Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi

Ziva Uspomena

   (upisano: 21 Oct 10, 20:34) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kisa se slivala niz moje lice U ustima osetih slan ukus.Nije to bila samo kisa nego i suze patnje i razocarenja Na kraju zamornog puta nasla sam se na mestu gde sam zelela stici,Neka nemoguca,uzaludna nada me sasvim ozivi.Cemu sam se nadala?U sta verujem?Na malom groblju natopljena kisom nisam nasla nista.Moje ocajno i napaceno srce nije dobilo ni ono malo utehe koju sam trazila.Nikada kao tada nisam bila svesna bolne cinjenice da je Sasa zauvek otisao putem koji povratka nema,u nekom drugom svetu. Ocekivala sam neki znak njegove neviljive prisutnosti,naisla sam na zid ledene tisine.Sa crnog mramornog kamena gledale su me njegove zelene oci i nasmejane usne kao da su htele nesto da mi kazu,ali ostale su neme.Polako drhtavim rukama spustila sam bukez cveca sa porukom:"Dolazicu tebi kao i ti meni ,jedina razlika bice u tome sto ja tvoja vrata nikd necuotvoriti".Posla sam kuci znajuci da me ceka nasa cerka "ziva uspomena na Sasu".Gledajuci njene oci videla samSasine kada sam slusala njen glas cula sam Sasu Drhtavim rukama odmakla sam cela.Hladnim prstima dodirnula mokro lice i oci nateceneod placa,kao da cu tim pokretom odagnuti sliku samotnog groba koji mi se prividjao pred mojim ocima.Mog jecaja vise nije bilo izgubio se u zvizduku vetra . Ipak Sasa je sa mnom .On zivi u mojim mislima i zivece zauvek. ZAUVEK TVOJA NANA
Lajkuj ovaj stih:
 

Zeljna sam tvojih usana

   (upisano: 21 Oct 10, 16:04) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Zeljna sam tvojih usana da na njima ostavim tragove ceznje shto me prozimaju celu i cine da sam u svakom trenutku beskrajno tvoja i samo tvoja......Krv u meni vri, oci se zacakle od same pomisli na tvoj pogled kojim si me onog trenutka u svom prisustvu obasjao i od kojeg zivim danima.....Cini mi se kao da si sav moj svet ucinio svojim............Osecam te u srcu svom, tako velikog, tako mocnog i gledam u oci koje mi isijavaju beskrajnu ljubav u koju tonem svim svojim bicem...... Moj si osmeh jer smeshkam se kad na tebe pomislim..... Moj si dah, jer dishem kad u mislima vladash svojim predivnim postojanjem..... Moje si sve... i dobro znash... kad me pogledash......I u svakoj mojoj reci ti mozesh osetiti sebe.....Cini mi se da sve shto govorim to si ti, jer sve shto mislim to si ti, tako nezamenljiv u meni.....Sve boje ljubavi mog srca nose tvoje ime i otkucaj snen prati zvuk tvog disanja, svakog trenutka, na svakom mestu, sa svakim mojim korakom........Priznacu ti da razmishljam u ovom trenutku kako te grlim svojim rukama i kako uzivam u zagrljaju punom topline..... Sve neznosti pretacu se medju nama kao zvezde visoko na nebu kad shalju svoje prekrasne osmehe vecnosti..... A to si ti meni, moja beskrajna zvezda shto me toplinom i sjajem iz dana u dan cini neopisivo sretnom.....Budim se mislima na tebe i sa tobom mi pocinje dan.....I svakog trenutka si tu, deo mene...........A misli me vode, do tvojih usana.... Svojim poljupcima mi sve govorish.....Reci postaju suvishne.....Taj zagrljaj i dodiri ocrtavaju tajne u nama..........Razmishljam najdrazi svakog trenutka o tebi..... U mojim se mislima jasno ocrtavaju boje tvog lica.....Pred a mnom se otvaraju tajne rizicne ljubavi u koje te uvodim bez imalo straha....Jer znam da ti si taj..... Jer znam da si moj svet, a ja tvoj.....Jer znam da smo jedan te isti svet, prekriven pahuljicama najdubljih osecaja...........Zahvaljujem zivotu shto mi te dao, sretna sam jer u ovom svetu postojish takav kakav jesi, pun ljubavi kojom me blagoslovljavash pri svakom mom udisaju i izdisaju..... A ti znash da ti je moja dusha poklonjena sa svom ljubavi koju nosim u sebi i koju svakog trenutka mozesh osetiti u mojim recima.......I svemu shto cinim potaknuta tobom, moj najdrazi......
Lajkuj ovaj stih:
 

Sreli smo se ne tako davno

   (upisano: 20 Oct 10, 01:44) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi. Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli. Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao. Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna. Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi. Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema! Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moje poslednje reci iz dna duse napisane

   (upisano: 17 Oct 10, 16:54) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sada tek vidim ko se skriva iza te sjajne maske na tvom licu....Videla sam ti pravo lice ti prokleti izdajice...Mislila sam da si bolji od drugih zbog tebe samu sebe sada ubih....Nadala se necemu koje u ostalom i ne postoji,trenutak je konacno doshao kada moje srce vise nece niti zeli dane da broji.....Hvala tebi za sve ove trenutke predivne a najvishe ti hvala za ove unistene zelje i sne....Jednom...al bice kasno otvoricesh svoje oci i recices sebi"Ona je znala da voli"U tom trenutku ko zna gde cu biti mozda ce mi suze niz lice josh uvek liti ili cu naci drugog pored koga cu ostariti...Trudila sam se mnogo oko tebe...ljubav pokusala da ti pruzim na svaki moguci nacin ali ti si bio svo vreme slep,nishta video nisi......Da si barem ikada pokushao malo da me razumesh makar truncicu al tebi je uvek bilo sve jedno...U dushi da me pogledash sve bi ti sada bilo jasno koliko te je ovo moje srce zavolelo strasno...Imam neki uzasan osecaj da sam svo vreme izigravala potrcka da tebi i nije toliko bilo stalo do mene....kao da si jedini mushkarac na svetu za mene i jesi oduvek bio,jer sam samo tebe zelela i u svojim mislima imala......Ni jedan nije uspeo tako lako do mog srca doci ali cini mi se da je ovo kraj mojoj sreci......Unishtio si sve shto smo imali do sada o cemu smo sanjali i mashtali...Gde su sve one divne provedene noci koje smo provodili zajedno,zar ti to ni malo ne znaci.....Govorio si mi kako me volish i kako ti nedostajem...falim ti...Pricali smo uvek o svemu a sada me jednostavno ostavljash nemu....Neznam vise shta da mislim kako ovo sve da shvatim da zaboravim i odem ili da sve to ponovo pokusham da vratim....i posle svega shto si mi uradio pitash se kako ti ne verujem.........eh ostavljash me jednostavno bez komentara koliko god pokushavala neke stvari ali sve to uzalud......samim tim tvojim pokushajem napraviti me ljubomornom mislish da si neshto pistigao...nisi nishta veruj mi.......u ovoj igri ti definitivno gubish....nazalost uspelo ti je da me slomish ali zato ja odlazim...........svu srecu ovog sveta ti zelim i zbogom..........
Lajkuj ovaj stih:
 

Kada padne noc i ostanemo sami

   (upisano: 16 Oct 10, 10:36) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kada padne noc i ostanemo sami u mracnoj sobi, samo ja, moje zgazeno srce i nesudjena ljubav shto mi iz dushe izlazi na oci, tada nadiru sva osecanja koja su potiskivana i negirana....sve lazi izlaze na videlo i postaje mi jasno da se ne mogu zavaravati da on ne postoji, da se nikada necu promeniti i da ce vecito ostati taj oziljak na srcu shto me proganja i kroz javu i kroz snove.....Kroz stvarnost koracam zatvorenih ociju mashtajuci o nekom boljem mestu gde ti se sve zelje ispunjavaju...o nekom boljem svetu gde vladaju iskrenost i pravda.....ali moje oci nisu krile da tako lako odletim..... Oshtrim kandzama java me vraca na zemlju , okiva mi srce tugom i osudjuje ga da uzaludno kuca....na vrata mog raja na kojima su katanci vec davno zardjali.....Tako tuzna, razocarana i prepushtena milosti zivota.... primam strelu u grudi kada vidim njega..... kako se pravi da ne postojim...i setim se onih divnih trenutaka shto smo proveli zajedno...nash smeh odzvanja u mojoj glavi i ceo film mi se odmotava....trazim fatalnu greshku shto mi je pretvorila zivot u pakao i iznenada pokopala sve moje nade...... Ni traga ni glasa od greshke, zbunjena posmatram svet oko sebe ciji je on centar...sa srcem i hladnim pogledom u ocima kojima ne vidi koliko mi znaci.....lice shto svaki dan gleda u ogledalu ne primecujuci koliko grehova se krije ispod te maske...... Ne shvata koliko mi nedostaju sve te sitnice, njegove reci, njegov osmeh, sitne lazi.....kojima je umeo da rasece plavetnilo neba....poshalje me za trenutak na vrh sveta i probudi u meni zelju da zakljucam kazaljke na satu svemira i zauvek zadrzim ovo osecanje duboko skriveno u dushi da mi ga niko ne otme......Naravno, kao i svaki sanjar razocarala sam se kada sam pala na dno.... samo dno provalije ljubavi koju oseti svako ko se podpuno preda njoj i dopusti da ga ljubavni talasi nose na izgled ka luci srece....ali ustvari ja sam plutala ka pustom ostrvu... surovom simbolu mog sadashnjeg stanja....i sada cekam trenutak kada cu da nastavim da ispoljavam svoja osecanja pred osobi koja to stvarno zasluzuje.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kada padne noc i ostanemo sami

   (upisano: 14 Oct 10, 10:53) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kada padne noc i ostanemo sami u mracnoj sobi, samo ja, moje zgazeno srce i nesudjena ljubav shto mi iz dushe izlazi na oci, tada nadiru sva osecanja koja su potiskivana i negirana....sve lazi izlaze na videlo i postaje mi jasno da se ne mogu zavaravati da on ne postoji, da se nikada necu promeniti i da ce vecito ostati taj oziljak na srcu shto me proganja i kroz javu i kroz snove.....Kroz stvarnost koracam zatvorenih ociju mashtajuci o nekom boljem mestu gde ti se sve zelje ispunjavaju...o nekom boljem svetu gde vladaju iskrenost i pravda.....ali moje oci nisu krile da tako lako odletim..... Oshtrim kandzama java me vraca na zemlju , okiva mi srce tugom i osudjuje ga da uzaludno kuca....na vrata mog raja na kojima su katanci vec davno zardjali.....Tako tuzna, razocarana i prepushtena milosti zivota.... primam strelu u grudi kada vidim njega..... kako se pravi da ne postojim...i setim se onih divnih trenutaka shto smo proveli zajedno...nash smeh odzvanja u mojoj glavi i ceo film mi se odmotava....trazim fatalnu greshku shto mi je pretvorila zivot u pakao i iznenada pokopala sve moje nade...... Ni traga ni glasa od greshke, zbunjena posmatram svet oko sebe ciji je on centar...sa srcem i hladnim pogledom u ocima kojima ne vidi koliko mi znaci.....lice shto svaki dan gleda u ogledalu ne primecujuci koliko grehova se krije ispod te maske...... Ne shvata koliko mi nedostaju sve te sitnice, njegove reci, njegov osmeh, sitne lazi.....kojima je umeo da rasece plavetnilo neba....poshalje me za trenutak na vrh sveta i probudi u meni zelju da zakljucam kazaljke na satu svemira i zauvek zadrzim ovo osecanje duboko skriveno u dushi da mi ga niko ne otme......Naravno, kao i svaki sanjar razocarala sam se kada sam pala na dno.... samo dno provalije ljubavi koju oseti svako ko se podpuno preda njoj i dopusti da ga ljubavni talasi nose na izgled ka luci srece....ali ustvari ja sam plutala ka pustom ostrvu... surovom simbolu mog sadashnjeg stanja....i sada cekam trenutak kada cu da nastavim da ispoljavam svoja osecanja pred osobi koja to stvarno zasluzuje...
Lajkuj ovaj stih:
 

Moj san o osobi kuju najiskrenije volim

   (upisano: 13 Oct 10, 19:27) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sama u postelji sam.....San nece na oci.....Osecam jezu na svojoj kozi....bash kao da je neko shirom otvorio prozor pa je od spolja ushetao hladan zrak....Brzim pokretima navlacim pokrivac na sebe.....Osecam njegovu hladnocu....Zashto te nocas tako trebam.....Zashto sam sama.....Veceras posebno i tako snazno zelim tvoju blizinu,tvoj nezan dodir....Zelim cuti tvoje disanje pored mene....lagano nogom dotaknuti tvoju.......Uvijajuci pokrivac oko sebe josh vishe se skupljam u postelji.....I dalje mi je hladno.....Trebam te nocas ljubavi moja....tako te trebam......Ponavljam to u sebi kao da se zelim uspavati.....Uspevam u tome i polako tonem u san.....Za sobom zatvaram josh jedan dan......Osecam kako me neka tajanstvena toplina dodiruje.....Da li je od pokrivaca ili polusna?Nemam snage razmishljati o tome...opushtam se.....Moje ruke vishe ne stiscu pokrivac onako grcevito kao pre......Moje telo napushta grc straha i samoce.........Osecam ti si tu.....Nisam vishe sama.....Doshao si ljubavi moja......Znao si koliko te trebam veceras....sada i uvek.......Polako otvaram oci.....Pogledom milujem tvoj lik.....U ocima ti je toplina,na usnama osmeh....osecam svaki tvoj pogled....Probija kroz pokrivac i zari moje telo.....Saginjesh se....osecam nezan dodir tvojih usana.....U tvom dahu osecam svez miris....Cela soba mirishe na ljubav....Zavesa zadrhti....prozor se zatvori.....To je strast ushla.....Pushtamo jednu i drugu neka zavladaju nama......Toplina ispunjava celo moje bice.....Osecam te svakom svojom porom....Drhtim od zelje ali ne zelim zuriti.....Sada kada si tu zelim te imati dugo i dugo,polako........Ne zelim ti odkriti koliko si mi nedostajao......koliko si mi trebao....Odkrij to sam.....Laganom kretnjom povlacish pokrivac.....nashom ljubavlju tkan.....Izaziva dodatno uzbudjenje dok klizi mojim grudima.....Uzivamo u ovom nashem sporom...smirenom ritualu dok jedno i drugo izgaramo od zelje......Nezno me milujesh...Osecam tvoje tople,nezne ruke na grudima.....Ljubish mi bradavice jednu pa drugu.....Nezan dodir usana izludjuje moje misli.....Jednostavno gubim razum....Nishta nije vazno u tom trenutku......Postojimo samo ti i ja i nasha ljubav....Ne zelim da ishta pokvari lepotu trenutka...car davanja i primanja........Zelim samo tebe,a i ti mene....osecam to,vidim,znam.......Ustajesh,skidash se.....Radish to polako i odmerenim pokretima....Uzivash u tome....Znash da te gledam.....Upijam svaku tvoju kretnju....hvatam svaki tvoj pokret....Svaki trzaj na tvom telu u meni budi ludu zelju da skocim da te povucem ka sebi....Besramna da ti uvijem ruke oko vrata,da skinem taj nezan osmeh da izazovem divljaka u tebi......A,ti kao da vidish sve shto se dogadja u mojoj glavi.....Znam prepoznajesh svaki moj trzaj...citash govor mog tela,a opet uzivash u tom slatkom mucenju....Prihvatam te takvog....pocinjem i ja uzivati u tome jer znam da cesh za trenutak biti samo moj.....Naslonjena na ruku gledam te kako slazesh svoju odecu.....I to radish smishljeno jer znash koliko me to izludjuje......Sporim korakom prilazish postelji,a ja te gledam.....Da,to je to vitko telo mushkarca kojeg volim.....Povlacish celi pokrivac......kleknesh kraj postelje.....Rukom klizish celom duzinom mog tela......Ispravljash moju lagano savijenu nogu.....Zelish zaustaviti svaki moj drhtaj ali ne uspevash......A,kako i bi kada te tako snazno i neizdrzljivo zelim......Osecam slatku bol....osecam kao da cu te poceti moliti ako me i dalje budesh izludjivao svojom sporoshcu......Tako to radish jer znash da smo posle dve vatre spojeni u jedan plamen.....Volim te upravo zbog toga jer znash kako mi trebash ugoditi.....Lezim ispred tebe potpuno spremna....osecam te u preponama....udishem miris strasti i ljubavi....miris ceznje.......Dosta je vishe,zelim osetiti tvoje telo na sebi i u sebi......Vlastitom zeljom zavladaj mojim telom i obuzdaj moju zelju...... Konacno.....osecam tvoje toplo telo pored mog......Priljubljujesh se uz mene.....Ne govori nishta....prstom ti zaustavljam shapat,poljupcem oduzimam dah......Osecam te svakom svojom porom......Moje telo se rastvara pod tvojim.....Tvoje ruke su svuda po meni.......Tvoji poljubci hvataju svaki moj drhtaj.......Nasha tela su jedno telo.....U laganom ritmu ljubavi sjedinjujemo strast a nasha postelja postaje hram zadovoljstva.....Lebdimo u medju prostoru..... izmedju dva sveta ogrnuti nevidljivom plashtom ljubavi.......Gubimo se u dubini nashih uzdaha dozivljavajuci josh jedno ispunjenje noci......Volim te.....
Lajkuj ovaj stih:
 

Reci...izgovorene i napisane

   (upisano: 12 Oct 10, 11:45) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Reci izgovorene i napisane...... Gomilaju se u meni, zubore, traze tajne tunele do svetlosti velikog glasa i u najcudnijim situacijama, ne birajuci sebi mesto i vreme rodjenja, kao zeljena, a nekad i nezeljena deca radjaju se, bivaju slavljene ili zgazene, zaboravljene..... Shto ih vise moja ruka ispisuje , opija me njihova lepota, njihove nestashne igre shto samo redosledom izranja iz mora moje svesti, sastavljaju mozaik duge, ili sagorevaju u sopstvenom plamenu negativnog znamenja, ostavljajuci za sobom lepljivi dim sto me gushi, ubija......Ti junaci i najvece kukavice shto hrabro ubijaju azdaju dosade i prosecnosti dajuci smisao jednom postojanju.... Te zlatne niti ciju sliku vidish u tudjoj zenici, najlepshe "odelo" na kojem ce mu jedni zavideti , drugi ga dizati u nebesa, a treci teziti da zlato prekriju blatom rujnih reci..... Zlatno odelo sto sija poput sunca, dar je zivotni i kazna.... Bljestave zidine odvajaju usamljenika od sitnih dusha, nema oka koje bi ga hrabro pogledalo, a da ne oslepi.... Sve shto sija robuje slepilu..... Sijaju nebeske reci, tamo gde je umirao pogled mladih zanesenjaka, zavedenih njihovom cistocom...... Koliko puta su poslednje reci poletele u nebo, uzdizuci malene ljude do besmrtnih visina, otkidajuci onu shaku praha iz utrobe majke..... zemlje i darujuci je zvezdanim stazama, da nas vidi put davno izgubljenih, a napokon nadjenih ideala........Sanjaju recima zaljubljeni, izgovorenim i precutanim, oni su najblizi njihovom suncu..... Greje im dushu , otapa oziljke emotivnih bogalja....Zubore reci u fontani ljubavi shto osvetljava odabrane dushe....Zedj za njima je neutoljiva..... Kradu reci neizgovorene, vrelim poljupcima, umiru u ljubavnom plamenu i radjaju se iz sopstvenog pepela, cisti, nevini, besmrtni......Lepe reci zidine pretocenih osecanja shto brane kule moje licnosti i prostranstva zelena i plava, sveta u kojem stanuju ljudi bivshi, okovani mojom ljubavlju neugaslom, da nikada ne odlete u zemlju zaborava.... Samo reci, kao ptice secanja, vinu se u nebeska prostranstva i jure jeku svoju, bola nezatomljenog, rana nezaraslih.... U tom svetu zive zaspale reci neizgovorene i senke ideala bezvremenskih i svevremenskih, koje jedino ne priznaju provalije promena poput ove, u cije sam bacena.......A oko mene reci radjaju,monstrume, u ljudima poput nas. "Monstrum" raste, poji se i hrani tim istim recima, semenu sveg zla ovog sveta, shto su cekale svoj trenutak, ovo je njihova sadashnjost,trijumfuju zle reci, dave sve dobro, polako nestaju pravi ljudi, ostaju nemi, tihi, neprimetni, sakrivaju se u plast prosecnosti.... Njihovim nepostojanjem se zlo reci hrani, pruza otrovne pipke mrznje ka svakome, uvlaci bespomocne zrtve bez bodlji, neme, u svoje grotlo osvajacko, nezasito..... Poput zmija otrovnica, ujedom, brane svoje osvojeno carstvo, a ne znaju da ga svakim ujedom sve vishe gube,nepovratno ........ U svom tom ludilu, erupciji reci, nalazim svoje svetlo utocista u lepoti plemenitih reci kojima jedino mogu da udahnem iskru zivota u svoje zaspale ideale, da ih pratim zaslepljena do kraja ovog praha shto se zove mojim imenom i prezimenom.... svetle dushe da prodjem kroz sve zlo koje traje i koje me ceka da ga korakom kazaljke postojanja stignem i pobedim.....I to relativno nepostojanje, ta misterija ljudskog postojanja koja verno prati nistavilo, postaje tek nebitno kretanje u kosmosu, a lepe reci putuju kroz vreme i nalaze svoje utociste u dushama slicnim mojoj..... Tako traju i traju....... Postaju neraskidivi deo vecnosti..... Pa i moje vecnosti.....
Lajkuj ovaj stih:
 

Ovaj zivot se pretvorio u niz beznacajnosti

   (upisano: 11 Oct 10, 15:25) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ovaj zivot se pretvorio u niz beznacajnosti....... Pozelim da pobegnem, ali znam da ne vredi bezati iz zacaranog kruga, jer koraci nas ne mogu odvesti dalje od nas samih......Treba izdrzati sva moguca iskushenja......Treba prepoznati dushu djavola ispod lica andjela.....Ponekad nemam dovoljno snage da se oduprem lepoti....Ponekad ne umem da shvatim da nije ljubav sve ono shto ja mislim da jeste...... Sve ove godine uporno pokushavam da pronadjem za sebe jedno zrno topline, samo jedan osmeh, jednu neznu rec, a postajem sve svesnija cinjenice da ljudi sve ceshce osecaju mrznju dok pricaju o ljubavi.....Sve je u zivotu pomereno malo levo i okrenuto naopacke...... Treba samo biti dovoljno pametan i cutati, ne pitati nishta, vec pustiti odgovore da se sami uvuku u glavu, jednom.......Uvek postoji pravo vreme za prave stvari......Strpljenje je odluka velikih, mudrih i srecnih.....Ostajem stabilna sa nogama na zemlji i srcem u oblacima...... Imam snage, hrabrosti i volje da im se smejem u lice dok mi kozu deru,da im posle jednog shamara poturim i drugi obraz, a da me ne zaboli..... Da ostanem ona ista.......nepromenjena..... Ja samo sebi slicna i nikom drugom.... Da li ce ovaj svet ikada odustati od menjanja mene? Zar ne moze da shvati uzaludnost svog delovanja posle svih ovih godina moje doslednosti sebi?.......Treba pronaci smisao u besmislu....... Treba u sebi pobediti ovo shto se grci, shto grize iznutra, shto se zaglavljuje u grlu, shto curi niz obraze......Treba biti dovoljno jak i samog sebe pobediti........ Ne dam ocaju da me proguta, da me zgazi, a znam da nisam dorasla ovom trenutku......Borim se nadom i zabludama......Borim se uspomenama......Borim se, a ocaj po meni rovari.... I shta mi vredi shto sam jaca za ceo zivot kada mi on ubija trenutke, ubija me prazninom i uzaludnoshcu......
Lajkuj ovaj stih:
 

San

   (upisano: 07 Oct 10, 08:49) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ustala sam...koracam zivotom kao kroz san.....iza mene je ostala izguzvana postelja.Nemam ni volje da se okrenem i pogledam.....idem napred,idem ali ne znam gde zurim ali ne znam zashto.....zaplacem,ali neznam ni sama zbog cega.....Ispred sebe nishta ne vidim ali ne odustajem....Moji koraci postaju vrlo teshki ali trudim se svom snagom....osecam da posustajem....polako padam....udarac me zaboli....Dizem se i ponovo krecem napred i josh uvek je sve isto....gubim polako volju za sve.....odustajem....zastala sam...Pogledam u daljinu bez ikakvog cilja trazim neshto ali ne znam shta....nasmejem se necemu ali neznam cemu.....Osecam kako me neshto stiska....gushi i boli.....Ne zelim da mislim o tome ali bol u meni postaje jaca...Pored mene prolaze ljudi ali ja njih ne vidim.....osetim samo da tu ima nekoga...prilaze mi ali ja cutim.....ne mogu da otvorim usta da progovorim nijednu rec....mozda i ne zelim....Ne zelim da mi prilaze ali ipak mi prilaze....Ne zelim da mi pricaju,ali pricaju mi.....Necu da ih slusham....Osvrcem se oko sebe ali nishta ne vidim......Idem napred i opet ona jaka bol u meni....opet me to zaustavlja....pitam se ko mi to neda da krenem dalje......odgovora nigde nemam i sve je tako ne doreceno i ne izgovoreno.....Sama ova putanja mog zivota,sama ja u svemu ovome.....Mozda vishe i nema smisla da nastavim dalje.....ali negde duboko u meni to jako zelim....Stojim i razmishljam o svemu.....Napolju vetar duva.....U jednom trenutku sam pozelela da sam vetar da dostignem negde daleko gde je sve savrsheno.....Podizem ruke svoje,molim vetar da me povede sa sobom ali on samo prolazi pored mene.....Ruke su moje ostale podignute....niz obraz je suza skliznula,opet sam tu kao i na samom pocetku....sve je i dalje isto....Osecam da me neshto gura da idem ali okrecem se i nikoga ne vidim....oko mene je tama sve je crno....setim se mozda je to onaj moj unutrashnji glas....Osmeh mi se pojavljuje na licu....krecem napred brze nego ranije....trcim....zurim,mojom glavom prolaze razne misli ali ona glavna misao me muci....Gde ja to idem.....stala sam savila glavu i ispustila suzu,ne zelim da placem ali suze same klize niz lice......podizem glavu polako gore i vidim negde u daljini svetlost....Radujem se kao nikad....smejem se....idem napred ali padam.... polako mi posustaje snaga ne mogu da se borim....Odustajem od svega spushtam glavu svoju ka dnu i tonem....Naglo otvaram oci i shvatam da je to bio samo san...........
Lajkuj ovaj stih:
 

Devojka tuznih ociju

   (upisano: 06 Oct 10, 16:50) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bila je jednom, nekada davno, ona.... Djevojka sjetnih ociju i tuznog osmjeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svijetu, trazila je svoje mjesto pod suncem, trazila je ljubav koja ce je grijati, koja ce joj pomoci da sve okrutnosti ovog svijeta zaboravi. Nekog s kim ce moci podijeliti ono sto krije u sebi. Nekoga kome ce moci svu svoju ljubav pokloniti. Nekoga kome ce moci vjerovati, ko ce je nasmijati i razumjeti te momente kad su joj oci bile zamisljene i tuzne a ona negdje daleko u mislima odsutna od njega.... Prolazile su godine, a ona je i dalje bila sama. Odustala je traziti tu ljubav za koju je zeljela dati sve i koju je zeljela da vjecno traje. Sebi je govorila da tako nesto jednostavno ne postoji.... I onda, jednog dana, u njen zivot je neocekivano usao on. Osoba koja je bila tako drugacija od toga sto je ona zamisljala i zeljela. Isto kako je neocekivano usao u njen zivot, tako je u neopisivo kratkom vremenu uspio da je izvuce iz njene rezerve, da zid koji je ogradila oko sebe srusi kao kulu od karata. Osvojio je njeno srce i uspio da joj vrati osmjeh na lice.... Osmjeh koji joj i onda kad njega nije bilo kraj nje nije silazio s lica. Nije mogla vjerovati da se to njoj desava, da ona moze biti tako sretna, tako ludo voljena.... Mnogi nisu razumjeli sta je ona vidjela u njemu, zasto bas on pored toliko drugih, "boljih" od njega. Ona se samo smjeskala i odlucno odgovarala da joj on daje ono sto je oduvijek sanjala. Samo on i niko drugi. Prolazilo je vrijeme i njih dvoje su iz dana u dan bili srecniji. Ni njegova a ni njena okolina to nije shvatala. Mnogi su samo odmahivali glavom i govorili kako to nije ok, kako prave gresku zbog koje ce oboje na kraju kajati. Jednostavno, nisu jedno za drugo. No, ona nije htjela da cuje nista. Borila se protiv tih predrasuda, nije zeljela da joj niko kvari tu srecu koju je nakon tolikih godina napokon nasla. Bila je ubjedjena da ce to trajati do kraja zivota. Kako su se luckasto ponasali! Kako su se znali smijati bezveznim stvarima, necemu sto niko drugi nije razumio. Satima razgovarati a da ne postanu umorni od "filozofiranja". I opet, tu i tamo se ubaci poneko stidljivo "volis li me?" I odgovor: "pa znas..." "Ne, ne znam. Reci." I onda promjene temu. Nekako su oboje u dubini duse bili djeca. I koliko god su zeljeli da rijecima pokazu osjecaje, nije im uspjevalo. Tek ponekad, dok su u tami noci, kad im se lica ne vide, sapne jedno od njih: "Volim te. Jako. Previse" Tisina. Oboje slusaju odzvuk tih rijeci. Svejedno ko ih je izgovorio, govorio je i u ime onog drugog. Vrijeme je prolazilo. Njih dvoje su bili sretni, uzivali su svakim danom sve vise jedno u drugom. Planirali su zajednicku buducnost. On je cesto govorio o djeci. Djeca su zivot. Kruna ljubavi. I buducnost. Zelio je da ima bar troje. Ona se na to smjeskala i zamisljala kako bi to bilo. Te male slatke vrascice, sa predivnim ocima njihovog oca. Jednog dana su se dogovorili da idu u kino. Ona se spremala i radovala susretu s njim. I odjednom joj se zacrnilo pred ocima. Probudila se na podu spavace sobe. Nije joj bilo jasno sta se desilo, koliko dugo je lezala tu bez svijesti. Sigurno je umor i iscrpljenost, pomislila je. Tih dana je stvarno imala jako puno posla. Vrijeme je da idu negdje na odmor, da se opusti i zaboravi sve obaveze. Osjecala se jako umorno i malaksalo. Najradije bi ostala kuci. Ali, kako to da mu objasni? Zbog cega odjednom ne zeli da ide u kino, kad se toliko radovala tom filmu? Nije zeljela da ga uznemirava, da se brine bez razloga. To je samo jedan trenutak slabosti, posljedica rada proteklih dana. Sama sebe je ubjedjivala da nije nista strasno. Skupila je svu snagu sto je imala, obukla se i tad je dosao on. "Izgledas nekako cudno. Blijeda si." rekao je odmah s vrata. "Hvala na komplimentu. Imas odlican fazon" namigla je ona i prebacila sve na salu. "Osjecam se izvrsno. Radujem se nasem izlasku." U sebi je pomislila da vise sebe ubjedjuje u to. I da se nada da ce moci izdrzati tu vece a da on nista ne primjeti. Odmor, o tome moraju obavezno razgovarati. Navecer, kad se vratila kuci, jedva je docekala da legne u krevet. On je predlozio da udje i popiju jos nesto skupa. Prvi put odkad je znala za njega pozeljela je da ide kuci, da je ostavi samu. .... Odlucila je da ide doktoru. Vise nije islo tako. Zeljela je da sazna sta joj se to dogadja, a s druge strane njega nije htjela da zabrinjava. Trudila se da se sve to tajno obavi, da on nista ne primjeti. Ali, on ju je poznavao bolje nego sto je mislila... Vec nakon par dana je nazvao i ozbiljnim glasom joj rekao da moraju razgovarati. Jednostavno, stize za pola sata kod nje, mora je vidjeti. Ona nije slutila o cemu se radi. Mislila je da ima problema na poslu ili tako nesto. "O kome se radi?" upitao je skoro sa vrata. "Ne znam o cemu govoris" odgovori mu ona iznenadjeno. "Vec danima ne zelis da izidjes sa mnom. Stalno si kuci, kazes nemas vremena, umorna si, a sutradan te moj drug vidi u gradu. Jesi upoznala nekog novog ili ga ja vec poznajem?" Njeni obrazi se zarumenise od ljutnje. Sta mu pada na pamet, da joj takve stvari prebacuje? Odkud mu pravo da takve gadosti govori. "Nisi u pravu. Boli me sto tako razmisljas. Mislila sam da me poznajes i da mi vjerujes. Ocito sam pogrijesila" odogovorila mu je ljutito. U ocima joj je vidio neizmjernu bol, ali nije odustajao. Bio je ubjedjen da mu nesto krije, i da to ima veze s nekim musarcem. "Da, poznajem te i ocekivao sam da ces biti iskrena prema meni. Dogovorili smo se da odmah jedno drugom priznamo, ako nam u zivot udje neka druga osoba. Zasto mi to cinis?" "Nisi u pravu. Mislim da je bolje da odes prije nego sto se kaze nesto zbog cega cemo se oboje kajati." "Za to je vec kasno. Kajem se sto sam ti toliko vjerovao. Da nisam u pravu, rekla bi mi iskreno sta se desava." umorno se okrenuo i posao da izidje. "Zao mi je, ne mogu. Zelim samo da znas da te neizmjerno volim" povikala je za njim, a suze su joj tekle niz lice. Dva dana su prosla, on se nije javljao. Ona nije znala sta da mu kaze, sta da ucini. Pustila je da vrijeme tece i da mu se javi kad bude znala sta joj je. I onda je dosao taj nemilosrdni dan.... Telefon je zazvonio i probudio je iz nemirnog sna. Opet je bila previse iscrepljena da bi mogla ici na posao. "Dobro jutro. Govorim li sa ....? zacula je muski glas. "Da, ja sam. Ko je to?" "Ja sam doktor Koprena. Dobili smo vase rezultate. Mislim da bi bilo bolje da dodjete u bolnicu da razgovaramo." "Doktore, pa nije valjda nesto lose, kad moram doci?" u momentu je bila budna. "Mislim da je bolje da dodjete ovamo i da razgovaramo. Mozete li biti za sat vremena ovdje?" upitao je i izbjegao odgovor na njeno pitanje. Brzo se spremila i za nepunih sat vremena je bila kod doktora. Vidjela mu je po izrazu lica, da nesto nije u redu. "I? O cemu se radi? Sigurno sam preumorna." pocela je nesigurno "Postovana gospodjo, nazalost nije to. Vi imate tumor. I ovdje kod nas nemate mogucnosti ljecenja. Nemamo sve sto je potrebno da Vam pomognemo na vrijeme. Osjetila je da se soba vrti oko nje. Tumor! Kako to? Tumor cega? Nije bila svjesna da place. "Smirite se, molim Vas. Znam da nije lako, razumijem Vas. Da li imate mogucnost da odete negdje vani na ljecenje?" "Doktore, o cemu se radi? Tumor gdje, kako?\" nevezano je pitala. "Tumor na mozgu. Kako su nam nalazi pokazali, mi ga ne mozemo ovdje operisati. Jednostavno, nemamo te mogucnosti. Zao mi je." tuzno je odgovorio. Bilo mu je jako tesko posmatrati tu mladu osobu, osobu koja je tek na pocetku svog zivota, a tako blizu kraja. Znao je da u takvim situacijama i trajanjem bolesti kraj moze da dodje za sedmicu dana, isto kao i za 2 mjeseca. Morala je brzo odluciti sta ce i kako. Pokusao joj je objasniti sta se trenutno dogadja u njemom tjelu. Da moze mozda negdje da se operise, ali da je ishod i tad neizvjestan. Ako i prezivit, mogu ostati trajne posljedice. Ona je sve slusala sa nevjericom. Onda je skocila i rekla: "Oprostite, moram ici. Moram biti sama. Pokusati da razmisljam....." Vec je pocela otvarati vrata. On joj doviknu: "Da, razumijem Vas. Molim Vas da danas, najkasnije sutra ujutro jos jednom dodjete. Moram znati sta ste odlucili. Zelim Vam pomoci." Ona je samo potvrdno klimnula glavom i otisla. Setala je bez cilja po gradu, pokusavala da shvati sta se desilo. Da uvidi da to nije ruzan san, da je stvarnost i da mora nesto da ucini. I onda je odlucila. Nazvace tatinog brata u Americi. Mozda joj on moze pomoci. Dugo se nisu culi, ali ipak, on joj je stric. Sigurno ce joj pomoci..... I tako je i bilo. Culi su se i on joj je rekao da ce joj organizovati sve za put u Ameriku. Kad bude tamo, rijesice ostalo.... Tad joj je palo na pamet, da mora svog momka obavjestiti o svemu. Ali sta da radi? Toliko ga voli da ne moze ni da pomisli da mu nanese bol. U glavi joj se vrzmalo stotinu stvari, slike iz sretnih dana su joj kao diashow prolazile pred ocima. Sjetila se njegove zelje za velikom porodicom. Znala je da je neizvjesno da ce ona ikad moci da mu ispuni tu zelju. I onda je odlucila sta ce uciniti. Digla je slusalicu i okrenula njegov broj.... Nije bila spremna na to da ce se on odmah javiti. "Zdravo, ja sam. " pocela je nesigurno. "Moram ti nesto reci. I mislim da je bolje da ti to odmah kazem. Bio si donekle u pravu kad si mi rekao da nesto krijem od tebe... " nije znala kako da nastavi. On je samo cutao i cekao da ona kaze sta ima. "Razmisljala sam ovih dana i shvatila da sam jos mlada da se tako ozbiljno vezem. Jednostavno, uvidjela sam da zelim jos da zivim, da putujem, da upoznam druge ljude i da uzivam. Oprosti mi. Mislim da je najbolje da se vise ne vidimo. Zao mi je prosaputala je na kraju i prije nego sto je on uspio nesto reci spustila je slusalicu. Telefon je odmah zazvonio. Nije se htjela javiti. On nije odustajao. Zvonilo je, zvonilo, njoj se cinilo da je citava vjecnost prosla prije nego sto je utihnuo. Ubrzo nakon toga stajao je na njenim vratima. Zvonio je, lupao rukom i govorio da zna da je tu, da moraju razgovarati. Nijemo je sjedila na podu pored vrata a suze su joj se slijevale niz obraze. Pozeljela je da umre, da je vise nema. Osjecala je da joj se tijelo raspada u milijun komadica, da joj je srce mrtvo. Ali, znala je da je tako bolje. Ne zeli da on pati i tuguje za njom. Mislila je da ce je on lakse zaboraviti ako bude ljut na nju, ako je vidi u nekom drugom svjetlu, kao nekoga ko nije vrijedan njegove ljubavi. Govorila je sebi da je tako bolje, da je bolje, da je bolje..... A suze nisu prestajale ici niz lice............ Dok je cekala da se sve formalnosti oko puta za Ameriku srede rijetko je izlazila iz kuce. Jednostavno, plasila se tog susreta s njim. Plasila se da ce pokleknuti, da nece moci podnijeti taj optuzujuci pogled iz njegovih ociju. On je uporno pokusavao da je dobije, i na kraju odustao. Njeni roditelji mu nisu smjeli nista reci. Bojeci se toga da ce tako rano izgubiti svoju mladu kcerku nisu zeljeli ni jednu zelju da joj odbiju. Napokon je dosao dan njenog putovanja. Stanje joj se sve vise pogorsavalo. To malo lijekova sto je mogla nabaviti u gradu vise joj nisu puno pomagali. Bilo je zadnje vrijeme da ode. Srce joj se cijepalo dok je zadnji put koracala kroz grad. Cijelo vrijeme se pitala da li ce joj se pruziti ta sansa da jos jednom prodje tim prelijepim gradom. Bila je svjesna da je to jako neizvjesno. Dok je prolazila pored njihovog omiljenog kafica ugledala ga je kroz prozor. Pricao je s nekim kolegama i nije je primjetio. Ubrzanim korakom je produzila dalje. Roditelji su je ispratili na aerodrom. Majka je neutjesno plakala, ocu su oci bile pune suza i nije mogao ni rijec progovoriti. Bol mu se vidjela na licu. Znali su da je to mozda zadnji put da je vide. Molim vas ne placite. Sve ce biti dobro. U Americi su dobri ljekari. " pokusavala je da ih utjesi i osjecala da je snaga sve vise izdaje. Bojala se da ce se srusiti tu pred njima i skupljala i zadnju mrvicu snage samo da se to ne desi. "Mama, ako neko bude pitao za mene.... " pocela je i nije znala kako da nastavi. "Molim te, ne govori mu nista. Reci da sam na odmoru, da zelim malo da vidim svijet. Molim te. " Nije izdrzala, pocela je plakati. U tom momentu je mrzila sebe. Vidjela je koliko je tesko roditeljima da je gledaju. Otac joj je samo cutao, nije mogao ni rijeci da progovori. Onda, kao spas u zadnji momenat cula je zadnji poziv za svoj avion. Vise nije bilo povratka. Morala je krenuti. Jako je zagrlila majku i prosaputala joj da je voli, da je ona najbolja mama na svijetu. Majka joj je glasno plakala. Okrenula se prema ocu i vidjela da mu suze idu niz obraze. "Milo moje dijete.... cuvaj se molim te. I ako Bog da, vratices se ti nama ziva i zdrava nazad " glas mu se pretvorio u jecaj. Nije mogao vise, okrenuo se skrsenih ramena plakao. "Volim vas. " rekla je jos jednom, okrenula se i otisla. U avionu joj je bilo jako lose. Rekla je stjuardesi da joj treba vode, a ova ju je zabrinuto gledala. "Nije nista strasno, ne brinite. " pokusala se osmijehnuti. Pitala se sta bi se desilo da joj pozlije, jos gore, sta da umre tu???? Ne, ja zelim da zivim. Vrijedi se boriti. Ko zna, mozda, ako ozdravim, mozda me primi nazad, mozda shvati..... Nije osjetila da joj suze idu niz lice. Odmah po dolasku u Ameriku su je smjestili u bolnicu. Financijski dio su preuzeli njen stric i njegovi prijatelji. Nalazi koji su tamo napravljeni nisu obecavali nista dobro. Ali ipak, mala nada je postojala.... Za nepunu sedmicu dana su je operisali. Nije se probudila poslije operacije. Nastale su komplikacije i pala je u komu. Niko nije znao, da li ce se ikada vise probuditi. Njen stric i strina su je svakodnevno posjecivali. Pricali su s njom i nadali se da ih cuje. Ali, nista se nije desavalo. Prolazile su sedmice, a ona se nije budila. Troskovi bolnice su bili astronomski i stric se pitao kako to sve da plati. Ali, na iskljucenje tih masina sto su je drzali na zivotu jos nije pomisljao. Nije to mogao uciniti. Organizovao je da njeni roditelji dodju na mjesec dana tamo, da bi je posjetili i da zajedno odluce kako i sta dalje. Majka i otac su po citav dan bili kod nje i pricali s njom. Pustali njenu omiljenu muziku. Ali, nikakvih promjena nije bilo. Doktor im je rekao da su sanse da se probudi i zivi normalno spale na minimalu. Sta da rade? Kako da odluce? Nisu mogli pustiti da se masine ugase. Njeno srce je i dalje ritmicki kucalo. I onda, nakon 7 nedjelja cekanja i nadanja desilo se cudo! Probudila se. Uzas!!!! Nije se niceg sjecala, nije mogla da govori niti je vidjela na lijevo oko! Njeni roditelji su bez obzira na to sve bili presretni. Njihova kcerka im se vratila. Poceo je najtezi dio: rehabilitacija. Roditelji su se morali vratiti kuci. Ona je morala ostati jos minimalno pola godine. Osjecala se uzasno. Ta nepoznata lica oko nje su je gusila. Nije znala kako da probudi svoja osjecanja da im uzvrati tu toplotu i ljubav. Bila je kao malo dijete. Nista nije znala. Isla je na razne terapije. Polako je pocinjala da govori. Na pocetku su to bili samo glasovi, bez ikakve veze. Ali, napredovala je. A sjecanje na sve sto se desilo prije operacije vise nije bilo tu..... Nakon godinu dana uzasnog truda bila je skoro zdrava. Vid joj se povratio i govorila je. Polako, nekad nerazumljivo, ali je napredovala. Svakim danom sve vise. Kad je bila dovoljno oporavljena, stric joj je pomogao da nadje posao. Odlucili su da ostane jos tu, dok ne bude skroz "stara". Njeni roditelji su opet dosli. Donijeli su joj mnogo fotografija i njenih stvari koje bi joj mogle pomoci da pocne da se sjeca. Ali, ni to nije pomagalo..... Dok je sjedila sa mamom i razgledala slike u albumu, primjetila je da je na vecini slika sretna i nasmijana u drustvu jednog prelijepog muskarca. "Ko je ovo?" upitala je svoju mamu. Ova ju je tuzno pogledala i rekla: "To je tvoj bivsi momak. Jako ste se voljeli." "Bivsi? Zasto? Sta se desilo?" Onda joj je njena mama ispricala sta se desavalo posljednjih par mjeseci prije njene operacije. Bila je jako tuzna, ali nije nista osjecala prema njemu. Cisto iz radoznalosti je upitala da li znaju sta se s njim desilo. "Dolazio je kod nas par puta. Trazio je tvoju adresu, broj telefona, bilo sta. Ti si nam naredila da mu ne smijemo nista reci. Nisi zeljela da pati zbog tebe. Mislila si, ako se naljuti i misli ruzno o tebi, da ce te brze zaboraviti i poci svojim putem." "I? Jesam li bila u pravu?" "Donekle. Dugo je bio sam. Onda je upoznao jednu djevojku. Ozenio se kratko prije nego smo mi krenuli ovamo." tuzno joj je odgovorila mama. Mrzila je sebe. Zasto se nicega nije mogla sjetiti? Kako je mogla tako zaboraviti te osjecaje, koji su izgleda bili jako jaki? Nije se mogla razumjeti. Ipak, na neki nacin je osjetila bol zbog te ljubavi i svega sto se desilo. Nakon tri godine poslije operacije je sve bilo ok. Bila je potpuno zdrava. Tumor se vise nije pojavio. Pricala je normalno. Ali je jos uvijek bila sama. Njeno srce nije bilo spremno da zavoli nekog muskarca. Odlucila je da se prvi put od operacije vrati kuci. Makar na kratko..... I dodje napokon taj dan za koji je vjerovala da se nikad nece desiti. Setala je prelijepim gradom. Ovaj put zdrava i spremna da se bori za svoju proslost. Nadala se da ce ovdje naci odgovore na milijun pitanja koja su joj se vrzmala po glavi. Duboko je udisala prelijepi miris proljeca. Jedinstven. Tako je osjecala, ali se nimalo nije sjecala da je to mislila i nekad davno, prije 3 godine, kad je ona bila "ona\". I dok je setala s mamom i ona joj objasnjavala gdje su cula je da neko zove njeno ime. Iznenadjeno se okrenula i ugledala je jednog tako poznatog muskarca kako za ruku hvata jednu curicu od nekih godinu dana. Nije znala ko je to, ali je osjetila da joj srce brze kuca. Nista joj nije bilo jasno. I tad je shvatila da je taj muskarac zovnuo tu malu slatku curicu, a ne nju. Pogledala je upitno svoju mamu i vidjela joj uplaseni, iznenadjeni pogled u ocima. "Mama, poznajes li ovog muskarca?" upitala je. "Da..." promucala je ona i nastavila "zar se ne sjecas fotografija iz tvog albuma? To je tvoj bivsi momak." Tad joj je sve postalo jasno. Nije znala sta da ucini, kako da se ponasa. Pozeljela je da se sakrije, da je ne vidi. Nije imala pojma kakva ce biti njegova reakcija. Ali srce je na neki nacin tjeralo da se jos jednom okrene, da ga pogleda.... I u tom trenutku i on je ugledao nju. Prvo iznenadjenje, pa bol, pa neodlucnost. Njegova dusa i osjecaji su mu se vidjeli na licu, i ona je shvatila da ga poznaje i razumije vise nego i jednu osobu s kojom je u ove tri godine kontaktirala. "Volis li me?" zacula je odjednom. I onda cuje sebe kako odgovara: "Pa znas...." U tom momentu joj se stvorise slike iz proslih dana. Sjetila se toga! Vidjela je njih dvoje zagrljeni, beskrajno srecni...... Suze joj krenuse niz lice, srce hoce da iskoci iz grudi. "Mama, idemo odavde. Dodji!" usplahirano rece. Vidjela je na njegovom licu da se dvoumi da li da joj pridje ili ne. Okrenula se i pozurila, vukuci iznenadjenu mamu iza sebe. "Zelim da idem u moj stan." odlucno rece. Majka joj jos nista nije shvatala. "U tvoj stan? Ti se sjecas?????" s nevjericom je upita. "Da.... Ne.... Ne znam... Nesto se desava sa mnom, ne mogu ti objasniti.\" Krenula je instiktivno u pravcu svog stana. "Oh Boze.... sta da ucinim?" pitala se. Shvatila je da ga jos uvijek voli. Da ga voli kao nikoga na svijetu sto je ikad voljela. "Mama.... hoces li se ljutiti, ako te zamolim da me ostavis samu? Zeljela bih biti sama i razmisliti. Toliko mi se stvari mota po glavi, ne mogu se snaci." "Jesi sigurna? Da odem bar s tobom do stana...." plasila se izgovoriti, da se boji da ona nece sama znati naci put. "Ne, to nije potrebno. Znam gdje stanujem." nasmijesila se ohrabravajuce. Mama joj je samo bez rijeci dala kljuceve. Na licu joj se vidjela zabrinutost. "Telefon jos nije ukljucen. Nismo znali da ces tako brzo osjetiti zelju da odes u svoj stan. Nismo bili spremni da ....." nije mogla zavrsiti recenicu. Plasila se da kaze nesto sto ce je povrijediti. "Nema problema mama. Ne mislim telefonirati. Ako budem nesto trebala doci cu kod vas. Vidimo se sutra." okrenula se i sigurnim korakom krenula svojoj kuci. Polako je usla i upalila svjetlo. Sve joj se cinilo kao da je prije pola sata izisla iz stana. Pogled joj je pao na fotografiju na radnom stolu. Prisla je i uzela je u ruku. Njih dvoje.... Srecni, nasmijeseni, zaljubljeni. Osjetila je kako joj se oci pune suzama. "Sta si se uplakala, kao malo dijete" rekla je sebi glasno. I onda ocajno pomislila: "sta dalje?" Znala je da ne smije kvariti njegovu srecu. Ona je bila proslost. Ali, da li je zaista tako? Zasto je svojoj kcerki dao bas njeno ime? Upalila je radio i sjela za sto. To sto je osjecala se ne moze opisati rijecima. Na radiju je zacula pjesmu: Lutam tu kroz puste ulice Slutim da si opet uz mene Tvoja njeznost meni znaci sve Ona vodi kad je najteze Sjecanja i snove moram sacuvati, Ja znam jos te zelim ali to ne znas ti Ova prica ce se pamtiti Probudit cemo sapat vjecnosti Vjetrovi zivota su jednom zaplesali Svojom snagom ljubav tada probudili I jos uvijek zivim za najljepsi dan Opet te ljubim, osjecam, kao nekada I jos uvijek zivim za najljepsi san Iz kojeg me budi i otima Dah svitanja... Ustala je i ugasila radio. To joj nije trebalo. Uzela je stare albume i polako pregledala te fotografije. Najcesce su bili on i ona na njima. Tuga joj je obuzela srce, nije znala kako da si pomogne. Jasno joj je bilo, zbog cega nije mogla da se zainteresuje za nekog drugog muskarca. Iako joj je sjecanje bilo u tami, negdje duboko u njoj ta ljubav je bila skrivena i samo cekala momenat da ponovo izbije na povrsinu. I sad kad joj se to desilo nije znala sta da ucini. Najbolje je da opet ode. Ne moze ostati u tom gradu gdje ce ga stalno sretati. Mora ga pokusati preboljeti, poceti novi zivot, traziti novu ljubav. Znala je da to trenutno nije moguce. Da ga tako jako voli, da bi sve u zivotu dala da se tih zadnjih par godina izbrise, da sve bude kao prije. Ali to je nemoguce. Otice iz ovog grada. Ponijece uspomene i ljubav prema njemu. Tu ljubav koja je toliko jaka i koja je tjera da ucini sve moguce da ga ne povrijedi. Znala je da on ne misli tako o njoj. U zelji da ga zastiti povrijedila ga je toliko da je nemoguce da joj to ikad oprosti. Mora zivjeti s tim. Nije primjetila kako vrijeme odmice. Vec se pocelo smrkavati kad je neko zazvonio na njenim vratima. Uplaseno je ustala, nije nikog ocekivala, pa osim njenih roditelja niko i ne zna da je tu. Ne, neko zna.... Da li je to on? Polako je krenula prema vratima i provirila kroz spijunku. Vidjela je samo dugu crnu kosu, lice je bilo spusteno prema podu. "Ko je?" upitala je. "Ja sam, Suzana. Otvori vrata vec jednom!" zacula je nestrpljivi glas svoje nekada najbolje prijateljice. Obradovano je otvorila vrata i jako je zagrlila. "Suzana! Kako mi je drago da te vidim!" uzviknula je. "Ah da?" ironicno je rekla Suzana. U ocima joj je vidjela radost da je vidi. "Tu tvoju dragost pokazujes na vrlo neobican nacin. Mogu li uci?" "Naravno, oprosti" sklonila se i pustila je da udje. "Vjerovatno imas milijun pitanja za mene." "Hahaha dobra si. Milijun pitanja.... Za pocetak bih ti postavila samo jedno: kako si mogla nestati bez rijeci i ovolike godine se ne javljati?" prijekorno je upitala. "To je jako duga prica. Prvo mi reci odkud znas da sam opet tu?" "Rekao mi je neko kome si srce slomila." znacajno ju je pogledala. "Kako si to mogla uciniti?" Suzana, nekad se u zivotu dese nepredvidljive stvari. Ako imas vremena, radovalo bi me da sjednemo kao prije i da ti ja sve ispricam." Sjele su, i ona je pocela svoju pricu. Suzani su se na licu ocrtavali svi osjecaji dok je slusala sta je njena najbolja prijateljica dozivjela. Od onog dana kad joj je ljekar rekao za tumor do danas, kad je njega ugledala u gradu. Kad je zavrsila, Suzana je jako zagrlila i prosaputala: "Tako mi je zao. Zasto mi nisi nista rekla? Zasto mi tvoji roditelji nisu ni jednu rijec o tome rekli? Isla sam hiljadu puta kod njih, stalno su mi pricali da si na putu, da se provodis.... Nemas pojma kako sam bila ljuta, razocarana. I danas sam dosla samo da ti kazem da nisi nikakav covjek, da si me neizmjerno razocala. Oprosti mi sto sam tako mislila o tebi." "Ne moras se nista izvinjavati. Razumijem te." odgovorila je s osmjehom. "Tako je dobro sto si tu. Nisam ni znala koliko mi nedostajes." "I? Kako se sad osjecas? Ima li opasnosti da se tumor vrati? Ili nesto drugo?" "Ne vjerujem. Doktori su rekli da sam potpuno zdrava. Nadam se da se nece ponoviti. Ne bih imala snage vise." Da li namjeravas ostati ovdje? Bilo bi divno imati te opet tu." "Ne znam Suzana. Tek sam dosla i odmah sam srela njega. Jos uvijek ga volim. Toliko, da mi ta ljubav stvara fizicku bol. Ne bih mogla podnijeti da ga sretnem u gradu sa zenom. Kako je mogao tako brzo da me zaboravi!" oci joj se opet napunise suzama. "Pa nije mu bilo jednostavno. Patio je uzasno. Stalno me je zvao telefonom i raspitivao se o tebi. A ja mu nisam nista znala reci. I onda je upoznao nju. Mislim da je ozenio samo da bi imao razlog da te zaboravi. Mislim da je to bio ocajnicki pokusaj. Ali, ima tu jos nesto sto sigurno ne znas." "O cemu se radi?" "Ja ga naravno ne srecem vise cesto kao prije. I ovo sto cu ti reci nisam cula od njega, prema tome ne garantujem da je tako. Ali cujem da nije srecan s njom. Ili ona s njim. Tako nekako. Ona prica da mu je u zivotu druga, da je nikad nije volio kao neku prije nje. I da je ta druga jos uvijek u njegovom srcu." pazljivo je izgovorila ne ispustajuci je iz vida. "Oh ne! Tako mi je zao! To je jos veci razlog da napustim grad. Vidjela sam mu kcerkicu. Prelijepa je. Ne zelim da to dijete pati zbog mene." "Ne znam sta da ti odgovorim. To moras odluciti sama. Da li ces pricati s njim? Da li ces mu reci zbog cega si tako iznenada nestala?" "Ne, to ne dolazi u obzir. Mora me preboljeti, mora pokusati da zavoli svoju zenu. A ne vjerujem da bi to uspio kad bi znao pravi razlog mog odlaska." "Ja moram ici sad. Dogovorila sam se s nekima da izidjemo veceras. Hej, pa ako si ok, hajde sa mnom! To bi bilo ludo!" Nasmijesila se Suzani i rekla:" Hvala ti na pozivu, ali umorna sam jako i mislim da nisam u tako dobrom raspolozenju da ludujem s vama veceras. Drugi put, ok?" \"Nema problema. Doci cu sutra do tebe opet. Ne, bolje, hajde da se nadjemo u nasem starom kaficu na kafi! Oko pola 1, vazi?" "Dobro, doci cu. Obecavam." Ustala je i jako je zagrlila. Onda je Suzana otisla. Ostala je opet sama sa svojim mislima. Sa Suzanom se fantasticno provodila. Uzivala je u njenom drustvu i s osmjehom pozdravljala staru raju koja se iznenadjeno raspitivala gdje je tako naglo nestala i zasto se nije javljala. Odgovarala je da je dobila tu mogucnost da upozna svijet i da je to iskoristila. Vrijeme je jako brzo prolazilo. Taman se smijala nekoj anekdoti sto joj je Suzana ispricala, kad je na ulazu ugledala njega. I on je nju vidio i odmah se uputio prema njenom stolu. "Moram na brzinu u wc." rece Suzana i ustade Ona ju je ljutito pogledala. Nije ok da je sad ostavlja samu, ali je znala da Suzana to radi namjerno. Suzana je zeljela da taj njihov prvi susret prodje bez nekih svjedoka u blizini. Nesigurno je pogledala u njega. "Zdravo" rekao je "Zdravo" odgovori ona. Nije znala kako da nastavi, sta da kaze. I on je cutao. Ni jedno nije znalo kako da prekine tu situaciju. "Mogu li sjesti kod tebe?" upitao je i stavio ruku na stolicu. "Da, naravno. Oprosti." "Kad si se vratila?" upitao je. "Juce. Jos se uopste nisam navikla da sam tu." "Lijepo je vidjeti te opet." Ona se samo nasmijesila. Nije znala sta da odgovori na ovo. Onda se sjetila njegove prelijepe curice. "Kcerkica ti je prekrasna." nije bila svjesna, da je to izgovorila naglas. "Da, predivna je. Oduvijek sam zelio da ti budes mama moje djece." tuzno je rekao. "Molim te, ne govori o tome. To je proslost." "Reci mi samo jedno. Zasto si tako naglo nestala? Sta se desilo? Mislim da bi mi bilo puno lakse, kad bih to mogao razumjeti." "U zivotu se dese takve stvari. Nesto nenadano, neocekivano. Morala sam. I o tome ne treba vise pricati. Sto je bilo, bilo je." Oci su joj se napunile suzama. Mrzila je sebe zbog toga. "Ne! Mi moramo o tome pricati. Ja moram napokon znati sta se desilo! Ne mogu vise zivjeti s tim pitanjima. Vidim na tebi da mi nesto krijes!" iz njega je sva tuga izisla na vidjelo. Nije mogao drugacije, jako je zagrlio. U tom momentu je shvatila da joj je mjesto samo pored njega. Zeljela je da to ostane vjecno tako. Ali onda je opet razum izbio na povrsinu. Njezno ga je gurnula od sebe. "Ne cini to, molim te. Moras dalje zivjeti svoj zivot. Mi smo proslost." borila se sama protiv sebe. "Ali, ti me jos volis! Vidim to na tebi. Pricaj sa mnom." "Ne, tu se nema vise sta reci. Oprosti, moram ici." Ustala je i uzela svoju tasnu. U tom momentu se pojavila Suzana. "Ja idem. Vidimo se." Rekla je u prolazu i napustila kafic. Uputila se svojoj kuci. Usput je razmisljala o toj uzasnoj nesreci koja se desila i njoj i njemu. Bila je beskrajno tuzna i ljuta na tu sudbinu koja joj je to ucinila. Dan je prosao jako brzo. Nije ni primjetila da se vec smrklo. A roditeljima je rekla, da ce ih posjetiti danas! Nije zeljela da se brinu, a nije imala telefona da im se javi. "Sta mogu, idem k njima." Pomislila je u sebi i pocela se oblaciti. Proslo je par dana.... Ona je posjecivala svoje roditelje, rodbinu i uzivala u drustvu svojih prijatelja. Njega vise nije sretala. Dosta je vremena provela u razmisljanju i donijela odluku da je najbolje da se zauvijek vrati u Ameriku i nastavi tamo raditi kao i do tad. Znala je da joj nece biti jednostavno da ode, ostavi svoje roditelje i sve uspomene kojih se sad napokon sjecala. A bila je najvise tog bola svjesna i ljubavi za koju je znala da buducnost ne postoji. Ali, tako je najbolje. Nema druge mogucnosti, nego otici i pustiti ga da zivi svoj zivot. Dan prije nego sto ce otputovati nazad za Ameriku je dosla Suzana da se oproste. Pokusavala se saliti s njom, ali bilo im je obadvjema tesko da se opet rastanu. To vrijeme koje su sad provele skupa je skoro nadoknadilo one godine koje su prosle u njenoj borbi za zivot. "Da li ces se jos s nekim pozdraviti?" znacajno ju je upitala Suzana. "Osim mojih roditelja, vec sam se pozdravila sa svima." odgovorila je ona, ignorirajuci Suzanin pogled. Pravila se da ne razumije. "Dobro ti znas sta ja mislim. Zato mi odgovori: mislis li opet nestati kao prosli put, ili ces mu barem pozeljeti sve najbolje prije nego sto odes?" "Ne. Necemo se vise vidjeti. Bar ne planirano. Ne zelim to." Odlucno je odgovorila. "Zao mi je. Zbog tebe i zbog njega. Ja sad moram ici. Obecaj mi da ces mi se javiti kad odes tamo. Nemoj opet da nestanes." Jako ju je zagrlila. "Naravno. Obecavam. Ti si i uvijek ces biti moja najbolja prijateljica." Suzana je izisla a ona se vratila da zavrsi jos zadnje pripreme za put. Posmatrala je sitnice po kuci koje su joj bile jako drage i odlucivala sta ce ponijeti sa sobom. Ovaj put je isla sa znanjem da ce tamo ostati, da ce tamo graditi svoju buducnost. Ali, tuga je i ovaj put bila prisutna. Vec je bilo pola osam kad je neko zazvonio na njena vrata. Prisla je i bez razmisljanja otvorila. Pred vratima je bio on. Iznenadjeno je gledala u njega i nije znala kako da reaguje. "Zdravo." Rekao je. "Cuo sam da sutra odlazis." "Da." Samo je odgovorila. "Mogu li uci, ili cemo pricati ovako na vratima?" "Zasto?" "Sta zasto?" pravio se da je ne razumije. "Mislim da ne bi trebao ulaziti. Nemam vise sta da ti kazem." "Ali ja tebi. Zelim da se bar ovaj put oprostim s tobom. Nadam se da ces mi to dopustiti" Ona se bez rijeci sklonila u stranu i pustila ga u stan. Znala je da je to greska. Uputio se direktno u dnevnu sobu. Da bi prekinuo tisinu, rekao je: "Ovdje je sve kao prije. Osjecam se kao da sam juce bio zadnji put kod tebe" "Da, ali se mnogo toga desilo u ovih par godina. To znas i sam jako dobro." Sjela je i cekala da on kaze sta zeli. On je sjeo pored nje. Bilo joj je neprijatno i to je vidio. "Nije valjda da se plasis? Necu ti nista." Pokusao je da se nasali. "Ne plasim se. Ali mi se ne dopada da si pored ovolikog mjesta sjeo kraj mene. Jos uvijek mi nisi rekao sta zelis." Mislila je ako bude neljubazna da ce on brze otici. "Sta zelim?..... Zelim da mi napokon kazes istinu. Zelim da se ove godine izbrisu, da smo opet ono sto smo nekad bili. Da se ovo sve nije nikad desilo. To zelim!" "Dobro znas da je to nemoguce. Zasto otezavas ovu situaciju? Zasto ne odes svojoj kuci, zeni koja te ceka i tvojoj prelijepoj kcerkici? Zasto si dosao ovamo? Znas da to nisi trebao uciniti!" "Znam. Sve znam. Ali znam i da te volim vise nego sto sam ikoga volio. I znam da ti jos uvijek volis mene. I znam da mi je svaki dan pakao od kad si otisla. Da se ne prestajem pitati sta se desilo, zbog cega si nestala." Oci su mu se napunile suzama. Ona ga nikad nije vidjela takvog. Nije mogla drugacije, zagrlila ga je i zaboravila na sve sto je do tad bilo. Zeljela je da ga utjesi, da ne gleda tu bol u njegovim ocima. Njezno ju je poljubio. Prvo polako, nesigurno, a kad mu je odgovorila na poljubac, postao je posesivniji. Zagrlio je i ljubio da da je od tih osjecaja pocela drhtati. Nije mogla da misli, osjecala je da je tu, da je napokon kraj nje, da ga toliko voli i da sve ostalo nije bitno. Voljeli su se kao nikad to tad. Nije ni o cemu razmisljala, samo da je on sad tu i da je drzi u narucju. Bilo im je krasno. Nezaboravno.... Oko ponoci su lezali, sretni i bliski kao nikada prije. Odlucila je da mu kaze istinu. Da mu kaze da ga nikad nije zeljela povrijediti. Da ga voli kao i prije i da ga nikad nije prestala voljeti. On je s nevjericom slusao pricu o proteklih par godina. Nije ni primjecivao kako je jako grli, kao da zeli da je zastiti od svog bola kroz koji je prosla. Plakao je s njom. "Oh Boze.... zasto mi to nisi rekla? Zasto si zeljela da kroz sve prodjes sama... A ja budala, proklinjao sam te zbog toga sto si mi ucinila, dok si se ti u to vrijeme borila da prezivis! Oh Boze....." "Smiri se, molim te." i ona je plakala. "Nisi mogao nista izmjeniti... Nisam znala da li cu prezivjeti i zeljela sam da me zaboravis da ne bi patio za mnom." "Da. Ali te ja nikad nisam zaboravio. Patio sam za tobom, pokusavao da te zamrzim, ali sve je bilo uzalud. Jedino sto me je svaki dan mucilo je zasto si to ucinila..... Zasto mi tvoji roditelji nisu rekli istinu? Ili Suzana?" "Oni nisu smjeli, obecali su mi da nece reci. A Suzana nije znala. Nisam joj nista rekla bas zbog toga jer sam se plasila da ce ti na kraju popustiti i ispricati sve. A to nisam zeljela." I sta sad? upitala se u sebi. Ne moze ga rastaviti od te kcerkice. Bez obzira koliko se vole, njegovo je mjesto pored njegove zene i djeteta. "Pocecemo iz pocetka. Sve ce biti dobro. Ja cu razgovarati s zenom, sve cu srediti." "Ne! Ne cini to jos. Moramo razmisliti." pokusala je da ga ubijedi. "Tu se nema sta razmisljati. Ja pripadam tebi i ti pripadas meni." Samo ga je nijemo zagrlila. Znala je da stoji pred najtezom odlukom u svom zivotu Da.... tu noc ga je uspjela nagovoriti da se vrati kuci, i da zeni jos nista ne govori. Predlozila mu je da dodje sutra i da jos jednom razgovaraju o tome. Cim je on izisao iz stana, pocela je pakovati svoje stvari. Sreca da on nije znao, da njen avion polijece tako rano ujutro. Na brzinu je napisala Suzani kratko pismo i zamolila je, zaklela je u njihovo prijateljstvo, da ni pod kojim uvjetima njemu ne da njenu adresu. Ujutro je vec u 6 sati izisla iz stana. Roditelji su je odpratili na aerodrom. I njima je jos jednom podvukla, da nikome ne govore gdje je. Oni koji trebaju, imaju njenu adresu, obrazlozila je. I tako je, teska srca sjela u avion i odletjela negdje daleko.... ------------------------------------------------------ Prolazilo je vrijeme. U Bosni je poceo rat i ona je izgubila svaki kontakt sa Suzanom. Odmah na pocetku rata, njeni roditelji su napustili grad i dosli k njoj. Mama joj je rekla da zna, da je on neposredno poslije njenog odlaska takodje otisao iz grada. Sa svojom zenom i kcerkom. Ona je pokusavala da ga zaboravi. Na momente joj se cinilo da joj se to i desilo. Mislila je da se zaljubila i nakon 3 godine je odlucila da se uda. Neposredno poslije toga postala je i sama majka. Ali jos za vrijeme prve godine braka je shvatila, da je to samo zabluda, da joj je muz drag, ali da svog momka iz mladosti jos nije zaboravila. Sedam godina nakon njihovog zadnjeg vidjenja nasla je kartu u posti. Pisalo je samo: "Jos uvijek te volim." I nista vise! Ali, nesto drugo nije ni bilo potrebno. Prepoznala je rukopis. Bila je sva zbunjena, slomljena, nije znala vise nista. Par dana kasnije zazvonio je telefon. Javila se i cula kako s druge strane zice jedan tako poznat i drag glas rece: "Kako je dobro cuti tvoj glas" Tisina. S obje strane. Suze su joj tekle niz lice. "Da li si jos tu?" upitao je. "Da." prosaputala je. "Kako si me nasao?" "Suzana.... Sreo sam je na moru, pricali smo dugo i onda sam je ubjedio da mi da tvoju adresu. Rekao sam joj, ako zna sta je ljubav, ako si joj ikad ista znacila, dace mi je. I to je ucinila." Nije znala sta da odgovori na to. On je nastavio: "Jesi li svjesna kroz sta sam prolazio? Trazio sam te preko prijatelja i poznanika, cak sam i internacionalni crveni krst molio za pomoc. Ni internet mi nije pomogao....." Ona i dalje nije mogla rijeci izustiti. Onda je upitala: "Kako si? Gdje si sad?" Odgovorio joj je gdje se nalazi. Drugi kontinent. Daljina.... A opet tako blizu.... "Kako ti je zena? "Mi smo neposredno poslije tebe napustili Banjaluku. Otisli smo za Hrvatsku. I par mjeseci poslije toga se razveli.... Nadao sam se, da cu te naci, ali to mi do sad nije uspjelo.... Sve sto sam ikad u zivotu zelio je, da budemo skupa." "To je nemoguce. Za to je kasno." prozborila je. Bol je rasturala, ali znala je da povratka nema. Ne vise. Ispricala mu je ono sto je i sam znao. Da se udala, da je majka i da ni pokoju cjenu ne moze da sve to izbrise i bude s njim. Bez obzira koliko bi ih to oboje usrecilo. Bilo bi previse ljudi koji bi zbog njihove srece patili. Na kraju mu je rekla: "Nemas pojma sta mi znaci sto sam ti cula glas. Uzasno me boli sto vise nikad necemo biti skupa. I nikada se necemo vidjeti. Uvijek cu te voljeti, ali to je sve sto ti mogu dati. Mene, moje tijelo, vise ne mozes imati. Ali imas nesto sto niko drugi prije i poslije tebe nije imao: moju ljubav." Ne cekajuci njegov odgovor spustila je slusalicu. Od tada je proslo par godinica. Nisu se vise culi. Nije je vise kontaktirao. Ali uvijek kad cuje jednu pjesmu, suze joj krenu niz lice. I zato je evo postavljam ovdje, da zna da ima neko ko misli na njega i ko mu porucuje: TEBI LJUBAVI Dal pomislis na mene Kad hladna kisa pada Ma gdje mi zivis sada Dal nocas imas sna Razdvojio nas zivot Na dvije strane svijeta Od vjecitoga ljeta Do hladnog sjevera Al isto nam je nebo Sto nocas snama place Isto nam je suza iz oka kanula Ja znam da nisi sretan I mene tuga slama Jer ljubav kao nasa Je ljubav vjecita Dal pomislis na mene Kad nekog drugog ljubis Dal moje ime skvisne sa tvojih usana Razdvojio nas zivot I neznam gdje si sada Al nema noci,dana da ne mislim na nas Al isto nam je nebo Sto nocas s nama place I isto nam je suza iz oka kanula Ja znam da nisi sretan I mene tuga slama jer ljubav kao nasa je ljubav vjecita !
Lajkuj ovaj stih:
 

Znam da sam mnogo gresila

   (upisano: 04 Oct 10, 01:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Znam da sam mnogo greshila kada si ti bio u pitanju....oprosti mi i izvini zbog toga....ali uvek sam zelela da budem na sigurnom...zato i jesam bila takva kakva jesam...... nazalost svako svoje greshke placa pa tako i ja...Jednom u zivotu sam se toliko opekla da su mi jednostavno ostale posledice koje su mi se urezale u srce i dushu ali s vremenom sam polako preshla i preko toga...moram da priznam da je to bilo uz tvoju pomoc verovao ili ne mnogo si mi pomogao a to znash dobro i sam.....nisam dopustila da me sprecava ili da me slomi da opet nekoga zavolim iskreno celim srcem i svojom dushom.......znam da znash da ti nikada verovala nisam jer to sam ti govorila....sumnjala sam bila jako u tebe ali jednom prilikom kada sam neshto videla i procitala shvatila sam da nijedna tvoja rec nije bila lazna koja je bila upucena meni....a kada si mi govorio da me volish u to sam ti uvek voravala...znam da sam jako teshka osoba...to su mi mnogi rekli.....ali takva sam....kako bi bilo kada bi pocela svakome da verujem...izigravala sam da sam naivna ali takva nisam ni malo....znaj ti za mene nikada nisi bio svako vec si meni bio poseban i znacio si mi mnogo....znacish mi i dan danas i znacicesh mi zauvek.....trudicu se i bicu uporna da sve bude kao nekada.....nisam od onih koja tek tako lako dize ruke od nekoga koga voli i do koga mi je jako stalo....iskreno zao mi je jako zbog svega i shto sam znala da te iznerviram zbog nekih gluposti koje nemaju nikakvog znacenja....govorio si mi kako si ti moja najveca greshka ali pogreshio si mnogo jer si ti meni bio neshto jako lepo shto mi se u zivotu nikada nije dogodilo....vratio si mi bio osmeh na licu....doneo u mom zivotu mnogo radosti.....usrecio me na neki nacin....pokazao mi da opet mogu voleti i to jace nego ikada....... jesam tugovala i patila shto radim i dan danas al to je zato shto te volim najiskrenije shto nekoga i mogu voleti u svom zivotu....sa tobom mi je svaki dan bio predivan i uvek sam cekala kada cu te ugledati i zameniti koju rec.........mnogo mi znacish znaj to, nikada ti ni malo zla pozelela nisam jer sam zelela da budesh koliko toliko sretan i raspolozen i uvek nasmejan i veseo.........Ljubav koju sam pokushavala da ti pruzim u sushtini i neznam dali je dopirala do tebe ali nadam se da jeste jer svaka rec i sve shto sam uradila bilo je iz ljubavi jer te volim........mnogo mi je krivo zbog nekih stvari koje sam kad tako moram reci licno ja zeznula....ali veruj mi na rec necu se nikada predati shto se tebe tice NIKADA pa makar vecno sama ostala.......jednostavno toliko te volim da sam u stanju mnogo shta da uradim.....stvari koje nisam zelela ranije ali sada kad gledam sebe koliko mi je teshko bez tebe shvatila sam da cu neshto morati da uradim....da ti dokazem neke stvari.....ali samo naravno ako ti to budesh zeleo jer ja ti se necu nametati niti zelim da te smaram....znam da te nikada nisam smarala ali opet imala sam ponekad osecaj da sam bash dosadna...znam preterivala sam i sa nekim stvarima gde je bilo sa tvoje strane samo zezanje a ja to shvatala kao ozbiljno i onda su izbivale razne prepirke zbog gluposti....napadala te bezveze....a kad malo bolje pogledam stvari nisam to trebala ni ciniti jer znam koliko vredim....ti nemash pojma koliko te zelim i koliko te volim....ja mislim kada bi mi dopustio samo jedan deo od toga da ti pokazem ti nebih verovao da je moguce da te neko toliko moze voleti.........Nadala sam ti se svaki boziji dan i zelela sam da ojacam ovo shto vec dugo imamo.....zaljubila sam se u tebe kao u nikog ranije....iskreno nebih te menjala zbog nikog na ovome svetu....mnogi su hteli cak i da nas posvadjaju i rastave i shta sve ne.... ali ipak nije im uspelo....Mogli su izmishljati shta su god zeleli...znam u neke stvari si cak i poverovao ali opet mi je drago shto si imao poverenja u mene i da si mi verovao....jer ja tebe nikada slagala nisam uvezi icega.....znash jako dobro da sam uvek bila iskrena i to samo ne prema tebi vec i prema drugima koji to nisu ni malo zasluzili ali jednostavno takva sam.....uh koliko mi samo nedostajesh.....tvoj glas.....tvoji dodiri, koje sanjam nocima koje sam uvek zelela da osetim....eh da mogu samo jednom da budem u tvom zagrljaju pa i to bi mi bilo dovoljno........Neznam vishe ni sama shta da pishem i shta da kazem uvezi svega ovoga ali jedno cu samo reci : " VOLIM TE CELIM SRCEM I DUSHOM SHVATI TO MOLIM TE " jer to je istina.......
Lajkuj ovaj stih:
 

Putovao jedan čovjek

   (upisano: 26 Sep 10, 11:53) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Putovao jedan čovjek dalekim i nepoznatim gradovima i mjestima tragajući za novim spoznajama,sam ali ne i usamljen.I tako jednom dođe u neki mali gradić na rubu pustinje,prošeta njegovim ulicama i na prozoru neugledne kuće ugleda-ženu svog života.(kako? -pitate se,kako je znao da je to žena njegovog života? Jednostavno tako nešto se ne može prepoznati.No idemo dalje) I žena ugleda njega i brzo se skloni s prozora.On požuri na vrata,pokuca,najprije tiho,zatim sve jače i bučnije ,svedok napokon ne začuje ženski glas: -Tko je?- Ja sam,odgovori muškarac znajući da ona zna tko je on. -OTVORI MI!Nakon nekoliko trenutaka tišine,žena reče:-Žao mi je ,ne mogu ti otvoriti.Ovdje nema mjesta za dvoje. Zgranut,razočaran i žalostan čovjek postoji još neko vrijeme pred vratima,a zatim se udalji sporim korakom,zauvijek obilježen ovim iznenadnim susretom.i prođe neko vrijeme ,možda nekoliko sati ,možda nekoliko dana,ljubav mu ne dade mira i on se opet vrati na prag svoje voljene.Pokuca,tiho,pa sve snažnije,pričeka neko vrijeme,a onda začuje korake po stepenicama i ženski glas koji upita: -Tko je?- Ja sam,odgovori muškarac.Žena zašuti nekoliko trenutaka ,a onda s dubokom tugom progovori:-Žao mi je ,ne mogu ti otvoriti .Ovdje nema mjesta za dvoje. Sad je tuga preplavila i njega,zamračila dan,prignula tijelo k zemlji.Teškim i sporim korakom muškarac napusti prag žene svog života,riješen da otputuje iz tog tužnog gradića u kojem je proklet gubitkom najvažnijeg što je ikada sreo na svojim brojnim putovanjima-LJUBAVI-. I otputi se u neke druge krajeve ,druge gradove,upozna nove žene,nauči nove istine i zaboravi stare zablude,da bi opet jednom došao natrag.Ponovo na prag žene svog života.Bojao se hoće li je zateći tamo gdje ju je i ostavio,glas iza vrata koja nikako da se otvore,lik na prozoru čiji trag još uvijek blista njegovim vidom.Pokuca,najprije tiho pa sve snažnije,začuje korake na stepenicama,a onda glas,njezin,zvonak i isti:- Tko je?- Ja sam,odgovori joj.Nakon kraće šutnje,žena umorno i razočarano,poznatim riječima uništi njegovu nadu: Žao mi je ,ne mogu ti otvoriti . Ovdje nema mjesta za dvoje. I čovjek ode.Ovog puta pomisli da je to zauvijek,ode da se ne vrati na to mjesto boli i nerazumijevanja.Ode u pustinju,odvoji se od dotadašnjeg života,hladno i oštro kao nožem.Ode u mir,meditaciju,upitati svoju dušu zašto je tako moralo biti,zašto je uopće sreo ljubav,zar samo zato da dozna kako je ona drugo ime boli?I prođu godine,možda i cijelo desetljeće.Jednog dana,već star i pomiren s životom,odluči pokušati još jednom.Samo jednom i nikad više.Ako je ona još uopće tamo,ako se uopće odazove njegovom kucanju,barem da joj začuje glas još jednom prije nego sve pođe odakle je i došlo.I pokuca na vrata male,neugledne kuće,pokuca snažno iako već staračkom rukom,ozari se dječjom radošću na škripu stepenica pod njezinim nogama,gotovo zastenje pod teretom njezinog glasa:-Tko je?A onda pričeka trenutak,još samo trenutak,još jedan....... Muškarac sakupi svu svoju nepotrošenu snagu i svu mudrost svoga srca zbije u samo dvije riječi:-Ti si. I vrata se širom otvore......
Lajkuj ovaj stih:
 

Tebi iz mog srca i dna duse

   (upisano: 25 Sep 10, 02:06) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Znam da sam mnogo greshila kada si ti bio u pitanju....oprosti mi i izvini zbog toga....ali uvek sam zelela da budem na sigurnom...zato i jesam bila takva kakva jesam...... nazalost svako svoje greshke placa pa tako i ja...Jednom u zivotu sam se toliko opekla da su mi jednostavno ostale posledice koje su mi se urezale u srce i dushu ali s vremenom sam polako preshla i preko toga...moram da priznam da je to bilo uz tvoju pomoc verovao ili ne mnogo si mi pomogao a to znash dobro i sam.....nisam dopustila da me sprecava ili da me slomi da opet nekoga zavolim iskreno celim srcem i svojom dushom.......znam da znash da ti nikada verovala nisam jer to sam ti govorila....sumnjala sam bila jako u tebe ali jednom prilikom kada sam neshto videla i procitala shvatila sam da nijedna tvoja rec nije bila lazna koja je bila upucena meni....a kada si mi govorio da me volish u to sam ti uvek voravala...znam da sam jako teshka osoba...to su mi mnogi rekli.....ali takva sam....kako bi bilo kada bi pocela svakome da verujem...izigravala sam da sam naivna ali takva nisam ni malo....znaj ti za mene nikada nisi bio svako vec si meni bio poseban i znacio si mi mnogo....znacish mi i dan danas i znacicesh mi zauvek.....trudicu se i bicu uporna da sve bude kao nekada.....nisam od onih koja tek tako lako dize ruke od nekoga koga voli i do koga mi je jako stalo....iskreno zao mi je jako zbog svega i shto sam znala da te iznerviram zbog nekih gluposti koje nemaju nikakvog znacenja....govorio si mi kako si ti moja najveca greshka ali pogreshio si mnogo jer si ti meni bio neshto jako lepo shto mi se u zivotu nikada nije dogodilo....vratio si mi bio osmeh na licu....doneo u mom zivotu mnogo radosti.....usrecio me na neki nacin....pokazao mi da opet mogu voleti i to jace nego ikada....... jesam tugovala i patila shto radim i dan danas al to je zato shto te volim najiskrenije shto nekoga i mogu voleti u svom zivotu....sa tobom mi je svaki dan bio predivan i uvek sam cekala kada cu te ugledati i zameniti koju rec.........mnogo mi znacish znaj to, nikada ti ni malo zla pozelela nisam jer sam zelela da budesh koliko toliko sretan i raspolozen i uvek nasmejan i veseo.........Ljubav koju sam pokushavala da ti pruzim u sushtini i neznam dali je dopirala do tebe ali nadam se da jeste jer svaka rec i sve shto sam uradila bilo je iz ljubavi jer te volim........mnogo mi je krivo zbog nekih stvari koje sam kad tako moram reci licno ja zeznula....ali veruj mi na rec necu se nikada predati shto se tebe tice NIKADA pa makar vecno sama ostala.......jednostavno toliko te volim da sam u stanju mnogo shta da uradim.....stvari koje nisam zelela ranije ali sada kad gledam sebe koliko mi je teshko bez tebe shvatila sam da cu neshto morati da uradim....da ti dokazem neke stvari.....ali samo naravno ako ti to budesh zeleo jer ja ti se necu nametati niti zelim da te smaram....znam da te nikada nisam smarala ali opet imala sam ponekad osecaj da sam bash dosadna...znam preterivala sam i sa nekim stvarima gde je bilo sa tvoje strane samo zezanje a ja to shvatala kao ozbiljno i onda su izbivale razne prepirke zbog gluposti....napadala te bezveze....a kad malo bolje pogledam stvari nisam to trebala ni ciniti jer znam koliko vredim....ti nemash pojma koliko te zelim i koliko te volim....ja mislim kada bi mi dopustio samo jedan deo od toga da ti pokazem ti nebih verovao da je moguce da te neko toliko moze voleti.........Nadala sam ti se svaki boziji dan i zelela sam da ojacam ovo shto vec dugo imamo.....zaljubila sam se u tebe kao u nikog ranije....iskreno nebih te menjala zbog nikog na ovome svetu....mnogi su hteli cak i da nas posvadjaju i rastave i shta sve ne.... ali ipak nije im uspelo....Mogli su izmishljati shta su god zeleli...znam u neke stvari si cak i poverovao ali opet mi je drago shto si imao poverenja u mene i da si mi verovao....jer ja tebe nikada slagala nisam uvezi icega.....znash jako dobro da sam uvek bila iskrena i to samo ne prema tebi vec i prema drugima koji to nisu ni malo zasluzili ali jednostavno takva sam.....uh koliko mi samo nedostajesh.....tvoj glas.....tvoji dodiri, koje sanjam nocima koje sam uvek zelela da osetim....eh da mogu samo jednom da budem u tvom zagrljaju pa i to bi mi bilo dovoljno........Neznam vishe ni sama shta da pishem i shta da kazem uvezi svega ovoga ali jedno cu samo reci : " VOLIM TE CELIM SRCEM I DUSHOM SHVATI TO MOLIM TE " jer to je istina........
Lajkuj ovaj stih:
 

Ne znam kako da pocnem

   (upisano: 19 Sep 10, 14:09) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ne znam kako da pocnem,jer se bojim pocetka,sedim zatvorena u sobi,placem,secam se svega.Kada rekla sam ti ja nikad nisam volela,tada shvatila sam da bih s tobom zivot provela…Sada shvatam da je sve u zivotu prolazno,sedim ovde sjebana jer sam prvu ljubav izgubila.I ne mogu da te gledam kako pored druge stojis,a najvise me boli to sto kazes da me volis.Znam reci ne znace,al’ reci me ubijaju.Ti kazes da ti znacim,a druge te imaju.Sanjam te,trazim te,kad vidim te nestajes,trazim trag svoje duse u ostacima mecave.Ja mislila sam nista nece moci da nas rastavi,i sve bih dala date vratim i lepse nastavim,seti se dlanova i dana kad smo mastali,jer kako smo se posle svega ovako rastali??!!Evo ovih dana hodam hodnicima maste,pa ti hodnici po nekad u nazad me vrate,u te noci,kasne sate,al’ zimska noc je duga,pa imam vremena da pusti se suza.Razmisljam o svemu,onome sto smo imali i nismo imali,o svemu sto smo prosli zajedno.Polse toliko prepreka,pali smo na najmanjoj...Pa ne znam sto ovo ja i dalje pisem,pa ne znam sto za tebe ja i dalje disem.I uzmi uporedi,mi nismo bili kao svi,i nije da ne vredi,dokazuje svaki red.Da ne trebam ovako,mozda svako u pravu je,ali meni jedino sa tobom tako bilo pravo je.I posle svega ja te cekam,al me ubija kad kazes da ima vremena,i posle svega ja te cekam to me ubija polako moj jedini!!!Tebe volela sam stvarno ko nijednog pre,ali ociglednom nam se ne da.Evo jos malo pa godina,a tebi za sve svejedno je.Zar sve ove godine,koje sam izgubila zbog tebe,tebi nista ne znace???Izgleda da ne...nemam vise snage,polako gubim svest,nadam se samo da ces i ti jednom da se osecas kao sada ja,nadam se...i posle svega,nemoj da me cimas...Mozda te volim jos uvek,ali ovako dalje ne mozemo...Ispuni mi zadnju zelju,poljubi me bar za kraj,nek ti moje usne kazu da jos te volim znaj!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Dva svjeta mi smo

   (upisano: 12 Sep 10, 12:52) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Jednog dana u novinama je osvanula prica da se djevojka bacila sa nebodera zbog voljenog mladica, prije smrti napisala mu je oprostajno pismo: "Dva svjeta mi smo, nikad skupa mogli biti nismo, kraj tebe sam se osecala kao ptica u letu, bio si mi sve na svijetu! Voljela sam svaki dio tebe i zbog toga proklinjala sebe. Pratila sam svaki korak tvoj i prizeljkivala da si samo moj, ali tebi je vaznija bila droga gledao si u nju kao u Boga. Voljela sam ocaj na tvom licu dok si svugdje sa sobom nosio spricu. Kolike sam noci proplakala moleci Boga da te izbavi iz pakla toga! Zbog tebe sam skoro ubila dok te druga pred mojim ocima ljubila! Svake noci u mislima su mi bile te tvoje smedje oci... Htela sam te preboljeti, htela sam te prestati voljeti, htela sam te zaboraviti pomocu pica, ali sam te opet osjecala u svakom djelu svoga bica. Cim sam te ugledala... smedja kosa, smedje oci... znala sam da bez tebe necu moci. Zbog tebe sam morala kroz pakao proci i do ove tacke doci. Bio si mi ljubav prva, a ja za tebe od ljubavi ni mrva. Nosila sam te u krvi, a sad ce s njom da se hrane crvi! Kad se vrate lastavice jata vise nece biti mojih ruku da se smjeste oko tvoga vrata. Molim te shvati, svu srecu zelim ti ja, ali ne zelim sama vise cekati sumorne zore, ovo je jedini izlaz iz ove nocne more! Znaj da te ne krivim za to sto sam te voljela a ti mene nisi. Samo te jedno molim... povremeno mi na grob donesi jedan cvijet, jer ipak si bio sav moj svijet!!!" - Nakon dva dana u novinama osvane prica: Na grobu djevojke nadjose les mrtvog mladica. Obitelj sto je donijela cvijece svojim mrtvim nasla ga je sa nozem u prsima. Kad je dosla policija, ustanovila mir, u njegovoj ruci nasla je krvav papir. " Ja sam volio tebe, al me ovaj zivot nepovratno sjebe. Gadim se sam sebi jer pravu ljubav nisam mogao pruziti tebi. A volio sam te, svjedok mi Bog, sad kad te nema kao da nemam nikoga svog. Gurao sam te stalno od sebe, jer nisam zelio unistiti tebe. Nisam htio da patis, a hiljadu puta sam pozelio da mi se vratis! Ljubav je kuja koja te na sve nacine sjebe, ljubav je ona guja koja te odvojila od mene... Ne zelim vise biti tuge i boli rob, jedna zelja mi je da s tobom djelim grob. U zoru kad mi srce prestane da lupa, kad nismo mogli za zivota, U SMRTI CEMO BITI SKUPA...
Lajkuj ovaj stih:
 

Lea i Martin

   (upisano: 10 Sep 10, 13:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Lea i Martin su se znali od 5-tog razreda osnovne skole.Otkad se znaju izmedju njih uvijek postoji "ono nesto"... Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole...kada su zajedno upisali opstu gimnaziju... Ta skola ih je zauvjek spojila...Njihovi roditelji,profesori prijatelji su prihvatili ovu prelijepu mladenacku ljubav iako su bili jako mladi... Lea i Martin su dane provodili zajedno ispunjavajuci ih poljubcima,zagrljajima i slatkim tajnama... Svaki trenutak proveden zajedno ih je zblizavao svakog dana sve vise... Jednog dana Lea se nije osecala dobro i mama je odvela doktoru na pregled.Njegov izraz lica nije ohrabrivao ni Leu ni njenu mamu.Doktor im je saopstio ruznu vest:Lea je imala tesku bolest srca i trebala je hitno transplataciju... Najveci problem je bio sto nije bilo donatora...Martin jedugo cekao Leu i kada je vidio onaku bledu znao je da nesto nije u redu...Lea ga je odvela na njihovo zajednicko mjesto i dok je prikrivala suze sve mu je ispricala.Martin je osjecao kao da mu se srusio cijeli svjet,imao je jaku potrebu da zaplace ali znao je da ne smije-znao je da mora biti jaci-radi svoje Lee... I tako su dani prolazili a Martin i Lea su svaki dan provodili zajedno...on se trudio da Lei udovolji u svemu mada je to nekad bilo nemoguce a Lea je pokusala da bude jaca od bolesti... Martin je znao da to sto radi nije dovoljno...Jednog dana Lea je primila poziv u kojem su joj rekli da su nasli donatora i da za 2 dana ima operaciju...Bila je presretna jer je to znacilo da ce za 2 dana biti zdrava i ponovo ce moci uzivati u svim carima zivota-zajedno sa Martinom...Kada mu je to rekla on je samo zagrlio kao da im je to prvi i poslednji put da se vide... Dva dana su brzo prosla i Lea je otisla na aerodrom a sa njom njeni roditelji,prijatelji i naravno MARTIN...Sa svima se pozdravila i obecala im da ih nece napustiti...Njen avion je skoro poleteo... Zadnje sto je Lea vidjela je bilo tuzno Martinovo lice... Operacija je prosla savrseno...Lea se polako oporavljala i nakon 3 dana je dobila dozvolu da se vrati kuci... Dok je cekala da joj aviom poleti jedino je mislila na Martina kako ce se opet videti mada je bila tuzna jer je svih tih dana nije nijednom nazvao... Roditeljima nije nista govorila a ni oni nisu njoj...Napokon je dosla u svoj radni grad!Bila je presretna... Gledala je kroz prozor i trazila Martina...Nije ga videla...Kada su sisli sa aviona, vec tuzna Lea,upita mamu:GDJE JE MARTIN?!-mama je blijedo pogleda i oci joj se napunise suzama... Lea je zapita sta joj je...A mama je kroz plac upita:ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO SRCE?!?!?!
Lajkuj ovaj stih:
 

Sada su ostala samo secanja

   (upisano: 08 Sep 10, 10:59) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sada su ostala samo secanja,uspomene koje nace da se obrisu,koje progone i bole. Pocelo je kao opklada,koju sam dobila,ali izgubila sam nesto mnogo vazno,svoje srce i veru u ljubav.Nisam znala da cu toliko da se zaljubim u njega,verujte mi da to nisam ni zelela.Samo sam zelela da pokazem da mogu da osvojim nekoga ko je 18 god. stariji od mene.I uspela sam.Kad je pao na moj sarm,dopustila sam sebi da uzivam u toj avanturi.Imao je u sebi nesto sto jednostavno oduzima dah,najlepsi osmeh na svetu,ali je imao i jos jednu devojku,za koju sam i ja znala.To mi nije smetalo u pocetku,uzivala sam u njemu,predavala mu se bez razmisljanja,verovala njegovim obecanjima i brzo ga zavolela kao nikog do sad,a onda ga napustila kada sam shvatila da me boli sto sam druga.Znala sam da me voli,ali ne dovoljno.Sada ga jos po nekada sretnem u prolazu,jer sam morala da se odselim,da pobegnem od njega,ili od sebe,sada vise nisam sigurna.Jos se po nekada vratim na kratko da posetim sva mesta gde smo bili srecni i da vidim njegove zelene oci,koje se sada sve redje smeju.Znam da je nikada ne bi ostavio zbog mene,kraj nje je imao sigurnost,a samnom samo tinejdzersku zaljubljenost,plasio se mojih godina.Bilo je prelepo imati oazu u njegovom srcu,uzivati u njegovom zagrljaju,ali sada je sve to daleko,kao i on,kilometrima,a ja sam sa sobom ponela ovo srce koje nosi njegovo ime i uspomene. Mozda samo nisam znala da se borim za ljubav,a mozda sam znala da je to veza bez buducnosti.Ne znam.Znam samo da nikoga necu voleti kao njega i gde god da odem od sebe necu pobeci i od ove ljubavi koja se vec godinama ne gasi.On je sa njom,a ja ostajem sa uspomenama na njega,sa uspomenama na nas. Odlazim,a volim te....
Lajkuj ovaj stih:
 

Volela je drogu mozda i mene

   (upisano: 07 Sep 10, 12:14) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bilo je decembarsko jutro, hladno, sumorno i sa pahuljama na prozorima.Gledao sam moju Sofiju kako spava i milovao je po kosi, bila je poput andjela...poljubio sam je na njen slatki nosic i rekao:” Budi se spavalice”...otvorila je svoje okice i protegnula se.""Dobro jutro voljeni moj""...poljubila me i ustala koracajuci prema kupatilu,ostao sam u kupatilu gledajuci je,.Imala je divne obline,i dobar ten.Kosu dugu,kao lan.-“Srce,jesi mi spremio kafu”...cuo sam je dok se umivala...ustao sam, otisao u kupatilo i zagrlio je oko struka nezno je ljubeci po njenim golim ledjima...Znao sam da su nam to poslednji dani jer je studirala u Sarajevu tako da bi se vidjali samo 2-3 puta u mesecu, sto meni nije bilo dovoljno, uopste.Pomisao da ce se vec sutra vratiti u Sarajevo i da se moram rastati od nje jedno dve do tri nedelje ubijala me nacisto….!!! ..... ”Volim te” govorila mi je...verovao sam joj sve do tad, a onda…..Proveli smo dan u krevetu,a onda negde predvece ona je pocela pakovati svoj kofer.Bio sam tuzan,kao da mi se sve rusi preda mnom.Otisla je...nisam to mogao zamisliti,zivot bez nje...vise puta sam joj nudio brak,ali htela je zavrsiti svoje studije.Zvao sam je i culi smo se skoro svaki dan.Moj najbolji drug je studirao sa njom takodje,i javljao mi je da je vidja i da nema nikoga u Beogradu.i da kad izlazi,izadje samo sa drugaricama.Zvonio mi je telefon,bio je sakriven broj...mislio sam da je ona,ali nije...bio je to Stevan koji mi je rekao: ,,E brate sta ima,zovem te samo da ti kazem da sam sada video Sofiju sa nekim frajerom u nekom autu.Nazvao sam je istog trenutka,ne cekajuci da Stevan zavrsi svoj razgovor,ali nije mi se javljala...zasto mi je to uradila?Da li jedna osoba moze povrediti tako surovo nekog?Tesio sam se,misleci da joj je mozda neki drug...zvao sam je ceo dan i celu noc,ali od odgovora nista...slao sam poruke da se javi i dalje nista...sve do jednog dana...Bio sam ocajan i nisam zeleo nikoga da vidim.Po prvi put u svome zivotu patio sam zbog jedne devojke...srce mi se lomilo...Stiglo mi je pismo,bilo je od nje.Pisalo je sledece: VOLJENI MOJ, PISEM TI ZADNJI PUT...ZELIM DA ZNAS DA JE MEDJU NAMA KRAJ,TI NE MOZES NISTA DA MI PRUZIS.JA SAM SRECNA OVDE I NE NAMERAVAM DA SE VRACAM TAMO!!!UPOZNALA SAM ALEXA,ON JE SVE STO SAM TRAZILA,ONO STO MI TI NIKAD NISI PRUZAO...NE,NE PRICAM O LJUBAVI,TO SAM UVEK IMALA OD TEBE,ALI NISTA VISE...A OD LJUBAVI SE NE ZIVI DRAGI...ZATO SVE NAJBOLJE U DALJEM ZIVOTU I >ZBOGOM<"" Plakao sam kao dete,i brisao suze,nisam mogao shvatiti kako da toliko patim zbog jedne devojke.tesio sam se, da ipak ona to nije mislila ozbiljno.Stevan me je nazvao nedelju dana nakon naseg zadnjeg razgovora,rekao mi je da je vidja po lokalima u losem drustvu i da se DROGIRA...a da je drogom snabdeva upravo Alex.Inace Alex je bio Rus,Imao je puno problema bas zbog droge,pa je pobegao u Beograd.Nisam mogao verovati...Bio sam razocaran i postavljao sebi milion pitanja,i cak osudjivao sebe zasto sam je pustio da ode...2 meseca kasnije,Stevan je dosao do mene i doneo mi pismo...pisalo je: VOLJENI MOJ,POSTO MI NIJE JOS DUGO OSTALO OD ZIVOTA ZELIM TI RECI DA SAM TE VOLELA,DA TE VOLIM I DA CU TE VOLETI I NA DRUGOM SVETU...ZAO MI JE STO TI NISAM MOGLA PRUZITI NISTA OSIM NASIH LEPO PROVEDENIH TRENUTAKA,ALI SADA JE VEC KASNO DA SE SVE VRATI UNAZAD.MENE JE SAD JEDNA JACA SILA UZELA U SVOJE RUKE-DROGA!!!POSTALA SAM ZAVISNA,I NE ZELIM DA ME VISE IKADA VIDIS OVAKVU...A KAKO NI JA TEBE NE MOGU VIDETI...OSTALO MI JE JEDNO RESENJE...SMRT!TAKO VISE NECU PATITI,A I SKRATICU SEBI MUKE---VOLJENI BUDI MAKAR TI DOBRO KAD JA NISAM MOGLA.ZAUVEK TVOJA....SOFIJA! Kad se Stevan vratio u Beograd javio mi je da nje vise nema i da su je nasli na ulici mrtvu.Nisam mogao to izdrzati.u nasoj sobi video sam samo njen lik,kao da me je zvala da dodjem kod nje...da je pratim na onome svetu...to sam i uradio...otisao sam na njen grob i zavrsio sa svojim zivotom...bez nje mi ne vredi ziveti...
Lajkuj ovaj stih:
 

Tesko je jos uvek

   (upisano: 06 Sep 10, 11:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
.Sjela je po ko zna koji put na onu njihovu klupicu u parkicu gdje su se uvijek nalazili....suza je krenula...tesko je jos uvijek, a davno je to bilo...ili ipak nije..... Upoznali su se kad joj je bilo 16, zapravo kao da su se znali oduvijek. Bio je visok, crn, simpatican i imao je one crne, velike oci koje se pamte-zauvijek. Proslo je godinu dana njihove veze koja je bila skoro bez mana. Ipak savrsenstvo ne postoji, ali ovo njihovo bilo je blizu toga. Vidali su se svakog dana, najcesce bi se nasli na onoj maloj klupici u parkicu, a tek bi kasnije otisli negdje drugdje. Prirasla im je srcu, pa ipak su se kod nje prvi put upoznali. Taj dan javio joj je da ne moze doci prije 8 navecer jer mora obaviti nesto s prijateljem. Rekao joj je kao i uvijek: „Volim te mala, znas“, i poklopio. Oko 3 vratila se iz skole i sjela pred televizor dok joj se grijao rucak. Bip, bip...culi su se zvukovi mikrovalne. Rucak je gotov. Uzela je tanjur i krenula prema stolu. Bam! Tanjur joj je pao. Stala je kao ukipljena, preplavio ju je cudan osjecaj, praznina.... Osjecaj nemoci..... „Nesto mu se dogodilo.........Ma nije“- tjesila se. Sigurno je pogrijesila. Pokupila je ostatke tanjura i sjela. Nije mogla misliti. Uzela je mobitel u ruku utipkala njegov broj-naravno da ga je znala napamet. „Korisinik je iskljucio mobilni telefon“, govorio je neumorno onaj naporni glas vec 6. put. Nemoguce. Pa on ga uvijek ima upaljenog. Ma vjerojatno mu se baterija istrosila. 5 sati je, a od njega ni glasa. Zvono na vratima-skocila je. Od kad je dosla kuci nije ni takla knjigu, a sutra pise povijest. Na vratima njegovi starci. Samo su je pogledali i znala je. „Srce, njega....njega vise nema“, odzvanjale su joj te rijeci u glavi kada se budila na krevetu. Onesvjestila se. Pa kako, zasto, ma nije moguce. Oko pola 4 on i prijatelj vozili su se kuci i na Ljubljanskoj je na njih naletio pijani vozac koji nije vidio da je na semaforu crveno svijetlo. Dva mlada zivota otisla su u nepovrat. ....... Jos i danas, nakon 2 godine kada prode pored one iste, male klupice, srce zastane, a suza potekne. Bio joj je sve, a lijepo su joj govorili-nemoj da ti netko bude sve jer kada izgubis tu osobu onda izgubis sve i ostaje nista.....ali kako je mogla odoljeti njemu, kako je mogla da joj ne postane sve kad je i ona njemu bila sve. Ostaje samo nada da ce jednom moci krenuti dalje. Ne da ga preboli, ne to nikad nece moci, pa ipak je on bio njena prva prava i velika ljubav. A samo je tako nestao......tako brzo i u nepovrat....Jos i danas sjeca se njegovih zadnjih rijeci koje je tako voljela, ali ne vise od njega. „Volim te mala, znas“.......
Lajkuj ovaj stih:
 

Otkako sam spoznala ljubav

   (upisano: 05 Sep 10, 14:09) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Umela sam da cenim prijateljstvo, poslovne saradnike, drugarice, ali ne i muškarce. Nije me stid da priznam da sam bila pravi monstrum koji je u jačem polu video samo potencijalne žrtve. Drugačija osoba postala sam zbog ljubavi prema Gvozdenu, svom novom direktoru - Ljubomora je prokletstvo - rekla sam bivšem dečku Ivanu u trenutku kda sam ga ostavila. Bila je to jedna od fraza koje sam često ponavljala. Izgovarajući ove reči, više sam uživala u tome kako one zvuče nego što sam razmišljala o njihovom pravom značenju. Ipak, poznavala sam taj osećaj i znala sam da ne želim da gubim vreme pored bolesno ljubomornog muškarca. I, ostavila sam ga. Divila sam se sebi što sam se lako oslobodila Ivana i njegove ljubomore. Među nama je zauvek gotovo: "zbogom" i "nemoj da mi dosađuješ, okani me se"... Kao da ništa nije moglo da bude lakše od toga. Volela sam ga u početku, a onda je ljubomorom i scenama ubio moju ljubav. Pratio me je, ispitivao, optuživao da se viđam sa svakim muškarcem koga znam, ili se bar meni činilo da je tako bilo. Sada sam svesna činjenice da je većina ovih optužbi proizvod moje mašte. Zapravo, prestala sam da ga volim i tražila sam opravdanje da ga ostavim. Uobražena kakva sam bila, nisam mogla da dozvolim da mene krive za prekid veze, krivac je morao da bude on. Tako sam sebe ubedila da je neophodno reći zbogom jer je bilo jasno da ostavljam paranoičnog čoveka koji ljubav izjednačava sa posedovanjem. Na meti mladih udvarača Posle raskida sa Ivanom nije mi trebalo mnogo vremena da se povratim i oporavim od života pod stalnom prismotrom - tako sam gledala na vreme provedeno sa njim. Pošto ga više nisam volela, nije bilo patnje ni suza. Prijateljice i poznanice, kako bliske tako i one koje sam površno znala, raspitivale su se o našem nedavnom raskidu, a ja sam kao papagaj ponavljala priču o "posesivnom jadniku kome ne treba devojka nego robinja". Znam da sam preterivala nepravedno dodajući izmišljene detalje koji, zapravo, nisu bili sasvim izmišljeni jer sam ih videla negde "između redova". Moje priče bile su tako uverljive da sam i sebe ubedila u njihovu istinitost. Odlučna da proslavim početak novog života, počastila sam sebe krstarenjem po grčkim ostrvima potrošivši pri tom sve ono što mi je testamentom ostavila tetka koju sam jedva poznavala, a ipak me je volela dovoljno da mi ostavi lepu svotu. Krstarenje je bilo božanstveno, uživala sam u čarima bezbrižnog letovanja. Bila sam sama, bez pratnje, pa je često oko mene bilo mladih udvarača. Ovo mi je, kako sam tada mislila, zapravo podizalo cenu pokazujući koliko sam neodoljiva. Kada sad razmislim o tome, sigurna sam da su mi prilazili više iz dosade, a ja sam se tada osećala važnom gledajući sa visine na sve oko sebe. Među potencijalnim Ivanovim "naslednicima" odabrala sam Dejana ali sam se ipak pobrinula za to da na osvajačkom putu naiđe na poneku prepreku. Bio je moj, znala sam to, ulovljen u mrežu, ali morao je bar malo da se pomuči. Nisam ja bilo ko, treba da zna da mene nije lako obrlatiti - gordo sam mislila. Dejan je imao kestenjaste oči, jake obrve i telo koje je savršeno izgledalo - vitko ali ne preterano atletski oblikovano. Očigledno nije imao dovoljno vremena da bi ga traćio u teretani. Odmah sam zaključila da je bogat, da ima stila i da zna kako da udovolji devojci. Ubrzo sam saznala da je menadžer u jednoj poznatoj firmi, da nije oženjen i da je pošao na krstarenje upravo zato da bi se pošteno odmorio. Flert sa mnom predstavljao mu je izazov, ali nije planirao ozbiljnu vezu. Shvatila sam to iz njegove priče, naime, nijednom nije spomenuo mogućnost da se sretnemo posle krstarenja, kada se vratimo u svoju zemlju, ali nisam marila za njegove reči; verovala sam da sam toliko privlačna i neodoljiva da nikada neće moći da me ostavi. Šetala sam Dejana po grčkim restoranima i plažama kao trofej, šepurila sam se i zamišljala da me svi zadivljeno gledaju. Ako bi mi se desilo da naslutim prezir u nečijim očima, smejala sam mu se nazivajući ga ljubomorom. - Vidiš, mala, tako se to radi - nadmeno sam svojoj novostečenoj prijateljici, takođe turisti na krstarenju, pokazivala zlatni lančić koji mi je Dejan poklonio. - Dobiću još nekoliko ovakvih stvarčica, a onda idem dalje, u lov na "krupnu divljač". Baš sam bila glupa što sam gubila vreme sa Ivanom... A bio je ljubomorna budala. Moraš, mala, da podigneš sebi cenu i da se ne spuštaš ispod toga - izgovarala sam ove besmislice zaboravljajući da postoji samo jedna kategorija žena koja za sebe odredi cenu i predaje se tek onda kada se nadoknada spusti na sto. - Ali, zar ne voliš Dejana? - Ma daj, ne pričaj gluposti, ljubav je za gubitnike - rekla sam odmahujući glavom. Poigravala sam se njegovim emocijama Zaista, nisam volela Dejana ali sam uživala u svemu što mi je pružao. On se, međutim, zaljubio u mene a tome je najviše doprinela moja prvoklasna gluma. Za ulogu mazne i zaljubljene žene mogla sam "Oskara" da dobijem - da se radilo o filmu, a ne o pravom životu. Iako mi je na početku veze iskreno rekao da mu naš flert predstavlja samo letnju avanturu, nije se završilo kada smo uplovili u Pirej, naprotiv, bio je inicijator naših susreta u domovini. Svesno sam se poigravala njegovim emocijama izvlačeći korist u svakoj prilici. Dejan mi je pomogao, zaposlio me je kao direktorovu sekretaricu u preduzeću u kojem je radio, kupovao mi je odeću, nakit i izvodio me je na ekskluzivna mesta. Savest me nikada nije grizla ili bar nisam dozvoljavala da ona dopre do moje svesti. Mislila sam sve najbolje o sebi. Mlada, lepa, pametna, prema sopstvenoj filozofiji imala sam pravo da uzmem ono što je najbolje. Naravno, to što sam tada smatrala najboljim bilo je daleko od pravih vrednosti koje čine život. - Lepotice, da samo znaš koliko te volim - šaputao mi je Dejan u intimnim trenucima. - Ne bih podneo da te izgubim. - Nećeš me izgubiti - odgovorila sam ne razmišljajući. Ništa mi te reči nisu značile, bio je to refleksni odgovor bez dubine i iskrenosti. - Obećavaš? - pitao me je pun nade i poverenja u moju iskrenost. - Da! - prenemagala sam se glumeći zaljubljenu devojčicu. Ipak, obećanje sam prekršila. Osam meseci nakon što sam se zaposlila moja firma je dobila novog direktora. Kao sekretarica bivšeg rukovodioca trebalo je i ja da odem. Ipak, zahvaljujući Dejanovoj intervenciji, ostala sam na istom radnom mestu. Novom direktoru Gvozdenu Jovčeviću bilo je četrdesetak godina, imao je prosedu kosu i oštar pogled. Procenila sam da je moćniji od Dejana, da uz njega mogu više da napredujem i bolje da živim, pa sam počela da mu se nabacujem. Naravno, u tim trenucima nisam razmišljala o njegovom karakteru, bilo mi je važno samo ono što sam shvatila da može da mi pruži. Koristila sam sve svoje fizičke atribute, kao i golicave i slatke reči da Gvozdenu dam do znanja da sam mu na raspolaganju. On je, međutim, ostao hladnokrvan što je u meni podsticalo sve veću zainteresovanost. Novi direktor - Svaki muškarac može da bude moj samo ako ja to hoću. Gvozden će mi biti lak plen, gotov je, samo to treba da shvati - hvalisala sam se pred prijateljicama pretvarajući se da ne primećujem da one prevrću očima. Bila sam dobra i odana drugarica, zato me nisu napustile, ali danas sam sigurna da ih je moj stav prema muškarcima izuzetno nervirao iako mi to nikada nisu u lice kazale. Možda zato što se činilo da je neosvojiv jer nije reagovao na moje "signale", a možda zbog njegovog pogleda, tek, Gvozden mi se uvukao pod kožu. Osim toga, potreba da ga zavedem prisilila me je da ga bolje upoznam i da pokušam da ga pridobijem uzimajući u obzir njegove emocije. Kao rezultat čeprkanja po njegovoj ličnosti, saznala sam da je, između ostalog, nežan, pažljiv, human i veoma pošten. Zatim se dogodilo nešto što nisam očekivala ni u snovima - zaljubila sam se u njega. Ludovala sam za Gvozdenom ceneći ga više nego Dejana koji me je obožavao i sa kojim sam već dugo bila u vezi. Iako je posumnjao u to da se sa mnom nešto čudno dešava, Dejan nije glasno preda mnom komentarisao. U svojoj sebičnosti i nepromišljenosti nastavila sam da se zabavljam sa njim ne želeći da ostanem sama. Čuvala sam Dejana za svaki slučaj ali nadajući se da ću osvojiti Gvozdena. Prošlo je nekoliko meseci, ništa se nije promenilo i osećala sam da neću moći tako da nastavim. Sve više sam se zaljubljivala u Gvozdena a vreme provedeno sa Dejanom nije mi prijalo, ponajviše zbog griže savesti koja je postajala sve jača. Trpela sam Dejanove poljupce i često bih sebe uhvatila kako u njegovom zagrljaju razmišljam o Gvozdenu. Na kraju mi je postalo nevažno da li ću materijalno profitirati, više nije bila presudna finansijska već emotivna strana. Osim toga, odnekud je "provirilo" i moje poštenje. Osećala sam da više ne mogu da zavaravam Dejana i postala sam svesna činjenice koliko sam se ružno ponela prema njemu. Ostavila sam ga objasnivši mu da ga više ne volim. Dejan je teško podneo raskid. Molio me je da ga ne ostavljam obećavajući da će učiniti sve samo da ga opet zavolim. Koliko god da sam bila okrutna prema njemu, nisam imala srca da mu priznam da ga nikada nisam volela, što znači da je nemoguće da ga ponovo zavolim. Posle raskida sa Dejanom i dalje sam pokušavala da prokrčim put do Gvozdenovog srca. On je, nažalost, ostao moj neostvareni san. Jednog popodneva otvoreno mi je rekao da su moje šanse - nikakve. - Gorice, vi ste mlada i lepa devojka, nemojte da gubite vreme na mene. - Ali... ja vas volim. - Nemojte pogrešno da me razumete, vi ste veoma poželjni, ali ja sam oženjen i volim svoju ženu i decu. Ne zanimaju me veze van braka. - Biću sve što želite, nikada neću tražiti da ostavite ženu. Ona nikada neće saznati za mene. Molim vas, ne ubijajte mi nadu! - Vi me ne razumete, ne zanima me niko osim moje supruge. Volim je i nikada je neću prevariti. Razumete li? Volim je! Moje žrtve Briznula sam u plač posle ovog kratkog, ali za moje srce ubojitog, razgovora. Svakako mi je održao pravu lekciju o ljubavi. Dugo mi je trebalo da se povratim od ovog ljubavnog neuspeha, ne zato što je bila povređena moja sujeta nego zato što su bila povređena moja osećanja. Iako sam bila ranjena, o Gvozdenu nijednu ružnu reč nikome nisam rekla. Opravdavala sam njegov stav i uvek sam pozitivno ocenjivala njegove postupke. Moje poštovanje prema Gvozdenu bilo je toliko da sam uspela da savladam svoja osećanja i nastavim da radim lagano gradeći prijateljski odnos sa njim. Prijateljice su bile veoma iznenađene promenom u mom ponašanju. Govorile su mi da sam postala ona nekadašnja objašnjavajući da se sećaju da sam se baš tako ponašala na početku veze sa Ivanom. Prisetila sam se svojih ranijih veza shvativši da su moje emocije uvek diktirale odnos prema muškarcima. Ako sam ih volela, bila sam dobra i nežna prema njima. U tim slučajevima jedino je srce bilo moj putokaz. S druge strane, kada nisam bila zaljubljena, pretvarala sam se u monstruma koji u muškarcima vidi samo potencijalne žrtve. Ove dve strane moje ličnosti bile su toliko snažne da su jedna drugu isključivale, a moj um pomućivale do te mere da nisam mogla da se kontrolišem. Shvativši da je ovakvo ponašanje neprimereno odrasloj osobi, odlučila sam da se promenim. Evo, prošlo je godinu dana od početka moje "tihe metamorfoze". naravno da nisam "nova, promenjena osoba", ali borim se sa sobom. Kada mi se ukaže prilika da od nekog muškarca izvučem korist, neke sile kao da me vuku i teraju da to učinim, i ponekad me gotovo nadvladaju. Ipak, mnogo više nego ranije, odupirem se takvim nagonima i trudim se da postanem bolja. Nadam se da će se uskoro pojaviti neki novi Gvozden u mom životu i da ću postati dobra i plemenita žena - zauvek.
Lajkuj ovaj stih:
 

Detinjasti postupak

   (upisano: 04 Sep 10, 08:15) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dimitrosa sam upoznala slučajno, surfujući na netu. Naša interesovanja bila su slična i često smo "razgovarali" saznavajući tako sve više podataka jedno o drugom. Pošto sam se detinjasto ponela poslavši Jasminu da na prvom sastanku s njim glumi mene, bila sam nesrećna i utučena. I, priznala sam mu to. Poverovala sam da je među nama sve završeno, ali pronašao je način da ipak budemo zajedno. Ne znam zašto, ali nikada me nije posebno zanimao prestonički noćni život iako sam imala sasvim pristojno društvo sa kojim sam provodila mnogo vremena, zajedno smo odlazili na more, u bioskope, pozorište, na književne večeri, koncerte... Svi iz mog društva odlazili su s vremena na vreme na "tulume" uz obaveznu konzumaciju alkohola, duvanskog dima i neverovatnog repertoara pevaljke u mini suknjici, ali mene nikako nisu uspeli da animiraju za takvu vrstu zabave. Prvo, alkohol ne podnosim, dim još manje, a za neartikulisano zavijanje još uvek neafirmisane buduće zvezde naše estrade zaista nemam ni volje ni živaca. Zato, umesto da idem u "život", najradije sam birala druženje sa grčkim mitovima ili romansiranim istorijskim likovima. Jasmina, sa kojom se družim od prvog osnovne, nije krila da ne razume moju sklonost ka, kako reče, "buđavoj istoriji koja to nije", i sigurna sam da joj je svaki put bilo drago kada svojim nenadanim dolaskom prekine moje putovanje u prošlost. - Milice, da li stvarno misliš da će ti to nekada u životu zatrebati? Pobogu, kome je još važno kako se zvao grčki bog rata ili koga je Hera rodila a ko joj je pastorak?! I ko mari za Zevsove nebrojene preljube? Osvrni se malo oko sebe, već ti je dvadeset pet godina, a još nisi ostvarila pravu vezu. Pomisliš li ti ikada na udaju? Jasmininu omiljenu tiradu nikada nisam prekidala, puštala sam je da je po hiljaditi put izgovori do kraja a onda smo se, uz kaficu, dogovarale o našim uobičajenim aktivnostima. Opsednutost internetom Umesto istorije, čudnim sticajem okolnosti upisala sam i završila informatiku i tog leta bila sam u potrazi za odgovarajućim poslom. S obzirom na to da su moji roditelji sasvim pristojno materijalno potkovani, ali ne zahvaljujući njihovom radu i trudu nego nasledstvu od prethodnih, vrednih generacija naše porodice, nisam bila u grču zbog zaposlenja i zato sam koristila taj predah da se posvetim svom omiljenom štivu, ali i "igrački" koju sam od tate dobila na poklon za dvadeseti rođendan. "Pentium trojka" sasvim je zadovoljavao moje potrebe i u međuvremenu sam se baš zarazila surfovanjem po internetu. Jasmina je bila potpuno nezainteresovana za taj oblik zabave ali, kada sam joj pokazala kakve se sve mogućnosti nude, izvesno kratko vreme gnjavila me je da je ponešto naučim, međutim, kao i obično, njena pažnja mogla je da se zadrži na nečemu najduže nekoliko dana i onda je rapidno počela da pada. Kada sam završila studije, moja opsesija internetom počela je da dobija razmere elementarne nepogode. Svaki trenutak koristila sam da se konektujem i pronalazim brdo novih informacija kojima sam utaživala žeđ za nečim novim, nepoznatim. U nekoliko navrata stidljivo sam se uključila u internet diskusije sa mladim ljudima iz celog sveta, naravno na teme koje su me zanimale. Posle žešćeg "okršaja" sa jednim Grkom oko čuvene Atlantide, počeli smo sve češće da "razgovaramo". Priznajem, prijalo mi je da razmenjujem mišljenje sa nekim koga sam doživljavala kao sebi ravnog i naši učestali kontakti dugo su bili na "akademskom" nivou, sve do trenutka kada mi je na ekranu zasvetlelo Dimitrosovo pitanje: - Milice, koliko ti je godina? Istog trena, ne razmišljajući, ukucala sam cifru, a onda dodala: - Zašto? - Očekivao sam da si mnogo starija, a sada sam baš prijatno iznenađen činjenicom da neko tako mlad dobro poznaje istoriju i mitologiju moga naroda. Laskalo mi je to, priznajem, i, što da ne, pitala sam i ja njega koliko mu je godina. - Trideset četiri, ali s obzirom na to da radim sa mladim ljudima, osećem se mlađim. Tako je počelo... Svakodnevno smo Dimitros i ja "ćaskali" posredstvom svojih kompjutera, nekada i dva-tri puta dnevno. Čudno je to, uvek sam tu vrstu komunikacije smatrala nekako otuđenom, nestvarnom, ali ispostavilo se da sam posle izvesnog vremena počela da zamišljam kako on izgleda, kako se ponaša, kako reaguje... Osetila sam da je i on pomalo zainteresovan za mene ali se nisam usuđivala da se otvorim, nego sam na njegova pitanja lične prirode odgovarala neutralno, koliko je to bilo moguće. - Ti nisi normalna, taj Grk ti je baš okrenuo pamet, samo o njemu pričaš! - ljutito je gunđala Jasmina posle bezuspešnih pokušaja da me nagovori da izađemo. - Zatvorila si se u četiri zida kao da su ti svrake mozak popile. Hej, devojko, sva si požutela, ne vidiš ni sunca ni meseca! Ako misliš da ću te takvu gledati, grdno se varaš. Razgovaraću sa tvojom mamom, ovo više ovako ne može! Naravno, ćutke sam otrpela njenu galamu. Prošli su meseci kada mi je, iznenada, na mejl stigla fotografija. Dimitros na Akropolju. Srce mi je brže zaigralo jer mi se sa ekrana smešilo markantno tamnoputo lice čoveka koga sam, kako mi se činilo, već dobro upoznala ali me je zaprepastila činjenica da sam ga gotovo tako zamišljala. Pošto nije bilo nikakve poruke, pretpostavila sam da se i od mene očekuje isto. Zato sam pronašla jednu zajedničku fotografiju sa Jasminom i namerno, bez objašnjenja ko je ko, poslala sam je. Najava dolaska Moj internet poznanik javio se vać sutradan uz komentar: - Ne znam koja si od ove dve devojke ti ali, pošto dolazim na jedan dan poslom u Beograd krajem maja, nadam se da ćemo se upoznati. Javiću ti se telefonom čim stignem. Nadam se da nećeš biti zauzeta. Uhvatila me je užasna panika. Šta sad? Šta ako se nada da je Jasmina devojka sa kojom svakodnevno komunicira? Šta ako bude razočaran što sam to ja? Priznajem, Jasmina je mnogo atraktivnija od mene, mnogo više polaže na svoj izgled, uvek prati modna dešavanja, jednom rečju, ona ume sa muškarcima, za razliku od mene. Odmah sam je nazvala i, kako sam joj delovala usplahireno, dotrčala je i s vrata počela: - Znala sam da će nešto krenuti naopako. Šta je sad? - Jasmina, molim te da me saslušaš. Dimitros za nekoliko dana dolazi u Beograd i želi da se sretnemo. Pošto sam mu poslala našu zajedničku fotografiju, plašim se da misli da si ti, zapravo, ja. I... plašim se da će se razočarati kada vidi mene, pa te molim da me zameniš. - Ti si potpuno luda! Zar misliš da tip neće provaliti da ja nisam osoba sa kojom je sve ove mesece razmenjivao umne, visokoprane misli? Osim toga, moje znanje engleskog je na nivou srednjoškolskog, što znači nikakvo. Ne pada mi na pamet da se blamiram pred tipom zato što si ti ko zna šta utripovala! Ipak, nisam odustajala jer sam znala da Jasminu treba dobro pritisnuti i pristaće na sve što od nje očekujem. Konačno je prihvatila da me zameni, ali uz uslov da to bude samo jedan susret. Dimitros se javio telefonom prvog radnog dana sledeće nedelje. Dogovorili smo se da se nađemo kasno popodne u bašti hotela "Moskva" jer je tamo odseo. Odmah sam nazvala Jasminu zamolivši je da se pripremi. Bila sam zadivljena kada sam je videla, činilo mi se da nikada nije tako dobro izgledala. Sa strepnjom sam je ispratila sve vreme joj dajući uputstva na koji način da izbegne teme koje bi je mogle odati. Sastanak s Dimitrosom Ništa nije moglo da mi skrene misli sa Jasmininog i Dimitrosovog susreta. Iako sam pokušavala da se zabavim nečim, uhvatila sam sebe da nervozno šetam po stanu i svaki čas bacam pogled na sat. Vreme se sporo vuklo, činilo mi se da je prošla godina pre nego što je Jasmina uletela u moju sobu. Bila je raspoložena, razgovorljiva i jedva je čekala da mi sve ispriča. - Pobogu, ni sanjala nisam da je tip tako zgodan i šarmantan. Nije mi trebalo mnogo da iz malog mozga izvučem zaboravljene fraze engleskog jezika i sasvim zadovoljavajuće smo komunicirali. Pravi je laf. Otišli smo na večeru u "Staru trešnju", plesali smo, smejali se, jednom rečju, sjajno smo se zabavljali. U stvari, trebalo bi da ti se zahvalim što sam se ovako dobro provela. I, znaš, Milice, ovo ti se možda neće dopasti, ali dogovorili smo se da za tri nedelje otputujem kod njega u Atinu da mi pokaže sve ono o čemu ste vas dvoje raspredali u prepisci. Prosto nisam mogla da odolim kada me je pozvao. Nadam se da se ne ljutiš. Pa, nisam ja kriva što ti nisi htela da se vidiš sa čovekom! Bila je u pravu. Šta sam mogla da očekujem poslavši prelepu Jasminu u naručje mladiću koji mi se, to sam tek sad shvatila, veoma dopao. Nisam imala pravo da se ljutim na nju, ali ipak mi se želudac nekontrolisano stisnuo u čvor. Šta sad? Na to pitanje nisam mogla da odgovorim i odlučila sam da sve prepustim vremenu. Sutradan sam od "svog" Grka dobila poruku: - Bilo mi je divno sa tobom, očekujem te, kako smo se dogovorili, u mom gradu. Kako nisam znala šta da mu odgovorim, nepomično sam buljila u ekran, nesposobna da ukucam jedno jedino slovo. Prošlo je nekoliko munuta i stigla je nova poruka: - Šta se dešava, Milice, vidim da si na liniji ali nećeš da pričaš sa mnom. Gde sam pogrešio? Odlučila sam da odmah prekinem ovu šaradu i impulsivno sam mu odgovorila: - Nisi ti pogrešio, ja sam. Prvo, moram da ti se izvinim što sam bila nepoštena prema tebi. Nisi se sreo sa mnom nego sa mojom prijateljicom Jasminom. Zaista ne znam šta mi je bilo, pomislila sam da ti se sasvim sigurno ona dopala na fotografiji i zamolila sam je da se nađe sa tobom umesto mene. Znam da je to bilo detinjasto, ali pošto ste se ti i Jasmina tako lepo proveli i pošto ćete se uskoro sresti i u Atini, ne želim da kvarim vaš odnos i iskreno se nadam da će vam opet biti lepo. Nije bilo odgovora. Sada je Dimitros verovatno zbunjeno gledao u ekran i ko zna šta je mislio o meni. Rezignirano sam isključila kompjuter i pošla u šetnju kejom. Šta sam uradila? Zašto mi je sve ovo trebalo? Sledećih nekoliko dana uzalud sam proveravala svoje poruke, nijedna nije bila od Dimitrosa. Dakle, normalan, odrastao čovek naljutio se zbog infantilnog poigravanja dve Beograđanke sa njim. Očekivala sam da mi se bar Jasmina javi sa vestima, ali ni nje nije bilo, a ja se nisam usuđivala da je nazovem. Poslovna ponuda Nedelju dana kasnije mama mi je rekla da sam dobila poziv za razgovor u vezi sa poslom. Kako, pitala sam se kada nigde nisam konkurisala, bar ne u poslednjih nekoliko meseci. Ali, dobro, možda je u pitanju neka firma u koju sam se ranije prijavila a nije dovoljno ažurna ili im je upravo sada potreban neko mog profila. Međutim, kada sam videla naziv firme, nikako nisam mogla da se setim da sam pokušala da kod njih dobijem posao. Bavili su se prodajom kompjutera i verovatno bih im sasvim odgovarala bar u delu kada je potrebno kupcu objasniti sve mogućnosti određenog programa. Još jedna stvar me je iznenadila: ko ozbiljan zakazuje razgovor sa kandidatom u pet popodne? Ipak, radoznalost me je prisilila na to da se pojavim. Doterana najbolje što sam umela, prijavila sam se na portirnici odakle su me uputili na treći sprat, kod gospodina Pavića. Mlađa, uglađena sekretarica objasnila mi je uz izvinjenje da je potrebno da sačekam kratko vreme da gospodin Pavić obavi razgovor sa svojim inostranim partnerom i da ću odmah zatim biti primljena. Nisam bila nervozna zato što nisam bogzna šta očekivala i, kao što sam već rekla, došla sam više iz radoznalosti. Posle kratkog telefonskog poziva sekretarica mi je rekla da mogu da uđem. Stariji čovek je ustao iza ogromnog radnog stola ljubazno mi pruživši ruku uz srdačan osmeh. Priznajem, bila sam zbunjena jer mi je to ličilo na pozdrav čoveka kod koga je urgirano za mene sa nekog veoma važnog mesta, a ja nisam znala sa kojeg. Raspričali smo se, ponudila sam mu na uvid svoju diplomu, rekla šta sve umem u poslu koji bi trebalo da radim i činilo mi se da je gospodin Pavić veoma zadovoljan. Objasnio mi je da njegovo preduzeće sarađuje sa jednom grčkom firmom i da bi bilo potrebno, s obzirom na to da dobro govorim engleski, da već koliko prekosutra otputujem u Atinu na pregovore o novoj pošiljci. Bila sam polaskana tolikim poverenjem, sledećeg dana sam sa gospodinom Pavićem razradila sve detalje mojih obaveza i spremila sam se na petodnevni poslovni put. Veče uoči putovanja sedela sam pred kompjuterom lomeći se da li da se javim Dimitrosu. Ipak to nisam učinila. Susret u Atini Pošto sam se smestila u prestižni atinski hotel u kojem mi je naš partner rezervisao sobu, javila sam se u centralu kooperantske firme i dogovorila termin za susret sa njihovim menadžerom, gospodinom Lenakisom. Kada sam prolazila kroz hotelski hol, recepcionar me je zaustavio rekavši da mi je Lenakis ostavio poruku da se nađemo u maloj taverni iza ugla u kojoj me već očekuje. Iako mi je to bilo pomalo čudno, sledila sam uputstva i, ušavši u polumrak lepo uređenog lokala, zastala sam za trenutak da bi mi se oči privikle na slabo osvetljenje. U dnu prostorije primetila sam da je jedna povisoka silueta ustala i pošla prema meni. Uputila sam se u tom pravcu a onda sam shvatila da mi taj čovek pruža buket prelepo aranžiranih margareta. Otkud je znao da baš njih volim, sevnulo mi je kroz glavu. Uz osmeh iskrenog zadovoljstva prihvatila sam cveće i, podigavši pogled prema svom saradniku-džentlmenu, ostala sam skamenjena. Preda mnom je stajao Dimitros! - Vidiš, Milice, ipak nam je bilo suđeno. Doduše, malo sam sudbini pripomogao, ali to nije greh. Reci da se ne ljutiš što sam se ovoga puta ja poigrao sa tobom. Nije mi palo na pamet da se naljutim iako sam shvatila da je sa svojim beogradskim saradnikom, gospodinom Pavićem dogovorio sve detalje mog "radnog" angažmana, kao i put u Atinu, a saznala sam i da je onog dana kada sam bila na razgovoru za posao, Dimitros sedeo u susednoj kancelariji iščekujući ishod. Sledećih pet dana provela sam na svim mestima koja sam toliko želela da vidim, u društvu čoveka koji me je oborio s nogu. Već treće večeri, dok smo plesali tesno priljubljeni, rekao mi je da želi da sa mnom provede ostatak života. - Nema razloga da dajemo sebi vremana da se upoznamo. Mislim da se sasvim dovoljno poznajemo posle onoliko četovanja, a bilo bi lepo i da ponešto zajedno otkrivamo. Javila sam svojim roditeljima da se udajem i ostala sam s Dimitrosom u Atini. Naravno, zbog administrativnih poslova morala sam često da putujem u Beograd i da objašnjavam mami da se nisam zaletela, da je Dimitros pravi čovek za mene. Treba li da kažem da je Jasmina bila moja kuma na venčanju? Prošlo je sedam godina otkako smo Dimitros i ja zajedno i nijednog trenutka nisam se pokajala zbog svoje ishitrene odluke. Svake noći zaspim i svakog jutra probudim se pored čoveka za koga me vezuju najdublja osećanja.
Lajkuj ovaj stih:
 

Avantura na putovanju mi je spasila brak

   (upisano: 02 Sep 10, 23:24) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nebojša je bio moja prva ljubav, prvi i jedini muškarac u mom životu. Mlada sam se udala, rodila dvoje dece i bila veoma srećna. Međutim, kada je prošla mladost i čar prve ljubavi, monotonija u braku bila je, rekla bih, neizbežna. Putovanje u Španiju, na kojem sam upoznala Ivana, promenilo je sve... Nisam imala kome da se požalim kada sam prvi put osetila monotoniju u braku. Niko mi za taj tupi osećaj nije bio kriv, pa ni dužan da sluša moje žalopojke. Mogla sam jedino da pričam sama sa sobom pod tušem, kad me niko ne čuje. Gunđanje se uglavnom svodilo na: "Ko me je terao da se udajem za prvu pravu ljubav, niko mi nije kriv što nisam prošla "daleko i široko" pre nego što sam se skrasila, što sam decu mlada rodila..." Kako je voda odlazila u slivnik, tako je, bar trenutno, spirala moje nezadovoljstvo, pa bih iznova počinjala da tavorim u životu i braku. Potpuno apsurdno, ali samo prvih godina braka trudila sam se oko Nebojše... onda kada mi je za sreću bila dovoljna garsonjera, sunce na nebu i buket karanfila u ruci. Nije mi bilo teško da kilometrima pešačim samo zato da još neki poljubac ukradem na klupi koja je bila svedok tom čarobnom dodiru između njega i mene. Satima sam nevešto spremala prvu večeru, palila sam sveće po stanu i geometrijski precizno rubove čaša ukrašavala šećerom, samo da posebnoj večeri dam sjaj i auru romantike. Pustila sam da sve ide svojim tokom Nije bilo potrebno to da radim, shvatila sam kada je prošla mladost i čar prve ljubavi koja za sobom povlači lepotu... Nije trebalo da kupujem ni čipkani veš ni satenske spavaćice iako sam umela da za njih u buticima ostavim poslednji dinar iz džepa. Strast se u to vreme podrazumevala... Bilo mi je jasno kada se uspavala, a veoma kvalitetan veš sa etiketom ostajao je da čami na dnu najniže fioke u ormaru. Večere u restoranima postale su uobičajene, pa u njih više nisam pokušavala da unesem romantiku. Za šetnje nije bilo vremena ni volje pa sam, umesto toga, u mislima šetala po uzrocima učmalosti u braku, a Nebojša je "špartao" uglavnom na relaciji frižider - trpezarijski sto. Održala se glazura našeg zajedničkog života čemu je doprinosio uspeh u poslu, poslušna i zdrava deca, kao i bogat društveni život. Ali, ispod nje, duboko u mom biću, tinjalo je nezadovoljstvo koje nisam ni znala ni htela da promenim. Ćutala sam, i Nebojša je ćutao, a rupa u našem odnosu "glasno" se produbljivala. Nisam bila sigurna šta čekam: da se situacija popravi ili da sve pukne. Pustila sam da sve ide svojim tokom iako cilj nisam znala, bila sam previše ravnodušna i nezainteresovana. Odlučila sam da otputujem na kongres u Španiju samo da bih promenila okruženje. Dok su ostale kolege iz firme uzbuđeno analizirale plan puta radujući se usputnim obilascima Verone i Nice, a naročito konačnom boravku u Alikanteu, ja sam čekala da zatvorim vrata spavaće sobe za sobom jer me je u njoj nešto gušilo. - Kako možeš da budeš tako ravnodušna? - čudila se Jelena, koleginica iz kancelarije, sa jednakim bračnim stažom kao ja, ali sa neuporedivo više životnog elana. - Alikante, bre! Znaš li šta su mi rekli u agenciji: to je odskočna daska za Ibicu! Sve te plaže, pesak, palme... Znaš li da su baš u tom mestu snimili onaj film "Asteriks i Obeliks"? - nastavila je ne obazirući se na moje uzdisanje. Bilo mi je svejedno, Alikante ili Palić... - Ma, ne... Na Paliću bih opet mislila na Nebojšu, tamo smo proveli medeni mesec - izgovorila sam nesvesna činjenice da je moj bračni problem počeo ozbiljno da se reflektuje i na najobičniju priču o planiranom putu. Na sreću, Jelena se već usredsredila na traženje na internetu "čuvenog šoping centra", pa nije primetila moju "rasejanu epizodu". Kada sam se našla u društvu raspoloženih saputnica, pitala sam se da li je pogrešan način na koji pokušavam da pobegnem iz svakodnevice. Iako mahom mojih godina, cičale su kao klinke, smejale su se i pevale. Da ih je neko slušao zatvorenih očiju, pomislio bi da je reč o grupi srednjoškolki na eksurziji... Ja bih bila onaj namćor koji nije u stanju da prevaziđe problem sa dečkom i da se opusti... Eto, tako sam izgledala dok sam na zadnjem sedištu pokušavala da se odmaknem od sopstvenog unutrašnjeg nezadovoljstva... Tamnoput i stilizovan Mislim da sam bila jedini cinik koji nije oduševljeno prihvatio obilazak "Julijine kuće". Iako zrele žene, moje saputnice su krišom brisale suze dok su se penjale na famozni balkon i ostavljale poruke koje niko neće ni čitati ni pamiti... Ipak, pomalo sam im zavidela na tome što su sačuvale romantiku u srcima a, s druge strane, čudila sam se kako neko u tim godinama, i sa toliko životnog iskustva, može da se oduševljava nekim kipom u bronzi i mnoštvom šarenih sličica prelepljenih jedna preko druge. - Ti nam dođeš kao oni komičari iz "Mapet šoua" - rekla mi je Jelena kada sam prevrnula očima dok su jedna po jedna kačile kese na mene da bi oslobodile ruke za fotografisanje pored Julijine statue. - Samo posmatraš, ne učestvuješ i sipaš cinične komentare. Nije bilo vremena da joj odgovorim jer su već jurišale u prodavnicu intimnog rublja. Prisetila sam se sa kakvim sam žarom nekada dopunjavala kolekciju veša, a kada me je to sećanje odvelo Nebojši, odagnala sam ga. Nastavile smo put, one jednako ushićene, a ja ravnodušna. Ipak, kada smo stigle na krajnje odredište, morala sam da odam počast prirodnim lepotama. Nepregledne plaže, pesak pod stopalima i palme... Neobične popločane ulice, Španci u žurbi i priči, i sunce koje je milovalo sa visina, izmamili su i meni osmeh na lice. Kako je seminar počinjao tek sledećeg dana, imale smo vremena za šetnju i upoznavanje grada. Kupale smo se, pazarile smo kod uličnih prodavaca, tipično turistički. U sumrak smo se vratile u hotel. Dok sam na recepciji tražila ključ, obratio mi se gospodin koji je stajao pored mene. - Izvinjavam se, čuo sam kojim jezikom pričate, a po izgledu bih rekao da ste bili na plaži pa, možete li da mi objasnite kako da stignem do nje? Tako sam upoznala Ivana. Došao je istim povodom na isto mesto, sa nekoliko sati zakašnjenja. Da nije progovorio, pomislila bih da je Španac, onako tamnoput i stilizovan. Najljubaznije što sam umela, objasnila sam mu put do plaže, malčice razočarana time što ćemo se odmah rastati. Okruženje je blagotvorno delovalo na mene pa sam na Ivana gledala drugim očima. Kasno te večeri pila sam limunadu u predvorju hotela. Listala sam novine i u trenutku sam primetila štaku. Podigla sam pogled ugledavši podbočenog Ivana. Seo je kraj mene pre nego što sam ga pozvala da to učini. - Gospođo Majo - počeo je uz osmeh. - Bolje bi bilo da sam na ježa nagazio nego što sam na vas naišao. Nemojte da vas zbuni moj osmeh, pod tabletama sam, inače bih jaukao... Samo što ste me uputili na plažu, desila se nezgoda. Uganuo sam nogu i ovaj "ukras" koji vidite, zapravo je gips! Položila sam ruku na usta. Možda sam zaista bila kriva. - Kako? - upitala sam zbunjeno. - Pa, mislio sam na vaš osmeh i nisam video završetak stepenica... I, eto.. Sad je za mene kupanje propalo. Iako mi je bilo žao, odahnula sam shvativši da se Ivan ipak šali, nisam ja bila kriva za njegovo stanje. Shvatila sam da se šalio na svoj račun pa sam se prilagodila. - Priznajem, kriva sam. Ako nekako mogu da vam pomognem, tu sam. Trošak za lekara, za tablete sedativa... - A ne, ne! Moraćete da provodite vreme sa mnom. Žao mi je, znam da mnogo tražim, ali krivi ste, šta da radim - slegao je ramenima dok se suzdržavao da ne prasne u smeh. I meni je malo nedostajalo da to učinim. Jeza je prošla mojim telom kada sam pomislila da ću više vremena provoditi u njegovoj blizini. Sedeli smo te večeri do duboko u noć šaleći se na račun onoga što se dogodilo. Leptirići u stomaku Dok su koleginice narednog dana zorom žurile u šoping, ja sam se našla sa Ivanom. Popili smo kafu i doručkovali začinivši sve to velikom dozom flerta. Prijalo mi je i te kako. Godine su prošle da nisam osetila slične leptiriće u stomaku, a javljali su se na svaki njegov kompliment ili džentlmenski potez. I ja sam se trudila oko njega, bila sam u svojoj najlepršavijoj haljinici, smejala sam se njegovim šalama i diskretno sam ga zavodila. Svečanog otvaranja kongresa najmanje se sećam po govoru i ceremoniji. Znam samo to da mi je Ivan kao školarac šaputao na uho, zasmejavao me i, malo-malo, slučajno dodirivao. Osećala sam se kao šiparica. - Čudna li si ti sorta - odmahivala je glavom Jelena kad je videla široki osmeh na mom licu. Ipak, nije me pitala zašto neću s njima na večeru niti šta je izazvalo moj osmeh. Kada se ceremonija završila, prisutni su druženje nastavili uz zakusku, a Ivan i ja, krišom se držeći za ruke, uputili smo se u noć. Kako zbog gipsa nije mogao dugo da pešači, došli smo do prve zaklonjene klupe na koju smo seli. Usred neke šale, koje nisam mogla da se setim ni minut kasnije, primakao je glavu tik do moje i poljubio me je. Zadrhtala sam kao nekad davno... Imao je taj poljubac ono nešto što drugi nikada ranije nisu: mnogo iskustva, čar ukradenog i šarm Alikantea. Možda ga je posebnim činila i činjenica da sa Ivanom nisam pričala o ozbiljnim stvarima niti sam se smatrala uskraćenom za te podatke. Uživala sam u toj noći, u laganom povetarcu, mirisu mora i kvalitetnog muškog parfema. Nisam htela da razmišljam jesam li ja "ta" žena, preljubnica, pokajnica, "uzorna majka i supruga"... Znala sam da me takvo razmišljanje nikud ne bi odvelo, a osećanja koja su se probudila u mom uspavanom srcu tih dana, i te kako su mi prijala. I sledećih dana raspored je bio sličan. Ujutro bismo zajedno popili kafu, danju smo bili na predavanju, a noću u laganim šetnjama kradući vrele poljupce. Nisam osetila tugu ni kada sam znala da ga ljubim poslednji put. Sledećeg dana vraćali smo se kući i naši minuti curili su kao pesak u peščanom satu. Preodobro nam je bilo tih dana da bismo čaroliju kvarili bespotrebnim negativnim emocijama. Rastali smo se bez obećanja, opipljive uspomene ili pisanog traga. Ono što mi je ostalo od avanture nije moglo da nadomesti nikakvo obećanje, niti da banalizuje neki privezak za ključeve ili da pokvari broj telefona ili adresa. Dok su moje koleginice kući nosile kese pune snižene robe, ja sam "jeftino" našla melem za dušu, a da nisam na put pošla sa tim ciljem. Da ništa nisam propustila time što nisam hodala po buticima, shvatila sam kada smo napravili pauzu na bescarinskoj zoni jer sam u fri-šopu pronašla za porodicu prigodne poklone. Nada se u meni budila Oduševljeno su čupali šareni papir zahvalno me ljubeći kada smo se našli u stanu. Nisam bila sigurna zašto je atmosfera tako vesela: zato što sam im nedostajala ili zbog mog procvata u Španiji. I oni su meni nedostajali pa se mojim telom razlila toplina kada sam se obrela u Nebojšinom zagrljaju. Nebojša se, nije bilo sumnje, smejao šire nego inače, a na njemu sam čak osetila parfem koji je stavljao samo u specijalnim prilikama. Kupila sam mu ga za jednu godišnjicu braka, nisam se više sećala za koju. Možda i on želi da vratimo onu radost i strast u odnos, pomislila sam dok se nada u meni budila. I opet me nije grizla savest... Kao i kada sam bila sa Ivanom, bilo mi je isuviše dobro pod okriljem porodice da bih mislila na trodnevnu avanturu... Plašila sam se da će magija nestati čim noć prođe u starom okruženju, ali tek ujutro me je čekalo iznenađenje. Probudio me je miris kafe. Plašljivo sam otvorila oči pomislivši da sanjam, da će sve nestati u tom treptaju oka. Međutim, pored kafe ugledala sam karanfil i ono najdragocenije, Nebojšin osmeh. - Nekada si ih volela - rekao je dok je spuštao poslužavnik na ormarić. - Znam da danas možda nisu najpopularniji, ali mislio sam da će ti biti drago kad se setiš... Znaš ono kad sam ti nosio karanfil kroz pola grada, a on se slomio ispod pupoljka... - rekao je oprezno, kao da se plašio kako će na mene delovati evociranje uspomena na koje je odavno pala prašina. Nasmejala sam se. - Kako da ne! Bio je to jedan od naših najlepših izlazaka... I danas, kad vidim karanfil, ne mislim na to koliko je popularan ili cenjen, nego se setim te večeri. Hvala ti... Oboje smo zaćutali, kao da smo se plašili da narušimo atmosferu koja se stvorila tim romantičnim gestom... Ili su i njegove i moje misli odlutale u pravcu "a vidi gde smo sad". Tokom celog tog dana osmeh nije silazio sa mog lica i unutrašnji osećaj bio je tako lep, da sam poželela da traje i traje... Kada su deca otišla u svoje sobe, upalila sam aromatične sveće, muziku sam smanjila do ugodnih virbacija i Nebojši i meni nasula sam dve čaše belog vina. Bio je iznenađen, kao ja jutarnjom kafom. - Oprosti - rekao je - možda bi sad trebalo da započnem neki razgovor uz vino, ali užasno sam umoran. Na poslu mi je dan bio grozan i nemam snage ni za šta, osim da ti nazdravim ovim vinom. - To je dovoljno... Da zajedno ćutimo i uživamo jedno uz drugo u ovoj muzici, vinu i mirisu... Ni to nismo odavno... Šokantno saznanje Prvi put posle mnogo vremena, kada sam te večeri legla na počinak, pomislila sam da za sreću ipak treba samo malo truda. Sećanje me je odvelo u Alikante. Zaključila sam da me je Ivan podsetio na uživanje, na radost i lepotu odnosa sa partnerom. Tek kada sam s njim ponovo sve to osetila, shvatila sam da i sa Nebojšom mogu tako, da svakog dana mogu tako. Čudno, ali tek u naručju drugog muškarca setila sam se da imam jednog u kući, po svim merilima savršenog i - mog. Udaljavanje od svega što je naš odnos činilo posebnim, potpuno pogrešno navelo me je na razmišljanje da ga je takvim održavao mladalački polet koji sam odavno izgubila. Bilo je lako postati ravnodušan jer ravnodušnost nije zahtevala trud ni angažman, a ja sam sebe ubedila da za to više nemam ni snage ni volje. Kada sam osetila one čuvene leptiriće, na njihovim krilima ponovo sam pronašla i maštu, i volju, i želju, i ljubav... Ipak, jedno mi nije bilo jasno: šta je navelo Nebojšu da se opet potrudi oko mene... On, za razliku od mene, nikud nije putovao, a pored dece, teško da je imao vremena za avanturu. Upitala sam ga to prvom prilikom kada je bio raspoložen za razgovor. - Pričao sam ti o svom poslovnom partneru Maretu - podsetio me je. - Ranije smo radili zajedno, onda se on preselio, ali sarađujemo i dalje, a čujemo se i privatno. Mojih je godina, ali živi kao mladić. Nije se oženio niti namerava... Jedna žena, druga, treća, pun je priča o njima... Zabavno mi je da ga slušam jer uvek suvoparne priče o poslu začini nekom takvom pikanterijom... Baš pre nego što si došla s puta, javio mi se s novom "lovačkom"... Pričao mi je da je bio u Španiji, zamisli, na istom seminaru kojem si ti prisustvovala... Možda si ga upoznala, naši ljude se uvek prepoznaju... - Rekao si Mare? To je neki nadimak od Marko? - Ne, to je od Marić. Ime mu je Ivan - pogledao me je pažljivo, šarao je po mom licu, ali sve sa osmehom. - I, kaže, imao je aferu se nekom ženom odavde... - I? - izustila sam trudeći se da zadržim hladnokrvnost. - Pa, ništa... Podsetio me je na to kako je lepo u ljubavi uživati kao nekad. Pričao mi je o šetnjama, poljupcima na klupi i skrivenim dodirima... A ti i ja smo zaboravili na to. - Slažem se - rekla sam poljubivši ga požudnije nego ikada. Znam da je moj muž shvatio šta je značio taj poljubac, a značio je ljubav, poštovanje, kajanje i molbu za oproštaj. Bez izogovaranja kritičnih reči savršeno smo se razumeli. - Znaš - nastavio je - drago mi je što si otišla na taj put. Sve je bolje od tada... Ništa nisam rekla, samo sam ga jače zagrlila...
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav iznad svega

   (upisano: 02 Sep 10, 01:12) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dragoljub i ja bili smo osam godina zajedno kada sam konačno dobila ugovor o stalnom zaposlenju što je značilo da smo nas dvoje dobili "vizu za budućnost". Podigli smo kredit, sredili svoje porodično gnezdo, uživali u svakom trenutku provedenom u njemu i bilo nam je kao u bajci... sve dok nismo poželeli da imamo decu... Nervoza je prostrujala mojim telom kada me je sekretarica direktorke Nikolić pozvala na razgovor. Tih nekoliko koraka od moje do njene kancelarije činili su mi se dugim kao večnost. Tri-četiri scenarija proletela su mi kroz glavu. Da nisam pogrešila na onom jutrošnjem predmetu, neka stranka se žalila na mene ili ne mogu više da radim ni na određeno? Kada sam pokucala na njena vrata, noge su mi već klecale od nervoze. - Dobar dan - promucala sam pokušavajući da sa njenog lica pročitam raspoloženje i razlog poziva, što je inače bilo teško. - Željana, drago mi je što smo konačno dočekale i ovaj momenat, primljeni ste na neodređeno - rekla je bez velikog uvoda, sa njoj svojstvenim osmehom na licu. Smejala se retko i zatvorenih usana ne pokazujući zube. Sada mi je taj osmeh bio najsrdačniji na svetu! - Ha... - nespretno sam izustila pod dejstvom šoka. - Da... - spustila sam se na prvu stolicu. - Znate, iznenađena sam... - Uveli smo novu sistematizaciju pa je zato, pre nego što ste očekivali, vaš problem rešen. Tu je ugovor - ponudila mi je direktorka olovku. Nisam mogla da poverujem. Ruka mi je zadrhtala dok sam se potpisivala. Naizvesna budućnost Već cele tri godine radila sam na određeno. Po zakonu nemoguće, rekli bi mnogi, ali ja sam odlično znala sve cake kojima su poslodavci zaobilazili zakon. Probni rad, rad na određeno, honorarni saradnik, rad po ugovoru... smenjivali su se iz godine u godinu, a moj život van poslovne zgrade stagnirao je baš iz tog razloga. Svaki plan za budućnost uključivao je siguran posao, stabilna primanja i izvesnu platu makar nekoliko meseci. Tako je i Dragoljub mislio, čak i pre nego što sam počela da razmišljam u tom pravcu. - Razmisli, Željana, zar ima smisla bezglavo ulaziti u nešto? Viđamo se svake večeri, volimo se, zar nam je potrebna nervoza zbog neizvesne budućnosti? A dok god ti ne budeš imala stalni posao, naša budućnost ne može biti izvesna i svetla. - To mi je jasno. Bez kredita ne možemo završiti sprat na kući tvojih roditelja, a život sa njima ne dolazi u obzir - potvrdila sam. - Ali... - onda sam se setila - zar ne bi ti mogao da podigneš kredit pa da zajedno plaćamo ratu? - ponadala sam se. - Opet razmišljaš kratkoročno - prekorio me je blago. - I, šta ako tebi direktorka sledećeg meseca ne produži ugovor? Gde smo onda sa kreditom na leđima? Bio je u pravu. Mene je ljubav prema njemu često umela da ponese i da me podigne u oblake, ali Dragoljub, realan i staložen, umeo je na najbolji način da me prizemlji. Sedam godina bili smo u vezi, ljubav je svake godine bila stabilnija, ali se ozvaničenje našeg odnosa nije naziralo. I njegovi i moji roditelji negodovali su sve glasnije što ne najavljujemo svadbu ali brzo bi ućutali kada bismo im predočili argumente o nerešenom stambenom pitanju, a posredno i o materijalnom statusu. Iako su Dragoljubovi roditelji radili u inostranstvu, pa su u velikoj porodičnoj kući boravili tek dva puta godišnje, hteli smo da svojim sredstvima dogradimo sprat i da budemo mirni u svom kutku. Međutim, pitanje mog stalnog zaposlenja kao Damoklov mač visilo nam je nad glavom. I već sam lagano počela da gubim nadu kada mi je direktorka uručila dragoceno rešenje. Ushićena, jedva sam čekala da Dragoljubu saopštim novosti. Otišli smo u omiljeni restoran, na moje insistiranje. Čekala sam da se upale sveće da bih mu u takvoj atmosferi saopštila lepe vesti. - Ti nešto kriješ? - gledao me je Dragoljub iskosa, ispod oka. - Možda... - Činiš me nervoznim - iskreno je priznao. - Govori... Nemam pojma o čemu je reč, možda ćeš me i ostaviti... Nasmejala sam se. - Nema razloga za nervozu... Konačno, posle dugo vremena... - Hoćeš da kažeš... - Hoću da kažem da sam dobila rešenje za neodređeno. - Željana! - uzviknuo je, ustao od stola, čučnuo kraj mene i zagrlio me. - Trebalo je odmah da mi kažeš... O, Bože, tako sam srećan... - govorio je licem zagnjuren u moju kosu. Tek kada je konobar prišao našem stolu, Dragoljub je seo. Razgovarali smo punih usta, upadali smo jedno drugom u reč, planirali... Radovali smo se... Zaista, toliko radosti u naš odnos nikada nijedna vest nije unela. Život kao u bajci Za tri meseca, koliko je moralo da prođe da bih postala kreditno sposobna, Dragoljub i ja smo do te mere razradili planove o nadogradnji sprata da smo uveliko isplanirali mesto za kućno cveće, lampe i keramičke ukrase. Kreditna dokumentacija samo je datum čekala... Po isteku ta tri meseca, već sledećeg jutra predali smo dokumentaciju i vrlo brzo dobili smo kredit. Počeli su radovi na kući. Komforan trosobni stan bio nam je baš po meri s obzirom na planove o proširenju porodice, što je bio sledeći logičan korak. Kad smo se uselili, otvorila su nam se vrata raja. Kako je bio početak zime, hteli smo da do proleća isplaniramo venčanje i veliku svadbu koju smo sad, ispod zajedničkog krova, čekali sa manje nervoze nego većina parova. Zajednički život počeo je kao u bajci. Povišena reč nije se čula i sve smo radili u dogovoru. Ono koje je imalo više vremena spremalo je ručak, ono koje je bilo manje umorno išlo u nabavku i sve je bila stvar kompromisa i trenutka. - Zašto mi ne bismo poradili na detetu? - iznenadio me je Dragoljub jedne večeri. Iako je i meni slična ideja neretko padala na pamet, svesna njegoviih partijarhalnih stavova, nisam htela ni je izgovorim. - Jesi li siguran? - Apsolutno... Zar još sumnjaš u nešto u vezi sa nas dvoje? - pitao je golicajući me. Tako smo počeli da se nadamo izostanku mog mesečnog ciklusa. Uvek sam bila zdrava i dobro uhranjena, pa nisam očekivala da bi nešto moglo loše da krene. Ipak, prošao je jedan mesec, drugi, pa treći, a ništa se nije dešavalo. Obuzeti time, u zapećak smo bacili planove o venčanju iako je drveće po parkovima uveliko probeharalo. Nisam mogla da zatrudnim Kad je prošlo još pola godine a da se ništa nije desilo, odlučila sam da odem ginekologu. Nakon rutinskog pregleda i odmahivanja glavom propraćenih laganim uzdasima i tapšanjem po ramenu, doktorka mi je rekla da ću morati na produvavanje jajovoda dodavši da je intervencija rutinska i da posle bez problema mogu da zatrudnim. Posle intervencije i nekoliko meseci nade koju je smenilo novo godišnje doba, nastalo je novo razočarenje. Činilo mi se da je Dragoljub, iako se problem u fizičkom smislu više ticao mene, sve to teže podnosio nego ja. Hvatala sam sebe kako ga hrabrim rečima podrške, ali i sama žarko želim da ih čujem. - Moramo da razgovaramo - rekao je jedne večeri Dragoljub. Po držanju, po povijenim ramenima i nesigurnom pogledu, zaključila sam da razgovor neće biti prijatan. Hladni srsi prošli su po mom telu kao nagoveštaj loših vesti. - Znaš, muči me sve ovo - otvorio je dušu kada sam sela pored njega. - Ne dešava se sve baš onako kako smo planirali, to ti je jasno... - Da? - nisam znala čemu vodi taj bledi uvod. - Pa sam nešto mislio... Ali te molim da me shvatiš pre nego što nastavim... - O čemu se radi? - Ja... hteo bih da se vratiš kući... roditeljima. - Da se vratim kući... roditeljima? - ponovila sam automatski. - Pa da, a onda, ako nam se "desi" trudnoća, možeš opet da mi se vratiš. Mislila sam da ću izgubiti sluh posle tih reči. Zavrtelo mi se u glavi i prostorija je počela da se okreće oko mene. - Čekaj, čekaj... - rekla sam kad sam povratila dah. - Hoćeš da pokušam da zatrudnim i, ako uspem, oženićeš se mnome, a ovako nećeš? Pa, da - rekla sam za sebe. - Trebalo je da mi bude jasno kada si "zaboravio" na planove za venčanje posle prvog neuspelog začeća. Gadiš mi se! - rekla sam stisnutih zuba. Nadljudskom snagom skinula sam teški kofer sa ormara, pobacala sam u njega najnužnije stvari i, iako je Dragoljub pokušao da me zaustavi, vrata stana za koji sam se godinama borila zatvorila sam za sobom. Bekstvo od problema Plačući sam utrčala u roditeljski stan. Znali su za moje probleme pa ništa nisu pitali do momenta kada sam bila u stanju da im sve ispričam, posle potoka suza koje sam isplakala i bensedina koji mi je mama stavila u čaj. Kao da sam pričala o strancu, jedino tako sam mogla bez suza da ponovim Dragoljubove reči. - Kako je mogao da bude takav gad, zar posle toliko vremena? Ako ne mogu da rodim, nisam vredna braka, nisam vredna ničega... - Znaš, sine, možda si sada šokirana njegovim predlogom, ali moraš da uzmeš u obzir i njegove emocije. Sigurno mu nije bilo lako posle godina ljubavi da povuče takav potez, ali on se pokazao kao veoma pošten čovek. - Poštena trampa: podari mi dete, a ja ću tebi prezime? O tom poštenju pričaš? - sarkazam je izbijao iz svake moje reči. - Ne, pošteno je to što nije hteo da te zamajava i omalovažava u mučnom braku kada zna da to bez dece ne bi funkcionisalo. - On mene malo voli... Ja bih njega prihvatila i jalovog... - Nikada ne znamo kako bismo se poneli u nekoj situaciji dok je ne doživimo, pa ne možeš da znaš da li bi ostala s njim da on ima takav problem. Osim toga, prirodna je želja za produženjem loze, to ne možeš da mu prigovoriš. - Ali, postoje mogućnosti... Zar nije prvo trebalo sve opcije da iscrpimo pre ovog koraka? A, na kraju, dete može i da se usvoji. - Možda nije hteo da se rastanete u uslovima veće nervoze ili čak mržnje... a besmisleno je u takvim okolnostima pokušavati da začnete dete, zna se da to utiče na plodnost. Veruj da je on noćima pre nego što ti je ovo saopštio, vagao odluke za i protiv... Pa, poznaješ ga dobro, znaš da je emotivan i dobar čovek. Verovatno zna da ne bi mogao da odgaja tuđe dete. - Ne znam, ne znam... - slegala sam ramenima pogođena najnovijim obrtom u životu. Mislila sam na nepravdu, bila sam tužna, slomljena... Jedva sam se sledećeg dana odvukla na posao. Radila sam mehanički, potpuno dekoncentrisana. Kada sam se teškim korakom dovukla kući, dočekalo me je iznenađenje. U dnevnoj sobi, kao u najbolja vremena, sedeo je Dragoljub sa mojim roditeljima. Izgledao je jednako umorno kao ja. - Šta ti radiš ovde? - odvažila sam se da pitam. Nije to bio način na koji započinjem razgovor ali nisam više htela da ga štedim jer ni on nije mislio na mene dok mi je srce lomio u komade. - Nemoj tako... Došao sam da te vidim, hteo sam da prošetamo. Bolni sastanak Otac i majka, svako iz svog omiljenog ugla, gledali su nas radoznalo. Nisam htela da slušaju naš razgovor pa sam ga pozvala da izađemo. Uputili smo se dobro poznatom ulicom, ovoga puta ne držeći se za ruke. U jednom momentu Dragoljub je dotaknuo moju ruku. Trgnula sam se kao da me je opekao. - Šta sad hoćeš? Da glumimo da je sve u redu? - izderala sam se. - Ne, Željana, neću da glumim da je sve u redu jer ništa nije u redu - rekao je tonom mnogo nižim od mog. - Nije u redu to što ne možemo da ostvarimo tu, tolikim ljudima običnu, stvar. Nije u redu da posle toliko godina čekanja sada kad smo u stanju da volimo to dete i da mu pružimo sve, ne možemo da ga dobijemo. I prokleto nije u redu to što ne mogu da živim sa činjenicom da me niko neće zvati ocem... - glas mu je zadrhtao dok je izgovarao poslednju rečenicu. Nikada pre na njegovom licu nisam videla suze dok su moje, kao i tog dana na klupi na koju smo seli usput, bile prirodnija pojava. - Pokušaj da me shvatiš... Neću biti srećan ako budem živeo bez dece. Svestan sam toga, valjda sam tako odgojen, takav sam tip čoveka. Znam mnoge koji su srećni bez dece ali ja živim za to malo biće. Zvuči čudno jer ne znam kakav bih otac bio, ne znam kakav će osećaj to dete probuditi u meni, ali tako je... - A znaš li kako se osećam kada si mi dodelio prokletu ulogu fabrike za rađanje dece, a ja to ne mogu da uradim? - moj glas zvučao je kao jauk. Nije me bilo briga gleda li me neko, bura emocija u meni učinila je nevidljivima sve radoznale poglede. - O, Željana... - uhvatio me je za ruku. - Nisi ti to, ne, nikako... Ti si sve što sam sanjao kada su žene u pitanju. Nema crte tvog karaktera koju bih menjao. Pametna si, ambiciozna, odlučna, dobra domaćica, dama kad to hoćeš... Najbolji si kritičar, siguran savetnik... Željana, zar misliš da bih došao da i danas, osam godina od početka naše veze, ne osećam istu ljubav prema tebi? Nikada nisam pomislio na drugu, nikada drugu nisam pogledao... Volim te... ma, volim te više nego sebe! Da postoji sprava kojom se to meri, siguran sam da bi se pokvarila, tu količinu ljubavi ne bi mogla da izmeri! Nasmejala sam se kroz suze. Koliko god bio težak, život je umeo da bude i drag zbog tih magičnih momenata. A ovo je bio jedan od njih. Kao dva očajnika, zagrlili smo se i proveli neko vreme u tišini udišući jedno drugo, prijatno svesni prisustva tela na koje smo navikli, tela koje smo voleli, koje volimo. Sve sam mu oprostila te večeri. Kada sam bolje razmislila, shvatila sam njegove razloge. Možda je i moja želja da ga eventualno lišim potomstva bila sebična... Način koji je Dragoljub izabrao sasvim sugurno je bio manje bolan, gledano dugoročno, iako neobičan. Osim mojih roditelja, svi kojima sam ispričala šta mi se desilo, moji prijatelji i bliske kolege s posla, osudili su moju odluku savetujući me da ostavim Dragoljuba. Koliko sam puta u lice čula da sam luda, naivna, glupa, slepo zaljubljena... Samo ja znam da me u neobičnoj zajednici drži neizmerna ljubav i ogromna nada. Dragoljub i ja funkcionišemo kao pre, bez svađe i možda smo opušteniji nego pre. Viđamo se svakodnevno, zajedno i dalje otplaćujemo kredit i pokušavamo da dobijemo dete. Ako Bog da, pa nam se to desi, sve egzistencijalne brige biće iza nas i to je ono čemu se molim svake noći pred spavanje. Ako Bog ipak odluči drugačije, ništa u mom životu neće se promeniti onako kako već nije. Na sve sam spremna, ali nadam se najboljem. Potajno, noću, nadam se i obredu u belom, pod velom, sa bebom u naručju.
Lajkuj ovaj stih:
 

Lekcija koju ne bih ponavljao

   (upisano: 31 Aug 10, 23:44) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Želja za boljim životom navela me je na to da se po završetku gimnazije preselim u Beograd. Bio sam vredan i trudio sam se da svaki zarađeni dinar dobro iskoristim. Na putu prema uspehu, od svih mogućnosti koje su mi se ukazale izabrao sam najgoru - zaljubio sam se u sponzorušu. Ne bih voleo da me oni koji ovo čitaju pogrešno shvate, ali jednu stvar svako ko još nije osetio šta znači biti izneveren treba da zna: ljudi su kvarljiva "roba" i ne treba im verovati. Mene su izneverili svi osim mojih roditelja kojima sve ovo nikada nisam rekao da im ne bih zagorčavao starost. Ime mi je Mladen. Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Valjevu, a onda sam, po ugledu na većinu svojih vršnjaka, napunio džepove novcem koji sam od roditelja dobio "za početak, da se snađem", spakovao sam putnu torbu, ukrcao se u "Lastin" autobus i dokotrljao do Beograda. Najgore što je moglo da mi se desi bilo je da "slupam" svih (u to vreme) 1.000 maraka i završim preko puta zgrade Ekonomskog fakulteta, gde bih molio dobre ljude da mi pomognu da kupim kartu za povratak u rodni grad. Ali čim sam kročio na beogradski asfalt, neverovatni osećaj pripadnosti naveo me je na pomisao da moj život sve do tada nije imao nikakvog smisla. Istoga dana iznajmio sam sobu sa kupatilom kod gospođe Petrović u Molerovoj ulici. Bila je to fina bakica koja je skromna penzionerska primanja dopunjavala kirijama koje je vrlo redovno, svakog prvog u mesecu, uzimala od mene i još troje podstanara koje je držala u preostalim sobama. Prva kirija najteže mi je pala jer sam uz nju morao da dam i depozit, što je mojih 1.000 maraka svelo na 700. Pogled na iznajmljeni sobičak i pomisao na sve mogućnosti koje mi je Beograd pružao, naterali su me da otrčim do prve trafike i kupim oglase. Radio sam svašta. Do jeseni sam preko dana prodavao sladoled, a noću sam radio na poslovima obezbeđenja na splavovima koji su u to vreme, početkom devedesetih, počeli da privlače mlade ljude željne provoda. Novac sam trošio razumno i vodio sam računa o tome da svakog meseca nešto uštedim. Do prve zime u Beogradu uspeo sam da početni kapital koji sam poneo od kuće uvećam za celu hiljadarku. Bio sam zadovoljan, ali osećao sam da mogu da postignem i zaradim mnogo, mnogo više. Nekoliko meseci radio sam na jednom gradilištu u Borči ali sam odustao jer je novac koji sam dobijao bio isuviše mali za premor koji sam osećao. Negde u tom periodu, dok sam u pekari kupovao doručak, slučajno sam sreo Lazara, svog školskog druga iz Valjevske gimnazije. - Otkud ti ovde? - upitao sam ga. - Živim ovde, a ti? - uzvratio mi je. - I ja - rekao sam. - Pa, gde si se smetio? - zainteresovao se Lazar. - Tu, u Molerovoj, kod neke bakice. Iznajmio sam sobu. - Ma, daj - rekao je - kakva soba... Možeš da dođeš kod mene dok se ne snađeš. Imam dvosoban stan ovde, na Bulevaru, ćale mi ga je kupio. - Blago tebi - rekao sam iskreno. - Biće i tebi, samo dođi, slobodno. Nećeš morati više da plaćaš kiriju. Nije trebalo dvaput da mi ponovi. Istog prepodneva preselio sam se u Lazarev stan i počeo sam da živim "punim plućima". Posao iz snova Dok smo išli u školu, Lazara sam doživljavao kao prilično smotanog dečka. Međutim, to svoje mišljenje sam, već posle nekoliko dana provedenih u njegovom stanu, sasvim promenio. Lazar je obavljao odličan, dobro plaćeni posao u nekoj agenciji za nekretnine. Bio je vrlo sposoban i snalažljiv i nije bilo dana da se nije pohvalio procentom od prodaje. Telefon mu je neprestano zvonio, izlazio je sa devojkama i svakog petka organizovao je žurke u stanu koji smo ravnopravno delili. Na jednoj žurki upoznao sam Marinelu, predivnu plavušu koja mi je samo nekoliko dana kasnije postala devojka. - Pa, druže - rekao mi je Lazar kada sam ga obavestio da smo Marinela i ja u vezi - maznuo si jednu od boljih riba u gradu. Sada bi bio red da počneš neki biznis ako misliš da je zadržiš. Znaš kakve su današnje ženske, ako nemaš dovoljno kinte u džepu, džaba ti je sve. - Nije ona takva - rekao sam - devojka voli da izgleda lepo pa se sređuje. Upoznala me je čak i sa svojim drugaricama i sve su normalne, mislim, nisu napucane. - Brale, nemaš pojma, još si ti jednom nogom u Valjevu. Poslušaj me, lati se nekog ozbiljnog posla ako misliš da zaradiš pa da posle kao pravi baja biraš dobre ribe. Nemoj da te sponzoruša zajebe, da se zaljubiš pa da posle pričaš po selu da je Lazar za to kriv. - Ne bih to nikada... - Ma znam da ne bi, nego... - odmahnuo je rukom. - Evo ti ova vizit-karta. Idi sutra, javi se čoveku i kaži da sam te ja poslao. - A ko je čovek? - upitao sam. - Šta te briga ko je ako hoće da te zaposli. Nemoj da me daviš tom tvojom malagrađanskom paranojom, "leba ti. - Dobro, de - prihvatio sam vizit-kartu. Posao iz snova čekao je baš mene. Kancelarija u prelepoj zgradi na rubu centra grada, rastegljivo radno vreme, sekretarica koja bi verovatno i na trepavicama dubila da sam to zahtevao, odlična plata i zvanje - komercijalista. Iskreno govoreći, o komercijali, platnim karticama i svim papirima koji prate takav posao pojma nisam imao ali, kako se ispostavilo, nije bilo potrebno da bilo šta od toga znam. Dovoljno je bilo da se obučem u elegantno odelo i da svojom pojavom, na gazdin mig, ulijem poverenje onima koji dolaze da zaključe ugovor sa njim. Bio sam marioneta koja je "igrala onako kako je on vukao konce", ali mi to nije smetalo. Zahvaljujući toj firmi, radnom mestu na kojem sam samo figurirao, zarađivao sam toliko novca da sam mogao neosetno da se preselim iz Lazarovog stana i da iznajmim nešto "veliko i udobno", što bi odgovaralo Marinelim i mojim apetitima. Dva meseca smo tražili odgovarajuće "ljubavno gnezdo" i napokon smo našli ono što smo zamislili. Po ugledu na Lazara kome sam se potajno divio, počeo sam subotom da organizujem žurke. Marinela je uvek bila raspoložena za provod pa nisam morao mnogo da joj objašnjavam svoju želju i potrebu za druženjem. Prvih mesec dana zajedničkog života sa njom protekli su mi neverovatno brzo. Svakoga dana po povratku sa posla čekala me je topla kafa i prelepa, besprekorno doterana Marinela. Od njenih poljubaca gubio sam tlo pod nogama, o drugim stvarima da ne govorim. To što nije umela da kuva, pere i pegla nisam joj zamerao jer su njena lepota i privrženost meni bile takve da su nadomestile te nedostajuće, sitne detalje. Pošteno govoreći, ona je bila moj "prozor u svet", ogledalo mog uspeha i devojka zbog koje su me muškarci podozrivo gledali. Bio sam ponosan, zaljubljen i... naivan. Promene na svim nivoima Sa roditeljima sam retko bio u kontaktu. Nisam imao snage da im po ko zna koji put objašnjavam kakav je posao koji radim i kakva je devojka sa kojom živim. Posle prvog Marinelinog odbijanja da krene sa mnom u moj zavičaj, da upozna moje roditelje, odustao sam od ideje da se odreknem jednog vikenda i da nakon dve godine obiđem majku i oca. Ionako im ništa nije falilo, imali su jedno drugo. Marineli to upoznavanje, kako me je ubedila, nije bilo potrebno jer je bila zadovoljna time "kakav sam ispao". - Ne sumnjam da su dobri ljudi čim si ti takav dobrica - govorila je mazno. - Što jes", jes" - zadovoljno sam se smeškao pitajući se ali ne izgovarajući: "Kakvi li su tvoji roditelji kada si ti ispala kao boginja?" Mnogo sam puta poželeo da njoj padne na pamet da me predstavi svojima, ali nisam ništa hteo da forsiram dok ne kupim prsten. Kada sam se konačno odlučio i na taj korak poverivši se Lazaru, rekao mi je da sam poludeo. - Nema tebi pomoći - rekao je. - Otkud ti ideja da se ženiš? Nisi ni dvadeset pet napunio, a već bi da se zarobiš i to sa nekom sponzorušom. Zar te baš ništa nisam naučio? - Nije ona sponzorša! - vikao sam. - Jok, da nisam ja? - Nosi se, bre, Lazare! Ljubomoran si! Misliš da nisam primetio kako je gledaš? Glumiš da si mi drug, a ovamo bi da omastiš brke. - Nisi ti normalan... Iako upozoren, otrčao sam u zlataru i izabrao prsten za koji sam pouzdano znao da se Marineli sviđa. Koštao je kao godišnja kirija za onaj stan u kojem smo živeli, ali nije mi bilo žao. Istog dana dao sam ga Marineli. - Šta ovo treba da znači? - upitala je. - Znači da te volim. - Dobro je - rekla je sa olakšanjem - onda ću da ga zadržim. - A šta ne bi bilo dobro? - upitao sam je zbunjeno. - Pa, recimo, da ti je palo na pamet da me zaprosiš, onda ne bih mogla da ga prihvatim. - A zašto? - Zato što je to bezveze. Bolje je ovako, bez obaveza... razumeš. - Ne baš - rekao sam. - Nije važno, ukapiraćeš - rekla je gledajući prsten. Nije mi mnogo trebalo da ukapiram. Namestilo se tako da sam već narednog meseca dobio otkaz u firmi uz objašnjenje da je "kriza u zemlji na svim nivoima". Imao sam nešto ušteđevine pa sam mislio da bi bilo dobro "pritegnuti kaiš" tako što ćemo se Marinela i ja preseliti u manji stan, bar za prvo vreme, dok se opet ne snađem. Nije htela ni da čuje. - Šta ti pada na pamet? Zar ja da idem u manji stan? Pa, radije ću se vratiti roditeljima nego da se zavlačim po nekakvim rupama. - Samo na nekoliko meseci... - ubeđivao sam je. - Ne dolazi u obzir! Nisam ja bilo ko! Ako me stvarno voliš i ako ti je stalo do mene, napregni se malo! Zaradi, stvori! Razdiralo me je sve to. Nevoljno sam dohvatio telefon i pozvao Lazara u nadi da će još jednom da mi pomogne. - Eh, druže, nisi me slušao dok sam ti govorio... - Slušao sam te Lazare, ali te molim da me razumeš! U pitanju je ljubav! - Zar još uvek veruješ u bajke? - izgovorio je a zatim je prekinuo vezu. Taj odvratni "tuu, tuu" signal vratio mi se sećanje na "Lastin" autobus i na moje sumnje pre nego što sam stigao u Beograd. Nisam hteo da dozvolim da se obistine, a ništa nisam mogao da učinim da promenim situaciju. Od svih solucija koje su mi u tom trenutku bile na raspolaganju, izabrao sam najgoru: ostao sam da živim sa Marinelom u onom istom stanu, dok mi novčanik nije spao na tričavih 200 maraka a onda mi je rekla: - Nadam se da si sada ukapirao zašto je dobro što me nisi zaprosio. Zamisli da si u ovom ludilu morao da plaćaš i taksu za brakorazvodnu parnicu! Još si dobro prošao ovako, bez obaveza i to... zahvaljujući meni. Nemoj to nikada da zaboraviš! Kako bih mogao? Od frižidera sa sladoledom, preko sobe u Molerovoj, Lazara, žurki, posla iz snova, do Marinele, sve mi se urezalo u sećanje koje, nažalost, ne namerava da izbledi. Sve što sam mislio da sam postigao, sve što sam gradio i u šta sam verovao, urušilo se kao kula od karata. *** Nisam imao kud osim da se vratim kući i da se potrudim da izmišljenom pričom o nostalgiji za rodnim gradom prikrijem lekciju koju sam naučio u Beogradu za kojim još uvek čeznem. I još bih nešto dodao: slagao sam kada sam rekao da su me svi izneverili. Nisu. Oni su se samo ponašali onako kako se ljudi inače ponašaju kad naiđu na naivka poput mene. Kriv sam za sve, priznajem, ali to ne znači da se jednoga dana neću tamo vratiti.
Lajkuj ovaj stih:
 

Živela sam burno

   (upisano: 30 Aug 10, 23:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Verujem da me je stigla kazna. Danas plaćam danak jer sam bila lakomislena. Prošle su mi godine u tome što sam vrtela muškarce oko malog prsta misleći da je preda mnom svo vreme ovoga sveta. Nažalost, preračunala sam se. Imam muža, ali ne i decu, imam promašen život i brak, i bezbroj predugih noći ispunjenih suzama. Moja ljubav nikome ne treba... Ime mi je Nađa, četrdeset peta mi je godina, udata sam, dece nemam i nisam zaposlena. Dok sam bila mlada i atraktivna, mogla sam da se zaposlim. Sada nije tako, traži se diploma, znanje, iskustvo, sve ono što bi donekle prikrilo bore. A ja ništa drugo nemam osim tih bora. Moje knjige su skupljale prašinu, nisam volela da se družim sa njima. Znam da nisam jedina sa ovakvom sudbinom i da na to ne treba da gledam kao na smak sveta. Domaćica, pa šta, ima nas na milione. Nažalost, jedna sam od onih koje ne osećaju toplinu doma i porodičnu ljubav. Bar da sam se u jednom delu svog života ostvarila do kraja, bilo bi mi lakše, ali nisam. Ni da ispratim u školu, ni da dočekam, nema nikoga da napravi nered pa da mi napravi posao. Svaka sitnica je na svom mestu, samo me obaveza da pripremim ručak ili raširim veš opominje na to da postojim, a i to radim bez volje, otaljavam kao i svoj život. Ponekad posetim roditelje, i to činim nerado i retko. Od susreta do susreta treba prikupiti snagu da im pogledam u oči. Znaju oni kako sam živela nekada a kako sada, ćute kao da me kažnjavaju, kao da znaju da bi mi bilo lakše kada bi mi odvalili šamar. Ali neće... ili misle da nema svrhe jer me nisu tukli onda kada je trebalo. I tako, popijemo kafu, razmenimo poneku reč a kada krenem svojoj kući, nikada me ne zadržavaju niti me je majka bilo šta ikada pitala. Nije meni stalo do njene zimnice i znam da neću umreti od gladi bez njene tegle pekmeza ili ajvara, ali bilo bi mi drago kada bi mi ponekad ponudila nešto da ponesem. Verujem da sve majke to rade ali izgleda da sve treba zaslužiti, čak i teglu zimnice. Nisam sama ali sam usamljena Iako živimo u istoj kuću, sa jetrvom ne pijem kafu. Tako je bilo od početka. Trpimo se onoliko koliko moramo, tek da ne zavadimo braću i da se ne psujemo u dvorištu, i... odavno smo shvatile koliko su naši životi različiti. Ona je prezauzeta, ostvarena u svemu, baš ne znam o čemu bismo mogle da tračamo uz kafu. Prijateljice? Nemam ih, nijednu. Doduše, imala sam jednu... Anđelu, ali je i ona otišla svojim putem. Kada se neko trudi da vas usmeri na pravi put, a zauzvrat dobije podsmeh "svojoj gluposti", onda je sve jasno. Zato ponekad kažem sebi da je i ovakav brak bolji od samoće. Ako ništa drugo, bar se ne budim sama i imam kome da otvorim vrata. I radujem se kada jednom mesečno izađemo u šetnju iako ispijamo piće kao dva stranca, u najvećoj tišini. Nekada nam reči nisu bile potrebne, prijala nam je tišina i savršeno smo razumeli jedno drugo. Razumemo se i sada, ali na drugačiji, teži i bolniji način. Ko će prvi presuditi u korist svoje slobode i sreće pokazaće vreme, ali čini mi se da to neću biti ja. Nisam u situaciji da biram, nemam kome da se vratim niti mi pomaže to što se kajem. Trebalo je mnogo ranije da udarim glavom o zid. Niko nije doveka ostao mlad i lep niti je uspeo da pobegne od sopstvene prošlosti. Dani se ponavljaju, prolaze, a ja svake večeri sedim sama, sa cigaretom u ruci, očiju uprtih u TV, a u mislima ko zna gde. Ne smeta mi to što moj mir remeti sporadično trupkanje dečjih nožica koje dopire sa sprata iznad. Tamo žive moji dever i jetrva i njihovo dvoje dece. Eto, toliko smo blizu a živimo toliko različitim životima. Doduše, nije se ni moja jetrva udala u cvetu mladosti ali je do svoje tridesete godine, za razliku od mene, mnogo toga učinila. Nije završila jedan već dva fakulteta, decu je rodila u braku, planski i pametno - onda kada je finansijski bila "potkovana" čak i da ih sama izdržava. Ne smeta mi njena sreća, naprotiv. Mislim da sam dovoljno trovala svoje srce i da bi bilo krajnje nerazumno da tražim krivca kada sam sama skovala sopstvenu sudbinu. Mislim da je i Gordan shvatio da je pogrešio što se oženio mnome. Zato izlazi svake večeri. Ništa ne govori, spremi se i izađe, nekad se vrati ranije, nekada kasnije, ali jednako je tajanstven i ćutljiv. Nisam ga prisilila da se oženi pa mi je u početku sve to užasno smetalo. Pitala sam se da li odlazi svojim roditeljima moleći ih da mu oproste što je doveo "takvu" shahu jer me nikada nisu voleli a moj dolazak prisilio ih je da napuste porodičnu kuću i da se skrase u garsonjeri, ili moj muž odlazi sa muškim društvom, ili već ima drugu, mlađu, lepšu i pametniju, ili naprosto ne zna šta će sa sobom pa luta besciljno luta ulicama? Sama pala, sama se ubila Zadržala sam pretpostavke za sebe. Možda sam tada smela da pitam jer se nisam plašila ni odgovora ni istine. Sada ne smem da pitam. Pomirila sam se da takvim životom pa na njegovo odsustvovanje iz kuće reagujem sve ravnodušnije. Ili samo tešim sebe, svesna činjenice da ne mogu da računam na bolji život. Da, priznajem, ja sam jedini krivac. Nisam slušala savete, nisam želela da vodim drugačiji život. Kada sam shvatila da me godine sustižu, možda podsvesno verujući da ću se tako podmladiti, udala sam se za mlađeg muškarca. Oduvek sam verovala da sam najpametnija, da će moj život biti drugačiji, a da su moje prijateljice smešne jer se udaju i rađaju u dvadeset i nekoj. A možda sam se rodila takva... svojeglava, sa kompleksom više vrednosti. U svakom slučaju, ne nameravam da okrivim gene jer takve nisam mogla da nasledim. U mojoj familiji nije bilo nijedne crne ovce. Odrasla sam u stabilnoj porodici u kojoj su vladali zdravi odnosi, imala sam sve, bila sam voljena ali ne i razmažena. Imali su samo mene i zato su želeli da budem stabilna i poštena osoba. Eh, da su tada znali koliko mi njihovi saveti idu na živce, nikad mi ništa ne bi pričali. Ali, kada na jedno uvo uđe a na drugo izađe, takav oblik mučenja mogao je da se podnese. Ako sam nešto i morala da otrpim u kući, nisam morala u društvu. Bila sam lepa, oštra na jeziku, umela sam da izvređam one koji nisu delili moje mišljenje pa mislim da sam još u to vreme mnoga prijateljstva sasekla u korenu. Trebalo je svima pokazati ko je Nađa i kako dečaci luduju za njom. Što im više izmičeš, više trče, pa sam odlučila da postanem neuhvatljiva. Sve sam činila da nekoga osvojim, bila sam spremna na svakojake ludosti, potom bih se malo poigrala kao mačka s mišem, a onda bih se nasmejala i nestala. Preda mnom je bio cilj ali se nisam zaustavljala. Jasno mi je da nisam dobila priznanje za svoje postupke i da nijednom od tih momaka nisam naudila. Iako razočarani i ljuti, nisu dugo patili. Ja sam izvukla deblji kraj. Trovala sam svoje mlado srce ubijajući osećanja zato što nisam želela da ih prihvatim, a nisam bila svesna činjenice koliko je ta igra bila opasna. I nisam osetila kada je ova ružna navika postala deo mene. Sve moje žrtve Kako se ne bih sećala svoje prve "žrtve"? Saša, tamnoputi gimnazijalac, dve godine stariji od mene, mnogo mi je olakšao s obzirom na to da je već bio ludo zaljubljen. Čekao me je "da odrastem", donosio mi je sitne poklone, bežao je iz škole samo da bi me video i tako je izgubio godinu. Pisao mi je pesme... Potrajalo je to dve godine a kada je shvatio da ga ismevam i vučem za nos, pobesneo je. Srećom, bila sam okružena novim obožavaocima, pa se sve završilo na pretnjama i psovkama. Ne znam kako me to nije opametilo. Sećam se da je Anđela, jedina devojka koja me je trpela, rekla da ću jednom naleteti na pravog idiota i možda tada neće biti nikog da me odbrani. Drugi u nizu ojađenih bio je Rade. Živeo je u susednom gradu, upoznali smo se u diskoteci. Izašli smo nekoliko puta a ja sam stalno kasnila na naše nazovi sastanke, ponekad i po čitav sat, a nekada uopšte ne bih došla. - Nađa, kako možeš? - opet se umešala moja Anđela - upravo sam ga srela, jadničak, čeka te duže od pola sata, sav je pomodreo od hladnoće. Nasmejala sam se... I, ostavio me je. Zamislite, on mene?! Doduše, onako miran i tih samo što nije zaplakao pa sam mu oprostila to što me je preduhitrio. Ionako ga nisam volela, već mi je dosadio i bio je "zreo" za šut-kartu. Slično je bilo i sa Draganom, Zoranom, Ilijom, i još mnoštvom onih čijih se imena više ne sećam, ali se zato odlično sećam Nikole. Markantan, zgodan i pametan, brzo je razotkrio moju igru i umeo je da mi uzvrati. Tada sam se prvi put zamislila i "spustila loptu". Potrajala je ta veza gotovo šest meseci i mislim da sam bila na dobrom putu da se zaljubim, međutim, potreba da dominiram u vezi bila je jača od svega. Nikola je uplatio letovanje u Grčkoj za dvoje. Trebalo je samo da svoje krpice potrpam u kofer, ali te noći kada je trebalo da krenemo, mirno sam sedela pred televizorom. Zamišljala sam ga kako me zabrinuto i unezvereno čeka ispred autobusa. - Srećan put, Nikola! - izgovorila sam glasno zadovoljno trljajući šake. Ubeđena da je otputovao razočaran i povređen, i da me nikada više neće potražiti, precrtala sam njegovo ime na svojoj podužoj "listi paćenika". Međutim, Nikola je posle letovanja došao da se "pozdravimo". Prišao mi je nasmešen, a potom mi je udario takav šamar da sam pomislila da mi je otkinuo glavu. Tek je tada nestao iz mog života. Ni Anđela me nije opametila Tada mi je bilo dvadeset sedam godina, isto koliko i Anđeli, s tom razlikom što je ona bila nečija verenica i u drugom mesecu trudnoće. - Nađa, zaboga, uozbilji se. Dve-tri godine brzo prolete, eto tridesete, a onda sve ide traljavo, usporeno. Dolaze mlađe, lepše... - Anđela, nemoj da mi pametuješ! - zakolutala sam očima. - Sada kada je beba na putu, neka ti je sa srećom, ali mislim da si pogrešila. Zar da se u tim godinama vežeš za jednog muškarca?! Čovek se brzo zasiti, za deset godina varaćete jedno drugo na svakom koraku - zaista sam tako mislila o životu, braku i muškarcima. Anđela mi nije odgovorila. Sećam se da su joj usne zaigrale kao da je htela da opsuje, a onda je rekla da žuri i brzo je otišla. Nikada me više nije pozvala, čak ni u svatove, iako smo planirale da jedna drugoj budemo kume. Tako sam izgubila jedinu prijateljicu... Ne znam koliko je saznanje o Anđelinoj udaji uticalo na mene, ali znam da sam upravo u to vreme poželela nešto više. Tačnije, poželela sam nekoga ko će me maziti i paziti, na koga ću moći da se oslonim u svakom trenutku a da pri tom ostanem slobodna. Dakle, treba mi oženjen i, po mogućnosti, pun para. Devojka sumnjivog morala Moji senzori za lov aktivirali su se neverovatnom brzinom. Pa, upravo mi je jedan takav bio na dohvat ruke - Boško, zgodni četrdesetogodišnjak, vlasnik najvećeg i najbolje opremljenog butika sportske opreme u kojem sam radila četiri godine. Imao je tada lepu ženu i dvoje maloletne dece. Doduše, nije ga pratio dobar švalerski glas ali svakako nije bio imun na lepe žene. E, za to se trebalo pomučiti. Sada znam, bila je to moja najveća greška, ali onda nisam mislila tako. Pronašla sam stan, spakovala kofere i tek tada saopštila roditeljima da odlazim. - Ne razumem - kazala je majka - kuća je velika, uvek si imala privatnost, a potpuna nezavisnost ima svoju cenu. Neće te čekati ni topla soba, ni postavljen ručak... Ali nije bilo sile koja bi me odvratila od onoga što sam naumila. - Nadam se da ću bar dobiti svesku sa tvojim receptima - nasmešila sam se usiljeno. - Znaš, druga su vremena, trebalo bi da poštujete moju odluku - podigla sam kofere i bez mrvice tuge napustila dom u kojem sam odrasla. Mojim roditeljima bilo je sve jasno. Zato me kasnije nikada nisu pitali kako živim niti su spomenuli mogućnost mog povratka pod njihov krov. U to vreme Boško se već upleo u moju mrežu. Treptala sam, prenemagala se, ulagivala i, kako je moja suknjica bivala kraća, tako je on sve duže ostajao u butiku. Trebalo je da sačekam jedan pljusak pa da se svalim u stolicu tobože od slabosti i nesvestice. A on se, kao džentlmen, ponudio da me odveze kući. Bilo bi neučtivo da ga ne pozovem na kafu, zar ne? Eto, tako je Boško ušao u moj život. Postavio me je namesto poslovođe, udvostručio mi je platu, čak sam i putovala sa njim. "Poslovno", naravno, mada su putovanja udvoje trajala nešto duže nego kada bi otišao sam. Šuškalo se o nama među zaposlenima u butiku jer nisu bili ni ludi ni slepi, ali Boško je umeo sa njima. Zašto bi olajavali gazdu kada su imali odlične plate, a meni je baš sve išlo na ruku. Lajava usta ne zatvaraju se samo novcem već i činjenicama, pa sam ponovo počela da izlazim sa mladićima koji mi ništa nisu značili. Boškovu ljubomoru lečila sam u krevetu i tako je bilo gotovo osam godina. I znam da bi još trajalo da njegova žena nije preduzela mere... Godinama je znala za nas i čekala je Boška baš kao što ja sada čekam svog muža, ali... Oni su imali zajedničku prošlost, decu, i mogla je da se nada da će jednom sve proći, a potom je izgubila strpljenje. Kada joj je puklo pred očima, pukla je i moja bruka. Ne znam zašto se muškarcu lakše prašta čak i ako je oženjen. Meni niko nije oprostio. Činilo mi se da svi upiru prstom u mene pa sam bežala od ljudi, kretala sam se sporednim ulicama i skrivala lice. Eto, i meni se dogodilo... Povukla sam se u sebe Da li mi je bila potrebna takva blamaža da bih se napokon smirila? Verovatno jeste. U svakom slučaju, dobila sam ono što sam tražila. Primirila sam se. Muka je čudo, natera čoveka da se privikne na sve ono što mu je nekada bilo nezamislivo. Tako sam dve godine živela kao monahinja. Povrh svega, mučila me je nemaština. Boško je ostao u braku ali je pod ženinim pritiskom, što je bilo sasvim razumljivo, morao da mi da otkaz. Poklone sam zadržala ali to nije moglo da me hrani, da plaća struju, kiriju i pokriva osnovne potrebe. Eh, kako su mi tada nedostajali roditelji, moja kuća, moja soba, moje mesto za trpezarijskim stolom. Nisu mi pružili priliku da priznam da sam pogrešila, makar da im kažem da bih volela da se vratim, pa da razmisle. Jedva su preživeli sramotu, bili su ogorčeni i ljuti, i jasno su mi stavili do znanja da mogu da im se obratim tek kada se udam. U istom gradu, udaljeni dvadesetak minuta hoda, nismo se ni videli ni čuli više od tri godine. Tada sam se setila sveske sa maminim receptima. Ponešto sam naučila da pripremim a posla što se tiče, nisam mogla da biram: kafić, piljara, trafika, kataloška prodaja kozmetike, čak i pijačna tezga na kojoj sam prodavala narandže. I upravo za tom tezgom, promrzla i odevena kao švercerka, upoznala sam Gordana, svog supruga. Moj redovni kupac Dolazio je svakog dana kao da je želeo da ga primetim. Visok, plav, pomalo suvonjav ali beskrajno simpatičan, umeo je da me nasmeje a baš mi je to trebalo. - Lepo je to što mi praviš posao ali volela bih da znam šta radiš sa svim tim narandžama - izletelo mi je dok sam mu, kao i prethodnih dana te ljute zime, vraćala kusur koji nikada nije hteo da uzme. - Prodaješ ih a ne znaš da se od njih pravi ljubavni napitak? Glasno sam se nasmejala. - Kakav ljubavni napitak? - Pa, recimo, napitak koji izaziva upravo takav smeh. - Zar deluje kao ljubavni? - koketno sam ga pogledala. - Aha - klimnuo je glavom. Zanemela sam, skrenula sam pogled i prvi put osetila da mi obrazi bride od naleta krvi. Zapravo, mislim da sam već bila zaljubljena u njega, prvi put mi se to desilo a bilo mi je trideset devet godina. Smogla sam snage da utešim sebe i kažem da za pravu ljubav nikada nije kasno. Tako je počela Gordanova i moja veza. Šetnje, odlasci u bioskop, popodnevna kafa... O razlici u godinama nije želeo da razgovara. Sećam se da je odmahnuo glavom kao da pet godina nije ništa. Nažalost, sada oboje znamo da bi bilo bolje da je ta razlika išla u moju korist. Za Gordana još uvek nije kasno, a ja? Valjda je dovoljno da kažem da je kćerki moje nekadašnje drugarice Anđele osamnaest godina. Početak veze sa Gordanom pamtim po svojoj zbunjenosti i neprospavanim noćima. Kao zatvorenik koji se posle dvadeset godina tamnovanja konačno nađe na slobodi, prvi put udahne vazduh i dopusti suncu da ga ogreje, a potom se trgne jer zapravo ne zna šta je pravi život i na koju bi stranu krenuo... tako sam se osećala. Bila sam srećna ali zbunjena, nisam znala šta ću sa svojim osećanjima i da li ih na pravi način uzvraćam Gordanu. A on je priznao da mu se dopada moja stidljivost, zavoleo me je i zaprosio. Nisam imala kud. Po cenu da ga izgubim, morala sam da mu predočim neke detalje iz svoje prošlosti. Napokon se i moja savest probudila, smatrala sam da je tako poštenije pa, ako me prihvati takvu, tim bolje. Bar ću živeti bez straha od svake njegove promene raspoloženja. - Nije za medalju - protrljao je slepoočnice. - Ipak, drago mi je što si iskrena. Zapravo, u današnje vreme to i nije tako strašno - zastao je za trenutak a potom nastavio: - Nađa, ne zanima me kako si živela pre nego što si mene upoznala, baš kao što ti neću dozvoliti da čeprkaš po mojim momačkim godinama. Prošlost je nešto lično i ne treba je dirati. Mi treba da podelimo budućnost. Nažalost, moji budući svekar i svekrva nisu mislili tako. Oni su odavno znali istinu, pa se nisu potrudili da sakriju ogorčenost iako su silno želeli da se i njihov drugi sin oženi, smiri i stvori porodicu. Četrdeset godina, minimalno obrazovanje, burna prošlost, loš glas... pa, ko bi poželeo takvu snahu? Priznajem, razumela sam ih. Pripadali su generaciji mojih roditelja pa kada su me odbacili oni koji su me stvorili, zašto bi me takvu prihvatili drugi ljudi? I da se Gordan nije umešao svrstavši se na moju stranu i braneći našu ljubav, povukla bih se bez reči. Ovako sam imala čemu da se nadam. Nisam zahtevala više kada mi je Gordan rekao da ćemo se registrovati uz prisustvo dva svedoka, bez venčanice, muzike i svatova. Ćutala sam i onda kada su se njegovi roditelji, uz glasne komentare da će im život u memljivoj garsonjeri biti draži od života pored mene, pokupili svoje stvari i otišli. Ćutao je i Gordan, ali tada smo se voleli. Bili smo ubeđeni da će naredne godine sve doći na svoje mesto. Unuče ume da omekša i najtvrđe srce... Tako će biti sa nama, mislili smo oboje. Fatalno pitanje Moji roditelji su ostali dosledni. Čim su saznali da sam se udala, pozvali su Gordana i mene na ručak. Ipak, nije mi promaklo ono čega sam se pribojavala: bol promeni čoveka, postali su nekako hladni i kruti, ni traga od onih dobrih, požrtvovanih roditelja. Bili su ljubazni prema Gordanu... ili je to zapravo bilo sažaljenje? Kao da im nisam dete, osećala sam da i oni misle isto što i Gordanovi roditelji: da je, oženivši se mnome, zapečetio svoju sudbinu. I ispalo je da su i moji i njegovi roditelji bili u pravu. Voleli smo se još tri godine nadajući se boljem, a potom je jedno Gordanovo pitanje uništilo sve. Tada mi je postalo jasno da je samo početak našeg braka bio ispunjen ljubavlju, a zatim je sumnja počela da nagriza moga muža. - Nađa, nije mi jasno kako ne možeš da ostaneš u drugom stanju. Rekao bih da si zdrava, to smo proverili, ali... Da, rekao sam da nećemo pominjati prošlost, ali sada zaista moram da te pitam. Godinama si vodila buran život i pravo je čudo da nijednom nisi ostala trudna. Osećala sam se kao da mi je zario nož u srce. - Nikada nisam bila na kiretaži. Mogu da se zakunem, a ti, ako hoćeš veruj, ako nećeš, ne moraš. Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Otada su prošle dve godine. Već mi je četrdesetpeta. Da sam bila pametna kao što nisam, mogla sam i unuče da ljuljam. Gordana nisam slagala, samo mi je bilo teško da priznam da starim i da je mogućnost začeća sve manja. Kada smo se venčali, sve je izgledalo drugačije, čak se razlika u godinama jedva primećivala. Sada više nije tako. Nisam ostarila preko noći, ali mnogo razmišljam a ne mogu da se setim ničeg lepog niti smem da se nadam čudu. S obzirom na krajnje neizvesnu budućnost, ne smetaju mi ni Gordanova ravnodušnost ni ova tišina u koju tonem svake večeri. Znam, bilo bi mi lakše kada bih mogla da uperim prstom i okrivim nekoga za ovakav život. Mržnja se lakše podnosi od bola, bar sam to naučila. Za sve što sam činila, za ovu patnju i strah od sutrašnjeg dana, kriva sam isključivo ja. Skrojila sam sebi lošu sudbinu pa se ne trudim mnogo da pobegnem od zaslužene kazne.
Lajkuj ovaj stih:
 

Bili smo suđeni jedno drugom

   (upisano: 27 Aug 10, 01:53) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Prvi sastanak sa Slatkicom, kako sam "krstio" Sašku jer joj ime nisam znao, bio je prava katastrofa. Umesto da popijemo piće veselo čavrljajući, jedna pogrešna reč koju je izgovorila isprovocirala me je u toj meri da sam je, samo nekoliko minuta nakon što smo se sreli - izbacio iz auta. Međutim, naša priča nije se tu završila. Nekoliko godina kasnije slučajno sam kupio kuću u njenom komšiluku... Koncert je bio totalno ludilo! A kakav i može da bude kada se na podijumu gura deset hiljada rasplesanih tela, mladih i uzavrelih. I ja sam urlao iz sveg glasa. Neoprezno, usmerio sam svoj pevački talenat na uho devojke koja je stajala pored mene. Nisku rastom, nisam je primetio do trenutka kada se, sa grčem na licu i rukom na uhu, ljutito okrenula prema meni. - Izvini, izvini... - spontano sam uzeo njenu za ruku poljubivši je. - Nisam te video... Već je počinjala nova pesma i novi haos, pa sam prestao da se izvinjavam jer je i devojka već vrištala u taktu nove melodije. Međutim, kako je koncert odmicao, moj pogled se sve češće zadržavao na njoj. Preslatka je, morao sam da priznam. I ona se nekoliko puta okrenula, valjda da vidi sa kim sam. Ja sam već "snimio" da je ona sa drugaricom. - Moja sestra - pokazao sam prstom na Olju kada se slatkica još jednom okrenula. Nasmejala se. Nisam shvatio da sam odgovorio na nepostavljeno pitanje jer je pivo moje reakcije već tada dobrano uspavalo. Hrabriji nego inače, samouvereno sam je, slušajući jednu baladu, privukao u naručje. Nije se opirala. Dok smo plesali, pevala je pa nisam mogao ništa da je pitam. Zato sam, kada je bend pred kraj balade najavio završetak koncerta, morao da zatražim od nje broj telefona, vremena više nije bilo, pogotovo kada je mnoštvo krenulo prema izlazu. Izdiktirala mi je šest magičnih cifara za koje sam mogao samo da se nadam da su tačne. Znajući da ću ih zaboraviti pre nego što pivo ispari iz mene, izdiktirao sam ih Olji, mojoj sestri i savezniku u dobru i zlu. Popreko me je pogledala, ali je ipak zapamtila broj. Slatkica kojoj ime nisam znao, u međuvremenu se izgubila. Ulica u Nedođiji Narednih dana bio sam zatrpan polaganjem kolokvijuma iz anatomije. Nisam mislio ni na šta drugo osim na kadaver u naftalinu čiji sam svaki milimetar morao savršeno da poznajem. Čim sam u secir-karti dobio ocenu, odahnuo sam i prvi put posle nekoliko dana pomislio na dešavanja mimo knjige. Setio sam se Slatkice, tako sam je "krstio". Vodeći se maksimom "nemam šta da izgubim", okrenuo sam broj koji mi je Olja zapisala na nekoj knjizi. Nameravao sam da se pravdam greškom ako se javi ozbiljniji glas jer nisam znao koga da tražim. Srećom, ovaj koji je rekao "halo", mogao je da pripada samo mojoj Slatkici. Odlučio sam da se poigram i tako prikrijem smušenost. - Dobar dan - rekao sam ozbiljno. - Dobar dan. - Saša ovde, vi i ja sreli smo se na koncertu pre neko veče pa sam tražio vaš broj telefona da saniramo povrede bubne opne, koje su nastale mojim nesmotrenim ponašanjem. S druge strane žice začuo se veseli smeh. - U redu - rekla je smejući se. - Dakle, gospođice, jeste li za kafu u mom društvu, da razmotrimo ozbiljnost povrede? - Naravno. Usput, ja sam Saška - predstavila se. - Ja sam Saša. Opet se nasmejala. - Zezaš me? - Ne. Moraćeš da mi objasniš kako da dođem po tebe - potisnuo sam teatralnost. - Nije teško - učinilo mi se da se ona i dalje šali. - Skreneš levo na kraju civlizacije, onda preko nekoliko kozijih staza, sa kozije staze na makadam i tu si. Bilo je očigledno da je duhovita, ali želeo sam što pre da je vidim, pa sam hteo da mi kaže tačnu adresu. - U kojoj je, kažeš, to ulici u Nedođiji? - upitao sam našalivši se, na šta mi je Saška rekla adresu. Spremao sam se kao za prvi sastanak. Lickao sam se, parfemisao i prebacivao razdeljak sa jedne na drugu stranu. Slatkica po imenu Saška bila je zaista po mojom meri i hteo sam da ostavim utisak na nju. Posle upornog moljakanja otac mi je dao ključeve automobila. Nisam bio vešt vozač pa ga nisam često uzimao, ali ove večeri probudio se džentlmen u meni i morao sam autom da upotpunim utisak. Aždaja u lepom pakovanju Adresa koju mi je Saška dala nije mi bila poznata ali sam se informisao gde bi približno mogla da bude i u dogovoreno vreme krenuo sam po nju. Usput sam pitao ljude za adresu i svi su me upućivali dalje. Ulice su odmicale, asfalta zaista više nije bilo, a ljudi su juš uvek govorili - dalje. Pitao sam se da li se to neko našalio sa mnom kad me uputio na u tu pustaru jer zelenilo više nisam video. Da ugođaj bude potpun, pojavio se i makadam iz Saškine priče pa je stari automobil poskakivao preteći da se raspadne. Crvena lampica mog besa uveliko je sevala kada je auspuh zapeo za kamenčinu koju nisam primetio. Stao sam nasred puta da vidim je li otpao. Na sreću, držao se na mestu, ali je lupao kao da vozim neki super automobil, a ne očev krš koji posle ovoga sigurno više neću dobiti. Opsovao sam i koncert, i Sašku, i makadam! - Slatkice, bolje bi ti bilo da ljubaznošću i raspoloženjem popraviš štetu - rekao sam nazirući u daljini broj kuće pred kojom sam je ugledao. Kao i na kocertu, bila je preslatka. U farmericama i pamučnoj majici izgledala je bolje nego neka druga u glamuroznoj haljini. Kosa joj je bila vezana visoko u rep, što je otkrilo njeno prelepo lice. Leptirići su zalepršali u mom stomaku. - Je li bilo teško da me nađeš? - pitala je nevešto, svesna da jeste. Tu adresu, verujte, niko lako ne bi pronašao. - Ma, ne - lakonski sam odgovorio, siguran da ću jednoga dana da joj prigovorim što me je tako povukla za nos ne rekavši na kakve ću prepreke naići na putu do nje. Otvorio sam joj vrata. - Oh - uzdahnula je kad je na sedištu pronašla ružu. - Za mene? - zatreptala je okicama. Sad sam već bio siguran da je oborena s nogu... Klimnuo sam glavom. Samo što sam okrenuo automobil u nameri da pođem u suprotnom pravcu, njen umilni glasić postao je ozbiljan. - Šta ovo lupa? - upitala je na ivici podsmeha i zgražavanja. E, tu sam pukao gore nego moj auspuh. Povukao sam ručnu na trideset metara od njene kuće, okrenuo sam se, vratio do ulaza i, na njeno zaprepašćenje, otvorio sam joj vrata i rekao: - Izvoli. Zbunjena i crvena u licu, izašla je ne pogledavši me. - Ti ćeš mene... - zvocao sam sam usput. - Dođem u neku divljinu u kojoj živiš, izmaltretiram se usput... I ti se na to rugaš i čudiš mom lošem automolibu! Bio sam besan kao furija. Razočarao sam se u sve žene tog dana. Posvetio sam se knjizi odlučan da na nju usmerim svu svoju kreativnost kada već žene to nisu zaslužile. Polagao sam godinu za godinom dozvoljavajući sebi tek povremene avanture sa ženama. Nikada nijednoj više nisam kupio ružu niti sam tražio od oca automobil. Uostalom, posle one večeri grmeo je da na vožnju mogu da zaboravim. Sašku nisam viđao niti sam to želeo, a pamtio sam je samo kao dobro upozorenje na te aždaje u lepom pakovanju. Ljubavni život na čekanju Završio sam fakultet u roku. Penzioneri u mom stanu, sa večnom funkcijom roditelja, i kada sam postao svoj čovek, nisu propuštali priliku da sa mnom podele još neku životnu lekciju. - Šta imaš od toga što si završio fakultet u roku? - pitao je otac u pozi za raspravu. - Dobiću specijalizaciju - mirno sam odgovorio. - Bolje bi ti bilo, umesto što i dalje ganjaš te knjige, da si specijalizirao život! - i majka je umela da doda poneku mudrost. - Da si našao ženu, unuke da nam podariš... Zar ni toliko nismo zaslužili, a sve smo ti dali? - skretala je priča u pravcu žalopojki. Zato sam gledao da svaki trenutak provedem van kuće jer drugačije nisam mogao da izbegnem neprestane kritike. Odrađivao sam i svoje i smene svojih kolega, što je načelnik, kad je došlo vreme za dodelu specijalizacija, i te kako umeo da ceni. Ispunio se moj san... Kada sam i doškolovavanje obavio u rekordnom roku, porasla su mi primanja. Još jedno ispunjenje sna pomaljalo se na vidiku... Sopstveni stan, samostalan život, kritike samo kad roditeljima dođem u posetu... Svake večeri legao sam i budio se sa tim rečima na usnama. Realizacija tog sna, međutim, pokazala se težom nego što sam zamišljao. Cene nekretnina u to vreme, iz meni nejasnog razloga, skočile su i postala je misaona imenica pomoću jedne plate uknjižiti šezdesetak kvadrata na svoje ime. O manjoj kvadraturi nisam hteo da razmišljam jer nije predstavljala dugoročno rešenje, a za veću ni tri moje plate ne bi bile dovoljne. Otežavajuća okolnost za podizanje kredita, koji je bio jedini put da se približim ostvarenju tog sna, bila je činjenica da roditelji neće ni da čuju da stavim hipoteku na njihov stan. - Ti još nisi sazreo - govorili su. - Ko zna šta može da ti padne na pamet... U tim godinama zreo čovek uveliko ima porodicu... Propićeš se, prokockaćeš, pa nas na ulicu... Često sam se pitao na šta bi ličio naš suživot da njih dvoje nisu bili udruženi protiv mene. Da jedno vuče na jednu, a drugo na drugu stranu, tek onda bismo goreli od svađe svakog dana, tešio sam se. Ovako sam mogao da se, uprkos titulama, pokupim i odem u svoju sobicu, a oni bi udruženi zajedničkim ciljem, nastavljali da prekraćuju penzionerske dane kritikujući mene. - Zašto nisi pogledao po agencijama kakve se kuće nude na prodaju? - predložio mi je kolega. Dotad mi ta varijanta nije pala na pamet. Zaista, grad se brzo širio i ono što je nekada bilo predgrađe, danas se smatralo gradom. Obišao sam nekoliko agencija i dobio adrese koje su zadovoljavale moje opisane prohteve. Kako sam koju obilazio, spisak se skraćivao. Jedna je bila skupa, druga trošna, trećoj je bilo nerešeno imovinsko pitanje... Na kraju me je put odveo u kraj gde sam nekada davno doživeo prvo i poslednje ljubavno razočarenje. Odveo me je pravo na Saškinu adresu. Na prodaju je bio jedan deo kuće. Tada to nisam uočio - zaslepljen Saškom, pa besom - ali kuća je bila dupleks, na velikom i dobro pozicioniranom placu. Shvatio sam, ni makadama više nije bilo, dovezao sam se širokim, asfaltiranim putem. Neko vreme proveo sam osmatrajući kuću ali i nadajući se da iz nje niko neće izaći. Bilo bi glupo tu i sada sresti ogorčenu ili srećno udatu Sašku. Zapravo sam se pitao i da li još uvek stanuje tu, da li je kuća u kojoj je živela uopšte njena... Pomislio sam kako sudbina ume da se poigra sa nama kada me je, godinama kasnije, odvela na mesto koje je na čudan način obeležilo moj život. U njenom komšiluku Iako je kuća naoko bila u dobrom stanju, nisam hteo da tako važnu odluku donosim na prečac. Da znam da Saška ne živi sa druge strane zida, sasvim sigurno bih se lakše odlučio za kupovinu, priznao sam sebi. Koliko god se kolebao, ekonomski razlozi bili su apsolutno - za. Grad se širio u tom smeru, divlja gradnja je legalizovana, a lokacija je postajala atraktivnija iz dana u dan. Poznavaoci prilika savetovali su me da ne propustim ponuđenu kuću čudeći se kako dosad nije prodata. I to je sudbina, pomislio sam kada sam sa vlasnikom, sumnjičavim čovekom godina mojih roditelja, potpisao ugovor o kupoprodaji posle nekoliko dana. Dok sam se radovao dobrom pazaru, on je u pratnji policajca prebrojao novac tri puta i otišao. Brzo sam ga zaboravio. Trebalo je preurediti kuću po mom ukusu. Dogovorio sam se sa stručnjacima ali sam, kada je došlo vreme da radovi počnu, naleteo na problem. Morali smo, zbog obijanja zidova, isključiti i struju i vodu pa sam bio prinuđen da pokucam na vrata najbližeg komšije s molbom da mi tih dana omogući priključak. Najbliže komšije bile su, naravno, sa druge strane dupleksa. Kako tokom mojih obilazaka kuće niko nikada nije izlazio iz tog stana, nisam znao ko će mi otvoriti kada pozvonim. Zadržavao sam dah dok sam čekao da se vrata otvore. A onda se na njima pojavila ona, Slatkica. Obučena kao nekad, u jednostavne pantalone i majicu, doduše uflekanu na nekoliko mesta. Godine kao da su stale za nju, izgledala je jednako mladoliko i veselo. Smrkla se posle nekoliko, čini mi se, dugih trenutaka. Naslonila se na dovratak neprijateljski prekrstivši ruke na grudima. Progutao sam knedlu kada sam shvatio da me je prepoznala. - Zdravo - rekao sam refleksno joj pruživši ruku pa se povukao kada sam video da je i dalje u istom stavu. - Ja sam vaš novi komšija - pokazao sam rukom na kuću. I dalje nije progovarala pa sam odlučio da kažem ono zbog čega sam došao, pa šta bude. - Imaću radnike ovih dana i hteo sam da vas zamolim... - Tamo - pokazala mi je rukom na ulaznu kašiju gde su bile česma i utičnica za struju. Zinuo sam da joj se zahvalim, a ona mi je zalupila vrata pred nosom. Zanimljivo, promumlao sam dok sam se vraćao radnicima. Hepiend Radovi su tekli predviđenim tempom pa sam posle nekog vremena veselo mahao roditeljima na rastanku. I dalje su bili ljuti na mene. - Umesto da nađeš ženu, ti prekidaš svaku vezu sa svetom i ideš u samoću - rekli su, nesvesni da će biti lakše i meni i njima kada jedni drugim budemo samo gosti. Nakon što sam se smestio, najteži zadatak ostavio sam za kraj. Ipak, morao sam da pozvonim i da joj se zahvalim. Otvorila mi je jednako neuredna i jednako neljubazna. Smušeno sam joj se zahvalio i pošao nazad kada sam čuo njen glas: - Jeste li za kafu? Poslušno, poput dečaka, pošao sam za njom. Prostorija u koju smo ušli bila je puna štafelaja i slikarskog pribora. Obasnilo mi je to fleke na njenoj odeći. - Živećeš sam? - spontano je prešla na ti kad se vratila sa kafom na poslužavniku. Nije joj pristajao ljutiti izraz koji je navlačila čim bi me videla. - Da. - Nikakvo čudo - rekla je servirajući kafu. - Ako si svaku svoju vezu rešavao na onakav način... - Ali... - crvenilo me je oblilo. - Nisi mi rekla da stanuješ tako daleko... Auto mi se pokvario... - Rekla sam ti kad smo prvi put pričali. Sećaš se? - Mislio sam da se šališ. - A ja sam pomislila da voliš šalu pa sam te zato ono upitala kada sam sela, da malo opustim afmosferu... I tako smo, kao i pre gotovo deset godina, Saška i ja končano popili tu kafu, i dalje smušeni i neiskusni. I ona je zaključala srce posle mog drskog postupka kriveći mene kao što sam ja krivio nju. U razgovoru sam saznao da sama živi. Roditelji su joj u inostranstvu, a druga polovina kuće pripadala je stricu i strini. - Zašto su je prodali? - zanimalo me je. - Sukob generacija, znaš - rekla je, a ja sam je savršeno razumeo. Danas su zadovoljni i moji roditelji, a i stric i strina. - Da smo ranije znali da ćeš tako da se udaš, davno bismo prodali kuću - šale se dok moji nemaju vremena ni da nas pogledaju motreći sve vremena unuku. Više od svih srećni smo Saška i ja. Srećni i uvek raspoloženi da ispričamo našu neobičnu ljubavnu priču sa hepiendom
Lajkuj ovaj stih:
 

Drugo lice moje ljubavi

   (upisano: 26 Aug 10, 11:33) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Marko je bio dobar i pažljiv mladić, bar na početku. Imao je mnogo novca i nikada nisam pitala kako ga je stekao. Jednom prilikom zamolio za uslugu... nepristojnu. Pristala sam teška srca, verovala sam da to radim iz ljubavi, a ispostavilo se da sam bila na "poslovnom" test... Radila sam u jednom marketu na Čukarici bezuspešno pokušavajući da svoj život učinim boljim. Plata nedovoljna, naporan rad, svakodnevno osmočasovno kretanje levo-desno, gore-dole. Izvolite i hvala! Dođite nam opet! Smešak obavezan. Kod kuće, u jednosobnom stanu, sa ocem, prevremenim penzionerom, štedljivom škrticom, i majkom koja tek osmu godinu radi kao pomoćni radnik u nekoj osnovnoj školi. Zato joj otac često prebacuje: - Šta ti je trebalo da se zapošljavaš posle četrdesete? I zašto radiš? Pa tvoje kolege iz firme, učitelji i profesori, ne rade. Štrajkuju! A ti ni na to nemaš pravo! - Ti da ćutiš! - uzvratila bi. - Svoje samoproklamovano pravo na nerad dobro si iskoristio. Bolje bi bilo da se sada prihvatiš posla i da pomogneš ovom detetu kao što rade tvoje kolege, penzioneri! Gde je tvoja firma? Nema je! Dobijaš novac od plata nas, koji radimo i zarađujemo... Otac bi me pogledao preko naočara za čitanje sitnih, novinskih slova i na licu bi mu se pojavio osmeh ponosa. Govorio je da meni takva pomoć nije potrebna. - Lepotice kao ona lako se snalaze. Nose miraz koji nema cenu! Nisam osećala da je tako. Imala sam mnogo udvarača, lažnih obećanja, taj mali stan u nasledstvo i posao u marketu "Ruža". Malo, veoma malo. A dani odmicahu kao epizode dosadne serije u kojoj se tek na kraju dogodi ono što samo obećava više uzbuđenja u nastavku. Gotovo sam prestala da verujem u srećan kraj. A onda je počela još jedna epizoda. U početku nije obećavala. Kasnije postadoh žrtva sopstvenih iluzija o životu i nekim ljudima. Bakšiš od sto evra - Dobar dan! - čula sam napukli glas mlađeg muškarca koji je krčao kao da se probudio pre desetak minuta. Nisam uzvratila pozdrav. Dovršavala sam prvu popodnevnu kafu u drugoj smeni, iza otvorenih vrata pomoćne prostorije. - Dobar dan! - ponovio je. - Ima li koga ili da se sam poslužim?! Baš mu se žuri, pomislih. Nervoza mladih muževa koji odlaze u kupovinu i posle dugo svojim ženama objašnjavaju gde su se i zašto toliko zadržali. Kod one lepe sa Banovog brda. Znaju one i zašto! Ugasih cigaretu i poklopih tacnom šolju. Ustadoh sa ljubaznim osmehom izvinjenja i uslužnosti. - Dobar dan, izvolite. Nabrajao je, onako, bez reda. Nije čitao sa papira i nije tražio u gramima već "malo" i "malo više". To znači, koliko ja odrežem ili zahvatim. Bez vraćanja. Dakle, nije oženjen, zaključila sam pogledavši ga pažljivije. Visok, snažan i lep. Ispod čekinjastih obrva varniče crne oči u kojima se smenjuju nepoverenje i zainteresovanost za lepoticu dana koji, izgleda, nije ni njemu ništa obećavao. Razmenili smo nekoliko rečenica o salami, čajnoj kobasici, suvom mesu i sirevima. - Vi kao da slavite? - pokušala sam da stupim u nekakav razgovor. Izbegao je odgovor. - Ti odskora radiš ovde? - upitao je. - Već prilično dugo. - Pa, kako to da se nismo upoznali? Udvarački raspoloženim muškarcima obično odgovorim da ovo nije mesto za upoznavanje. Njemu rekoh da se i sama pitam kako! To ga je podstaklo. Gledao je u mene zainteresovano. Kao da me želi. - Znaš šta, lepotice? Ovo nije mesto za upoznavanje - oborila sam pogled kada je izgovorio svoje ime. Izvadio je novčanicu od sto evra i rekao da zadržim kusur. Častio me je trećinom moje plate! - To je napojnica. Donesi ovo u kafe "Rio" za sat vremena! Okrenuo se i otišao. Stajala sam na pragu gledajući za njim. Toliko novca, a tako prirodan. Čak pomalo stidljiv. Uliva nadu i poverenje. Topila sam se uz šum ubrzanog krvotoka kao komad šumeće tablete u čaši vode. Zaljubiću se, a šta se tu može! Dugo mi se nije ukazala prilika da osetim te čari. Čekala sam birajući i tako je prošlo mnogo dana. Pozvala sam kolegu magacionera objasnivši mu o čemu se radi. Reče mi da zaključam i okačim tablu "Vraćam se odmah". - Neću se vratiti odmah! Ovo je posebna isporuka, na kućnu adresu! - presretoh njegov radoznali pogled i odoh. Ali ne daleko. Šta da obučem? Zar da se, ovako, u belom mantilu i sa tragovima masnoće, flekama i sitnim komadima mesa, pojavim pred njim? Ili, još gore, u izlizanim farmerkama sa novopazarske pijace i ispranoj majci na kojoj jedva da se nazire godina proizvodnje: Sremska Mirtovica - Kros "Politike" 1998! Onda je bolje da se ne pojavljujem, zaključila sam. Posle desetak minuta isteklo je vreme samosažaljevanja i ja odoh. Ne znam više da li sam skinula radni mantil ili nisam. Kakva sam, takva sam, šta me briga. Drugi put ću biti bolja. Disala sam usporeno ne žureći. Popodnevno majsko sunce grejalo je žareći kao da je avgust. Vazduh topao, asfalt pregrejan, otvoreni prozori kuća, stanova, gradskih autobusa i automobila. Znala sam taj kafić. Bio je na dobrom glasu po gostima koji su dolazili, ali ne i po poslovima kojim se gazda bavio. Mene posao ne interesuje. Zanima me samo Marko koga zovu Lepi. Život sa Markom - A, evo naše domaćice! Dobro došla! Najlepša prodavačica u našem gradu! - uzviknuo je, čini mi se sa oduševljenjem momka koji se nada. Ustao je da me upozna sa ostalima. Sedeli su za istim stolom, sve lepotan do lepotana i tri lepotice. Njihovi nadimci kazuju mnogo. Zato je "Rio" na dobrom glasu. Htedoh da spustim paket na sto i da odem. - Sunčice, idi u kuhunju, serviraj sve ovo pa se vrati u naše društvo! - očima pokaza momku koji je sedeo do njega da se pomeri i oslobodi jedno mesto. Za mene. U meni nešto zaigra, zatreperi; uskovitlalo se pa ne mogu da se pomerim. Čujem da govore, šale se na njegov račun. - Lepi, bilo je krajnje vreme. Probiraču! - Retko zalaziš među običan svet, u studentske menze i domove, na igranke, u butike i prodavnice. Ali kad jednom zađeš, baš nađeš! - Baš je slatka! Sunčica! Da li tako beše njeno ime? Ili joj već tepaš, od miline! Očekivala sam da me ne primete kao da sam neka kelnerica, čistačica, a eto, oni sve najlepše o meni. Iznenadila sam se. Prijalo je. Mislila sam da ne pripadam tom svetu odabranih, uspešnih i odlučnih. Ostala sam sa njima do mraka. Onda me je Marko uhvatio pod ruku. - Odbaciću te do stana. Usput ćemo svratiti kod mene. Čoveka ne možeš da upoznaš dok ne odeš njemu! Pristala sam bez reči. Usput, sa prednjeg sedišta zelenog džipa bacih pogled na izloge marketa "Ruža". Još je stajala tabla sa porukom da se odmah vraćam. Prevara. Neću se više vratiti. Čak ni kao kupac! Markov stan u jednom novobeogradskom soliteru beše jednosoban, momački. Skromno uređen, sa nekoliko knjiga na maloj polici i lošim reprodukcijama na zidovima koje bi što pre valjalo okrečiti. Ne previše sređen ni opremljen. Bez ukusa i draži. Očekivala sam nešto mnogo bogatije. Ipak, rekoh da je lepo u ovom stanu. - Lepo je, samo što sam sam. Golub samotnjak u oblacima iznad reke Save! - Zato golub traži golubicu! - dodala sam. Nasmejao se. Zavodila sam ga bez oklevanja i zadrške. Uzvrteo se ne znajući kako da se ponaša. - Šta si to rekla? - upitao je. - Priđi, da ti šapnem! Kao da je samo to čekao. Nisam stigla do šaputanja, do reči. Imao je snažne ruke, mišićavo telo i čvrst zagrljaj. Jedva sam prošaputala da ga želim. A ni to nije trebalo. Ni to nije čuo. Ophrvan požudom, omamljen mojim telom, govorio je da sam prava, najbolja. Nikada nije bio sa takvom devojkom. U to nisam sumnjala sve misleći da jesam ona prava i najbolja. Za njega. - I, šta misliš o meni? Kakva je to devojka sa kojom već prvo popodne završiš u krevetu? - Ti si prava! Ti si moja devojka! Imam iznenađenje za tebe - zazvonio je telefon u džepu njegovih pogužvanih pantalona. Nije žurio da se javi. Ne gledajući, pritisnuo je dugme i prekinuo zvuk. - Moja devojka ne treba da radi u onoj prodavnici. Od sutra si domaćica u "Riju". Važi? Uzvratila sam poljupcem. Marko je bio zadovoljan. Te večeri obiđosmo nekoliko butika. Želeo je da me počasti. Nisam pitala čime se bavi ni kako zarađuje. Svi nešto preprodaju. Pri tom gube i dobijaju. On je imao firmu koju je često isticao. Bio je svakoga dana na putu, u autoomobilu je provodio po nekoliko sati ali smo se često čuli telefonom. Upoznala sam njegovu majku. Nije kritikovala sina koji je napustio studije i koji neće da radi poslove od kojih žive obični ljudi. - Mladost je mladost, treba da se proživi. A moj Marko misli i na buduće godine. Štedi. Ulaže. Pogledaj, draga Sunčice! Ovaj stan i sve ovo što vidiš, sve to je on kupio. Bila je njegov ortak u poslovima. Prodala je stari stan i auto da bi mogli da počnu. Otac, oficir one nekadašnje narodne armije, živeo je daleko od njih, nezadovoljan i nemoćan da bilo šta promeni, da se prilagodi. O njemu su retko pričali. Naša veza smatrana je ozbiljnom. Trajala je nekoliko meseci. Prljava igra - Uloži novac u neki lakši posao ovde, u Beogradu! - predložila sam. Bio je uznemiren. Pokušavala sam da ga oraspoložim. - Nema takvih, lakih poslova. Nema lake zarade! Vozio je autoputem prema Nišu. Često sam putovala sa njim. Obično je bio dobro raspoložen, međutim, poslednjih dana nije tako. Ćuti, nosi svoju muku i ništa ne kazuje. A samo što ne eksplodira. - Moram nešto da ti kažem. Učini jednu stvar za mene, za nas! Da li hoćeš? - upitao je. - Ne znam mogu li. Znaš i sam da se ne mešam u tvoje poslove. - Znam, ali dogovorili smo se da počneš. Dva butika koja sam već kaparisao, to je za tebe! - Dobro, valjda mogu to da učinim! - pristala sam. - Slušaj, jedan tip, zdrav i ispravan, pritiska me i ucenjuje. Sada idemo njemu. Udesićemo kao da si me ti prevarila sa njim i onda je moj. Propadaju sve njegov ucene! Ja ću njega da ucenjujem! - Bože, Marko - zgranula sam se - zar ja da budem sa drugim muškarcem pored tebe! Nikada! - Hoćeš, hoćeš, ako me odstrele! Za mnogo manje dugove to rade! Sa kim ćeš onda? Ili ako me ćorkiraju? Da li bi čekala pet-šest godina? - Šta to pričaš? - povisila sam ton. Nijednom nismo tako razgovarali. Mislila sam da se bavi poštenim poslovima, onim za koje kažu da su unosni. Uvozi robu, ovlašćen je za to. Skupo je platio potrebne dozvole i sada zarađuje. - Slušaj! Stižemo do njega. Bićemo na ručku, ja odlazim, kao, dobio sam hitan poziv, a ti ostaješ. Uveče se vraćam po tebe! Ne znam šta da mu odgovorim. Ponavljam da to ne mogu da učinim. Zašto baš ja? Zar je toliko zaglavio? - Pazi, tip je zgodan i u svakoj prilici bi ti se dopao. Učini još to za mene i posle krećemo u posao. Samostalne trgovinske radnje, tvoja struka! Ćutala sam šapućući sebi u bradu da to ipak neću moći da učinim. Marko je moje ćutanje shvatio kao pristanak na dogovorenu prevaru iz kotistoljublja. Skrenuo je sa autoputa i brzo smo stigli do nekog kosmajskog zaseoka. Tip o kojem je pričao nije ostavio utisak. Shvatila sam. Da nisam ovako pristala, učinila bih to pod pretnjom i ucenom. Posle šamara i udaraca. Ovako je manje bolno. Imam ih obojicu. Učine li nešto, zapretiću. Ako progovorim, malo će biti i deset godina strogog zatvora! Pričala sam sama sa sobom, povređenog ponosa, narušenog samopoštovanja. Tešilo me samo to da o ovome niko neće saznati. Svima nam je stalo do toga da ostane tajna. Među nama. Ostalo je, ali to nije uteha. Ja ne mogu da zaboravim. Još mi stoji knedla u grlu Kasno se vratismo u Beograd, pola sata pre ponoći. Zaustavio je negde ispod nadvožnjaka na Autokomandi, pre semafora. - Sada možeš da ideš! Završili smo sve poslove i više nemamo ništa. Ti i ja! Završili smo! - pogodi me kao udar groma. Neočekivano, snažno, preglasno! - Kako to? Zašto? - kao da nisam čula. - Još pitaš. Zbog onoga! - rukom je pokazao unazad, preko glave, prema Kosmaju. - Pa, zbog tebe, zbog tvog spasenja, pristala sam i učinila! Tako si rekao. Dao si reč i obećanje! Zar je moguće da ti to ništa ne znači? - Nisi ti zato pristala već iz straha i kukavičluka. Pala si! Nisi prošla kod mene. To je to! Sad, marš napolje, i drži jezik za zubima! Nemoj da sam čuo da pričaš o meni. Sve što si videla i saznala čuvaj za sebe! Je li to jasno? Počeh da jecam a jecanje se pretvorilo u plač. Pružio je ruku preko mojih nogu, otvorio je vrata, otkopčao moj pojas i gurnuo me napolje. Pala sam na stranu, kraj vrata. Potom gume zaškripaše i on se izgubi u mraku. Ode zauvek. Bilo je prolaznika, dobaciše mi poneku psovku, veoma ružno, prostački. Jedan muški glas govorio je da to ne čine. Udaljiše se. Pomerila sam se do ivice kolovoza, na travu. Nisam htela da ustanem. Nisam imala snage da potrčim, da nestanem iako bi to bilo najbolje. Sve dok mi ne priđoše mladić i devojka. Upitali su da li sam povređena. Šta se dogodilo? Da li mogu sama? - Nisam povređena. Hvala vam! - ustala sam. Noge su me slušale. Pratili su me desetak koraka, a onda su ubrzali. Produžiše dalje, ispred mene. Behu tako lepi i privlačni... Osmeh je ozario za trenutak moje lice. Uputila sam ga njima. Okrenuše se i mahnuše, onda su ubrzali. Tako smo se rastali. Zaustavila sam taksi i rekla da vozi na Banovo brdo. Sa onim prvim, teško isceđenim, osmehom javila se nada u oporavak, u ozdravljenje. Zar jedna greška da uništi sve? Godine, nadu i zdravlje! Neće nikada! Bol mine. Rane zacele. Samo još ožiljci ostaju, neizbrisivi tragovi koji opominju. I gađenje prema tipovima koji, kao Marko, brzo stiču novac, brzo ga gube i troše, pa se opet nekako domognu gomile para. Rđavi momci i veoma loši ljudi... Pronašla sam novi posao prodavačice daleko od Čukarice, na drugom kraju grada, tamo gde se Dunav udaljava, i ponovo sam počela da živim životom skromne devojke koja je upoznala čak i put kojim se ne ide. Lice Marka zvanog Lepi videla sam samo još jednom. Početkom aprila pozvaše me u stanicu milicije. Bili su veoma pažljivi i ljubazni unapred se izvinjavajuči što će morati da mi postave nekoliko pitanja. Na stolu glavnog inspektora bila je jedna fotografija. - Ti ga poznaješ! - Prilično dobro - potvrdila sam. Sačekao je nekoliko trenutaka kao da očekuje da ću nešto da upitam. - Obično odmah pitaju: "A šta se to dogodilo?" Vama kao da nije prijatno što vidite ovo lice? - Nimalo mi nije prijatno - odgovorila sam. - Onda nam reci ko je on? Koliko znaš o njemu? Gde je živeo? Čime se bavio? Znamo mi odgovore na ta pitanja, ali hoćemo da ih potvrdimo i da saznamo još nešto! Ispričala sam svoju priču, od upoznavanja u marketu "Ruža" do hladnog i mokrog pločnika, stotinak metara pre prvih semafora na skretanju kod Autokomande. Rekoh da se ne plašim. Pojaviću se, ako zatreba, i na sudu. Govoriću istinu. Zahvališe mi se a inspektor dodade: - Naravno, ako zatreba pravosudnim organima. Oni su sada na potezu. Niste samo vi doživeli neprijatnost, nepravdu i nesreću. Prošlo je nekoliko meseci i mirno šetam beogradskim ulicama, Marko je sada na odsluženju zaslužene kazne. Ako je za utehu, sve je dobro kako je moglo da bude.
Lajkuj ovaj stih:
 

Naplatio sam svoj dug

   (upisano: 24 Aug 10, 14:03) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Gospođica Isidora, hladna, promišljena i lukava, u svoju postelju uvlačila je neoprezne i lakomislene muškarce koji su joj se potpuno prepuštali. Moj direktor Pjer Paolo Živković bio je jedan od mnogih koje je zavela. Iako sam bio zaljubljen u nju, nisam se usudio da se približim Isidori ali sam, neočekivano i sasvim slučajno, postao njen ljubavnik... Izazovna gospođa je posle samo dva sata shvatila da sam bio njen ljubavnik. Doduše, samo jedno popodne, ali to beše dovoljno da prihvati primirje sa oholim mužem i prizna kapitulaciju u ratu u kojem je dobijala bitke na bojnim poljima prekrivenim belim čaršavima, šarenom ćebadi i mekim jastucima. Postelja beše zamka u koju je hvatala neoprezne i lakomislene muškarce čineći sve što je njeno srce želelo, razum nalagao a oku se dopadalo. U tom svetom trojstvu dvoprezimene gospođe Isidore samo jednom je srce nadjačalo raspalivši prejaku želju i ona je izgubila. Da sam slučajni pobednik, saznao sam jedan sat pre nje kada, na početku ulice u kojoj je živela, sretoh kolegu samostalnog savetnika, mog tadašnjeg šefa, prezimenjaka, čoveka koji je imao mnogo novca i koji je, uprkos ogromnom bogatstvu i tobožnjoj sposobnosti da od jednog dinara napravi pet, bio škrt. Pretvarao se da je začuđen što me vidi a bio je srećan iako ga je do susreta sa njom delilo šezdeset minuta. Ni pomislio nisam da mu kažem da je u zabludi pa mu samo otpozdravih ne pretvarajući se da sam začuđen i pođoh u šetnju ulicama velikog grada. Ipak, nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja što ga je prouzrokovala ta čudna žena iako je iznenađenje bilo njen pojas za plivanje rekom života; to sam shvatio prekasno i nisam prestajao da se čudim svaki put kada sam pomislio na nju. A razmišljam o njoj, još uvek, često. Ipak, priču treba početi iz početka, od onih dana kada je lakomislenost bila naš jedini pojas za plivanje rekom života, kada još ne bejasmo nasukani u plićaku. Bio sam na dnu piramide Zaposlio sam se po završetku više ekonomske škole u trgovinskom preduzeću "Jadran" kao beznačajni referent u ogromnoj kancelariji sa devet stolova, kao likvidatorov pomoćnik, potpisivač. U službeničkoj hijerarhiji preduzeća bio sam na dnu piramide. Ispod mene, potpisivača, samo šoljice, metla i dva usisivača. A na vrhu punački ali okretni, zalizani i glatki, direktor Pjer Paolo Živković uvek zamišljen, prepun brige, tolerantan i dobrodušan u prisustvu nadređenih, a vrlo grub, nezgodan i nepristupačan prema svima ostalima. Svi su ga poznavali kao licemera i lažljivca ali se najčešće događalo da poveruju njegovim obmanama. Bio je čovek neoprostivih pogrešaka i grehova i jedino je umeo da zavodi lažnom pohvalom. Laskanje je uvek bilo na visokoj ceni pogotovo kada laskavac, kakav je dvoimeni direktor, veruje da su njegove reči istinite, a ljude kojima laska dovoljno vrednim da im se ulizuje. Naravno, u pitanju su bili muškarci na višem položaju i privlačne žene. Samo njih je kupovao lažnim novcem koji je imao vrednost jer "roba" koju je pridobijao beše veoma sujetna. Jedini u "Jadranu" Pjer Paolo Živković imao je samo prva četiri razreda osnovne škole i diplomu o završenom kursu u Orašju na Savi, diplomu vrednu čitave jedne karijere u kojoj će se vinuti do vrhova upravljanja trgovinom, uvozom i izvozom, spoljnotrgovinskom saradnjom sa inostranstvom, mada su eksport i import bile jedine strane reči čije je značenje razumeo uz one dve u njegovom imenu. Gospođica Isidora Kozarac govorila je tri svetska jezika, spracijalizirala finansije, ekonomsku kibernetiku i menadžment na visokim školama u Beogradu, Briselu i Milanu ali, propustivši kurs u Orašju na Savi, nije mogla da se zaposli u rodnom gradu. U nekoj kancelariji nekog od direktora kojima je nudila svoj entuzijazam, znanje i sposobnosti očekujući zauzvrat samo rešenje o prijemu na radno mesto, srela je Pjera i izvrsno je zapazila da on samo laska. Uzvratila je na isti način. U toj međusobnoj razmeni s jedne strane, na ženskom tasu, beše korist, na drugom, muškom, neutoljena sujeta. Laži iz koristoljublja ne bi prevagnule da gospođica Kozarac nije uputila poziv gospodinu Živkoviću da ručaju u "Skadarliji". Ponuda lepoj koleginici Iznenađenje beše toliko snažno da gospodin prestade da joj laska i poče da se hvali govoreći da je bio sa mnogim lepoticama, da im je pomogao u mnogim važnim, krupnim, ali i beznačajnim stvarima. - Vidite, Pjer, svoje draži dosad nikome nisam ponudila i niko mi nije pomogao - reče veoma prisebno provocirajući očekivani odgovor. - Ja ću vam pomoći - odgovori direktor narastajući kao kovački meh pod navalom vrelog vazduha. - Da postanem svesna svojih draži i svoje privlačnosti? - namerno je, ispitivački, povisila ton. - Ne... Ovaj, da! Ne... - zbunio se nadmeni direktor. U njegovoj glavi je bučalo, pritisak se povećavao. - Pa, onda, kako ćete mi pomoći? - Mislim, najpre, ono što mogu! - progovori pa potom zastade crveneći pod oštrim pogledom lepotice koja odglumi sažaljenje pred njegovim priznanjem sopstvene nemoći iako je bila svesna činjenice da je on, u svakom pogledu, moćan. Pjer Paolo se samodopadljivo zasmejao. - Ja, naravno, mogu sve, ali, je l" te, nekim redom... Usluga, pa protivusluga... Znate, oboje smo na neki način trgovci! Nije joj se dopao osmeh sladostrasnika koji je bljesnuo na njegovom licu, ali je osetila da je postao njen plen i odlučila da mu priredi još veće iznenađenje. Pozvala ga je u svoj stan pod izgovorom da ga uveri u stepen svoje stručnosti, kao i da on pogleda njene diplome, stručne radove i elaborate. Gospodin kursista iz Orašja na Savi nije pokazao zanimanje za stvari koje nije baš najbolje razumeo iako im se, na priprost način, divio. Blizina raskošne lepote vrelog tela koje je širilo mirise divljeg kestena i jorgovana uzbuđivala ga je previše, do granica do kojih je mogao da sačuva kontrolu pokreta. Rasli su žudnja i napetost, osetio je vrelinu i posegnuo za kravatom da olabavi čvor a potom je skinuo sako. Ona mu pomože otkopčavajući najpre gornje a potom lagano, jedno po jedno, uz osmeh i nemi zov poluotvorenih usana, svu ostalu dugmad. Potonuo je u kratkotrajnu, maglenu vatu naslade mašući krilima iluzije da ju je osvojio, zadobio, ali istinski osvajač postade Isidora, a on njen dužnik... Narednog dana u kancelariju do naše unesoše sto, fotelju, ormar i pisaću mašinu, rekoše da je primljena neka, vrlo stručna, gospođica Kozarac na novootvoreno radno mesto samostalnog višeg stručnog savetnika za komercijalu i računovodstvo. - A ko će sada da nam kuva kafe? - upita moj prezimenjak i kolega likvidator čudeći se naglom pretvaranju mini-kafea u kancelariju ekskluzivnog savetnika. Nije dobio odgovor. Rekao sam ono što sam mislio Dva dana posle toga stigla je lepa, otmena dvadesetosmogodišnja savetnica gizdavog hoda i očiju koje su se menjale kao voda u sva tri agregatna stanja. Odmah nam je uputila prekor zahtevajući da je od danas čeka gorča kafa u sedam i deset. - A ko će da nam kuva kafe? - ponovi pitanje moj prezimenjak. Ona ga pogleda, i time sve bi rečeno. Likvidator je dobio vrlo jasan odgovor, postao je njen kafe-kuvar, a to je značilo korak bliže novopostavljenoj višoj savetnici. Primetno polaskan prekorom zgodne devojke, obećao je da će sve biti u redu, od sutra! Ali, za nepunih nedelju dana stvari su postale ozbiljne. Zaljubio sam se u nju, svi su se zaljubili u nju, ali privlačna, privilegovana savetnica, inače puna duha, nije htela da se zabavlja, nije bila zaljubljena, nije uzvratila i ništa nam nije dala. Jednoga dana, kada sam bio sam u kancelariji i pio kafu misleći na nju, vrata se otvoriše iako beše rano pa nikoga nisam očekivao, i ukaza se direktor Živković. Nisam se namrgodio, ali pre nego što sam imao vremena da mu postavim i najkraće pitanje, reče mi: - Punišiću, imao sam čast da večeram sa vama na slavi doktora Ilića! - Ah, da, izvinite, nisam vas primetio. - To nije neobjašnjivo jer su vaše oči sve vreme bile uprte u gospođicu Kozarac! - Moguće, ali pošto ste to primetili, priznajte, direktore, da je veoma privlačna! Nisu mu se dopali moji odgovori. Sa rukama iza leđa zauzeo je izazivački, islednički stav. - Nije mi teško to da priznam jer, na moju sreću a tvoju nesreću, Punišiću, to je i njoj poznato! - Znači, zaljubljeni ste u nju! Sjajno! - pokušavao sam da ovom razgovoru dam malo muškog, prijateljskog šarma ali direktor se namršti. - Mali, ne zezaj, i kloni se nje da te ja ne bih uklonio! E, sad sam i ja postao opasan. Ne podnosim pokušaje prezira i poniženja koji ranjavaju ponos. - Kome, bre, ti pretiš?! Koga opominješ, matora vrećo? Budi mangup pa je osvoji! Gledao sam je celo veče, pa šta? Gledaj i ti, ako treba, kupiću ti naočare! Zabole me uvo za neosvojivu gospođicu Kozarac... - nekako se smirih jer on se povuče koračajući unazad tako da je verovatno čuo kada sam dodao: - Misliš da ne znam kako je dobila posao, kako si je iskoristio i zloupotrebio! Hej, pojavila se neka lešinarka na konkursu za čistačicu! Hoćeš li i sa njom kao sa savetnicom?! Izgubio sam posao Preterao sam, ali beše mi krivo što mu ne rekoh sve jer mi se za to sigurno neće više ukazati prigodna prilika. Uzvratio mi je na fin, elegantan način gospodina, što od njega nisam očekivao. Nije prepričavao naš dijalog, nije se žalio, samo mi je smestio sitnu caku sa čekovima i potom rekao: - Učiniću ti veliku uslugu! Dobićeš otkaz! Zahvalio sam mu se i otišao. I dalje sam ga mrzeo, ali mnogo manje nego ranije. Vratio sam se u Beograd i za tri godine završio studije na Ekonomskom fakultetu. Preduzeće "Jadran" postade daleka, pomalo groteskna prošlost, ali ne i zaborav. Nastavih da živim u velikom gradu snalazeći se, iščekujući da će neka od brojnih molbi biti uvažena i da ću i ja postati radnik na neodređeno vreme. Tako prođoše još dve godine i onda se dogodi slučaj koji se može nazvati čudom. Sretoh se sa Isidorom koja već beše Pjerovica, Paolina Ž! Ugleda me u holu poslovne zgrade "Elektrokomerca", moćne uvozno-izvozne firme u kojoj se zatekoh tragajući za informacijama o rezultatima konkursa za prijem diplomiranih ekonomista sa poznavanjem engleskog jezika. Zastade i odmeri me podižući tamne neočare tankih, zlatnih okvira. - Oh, da li ja to dobro vidim? - osmehnu se i raširi ruke u zagrljaj koji ja izbegoh. To samo poveća njenu zainteresovanost za mene. Objasnih joj da sam poslovno u "Elektrokomercu" i da mi je potreban generalni direktor. - Nema problema. Ja odlazim, ali nazvaću ga za pet minuta i reći ću mu da te primi. Drago mi je da mogu toliko da učinim za bivšeg kolegu iz "Primorja". - "Jadrana", gospođice Kozarac - ispravih je. - Gospođo Živković - opomenu me izgovorivši to kao titulu ali glumeći ponos i likovanje. - Viđate li nekog iz "Jadrana"? - upitah je želeći da je zadržim još nekoliko trenutaka jer ne beše prijatno stajati i razgovarati sa ženom lepe spoljašnjosti, hladnom kao komad mramora ali veselog pogleda sjajnih, nermirnih, lutajućih očiju. - Da, da, ali samo onog Punišića, onog što beše prepisivač, što se glupirao pred Pjerom, pa dobio nogu! Samo njega! Ali nisam ga pitala za tebe! Čujem da imaš neku firmu, da ti dobro ide! Nisam znao šta da joj kažem pa slegnuh ramenima u nešto neodređeno što može da bude potvrda, sumnja ili poricanje izrečenog. Mnogi su brkali mene i mog bivšeg kolegu, a sadašnjeg šefa za koga sam u njegovoj firmi radio, ali niko nas nije, kao gospođa Isidora, zamenio. Tek što se ona uz srdačni stisak ruke pozdravi sa mnom, pozva me sekretarica da "dođem gore" jer me generalni čeka. Kada sam ušao u njegovu kancelariju, on beše okrenut leđima nekim grafikonima koji su visili po belom, bočnom zidu. Rekoh "dobar dan" i on se naglo okrete prepoznavši mi glas! "Sigurno mu one moje uvredljive rečenice još odjekuju, još se sa njima rve čim me je prepoznao", pomislih pa se pokajah što sam ovako glupo uleteo u zamku koju postavih sam sebi. Posmatrao me je radosnim pogledom deteta kome se neočekivano ukazala prilika da se domogne željene poslastice. Nisam se dvoumio Preskočio je pozdravljanje i odmah rekao: - Izvoli, Punišiću, slušam te! Počeh da mu objašnjavam razloge zbog kojih sam došao, a on, čim stadoh, reče: - Govori, bez ustručavanja! - Sve sam rekao. Očekujem vaš odgovor! - Očekuješ moj odgovor, je li? - trljao je rukama bradu razmišljajući kakvu odluku da donese, a potom ih prekrsti i ja naslutih da od zaposlenja ni ovoga puta neće biti ništa. - Javićeš se mojoj ženi! Ona je zadužena za kadrovska pitanja i neka porazgovara s tobom! Poče da okreće brojčanik telefona i, kada se veza uspostavila, reče: - Isidora, popodne će doći Punišić. Znaš ga, onaj iz "Jadrana"... Da, da, evo ga kod mene! Porazgovaraj s njim i reši slučaj! Ja imam sastanak u ministarstvu. Doći ću oko ponoći... Da, da, naravno, i večera. Ajd" ćao! Ispisa mi adresu i pruži papirić, ja se zahvalih, a on ne reče ništa. Izađoh kako i uđoh, kao talas. On se mrštio kao da sam uneo neprijatne mirise. U hodniku osetih svežinu i olakšanje. Kolebao sam se da li da unosim nemir u dvoprezimenu porodicu ili da odustanem, nije prevagnula jedna odluka, i u tri popodne pozvonih istovremeno na oba zvona. Otvoriše se vrata sa natpisom Kozarac-Živković, ona druga samo blago podrhtaše. Pošto sam proteklih godina često razmišljao o gospođi Kozarac-Živković, ona mene nije čak ni prepoznala zamenivši me sa čovekom koga je želela, bio sam u prednosti i odlučih da tu prednost iskoristim jer, znao sam, pripremala mi je veliko iznenađenje. Koristeći svoju zavodljivost stizala je, najkraćim putem, do cilja. Ispred nje je uvek grabio njen, njoj nedorasli, muž. Stigli su do vrha i ona odluči da, poput pevača koji je godinama pevao drugima, konačno nešto otpeva i za sebe. Ja sam bio druga, slučajna, polovina dueta. Ona već beše popila nekoliko čaša crnog vina, zamračila je sobu i odabrala tihu muziku. Privila se uz mene uživajući u prvim dodirima i ja osetih da se više nema kud nego prihatiti igru. I zaigrah prepuštajući se nadolazećoj plimi uzbuđenja koje je živelo u meni od prvog susreta sa gospođicom Kozarac onoga jutra kada je zahtevala da je čeka gorča kafa u sedam i deset. Čekao sam i ja kao što se iščekuje dragocena, dobrodošla kiša posle niza sušnih dana spojenih u mesece, čak godine; nadajući se bez mogućnosti uticaja na promene, željno, pogleda usmerenog u budućnost kao u neobećavajuće nebo. Njeni poljupci behu kiša u vrtu, a ljubavna igra sa njom kovitlac vazduha pod olujnim oblakom iz kojeg, svakog trenutka, očekujemo prolom. "Sad će", pomislih, "njen muž", jer telefon je neprekidno zvonio ali gospođa Isidora nije se pomerila. Čak ne ustade ni kada rekoh da je vreme da krenem. Samo prošaputa: "Ćao" i potom uzviknu: "Javi se sutra u "E-komerc"!" Gospođa koja je činila iznenađenja nije slutila da će dva sata kasnije otvoriti vrata, kriknuti i prekriti lice rukama skrivajući senke užasa pred čovekom koga je očekivala i za koga se spremila. Shvatiće ko je bio njen gost u olujnom popodnevu zamračene sobe, ali to nikome neće ispričati jer je spremala nova iznenađenja.
Lajkuj ovaj stih:
 

Priča sa srećnim krajem

   (upisano: 22 Aug 10, 23:14) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Veoma sam teško podnosila situaciju u porodici. Moj muž Saša često je bio na putu, majka mi je mesecima bila gotovo nepokretna i zavisila je od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na rehabilitaciju. Kako niko nije pokazivao da me razume, sprijateljila sam se sa kolegom Milošem... Tog dana bila sam isuviše umorna da bih radila bilo šta i zato sam polako ispijala kapućino i gledala na ulicu iščekujući jato devojčuraka koje će izleteti iz "Bolera". Nisam mogla čak ni da listam novine, a to je zaista bio loš znak. Obično me je sve zanimalo i o svemu sam uvek bila dobro obaveštena, ali činilo mi se da bi me u tom trenutku bilo kakva informacija opteretila ako ne i dotukla. I dok sam razmišljala o novom poslu koji mi je "natovario" moj šef i o premeštaju iz jednog sektora u drugi, što je za mene u suštini bilo neželjeno unapređenje, suze nemoći polako su klizile niz moje obraze. Osećala sam se slomljenom jer ću morati da radim posao koji će me dvostruko više obavezivati, angažovati dodatno i van radnog vremena, koji će mi doneti bezbroj stresnih situacija i odvojiti me od koleginica sa kojima sam se zbližila tokom proteklih sedam godina. Trebalo bi da se radujem Situacija u porodici već je prevazilazila granice moje izdržljivosti jer je moj muž veoma često bio na putu, majka mi je poslednjih meseci bila neprekidno u postelji, gotovo nepokretna i zavisna od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na vežbe na Kliniku za rehabilitaciju. Sve to bilo je više od onoga što sam mogla da podnesem. Verovatno sam zbog toga bila hronično nenaspavana i umorna a ujutro sam ustajala i odlazila na posao bez imalo volje i životne radosti. U poslednje vreme osećala sam tegobe uzrokovane poremećajem u radu štitne žlezde koja se, s vremena na vreme, "aktivirala". "Ipak, trebalo bi da se radujem! Moja kći se dobro oporavlja posle nesreće koja je mogla tragično da se završi, moj muž dobro zarađuje i ostvarenje našeg sna o kupovini kuće već je na pomolu a ja sam, eto, dobila unapređenje", govorila sam sebi jer nisam baš najbolje izlazila na kraj sa razdirućim emocijama. Zato su suze i dalje kvasile moje obraze pa u trenutku kada sam čula poznati glas, bilo je kasno da ih obrišem. - Ćao, Kaća! - pozdravio me je kolega Miloš zaštitnički me zagrlivši. - Šta se dogodilo? Ti plačeš?! - Ne... ne plačem - rekla sam ali su izdajničke suze i dalje navirale. Onda sam pomislila da je on možda jedina osoba koja će me tog dana pitati kako mi je. Saša, moj muž, ko zna kada će doći sa poslovnog ručka, Marina i Kristina će tražiti picu, večernju šetnju, nove zimske cipele i još ponešto a kada ih uspavam, otići ću majci da joj odnesem ručak za sutra a ona će mi pričati o tome kako je celog dana bila sama. Razmišljajući o tome, oslonila sam se na Miloševo rame i nastavila da plačem. Prostrujalo mi je kroz glavu da nikada nismo bili preterano bliski mada je on bio jedan od retkih muškaraca sa kojima sam radila i čije društvo ću sa žaljenjem napustiti kada se budem preselila u nove prostorije naše firme. Znala sam samo to da ima problema sa bivšom ženom od koje se nedavno razveo i sa kćerkom koju je samo ponekad viđao, ali nikada o tome nije pričao niti me je pitao bilo šta o mojim problemima. Uostalom, činilo mi se da su oni bili beznačajni u poređenju sa njegovim. Ipak, sećam se da je bio veoma obziran i nežan kada se Kristini desila sobraćajka i da je radio mnoge moje poslove dok sam ja sedela u bolnici kraj njene postelje. Sećam se da su mi, kada sam se vratila na posao, njegovo prisustvo i pažnja bili jedina svetla tačka. Tada tome nisam pridavala veliki značaj ali setila sam se tih trenutaka dok mi glava počivala na njegovom ramenu. - Marina! - uzviknula sam i, kao da sam se probudila, izjurila sam iz kafića dok su Miloš i konobar zabezeknuto gledali za mnom. U tri koraka našla sam se ispred plesne škole "Bolero" videvši svoju uplakanu kćerku i Sašu koji trči prema njoj i uzima je u naručje. Ne sećam se ničega više. Život kao loša pozorišna predstava Dva dana bila sam u postelji, o meni se brinula teta Mara, žena koja je čuvala Marinu i Kristinu kada su bile male. Bila sam anemična i kolabirala sam u trenutku kada sam shvatila da sam, plačući na Miloševom ramenu, "zaboravila" na svoje dete. Marina me je samo desetak minuta čekala ispred "Bolera" ali kada su ostala deca otišla, uspaničila se i verovatno joj je to vreme izgledalo kao večnost pa je pozvala tatu na mobilni telefon a on je, srećom ili nesrećom, bio u blizini i odmah je došao po nju. Baš u trenutku kada sam izjurila iz kafića, a Miloš za mnom. Saša je odmah sledećeg dana otputovao prepustivši brigu o meni i devojčicama teta Mari i u tom trenutku samoće sve bih dala da sam znala šta misli o tome što se dogodilo. U stvari, mogla sam da pretpostavim. Mislio je upravo ono što bih mislila i ja da sam ga zatekla u istoj situaciji. Posle toga život u našoj kući odvijao se kao loša pozorišna predstava glumaca naturščika. Ništa više nije bilo spontano, nije bilo smeha, planova ni nade. Saša je bio ravnodušan prema mojim objašnjenjima, činilo mi se da ne veruje u njih, a opet, nikada nije rekao da mi ne veruje. Tako je, ne sluteći, otvorio vrata moga srca i dopustio da u njega uđe drugi muškarac. Miloš i ja smo sve više vremena provodili zajedno, odlazili smo na pauzi zajedno na doručak, petkom bismo ranije otišli sa posla i šetali se pokraj Begeja a kada se nismo viđali na poslu, ne bi prošao nijedan dan da se ne čujemo telefonom. I to je bilo sve. U mojim nadama i maštanjima bilo je više od toga. Tako mi se tada činilo. Sašina hladnoća i odsutnost učinili su da budem potpuno spremna za život sa drugim muškarcem. Mislim da je i on osećao isto a u vazduhu je stalno visilo pitanje koje niko nije izgovorio ali se činilo da će svakog časa zaparati tišinu koja je lebdela između nas: "Ja više ovako ne mogu, zar ne misliš da je vreme da se raziđemo kao ljudi?" Miloš i ja pričali smo o svemu, postali smo veoma bliski i uživali smo u svakom zajedno provedenom trenutku, i tada sam se osećala voljenom i prihvaćenom. Da, pričali smo o svemu, ali nikada o nama, i to je počelo da me plaši a crv sumnje u meni spremao se da me baci na najgore muke. Pitanja bez odgovora Pratila sam ga na autobusku stanicu i nisam uspevala da zadržim suze. Bilo je hladno i vetar mi je šibao lice dok je njegov autobus polagano sa parkinga odmicao u meni nepoznatom pravcu. Morao je iznenada da otputuje. Uzeo je neplaćeno odsustvo, svog psa poklonio je Marini i Kristini, a u kofer je spakovao odeću za različita godišnja doba. - Mima se razbolela, moram hitno da otputujem u Štutgart. Javiću ti se. - Kako znaš da ćeš ostati toliko dugo? Možda je nešto sasvim bezazleno? Možda te se zaželela pa hoće da te vidi? Možda samo želi da provedete božićne praznike zajedno? Možda tvoja bivša žena manipuliše tobom? - moja pitanja ređala su se jedno za drugim i nije uspeo ni na jedno da mi odgovori. Bila sam neutešna. "Na kraju krajeva, da li mi je ikada rekao da me voli, da li smo bili ljubavnici, da li je ikada spomenuo našu zajedničku budućnost?", pitala sam se znajući da nemam pravo da ga optužujem. Zaista se javio. Kao prijatelj, kao brat... - Mimi je bolje. Biće sve u redu. Kako su tvoja deca? Da li je Saša najzad shvatio da greši? Znala sam da se više neće vratiti ili bar da se neće vratiti meni. Posle toga obratila sam više pažnje na svog muža. Bio je još uvek zgodan. U poslednje vreme počeo da odlazi u teretanu i na tenis sa prijateljima, da uči španski i da čita beletristiku. To me je uzmučilo, bila sam uverena da sve to radi samo zbog druge žene. - Čemu mogu da zahvalim to što si promenio svoj životni stil? - pitala sam ga pokušavajući da započnem konverzaciju. - Zašto misliš da ti treba da mi se zahvaljuješ? - uzvratio mi je sarkastično. - Možda zato što smo muž i žena? - bila sam odlučna da probijem ledenu koru kojom je bio obložen. - Ah, to si iznenada primetila? Kako ti je pošlo za rukom? Da li ti je pomoglo dugo putovanje tvog dragog kolege? - Saša, zašto nikada nisi pokušao da shvatiš ono što sam ti... - Nije važno! - rekao je oblačeći trenerku i patike. Spremao se da izađe. *** Kako je vreme prolazilo, jenjavala je moja tuga za Milošem ustupivši mesto saznanju da je između nas postojalo toplo, iskreno prijateljstvo. Ako može da postoji prijateljstvo između muškarca i žene, ono "desi" kada se sretnu čovek i žena izneverenih iluzija i snova ali iz takvog odnosa ne može da se rodi nešto više. I pomislila sam u jednom trenutku da su se kockice koliko-toliko složile, da su se neke stvari slegle a neke će uskoro. Marina je bila Sašina ljubimica, pa tako i spona između Saše i mene, pa sam igrala na tu "kartu". Strpljivo sam čekala da Saša primeti moju novu frizuru, moj novi stil odevanja i liniju koju sam doterala svakodnevnim napornim vežbanjem. Kuvala sam njegova omiljena jela a ona su ostajala hladna i netaknuta jer je on i dalje kasno dolazio kući i zaželeo bi se samo Marine, a ja sam bila tu samo zato što sam njena majka. "Ovako više ne ide" - Da li planiraš da otputujemo nekud sa decom tokom raspusta? - upitala sam ga kada su se približili novogodišnji praznici. - Da li se ti to praviš blesava, a u stvari, nisi? - odgovorio je u svom najboljem sarkastičnom maniru. - Molim te da ne praviš problem od toga. Daću ti pare, pa vas dve otputujete kud želite. Ja sam planirao ski-vikend na Kopaoniku, naravno, sam. "Ovo je previše", pomislila sam i ćutala a suze su mi tekle niz lice. Ne znam zašto. Da li zato što sam gubitnik u ovoj nimalo zabavnoj igri ili zato što stvarno želim da spasem naš brak ili što ga, možda, ipak volim. Bio je nemilosrdan, najzad mi je rekao: - Kaća, mislim da ovako više ne ide... Šta misliš o tome da se na neko vreme razdvojimo pa da na miru razmislimo o razvodu ili bilo kakvom drugom rešenju koje bi oboma odgovaralo? "Bilo kakvo drugo rešenje, bilo kakvo drugo rešenje...", odzvanjale su mi u ušima njegove reči, parale su mi srce ali i davale nadu. - Zar sada, pred praznike, pred Novu godinu? Ko će nam kupiti jelku, ko će biti Deda Mraz, ko će sa Marinom i Kristinom praviti velikog Sneška? - patetično sam nabrajala plačući. - Reći ćemo deci da sam morao da otputujem zbog posla i tako ćemo to rešiti... - rekao je Saša i tada sam prvi put videla senku sumnje u njegovim očima. Bio je to tren, tek titraj nedoumice i nesigurnosti u sopstvene reči i postupke... Bio nakratko ogoljen preda mnom i to mi je ulilo nadu. Saša je spakovao kofere ali činilo mi se da je zajedno sa njima poneo i moje suze i moju istinsku tugu koju je možda tada prvi put zapravo video. *** Ostalo je još pet večeri do novogodišnje. Kristina je bila u školi a Marina i ja sedele smo u dečjoj sobi i seckale snežne pahuljice i Deda Mrazove od papira. Bilo je tiho, Marina je bila ćutljiva i manje razdragana neko prošlih godina, čulo se samo šuškanje papira a neko nepoznato osećanje mira i spokoja lebdelo je između nas. Dok sam sedela na podu pokraj svoje kćerke i gotovo čula otkucaje njenog srca, znala sam da je sve dobro i da će uvek tako biti šta god da se desi, jer nekada naprosto moramo da se pomirimo sa onim što nam život donese. Sa tatom ili bez njega, sa Deda Mrazom ili bez njega, sa ramenom za plakanje ili bez njega, život je tekao i teći će dalje... Našu ušuškanu tišinu prekinula je zvonjava telefona. - Ćao, znaš, predomislio sam se - bio je to Saša. - U stvari, hteo bih da se predomisim ako nemaš ništa protiv. Sinoć mi je Vesna javila da stiže iz Nemačke i da planira da sa nama dočeka Novu godinu. Nisam imao živaca da joj objašnjavam u kakvoj smo situaciji. U stvari, ni sam to sebi ne bih umeo da objasnim a kamoli drugome... Ako se slažeš, mogli bismo da odglumimo srećnu porodicu i divne zimske praznike! - rekao je ironično. Nisam imala ništa protiv i, u tom trenutku, bila sam najsrećnija ostavljena žena na svetu ali sam, zahvaljujući preostalom ženskom dostojanstvu, hladno rekla: - Marina će biti presrećna. Možda je to dovoljan razlog da se potrudimo. Ipak, to je samo jedno veče... Bila sam zadovoljna promenom - Važi! Sutra ću svratiti da donesem jelku ali ne mogu da obećam da ću biti Deda Mraz, ipak... - Dobro, dobro, ne moraš da se pravdaš. Ti si sada nabildovani "cool" dasa, uopšte ti ne priliči da budeš Deda Mraz... - E, nemoj to da mi radiš. Upravo te zovem iz obližnjeg hotela u kojem spavam, perem veš u hemijskoj čistionici i ručam u kantini... - Zar takav frajer ne može bolje da se snađe? - odlučila sam da pređem u ofanzivu i da zadobijem prednost. - Ma, pusti sada to... nego, potpuno sam zaboravio da ti kažem da se Vesna udaje. Ej, moja sestra se udaje! Ne mogu da verujem! Verila se sa nekim tipom. Ništa mi više nije pričala. Da su bolja vremena, verovatno bih tim povodom razbila bar neki tanjir i zalupila vratima jer sam mrzele goste i nisam bila nimalo gostoljubiva a Sašina sestra Vesna nije bila osoba bez koje ne mogu. - Super, baš se radujem zbog nje. Eto, dok nekom ne smrkne, drugom ne svane... - dodala sam značajno. Saša je "prečuo" moju primedbu ali bila sam zadovoljna obrtom. "Možda ga Vesnina romansa i neka njena lepa reč vrate u porodično gnezno", pomislila sam sve sigurnija u to da je Saša jedina osoba na svetu sa kojom želim da živim. *** Sledećeg dana stigla je novogodišnja čestitka od Miloša u kojoj pominje da će za praznike doći u Srbiju sa Mimom, da ima mnogo novosti i da jedva čeka da se vidimo i popričamo o svemu. "Šta li mu to znači?", pomislila sam mada me to uopšte nije zanimalo. Javila se i Vesna koja je bila sa suprugom u poseti svekru i svekrvi a nakon razgovora sa Marinom iz njenih radosnih usklika na kraju sam uspela da shvatim da tetka, osim budućeg muža, dovodi Deda Mraza iz Nemačke. "Koja lujka", pomislila sam smejući se, "verovatno će naterati tog svog sirotog verenika da na sankama sa upregnutim irvasima dođe sa vrha Švarcvalda u Zrenjanin." I došla je novogodišnja noć... Sneg je tiho padao, u dvorištu naše kuće šepurio se Sneško Belić a šarene svećice na jelci palile su se i gasile. Sve je delovala tako istinski: i kolači koji su mirisali, i šareni paketići sa mašnicama za svakoga, i gosti koje smo očekivali. Prva je stigla Vesna, Sašina starija sestra, za koju smo svi mislila da će zauvek ostati devojka, Blistala je od sreće što je sa nama i što će nam predstaviti svog mladoženju. Ona i Saša nisu se videli nekoliko godina i već su sedeli i ćaskali potpuno preplavljeni iskričavim razgovorom kada se Vesna odjednom setila: - Bože, kakva sam glupača! Pa, taj čovek će se smrznuti u kolima. Treba da mu dam signal - došapnula nam je zaverenički. Odškrinula je zavesu na velikom prozoru koji je bio okrenut prema ulici i nekoliko minuta kasnije čuli su se zvončići i udarci teške ruke na ulaznim vratima. Svi smo stajali zabezeknuto zagledani u nemačkog Deda Mraza sa stomakom i dugom belom bradom, očekujući da progovori svojim, nama nerazumljivim, jezikom. - Zdravo, deco! Znam da je tebi ime Marina, a ti si Kristina... je l" tako? Mora Deda sve da zna... pa, jeste li vas dve bile dobre ove godine? - zabrundao je sasvim razumljivim i razgovetnim, štaviše, meni veoma poznatim glasom. Slavimo sve lepo što nam se dogodilo Dok je vadio poklone iz svoje vreće, morala sam da sednem da se opet ne bih onesvestila i tako svog muža ponovo dovela u strašnu zabludu. Srećom, Deda Mraz se nije dugo zadržao ali nekoliko minuta posle njegovog odlaska na našim vratima pojavio se Vesnin budući muž. Presrećna, zagrlila ga je zahvalna što je ispunio odgovoran zadatak i najzad nam pružila priliku da ga upoznamo, ako je to uopšte bilo potrebno. - Ja sam Vesnin budući muž i to je ono što o meni ne znate. Sve drugo znate - rekao je Miloš. Na Vesnino čuđenje, svi troje smo prasnuli u smeh a Saša i ja smo se krišom pogledali. - Šta je toliko smešno? - pitala nas je besna što niko nije u stanju da joj pruži zadovoljavajuće objašnjenje. - Smešno je to što užasno liči na Deda Mraza! - rekla je Kristina, naša starija kćerka, koju smo morali da nagovorimo da Marini bar još ove godine ne kaže baš sve što zna o misteriji zvanoj Deda Mraz. - Nemoj da se ljutiš, Vesna. Mogu li ja sada tebe da upoznam sa tvojim verenikom? Ovo je Miloš, moj dugogodišnji kolega sa posla i blizak prijatelj, koji mi je često bio oslonac kada mi je bilo u životu najteže i koji je iznenada dao otkaz i otišao u Nemačku zbog svog bolesnog deteta a sada se, eto, vratio sa novom draganom. Je l" tako Miloše? - Baš lepo, samo mi i ti Saša kaži da poznaješ mog verenika bolje od mene, pa ću... - rekla je ljutito Vesna, nesrećna što neće moći da nas iznenadi zanimljivom i potresnom pričom o Milošu i njihovoj ljubavnoj romansi. - Nećeš mi verovati, ali veoma malo znam o gospodinu, a izgleda da i ono što znam nije baš tačno. Bar se nadam? - rekao je Saša pogledavši me, i tada sam dozvolila sebi ono što sam dugo priželjkivala: zagrlila sam ga i najzad sam se oslonila na njegovo rame. Vesna je bila potpuno zbunjena ali, srećom, nije pokušavala da sazna više od onoga što joj je rečeno i što je sama uspela da shvati a to nije bilo mnogo. - Hajde da nazdravimo! - rekao je Saša otvorivši bocu šampanjca. - Tata, još nije Nova godina! - uzviknula je Marina protestujući što se krše pravila. - Ma, ništa ne brini! Ove noći slavimo mnogo više od Nove godine, slavimo mnogo novih, budućih i lepših godina. Uostalom, neće biti ovo jedini šampanjac koji ćemo popiti ove noći. Kristina i Marina su spavale a Vesna je upravo isključila svetlo i legla u postelju sa svojim Deda Mrazom. - Rekao sam Vesni da ću prespavati kod mojih da bi oni imali više mesta pošto naša kuća još nije potpuno završena... Hoću da kažem, biću u hotelu ako ti bude nešto trebalo... - rekao je Saša snuždeno na kraju dobro odglumljenog novogodišnjeg slavlja. - A šta ako mi odmah treba nešto? - šapnula sam najzavodljivijim glasom koji sam smogla i prišla sam mu sasvim blizu. Poljubio me je i mojim telom prostrujala je strast i želja kakvu dugo nisam osetila. Sve je i dalje bilo isto. Napolju je tiho vejao sneg, Sneško Belić je kočoperno stajao ispred kuće a svećice na jelki palile su se i gasile. Samo je godina bila nova i mi, opet zajedno, u njoj.
Lajkuj ovaj stih:
 

Osuđeni na ljubav

   (upisano: 21 Aug 10, 18:22) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Miki i ja upoznali smo se na igranci, njemu je tada bilo šesnaest a meni dve godine više. Uživali smo u zabavljanju i ludiranju, ali ja sam se naglo osvestila onoga dana kada sam saznala da sam trudna. Mikija sam bukvalno primorala da se oženi mnome što se ubrzo pokazalo kao velika greška. Godine provedene u braku sa njim bile su pravi pakao... Jutro je počelo kao i sva druga radnim danima. U jutarnjim suncem pozlaćenoj kuhinji postavila sam sto za doručak, probudila decu i pomogla im da se spreme za školu. Poljubac mužu na vratima i kratak predah uz šoljicu kafe pre redovnih kućnih poslova. Za danas sam planirala detaljno pretresanje plakara i fioka. I evo me sada usred gomile albuma sa fotografijama i sa sećanjima koja naviru. Po ko zna koji put zastajem i pitam se da li sam pogrešila, da li sam mogla drugačije, ili je ovo put kojim sam morala da krenem po cenu svih ispaštanja koja sam preživela i po cenu da povredim meni drage ljude. I opet nemam odgovore. Znam samo to da sam u jednom trenutku pošla za svojim srcem, a ne za razumom. Bila sam mlada devojka, tek prešla osamnaestu, i srela sam momka dve godine mlađeg. Upoznali smo se na igranci. U našem malom gradu nije bilo disko klubova ni kafića, sav društveni život odvijao se u fiskulturnoj sali osnovne škole. Radnim danima tu su učenici imali časove fiskulture, a subotom i nedeljom uveče dvorana je dobijala svečani izgled, donosile su se stolice i slagale uza zidove. Sredina je ostajala slobodna za plesne parove koji su se ljuljali u ritmu muzike. Muziku je uvek puštao nastavnik muzičkog vaspitanja, koji je ostao zaglavljen negde u sedamdesetim godinama dvadesetog veka, pa smo bili u fazi prvih rokenrol grupa, dok se u svetu muzike izmenilo na desetine muzičkih pravaca. Ali, nama je bilo svejedno. Važno nam je bilo da se družimo, plešemo i zaljubljujemo. Prisilila sam ga na brak Miki je bio sladak momčić i znam da su mnoge devojke uzdisale dok su gledale kako nas dvoje plešemo pripijajući se jedno uz drugo. Na kraju te plesne večeri bilo je jasno da se između nas nešto dešava. Bila sam nešto starija od njega, a on je fizički bio odrastao, ali se ponašao kao nedozreli dečak. Zanimljivo, to mi je u tom času bilo posebno privlačno. Sledeća godina prošla nam je u zabavljanju i ludiranju, ali osvestila sam se naglo onoga dana kada sam saznala da sam trudna. U našoj sredini to je značilo propast devojke. Preda mnom su bile dve mogućnosti: ili da rodim vanbračno dete i zauvek izgubim status punopravnog člana društva ili da se na brzinu udam za oca mog deteta koji je i sam još uvek bio dete. Naravno da mi je odgovarala druga opcija, ali sam svog mladoženju morala gotovo da prisilim na brak. Zapravo, moje ubeđivanje ništa ne bi značilo da ga nisu "ubedile" batine koje je dobio od mog starijeg brata i njegovog društva. Moj maloletni mladoženja morao je da dobije pismeni pristanak od majke za venčanje. Gledam sada slike sa tog venčanja i moram da se ne nasmejem. Ja u beloj venčanici koja loše prikriva trudnički stomak, a moj mladoženja u preširokom crnom odelu... oboje blago izbezumljenih pogleda među pijanim, iskrivljenim licima naših svatova. Sećam se da sam jedva čekala da se svadba završi jer su me žuljale nove cipele, utegnuta haljina preko stomaka nije mi dala da dišem, a alkoholna isprenja i miris pečenja terali su me na povraćanje. Uglavnom, tako poče moj bračni život. Nisam se ni okrenula, a već sam bila supruga i majka. Teško sam rodila našu kćerku i trebalo mi je dugo da se oporavim posle porođaja. Odjednom više nisam mogla da spavam do deset jer me moj zamotuljak budio svaka dva sata zahtevajući dojenje i presvalačenje. I ceo dan imala sam obaveze oko deteta. Za to vreme moj muž je sebi dao slobodu i nastavio je da živi kao pre braka. Spavao je dokle je hteo jer, na silu odvojen iz škole, nije imao ni diplome ni zanimanja a, ruku na srce, nije žudeo za poslom. Izdržavali su nas roditelji i tada nam je to bilo sasvim normalno. Mikijev tata je radio u Nemačkoj i redovno nam je slao mesečno izdržavanje, a moji roditelji su nam uveliko pomagali. Novac nam je bio poslednja briga. Problemi i prve trzavice među nama nastale iz moje zavisti jer, zavidela sam mu zato što je radio šta je hteo. Želela sam i ja da živim tako, da izlazim i da nemam obaveze, ali svoju bebu nisam mogla da nosim na ples. Zato sam se svađala sa mužem. On bi me saslušao a onda bi opet radio isto. Ta njegova tvrdoglavost i bezosećajnost dovodili su me do besa. Nesrećna i džangrizava žena Pretvarala sam se u džangrizavu, nesrećnu ženu. Slabo spavanje i nedovoljno jela pretvorili su me u kost i kožu. Lepota mojih ranih dvadesetih potpuno je nestala. Nisam toga bila svesna do trenutka kada su do mene doprle prve priče o muževljevom neverstvu. Kao da je tek počeo da se budi i da otkrivati suprotni pol. Ludeo je za ženama i trčao za svakom suknjom osim za mojom. Postala sam mu dosadna, neatraktivna u svakom smislu, i pri tom zahtevna. Naše dete i mene smatrao je bespotrebnim teretom i nimalo se nije libio da to otvoreno kaže. Naravno, propasti našeg braka doprinosila je besposlenost, previše slobodnog vremena i nedostatak obaveza i odgovornosti. Stoga sam, po savetu svojih roditelja kojima nije bilo lako gledati kako se grizem i slabim iz dana dan, predložila mužu da započnemo sopstveni posao. Naime, imali smo dosta zemlje od koje je svekrva obrađivala samo povrtnjak, a ostatak je bio neiskorišćen i zakorovljen. Uz pomoć roditelja i svekrovih uplata iz Nemačke, kao i kredita, napravismo plastenike u kojima smo počeli da gajimo rano povrće i cveće. To je težak i zahtevan posao, ali nisam se štedela. Zanimljivo, moj mladi muž se zagrejao za posao i počeo je da radi sa mnogo entuzijazma. Uskoro je trebalo da zaposlimo još dvoje radnika. Imali smo sreću jer smo našli tržište u obližnjem gradu i posao je počeo da cveta. Brinula sam o cveću, dvojica radnika o povrtnjacima, a muž je obavljao prevoz i dostavu našim klijentima. Počeli smo da podmirujemo sve svoje obaveze i čak da ostvarujemo zaradu. Sa novim poslovima porasli su naši apetiti i odlučismo da gradimo kuću iako je svekrvina bila sasvim prostrana. Muž je preuzeo poslove oko gradnje kuće i ponosno sam ga gledala kako ujutro odlazi na plac. Naravno, gomila posla i obaveza nije mu ostavljala mnogo vremena za zabavu i pijančenja. Tih nekoliko godina bile su prava oaza sreće u mom životu. Kada je naša kćerka krenula u školu, preselili smo u novu kuću. Posao smo proširili i kupili smo dva velika kamiona za dostavu, otvorili smo svoju prodavnicu, postali smo prave gazde. Novca je bilo, posla još više, ali sada smo imali zaposlene i nas dvoje brinuli smo se o upravljanju svim tim i organizacijom poslova. Stvari su počele da izmiču kontroli Ne znam kada su stvari počele da izmiču kontroli. Opčinjena ulogom "velike gazdarice" i željom da sve držim pod svojim budnim okom, zaboravila sam da pripazim i na muža. A on, pun novca i u naponu snage i mladosti, prerano okovan brakom, neiživljen, počeo je da otkriva slasti života. Danima je pijančio u obližnjem banjskom izletištu. Naravno, bilo je tu svega: i plaćanja muzike, i obaveznih devojčura, i opijanja do besvesti. Naš zajednički račun presušeo bi posle tih njegovih izleta. Onda bi se primirio na neko vreme, pa opet iznova. Upravo smo bili u fazi izmirenja kada je iznenada, od srčanog udara, preminula moja dobra svekrva. Ta povučena ženica bila je u stalnom grču, večno zabrinuta za sina i naš brak. Nažalost, više nije mogla da izdrži. Njena smrt dodatno je zakomplikovala naše živote. Odjednom sam imala još više obaveza oko domaćinstva i našeg deteta. U to vreme sav posao pao je na moja pleća jer je moj muž bio u teškoj depresiji zbog gubitka majke. Povratak svekra Dragana iz Nemačke značio je veliko olakšanje za sve nas. Shvativši da je u ovom trenutku poreban porodici, napustio je dobro plaćeni posao i vratio se za stalno. Za proteklih osam godina braka svekra sam videla samo četiri-pet puta. Bio je to lep, markantan čovek, u godinama kada se za muškarca kaže da je u najboljoj snazi. Godine provedene u inostranstvu učinile su da je bio kultivisan, "dorađen", za razliku od ovih naših lokalnih sirovina od ljudi. Čim bi progovorio onim svojim dubokim, blagim glasom, sa laganim naglaskom čoveka koji češće govori nemački nego srpski, bilo je jasno kakav je. Volela sam da sa njim razgovaram. Bio je to obrazovan čovek koji je video sveta i umeo je da primeni u svom životu ono dobro i pozitivno što je video i iskusio putujući po Evropi. Prijala mi je njegova pažnja i to što je odavao poštovanja svemu što sam pokušavala da učinim od naših života. Sina je voleo, naravno, bio mu je jedinac, ali uvek je s tugom i jedva primetnom gorčinom govorio o njegovom ponašanju. Često me je tešio govoreći da je to prolazna faza u životu mladog, neiživljenog muškarca, krijući u dubini duše strah da se tu ipak radi o već izgrađenom, lošem karakteru njegovog sina. Dragan se posle iznenadne smrti svoje žene još više vezao za Mikija, međutim, on mu nije uzvraćao istom merom. Godine odvojenosti napravile su između njih nepremostiv jaz. Bilo je tu još nešto što nisam razumela, nešto poput rivaliteta među muškarcima. Mikijeva ljubomora Miki je primetno menjao raspoloženje ako bi se njegov otac našao u istom društvu u kojem je on bio. U poslednje vreme bio je "glavna faca" na svakom društvenom skupu, što zbog svoje pojave, što zbog novca koje je nemilice trošio. Devojke su se "lepile" za njega, njegovi manje bogati i uspešni vršnjaci gledali su ga zadivljeno i sa zavišću, u čemu je Miki posebno uživao. Ali kada bi se pojavio Dragan, lep, zreo i harizmatičan muškarac, sjaj njegovog raspojasanog sina počeo bi naglo da tamni. Stoga je preko svake mere umeo drsko da razgovara sa ocem ne gledajući na to da li su sami ili je oko njih mnoštvo drugih ljudi. Posmatrala sam Draganovu muku i bol koji je zbog toga trpeo, ali nipošto nije hteo da odustane od svog deteta. Problemi između njih dvojice produbili su se kada je Dragan, videvši da ću pokleknuti pod teretom posla, malo-pomalo preuzeo deo poslova koje je otaljavao Miki. Moj muž gotovo da nije navraćao u firmu ni u plastenike, osim kada mu je zatrebalo novca. Ipak, umeo je napravi scenu kada bi zatekao oca kako radi njegov posao. Napadi, uvrede, teška i napeta atmosfera u kući svakim danom ubijali su me sve više. Znala sam da tako neću moći dugo da izdržim. Već sam svakodnevno gutala tablete za smirenje živaca. Samo blagi osmeh i reči ohraberenja koje bi Dragan nenametljivo izgovorio, davali su mi snage da sve izdržim. A, onda... novi udarci, sve jedan za drugim. Miki je jednog dana došao i bez reči je uzeo ključeve našeg kamiona. Danima ga nije bilo. Kada je najzad došao, nije dovezao kamion. Znala sam da je bespotrebno trošiti reči na ispitivanje šta se desilo sa našom zajedničkom imovinom. Malo kasnije nestalo je naše dostavno vozilo, pa novi "golf". Praktično smo ostajali bez sredstava za rad. Čula sam da je uzrok svemu najnoviji Mikijev hir, poznata pevačica novokomponovane muzike, žena na lošem glasu. Znala sam da je samo pitanje dana kada će joj moj muž dosaditi, ali sam znala i to da ga neće ostaviti na miru sve dok bude imala koristi od njega. A on je potpuno izgubio pamet zbog pevaljke. Zaljubio se kao balavac, izigravao je klovna pred njom, ponižavao se, tukao i dobijao batine, opijao i terevenčio uništavajući sve što smo poslednjih godina stekli teško radeći. Potpuni bankrot Nakon godinu dana bilo je jasno da naša firma propada, čak smo zapali u dugove. Naš brak više nije funkcionisao. Miki me više nije ni gledao ni slušao, mislim da bi zaboravio da postojim, samo da nisam bila u njegovoj kući i na poslu. Na kraju smo morali da priznamo potpuni bankrot i da zatvorimo firmu. Odjednom sam se, sa detetom, našla u vrlo nezavidnoj situaciji. Kredite, za koje sam mislila da ću ih uspešnim poslovanjem vraćati, sada sam morala da podmirim ali nisam imala odakle. Pored svih problema, svakodnevno sam strahovala od pijanih nasrtaja svog muža koji je uporno od mene tražio novac. Njegova ljubavnica ga više nije puštala sebi sada kada je ostao švorc, što je još više u njemu razbuktavalo strast i želju za njom. Bes i nemoć iskaljivao je na meni i na našoj kćerki. Bežale smo i zaključavale se čim bismo ga čule da dolazi. Već sam bila poluluda od svakodnevnih trauma. Čaša se prelila onog dana kada su me pozvali iz kćerkine škole i upozorili da dete pokazuje znake zaostalosti u mentalnom razvoju. To svakako nije bilo tačno, ali je moje siroto dete bilo u stalnom strahu pa je počelo da zamuckuje i da se povlači u sebe. Ova situacija ubrzala je odluku koju sam donela, ali sam je stalno odlagala zbog stida i straha od prezira okoline. Jednog jutra sam spakovala najosnovnije stvari za sebe i dete i vratila sam se roditeljima. Ni u roditeljskom domu nisam bila mirna od Mikijevog svakodnevnog maltretiranja. Umeo je da dođe pijan i da preti svim ukućanima da će ih pobiti. Koliko sam se plašila njega, još više sam strahovala od preke naravi mog brata koji samo što nije eksplodirao. Mikija nije podnosio još iz vremena kada ga je praktično batinama naterao da se oženi mnome, ali se nikada nije mešao u naš brak. Sada kada je bilo jasno da je naš brak okončan, bilo je pitanje dana kada će pasti krv. U svemu tome gotovo sam zaboravila na svekra koji je posle mog odlaska ostao da se bori sa svojim odmetnutim sinom. Naravno da je bio usamljen bez nas dve, mi smo mu bile sve na svetu. U našem mestu Dragan nije imao prijatelja. Njegov dugi boravak u inostranstvu prekinuo je davnašnje veze sa lokalnim stanovništvom, a u njegovim godinama teško su se sklapala prijateljstva. Preselile smo se kod svekra Pozvao me jednoga dana da razgovaramo o poslu, a nastavili smo priču do dugo u noć otvarajući dušu jedno drugom. Imali smo isti problem i samo smo se mi mogli međusobno razumeti. Od tada smo svakodnevno satima razgovarali. Na kraju me je Dragan pozvao da se vratim u njegovu kuću jer je moja i Mikijeva bila u procesu prodaje. Žalila sam za svojim domom ali se moja porodica raspadala i nije bilo drugog načina da podmirimo dugove koje smo napravili što poslovanjem, što Mikijevim ludim provodima. Draganov poziv odbila sam u prvi mah, ali sam znala i da sam svojim povratkom u roditeljski dom narušila njihov mir i sreću. Moji siroti roditelji bili su previše stari da bi doživljavali svakodnevne traume zbog mog nesrećnog braka. To je prevagnulo i kćerka i ja preselile smo se kod Dragana. Znala sam da mi ni tu više nije mesto jer moj brak postojao još samo formalno, i bilo je pitanje dana kada će se sudski okončati, ali nisam imala kud. Naš život pod svekrovim krovom bio je u znaku međusobne pažnje i ljubavi. Troje povređenih ljudi ispaštalo je od istog čoveka i samo tako okupljeni mogli smo da se odbranimo i utešimo. Od mog povratka u svekrovu kuću Miki nije dolazio. Sada se sa mnom dopisivao preko advokata. Pokušavao je da izvuče od mene sve što može. Dala bih mu i više nego što sam imala samo da se farsa od našeg braka jednom završi. U međuvremenu je moja i Draganova veza jačala i svakodnevno sam osećala da u tom čoveku pronalazim podršku i ljubav koju nisam osetila od nekog muškarca. Tek sam otkrivala kako može da bude lepo osloniti se na nekoga. Sa njim sam mogla satima da pričam i nikada ne bismo iscrpeli teme. Volela sam njegov blagi, duboki glas i ma šta da je pričao, meni je godilo. Nisam bila svesna da sam se polako ali sigurno zaljubljivala u svog svekra. Sve je postalo jasno kada je Dragan jedne večeri ušao u moju sobu da mi poželi laku noć i onda sasvim prirodno, kao da je naša ljubav sazrela u tom času, ostao u mom zagrljaju do zore. Posle mnogih godina zapostavljanja u braku, osetila sam pravu čar zrele muške ljubavi. Iz Draganovog zagrljaja tog jutra izašla sam kao potpuno nova, tek rođena žena. Bez imalo dileme znala sam da ga iz srca volim. Od tog trena nas dvoje smo počeli da uživamo u našoj ljubavi i životu. Još uvek nismo želeli da obelodanimo našu vezu jer moj razvod sa Draganovim sinom nije bio sudski okončan, ali sam znala da ću onog dana kada dobijem presudu o razvodu, ruku pod ruku sa svojim ljubljenim prošetati ponosno kroz grad. I prošetali smo. Nismo se krili. Celo mesto pričalo je o našoj vezi i gotovo su pljuvali po nama. Doživaljavala sam razna poniženja, pa i vređanje na ulici, Dragan mi nije pričao o svojim iskustvima, ali sam znala da ni on nije pošteđen. Miki je zbog veze između svoje bivše žene i oca totalno poludeo. Pretio je u kafani da će nas pobiti, da će zapaliti kuću dok budemo spavali, zvao me je telefonom i zahtevao da mu odmah predam našu kćerku jer on nije hteo da se njegovo dete odgaja u "kurvanjskom leglu". Zar da mi on to kaže? Baraba koja je sve naopako uradila u životu! Nažalost, moja kćerka je ispaštala zbog događaja u svojoj porodici. Svakodnevno je dolazila uplakana iz škole, čak su je i neki nastavnici vređali. Sve to navelo nas je na odluku da se što pre odselimo iz našeg grada. Dragan je, kao vredan i cenjen radnik, još uvek mogao da se vrati svom starom poslodavcu u Nemačku. Bilo je dovoljno da ga nazove i stvar je bila rešena. Naš stan u Minhenu uređivala sam sa mnogo ljubavi i zadovoljstva. Najzad sam bila srećna supruga i domaćica koja se posvećuje svojoj kući i porodici. Moj muž je radio i dobro je zarađivao, a ja sam ga čekala u toplom, sređenom domu, zaljubljena u njega svakim danom sve više. Moj Dragan je najzad uživao u povratku kući. Nas dvoje smo se voleli i nismo dopuštali da se prošlost i naši bivši odnosi upletu u našu sadašnjost. Nažalost, moja porodica nije mogla da prihvati moj novi brak i to je bacilo senku na našu sreću. Posebno mi je bilo teško to što sa njima nisam mogla da podelim radost kada su se u prve tri godine našeg braka rodile naše dve kćerke. Moja kćerka iz prvog braka bila je gotovo devojka, pa su nam ove dve devojčice osvežile život i unele radost u njega. Znam da je naš put do ljubavi i sreće neuobičajen, za nekoga neprihvatljiv, ali ne želim ovo što najzad imam da prljam bilo kakvim dilemama. Svesna sam činjenice da je najvažnija ljubav, ma kako čudnim putevima stigla. Miki i ja upoznali smo se na igranci, njemu je tada bilo šesnaest a meni dve godine više. Uživali smo u zabavljanju i ludiranju, ali ja sam se naglo osvestila onoga dana kada sam saznala da sam trudna. Mikija sam bukvalno primorala da se oženi mnome što se ubrzo pokazalo kao velika greška. Godine provedene u braku sa njim bile su pravi pakao... Jutro je počelo kao i sva druga radnim danima. U jutarnjim suncem pozlaćenoj kuhinji postavila sam sto za doručak, probudila decu i pomogla im da se spreme za školu. Poljubac mužu na vratima i kratak predah uz šoljicu kafe pre redovnih kućnih poslova. Za danas sam planirala detaljno pretresanje plakara i fioka. I evo me sada usred gomile albuma sa fotografijama i sa sećanjima koja naviru. Po ko zna koji put zastajem i pitam se da li sam pogrešila, da li sam mogla drugačije, ili je ovo put kojim sam morala da krenem po cenu svih ispaštanja koja sam preživela i po cenu da povredim meni drage ljude. I opet nemam odgovore. Znam samo to da sam u jednom trenutku pošla za svojim srcem, a ne za razumom. Bila sam mlada devojka, tek prešla osamnaestu, i srela sam momka dve godine mlađeg. Upoznali smo se na igranci. U našem malom gradu nije bilo disko klubova ni kafića, sav društveni život odvijao se u fiskulturnoj sali osnovne škole. Radnim danima tu su učenici imali časove fiskulture, a subotom i nedeljom uveče dvorana je dobijala svečani izgled, donosile su se stolice i slagale uza zidove. Sredina je ostajala slobodna za plesne parove koji su se ljuljali u ritmu muzike. Muziku je uvek puštao nastavnik muzičkog vaspitanja, koji je ostao zaglavljen negde u sedamdesetim godinama dvadesetog veka, pa smo bili u fazi prvih rokenrol grupa, dok se u svetu muzike izmenilo na desetine muzičkih pravaca. Ali, nama je bilo svejedno. Važno nam je bilo da se družimo, plešemo i zaljubljujemo. Prisilila sam ga na brak Miki je bio sladak momčić i znam da su mnoge devojke uzdisale dok su gledale kako nas dvoje plešemo pripijajući se jedno uz drugo. Na kraju te plesne večeri bilo je jasno da se između nas nešto dešava. Bila sam nešto starija od njega, a on je fizički bio odrastao, ali se ponašao kao nedozreli dečak. Zanimljivo, to mi je u tom času bilo posebno privlačno. Sledeća godina prošla nam je u zabavljanju i ludiranju, ali osvestila sam se naglo onoga dana kada sam saznala da sam trudna. U našoj sredini to je značilo propast devojke. Preda mnom su bile dve mogućnosti: ili da rodim vanbračno dete i zauvek izgubim status punopravnog člana društva ili da se na brzinu udam za oca mog deteta koji je i sam još uvek bio dete. Naravno da mi je odgovarala druga opcija, ali sam svog mladoženju morala gotovo da prisilim na brak. Zapravo, moje ubeđivanje ništa ne bi značilo da ga nisu "ubedile" batine koje je dobio od mog starijeg brata i njegovog društva. Moj maloletni mladoženja morao je da dobije pismeni pristanak od majke za venčanje. Gledam sada slike sa tog venčanja i moram da se ne nasmejem. Ja u beloj venčanici koja loše prikriva trudnički stomak, a moj mladoženja u preširokom crnom odelu... oboje blago izbezumljenih pogleda među pijanim, iskrivljenim licima naših svatova. Sećam se da sam jedva čekala da se svadba završi jer su me žuljale nove cipele, utegnuta haljina preko stomaka nije mi dala da dišem, a alkoholna isprenja i miris pečenja terali su me na povraćanje. Uglavnom, tako poče moj bračni život. Nisam se ni okrenula, a već sam bila supruga i majka. Teško sam rodila našu kćerku i trebalo mi je dugo da se oporavim posle porođaja. Odjednom više nisam mogla da spavam do deset jer me moj zamotuljak budio svaka dva sata zahtevajući dojenje i presvalačenje. I ceo dan imala sam obaveze oko deteta. Za to vreme moj muž je sebi dao slobodu i nastavio je da živi kao pre braka. Spavao je dokle je hteo jer, na silu odvojen iz škole, nije imao ni diplome ni zanimanja a, ruku na srce, nije žudeo za poslom. Izdržavali su nas roditelji i tada nam je to bilo sasvim normalno. Mikijev tata je radio u Nemačkoj i redovno nam je slao mesečno izdržavanje, a moji roditelji su nam uveliko pomagali. Novac nam je bio poslednja briga. Problemi i prve trzavice među nama nastale iz moje zavisti jer, zavidela sam mu zato što je radio šta je hteo. Želela sam i ja da živim tako, da izlazim i da nemam obaveze, ali svoju bebu nisam mogla da nosim na ples. Zato sam se svađala sa mužem. On bi me saslušao a onda bi opet radio isto. Ta njegova tvrdoglavost i bezosećajnost dovodili su me do besa. Nesrećna i džangrizava žena Pretvarala sam se u džangrizavu, nesrećnu ženu. Slabo spavanje i nedovoljno jela pretvorili su me u kost i kožu. Lepota mojih ranih dvadesetih potpuno je nestala. Nisam toga bila svesna do trenutka kada su do mene doprle prve priče o muževljevom neverstvu. Kao da je tek počeo da se budi i da otkrivati suprotni pol. Ludeo je za ženama i trčao za svakom suknjom osim za mojom. Postala sam mu dosadna, neatraktivna u svakom smislu, i pri tom zahtevna. Naše dete i mene smatrao je bespotrebnim teretom i nimalo se nije libio da to otvoreno kaže. Naravno, propasti našeg braka doprinosila je besposlenost, previše slobodnog vremena i nedostatak obaveza i odgovornosti. Stoga sam, po savetu svojih roditelja kojima nije bilo lako gledati kako se grizem i slabim iz dana dan, predložila mužu da započnemo sopstveni posao. Naime, imali smo dosta zemlje od koje je svekrva obrađivala samo povrtnjak, a ostatak je bio neiskorišćen i zakorovljen. Uz pomoć roditelja i svekrovih uplata iz Nemačke, kao i kredita, napravismo plastenike u kojima smo počeli da gajimo rano povrće i cveće. To je težak i zahtevan posao, ali nisam se štedela. Zanimljivo, moj mladi muž se zagrejao za posao i počeo je da radi sa mnogo entuzijazma. Uskoro je trebalo da zaposlimo još dvoje radnika. Imali smo sreću jer smo našli tržište u obližnjem gradu i posao je počeo da cveta. Brinula sam o cveću, dvojica radnika o povrtnjacima, a muž je obavljao prevoz i dostavu našim klijentima. Počeli smo da podmirujemo sve svoje obaveze i čak da ostvarujemo zaradu. Sa novim poslovima porasli su naši apetiti i odlučismo da gradimo kuću iako je svekrvina bila sasvim prostrana. Muž je preuzeo poslove oko gradnje kuće i ponosno sam ga gledala kako ujutro odlazi na plac. Naravno, gomila posla i obaveza nije mu ostavljala mnogo vremena za zabavu i pijančenja. Tih nekoliko godina bile su prava oaza sreće u mom životu. Kada je naša kćerka krenula u školu, preselili smo u novu kuću. Posao smo proširili i kupili smo dva velika kamiona za dostavu, otvorili smo svoju prodavnicu, postali smo prave gazde. Novca je bilo, posla još više, ali sada smo imali zaposlene i nas dvoje brinuli smo se o upravljanju svim tim i organizacijom poslova. Stvari su počele da izmiču kontroli Ne znam kada su stvari počele da izmiču kontroli. Opčinjena ulogom "velike gazdarice" i željom da sve držim pod svojim budnim okom, zaboravila sam da pripazim i na muža. A on, pun novca i u naponu snage i mladosti, prerano okovan brakom, neiživljen, počeo je da otkriva slasti života. Danima je pijančio u obližnjem banjskom izletištu. Naravno, bilo je tu svega: i plaćanja muzike, i obaveznih devojčura, i opijanja do besvesti. Naš zajednički račun presušeo bi posle tih njegovih izleta. Onda bi se primirio na neko vreme, pa opet iznova. Upravo smo bili u fazi izmirenja kada je iznenada, od srčanog udara, preminula moja dobra svekrva. Ta povučena ženica bila je u stalnom grču, večno zabrinuta za sina i naš brak. Nažalost, više nije mogla da izdrži. Njena smrt dodatno je zakomplikovala naše živote. Odjednom sam imala još više obaveza oko domaćinstva i našeg deteta. U to vreme sav posao pao je na moja pleća jer je moj muž bio u teškoj depresiji zbog gubitka majke. Povratak svekra Dragana iz Nemačke značio je veliko olakšanje za sve nas. Shvativši da je u ovom trenutku poreban porodici, napustio je dobro plaćeni posao i vratio se za stalno. Za proteklih osam godina braka svekra sam videla samo četiri-pet puta. Bio je to lep, markantan čovek, u godinama kada se za muškarca kaže da je u najboljoj snazi. Godine provedene u inostranstvu učinile su da je bio kultivisan, "dorađen", za razliku od ovih naših lokalnih sirovina od ljudi. Čim bi progovorio onim svojim dubokim, blagim glasom, sa laganim naglaskom čoveka koji češće govori nemački nego srpski, bilo je jasno kakav je. Volela sam da sa njim razgovaram. Bio je to obrazovan čovek koji je video sveta i umeo je da primeni u svom životu ono dobro i pozitivno što je video i iskusio putujući po Evropi. Prijala mi je njegova pažnja i to što je odavao poštovanja svemu što sam pokušavala da učinim od naših života. Sina je voleo, naravno, bio mu je jedinac, ali uvek je s tugom i jedva primetnom gorčinom govorio o njegovom ponašanju. Često me je tešio govoreći da je to prolazna faza u životu mladog, neiživljenog muškarca, krijući u dubini duše strah da se tu ipak radi o već izgrađenom, lošem karakteru njegovog sina. Dragan se posle iznenadne smrti svoje žene još više vezao za Mikija, međutim, on mu nije uzvraćao istom merom. Godine odvojenosti napravile su između njih nepremostiv jaz. Bilo je tu još nešto što nisam razumela, nešto poput rivaliteta među muškarcima. Mikijeva ljubomora Miki je primetno menjao raspoloženje ako bi se njegov otac našao u istom društvu u kojem je on bio. U poslednje vreme bio je "glavna faca" na svakom društvenom skupu, što zbog svoje pojave, što zbog novca koje je nemilice trošio. Devojke su se "lepile" za njega, njegovi manje bogati i uspešni vršnjaci gledali su ga zadivljeno i sa zavišću, u čemu je Miki posebno uživao. Ali kada bi se pojavio Dragan, lep, zreo i harizmatičan muškarac, sjaj njegovog raspojasanog sina počeo bi naglo da tamni. Stoga je preko svake mere umeo drsko da razgovara sa ocem ne gledajući na to da li su sami ili je oko njih mnoštvo drugih ljudi. Posmatrala sam Draganovu muku i bol koji je zbog toga trpeo, ali nipošto nije hteo da odustane od svog deteta. Problemi između njih dvojice produbili su se kada je Dragan, videvši da ću pokleknuti pod teretom posla, malo-pomalo preuzeo deo poslova koje je otaljavao Miki. Moj muž gotovo da nije navraćao u firmu ni u plastenike, osim kada mu je zatrebalo novca. Ipak, umeo je napravi scenu kada bi zatekao oca kako radi njegov posao. Napadi, uvrede, teška i napeta atmosfera u kući svakim danom ubijali su me sve više. Znala sam da tako neću moći dugo da izdržim. Već sam svakodnevno gutala tablete za smirenje živaca. Samo blagi osmeh i reči ohraberenja koje bi Dragan nenametljivo izgovorio, davali su mi snage da sve izdržim. A, onda... novi udarci, sve jedan za drugim. Miki je jednog dana došao i bez reči je uzeo ključeve našeg kamiona. Danima ga nije bilo. Kada je najzad došao, nije dovezao kamion. Znala sam da je bespotrebno trošiti reči na ispitivanje šta se desilo sa našom zajedničkom imovinom. Malo kasnije nestalo je naše dostavno vozilo, pa novi "golf". Praktično smo ostajali bez sredstava za rad. Čula sam da je uzrok svemu najnoviji Mikijev hir, poznata pevačica novokomponovane muzike, žena na lošem glasu. Znala sam da je samo pitanje dana kada će joj moj muž dosaditi, ali sam znala i to da ga neće ostaviti na miru sve dok bude imala koristi od njega. A on je potpuno izgubio pamet zbog pevaljke. Zaljubio se kao balavac, izigravao je klovna pred njom, ponižavao se, tukao i dobijao batine, opijao i terevenčio uništavajući sve što smo poslednjih godina stekli teško radeći. Potpuni bankrot Nakon godinu dana bilo je jasno da naša firma propada, čak smo zapali u dugove. Naš brak više nije funkcionisao. Miki me više nije ni gledao ni slušao, mislim da bi zaboravio da postojim, samo da nisam bila u njegovoj kući i na poslu. Na kraju smo morali da priznamo potpuni bankrot i da zatvorimo firmu. Odjednom sam se, sa detetom, našla u vrlo nezavidnoj situaciji. Kredite, za koje sam mislila da ću ih uspešnim poslovanjem vraćati, sada sam morala da podmirim ali nisam imala odakle. Pored svih problema, svakodnevno sam strahovala od pijanih nasrtaja svog muža koji je uporno od mene tražio novac. Njegova ljubavnica ga više nije puštala sebi sada kada je ostao švorc, što je još više u njemu razbuktavalo strast i želju za njom. Bes i nemoć iskaljivao je na meni i na našoj kćerki. Bežale smo i zaključavale se čim bismo ga čule da dolazi. Već sam bila poluluda od svakodnevnih trauma. Čaša se prelila onog dana kada su me pozvali iz kćerkine škole i upozorili da dete pokazuje znake zaostalosti u mentalnom razvoju. To svakako nije bilo tačno, ali je moje siroto dete bilo u stalnom strahu pa je počelo da zamuckuje i da se povlači u sebe. Ova situacija ubrzala je odluku koju sam donela, ali sam je stalno odlagala zbog stida i straha od prezira okoline. Jednog jutra sam spakovala najosnovnije stvari za sebe i dete i vratila sam se roditeljima. Ni u roditeljskom domu nisam bila mirna od Mikijevog svakodnevnog maltretiranja. Umeo je da dođe pijan i da preti svim ukućanima da će ih pobiti. Koliko sam se plašila njega, još više sam strahovala od preke naravi mog brata koji samo što nije eksplodirao. Mikija nije podnosio još iz vremena kada ga je praktično batinama naterao da se oženi mnome, ali se nikada nije mešao u naš brak. Sada kada je bilo jasno da je naš brak okončan, bilo je pitanje dana kada će pasti krv. U svemu tome gotovo sam zaboravila na svekra koji je posle mog odlaska ostao da se bori sa svojim odmetnutim sinom. Naravno da je bio usamljen bez nas dve, mi smo mu bile sve na svetu. U našem mestu Dragan nije imao prijatelja. Njegov dugi boravak u inostranstvu prekinuo je davnašnje veze sa lokalnim stanovništvom, a u njegovim godinama teško su se sklapala prijateljstva. Preselile smo se kod svekra Pozvao me jednoga dana da razgovaramo o poslu, a nastavili smo priču do dugo u noć otvarajući dušu jedno drugom. Imali smo isti problem i samo smo se mi mogli međusobno razumeti. Od tada smo svakodnevno satima razgovarali. Na kraju me je Dragan pozvao da se vratim u njegovu kuću jer je moja i Mikijeva bila u procesu prodaje. Žalila sam za svojim domom ali se moja porodica raspadala i nije bilo drugog načina da podmirimo dugove koje smo napravili što poslovanjem, što Mikijevim ludim provodima. Draganov poziv odbila sam u prvi mah, ali sam znala i da sam svojim povratkom u roditeljski dom narušila njihov mir i sreću. Moji siroti roditelji bili su previše stari da bi doživljavali svakodnevne traume zbog mog nesrećnog braka. To je prevagnulo i kćerka i ja preselile smo se kod Dragana. Znala sam da mi ni tu više nije mesto jer moj brak postojao još samo formalno, i bilo je pitanje dana kada će se sudski okončati, ali nisam imala kud. Naš život pod svekrovim krovom bio je u znaku međusobne pažnje i ljubavi. Troje povređenih ljudi ispaštalo je od istog čoveka i samo tako okupljeni mogli smo da se odbranimo i utešimo. Od mog povratka u svekrovu kuću Miki nije dolazio. Sada se sa mnom dopisivao preko advokata. Pokušavao je da izvuče od mene sve što može. Dala bih mu i više nego što sam imala samo da se farsa od našeg braka jednom završi. U međuvremenu je moja i Draganova veza jačala i svakodnevno sam osećala da u tom čoveku pronalazim podršku i ljubav koju nisam osetila od nekog muškarca. Tek sam otkrivala kako može da bude lepo osloniti se na nekoga. Sa njim sam mogla satima da pričam i nikada ne bismo iscrpeli teme. Volela sam njegov blagi, duboki glas i ma šta da je pričao, meni je godilo. Nisam bila svesna da sam se polako ali sigurno zaljubljivala u svog svekra. Sve je postalo jasno kada je Dragan jedne večeri ušao u moju sobu da mi poželi laku noć i onda sasvim prirodno, kao da je naša ljubav sazrela u tom času, ostao u mom zagrljaju do zore. Posle mnogih godina zapostavljanja u braku, osetila sam pravu čar zrele muške ljubavi. Iz Draganovog zagrljaja tog jutra izašla sam kao potpuno nova, tek rođena žena. Bez imalo dileme znala sam da ga iz srca volim. Od tog trena nas dvoje smo počeli da uživamo u našoj ljubavi i životu. Još uvek nismo želeli da obelodanimo našu vezu jer moj razvod sa Draganovim sinom nije bio sudski okončan, ali sam znala da ću onog dana kada dobijem presudu o razvodu, ruku pod ruku sa svojim ljubljenim prošetati ponosno kroz grad. I prošetali smo. Nismo se krili. Celo mesto pričalo je o našoj vezi i gotovo su pljuvali po nama. Doživaljavala sam razna poniženja, pa i vređanje na ulici, Dragan mi nije pričao o svojim iskustvima, ali sam znala da ni on nije pošteđen. Miki je zbog veze između svoje bivše žene i oca totalno poludeo. Pretio je u kafani da će nas pobiti, da će zapaliti kuću dok budemo spavali, zvao me je telefonom i zahtevao da mu odmah predam našu kćerku jer on nije hteo da se njegovo dete odgaja u "kurvanjskom leglu". Zar da mi on to kaže? Baraba koja je sve naopako uradila u životu! Nažalost, moja kćerka je ispaštala zbog događaja u svojoj porodici. Svakodnevno je dolazila uplakana iz škole, čak su je i neki nastavnici vređali. Sve to navelo nas je na odluku da se što pre odselimo iz našeg grada. Dragan je, kao vredan i cenjen radnik, još uvek mogao da se vrati svom starom poslodavcu u Nemačku. Bilo je dovoljno da ga nazove i stvar je bila rešena. Naš stan u Minhenu uređivala sam sa mnogo ljubavi i zadovoljstva. Najzad sam bila srećna supruga i domaćica koja se posvećuje svojoj kući i porodici. Moj muž je radio i dobro je zarađivao, a ja sam ga čekala u toplom, sređenom domu, zaljubljena u njega svakim danom sve više. Moj Dragan je najzad uživao u povratku kući. Nas dvoje smo se voleli i nismo dopuštali da se prošlost i naši bivši odnosi upletu u našu sadašnjost. Nažalost, moja porodica nije mogla da prihvati moj novi brak i to je bacilo senku na našu sreću. Posebno mi je bilo teško to što sa njima nisam mogla da podelim radost kada su se u prve tri godine našeg braka rodile naše dve kćerke. Moja kćerka iz prvog braka bila je gotovo devojka, pa su nam ove dve devojčice osvežile život i unele radost u njega. Znam da je naš put do ljubavi i sreće neuobičajen, za nekoga neprihvatljiv, ali ne želim ovo što najzad imam da prljam bilo kakvim dilemama. Svesna sam činjenice da je najvažnija ljubav, ma kako čudnim putevima stigla.
Lajkuj ovaj stih:
 

Na meti zlobne šefice

   (upisano: 20 Aug 10, 11:06) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Zahvaljujući rođaki Miri, otputovala sam u Švedsku da tamo živim i radim ali o poslu više medicinske sestre mogla sam samo da sanjam jer mi nisu priznali diplomu iz otadžbine. Kolege su me lepo prihvatile a pacijenti zavoleli, samo me je glavna sestra, Poljakinja Danuta od prvog dana otvoreno mrzela. Kasnije sam shvatila zašto... Moja rođaka Mira već tri godine radi kao medicinska sestra u jednoj privatnoj bolnici u Švedskoj. Od prvog dana uporno me je pozivala da joj se pridružim: - Zašto sediš besposlena u Srbiji? Uči švedski! U mojoj bolnici nema dovoljno osoblja, a ti si završila višu medicinsku školu. Sigurna sam da ćeš se ovde odmah zaposliti. I tako sam prionula na učenje švedskog. Prošle jeseni doputovala sam kod nje u gradić Gavle na Baltičkom moru. Za nekoliko meseci stekla sam potrebna uverenja na kursevima švedskog jezika i prijavila sam se za rad u bolnici. Ali, o poslu više medicinske sestre mogla sam samo da sanjam jer mi nisu priznali diplomu iz otadžbine. Morala sam da počnem sa dna službene lestvice. Primili su me da radim uglavnom u noćnoj smeni kao niža bolničarka. Bila sam zadovoljna jer su me pacijenti odmah prihvatili. Govorili su mi da imam laku ruku kad dajem injekcije i da bez problema pronalazim venu kada vadim krv. Zahvaljivali su mi se što im osmehom i vedrim raspoloženjem donosim toplo sunce juga. Čim sam počela da radim u bolnici, jedna pacijentkinja, draga stara gospođa prozvala me je "princezom". Ovaj nadimak ostao mi je do danas. I kolege su me lepo prihvatile, samo me je glavna sestra, Poljakinja Danuta od prvog dana otvoreno mrzela. Zemlja ljubavi Tog tmurnog martovskog jutra vraćala sam se iz noćnog dežurstva u mali, iznajmljeni stan koji sam delila sa Mirom. Potrčala mi je u susret blistajući od radosti. - Ana, imam divnu vest! Bolničar Nils mi je rekao da mu se sviđam! Izlazimo večeras po završetku smene! - doviknula mi je i odjurila niz ulicu. Pokušala sam da je zaustavim. - Stani, sačekaj, ispričaj mi sve po redu! - Ne mogu, kasnim u bolnicu. Zgromiće me glavna sestra Danuta! - Tako sam srećna zbog tebe i Nilsa! - rekla sam jer sam znala da ga ona odavno voli. Okrenula se i doviknula mi: - Veruj mi, mogla bih da poletim! Švedska je zemlja ljubavi! Ušla sam u naš mali stan, a u ušima su mi odjekivale njena poslednja rečenica. Izgleda da je baš tako. Jer, i ja sam bila zaljubljena do ušiju. Doktor Adrijan Vilmer dopao mi se od trenutka kada sam ga ugledala u bolnici: tridesetdvogodišnjak sa najlepšim nebeskoplavim očima koje sam ikada videla, visok i savršeno građen. Saznala sam da je odličan hokejaš i da je, najviše zahvaljujući njegovoj igri, gradski hokejaški klub osvojio prvo mesto na tabeli. Nikada se nisam interesovala za hokej, ali vrlo rado bih otišla na utakmicu na kojoj on igra. Eh, samo kada bi me pozvao... Bio je odličan lekar, pažljiv i brižan prema pacijentima, druželjubiv prema kolegama. Ponašao se otvoreno prijateljski prema meni, ali mi nije davao nikakvog povoda da verujem da je ono što osećam uzajamno. Stalno sam čeznula za njim. Dešavalo se da ga danima ne sretnem jer smo radili u suprotnim smenama i tada sam živela za trenutak kada ću ga ugledati. Njegov očaravajući osmeh bio je dovoljan da se lakše priviknem na sve čega nije bilo u mom ranijem životu: na nepoznati grad, zahtevan posao, nove kolege i na sasvim drugačiju kulturu. Danutina veridba Cvetala je ljubav između Mire i Nilsa. Iako su pokušavali da je prikriju ponašajući se na radnom mestu kao kolege, svi su ubrzo saznali da se njih dvoje vole. Da li se i na meni vidi da volim doktora Adrijana, pitala sam se sklanjajući pogled sa njega. Čuvala sam svoju tajnu čak i od Mire jer sam se plašila da će nešto nehotice reći pred kolegama. Nije mi bilo lako na poslu. Trudila sam se da radim savesno, ali je glavna sestra Danuta sve moje napore pratila ledenim pogledom. Umesto zasluženih pohvala, nesebično me je obasipala nezasluženim primedbama na moj rad. Nije mi bilo jasno zašto me toliko mrzi. Izuzetno zgodna i izazovna devojka, uvek savršeno počešljana i našminkana, gordo je hodala hodnicima kao da je na modnoj pisti a ne u bolnici. Ambiciozna i ohola, držala je sve konce u rukama. Ništa nije moglo da se dogodi u bolnici a da ona to ne zna. Nekoliko dana kasnije Mira mi je rekla glasom punim sažaljenja: - Ne znam zašto te Danuta ne podnosi ali od sada će ti biti još teže. Dobro pazi kako se ponašaš prema njoj! Zbunjena upozorenjem, upitala sam: - Znaš koliko se trudim na poslu, a prema njoj sam uvek maksimalno korektna. Zašto misliš da će mi biti teže? - Uskoro će postati veoma moćna! Udaje se za vlasnika naše bolnice, gospodina Fredrika Bjorga. Pobedila je sve ovdašnje udavače koje se godinama trude oko njega. Iznenadila me je ova vest. - Zar je to moguće? Njemu je gotovo sedamdeset godina! Mogao bi deda da joj bude! Mira je uzdahnula. - Jeste star, ali je vrlo bogat, a njoj je to najvažnije. Objavila je da su se sinoć verili. Svima ponosno pokazuje prsten sa ogromnom brilijantom, koji je dobila od njega. - Znači, udaje se... Iako me je mnogo namučila, želim joj da bude srećna u braku! - rekla sam pitajući se sa zebnjom šta će biti s mojim poslom. Ako me otpusti, mogu da konkurišem u drugoj bolnici, ali tada ne bih viđala Adrijana. To nikako ne bih mogla da podnesem. Bila sam tužna, u strahu da ću možda uskoro biti daleko od njega. Začudo, Adrijan se ponašao kao da je to osetio i postajao mi je sve bliži. Počela sam svakodnevno da ga viđam. Bio je vrlo nežan i pažljiv, sve češće je dolazio u bolnicu noću kada sam bila dežurna. Obilazio je pacijente, a ja sam ga pratila kroz sobe i uživala što sam u njegovoj blizini. Kraljev rođendan Došao je kraj aprila. Jedne večeri kada sam mu dodavala medicinsku dokumentaciju, ruke su nam se za trenutak dodirnule. Krv mi je jurnula u lice, osećala sam se kao da me je pogodila munja. Pogledao me je neizrecivo nežno a ja sam brzo skolonila drhtave ruke iza leđa oborivši zaljubljeni pogled da se ne odam pred koleginicama koje su stajale pored nas. Sledećeg jutra Mira me je sačekala ispred bolnice. - Sutra je praznik! Svi koji ne dežuraju idu ujutro brodom u Stokholm na proslavu! Ide i moj Nils. Hoćeš li sa nama? Naravno, ako ne budeš previše umorna od noćašnjeg dežurstva - predložila je Mira. - Rado bih išla, mesecima sam u Švedskoj a nikako da vidim prestonicu - odgovorila sam joj. - A šta se proslavlja? - Sutra je kraljev rođendan koji slavi cela zemlja. Videćeš, biće veličanstveno! Baš sam zaustila da je upitam ko poimenice ide kada sam osetila nečiji nežan dodir na ramenu. Iako nisam videla ko stoji iza mene, srce mi je zadrhtalo: znala sam da je to on, Adrijan. - Čujem da svi zajedno idete sutra u Stokholm. Mogu li da vam se pridružim? - upitao me je. Šta sam lepše mogla da poželim nego da prošetam prestonicom u društvu sa njim?! Grlo mi se stegnulo od uzbuđenja pa nisam uspela reč da kažem. Umesto mene, odgovorila mu je Mira: - Naravno, doktore! Drago nam je što ćete ići sa nama! - Onda, do viđenja do sutra! Naći ćemo se u devet na brodu "Viking"- rekao je i otišao niz ulicu. - Šta je ovo? - upitala me je Mira značajno. - Nikada nije išao sa nama, a pogledaj sad... Sve mi se čini da se zagledao u tebe. - Bilo bi divno da je tako. Miro, poludela sam za njim! - Vidi, vidi! E, moja Ana, najzad si mi priznala! Odavno to slutim! - nasmejala se Mira i dodala: - Imaćemo još jedan srećni, zaljubljeni par u našoj bolnici. Pogledala sam je tužno. - Iskreno, ne verujem u budućnost svoje ljubavi. On je glavni lekar, Šveđanin je, a ja sam samo pomoćna bolničarka i još imigrantkinja... - Rekla sam ti da je Švedska zemlja ljubavi i zato ne budi malodušna! - rekla je Mira. - Šveđanima je ljubav važnija od svega! Evo, kralj Gustav oženio se običnom građankom, Nemicom Silvijom a njihova kćerka, princeza Viktorija udaje se za svog fitnes trenera Danijela Vestlinga. I Poljakinja Danuta udaje se za vlasnika naše bolnice. Zašto se onda ti, iako si bolničarka, ne bi udala za lekara? Ništa joj nisam odgovorila. Ispunjena tremom, iščekivala sam sutrašnji dan. Praznik u Stokholmu Ujutro, posle dežurstva, odjurila sam u stan da se presvučem i spremim za put. Mira me je sve vreme požurivala: - Pobeći će nam brod a onda ćemo morati satima da se vozimo autobusom do Stokholma! Srećom, stigle smo u poslednjem trenutku u luku. Naš gradić je bio usputna stanica trajektu "Viking" na liniji Helsinki - Stokholm. Mirin Nils se sa ostalim kolegama već ukrcao na brod. Preletela sam pogledom po nasmejanim licima ugledavši Adrijana. Zablistala sam od sreće. - Ana, najzad si stigla! Plašio sam se da nećeš doći! - rekao mi je nežno stežući moju ispruženu ruku. Mnogo me je obradovala njegova topla dobrodošlica. Osećala sam se kao da sam u najlepšem snu. - Doktore Vilmer... - zaustila sam da kažem, a on mi je drugim dlanom lagano prekrio usta. - Psst! Kakav doktor Vilmer?! Za tebe sam samo Adrijan. Draga moja Princezo, da li znaš da si me sasvim opčinila? Presrećna, zagledala sam se u njegove divne, plave oči. U njima je bilo toliko vatre da sam osećala da sva gorim. Ostvarilo se ono što sam svim srcem priželjkivala: da mu se sviđam i da želi da bude sa mnom! Ostavila sam ruku u njegovoj, bilo mi je tako lepo. Prohladni vetar rasterao je putnike sa palube. Svi su se uputili u brodski restoran. Samo se Adrijan i ja nismo pomerili sa mesta na kojem smo stajali otkako sam kročila na brod. Bio je sasvim blizu mene, osećala sam njegov topli dah na svom čelu. - Danas želim da ti pokažem našu prelepu prestonicu. Hoćeš li? - rekao mi je sklanjajući mi s oka nestašni pramen kose. Klimnula sam glavom, a on me je obgrlio oko ramena da me zaštiti od naleta vetra. Od tog trenutka nismo se razdvajali. Pričala sam mu o svojoj porodici u Srbiji, o detinjstvu i školovanju, o tome kako sam odlučila da dođem u Švedsku. Plovidba do Stokholma proletela nam je u razgovoru za tili čas. - Stigli smo u Slusen, u srce Stokholma! - rekao je Adrijan. - Za samo nekoliko minuta došetaćemo do Starog grada. Mira i Nils su nam prišli zajedno sa ostalim kolegama. Zagrajali su videvši da smo zagrljeni. Bili smo presrećni što smo zajedno i ni pomišljali nismo da se krijemo od naših kolega. Cela naša grupa krenula je duž obale prema dvorcu. Na trgu ispred palate bio je okupljeno mnogo naroda. Adrijan i ja umešali smo se u mnoštvo, posmatrali smo paradu gardista u bajkovitim uniformama i slušali svečani hor koji je pevao himnu. Na vrhuncu proslave cela kraljevska porodica pojavila se na balkonu palate a kralj je održao prigodni govor. Dočekan je s ljubavlju, oduševljenjenim klicanjem. - Kakva divna proslava! - rekla sam ushićeno. Na kraju svečanosti Adrijan me je poveo u dvorac. - Kralj nam se zahvaljuje tako što su danas svi muzeji u palati otvoreni za publiku. Zajedno sa rekom turista ušli smo u zgradu iz 1760. godine. - Šteta što nećemo moći da razgledamo ceo dvorac koji ima 550 odaja! - rekao je Adrijan. Zatim je naglo zaćutao zagledavši se u mene i obratio mi se tihim, dubokim glasom koji i danas čujem u mislima: - Kada bih ti rekao da te mnogo volim i da želim da budeš moja, da li bi me odbila? Njegove reči uzdigle su me do neba. Nisam ga pustila da čeka ni delić sekunde. Zagrlila sam ga pruživši mu usne koje su gorele od čežnje. Dok me je u zanosu ljubio, nežno sam mu šaputala: - Volim te, Adrijane! Volim te svim srcem i više od svega želim da budem samo tvoja! Ostatak dana proveli smo u šetnji po nestvarno lepom gradu. Pijani od ljubavi, svaki čas smo zastajkivali na zaklonjenim mestima strasno se ljubeći. Uživali smo u prazničnoj atmosferi, muzici koja se razlegala svuda oko nas, koncertima i predstavama na svečano ukrašenim trgovima. Ručali smo u rustičnom ambijentu restorana "Chokladkoppen" pekarski krompir u sosu od škampa i kolač od sira sa prelivom od bele čokolade. U sumrak smo požurili na brod. Očajnička borba Stigli smo u bolnicu tačno na početak naše smene. Adrijan me je poljubio i otišao da obiđe pacijente. Blistajući od sreće, krenula sam na svoje odeljenje. Iznenadila sam se kada sam videla da me u hodniku čeka glavna sestra Danuta streljajući me ledenim očima. - U moj kabinet! - rekla mi je zapovedničkim tonom, pa sam poslušno krenula za njom. - Zaključaću vrata da nam niko ne smeta. Treba da obavim važan razgovor sa tobom! - okrenula je ključ u bravi. Zbunjeno sam je pogledala. Šta sam pogrešila da me ovako dočekuje? - U čemu je stvar? - upitala sam je u nedoumici. - Nisam zakasnila na posao! Iz nje je izbijala žestoka mržnja. - Još pitaš u čemu je stvar? Odmah ću ti reći: otpuštena si, Princezo! Otkako sam čula za njenu veridbu, slutila sam da će me oterati iz bolnice. Sada kada sam znala da me Adrijan voli, vest da gubim posao nije me pogodila. - U redu! Zaposliću se u drugoj bolnici - rekla sam ravnodušno i pošla prema izlazu. Munjevitom brzinom obrela se preda mnnom naslonivši se leđima na vrata. - Kud si pošla? Koliko znam, nisam ti dozvolila da odeš! Naš razgovor nije završen! - prosiktala je sa grimasom gađenja na licu. Začuđeno sam je gledala. - Otpustili ste me! Šta još možemo jedna drugoj da kažemo? - Još mnogo toga, draga moja Princezo! - zaćutala je za trenutak gušeći se od čudnog uzbuđenja a zatim je nastavila: - Nanela si mi mnogo zla i nećeš proći nekažnjeno! - Šta sam vam loše učinila, Danuta? Zašto me toliko mrziš? - upitala sam je iznenađeno. Unela mi se u lice. - Drznula si se da mi preotmeš Adrijana! Cela bolnica bruji o vašem izletu u Stokholm! Bila sam u nedoumici. - Kakve veze ima Adrian sa vama? Vereni ste, uskoro ćete se udati za gospodina Bjorga. Pogledala me je prezrivo. - Mani se moralisanja! Moj budući brak je samo moja stvar! Nisi smela da zavedeš Adrijana i da se mešaš u našu vezu! Pogrešila si i za to ćeš mi platiti! Shvati, jednom zauvek: Adrijan je moj i ostaće moj! Niko se nikada neće voleti kao što se volimo nas dvoje! - Nisam znala da ste zajedno... Verovala sam da je slobodan.. - prošaputala sam. Nasmejala se zlobno. - Za tebe on nikada neće biti slobodan! Žažalićeš što si živa! Zaledila sam se od tog pretećeg tona. Šta ona namerava? Odjednom sam primetila da u podignutoj ruci drži hirurški nož. Zamahnula je oštrim sečivom ali sam uspela da se izmaknem. Kao podivljala, bacila se na mene urlajući: - Unakaziću ti lice! Adrijanu će se gaditi da te pogleda, a kamoli da te poljubi! Niko te više neće zvati Princezom! Bićeš nakaza! Uhvatila me je panika. Jednom rukom pokušavala sam da se odbranim a drugom da zaštitim lice. Žestoka mržnja uvećala je njenu snagu. Iako sam se grčevito branila, isekla me je po rukama i ramenima. Posle kraće borbe oborila me je na pod i nadnela se nada mnom. Mada sam svim silama pokušavala da joj se oduprem, bila je jača od mene. U trenutku kada je oštri skalpel bio sasvim blizu mog lica, počela sam da vrištim. Začuo se snažan tresak. Neko je razvalio vrata i u sobu su nahrupile naše kolege. Dok ju je Adrijan odvlačio od mene, Danuta se opirala iz sve snage. - Pusti me da je unakazim! - vikala je na sav glas. Srećni zajedno Adrijan se ni za trenutak nije odvajao od mene a povrede koje mi je Danuta nanela skalpelom ubrzo su zarasle. Ispričao mi je sve o svojoj burnoj vezi sa glavnom sestrom, za koju niko u bolnici nije znao. - Nisam želeo da se krijemo ali ona je insistirala da se tajno sastajemo. Kasnije sam shvatio zašto: želela je sačuva savršenu reputaciju da bi privukla vlasnika bolnice. Mnogo sam pogrešio što sam podlegao njenim čarima iako sam od prvog dana bio svestan činjenice da ona nije žena za mene. Prekid njihove veze poklopio se sa mojim dolaskom u bolnicu. - Opčinila si me na prvi pogled! Rekao sam joj da je između nas sve završeno ali ona nije htela to da prihvati. Osetila je da sam te zavoleo i trudila se da ti zagorča život. Setila sam se svih njenih prekora i nepravednih primedaba na moj rad. - Sada mi je jasno zašto me je tako žestoko mrzela. Bilo mi je mnogo teško... Nežno me je poljubio. - I meni je bilo užasno što nisam mogao da te zaštitim. Mnogo te volim, Princezo moja! Iako sam mesecima goreo od želje da ti priđem, držao sam se podalje jer sam se plašio da bi mogla da ti nanese zlo. Kada se verila sa gospodinom Bjorgom, naivno sam poverovao da me se najzad odrekla. - Zaboravimo ružne događaje! Najvažnija od svega je naša ljubav! - rekla sam topeći se od sreće u njegovom naručju. Od tada su prošle četiri godine. Adrijan i ja smo zajedno napustili bolnicu. Ubrzo smo se venčali i sada živimo u predgrađu Stokholma. Adrijan radi u obližnjoj bolnici, a ja, u iščekivanju našeg prvog deteta, završavam studije medicine. Švedska je definitivno zemlja ljubavi!
Lajkuj ovaj stih:
 

Zaslužila sam da budem srećna

   (upisano: 19 Aug 10, 11:41) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Miladin je bio i ostao moja prva i neprežaljena ljubav. Kada smo se, nekoliko godina kasnije ponovo sreli, ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali. Ono što tada nisam znala je to da je moj muž lenji trut kojem je cilj u životu bio da pronađe osobu koja će ga izdržavati... Još u srednjoj školi zavolela sam Miladina. Bio je najšarmantniji i najzgodniji mladić u razredu, bio je "lik", kako smo u žargonu govorili. Sve devojke, ne samo iz našeg razreda nego iz cele škole, bile su zaljubljene u njega, neke javno, neke tajno. Naravno, kao svi zgodni i šarmantni mladići, umeo je to da koristi. Ne mislim da je to bilo nešto loše, jednostavno, na najbolji način igrao je kartama koje mu je sudbina tako blagonaklono dodelila. I ja sam spadala u povlašćeni krug srećnica (ili nesrećnica, kako se uzme), koje je Miladin primetio i sa kojima se izvesno vreme zabavljao. I ostavio me je, kao i druge. Potom su prošli bezbrižni srednjoškolski dani, upisala sam se na fakultet, upoznala sam druge mladiće i počela sam ozbiljno da se zabavljam ali i mnogo ozbiljnije da učim. I meni je sudbina bila naklonjena, nisam imala razloga da se žalim jer mi je učenje odlično išlo za rukom a, zahvaljujući fizičkom izgledu, privlačila sam mladiće kao magnet. Miladin je upisao drugi fakultet, u to vreme retko sam ga viđala ali ga nikada nisam zaboravila. Zapravo, nikada ga nisam prebolela... Kandidat za brak Godine su neosetno prolazile, diplomirala sam na medicinskom fakultetu, postala sam lekar i, nekoliko godina kasnije, kada sam položila specijalistički ispit, roditelji su mi pomogli da otvorim lekarsku ordinaciju. Tek tada sam mogla da se organizujem, da više vremena posvetim sebi, pa sam dobro razmislila i odlučila da se malo osvrnem oko sebe i da uđem u ozbiljniju vezu, da potražim kandidata za brak. Želela sam da upoznam čoveka sebi ravnog i po izgledu i po sposobnostima, čoveka za koga ću se udati i s kojim ću zasnovati porodicu. Dotadašnje, prolazne studentske veze ništa mi više nisu značile i već sam ih zaboravila. Ipak, svoju prvu srednjoškolsku ljubav, mog šarmantnog i zgodnog Miladina, nisam ni zaboravila ni prebolela. On je zauvek obezbedio mesto u mom sećanju i u mojim najnežnijim mladalačkim uspomenama. I baš u to vreme, sasvim slučajno, valjda je sudbina odredila da se baš tako desi, ponovo sam ga srela. Izgledao je bolje nego ikad, bio je još uvek lep i šarmantan, ali sada mi je delovao mnogo muževnije i ozbiljnije. Bio je neodoljiv i, naravno, nisam mu odolela. Nekadašnja ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali. Sada se prisećam da mi je mama tada, onako uzgred, napomenula da je on svakako lep i šarmantan ali da joj se čini da je isuviše neozbiljan i da se iza lepe fasade krije - lenjost. Naljutila sam se na nju i malo je nedostajalo da se posvađamo. - Zaljubljeni su zaista slepi, Stojanka! - progunđala je mama i više to nije spominjala. Miladin se preselio u moj stan ispunivši mirom moje srce. Ljubav je bila obostrana i činilo mi se da su se najzad ostvarili moji devojački snovi: imala sam zgodnog i šarmantnog muža a sve prijateljice otvoreno su mi zavidele. Tako mi se činilo, bar u početku. Miladin nije bio zaposlen i stalno se trudio da nađe posao. Bio je toliko ubedljiv da mi je dugo trebalo da shvatim da on, u stvari, tobože traži posao a moli Boga da ga ne nađe, da mu sasvim odgovara to što ga ja izdržavam. - Najlepše je ništa ne raditi, Stojanka! - imao je običaj da kaže ponekad, kada bi popio koju čašicu više. Za razliku od njega, ja sam sve više radila i, naravno, donosila sam u kuću sve više novca. Prodala sam stan, dodala sam na tu sumu u međuvremenu zarađeni novac, i kupila sam veliku kuću; na spratu smo stanovali a u prizemlju mi je bila ordinacija. Da, napredovao je moj posao ali mi je brak propadao... Lenji trut Umesto da se pozabavim bračnim problemima, bežala sam od njih tako što sam sve duže ostajala na poslu, radila sam od jutra do večeri, subotom i nedeljom... Nisam želela da razmišljam o Miladinovoj sasvim očiglednoj lenjosti. Ponašala sam se kao noj koji zabije glavu u pesak kada ne želi da vidi nešto što mu je neprijatno. Naravno, dok sam ja rintala, Miladin se izležavao, plandovao i uživao. Najzad sam morala sebi da priznam ono što je odavno bilo očigledno: Miladin je bio lenji trut a ja vredna pčelica. Kad sam smogla snagu da to sebi priznam, prestala sam da ga volim. Moja nekadašnja velika ljubav postepeno se gasila i nestajala da bi se na kraju potpuno istopila kao sneg na prolećnom suncu. Iako emotivno otrežnjena, zahvaljujući svom patrijarhalnom vaspitanju, smatrala sam da je razvod nešto najgore što može da se desi ženi, pa sam i dalje, na sve moguće načine pokušavala da spasem svoj brak. Miladin i ja vodili smo duge razgovore, ubeđivala sam ga da treba da se zaposli, a njegov odgovor uglavnom se svodio na pravdanje ekonomskom krizom. Onda sam mu posredstvom svojih veza pronašla posao ali on je odbio da radi izgovarajući se činjenicom da mu taj posao ne odgovara. Naravno, nisam odustajala, pa sam mu našla drugi posao, pa treći... A Miladin je pronalazio drugi, pa treći... razlog za to što ne može da počne da radi. Kada mi je sve to najzad dozlogrdilo, otvoreno sam mu rekla da više ne želim da živim sa lenčugom i neradnikom, da mi je dosta njegovog svakodnevnog izležavanja sa daljinskim upravljačem za televizor u ruci dok ja padam na nos od posla i da hoću da se razvedem. Zaista sam bila naivna jer sam očekivala da će me preklinjati da promenim odluku, da će me ubeđivati da grešim i da će obećati da će se promeniti, da će iskoristiti sve što mu je na raspolaganju - i šarm i sposobnost ubeđivanja - da me ubedi koliko me voli i koliko mu značim. Ništa se od toga nije dogodilo. Malo je reći da sam bila iznenađena, bila sam šokirana! Najbolje rešenje Umesto žalopojki i ubeđivanja, hladno mi je rekao da sam ja za njega "pročitana knjiga", da smo oboje u promašenom braku, da smatra da je moj predlog da se razvedemo dobar i da bi razvod i za njega, i za mene, zaista bio najbolje rešenje. Osećala sam se kao da me je polio hladnom vodom. U stvari, nisam bila samo šokirana, nego i uvređena. Zar je moguće da mu toliko malo značim, pitala sam se posumnjavši prvi put da mu nikada, od početka naše veze, nisam značila baš ništa i da se nije mnome oženio zato što me je voleo, nego da bi na najlakši način ostvario svoj životni san: da reši sve svoje materijalne probleme u braku sa mnom i da tako obezbedi sebi lagodan život bez rada, život za kakvim je oduvek čeznuo. Na sreću, nikada nije kasno da se čovek osvesti i da ispravi sopstvene greške, pomislila sam. Razveli smo se za tren oka. Nisam angažovala advokata jer sam smatrala da mi nije potreban. Pa, to je obična formalnost. I bila je formalnost ali ono što je sudija na kraju rekao, uverilo me je u to da sam pogrešila. Naime, odredio je da Miladin ima pravo da ostane da živi u mojoj kući jer je ona kupljena tokom trajanja zajedničkog braka a sve što supružnici steknu dok su u braku smatra se zajedničkom imovinom. Ni to nije bilo sve! Sudija je odredio da sam obavezna da svom bivšem mužu plaćam alimentaciju sve dok ne nađe posao i ne počne sam da se izdržava! Došla sam kući potpuno ošamućena. Razgovarala sam sa Miladinom na sve načine pokušavajući da ga nagovorim da se iseli iz moje kuće a on mi se nasmejao u lice rekavši da je zakon na njegovoj strani. Posle početnog šoka, kada sam se malo pribrala, počela sam da razmišljam o tome šta mi je činiti. Prvo sam otišla u advokatsku kancelariju da se posavetujem i stručnjak za imovinsko-pravne odnose dao mi je dobru ideju. - Stojanka, ako se vaš bivši muž ponovo oženi, gubi pravo na alimentaciju, a ako je njegova žena imućna i ima svoj stan u koji on može da se preseli, gubi pravo i na stanovanje u vašoj kući. Što se tiče činjenice da je kuća kupljena tokom trajanja vašeg braka i da je zajednička imovina, lako ćemo dokazati da je najveći deo novca za kupovinu kuće obezbeđen prodajom vašeg stana koji ste imali pre braka, da su vam deo novca pozajmili roditelji a preostali deo sami ste zaradili u lekarskoj ordinaciji i da vaš bivši muž, u stvari, ni jednim jedinim dinarom nije doprineo kupovini te kuće. - Ali, njemu je ovako dobro i nikada se neće oženiti! - rekla sam. - Razvodom je dobio tačno ono što je želeo: mogućnost da živi bez rada. Nije lud da se ponovo oženi i da sve to izgubi! - Nađite mu ženu koja je bogata, gospođo Stojanka - rekao je advokat a ja sam ga pogledala zbunjeno misleći da se šali. Međutim, bio je ozbiljan. - Zar da budem provodadžika sopstvenom mužu? - uzviknula sam. - Ništa vam drugo ne preostaje ako želite da ga se zauvek rešite! Uostalom, on više nije vaš muž, sad je samo bivši - ispravio me je. - Bože, šta sam dočekala! - progunđala sam, uverena da sam za svoj novac dobila najgluplji pravni savet na svetu. Progutao je mamac Međutim, posle nekoliko dana razmišljanja zaključila sam da taj savet ne samo da nije glup, naprotiv, da je veoma pametan i da predstvlja jedino rešenje. Naravno, glavni problem biće da pronađem odgovarajuću kadidatkinju za buduću Miladinovu ženu, pomislila sam. Razmišljala sam o svim neudatim ženama koje poznajem. Morale su da budu imućne, to mi je bio glavni kriterijum, sve ostalo nije bilo toliko važno. Iz iskustva sam znala da je Miladinu to na prvom mestu. Prolazili su dani i nedelje a onda sam se setila Slavjane. I ona je sa Miladinom i sa mnom pohađala istu srednju školu i bila je jedna od devojaka koje su u to vreme bile beznadežno zaljubljene u njega. Kasnije se udala za bogataša mnogo starijeg od nje a kad je on umro, sve je nasledila. Kad sam odabrala žrtvu, počela sam da razrađujem detalje svog plana. Uspela sam da se ubacim u krug Slavjaninih prijatelja i počele smo ponovo da se družimo, kao nekad, u srednoj školi. Dolazila je kod mene i sve sam uredila tako da se sretne sa Miladinom koji je stanovao u zasebnom delu kuće. Kad je ona otišla, Miladin se, kao uzgred, raspitivao o njoj a ja sam mu rekla da je Slavjana udovica, da je nasledila ogromnu imovinu i veliki novac, da putuje po svetu i živi na visokoj nozi, kao i da je trenutno jedna od najbogatijih udavača u gradu. Zabacila sam udicu na kojoj je Slavjana bila mamac i... čekala sam. Proteklih godina dobro sam upoznala Miladina i bila sam gotovo sigurna da neće odoleti, da će progutati i udicu i mamac. Ispostavilo se da nisam pogrešila. Miladin je počeo da obleće oko Slavjane a ona nije ostala neosetljiva na njegov fizički izgled niti na njegov neverovatni šarm. Počeli su zajedno da izlaze i, nekoliko meseci kasnije, stali su pred matičara. Preselio se u njenu ogromnu kuću sa bazenom u elitnom delu grada. Venčanjem sa Slavjanom izgubio je pravo na alimentaciju koju sam mu dotad plaćala, a advokat koga sam angažovala obavio je sve što je potrebno da bi kuća bila isključivo moja. Svi moji problemi sa Miladinom najzad su bili rešeni i za sve to mogla sam da zahvalim samo svom advokatu koji mi je dao pametan savet. I danas mu se za to zahvaljujem jer je on sada moj muž, imamo dvoje slatke i pametne dece, volimo se i pazimo i niko nije srećniji od nas. Najzad sam našla svoju sreću. I zaslužila sam je.
Lajkuj ovaj stih:
 

Bila sam mu saveznik

   (upisano: 18 Aug 10, 12:32) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Marko i moja prijateljica Maja upoznali su se zahvaljujući meni. Bila je to velika ljubav koja je krunisana brakom. Međutim, njihov naizgled savršeni odnos narušila je Mirela, moja stara poznanica iz Francuske, koja je postala Markova ljubavica. Ali, to nije sve: ja sam bila posrednik i saučesnik u toj ružnoj prevari... Nedavno sam bila svedok strašne igre sudbine i bila sam prinuđena da donesem odluku koja se nije direktno ticala mog života i moje sreće, ali je zato sreća ljudi do kojih mi je izuzetno stalo u potpunosti zavisila od mene. Sve mi je bilo utoliko teže što nisam imala s kim da se posavetujem. Nadam se da sam donela pravu odluku. Markoimaja. Tako smo izgovarali njihova imena, ja i svi drugi koji su ih poznavali. Niko od nas nikada se nije usudio da ih razdvoji. Bili su jedno telo, jedna duša, jedno ime. Markoimaja. Sebe smatram "krivcem" za početak njihove veze. Marko je moj stariji brat, a Maja prijateljica bez koje nisam mogla da zamislim dan. Kada su se upoznali, kao što to čine svi srednjoškolci koji osete neobjašnjivo strujenje telom i nervozu u prisustvu određene devojke ili momka, i oni su izbegavali jedno drugo. - Da, doći ću kod tebe, ali onda kada tvoj brat ne bude kod kuće - Maja mi je rekla u više navrata. - Ne razumem šta ti je toliko interesantno u toj maloj. Neprekidno ste zajedno - komentarisao je Marko. - Možda ne bi bilo loše da se osvrneš oko sebe i upoznaš novu prijateljicu - predlagao mi je. Slušala sam mesecima njihove oprimedbe ali ime se vremenom menjao smisao. - Htela bih da dođem kod tebe, ali ne želim da smetam Marku - glasili su Majini novi izgovori. - Znam da ga nerviram kao, uostalom, i on mene. Ponekad bi bilo dovoljno da navedem samo jedan razlog da nije tako i ni slušalicu ne bih spustila, a ona bi se pojavila pred našim vratima. - Više nisi dobra sa Majom - kao izdaleka počinjao bi da se interesuje Marko. Prestao je da je zove "mala". - Jesam. - Čudno, ne viđam je često kao pre. Bili su odličan tandem Maja je, naravno, dolazila redovno kao i ranije, samo što su je Markove oči sada drugačije gledale i željno iščekivale. Primetivši to, pronalazila sam sto razloga da izađem iz sobe na duže od pet minuta i još sto da Marko dođe u moju sobu. Uživala sam da ispod oka, pretvarajući se da ništa ne primećujem, posmatram njihove zbunjene poglede pune slatkog iščekivanja, tek primetne osmehe, Majine rumene obraze... - Želeli bismo nešto da ti kažemo - obratio mi se Marko nekoliko meseci kasnije. Bio je sam, a govorio kao da je i ona tu. Znala sam šta želi da mi kaže, delom zato što Maja od mene ništa nije krila, delom zato što sam slušala svoj ženski instinkt. Sve u svemu, čini mi se da sam znala za njihovu ljubav pre njih samih. - Maja i ja... - nastavio je moj stariji brat mucajući i krijući pogled. Uvek je preda mnom želeo da bude najveći i najpametniji, pa mi je sada izgledao vrlo smešno. - Ne znam kako da ti kažem - počeo je da se osmehuje postavši svestan svoje zbunjenosti. - Sve je tako obično i sasvim normalno, samo ne mogu da prevalim preko jezika - rekao je i počeo glasno da se smeje. - Sanja, zaljubio sam se. Kako sam se zaljubio! - Čestitam! - uzviknula sam i bacila sam mu se u zagrljaj pridruživši se njegovom smehu. Tako je sve počelo... Biologija je bila jedna od njihovih zajedničkih ljubavi. Marko je bio dve godine stariji od Maje i više puta je u šali izgovorio da joj čuva mesto na fakultetu. Dve godine kasnije, ona je, praćena njegovim očima punim ljubavi, izašla na prijemni i upisala se. Bili su "strašan" tim. Posle silnih priznanja koja su dobili kao najuspešniji studenti, zahvalnica iz ekološkog pokreta, obilazaka svih prirodnih rezervata i ko zna kakvih ustanova, kada su diplomirali, odlučili su da se venčaju. Maja je bila najlepša nevesta koju sam ikada videla. Nosila je prekrasnu venčanicu od svetloružičastog satena, koja je savršeno isticala njen tamni ten i nebeskoplave oči. Marko je zaplakao ugledavši je kako izlazi iz kuće. Netremice ju je posmatrao i sa njegovih usana pročitala sam neizgovoreno "Volim te". Videvši ga kako skriva suzu koja se izdajnički slivala niz obraz, počela sam u mislima da tražim odgovarajuće veliku i snažnu, ali opipljivu, stvar sa kojom bih mogla da uporedim njihovu ljubav. Nisam je pronašla. Zašto je sreća kratkog daha, zašto se za sve što smatramo idealnim ubrzo ispostavi da smo ga zapravo idealizovali, to su se pitali mnogi pre mene, pitam se i ja, a pitaće se, verujem, i mnogi posle mene. Markoimaja su, činilo se svima nama, imali sve što se može poželeti. - Da im ceo svet pozavidi - više puta čula sam majku kako ponosno izgovara. Izgledali su kao srećan par i nikome od nas nije padalo na pamet da zagrebe po površini njihovog braka, da zavirimo u unutrašnjost njihovog doma i uverimo se da je sve na svom mestu, baš kao što su nam govorili. Jedino što nam je protekom godina postalo pomalo neobično, jeste činjenica da još uvek nisu imali decu. Ja sam bila uverena da ne srljaju u obaveze zato što su uživali u nepovratnoj lepoti zvanoj mladost. Toliko sam verovala u ispravnost svojih zaključaka da sam čak i roditelje, nestrpljive da dobiju unuče, ubedila u to. Francuskinja Brižljivo su skrivali krizu koja je uništavala njihov brak. Ubeđena sam da nikada ne bih saznala šta se među njima dešava da nisam direktno učestvovala u jednoj fazi te krize. Bilo je leto, pet godina posle njihovog venčanja. Danima sam zamišljala plavu površinu mora i u nozdrvama sam osećala njegov miris. Htela sam da dobro organizujem posao pa da bar tri nedelje provedem u Petrovcu. Međutim, zbog požara koji je uništio kompletan izložbeni prostor u preduzeću u kojem je trebalo da se održi promocija izolacionog materijala, naša firma je ustupila svoj prostor i morala sam da pomognem u pripremama. Jedino što me je radovalo bilo je saznanje da će sa grupom stranaca iz Francuske doći moja prijateljica koju dugo nisam videla, a koja je radila za tu firmu. Čim je doputovala, Mirela mi je pritekla u pomoć. Bila je puna priče i neiscrpne energije koju je uspešno prenosila na nas. Sa njom je sve izgledalo mnogo lakše, interesantnije i lepše, pa sam čak u jednom trenutku pomislila da je dobro što nisam otišla na letovanje. Marko, koji je svega nekoliko puta bio u mojoj kancelariji, došao je baš tog dana da me obiđe. Upoznala sam ih i istog trenutka sam zažalila zbog toga. Hladna jeza spuštala mi se niz kičmu svaki put kad bih primetila kako se gledaju. Bilo je nešto u tim pogledima što mi se uopšte nije dopadalo. Nevidljive varnice sevale su među njima. Događalo se nešto što mi uopšte nije bilo milo. Bila je to sudbina. Trebalo je da tada, posle njihovog slučajnog susreta, to shvatim. Međutim, zahvaljujući njihovom ponašanju koje sam budno pratila narednih dana, prestala sam da sumnjam u to da između njih dvoje može da se desi bilo šta. Tog dana je već od jutra na poslu sve naopako krenulo i činilo mi se da me nijedan maler neće zaobići. Stigla sam kući nešto posle ponoći. Marko je, čuvši da sam ušla, uključio lampu pored koje je sedeo. Iznenadila sam se ugledavši ga. Izgledao je kao pravi bludnik, bio je neobrijan i čupav, smrdeo je na duvan i alkohol. Kravatu je razvezao, a košulju dopola raskopčao. Sako mu je bio izgužvan i nemarno prebačen preko naslona fotelje. Slutnja koju sam potisnula isplivala je još jača počevši da me guši. Nisam mogla da poverujem u to da je taj razuzdani čovek koji sedi u mojoj sobi isti onaj Marko, pun nežnosti i topline, Marko koji je čitavog života voleo samo jednu devojku. - Dolaziš iz kafane ili iz hotelske sobe? - u mom glasu osećala se nemoć ali i bes. - Zašto? Bila sam isuviše slomljena i prazna da bih mogla da mu postavim sva pitanja na koja sam želela da čujem odgovor i zato sam izgovorila samo to "zašto". - Tako je puna života... Ona je osveženje za moje oči i dušu, drugačija je, nova... - mucao je kao kada je pokušavao da mi saopšti da se zabavlja sa Majom. Čak ni alkohol nije mogao da ublaži grižu savesti koju je osećao. Sklanjao je pogled, ali ne zato da ne bih u njemu prepoznala ljubav, nego da ne bih videla tako očiglednu prevaru. - Ne mogu da te prepoznam - prošaputala sam više za sebe. - Maja ovo nije zaslužila. - Da, ona Maja u koju sam se zaljubio. A ova Maja sa kojom živim postala je robot pa ispunjava želje doktora, travara i nadrilekara. Kopni, pati i nestaje na moje oči. Ona ne oseća, ne želi. Prestala je da voli i mene i sebe, opsednuta idejom koju nikada neće moći da ostvari. - Ne razumem te, Marko, o čemu pričaš? Maja je ista onakva kakva je bila - odmahivala sam glavom u neverici. - Ako trenutno postoji problem koji ne možete da rešite, to nije razlog da se baciš u zagrljaj prvoj ženi na koju naletiš - rekla sam mu ne obraćajući pažnju na to što je spomenuo doktore. Sad, dok se prisećam tih svojih reči, shvatam koliko sam bila naivna i neobaveštena. Ignorisala sam vreme misleći da ono ne može da donese nikakve promene, da ljubav mora večno da traje. Sećam se da sam odjednom zastala i, okrenuvši se prema njemu, besno ga upitala: - Ovo ti nije prvi put, zar ne? - Osećam da nema svrhe da te ubeđujem u suprotno. Noćas mi, siguran sam, ništa nećeš poverovati - ustao je i pošao prema vratima. - Prenesi Maji da bih volela da je vidim - dobacila sam mu puna gorčine, u želji da ga naljutim i uplašim. Zaustavile su ga moje reči, okrenuo se i prvi put me je pogledao u oči. Obrazi su mu bili bledi, a u njegovim očima mešale su se neverica i molba. - Molim te, sačekaj bar još dan-dva - prošaputao je gutajući knedlu. - Bez obzira na to šta ćeš joj reći i kada, želim da znaš da je još uvek volim, ona je moja žena - izgovorio je i, okrenuvši se na peti, izašao iz sobe. Izgubila je nadu da će postati majka Jedva sam uspela da prikrijem iznenađenje kada sam sutradan ugledala Maju. Ramena su joj bila povijena i činilo mi se da je zaista ostarila za te dve nedelje koliko je nisam videla. Verovatno više nije mogla da podnese teret sudbine i prepustila se bolu za koji ja nisam znala. Na njenom bledom licu oslikavala se tuga koju nijednim pokretom nije pokušala da sakrije. Nije me pitala zašto sam je pozvala. Došla je u nameri da mi nešto ispriča i posle nekoliko neobaveznih rečenica počela je: - Sanja, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se sve promenilo, da je od onih lepih dana ostalo samo sećanje. Moj život se svodi na kontrole, analize, testove. Tako mi protiče svaki dan u poslednje četiri godine, a rezultata nema. Poslednja dijagnoza je "psihička blokada". To uvek kažu kada iscrpe sve druge razloge i praktično se nađu na početku. Muka mi je pri pomisli da moram da odlazim na te bolne preglede. Boli me saznanje da se kraj ne nazire. Postajalo mi je sve jasnije o čemu priča. Nastavila je: - Izgubila sam nadu da ću postati majka. Još nešto malo snage daje mi Marko i njegova ogromna ljubav prema deci. Znaš i sama koliko ih on voli. - Zašto mi ovo tek sada govoriš? - upitala sam je, šokirana onim što sam upravo saznala. Želela sam i da otkrijem da li mi slučajno to tek sada govori ili je već naslutila nešto u vezi sa Markovim neverstvom. - Zato što sam se sve dosad nadala da je to prolazni problem. Stalno sam očekivala da ću ostati u drugom stanju. Vreme neverovatno brzo prolazi kada živiš od iluzija. A to sam shvatila kao kaznu jer ne gledam istini u oči. Bilo mi je teško da priznam sebi da moram da lečim sterilitet. - O, Majo - zagrlila sam je, a kroz glavu su mi prolazile sve godine njihove skrivene borbe. Na kraju sam se setila sinoćnjeg razgovora i razloga zbog kojeg sam je pozvala. Šta sada da joj kažem? Sve je bilo tako strašno. Videvši je kako plače kao malo dete, odlučila sam da zauvek ćutim i da se potrudim da nikada ne sazna šta se desilo. Marka sam tada još više krivila. Brojala sam dane, duge kao godine, do Mirelinog povratka u Francusku. Trudila sam se da nju i Marka ne ispuštam iz vida. Sa zebnjom u srcu posmatrala sam kako se između mog rođenog brata i stare prijateljice rađa velika strast. Ljubav je, izgleda, još uvek čuvao za Maju, a strast je pripala Mireli. - Podsetiću te na to da je on oženjen, i to mojom i tvojom drugaricom koju, i pored svega, još uvek voli - rekla sam joj ali, naravno, ništa nije vredelo. Osećala sam grižu savesti što sam ih upoznala. Sa Markom nisam razgovarala, nisam imala šta da mu kažem. Dobro sam znala da bi svaka moja primedba bila samo uludo trošenje reči i da je on ne bi usvojio. Saveznik u prevari Mirela je napokon otputovala i baš kada sam pomislila da mogu da odahnem, stiglo je njeno prvo pismo. Bilo je adresirano na mene, a namenjeno Marku. Shvativši o čemu se radi, uprkos otporu koji sam osećala, znala sam da ću mu uručiti to pismo, kao i svako naredno koje stigne. Nisam to želela, a ipak sam postala njegov saveznik. Bila sam uvučena u igru čija su pravila i tempo oni diktirali. Bože, dokle će ovo trajati, pitala sam se svaki put kada sam Marku bez reči, uz prekoran pogled, predavala pismo. Interesovalo me je šta je mislio u tim trenucima. Čemu se nadao i da li je pomišljao na kraj te besmislene veze? U očima sam mu videla nešto nalik na zahvalnost, ali to nikako nije moglo da mi pruži utehu niti da smiri moju savest. Postavila sam sebi zadatak koji je iziskivao mnogo snage i lukavosti. Pomagala sam Maji i trudila sam se da joj se nađem u svakom trenutku i da joj tako olakšam započetu terapiju. Trudila sam se i da sredim da Marko bude uz nju. Najteže mi je bilo da glumim da je sve u najboljem redu onog dana kada sam saznala da je Marko otputovao u Budimpeštu. Svi sem mene poverovali su da ide na službeni put. Samo sam ja znala da će tamo biti Mirela, da će iznajmiti sobu u nekom hotelu i da će provesti vikend zajedno. Mrzela sam sebe što nisam imala dovoljno snage da mu se suprotstavim, što na vreme nisam nagovestila Maji ono u šta sam posumnjala. Meseci su prolazili mnogo brže nego obično, jer sam bila u magnovenju. Izvlačeći iz sandučeta prepoznatljivu kovertu, mislila sam da se toj noćnoj mori ne nazire kraj. To pismo poslato je preporučeno. Za razliku od svih prethodnih za koje mi nije palo na pamet da ih otvorim, nešto me je nateralo da ovo pročitam. Setila sam se Markovog puta u Budimpeštu i duboko u sebi naslutila sam sadržinu pisma, ali sve dok se nisam uverila sopstvenim očima, odbijala sam da priznam. Mirela je javljala da je u drugom stanju i molila ga je da joj napiše šta da uradi. "Moju sreću upotpunjuje činjenica da ti obožavaš decu. Biću majka tvog prvog deteta ako ti to budeš želeo", dodala je na kraju pisma. Pročitavši to, zgužvala sam papir da bih ga ponovo odmotala i ispravila drhtavim prstima. Kada sam se malo pribrala, počela sam da razmišljam o tome kako da Marku saopštim novosti i da predvidim njegovu reakciju. Toga sam se najviše plašila. Već sam mogla da vidim šokirani izraz Majinog lica, naših roditelja i prijatelja. Mislim da niko nije slutio da Marko vara svoju ženu i da će sa ljubavnicom dobiti dete. Sedela sam u zatamnjenoj sobi i ispijala treću kafu po redu kad sam čula kako se vrata stana otključavaju. Pretpostavila sam da je to Marko. I pre nego što sam se sabrala, on me je podigao u naručje i počeo da me vrti ukrug. - Postaću tata! - vikao je smejući se. Ukočila sam se, nisam mogla da shvatim kako je saznao. Osetivši da mi se telo ukočilo, zastao je i pogledao me. Pokušala sam da sa njegovog srećnog lica pročitam odgovor. Tek što sam zaustila da mu kažem da ga čeka pismo takve sadržine, čula sam ga da kaže: - Maja i ja smo mislili da će te ova vest obradovati - glas mu je bio ozbiljan i sumnjičav. - Zar se nešto dogodilo? - upitao je ugledavši tragove suza na mom licu. - Maja i ti... - prošaputala sam nesigurno se osmehujući. Osetila sam da mi smisao njegovih reči postaje sve jasniji i da se oslobađam ogromnog tereta. Bio je potreban još samo jedan trenutak pa da sazna da je i Mirela trudna. Moj brat će postati otac - Čestitam! Zaista sam srećna što si došao prvo meni da saopštiš tu radosnu vest - čvrsto sam ga zagrlila, kao nekada, kada sam mu čestitala što je uspeo da osvoji Majino srce. U sebi sam zahvaljivala sudbini koja, izgleda, ipak zna za ravnotežu. - Sanja, deluješ mi čudno. Jesi li, možda, u nekim problemima? - Ništa što ne bih mogla da rešim - iznenadila sam sebe, toliko sam zvučala ubedljivo. Počela sam da plačem. Niz njegova ramena slivale su se moje suze olakšanja i tuge. Olakšanje je nastalo zato što sam odlučila da mu nikada ne kažem za Mirelu, a tuga zbog svih onih ružnih osećanja koja će preplaviti tu ženu kada shvati da je ostavljena. Da bih smirila svoju savest zbog greha prema Mireli, greha koji sam nameravala da učinim, raspitivala sam se o Maji i bebi koja će nam izmeniti živote. Tek kada je Marko krenuo kući, upitala sam ga: - Šta ćeš sa Mirelom? - Pisaću joj - nehajno je odgovorio nemoćno slegnuvši ramenima. - Piši sada - u tren oka izvadila sam papir i olovku. - Želim da budem sigurna da ćeš joj reći za Maju. "Ponovo sam srećan. Prošlo je vreme kada sam u drugima tražio utehu... Maja je moja žena, ona i dete koje očekuje smisao su mog života", napisao je, između ostalog, i potpisao se. - Marko, a da... - htela sam da mu kažem da doda još koju reč utehe, ali brzo sam ućutala shvativši da bi taj moj predlog mogao da izazove sumnju. Neko mora da bude povređen, a ja sam već odlučila ko će to biti. - Šta? - pogledao me je a iz njegovih crnih očiju isijavala je sreća. - Ništa - osmehnula sam mu se. - Zaista sam srećna zbog vas. Mislim da ste to zaslužili. Spakovala sam pismo i istog dana odnela sam ga na poštu. Prilikom povratka kući razmišljala sam o tome kakav bi bio najbolji rasplet ove situacije. Ubrzo sam shvatila da bi najbolje bilo da sve ostane ovako. Nadala sam se da će Mirela uraditi ono što je najbolje za nju i za nas. Poznavajući je, znala sam da nikada više neće nazvati niti će pisati, i to mi je bilo veliko olakšanje. Znam da se svaka tajna na kraju otkrije i da će i ova moja jednoga dana biti otkrivena. Preostaje mi da se nadam da će onaj ko je otkrije umeti da prašta.
Lajkuj ovaj stih:
 

Za sreću je potrebno i malo hrabrosti

   (upisano: 17 Aug 10, 10:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Tokom jednog bezazlenog izlaska sa drugaricom primetio me je moj sadašnji suprug. Prva misao kada sam shvatila šta želi od mene, bila je da pobegnem što dalje. Ni danas ne znam da li sam bila previše hrabra, da li sam imala sreće, ili je sudbina umešala prste u Brankov i moj život. Brankova i moja priča počela je pre desetak godina kada sam iz krajnje jadnih pobuda svratila u obližnji kafić sa svojom školskom drugaricom. Te večeri želela sam da proslavim dan kada sam upoznala nekog idiota kome ovom prilikom čak ni ime ne želim da spomenem. Šta je tačno trebalo da proslavimo ni danas mi nije sasvim jasno, ali mi je u tom periodu delovalo kao neverovatno dobar razlog koji je mogao da posluži kao alibi za opijanje na koje sam se te večeri, priznajem, nameračila. Sećam se da je Slavica pokušavala da mi objasni da mi od alkohola sigurno neće biti lakše, dok sam se ja trudila da joj kažem da bi ona, kao prava drugarica, trebalo da me podrži, pa makar me sutradan zbog pogrešne odluke bolela glava. Kada je konačno popustila pred mojim argumentima, prešla sam na mućkanje svega što mi je konobarica donela. Iz te večeri zapamtila sam pozdrav zgodnog dase koji me je po ulasku u lokal pozdravio i, isto tako, mada kao kroz maglu, zapamtila sam da sam na putu do kuće igrala šotu. Veće gluposti, bar po Slavičinim rečima, te večeri nisam pravila. Sledećeg dana, zbog neprepričljivo užasne glavobolje, zaklela sam se prvo sebi, a onda i Slavici, da više nikada neću mešati pića a još manje proslavljati dan kada sam upoznala nekoga za koga će se, gotovo po pravilu, jednog dana ispostaviti da je idiot. - Ne znam - rekla mi je u jednom trenutku - jesi li primetila da ti se sinoć javio neki frajer? - Primetila sam, pa? - Ništa, samo sam htela da kažem da dobro izgleda. - I ja dobro izgledam, pa nikom ništa... i taj je, garantovano, neki pacijent čim se meni javlja. - Neću više da pričam sa tobom dok se sasvim ne otrezniš. Iz tebe progovara alkohol i muka mi je da te gledam takvu. Odspavaj malo pa ćemo se videti popodne - rekla je napuštajući moju sobu. Važna odluka Tri dana sam bila mirna kao bubica. "Zakucala" sam se ispred televizora nemilosrdno birajući kanale na daljinskom upravljaču. Kada se valjda i mojim roditeljima smučilo da me "preskaču" po kući, "neobavezno" su me podsetili na to da me uskoro očekuju nove studentske obaveze i da bi bilo dobro da, dok još mogu, iskoristim svoje slobodno vreme. Nekako se baš to njihovo podsećanje poklopilo sa Slavičinim pozivom, pa smo se nakon kraćeg ubeđivanja uputile na pićence, i to na drugi kraj grada. - Samo kafu i kiselu - rekla sam kada je konobar prišao našem stolu. - I meni isto - dodala je Slavica. - Znaš li šta sam odlučila? - upitala sam je čim se konobar udaljio. - Nemam pojma. - Odlučila sam da više neću da se petljam sa muškarcima. - Ma nemoj, a sa kim ćeš da se petljaš... sa ženama? - Ma ne, bre, Slavice, kakve žene, šta ti pada na pamet! Samo sam htela da kažem da neću u skorije vreme da se petljam sa muškarcima. Usredsrediću se na fakultet, na ispite i sve što podrazumeva normalan studentski život. - Pa, koliko znam, i zabavljanje spada u domen studentskog života - nasmejala se. - Uostalom, do 1. oktobra ima još mesec i po dana, otkud znaš šta može da se desi za to vreme? - Ništa ne može da se desi ako ne želim da se desi... a ne želim - rekla sam odvažno. - Zapamtiću šta si rekla pa ću te jednog dana podsetiti na to. - Ma, možemo i da se kladimo, videćeš. Nisi me još videla u pravom svetlu. Kada ja nešto naumim, tako mora da bude. Primetila sam da je za trenutak promenila izraz lica. - Šta ti je? - upitala sam. - Znaš onog frajera koji ti se pre neko veče javio? - Znam na koga misliš, ali ga ne poznajem. - E pa, izgleda da on tebe zna. Upravo ti prilazi s leđa. Za trenutak sam pomislila da me laže ali mi je već sledećeg momenta bilo jasno da nisam u pravu. - Ćao - rekao je i, ne dopustivši da uzvratimo pozdrav, dodao: - Tebe nije lako pronaći. - Mene?! - zapanjila sam se. - Izvini, ne poznajem te i ne znam zašto bi me tražio? - Zato što si ti žena mog života - izgovorio je nonšalantno. - Ma nemoj - rekoh. - Slavice, je l" čuješ ti ovo? Nije mi odgovorila, samo se osmehnula očekujući nastavak dijaloga, videlo se da se zabavlja. - Ozbiljno ti kažem - rekao je i seo za naš sto. - Vidi, druškane, drago mi je što misliš da sam žena tvog života, ali ovih dana nisam baš zainteresovana... Pa, sad, ako bi bio ljubazan da moju drugaricu i mene ostaviš da popijemo kafu... baš bismo ti bile zahvalne. - Nema potrebe - ubacila se Slavica. - Ionako moram da skoknem do bratovljevog stana da pokupim neke stvari. Samo vi sedite i ćaskajte... Svetlanice, čujemo se sutra. Smestila mi je „igru" Zatečena Slavičinim iznenadnim odlaskom, nekoliko sekundi nisam mogla ni da trepnem. - Juhu - rekao je mašući mi rukom ispred očiju. - Otišla ti je drugarica, ali ja sam još uvek ovde... Branko, drago mi je. - Ivana... I meni je drago - rekoh kao hipnotisana. - Onda smo na istom, oboma nam je drago što smo se zvanično upoznali pa bih prešao na stvar, ako nemaš ništa protiv. - Izvini, šta ti hoćeš? - upitala sam. - Hoću da se udaš za mene. Kunem se da sam pomislila da je utekao iz ludnice. Mada, iskreno govoreći, nije delovao kao čovek kome bilo šta fali, naprotiv. Posle kraćeg mozganja izgovorih verujući da ću mu na taj način uzvratiti istom merom: - Vrlo rado bih se udala za tebe ali u narednom periodu imam neke obaveze, pa neću moći. A sad, izvini, stvarno moram da idem. Pružila sam mu ruku, izašla iz kafića i pohitala prema autobuskoj stanici. Baš divno, mislila sam dok sam čekala autobus, što imam onako sjajnu drugaricu koja je u stanju da mi namesti "slučajni susret" sa onakvim tipom. - E, drugarice Slavice - izgovorih naglas - izbrisaću te najobičnijom gumicom sa liste svojih prijatelja mada si to već i sama učinila. Stajala sam na stanici, vekovima čini mi se, a od autobusa nije bilo ni traga. U međuvremenu je počela kiša i bespomoćno pomislih da bih bila zahvalna Bogu da mi pošalje neko čudo da se teleportujem kući. Nisam stigla ni da se iznenadim kada se ispred mene zaustavio beli "pežo". Kroz otvoreni prozor ponovo sam ugledala Branka. - Hajde, uđi, ne boj se, nisam ni manijak ni serijski ubica. Odvešću te kući - rekao je prijateljski se osmehnuvši. - Hvala, ipak ću da sačekam bus. - Dobro, ako hoćeš da pokisneš... Vidimo se - rekao je i dodavši gas, nestao niz ulicu. Bolje je i da pokisnem, mislila sam, nego da sa nekim ludakom sednem u auto. I stajala bih tako ko zna koliko još, da se posle desetak minuta nije ponovo pojavio tek da me obavesti da se nešto dešava na Brankovom mostu i da su autobuske linije izmenjene. Dobro, rekoh sebi, ući ćeš u taj auto i molićeš se da u komadu stigneš kući. To je bio poslednji stvarni strah kojeg se u životu sećam. Od trenutka kada sam ušla u beli "pežo" pa do momenta kada sam izašla iz njega, stigla sam da prepričam sve značajnije događaje u svom životu, ali i da saznam ponešto o čoveku koji je tog istog avgustovskog dana obećao da će me, ako pristanem, držati "kao malo vode na dlanu". Čuda se dešavaju Priznajem da me je njegova priča poprilično zabavila... I priznajem da sam primetila da ima fantastičan osmeh i božanstvene oči... i isto tako priznajem da sam mu poverovala da se zaljubio na prvi pogled. Nekako volim da verujem u to da je baš taj avgustovski dan, iako se nismo čak ni poljubili, zapravo naš početak i da su svi naredni dani i cirkus od svadbe koju smo organizovali već krajem septembra bili samo potvrda teze da se čuda dešavaju onda kada ih najmanje očekujemo. Malo je reći da su moji roditelji bili iznenađeni odlukom da njihova kćerka jedinica, tj. moja malenkost, želi da započne život sa čovekom koga, kako se činilo, jedva poznaje. Ne znam kako mi je pošlo za rukom da ih ubedim u to da će sve biti u redu. Iskreno govoreći, ni danas, deset godina kasnije, nisam sigurna da li su mi poverovali ili bojažljivo čekaju da se javim i da kažem da mi je svega preko glave pa da se vratim kući. Bilo kako bilo, pozitivno su reagovali na moju odluku, a osim toga i Brankovog zagrljaja, ništa mi više nije bilo važno. Prve dve godine braka živeli smo u iznajmljenom stanu, a kada je Branko konačno dobio stalni posao, uspeli smo da podignemo kredit i da investiramo u samo naših tridesetak kvadrata. Ja sam u međuvremenu dokumenta sa fakulteta prebacila u višu školu i navalila sam da spremam ispite. Trčala sam na predavanja i vežbe, hvatala beleške, uzimala potpise, polagala kolokvijume. Ne znam kako se namestilo, ali ispostavilo se da sam na dan kada sam polagala diplomski ispit shvatila da sam trudna ili, bolje reći, to sam shvatila pre nego što sam izašla na ispit. Odlučila sam da srećnu vest prvo saopštim Branku "oči u oči" i to kad se bude vratio sa posla, ali me je odlazak na ispit i profesorovo poslednje pitanje: - Koleginice, nešto ste bledi, je l" vam nije dobro? - nateralo da pred punim amfitetatrom studenata kažem: - Ma, dobro mi je, samo sam malo trudna. - Neka vam je sa srećom - nasmešio se profesor. - Hvala - uzvratila sam zbunjeno dok se amfitetatrom prolamao aplauz. Ne znam kako sam izgledala posle te scene, ali znam da sam osećala neodoljivu želju da svoju sreću podelim sam Brankom pa sam, umesto kući, otišla u njegovu firmu. - Ljubavi! - vikala sam ulazeći u njegovu kancelariju. - Ljubi me! Ljubi me! Malo je to poljubaca za majku tvog deteta i budućeg carinika. - Lažeš?! - rekao je. - Ne lažem, evo... vidi indeks. - Ma, super je indeks, nego... rekla si... dete? - Mhm - klimnula sam potvrdno glavom. Ljubili smo se do kraja radnog vremena, a onda smo, na insistiranje Brankovog šefa, otišli u naših trideset kvadrata. Posle osam i po meseci u naš životni prostor doneli smo divnog dečaka za koga verujem da će jednog dana, kada za to dođe vreme, imati sreću da ljubav svog života prepozna na prvi pogled. Do tada, može da sluša Brankovu verziju naše priče i da zamišlja kako je jedna Svetlana mogla da zezne sve u životu da nije pristala da jednog avgustovskog dana prihvati vožnju u belom "pežou".
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav preko interneta

   (upisano: 15 Aug 10, 13:16) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Drugovi su me ubeđivali da je fejsbuk odlična stvar i da tako pronalaze stare i nove prijatelje. Negodovao sam, smatrao sam da je to još jedna novotarija koja otuđuju ljude. A onda mi je sinulo! Jedinu devojku koju sam istinski voleo potražio sam na internetu. Uvek me rastuži jesen. Prošlo je leto koje toliko volim i bio sam potišten. Ali, nije u pitanju samo to, nego i činjenica da sam ponovo sam a preda mnom su dosadni, sivi i kišni dani. Prošlo je dva meseca od kada smo Silvija i ja prestali da se viđamo. Posle godinu dana zabavljanja ona je shvatila da nismo jedno za drugo, da je ona zrela i ozbiljna a ja nezreo i neozbiljan i tako redom... sve mi je to jedne tople letnje večeri "sasula u lice" a potom je otišla. Pokušao sam u nekoliko navrata da je ubedim da se vrati, međutim... Morao sam da se pomirim sa činjenicom da više nismo zajedno iako mi ni danas nije jasno zašto me je zapravo ostavila. Mislio sam o tome dok sam se po kiši vraćao s posla tog jesenjeg dana... Uglavnom pešačim od radnog mesta do kuće s obzirom na to da je udaljenost između maloprodajnog salona aparata za domaćinstvo u kojem radim i mog stana svega dvadesetak minuta hoda. Kući sam stigao skroz mokar i nervozan, malo zbog kiše koja je uporno danima rominjala, malo zbog toga što sam potrošio silni novac na previsoki telefonski račun. Odavno sam se odvojio od roditelja, počeo sam da plaćam svoje račune i da se brinem oko toga kako ću preživeti do sledeće plate. Višečasovno surfovanje - Još nekoliko dana do petnaestog - progunđao sam sebi u bradu, potom sam duboko uzdahnuo i odlučio da ne razmišljam o tome. Kao i prethodnih dana, proveo sam popodne surfujući po internetu. - A šta drugo da radi tridesetogodišnji vuk samotnjak u sive jesenje dane? - upitao sam se naglas sedajući na stolicu ispred računara a da pre toga ništa nisam okusio iako sam s posla došao poprilično gladan. Tragao sam za informacijama iz najrazličitijih oblasti i to je bilo moja glavna "hrana". Voleo sam da tragam za tekstovima o svemu i svačemu, da pronalazim dobre filmove, muziku, pa i igrice ponekad, ali nikada me nije privlačila ideja da tražim prijateljske ili romantične veze posredstvom elektronske komunikacije. Internet sam uglavnom doživljavao kao savršeni izvor informacija. Tog popodneva čitao sam nešto o prestanku pušenja i o tome koliko nepušačima smeta duvanski dim... Želeo sam da tih dana ostavim cigarete ali mi to nije polazilo za rukom pa sam pokušavao da na internetu pronađem dobre savete ili bilo šta što bi mi pomoglo da se oslobodim te nezdrave navike. Bio sam toliko zaokupljen time da sam se prepao kada mi je u jednom momentu zazvonio mobilni telefon. Padalo je veče a ja sam surfovao nekoliko sati... shvatio sam to dok sam nespretno pokušavao da izvadim telefon iz džepa jakne. Na displeju je pisalo: "Velibor". - Miloše, nisi valjda opet zaboravio gde ti je mobilni? - čuo sam podrugljivo pitanje mog druga Velibora koga smo u osnovnoj školi zvali perfekcionista... Nije se mnogo promenio. - Ma ne, nisam, spremam neku klopu pa mi je trebalo vremena... - objašnjavao sam dok mi je stomak zapomagao za hranom. - Hteo sam da te podsetim u slučaju da si zaboravio... - počeo je kao i obično... A malo je nedostajalo da zaista zaboravim... Muško društvo petkom uveče Svakog petka, osim kada nas obaveze spreče, moji prijatelji i ja okupljamo se u našem omiljenom novosadskom kafiću. Posle razgovora sa Veliborom na brzinu sam večerao, potom sam se spremio i pošao. Kasnio sam kao i uvek... Na ulazu u kafić čuo sam konobaricu Gocu: - Aaa... evo ga, poslednji član ekipe veselih pivopija - iako nismo uvek pili pivo niti smo se često napijali. Te večeri tema našeg razgovora bio je Facebook, poznati sajt na internetu koji pruža mogućnost ljudima iz najudaljenijih krajeva da stupe u kontakt, da se druže, zabavljaju, dopisuju, razmenjuju iskustva i informacije. - Zar to nije fantastično? Eto, ja sam se registrovao pre neki dan i već imam mnogo prijatelja od kojih svakodnevno dobijam veliki broj poruka. Našli su me na Facebooku i ja sam našao njih a, sticajem okolnosti, nismo se godinama videli - rekao je Željko. - Da, da to je odlično. Možeš da pronađeš osobe koje dugo nisi video, da ih pitaš šta rade i čime se bave, a možeš i da upoznaš nove ljude... - nadovezao se Velibor. Ubrzo sam saznao da su svi iz ekipe veselih pivopija, sem mene, redovni posetioci Facebooka i, priznajem, malčice sam se zabrinuo. Šta ako narednog petka neko izostane zato što želi da odgovori na brojne poruke svojih novih prijatelja? Bio sam uljez, jedini koji se protivio takvom obliku komuniciranja i niko nije shvatio da sam zapravo pokušavao da sačuvam našu ekipu na okupu. Nisu uspeli ni posle mnogo objašnjavanja, čak ni posle četvrtog piva, da me ubede da je Facebook super. Na kraju krajeva, redovno sam viđao ljude do kojih mi je zaista stalo i nisam osećao potrebu da posredstvom interneta tražim one koji su otišli iz mog života. Nisam želeo ni da upoznajem nove face... Ko zna, možda je jesen kriva za to... Video sam Silviju iste večeri, strasno se ljubila sa nekim frajerom... Hmm... baš je brzo našla novog dečka... mislio sam pitajući se: Zar je važno zašto me je ostavila? Shvatio sam da prema njoj ništa više ne osećam... prošlo me je. Nas dvoje zaista nismo bili jedno za drugo... Kada sam došao kući, zavalio sam se u fotelju i... da l" zbog piva ili nečeg drugog, tek, počeo sam da premotavam film u glavi i da se prisećam svojih bivših devojaka. Nizale su se u mojim mislima jedna za drugom, sve sam ih voleo, svaku drugačije ali ni za jednom od njih nisam mnogo žalio... u stvari, samo za jednom jesam i to istinski... za svojom prvom devojkom. Proveo sam mnoge besane noći misleći na Bojanu, na njene zelene oči, na smeđu, kovrdžavu kosu i na usne... tople, nežne, neodoljive usne prve devojke koju sam poljubio. Iako sam znao da to nije u redu, često sam sve druge poredio sa njom. Nijedna nije bila kao Bojana - simpatična, šarmantna, nijedna nije uspela toliko da mi se uvuče pod kožu. Godinama sam pokušavao da je zaboravim i svaki put kada bih pomislio na nju obuzimao me je čudan osećaj, neka mešavina želje, bola, tuge. I u toj kišnoj noći ponovo sam, kao i obično, ubeđivao sebe da je ona deo moje prošlosti, divne prošlosti koja se nikada više neće vratiti. Trudio sam se da ne ramišljam o njoj ali... jesen je uticala na to da posle dugo vremena priznam sebi da je Bojana jedina devojka koja je u mom životu zaista ostavila trag... nezaraslu ranu na mom srcu. I pre nego što sam utonuo u san, opet sam mislio na nju... Sporazumno smo se razišli Doselila se iz Banjaluke u Novi Sad. Primetio sam da na odmorima između školskih časova pogledom prati svaki moj korak. Kada sam se jednog dana namerno odvojio od društva sluteći da ona nešto smera, prišla mi je i, ne progovorivši nijednu reč, poljubila me je a ja sam joj uzvratio poljubac i... tako smo se upoznali. Nikada neću zaboraviti kako su mi kolena klecala... Nekoliko dana kasnije počeli smo da izlazimo zajedno pa smo zvanično postali momak i devojka. Bili smo tada maturanti, osmaci. Kao srednjoškolci, vodili smo ljubav prvi put. Prvi put i njoj i meni, na starom ali udobnom kauču u stanu njene bake... tako mladi i smotani, nismo tačno znali šta treba da radimo ali smo se ipak snašli. Sećam se da sam tada shvatio zašto svi pričaju o tome celog života. Ja nisam pričao ali sam zapamtio sve... do najsitnijeg detalja i nijednu kasnije nisam voleo tako silno kao Bojanu tada. Za mene je to bio najlepši od bezbroj prelepih trenutaka koje smo nas dvoje proveli zajedno. Uživao sam pored nje još dve i po godine a onda smo se po dogovoru razišli... Bojana je morala da se odseli sa roditeljima u daleku Australiju... i nikada je više nisam video. Kako je, da li je srećna, šta radi, kako sada izgleda... pitao sam se po ko zna koji put i tog subotnjeg jutra dok sam ležao u krevetu. Kroz roletne su se u moju sobu probijali zraci sunca... kiša više nije padala. Primetivši to, brzo sam ustao u želji da provedem napolju taj neradni, sunčani, jesenji dan. Otići ću nekud, nije važno kuda, samo da nju izbacim iz glave, pomislio sam. Pošao sam u kupatilu ali sam usput zastao ispred računara i seo sam da na brzaka pogledam nešto na internetu... i ostao sam satima. I ne kajem se... Opet sam čitao nešto o štetnosti duvanskog dima iako sam bio svestan činjenice da mi to neće pomoći da bacim cigarete. Znao sam da mi je potrebna jaka volja i ništa više. Dok sam pogledom preletao preko brojnih saveta namenjenih strasnim pušačima od kojih, kako mi se činilo, nijedan nije bio pravi, u mislima sam bio sa Bojanom. Nadao sam se da će to proći, kao i uvek, međutim... Zapalio sam cigaretu i prepustio sam se sećanju. Fenomenalna ideja Sedeo sam tako neko vreme obuzet prošlošću a onda mi je odjednom, kao grom iz vedra neba, pala na pamet fantastična ideja... Facebook, pomislio sam, zašto ne bih potražio Bojanu na Facebooku?! Uzbuđen, brzo sam na tastaturi ukucao njeno ime i prezime i... Posle samo nekoliko sekundi na monitoru preda mnom bila je Bojanina fotografija... Neverovatno! Sjajno! Pronašao sam je! Na fotografiji je bila devojka crne i ravne kose, bila je to moja Bojana. Prepoznao sam je po njenim lepim zelenim očima. Nekoliko trenutaka sam, ne mičući se, zurio u monitor. Bili su u pravu moji prijatelji, Facebook je zaista super, pomislio sam. Potom sam se registrovao i obavio sve formalnosti u vezi sa pristupom sajtu a onda sam joj poslao poruku. Nadao sam se da će mi odmah odgovoriti. Dok sam čekao da se javi, pitao sam se da li i ona čezne za mnom kao ja za njom, da li je udata, ima li decu, da li me se uopšte seća... Posle nekog vremena stigao mi je odgovor koji me je toliko obradovao da sam od sreće i radosti počeo da skakućem oko kompjutera... malo je nedostajalo da ga poljubim... Naravno da me se Bojana sećala... Nastavili smo da se dopisujemo i tako sam dobio odgovore na sva pitanja koja su me mučila godinama i saznao sam sve što me je o njoj zanimalo. Pao mi je kamen sa srca kada sam shvatio da nije udata i da nema dece. Osetio sam olakšanje i kada sam pročitao da nema momka. Pisala mi je da predaje fiskulturu u jednoj osnovnoj školi u Banjaluci u kojoj živi od kada se, pre godinu dana, vratila iz Australije i da od tada silno želi da stupi u kontakt sa mnom ali... Tražila me je na Facebooku, htela je da dođe u Novi Sad da me vidi ali nije imala hrabrosti jer nije znala ništa o meni... Pomišljala je da sam se možda odselio ili oženio i potpuno zaboravio na nju ili... Narednih dana razmenjivali smo poruke non-stop. Svo slobodno vreme posle posla provodio sam ispred računara dopisujući se s Bojanom. Nisam tražio nikakve tekstove, ni filmove, ni muziku, jedino što me je na internetu zanimalo bile su informacije o Bojani. Planirali smo da se sretnemo. Susret u Novom Sadu Nekoliko puta čuli smo se telefonom i dogovorili smo sve detalje našeg susreta. Zbog Bojaninog melodičnog glasa drhtao sam sve vreme dok sam pričao s njom. Želela je da dođe u Novi Sad a ja sam jedva čekao da je ponovo vidim. Jedne večeri sam, kao omađijan, buljio u njene fotografije na internetu zamišljajući je u svom naručju i baš kad sam se trgnuo shvativši da je petak, zazvonio mi je telefon. Bio je to Velibor: - Pa, dobro, Miloše, zar svakog petka treba da te podsećam... - dramio je. - Stižem za desetak minuta - rekao sam. Kada mi je donela pivo, Goca se, naravno, opret našalila na moj račun, a moji drugari su se nadovezali pokušavajući da saznaju šta me to toliko zadržava u kući. Posle nekoliko gutljaja piva počeo sam da pričam svojim radoznalim prijateljima kako sam provodio vreme protekle nedelje. Kad sam završio, podigao sam čašu i uzviknuo: - Živeo Facebook! - Živeo! Živeli! - nazdravili su mi. Niko iz ekipe nije poznavao Bojanu sem Velibora. - I? Kad ona dolazi? - upitao me je. - U nedelju! - rekao sam uzbuđeno. S kišobranom u ruci pošao sam u nedelju na stanicu da dočekam Bojanu. Bio sam veseo, razdragan, uzbuđen i kiša koju nimalo nisam voleo nije mogla da mi pokvari raspoloženje. Štaviše, tog dana su mi kišne kapi izgledale romantično, dirljivo... i u trenutku kada se Bojana obrela preda mnom, jesen je postala drugačija, toplija, vedrija... kao da je, iako siva, počela da poprima ružičaste tonove. Odjednom je sve što nas je okruživalo u mojim očima postajalo svetlije, sjajnije, življe. Ona slatka tinejdžerka stajala je nekoliko koraka od mene u svom zrelijem i ozbiljnijem izdanju i mnogo mi se dopala. Nosila je strukirani bordo mantil, bila je visoka i zgodna, crne, kovrdžave kose koja kao da je, tako divlja i sva u loknama, bila zaslužna za to što su Bojanine oči bile još zelenije. Toliko sam čeznuo za njima... Znao sam da je Bojana lepa ali baš toliko... Kada me je ta lepotica strasno zagrlila i poljubila, sivilo je potpuno nestalo... Proveli smo zajedno ceo dan. Zagrljeni ispod kišobrana obišli smo delove grada koje je Bojana želela da vidi. Kada smo se umorili od šetnje i kiše, seli smo u kafić preko puta naše osnovne škole. Dugo smo sedeli prisećajući se događaja iz naše davne prošlosti. Osećao sam se odlično pored nje. Bila je spontana, opuštena, duhovita i bilo je lako s njom razgovarati o svemu, otvoreno i iskreno, bez ustezanja. U jednom momentu sam joj rekao: - Voleo bih da ti pokažem kauč koji sam nedavno kupio... podseća na onaj stari, babin... - Hmm, jedva čekam da vidim... Hajde, idemo - rekla je smešeći se. Nešto kasnije bio sam ispunjen ljubavlju prema njoj i znao sam da je ona žena sa kojom želim da provedem ceo svoj život. Čudesna je jesen, rekao bih... Kiša pada dan za danom pa ponekad pomislim da nikada neće stati a onda odjednom, kad se najmanje nadam, sunce počne da se promalja kroz oblake a ponekad se i duga pojavi na nebu pa to sumorno godišnje doba postaje podnošljivije, šarenije, drugačije... - Posle kiše će, kad-tad, izaći sunce... - rekla mi je Bojana jednom. Eh, šta bismo nas dvoje da nije Facebooka i interneta. Još uvek se svakodnevno dopisujemo jer nismo u mogućnosti da stalno budemo zajedno. Međutim, kako stvari stoje, to će se uskoro promeniti... Bojana i ja ćemo živeti zajedno u Banjaluci ili u Novom Sadu ili... ma, dogovorićemo se.
Lajkuj ovaj stih:
 

Tugu lečim pićem

   (upisano: 14 Aug 10, 12:14) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Oduvek sam bio praktičan i racionalan. Poštovao sam roditelje uzvraćajući im kako sam najbolje znao i umeo za to što su mi omogućili udoban život. Kada sam se prvi put zaljubio, zamalo da ih razočaram. Da se to ne bi desilo, prihvatio sam njihov savet i trudio sam se da zaboravim devojku koja i danas ima posebno mesto u mom srcu. Moji snovi nikada nisu bili preterani. Po prirodi sam vrlo praktičan tip koji ne dozvoljava da mu ishitrene ideje poremete jasno zacrtani cilj. Moji roditelji su oduvek bili imućni ali su se, uprkos tome, trudili da moja sestra i ja ne postanemo snobovi. Na tome sam im danas zahvalan mada mi se čini da bih im dugovao još više zahvalnosti da ne moram da pišem ovu priču jer patim zbog nekih postupaka. Da su me naučili da budem opušten i da ne analiziram svaku situaciju do besvesti "da me neki loši ljudi ne bi izlevatili za pare", danas bih bio drugi čovek. Bio bih srećan i sigurno ne bih, po ko zna koji put, bio prinuđen da kopam po uspomenama. Rodio sam se u Lazarevcu gde sam završio osnovnu školu, a zatim upisao gimnaziju u centru Beograda. Prvih godinu dana srednje škole pamtim po svakodnevnom trčanju za busom i brojanju stanica koje su preostale na putu do škole i nazad, do kuće. Po nagovoru moje starije sestre Snežane, tata nam je po uspešno završenoj školskoj godini iznajmio mali stan na Zvezdari. Nije bio luksuzan, ali je bio dovoljno komforan da svako u svojoj sobi može da radi šta mu se prohte. Samački život Istina je da sam ja u svojoj sobi više učio, dok je Snežana u svoju dovodila jednu po jednu drugaricu, ali o tome tatu, naravno, nikada nisam obavestio. Pred Snežaninu veliku maturu, kada su danonoćna tračarenja sa drugaricama ostavila neizbrisiv trag na njenom, jedva dovoljnom, uspehu, otac je odlučio da je kazni povratkom u Lazarevac i poslom u našoj poslastičarnici, a meni je, zahvaljujući činjenici da sam odličnim završio razred, iznajmio jednosobni stan na Vračaru povećavši svotu namenjenu za džeparac. Poslušao sam njegov savet da budem štedljiv, da pazim sa kim se družim i da se trudim da ne narušim roditeljsko poverenje. Lako sam se navikao na samački život. Mama mi je vikendom donosila klopu koju sam uredno raspoređivao za svaki dan u nedelji. Kako sam tokom trajanja nastave često ostajao bez apetita, novac nisam trošio čak ni za užinu. Retko sam izlazio ili, bolje reći, uopšte nisam poznavao noćni život Beograda. Dok su moji ortaci iz razreda uveliko obilazili poznate diskoteke i splavove, ja sam sedeo kod kuće uz udžbenik ili TV. Nije da sam bio škrt, jednostavno nisam razumeo njihovu stalnu potrebu za islascima. Ali, kad su počeli da pričaju o devojkama koje su u trećoj godini gimnazije postale glavna tema naših muških razgovora, priznajem da sam se zainteresovao za te, gorepomenute, izlaske. U početku se nisam najbolje uklapao jer, pre svega, nisam pio i nisam pušio. Govorili su mi da se opustim, da je život jedan, ali me je, ma koliko da sam se trudio, proganjao jedan glasić koji je govorio da ne smem da budem bahat i da treba da mislim i na sutra. Jedne večeri, kada mi je sasvim prekipelo zbog sopstvenog ustezanja ali i zbog nagovaranja mojih drugova, opustio sam se i napio kao zver. Ne znam koliko sam vinjaka popio, ali znam da sam sutradan jedva držao glavu na ramenima. Tada sam rekao sebi: nikada više. I zaista nisam, sve do pre četiri meseca. Treću godinu gimnazije završio sam odličnim uspehom i odlučio sam da, s obzirom na to da sam mogao da biram, leto provedem u Beogradu. Leto je krivo za sve Nije bilo loše, za promenu, ne otići na more i osetiti čari beogradskih vrućina. Bio sam bezbrižan. Dane sam ispunjavao odlascima na Adu sa ortacima iz razreda koji su, kao i ja, ostali preko leta u gradu. Bilo je milina voziti se polupraznim busevima, ne juriti kroz mnoštvo sveta koji svakodnevno trči na posao i, napokon, ne sedeti nad knjigom koju bih, da sam otišao sa roditeljima na more, svakako morao da ponesem. Krajem avgusta, dok sam zadovoljan posle celodnevnog provoda na Adi čekao bus, prišla mi je plavokosa devojka. - Izvini - rekla je - imaš li upaljač? - Nažalost, nemam - ukapirao sam da mi je prvi put u životu bilo žao što nisam pušač. Nasmešila se u znak razumevanja i nastavila je da se osvrće pogledom tražeći nekog eventualnog pušača u blizini. Mehanički, i sam sam počeo da se osvrćem u potrazi za plamenom za kojim je vapila njena nezapaljena cigareta. Kada sam konačno primetio čoveka koji je pušio, nisam časio časa. Otrčao sam do njega, pripalio sam cigaretu i, boreći se s kašljem koji me je napao već prilikom povlačenja prvog dima, vratio sam se do one devojke. - Izvoli - rekao sam sav zadihan. Podignutih obrva, gledala me je nekoliko sekundi dok sam pokušavao da uspostavim normalno disanje. - Nisam strastveni pušač da moraš toliko da se trudiš - rekla je. - Hvala ti. - Nema na čemu - odgovorio sam. - Bilo mi je zadovoljstvo. Zapalila je cigaretu o cigaretu, povukla je dim i vratila mi ono đubre kojim zamalo da se ugušim koji sekund pre. Mogao sam da je bacim, ali sam pomislio da bi bilo interesantnije glumiti pušača. Kad sam se ponovo zakašljao, rekla je da ne želi da se meša jer me ne poznaje, ali da primećuje da mi pušenje smeta. Dobrodošla mi je ta njena konstatacija jer sam već u sledećem trenutku rekao: - Možda baš želim da se ti umešaš, pa zato namerno kašljem. Nasmejala se tako da su svi okupljeni ljudi na stanici pogledali u nas, a ja sam, osećajući blam, molio Boga da se zemlja otvori i da me proguta. - Izvini - rekla je brišući suze od smeha - nisam htela da ti se smejem, ali način na koji si to rekao, i izraz lica koji si složio, nisu mi ostavili drugu mogućnost. Izvini još jednom. Šta sam mogao da kažem? Ispao sam debil. U trenutku kada sam pokušavao da iz malog mozga izvučem neku pametnu rečenicu koja bi me bar malo izvukla iz novonastale situacije, nežno je dodirnula moju ruku i rekla: - Nemoj, molim te, da se ljutiš. Zaista nisam htela... Evo, u znak izvinjenja, vodim te na piće. Ćutao sam misleći da će opet, na neki način, napraviti budalu od mene. - Je l" idemo? - upitala je nežno me opet dodirnuvši po ruci. Dok mi je od njenog dodira lagana jeza prožimala telo, čuo sam sebe kako, kao u bunilu, govorim: - Idemo na piće, ali dozvolićeš da ja platim. - Samo opušteno - rekla je. - Za početak, ja sam Una. - Drago mi je, Bojan. Trčao sam za Unom Od tog dana pa do prvog septembra saznao sam o sebi više nego za prethodnih osamnaest godina. Prvo i najvažnije, saznao sam da o životu pojma nemam, kao i da ono što sam mislio da je provod nema veze sa pravim uživanjem i zadovoljstvom. Tih dana, čini mi se, nisam spojio ni dva sata sna. Trčao sam sa Unom po gradu. Vukla me je na Kališ, pa na ludu vožnju u luna-park, i sve je začinjavala poljupcima koje ću pamtiti dok me bude. Pokazala mi je svoju kolekciju narukvica koje je sama pravila od konca, recitovala mi je pesme koje je napisala. Upoznala me je, kako je govorila, sa njoj najdražim ljudima, pokazala mi je kako da pivsku flašu bez problema otvorim viljuškom, ali i trik koji vešti ljudi primenjuju kad žele da piju, a neće da se napiju. Upijao sam svaku njenu reč, uživao sam u svakom njenom pogledu, divio sam se svemu što zna i ume. Pomislio sam u jednom trenutku da bih lako mogao da zaboravim na sve obaveze koje me očekuju od prvog septembra samo ako bi ona to zahtevala. Imao sam dovoljno ušteđevine sa kojom nisam mogao da uradim ništo spektakularno, ali mesec-dva lagodnog života moglo je da nam bude zagarantovano tom sumom. Međutim, ona je bila izričita: - Zezamo se dok se zezamo, kad počne škola, moraćemo da se saberemo. Biće sve drugačije, videćeš - rekla je. Kada je došao taj prvi dan septembra i kada je razredna spektakularnim govorom predstavila novu učenicu koja će četvrtu godinu pohađati u našem razredu, nisam znao da li da se smejem ili da plačem od sreće. - Ćao svima - rekla je moja plavokosa kratko. - Ja sam Una. Pogledom je brzo preletela preko naših glava i spontano je sela na prvo upražnjeno mesto, iza mene. To je, dakle ono njeno "biće drugačije", mislio sam, samo je zaboravila da mi napomene da će biti još bolje. Do kraja prvog časa sedeo sam kao na ekserima. Nisam mogao da dočekam zvono pa da pred svima pokažem da je baš ona, Una, devojka u koju su se svi muškarci zagledali kada je ušla u učionicu a devojke počele da ljubomorno skupljaju usne, baš moja i samo moja devojka. Do kraja prvog velikog odmora već je čitava gimnazija, od tetkica do profesora, znala da smo nas dvoje u vezi. Bio sam ponosan, srećan i važan što sam konačno imao nekoga kime mogu da se pohvalim pred društvom. Do kraja dana, kada se nekim čudom razredna opet pojavila u učionici, moja euforija nije spala. - Bojane - rekla je razredna. - Primećujem da si danas veoma dobro raspoložen. Volela bih da vidim tvog oca. - Mog oca? Zašto? - upitao sam zbunjeno. - Šta sam uradio? - Nisi ništa... još, ali da ne bi uradio... Pozovi ga, molim te, važno je da ga vidim. - Dobro - rekao sam. Nekom ludom srećom, moj otac je toliko bio zauzet poslom do kraja oktobra da mu nije padalo na pamet da dolazi u školu i da razglaba sa razrednom, i to baš u završnoj godini kad problema, po pravilu, nije moglo da bude. Iskreno govoreći, taj njegovo posao bio mi je sasvim dobrodošao jer nisam primetio da sam za nepuna dva meseca uspeo da pojedine rubrike u dnevniku "zakitim" kečevima, a one druge da ostavim potpuno prazne. Na tromesečju me je razredna zvanično obavestila, pred celim odeljenjem, da će, ukoliko se moj otac ne pojavi u dogledno vreme, zahtevati da me ostave neocenjenog na kraju prvog polugodišta, što će značiti da ću morati na polaganje razrednog ispita jer sam u međuvremenu prikupio i užasan broj neopravdanih časova. Vreme otrežnjenja Posle višečasovnog predavanja koje mi je otac očitao pred celim kućnim savetom, odnosno pred sestrom i majkom, bilo je jasno da će stan na Vračaru otkazati istog sekunda, da ću zaboraviti na džeparac, ali i na Unu. Mogao sam da se protivim i da vičem da ću za koji mesec postati "svoj čovek" i da neće više moći da me ucenjuje, mogao sam da kažem šta sam hteo, ali ipak sam morao da ispoštujem sve što je tražio od mene. Od stana na Vračaru nije mi bio problem da se odvojim, od džeparca još manje, ali od Une... I dalje je sedela iza mene ali, kao da je i ona prisustvovala predavanju moga oca, potpuno se povukla, otuđila se od mene. Njenih ocena što se tiče, mogli su svi da joj pozavide, ali je isto kao i ja morala da napiše molbu nastavničkom veću da je zbog velikog broja neopravdanih časova ne izbace iz škole. Ukapirao sam, mada kasno, da je ona devojka koja može dobro da izbalansira i ljubav i obaveze, i da sam bar se u tom pogledu ugledao na nju, ne sumnjam da bismo i mnogo godina po završetku gimnazije bili zajedno. Ovako usledili su meseci mučenja. Nisam smeo da joj se obratim jer sam se plašio da bi samo jedan pogled u njene oči mogao da me vrati u period života koji sam, priznajem, najviše voleo. Poštovala je to moje "ignorisanje" i nijednim gestom nije mi dala do znanja da nešto treba da učinim. Do mature sam se "otkotrljao" na teško stečenim trojkama i četvorkama, a kada je na red došlo matursko veče, bio sam odlučan da joj ponovo priđem i da joj objasnim svoje ponašanje. Međutim, nije mi se ukazala prilika, Una se nije pojavila. Hoću da kažem: trudio sam se sve do pre četiri meseca kada je u moju kancelariju ušla Una, nekada moja Una. Jedan pogled na nju, na njeno divno lice i plavu kosu, vratio me je deceniju unazad i bio sam spreman da kleknem pred njom. - Izvini - rekla je ušavši u moju kancelariju - imaš li upaljač? - Nemam, nažalost - odgovorio sam. - Neke stvari se nikada ne promene, zar ne? - Nažalost - ponovio sam kao omađijan dok mi je prijateljski stezala ruku. Taj pozdrav vratio me je na autobusku stanicu, u onaj predivni avgustovski dan kada sam je prvi put sreo. - E, Bojane, vreme je da se nešto promeni - rekla je tutnuvši mi neki paketić u ruke. - Ovo je praktičan poklon za tebe, od danas mog prvog saradnika. Nisam znao o čemu govori a ona je, kao i uvek, "čitajući" mi misli rekla: - Od danas počinjem da radim u ovoj firmi. Biću u kancelariji do tvoje. Kada su mi rekli ko će mi biti najbliži saradnik, prvo mi je proletelo kroz glavu da ću na tebe moći da se oslonim bar kada je paljenje cigarete u pitanju. I, da te ne bih izlagala bespotrebnom trčanju i nasilnom pušenju, odlučih da ti poklonim upaljač. - Pametno razmišljaš - rekao sam i pokušao da dodam: - Una, dugujem ti izvinjenje... - Ništa mi ne duguješ, sve je u redu. - Ali, zaista želim da ti objasnim... - Bojane, nemoj - rekla je staloženo. - Bilo pa prošlo. Nadam se da ćemo moći da sarađujemo bez prisećanja na prošlost. - Moći ćemo - rekao sam posle kratkog razmišljanja.
Lajkuj ovaj stih:
 

Mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio

   (upisano: 13 Aug 10, 01:09) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kada me je Žika prisilio da se odreknem ploda naše ljubavi, verovala sam je razlog tome činjenica da smo oboje bili mladi i nezreli. Međutim, da nisam bila u pravu, uverila sam se godinu dana kasnije kada je, na moje zaprepašćenje, u kuću doveo drugu devojku kojom se ubrzo oženio. U tom trenutku srušio se sav moj svet... Nažalost, i mnogo godina kasnije osećala sam tugu i bol... - Ja imam motor, a ti nemaš. Vidi, ej... vidi... - tamnokosi trogodišnjak spustio je svoju igračku u krilo mog supruga. - E, baš ti je dobar ovaj motor - reče Relja. - A ti nemaš motor? - Nemam - Relja se nasmeši i tobože nemoćno sleže ramenima. - A zašto ti tata ne kupi pa da se trkamo? - usledilo je još jedno radoznalo dečje pitanje. - Pa, moj tata nije dobar kao tvoj - Relja pogleda u pravcu muškarca koji je sedeo preko puta i šeretski mu namignu. Ovaj mu uzvrati osmehom a ja osetih kako mi se utroba prevrće. Nisam znala kako se oseća majka živahnog i radoznalog dečaka, žena sasvim prosečne lepote koja je sedela kraj meni nesuđenog čoveka. Možda me je nekada videla, možda je znala i čula da sam upravo ja "ona Kalina", nekadašnja velika ljubav njenog supruga, a možda nije imala pojma, u svakom slučaju držala se dostojanstveno i mirno, kao pobednica. Osetih kako mi kapljice hladnog znoja klize niz kičmu. Da li smo morale da se sretnemo na takvom mestu ili me je sudbina ponovo iskušavala? On, ja, naša prošlost, naša sadašnjost, njegova budućnost... Bar da je u čekaonici ispred ginekološke ordinacije bilo još nekog da mogu da se sakrijem i da se pretvaram da ga ne vidim, možda se ni ono nedužno dete ne bi prilepilo za mog muža. Odrekla sam se ploda naše ljubavi Pokušala sam da se setim imena te žene ali nisam mogla. Posmatrala sam je krišom, ispod oka. Smeđa kosa srednje dužine, krupne oči, pravilan nos. Ništa naročito u odnosu na mene, zanosnu crnku, pravu lepoticu. A opet, šta sam ja imala od svoje lepote? Bila sam i lepa i bogata, ali nesrećna, a ona nije bila bogata zato što je uzela mog bivšeg Žiku, već zato što je imala nestašnog trogodišnjaka i stomak do zuba. Dakle, još jedno dete na putu, a ja sam došla na kontrolu posle drugog spontanog pobačaja. U tom trenutku učinilo mi se da sam uvek predosećala da će biti baš tako. Zapravo ne oduvek, već od dana kada me je Žika ubedio da se oslobodim ploda naše ljubavi. - Gospođice, izbor je vaš ali ne bih vam savetovao da učinite to što ste naumili. Da ste bar jednom rodili, sve bi bilo drugačije, ovako se izlažete velikom riziku. Trebalo bi da mislite na budućnost - rekao je ginekolog. - Gluposti - prokomentarisao je Žika. - Ili možeš da rodiš ili ne možeš, nema tu velike filozofije. Mladi smo, biće vremena i za decu i za sve ostalo. Poslušala sam ga. Osetila sam samo fizički bol, bez trunke griže savesti verujući da će zaista sve biti u redu. Uostalom, voleli smo se, zašto mu ne bih verovala. Doduše, nismo bili previše mladi, njemu je bilo dvadeset i šest, meni dve godine manje, zabavljali smo se četiri godine i svi oko nas verovali su da je samo pitanje dana kada ćemo objaviti venčanje, ali sam ga ipak poslušala. - Pogrešila si, Kalina, grdno si pogrešila - govorila je moja prijateljica, medicinska sestra. - Nikako to nisi smela da učiniš... Okrenula sam glavu na drugu stranu. Nisam mogla da gledam Žikinu porodicu, a još manje da trpim njegovu sreću. Kažu da ne treba zavideti. Žika je kriv za moju sudbinu i ne smeta mu to što je ličnu sreću skovao na mojoj nesreći. Samo smo mi postojali A nekada sam mislila da je Bog svu sreću ovog sveta poslao meni. Bila sam mlada, vesela, lepa, čak sam odmah po završetku škole dobila posao, a samo koji mesec kasnije zaljubila sam se na prvi pogled. Bilo je obostrano, naravno, baš onako kako sam priželjkivala. Bio je dovoljan jedan pogled tamnih očiju pa da se zarumenim kao devojčica, da mi srce zatreperi a u stomaku zaigraju leptirići, da osetim slabost u nogama i gotovo da zaboravim kako se zovem. I on se ukopao u mestu. Iz očiju su mu izbijale iskrice milujući me po licu, a potom su se zabile u moje mlado srce. Činilo se da dišemo kao jedno, da jedno drugom čitamo misli, da je Bog ovaj svet stvorio samo za nas dvoje i da bismo umrli jedno bez drugog. Ne znam, možda sam pogrešila kada sam, dve godine kasnije, odbila predlog da zajedno živimo. Mogli smo, oboje smo bili zaposleni i finansijski nezavisni od roditelja ali, eto, nije nam bilo suđeno. U meni je još uvek spavala devojčica koja je maštala o dugoj beloj venčanici i princu koji dolazi da je povede u svoj zamak. Nisam želela "divlji brak", a Žika se nije naljutio, pa smo nastavili da kujemo planove za budućnost, smišljali smo imena za našu decu. Voleli smo se i kada smo mislili da smo isuviše mladi za prave obaveze, i kada smo odlučili da ubijemo plod naše ljubavi. Ili je to zapravo bila njegova odluka koju sam ja prihvatila. Trajalo je još godinu dana. Ne znam, valjda smo se voleli. Zašto me je prevario i izdao na najgori mogući način, verovatno nikada neću saznati. Bar da mi je otvorio srce i rekao na vreme, preživela bih. Čovek nije svestan činjenice koliko je snažan kada gubi, a on, moj voljeni Žika, nije imao snage da me pogleda u oči, pa se poneo kao kukavica. Nikada neću zaboraviti to neobično hladno septembarsko veče. Trebalo je da stigne sa službenog puta. Tri dana otegla su se kao tri godine, već sam bila spremna da izletim iz kuće, a šta me je to nateralo da mu najavim svoj dolazak... - Teta Stano, Kalina ovde. Pošla sam kod vas, Žika je sigurno već stigao? - Došao je, a bilo bi bolje da nije. A ti, srećo moja, nemoj da dolaziš - prošaputala je jedva čujno, kao da se guši u sopstvenim suzama. Osetih slabost i zavrteh glavom. - Šta se dogodilo? Šta krijete od mene? On nije došao? Da li je živ? - prolete mi je kroz glavu crna slutnja. - Živ je, Kalina - reče njegova majka. Rodila sam ga, neću da ga kunem, ali ne nije mi drago što je došao. Trebalo je da ostane tamo, kod one koju je doveo u našu kuću. - Koga je doveo?! - vrisnuh od bola. - Ne znam. Ne znam ko je, odakle je, iz kakve porodice, ali znam da ju je doveo rekavši da će nam to biti snajka. A ti... srce moje lepo... - zastala je za trenutak a potom smo istovremeno spustile slušalice. Patnja koja tinja "Treba samo da se pomirim, da prihvatim istinu, treba...", osećala sam da tonem, zidovi su se okretali oko moje glave, boje su mi se slivale pred očima a potom je sve postalo crno. Probudila sam se u svojoj sobi, u svom krevetu, ulepljena i mokra od šećera i vode. Pokušala sam da se okrenem prema zidu nesvesno želeći da zauzmem položaj fetusa i da osetim sigurnost, a onda sam jauknula. Bolela me je glava, rame i ruka. Kasnije sam saznala da je majka otvorila vrata baš u trenutku kada sam pala kao sveća, pravo na ivicu komode. - Isplači se, biće ti lakše - govorila je moja majka, a meni je bilo još teže zato što nisam imala snage da urlam. Dušu sam svoju isplakala. Najgora je patnja koja tinja. Taman pomislim: proći će, nije vredan mojih suza, a onda izroni neka davna uspomena, kao suva grana na vatru, i ne da da se ugasi ono što tinja. A pitanja iskaču kao varnice. Zašto? Čime sam to zaslužila? Gde sam pogrešila? Da li sam bila slepa od ljubavi pa nisam videla, ili nisam želela da vidim? Da li je to bio razlog da nije želeo dete? I zašto je večito nekud žurio? Trajalo je mesecima ali sve ima kraj. Kada se ugasio i poslednji žar, znala sam da sam ga odbolovala. Naravno, ožiljak je ostao. Pomirila sam se sa tim da nikada više neću biti ona stara Kalina, ni onako vesela, ni zaljubljena, ni predana do poslednjeg atoma pa, ako je u ime svih onih lepih godina Žika bio vredan tolike patnje, za izdaju nije zaslužio ni da spomenem njegovo ime. Tako su se ljubav, bes i tuga slili u neko tupo osećanje gorke ravnodušnosti, a trebalo je živeti. Za početak, promenila sam frizuru, ali i radno mesto. Nije mi bilo teško da ustajem ranije ni da se guram u gradskom prevozu da bih stigla na periferiju. Naprotiv, posle toliko meseci tuge i izolovanosti bilo mi je potrebno upravo to, da me prodrma, probudi, pokrene i pruži šansu za nova poznanstva. I upravo na tom radnom mestu upoznala sam svog sadašnjeg supruga. Dva spontana pobačaja Relja nije bio visok ni mišićav, ali bio je duhovit i interesantan, pa je to bilo sasvim dovoljno da prihvatim njegovo nenametljivo udvaranje. Počelo je, dakle, prijateljski i pomalo u inat sudbini. Nije to bila strast koja muti razum, niti je bilo obećanja i velikih planova. Ali, vreme i blizina učinili su to da me dve godine kasnije Relja odvede pred oltar. Bila sam srećna i volela sam Relju. Njegovi su bili bogati, on jedinac, pa smo zajednički život započeli u raskošnoj dvospatnici. Držao me je kao malo vode na dlanu obasipajući me skupim poklonima. Radovala sam se kao dete kada mi je za trideseti rođendan poklonio auto "jer sam to zaslužila i tako nešto priliči ženi poput mene", rekao je tada. Ipak, nisam se udala iz koristoljublja. Relja je bio dobar domaćin, trošio je zato što je imao i mogao, ali je umeo da ekonomiše. Vredan, bio je dobar sin svojim i još bolji zet mojim roditeljima, odan i požrtvovan suprug. Nikada nije povisio ton i nijednu odluku nije doneo na svoju ruku, a pri tom je umeo da zadrži dostojanstvo. Kada sam ostala u drugom stanju, procvetala sam i činilo se da volim Relju više nego što sam ikada volela Žiku. A onda sam se jednog jutra probudila u lokvi krvi. Sećam se neopisivog bola, strašnog osećaja praznine, Reljinih suza i svog tupog pogleda. Ničega nije bilo na tavanici bolničke sobe, a ja sam bez prestanka zurila u nepostojeću tačku. Pravi duševni bol sustigao me je nešto kasnije. Molila sam Relju da me ne teši. Kada će biti bolje, vrištalo je sve u meni. Ne znam da li sam tada prizvala zlo strahom od još jedne trudniće i mogućeg gubitka tek, snašlo me je opet, desetak meseci kasnije. Nisam znala da sam u drugom stanju i možda je dobro što nisam imala kad da se radujem, ali ipak sam preživela težak šok. Nisam se više pitala čak ni: zašto? Zašto baš meni? Znala sam zašto mi se sve to događa i nije mi više bilo važno šta će Relja kazati i dokle će izdržati pre nego što kaže da bi trebalo da se raziđemo kao civilizovani ljudi. Dve sedmice posle drugog spontanog pobačaja obreli smo se pred ginekološkom ordinacijom. Šta sam još mogla da izgubim pa da strahujem? Ništa, i zato mi je sve bilo ravno, a potom me je susret sa Žikom i njegovom porodicom izbacio iz koloseka. On je bio srećan... i baš me je to zabolelo. Nismo znale jedna za drugu Mučnu tišinu razbilo je odzvanjanje užurbanih koraka. - Evo, doktor stiže. Radio je kiretaže - reče sestra i otključa vrata ordinacije. Krajičkom oka pogledah Žiku. Sedeo je mirno, prekrštenih ruku i nogu, i razmišljao je ko zna o čemu... Nekada sam se zavaravala da mogu da pročitam njegove misli. Nije bilo tako jer, da jeste, sve bi bilo drugačije. Kada je doktor prišao vratima, nisam pokušala da ustanem iz stolice. Nije važno ko je prvi stigao, trudnice uvek imaju prednost, a ja sam opet bila druga, zapravo poslednja, obična pacijentkinja. - Gde je mama? - upita onaj dečkić. - Kod čika doktora. - Sada će da rodi bebu? - Ne baš sada - Žika se nasmeši. - Za dva meseca. - A šta bi više voleo, batu ili seku? - umeša se Relja. - Batu - mališan sleže ramenima i umornu glavicu spusti u očevo krilo. Bože, kakav čudan osećaj, kakva koincidencija, kakav trougao. Žika je nežno gledao dete koje je moglo da bude naše, mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio, i skretala sam pogled samo da me manje boli, a Relja se oduševljavao. Često je govorio da će biti nežan i brižan otac, te ga je ta scena nesumnjivo raznežila. A ja sam se pitala šta bi rekao da zna da mi je upravo taj čovek skrojio sudbinu. Valjda sam se zato osećala glupo, jadno i bezvredno kao nikada ranije. Uz smešak od uva do uva izašla je ona koja je zauzela moje mesto. Tek mi je tada postalo jasno da je moja najveća ljubav vodila dvostruki život i, kako ja nisam znala da postoji druga, tako ni ona nije znala za mene. Nije mi ga preotela, bio je to isključivo Žikin izbor. Uletela sam u ordinaciju brzinom munje. Ako se srušim od naleta bolnih sećanja, bar da to ne bude pred Žikinim očima, a ako se ne srušim, da ne moram da ih gledam kako odlaze zagrljeni i srećni. Lažna nada - U redu je, gospođo - kazao je ginekolog posle pregleda. - Sledeći put, čim osetite promene, odmah se javite. Znate, mnoge žene... - videla sam kako otvara usta ali nisam čula šta govori. Za trenutak sam pomislila da se gasim, da umirem, ali Bog me nije hteo, nije bio moj red. Uostalom, šta bih čula novo, pametno, ohrabrujuće? I šta je tu u redu? Nisam mogla da iznesem trudnoću ni do četvrtog meseca, a doktor je lagao i za svako ohrabrenje i nadu bio je plaćen. Eh, da je bilo sreće da i ja izađem sa osmehom. Ovako, dočekala me je prazna čekaonica, čak je i Relja stajao kod prozora. Gubio je strpljenje i to mi je stavio do znanja na indirektan način, naravno, ali očigledno pod snažnim uticajem srećne porodice iz čekaonice. - Relja, hoćemo li? Hej, gde si odlutao? - prenuh ga iz razmišljanja. Nije me čak ni pitao šta je doktor rekao. Razvukao je usne u nešto što je ličilo na osmeh i kazao: - Razmišljam o onom klincu. Tako je radoznao, živ, sladak, umiljat... Nisam mu zamerila. Sasvim je prirodno da čovek želi potomstvo, jedino me je zabolelo to što mu se dopao Žikin sin. - Samo da ne izraste u skota kakav je njegov otac - promrmljah sebi u bradu. - Nešto si kazala? - upita Relja. - Nisam, učinilo ti se - zakoračih na stepenište, potom zastadoh i uhvatih Relju pod ruku. Bar da još neko vreme budem nečija supruga.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kako da opišem svoju bol

   (upisano: 11 Aug 10, 22:59) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Kako da opišem svoju bol? Da nacrtam ranu kao vulkan iz kojeg krv ko lava bljuva, lije i gori i peče.. ne, tako nije.. mnogo gore boli mnogo gore mi je! Nije ni ko običan kamen a ipak stišče mi srce i ne da da dišem stišče i pritišče, ali kako da ga skinem kad snage nemam ni da se pomeram ni za suze ni da ginem! Nema riječi kojima bi mogla da je opišem, nema ni težine kojom bi je usporedila. Žalim Bože što sam živa! Žalim, jer znam da sam kriva! Tvoja sam Bože, ne daj da patim neka te oči vide moju bol! Ako nije dovoljno kajanje da se oprost dobije šta će mi onda ovaj život moj? Ako mi Bože ne možeš da izbrišeš grijeh ako je ovo kazna za to što sam učinila pa zar nisam Bože dovoljno patila? Vidi me, klečim pred tobom s dahom poslednje snage ne mogu više!! Pa živ to čovjek podnijeti ne može!! Ako ostajem grešna u tim očima, ako kazna to je, ako izbrisat se ne može.. uzmi me onda u carstvo svoje!! Kažu, da tamo kod tebe bol i patnja ne postoje.. Čuješ li me Bože?? Mjenjaju se ljudi.. svako to zna Ali niko ne zna šta se zbilo Što je mlada djevojka za noć ostarila.. Kažu ljudi nisam više ista U očima mi nema onog sjaja Ko što sam ga nekad imala.. Gledam se, posmatram, ma ista sam ja.. Nema mi još na licu bora, Ali oči, oči stvarno kao mrtve A kapci teški od neprespavanih zora.. Gledam se, posmatram, ne, nisam to ja Znam, u očima još ima toliko suza.. Zbog svega što se zbilo.. Zbog bola u duši ostarila.. Mlada, a stara.. i kosa mi osjedila.. Kad je srce mrtvo, kako da se živi? Osjećam, da sam umrla U paklu, a na zemlji.. Samo raj, ko nekad, nije.. Kažu pjesme srce piše Ali srce mi mrtvo,.. pa ni ja Pa ni pjesme, nisu iste više.. A ti mi kažeš - možeš ti bez mene Lako je tebi, srce moje Ne nosiš ti ovolikog tereta na duši I ne znaš, koliko mi znače uspomene!
Lajkuj ovaj stih:
 

Odrekao sam se prave ljubavi i to skupo platio

   (upisano: 09 Aug 10, 23:39) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bio sam srećan sa Ljiljom, živeli smo zajedno i nikada nisam pogledao drugu ženu. Međutim, život udvoje njoj nije bio dovoljan, želela je da se venčamo i svakodnevno mi je prebacivala zbog toga što nismo čak ni vereni. Nakon jedne burne svađe oko tog glupog parčeta papira, Ljilja me je napustila. Nisam bio tužan, mada mi je nedostajala. Nekoliko godina kasnije oženio sam Anđelu, jedanaest godina mlađu lepoticu... Ljilja i ja počeli smo da se zabavljamo kada sam pohađao četvrti razred srednje škole, a ona drugi i ostali smo zajedno i kada smo upisali studije. Čim sam diplomirao, zaposlio sam se pa su se stekli uslovi da iznajmim mansardni stančić i uselio sam se u njega zajedno sa Ljiljom. Kad sa ove distance razmišljam o tome, siguran sam da smo se voleli. Međutim, u to vreme nisam bio siguran. Pitao sam se da li je to prava ljubav ili se jednostavno ponašamo kao svi naši vršnjaci u sličnoj situaciji? Iznajme stančić i žive zajedno bez formalnog ozvaničenog braka. Takve veze se ili završe brakom ako oboje posle izvesnog vremena zaključe da su spremni za to, ili puknu. Ljilja i ja živeli smo pod istim krovom godinu dana. Ona je još uvek spremala ispite a ja sam radio. Međutim, posle nekoliko meseci zajedničkog života počela je da me zapitkuje kada ćemo se venčati. Momci od dvadeset pet godina, koliko je meni tada bilo, uglavnom ne vole da devojke na njih vrše pritisak. Iako je ovo dvadeset i prvi vek, valjda je normalno da od muškarca potekne inicijativa, da bi se osećao kao muško, a od devojke se očekuje da pristane i da bude presrećna. Sve češće je spominjala brak Ljilja je svakog dana postajala sve nestrpljivija. Čim bismo ustali, uz jutarnju kafu obavezno bi spomenula venčanje. Kada bih došao sa posla, za ručkom mi je postavljala isto pitanje - kada? Čak i u krevetu, posle vođenja ljubavi, nije odustajala, spominjala je brak. Kako je vreme odmicalo, sve učestalije je načinjala tu temu. Čini mi se da na kraju ni o čemu drugom nismo pričali osim o braku. Iako mi to nije bila omiljena tema, nisam varao Ljilju. Bilo mi je dobro sa njom i, da nije toliko zapitkivala, da je bila strpljiva i sačekala da ja prvi započnem priču o braku, možda bi se sve drugačije završilo. Kada sam tog sumornog popodneva, mrzovoljan zbog problema na poslu, došao kući, poslužujući ručak, dočekala me je istim pitanjem. - Ljubo, kada ćemo se venčati? Razmišljaš li ti o tome? - Ostavi me na miru! - odbrusio sam. - Živimo zajedno kao da smo u braku. Zašto ti je neophodan papir sa pečatom i potpisom opštinskog službenika koji će to potvrditi? Ne vidim šta bi to promenilo u našoj vezi! - Ne bi ništa promenilo ali bismo zvanično bili muž i žena - odgovorila je. - Mama i tata me neprestano zapitkuju i... - Znači, treba da se venčamo zbog tvojih roditelja? Strašno! Ako već sada počinju da se mešaju u našu vezu, šta će biti kasnije? - Šta ti je danas, Ljubo? - Nije mi ništa! A šta je tebi stalno? Ne prođe dan a da mi ne spomeneš brak! - Nismo se čak ni verili - u njenom glasu osetio sam optužujući ton. - Obična formalnost! - progunđao sam. - Možda i jeste, ali moji roditelji na to ne gledaju tako. Oni smatraju da u dvadeset petoj godini treba da budem u ozbiljnoj vezi sa čovekom za koga ću se udati! - Pa, udaj se! - iznervirano sam uzviknuo. - Ko te sprečava? A sada, umukni i dozvoli mi da pojedem ovaj ručak koji mi je već preseo! Ručali smo u tišini. Ostatak večeri je ćutala. Udala se za drugog Kada sam sledećeg dana došao sa posla, nije bila u stanu. Primetio sam da nedostaju i njene stvari. Spakovala se i otišla. Ljilja se zaista udala! Ne znam zašto je to uradila, mogu samo da nagađam. Da li je tako htela da mi se osveti što ne želim da se oženim njom? Možda joj je dosadilo da čeka da se smilujem i je zaprosim? Možda je u pitanju bio pritisak njenih roditelja? Ljilju, od našeg poslednjeg razgovora kada sam bio neljubazan i grub, nisam više sreo. Da smo se slučajno videli, ne bih joj ništa rekao. Imam i ja svoj ponos! Zauvek je otišla iz mog života. Tako sam to shvatio, bio sam uvređen i trudio sam se da više ne mislim o njoj. Ali, što sam se više trudio da je zaboravim, sve češće mi je padala na pamet. Prisećao sam se različitih zgoda iz vremena kada smo se zabavljali i odjednom sam shvatio da nam je bilo mnogo lepo i da sam glup što sam dozvolio da me Ljilja ostavi. Klin se klinom izbija, pomislio sam i odlučio da započnem novu vezu, naivno se nadajući da će nova žena istisnuti Ljilju i čežnju za njom. Ispostavilo se da je moj plan bio glup i naivan. Sonja je bila dobra devojka, uselila se u moj stančić umesto Ljilje ali nije zauzela njeno mesto u mom srcu. Kada smo videli da nam ne ide, razišli smo se bez velikih reči, bez suza i prebacivanja. Momački život Posle Sonje bila je Jagoda, pa Mirjana, Dragoslava... Nijedna mi ništa nije značila, sve su to bile veze bez budućnosti. Za moj trideseti rođendan mama je pripremila malo bolji ručak, otvorili smo bocu vina a onda je počelo... - Ljubo, prevalio si tridesetu, šta dalje nameravaš? - prvi se oglasio tata. - Naši prijatelji odavno maze unuke a ti... ništa. Zar ćeš ostati večiti neženja? - Nije mi to namera! - progunđao sam. - Sve u svoje vreme. - Trideset ti je godina! - ponovio je tata. - Radiš pola decenije, osnovao si sopstvenu firmu, koliko znam, dobro ti ide, širiš poslove, dobro zarađuješ. Ako sada nije vreme da se oženiš, ne znam kada će biti! Probirač nađe otirač, Ljubo, znaš li to? - Neću da napravim glupost i da se oženim pogrešnom ženom pa da se posle nekoliko meseci razvedem - pokušao sam da mu objasnim. - Šta to znači? - Kada budem siguran da sam našao pravu, oženiću se. - U to nikada ne možeš da budeš stoposto siguran - počeo je tata da mi objašnjava. - Da je tako jednostavno, ne bi bilo toliko razvoda. Potom se umešala mama i razgovor se završio svađom. Kasnije mi je bilo žao zbog toga, znao sam da mi to govore zato što su zabrinuti da ću ostati neoženjen i da mi žele najbolje, ali jednostavno sam pukao. U proteklih nekoliko godina otkako me je Ljilja ostavila, živeo sam momačkim životom i potpuno sam se priviknuo na to. Iako sam se trudio, ni sa jednom nisam mogao da uspostavim pravu emotivnu vezu, nijednu nisam uspeo da zavolim. Nisam znao šta mi se to događa. Da li čovek u životu može iskreno da voli samo jednu ženu? Da li postoji samo prva ljubav i nijedna više? Sa Ljiljom nisam bio ni u kakvom kontaktu... Onda sam, u trideset i šestoj godini, odlučio da se oženim. Anđelka je bila jedanaest godina mlađa od mene, radila je kao profesorika hemije i bila je lepa, visoka crnka, krupnih očiju. Bio je to ekspresni odlazak pred matičara, desetak dana pošto smo se upoznali. Pre toga otišli smo na ručak kod mojih, pa kod njenih roditelja. Šta da kažem o našem braku? Mnogo sam radio i često sam bio odsutan zahvaljujući činjenici da sam često odlazio na službena putovanja. Anđelka je radila u školi tri-četiri sata dnevno pa joj je na raspolaganju bilo mnogo više vremena. Obavljala je kućne poslove i nikada mi se nije požalila da joj je teško. Prema meni je bila korektna, na njeno ponašanje nisam imao nijednu zamerku. Kada nam se rodio sin, oboje smo bili presrećni. Trenutak istine Tako sam ga doživljavao do trenutka kada sam saznao pravu istinu. Bio sam na službenom putu i pozvao sam Anđelku telefonom, dan ranije veze su bile u kvaru, a trebalo je da joj javim da ću ostati jedan dan duže. Nesrećnom greškom ubacio sam se u razgovor koji je Anđelka vodila sa nekim muškarcem. Hteo sam da prekinem, ali sam čuo nešto što me je nateralo da promenim mišljenje, da ćutim i slušam. - Ne možemo danas da se vidimo, ne znam tačno kada se Ljuba vraća - govorila je Anđelka. - Kosta, znam da me voliš ali shvati da sam udata žena i da imam dete, moram da pazim... - To je moje dete Anđelka! - odgovori ljutitim glasom njen sagovornik. - Dokle ćeš živeti sa tim idiotom koji ništa ne oseća prema tebi? On živi za posao, brak i porodica ništa mu ne znače! - Misliš da to ne znam? - prasnula je ona. - Kada znaš, zašto se ne razvedeš od njega? Sutra bih se tobom oženio! Volim te, imamo dete. - Kada budeš imao pristojan posao, kada budeš zarađivao bar deseti deo onoga što Ljuba zarađuje, razvešću se od njega! - nervozno ga je ubeđivala Anđelka. - Kosta, mi se volimo, ali ne živi se od ljubavi! Neradnik si, živiš sa roditeljima i da nije njihovih penzija, ne bi imao ni za cigarete! - vikala je. - Ljubav je važnija od novca, Anđelka! - Nikoga ne zanima ljubav, Kosta, svi traže novac! Ostaću u braku sa Ljubom dok ga ti ne budeš imao! - viknula je i spustila slušalicu. Polako sam i ja isto učinio. Ruke su mi drhtale, jedva sam pripalio cigaretu. Nikada nisam pomislio da me žena vara. Još gore, dete koje sam smatrao svojim, zapravo je dete drugog je čoveka! Ispao sam rogonja, Anđelka nije anđeo, udala se za mene samo zato što je procenila da u braku sa mnom neće imati materijalnih problema. Ponovo sam Naravno, odlučio da se razvedem. Anđelka me je saslušala bledog lica. Nije se pomerila dok sam prepričavao njen razgovor sa ljubavnikom. Na kraju ništa nije rekla u svoju odbranu. Nije pokušavala da me ubedi da to nije tačno, a kako bi mogla? Spakovala se, pozvala je taksi, uzela dete i otišla. Kako smo se venčali, tako smo se i razveli - ekspresno. Moj bračni pokušaj neslavno se završio. Ponovo sam ostao sam. Posao mi je išao sve bolje, zarađivao sam sve više. Od braka sam digao ruke, više o ženidbi nisam razmišljao. Svaku koja je pokušavala ozbiljnije da me zainteresuje, gledao sam kao potencijalnog lovca na moje bogatstvo. A onda sam na jednoj poslovnoj večeri sreo sam Ljilju. Zbunio sam se u prvi mah, nisam znao kako da se ponašam. Šta reći devojci koju sam jedino voleo svih ovih godina? Primetio sam da me gleda i seo sam pored nje. Razgovor je u početku bio nategnut. Držali smo se opštih tema pazeći da ne govorimo o prošlosti. Onda, postepeno i neosetno, došli smo i na to. Ne znam šta mi je bilo, odjednom sam osetio potrebu da joj sve kažem, da joj ispričam kako je tekao moj život otkako smo se rastali. Ništa nisam izostavio i ništa nisam ulepšao. Pažljivo me je saslušala a kada sam završio izlaganje, nastala je neprijatna tišina. Neko vreme oboje smo ćutali. - Kao što znaš, i ja sam se udala - tiho je počela Ljilja svoju ispovest. - Posle nekoliko meseci zaključili smo da je naš brak bio velika greška i odlučili smo da se razvedemo. Nikada više nisam se udala. Posvetila sam se nauci, pa sam magistrirala i doktorirala. Sada radim kao docent na fakultetu. Kad bolje razmislim, privatni život zapravo nemam. Kao što vidiš, moja životna priča nije tako burna kao tvoja - pojavio se žalosni osmeh u uglovima njenih lepih usana. Gledao sam je i nikada mi se nije učinila lepšom. Odjednom sam znao šta treba da uradim. Ustao sam i zamolio prisutne za tišinu. - Poštovani saradnici, dozvolite mi da iskoristim ovu priliku i da vas obavestim da smo Ljiljana i ja odlučili da se venčamo. Proglašavam našu veridbu i pozivam vas na venčanje. Nekoliko trenutaka svi su ćutali a onda je odjeknuo buran aplauz. Prisutni su ustajali, prilazili su da nam čestitaju. Ljilja je stajala pored mene, rumenog lica i sjajnih očiju. - Oduvek si bio lud i nepredvidljiv - šapnula mi je blistajući od sreće kada se gužva oko nas razišla i kada smo ponovo seli jedno pored drugog. Ne obazirući se na ostale, zagrlio sam je i nežno poljubio. Grešio sam, ali svaka greška se može ispraviti, za pravu ljubav nikada nije kasno, pomislio sam ljubeći je.
Lajkuj ovaj stih:
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 12 od 36  | Resultat 441 do 480 od 1416 pronadjenih

2112471

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink