavale njegov pogled, jer ad god bi se susreli, one bi zasuzile... Milica je znala zasto, ali on nije!! 02.09.2009. Najgori dan u mom zivotu!!! Kamion, kutije, dzakovi, stvari, koferi, pozdravljanje... Definitivno kraj!!! Poslednje sekunde pred sam polazak kamiona u novi stan, izasla sam iz kola i otrcala gore niz stepenice rekavsi mojima da me sacekaju i da necu dugo... Usla sam u njegovu kucu, prisla vratima Miloseve sobe, i pokucala. Dobro poznat gles mi je odgovorio... Usla sam... Tresla sam se, oci su mi bile suzne, glas drhtao, snage mi je ponestajalo... Okrenuo se prema meni iznenadjeno me pogledavsi, ali tada sam progovorila: ,, Milose, .... (nastalo je cutanje,jer nisam imala snage)... Dosla sam da se pozdravimo.." Podigao je obrvu i pitao zasto... ,, SELIM SE!!!", kriknula sam u tom trenutku... ,, Zar ti? Pogledao me je u neverici... ,, Kako?! Zasto?! Kada?! Zbog cega?! ???"... Sva te njegova pitanja u meni su odjekivala, ali nisam imala snage da mu odgovorim... Osecaj koji me je tada obuzeo bio je odvratan, grozan, jeziv.... Ti trenutci iscekivanja i neizvesnosti oko njegove reakcije... A zatim su usledile i posledice......... Prvih nekoliko trenutaka stajao je mirno i gledao u pod, a meni su noge klecale.... Zatim je podigao glavu i rekao ,, Ja sam jos odavno nacuo da se neko od stanara seli (posto nas je u dvoristu bilo vise komada), ali nisam znao da si to ti!!!!" Neopisivo tuzan pogled u tom trenutkt tuznih tamno-braon ociju susreo se sa mojim vec uveliko uplakanim pogledom... Vec su se primecivale suze (moje)... Pogled mi se zamutio, i pokusavajuci to da sakrijem, okrenula sam glavu, ali nesto me je nateralo da vratim pogled.... Trepnula sam kako bi suze kliznule niz obraz, rukom sam obrisala suze, i duboko se zagledala u Milosa... Te tuzne, nezne i bistre oci dubokog pogleda posmatrale su me. Svaki moj pokret... I dok su suze klizale i ponovo navirale, gledali smo se... Tada osetih snazan pritisak u slepoocnicama... Svoje otkucaje srca skoro da vise nisam cula..... Izgubila sam se.... Oduzela.... A sve to vreme on me je posmatrao.... Tako tuzno... Bez ijedne reci... Te trenutke nikada necu zaboraviti... Okrenula sam se, i posla vratima, kada zacuh njegov glas: ,, SRECAN PUT"....... A onda ponovo tisina..... Mrtva tisina koja ubija.... I poslednji trenuci provedeni u njegovoj blizini bili su tako bolni.... Neopisivo jadni i tuzni.... I neponovljivi.... Na ono njegovo ,,SRECAN PUT", odgovorila sam jedva cujno: ,, Hvala", on se tada nadovezao: ,, Javi adresu pa da ja i mica dodjemo"..... ,,Naravno", odgovorih mu gotovo kroz suze, jer nove adrese nisam mogla da se setim u tom trenutku... Dodirnula sam kvaku, skoro milujuci je dodirom, znajuci da je to poslednji put da sam ovde, u njegovoj ulici, dvoristu, kuci, njegovoj sobi, i u njegovoj blizini, pod ovakvim osecanjima.... Jer, on nije bio hladan prema meni... A ni ja prema njemu.... Tu je ipak bilo necega... I ja sam jako dobro znala da kada se odselim ta osecanja nece vise biti ista.... Promenice se.... Jer, daleko od ociju, daleko i od srca.... Otvorila sam vrata, okrenuvsi se da bi bacila poslednji pogled na krevet, njegov krevet na kome sam nekada najsladje lezala znajuci da je to nesto njegovo, radni sto, kompjuter, njrgov orman, i na kraju bacila poslednji pogled na njega rekavsi mu pritom ,, Cao", isto onako nezno i tiho kako je on to rekao meni na samom pocetku, jos prvog dana kada sam se doselila tu..... Rekao je cao, bolno se osmehnuo, i ja sam tada izasla iz sobe, zatvorivsi zauvek vrata za sobom.... Iznenada, zacuh zvuk automobilske sirene, kojom su me opominjali da krenem, tj. da pozurim..... Strcala sam niz stepaniste, brisuci suze, jer mi se pogled potpuno pomutio od suza.... Pozdravila se sa bakom kod koje smo stanovali, i izasla iz dvorista, ponovo se okrenuvsi da bi poslednji put pogledala to dvoriste gde sam provela najlepse dane svog zivota, sa njim, Milosem u sali, smehu, lepom raspolozenju,( nikada suzama i boli kao sada), i izvicima srece kad god bih se nasla u njegovoj blizini.... Sela sam u auto, i krenuli smo..... Pred ocima su mi prolazile slike... Sada tako tuzne, jadne, i bolne...Pred ocima mi iskrsava njegov lik, one nezne oci dubokog pogleda, onaj magicni osmeh, taj glas, dodir....Opet se pojavljuje ona slika jos na pocetku kad mi je rekao ,,LEPOJKO", i ono sada ,,SRECAN PUT"... Kada je sve pocelo, a kada se zavrsilo.... Gusila sam se u suzama i neprekidno plakala, ceo put, pa cak i kad smo usli u novi stan........ Od tada, svako vece zaspim u suzama, prisecajuci se svih onih trenutaka koje sam tamo provela...I lepih, i ruznih...I neraskidivog prijateljstva koje treje jos i dan-danas... Ali takva osecanja, tu ljubav vise ni prema kome nisam i necu osecati... Od tog dana proklela sam svoj zivot i sudbinu, i dan kada sam se rodila... Od tada, naglo sam se promenila...To mi svi kazu...Vise nisam ona ista, u skoli sam popustila, drustvo sam zapostavila, od porodice sam se udaljila... Nista vise nije kao pre....Svaki dan samo bol, suze, secanja, i patnja.... A uvece zaspim sa suzama tiho izgovarajuci ,, Lepojka"...To sam bila nekad...A sta sam sad..... Samo prah i pepeo prve ljubavi, prvih drhtaja, prvih slatkim osmeha, pogleda, tajnih namigivanja i dodira.Ovo je kraj moje price, ovde vise nema nastavka.... Svi moji putevi, nade i snovi ovde se zaustavljaju.... Milosa vidjam i dan-danas, ali prema meni se drugacije ponasa, nema vise onog istog osmeha, pogleda, onih reci, slatkih nadimaka koje mi je davao....A to me sada jos vise ubija..... Od onda u meni gleda drugaricu, pravu drugaricu koji je jos u pocetku trebao u meni da nadje.... Jer da se prema meni tako odmah ponasao, danas do ovoga nebi doslo... I ne bi prozivljavala sve one grozne trenutke...Ali, nije on kriv... Kriva sam ja... Jedini krivac za sve sam JAA!!!!!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav kojoj nema kraja

   (upisano: 08 May 10, 08:34) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sve se to odigralo pre 3 god.. Bili smo mnogo srecni, zaljubljeni, pa, bebo, i sam znas. Ti si bio moj zivot, moja ljubav, moje sve. Koliko smo se trudili da nam uspe veza. Mnogo smo se voleli. Znam da si me obozavao. Nasoj ljubavi nikada nece doci kraj. Secam se kada smo trcali po parku, dok su nas drugi zbunjeno gledali.. Secam se kada sam dolazila kod tebe, plakala, plakala bez razloga, u strahu da ce nam se veza unistiti, jer sam te mnogo volela! Ja, ljubavi, nisam htela da budem devojka iz bogate porodice, nisam htela da imam roditelje koji su za svoju kcer trazili samo nesto otmeno, na nivou, pa, bebo, znas! Jao, koliko mi nedostajes. Secas li se, bebo, kad su me moji poslali u Francusku, samo da bih bila daleko od tebe, kada sam se sama vratila u Srbiju, jer nisam mogla bez tebe..?? Secas li se one zime, kad si mi prvi put sapnuo da me volis?? Znam da pamtis.. Znam da me nisi zaboravio, i da nikada neces.. Ta ljubav bila je isuvise jaka da bi se sada zaboravila, kao da nicega nije ni bilo. Bebo, nisi smeo sebi da naudis. Nisi smeo da me ostavis ovde, gde ne mogu da te vidim, ni cujem, ni ljubim. Mnogo sam tuzna bez tebe, bebo.. Bez tebe ja nemam gde.. Bez tebe ko sam ja?? Uvek si mi trebao, i uvek ces mi trebati. Zbog tebe se budim i zbog tebe zivim.. Kada moje srce stane, moci cu da te vidim, poljubim, zagrlim.. I duso moja, veruj mi, jedva cekam.. Previse me boli, iako je proslo dosta vremena. Sva drhtim dok ovo pisem.. Od suza ne mogu da disem.. Ti me cuvas, bebo, osecam.. Osecam te pored mene.. Kada legnem da spavam, ja osecam tvoj miris pored mene. Znam da si jos uvek pored mene, samo sto ne mogu da te vidim.. Ti mi ne das da ti se pridruzim gore, u carstvu nebeskom, a pokusala sam toliko puta. Uvek si me sprecavao, jer me volis! Volim te jos uvek.. Sada sam starija, zrelija, shvatam da sam mozda i pogresila.. Ali da me ostavis, kada si mi najvise bio potreban, to ti NIKADA necu oprostiti!! Bebo moja, kada bi samo znao da si mi i dalje SVE! Nemoj ni gore da zaboravis na nas, na nasu ljubav. To te, ljubavi, jedino molim!! VOLIM TE!!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Dozvoli mi

   (upisano: 05 May 10, 22:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dozvoli mi moram nekako da izbacim ovo iz sebe ...Nemogu da Zaboravim rijeci,osmjeh,uzdah.Nema trenutka da se ne sjetim,da ne pozelim.Ne znas da samo od toga zivim od sjecanja.To je i jedino sto je bilo stvarno i istinito u ovom mom Bijednom zivotu.Nisam ti rekla puno toga,najvaznije precutala,znam!Nisam planirala da mi se desis ali zahvaljujem Bogu sto mi te poslao da i jednom u zivotu osjetim to.Znas i sam si rekao neki to osjete jednom a neki cak ni jednom.Meni se desilo ali u pogresno vrijeme,nazalost.Zato boli,zato je sad sve besmisleno. Zasto?Predala sam se osjecanjima zao mi je sto me nisi shvatio.Promijenila sam se puno nikad vise necu biti ista sad zivim jedino sto tako moram.Dosta je vremena proslo a i ja kao uvjek jako slaba sa rijecima a puno bih toga napisala.Patim za onim osjecajem,virtualno i stvarno puna sam emocija i njeznosti za tebe.Molim Boga da kad zaspim da mi podari Tebe u snove
Lajkuj ovaj stih:
 

Ispuni mi zadnju zelju

   (upisano: 04 May 10, 12:18) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ne znam kako da pocnem,jer se bojim pocetka,sedim zatvorena u sobi,placem,secam se svega.Kada rekla sam ti ja nikad nisam volela,tada shvatila sam da bih s tobom zivot provela…Sada shvatam da je sve u zivotu prolazno,sedim ovde sjebana jer sam prvu ljubav izgubila.I ne mogu da te gledam kako pored druge stojis,a najvise me boli to sto kazes da me volis.Znam reci ne znace,al’ reci me ubijaju.Ti kazes da ti znacim,a druge te imaju.Sanjam te,trazim te,kad vidim te nestajes,trazim trag svoje duse u ostacima mecave.Ja mislila sam nista nece moci da nas rastavi,i sve bih dala date vratim i lepse nastavim,seti se dlanova i dana kad smo mastali,jer kako smo se posle svega ovako rastali??!!Evo ovih dana hodam hodnicima maste,pa ti hodnici po nekad u nazad me vrate,u te noci,kasne sate,al’ zimska noc je duga,pa imam vremena da pusti se suza.Razmisljam o svemu,onome sto smo imali i nismo imali,o svemu sto smo prosli zajedno.Polse toliko prepreka,pali smo na najmanjoj...Pa ne znam sto ovo ja i dalje pisem,pa ne znam sto za tebe ja i dalje disem.I uzmi uporedi,mi nismo bili kao svi,i nije da ne vredi,dokazuje svaki red.Da ne trebam ovako,mozda svako u pravu je,ali meni jedino sa tobom tako bilo pravo je.I posle svega ja te cekam,al me ubija kad kazes da ima vremena,i posle svega ja te cekam to me ubija polako moj jedini!!!Tebe volela sam stvarno ko nijednog pre,ali ociglednom nam se ne da.Evo jos malo pa godina,a tebi za sve svejedno je.Zar sve ove godine,koje sam izgubila zbog tebe,tebi nista ne znace???Izgleda da ne...nemam vise snage,polako gubim svest,nadam se samo da ces i ti jednom da se osecas kao sada ja,nadam se...i posle svega,nemoj da me cimas...Mozda te volim jos uvek,ali ovako dalje ne mozemo...Ispuni mi zadnju zelju,poljubi me bar za kraj,nek ti moje usne kazu da jos te volim PRIJATELJU!!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Danijela ja cu te cekati

   (upisano: 02 May 10, 08:08) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bili smo drugari par mjeseci prije nego sto je ikakva veza pocela....moj brat je nas upozno I tad je bilo ljeto...imoje curu I sretni su bili a ja nisam neka cura da razdvajam dvoje bica koje se vole...tako sam skrivala svoju tugu dok sam ga gledala kad je ljubio drugu I bilo mi je stvarno tesko bol kriti nasmijena uvjek ispred njega biti al nisam imala drugog izbora. ...proso je mjeseci vec kad sam saznala da su raskinili ona I on.. nisam znala sta da radim..dali da nastavim kao prije ili prekinem skroz prije nego sto me povredi? Izabrala da nastavim kao dalje...poceli smo se druziti cesto I jedan da mi je prizno da mu se svidzam I ja sam njemu...tako smo malo po malo poceli da izlazimo al ne stalno jer moji roditelji su bili protiv mene I momce...bilo je tesko al nekajem se ni malo..to su bili najdrazi dani zivota mog I nikad hin necu zaboraviti...bijo je jako fin momak I razumijo je svu moju situaciji....reko je ?? Danijela ja cu te cekati jer ti si cura koju nezlim da promasim..? ? nisam mogla vjerovati da takvi momak postoji...neki momci nemogu cekati sedmicu dana da te vide odma raskinu al nije moj Almir takvi I zato sam se ludo zaljubila u njega...proslo je bilo 8 mjeseci kako smo skupa, vidzjali smo se tajno I nije lose bilo...u to vreme sam nesto saznala , nesto sto mi je promjenilo Cjeli zivot moj, nisam mogla vjerovati da mi nije rekao prije, nisam mogla vjerovati da ga vise necu vidjeti...jedan dan mi je reko moramo se naci sutra odma rekla sam nemogu zbog roditelja kaze ako nedodes neces me nikad vise vidjeti I tako sam pobjegla iz kuce kad su roditelji zaspali...nasli smo se u parku gdje smo stalno proveli dane...reko mi je Danijela ti znas kolko te volim a moram te nesto pitat...kaze sta ti mislis da se ja I ti udamo reko jesil ti lud Almire ja imam samo 17 godina a ti 20 to je nemoguce roditelji nedaju jos ni momka..kaze on to je jedini spas za nas a ja nisam razumjela nista. Rekla sam de mi objasni molimte ocemu pricas? Kaze sledecu sedmicu odlazim u Austriju zauvjek...tjelo mi je zadrhtalo , oci su mi bile pune suza, I ostala sam bez rjeci...10minuta smo stojali u zagrljaju nismo progovorili ni jednu rijec...nisam znala sta da kazem a nije ni on...posle ti 10 minuta objasnio mi je da mu je sestra ostala bez muza I nemore tamo sama da zivi a niti more doci vamo u Melburn, nisam ga mogla krivit jer to nije fer moro je da ide...plakali smo cjelu noc u zagrljaju..obecali smo da necemo nikad se prestati voljeti I kad ja budem 20 godina da cu otici kod njega I da cemo provesti Cjeli zivot skupa..lakes mi je bilo kad sam pomislila na to...mislila sam nije dugo 3 godina za njega cekati...sta je on sve za mene radijo ja bi dala I zivot za njega...tako je oso I zvali smo se telefonom, pisali sms, slali pisma I tako jedno godinu dana...dok jednom nisam cula od njega mjeseci dana, ni pisma ni poziva ni poruka, brinila sam se pravo, zvala sam nije se javljo, pisali nije odgovaro, gotov nisam poludila...proso je mjeseci I par dana kad sam dobila pismo rekao je ?izvini Danijela al nevolim te vise naso sam sebi novu srecu I volim je ludo...hajde cao zaboravi me molimte ako me volis naj bolje je za obadvoje nas zelim ti svu srecu sa nekim drugim cao...? kad nisam umrla dok to citam, nikad u zivotu nisam nolko plakala ni drhtala, htjela sam da uzmem noz I ubijem se, I da nije mi drugarica dosla ja nebi sad ovo pisala vama...tako sam radial kosto je rekao ako ga volim da se nejavljam vise... I nisam....probala sam da ga zaboravim al to je nemoguce, I dan danas ludim za njim... Bio mi je prva ljubav prvi momak prvi Poljubac prva sreca...zaklela sam se da necu traziti drugog momka dok nezavrsim fakultet I tako je bilo...napunila sam 20 godina I zavrsila kao medecinska sestra, nasla sam poso koji sam mnogo voljela I sve sam imala sto sam htjela u zivotu samo ne moga Almira....upoznala sam bila momka na fakultetu on je iso za zubara. I tako smo se poceli zabavljati I danas smo jos skupa, pravo je fin momak voli me ludo al ja nemogu da njega volim jer moje srce za jednim momkom jos ostalo...tako smo isli skupa 2 godine I pito me da se udamo ja sam pristala jer znala sam da ce me voljeti, cuvati , Paziti kao princezu I mislila sam necu naci drugog kao njega..dan vjencanja pozvali smo sve sto smo znali bilo je preko 200 ljudi...spremala sam se u sobi sama haljinu sasila I dok sam se oblacila neko mi kuco na vrata, kad sam otvorila da vidim koje zamalo me srce nije stalo...ispred mene je bio Almir, sa suzama u ocima...kaze Danijela neznam sta da ti kazem kako da se izvinem reko molimte bjezi mi pred likom kaze molimte Danijela saslusaj me samo 2 minuta pa ako zelis oped da idem icu iz zivota tvog po sve reko ok slusam reci pa idi...kaze znas ono pismo zadnje reko kako da neznam kaze to je sve laz bio...nisam imo drugu curu ti si mi zadnja I dan danas nisam te preboljeo niti cu ikad...reko sto mi sad govoris to Almire kako da znam da mi nelazes kako da ti vjerujem posle ovoliko godina ko zna gdje si bio I skim si se vodo, ja sam ostala po stena cura imala sam samo tebe I ovog momka Damira I sad da ti vjerujem opet. .Nezelim da mi lomis srce vise dosta mi je bola molmite idi Iz zivota mog nevracaj se vise...ako me volis zaboravi me kao sto si meni rekao...kaze ok Danijela samo jos nesto da ti kazem volicu te I nosim te samnom u grob I izaso je nisam ga nikad vise vidjela...taj dan sam se udala za Damira I sledeci dan mi stiglo pismo..od Almira...kaze Danijela razlog sto sam te ostavio bio je sto mi je naj bolji drug slago da si bila snjim iza moji ledja I da si vikala da ces raskiniti samnom I da me nevolis...izmislio email I poslo mi kao da si ti njemu to sve pisala, zakleo me da ti negovorim nista samo da raskinem I tako sam mu vjerovo..posle 3 godine sam sazno istinu a I sazno sam da si sa drugim pa nisam htjeo da se javljam ceko kad ces raskiniti I kad sam cuo da se udajes moro sam doci a nisi htjela da me saslusas pa sad je vako doso zalostan kraj.,..nisam znao sta drugo da radim bez tebe nemogu da zivim I zato sam se ubijo..zapamti moje zadnje rijeci u sobi onaj dan, ?volicu te I nosim te samnom u grob?. Zapamti hin dobro jer to su bile moje zadnje rijeci hajde sad zelim ti svu srecu sa Damirom sve naj bolje I jos jedna molba, ako budes imala dva sina daj jednom ime Almir iza mene a drugom Edin jer to sam ja zelio nasem sinu?? I to je bilo kraj pisma...nemogu vam objasniti kako sam se osjecala. I necu da pokusavam jer dok ovo vama pisem suze mi teko niz lice kao kapi kise...sad imam 30 godina I 3 djece..dala sam ime Almir, Edin I Almira....i jos jedno da kazem..nemrzim svjoj zivot jer sam imala nesto u zivotu sto se nadze jednom u million puta.....
Lajkuj ovaj stih:
 

Ne brze od zivota

   (upisano: 30 Apr 10, 05:38) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Od kada znam za sebe, znam i za nju. Zvala se Ana, imala je smedju kosu, smedje oci i mogu slobodno reci da je bila najsladja i najsimpaticnija devojka u gradu. Ali ona toga nije bila svesna. Uvek je zelela da bude opasnija, bolja riba od drugih. Da nije bilo te njene sulude zelje ne bi bilo ni ove price. Imala je 16 godina, bila je drugi razred srednje skole. Uvek je bila odlican djak, lepa kao lutka, pametna kao pcelica, ali lakomislena. U osmom razredu osnovne skole po prvi put je osetila bol, ali onaj pravi. Po prvi put je osetila sta znaci izgubiti ljubav, po prvi put joj se ucinilo da nema razloga za srecu. Povukla se, nije nigde izlazila, od one vesele i nasmejane devojke koja je zivela za izlaske nije ostalo ni traga. Isla je u skolu, ucila za prijemni, pokusavala da preboli Marka i njihovu neostvarenu ljubav. Cekala je leto. Polozila je prijemni, upisala se u skolu koju je zelela. Marka jos nije bila sasvim prebolela, ali joj je dosadilo da place zbog njega, da pise tuzne stihove, slusa "njihove" pesme, zatvara se u sebe. Pocela je da izlazi, da se ludira, da se zabavlja. Svake nedelje je imala novog decka. Nijednog nije volela, zezala ih je, svetila im se zbog bola koji joj je Marko naneo. Jos ga je volela, ma koliko se trudila da to sakrije. Takvo ponasanje ju je drzalo malo vise od godinu dana. Onda je upoznala Dragana. Bio je pet godina stariji, imao je najbolja i najskuplja kola, najbrzi motor, kucu koja lici na hotel, crnu kosu, crne oci, "lice andjela" kako je govorila. Medjutim, ono sto sam ja znala, a ona nije mogla pored opcinjenosti njime da primeti, je da se ispod tog lica andjela krije nesto drugo. Dragan je imao 21 godinu, nie nista studirao, ziveo je na racun roditelja, menjao je devojke tri puta na dan, pio, pusio, ponekad se i drogirao. Nije bio ni neki lepotan, ako cemo iskreno. Medjutim, bio je veliki sarmer, ribe su padale na njegove fore, mirisao je na najskuplje parfeme, uvek je bio lepo obucen - jednostavno, devojke su sekle vene zbog njega. Ali, moja Ana nije. Njoj je bila dovoljna lekcija pod imenom Marko da shvati zlatno pravilo: ako decko pored tebe ima jo 2-3 devojke nije vredan truda, ima onih za koje mozes biti jedna i jedina. Dragan je prema njoj bio takav u pocetku. Zabavljao se sa plavusama, crnkama, udatim, razvedenim, mladim, starijim, nije mu bilo vazno, a zvanicno je bio njen decko. Raskinuli su. Ana to nije htela da trpi. Ali, ubrzo su se pomirili. Ostavio je sponzoruse koje su ga jurile, bio je samo njen. Cesto joj je pustao Djokinu pesmu: "citav zivot jurile su me plave, sve neke iste kao kopije, hej moje plave, dosle ste mi glave, dosadne krvopije, HOCU JEDNU MALU GARAVU, da je gricnem kao jabuku..." Ne znam da li se bio zaljubio u nju, ponekad mislim da jeste, a ponekad, opet, pomislim da on to ne ume. Sve u svemu, bili su zajedno non-stop. Vozili su se autom, motorom, isli zajedno u diskoteke, kafice, provodili se. Spavala je s njim nekoliko puta. Nije joj bio prvi, ali je govorila da je on njena treca i najveca ljubav. Da se sve nastavilo kako je pocelo, ja mislim da bi se oni vencali odmah nakon njene srednje skole. Ali, sudbina je htela drugacije. Te proklete veceri, bio je petak 13, otisli su na neku zurku. Tad su se prvi put posvadjali. Rekao joj je da se promenila, da nije vise ona devojka koju je upoznao. Da je postala gruba prema ljudima, smatrala ih manje vrednim, svaku lepu devojku smatrala zakletim neprijateljem, uvek zelela da bude najbolja u svemu, "gazila preko leseva" da bi ostvarila ono sto hoce. Govorio joj je da previse pije i pusi, da to ne valja. - U sta si se to pretvorila, mala? - pitao je, ali nije dobijao odgovor. Cutala je. Nije znala sta da mu odgovori. Dragan i ja, njena najbolja drugarica, smo bili jedine osobe na ovom svetu prema kojima se normalno ponasala. Ali, u poslednje vreme se i to promenilo. - Daj, oladi Dragane! - bilo je sve sto je rekla. - Ajde, idemo kuci. Trazila je da vozi. Dragan se bunio, govorio joj da je pijana, ali nije slusala. Sela je u njegov crni kabriolet. Imala je opet onaj cudan sjaj u ocima, gotovo bolestan i ludacki. Vozila je brzo, vrisnula je na sav glas i pustila volan. - Ana, ne zajebavaj se s tim, pijana si, udaricemo u nesto... - dreknuo je Dragan. Nije se obazirala. Ponovila je to, pustila volan i podigla ruke visoko u vazduh. U tom trenutku je iza krivine naisao kamion i dva automobila iza njega. Dragan je zgrabio volan, ali prekasno... U pola pet ujutru je zazvonio telefon. Javila sam se i cula Aninu mamu kako govori nesto nepovezano. Sve sto sam razumela je da je Ana imala udes. Odjurila sam u bolnicu. Videla sam uplakane ljude, nosila na kojima su je doneli su bila skroz krvava. Dragan je imao posekotinu na glavi i polomljenu ruku. Bio je pod stresom, dali su mu sedative da se smiri. Zelela sam da cujem detalje, kako se to dogodilo. Nije znao da mi kaze nista osim: - Ja sam kriv, nije trebalo da joj dozvolim da vozi. Bila je pijana, trebalo je da je sprecim... Ja sam bila u soku. Jedna zena mi je ispricala kako se sve desilo. Rekla mi je da su udarili u kamion, da je Ana izletela iz kola. Nisam mogla da verujem. Tesila sam Anine roditelje. Svi smo bili u soku. Posle pola sata se pojavio doktor. Anina majka je potrcala prema njemu. - Kako je ona? Dobro je, zar ne? Da li je povredila kicmu? Moci ce da hoda, recite mi nesto, pobogu! Doktor je tiho rekao: - Zao mi je gospodjo. Vasa cerka je izletela iz auta. Srce joj je stalo na mestu, izgubila je mnogo krvi...Primite moje saucesce. Ne mogu opisati osecaj koji smo svi imali tog trenutka. Od doktora sam saznala svaki detalj. Od silnog udara njeno srce se pomerilo i prestalo da radi istog trenutka. Pored toga, izgubila je mnogo krvi, imala teski potres mozga, polomljene obe noge, kicmene prsljenove. Da je prezivela, bila bi u komi ko zna koliko, a ako bi se ikada probudila iz kome ostala bi nepokretna. Tuzna povorka ljudi u crnom, njeni najblizi izgledali su kao senke. Kovceg nisu otvarali. Zeleli su da je ljudi zapamte onakvu kakva je bila. Lepa, najlepsa. Bar dvadeset ljudi je govorilo na sahrani, svi su plakali, sahrana je trajala tri sata. Kako da su svi odugovlacili, kao da niko nije zeleo da se oprosti od nje, zauvek. Od tada je proslo neko vreme. Rane su jos uvek sveze. Sa Draganom sa nedavno pricala. On ne moze da se pomiri sa cinjenicom da Ane vise nema. Njenu sliku u najvecem formatu koji postoji je uramio. Gleda u nju, tuguje, pije, ne shvata sudbinu koja mu je uzela. Ja sam tuzna, ali se trudim da tu tugu nekako sakrijem. Ma sta da se desi, idi dalje - Ana je to uvek govorila. Ali, nje nema da mi sada pruzi podrsku, da me svako vece pita: "A sto se ne smuvas s onim, bas je sladak? Ili sa onim tamo, to mi je drug, lako cu ti ga srediti...", da mi gleda u solju, da mi pomaze oko matematike, da se smeje i kad nema razloga za smeh i radost. Zivot ide dalje, to je tacno, ali kako i na koji nacin, to zavisi malo od nas, a malo i od Boga...
Lajkuj ovaj stih:
 

Prica mog zivota

   (upisano: 29 Apr 10, 09:38) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bili smo drugari par mjeseci prije nego sto je ikakva veza pocela....moj brat je nas upozno I tad je bilo ljeto...imoje curu I sretni su bili a ja nisam neka cura da razdvajam dvoje bica koje se vole...tako sam skrivala svoju tugu dok sam ga gledala kad je ljubio drugu I bilo mi je stvarno tesko bol kriti nasmijena uvjek ispred njega biti al nisam imala drugog izbora. ...proso je mjeseci vec kad sam saznala da su raskinili ona I on.. nisam znala sta da radim..dali da nastavim kao prije ili prekinem skroz prije nego sto me povredi? Izabrala da nastavim kao dalje...poceli smo se druziti cesto I jedan da mi je prizno da mu se svidzam I ja sam njemu...tako smo malo po malo poceli da izlazimo al ne stalno jer moji roditelji su bili protiv mene I momce...bilo je tesko al nekajem se ni malo..to su bili najdrazi dani zivota mog I nikad hin necu zaboraviti...bijo je jako fin momak I razumijo je svu moju situaciji....reko je ��Danijela ja cu te cekati jer ti si cura koju nezlim da promasim..� � nisam mogla vjerovati da takvi momak postoji...neki momci nemogu cekati sedmicu dana da te vide odma raskinu al nije moj Almir takvi I zato sam se ludo zaljubila u njega...proslo je bilo 8 mjeseci kako smo skupa, vidzjali smo se tajno I nije lose bilo...u to vreme sam nesto saznala , nesto sto mi je promjenilo Cjeli zivot moj, nisam mogla vjerovati da mi nije rekao prije, nisam mogla vjerovati da ga vise necu vidjeti...jedan dan mi je reko moramo se naci sutra odma rekla sam nemogu zbog roditelja kaze ako nedodes neces me nikad vise vidjeti I tako sam pobjegla iz kuce kad su roditelji zaspali...nasli smo se u parku gdje smo stalno proveli dane...reko mi je Danijela ti znas kolko te volim a moram te nesto pitat...kaze sta ti mislis da se ja I ti udamo reko jesil ti lud Almire ja imam samo 17 godina a ti 20 to je nemoguce roditelji nedaju jos ni momka..kaze on to je jedini spas za nas a ja nisam razumjela nista. Rekla sam de mi objasni molimte ocemu pricas? Kaze sledecu sedmicu odlazim u Austriju zauvjek...tjelo mi je zadrhtalo , oci su mi bile pune suza, I ostala sam bez rjeci...10minuta smo stojali u zagrljaju nismo progovorili ni jednu rijec...nisam znala sta da kazem a nije ni on...posle ti 10 minuta objasnio mi je da mu je sestra ostala bez muza I nemore tamo sama da zivi a niti more doci vamo u Melburn, nisam ga mogla krivit jer to nije fer moro je da ide...plakali smo cjelu noc u zagrljaju..obecali smo da necemo nikad se prestati voljeti I kad ja budem 20 godina da cu otici kod njega I da cemo provesti Cjeli zivot skupa..lakes mi je bilo kad sam pomislila na to...mislila sam nije dugo 3 godina za njega cekati...sta je on sve za mene radijo ja bi dala I zivot za njega...tako je oso I zvali smo se telefonom, pisali sms, slali pisma I tako jedno godinu dana...dok jednom nisam cula od njega mjeseci dana, ni pisma ni poziva ni poruka, brinila sam se pravo, zvala sam nije se javljo, pisali nije odgovaro, gotov nisam poludila...proso je mjeseci I par dana kad sam dobila pismo rekao je �izvini Danijela al nevolim te vise naso sam sebi novu srecu I volim je ludo...hajde cao zaboravi me molimte ako me volis naj bolje je za obadvoje nas zelim ti svu srecu sa nekim drugim cao...� kad nisam umrla dok to citam, nikad u zivotu nisam nolko plakala ni drhtala, htjela sam da uzmem noz I ubijem se, I da nije mi drugarica dosla ja nebi sad ovo pisala vama...tako sam radial kosto je rekao ako ga volim da se nejavljam vise...I nisam....probala sam da ga zaboravim al to je nemoguce, I dan danas ludim za njim...bio mi je prva ljubav prvi momak prvi Poljubac prva sreca...zaklela sam se da necu traziti drugog momka dok nezavrsim fakultet I tako je bilo...napunila sam 20 godina I zavrsila kao medecinska sestra, nasla sam poso koji sam mnogo voljela I sve sam imala sto sam htjela u zivotu samo ne moga Almira....upoznala sam bila momka na fakultetu on je iso za zubara I tako smo se poceli zabavljati I danas smo jos skupa, pravo je fin momak voli me ludo al ja nemogu da njega volim jer moje srce za jednim momkom jos ostalo...tako smo isli skupa 2 godine I pito me da se udamo ja sam pristala jer znala sam da ce me voljeti, cuvati , Paziti kao princezu I mislila sam necu naci drugog kao njega..dan vjencanja pozvali smo sve sto smo znali bilo je preko 200 ljudi...spremala sam se u sobi sama haljinu sasila I dok sam se oblacila neko mi kuco na vrata, kad sam otvorila da vidim koje zamalo me srce nije stalo...ispred mene je bio Almir, sa suzama u ocima...kaze Danijela neznam sta da ti kazem kako da se izvinem reko molimte bjezi mi pred likom kaze molimte Danijela saslusaj me samo 2 minuta pa ako zelis oped da idem icu iz zivota tvog po sve reko ok slusam reci pa idi...kaze znas ono pismo zadnje reko kako da neznam kaze to je sve laz bio...nisam imo drugu curu ti si mi zadnja I dan danas nisam te preboljeo niti cu ikad...reko sto mi sad govoris to Almire kako da znam da mi nelazes kako da ti vjerujem posle ovoliko godina ko zna gdje si bio I skim si se vodo, ja sam ostala po stena cura imala sam samo tebe I ovog momka Damira I sad da ti vjerujem opet..Nezelim da mi lomis srce vise dosta mi je bola molmite idi Iz zivota mog nevracaj se vise...ako me volis zaboravi me kao sto si meni rekao...kaze ok Danijela samo jos nesto da ti kazem volicu te I nosim te samnom u grob I izaso je nisam ga nikad vise vidjela...taj dan sam se udala za Damira I sledeci dan mi stiglo pismo..od Almira...kaze Danijela razlog sto sam te ostavio bio je sto mi je naj bolji drug slago da si bila snjim iza moji ledja I da si vikala da ces raskiniti samnom I da me nevolis...izmislio email I poslo mi kao da si ti njemu to sve pisala, zakleo me da ti negovorim nista samo da raskinem I tako sam mu vjerovo..posle 3 godine sam sazno istinu a I sazno sam da si sa drugim pa nisam htjeo da se javljam ceko kad ces raskiniti I kad sam cuo da se udajes moro sam doci a nisi htjela da me saslusas pa sad je vako doso zalostan kraj.,..nisam znao sta drugo da radim bez tebe nemogu da zivim I zato sam se ubijo..zapamti moje zadnje rijeci u sobi onaj dan, �volicu te I nosim te samnom u grob�. Zapamti hin dobro jer to su bile moje zadnje rijeci hajde sad zelim ti svu srecu sa Damirom sve naj bolje I jos jedna molba, ako budes imala dva sina daj jednom ime Almir iza mene a drugom Edin jer to sam ja zelio nasem sinu�� I to je bilo kraj pisma...nemogu vam objasniti kako sam se osjecala I necu da pokusavam jer dok ovo vama pisem suze mi teko niz lice kao kapi kise...sad imam 30 godina I 3 djece..dala sam ime Almir, Edin I Almira....i jos jedno da kazem..nemrzim svjoj zivot jer sam imala nesto u zivotu sto se nadze jednom u million puta...jedan savjet ako nesto volite cuvajte dobro ili patite Cjeli zivot kao ja za mog Almira....
Lajkuj ovaj stih:
 

Rodjena prokleta

   (upisano: 25 Apr 10, 23:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Hiljadu je suza lilo iz ovih ociju i lit ce jos i vise ..Ponekad se pitam zar nisu sve isplakane..Zar nisam izgubila i Srce i Dusu?? Zar Sreca i Tuga nisu otisle ,zar me jos uvjek mora boljeti?? Idem nekim putem koji me nigdje ne vodi. Nekom ljudima sreca kao da je zabranjena ili nesudjena,Kad pogledam u ogledalo pitam se koja je ta osoba "bez sjaja u ocima"cije su to hladne usne koje sute..Tragam za osmjehom al kao da uvjek kasnim...aha aha ,,I evo sjedim i pisem ovo bezveze neznam cemu sve ovo ,Neznam cemu sve ovo kad trazim samo razocarenje.Ne mogu bez tebe al ni sa tobom. To ovo srce i tjelo nemoze izdrzat.Ti i ja znamo da bih zbog tebe srusila i granice ...pregazila nepregazeno,ponizila neponizeno.I nocima razmisljam koji putem ja to idem,tonem na dno dna ,lutam zivotom kao izgubljeni putnik pustinjom,hodam al nevidim ovom svemu izlaza..Ne mogu da ti odolim da ti kazem NE!!! znam da mi time nanosis bol,da ponizenju nema kraja ,al ipak ti dodjem jer ja sam tvoj ROB..Neke su stvari nesvatljive u zivotu tako smo ja i ti..Ovdje postoji samo ljubav ludog srca i strast tvoga tjela prema zeni!!! ako to nisam ja bice neka peta ili deseta ...To nije zelja prema meni to je strast prema ma ko ona bila.Zbog tebe gubim zbog tebe se ne smijem zbog tebe sve gubim,,jer ja sam rodjena PROKLETA ......
Lajkuj ovaj stih:
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 14 od 36  | Resultat 521 do 560 od 1414 pronadjenih

2009499

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink