Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Stihovi – stihovi ljubavni, stihovi za rodjendan, stihovi za prijatelje, stihovi za bozic, stihovi za novu godinu, stihovi za vencanje, stihovi volim te

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama Zid

   Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

  Stihovi
Izjava ljubavi
Ljubavne priče
Ljubavni SMS
Nedostaješ mi
Rodjendanski stihovi
Smiješni stihovi
Tužni stihovi
Pretrazi bazu stihova:
Najnoviji stihovi

Ne mogu te zaboraviti

   (upisano: 22 Sep 08, 19:00) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Uvek ću se sećati te predivne letnje večeri, i tebe koga još uvek toliko volim a koji si mi srce u okovima ostavio. Pogledam u nebo prepuno zvezdica i pitam se da li i ti nekada pomisliš na mene? Gledam kako svetlucaju i tužna sam, ali ipak smešim se. Nije li to bila najlepša noć, nije li tvoje srce kucalo jako koliko i moje kada si se zaustavio pored mene i podario mi najlepši osmeh koji sam mogla poželeti... Započeli smo priču, ali sjaj tvojih očiju nije dozvoljavao mome srcu da se umiri. Onda si me pitao za moj broj, moja kolena su zadrhtela, ipak uspela sam da izgovorim svih sedam brojeva razmišljajući se ohh da li je moguće da me je pitao.. da li će me zaista pozvati ili se samo pretvara … Toliko je pitanja prohujalo mojim mislima za tih par sekundi. Morao si da ideš, gledala sam u tvoje prelepe usne koje su još jednom izgovorile zbogom i upitala se hoću li te ikada videti ponovo?! Te iste noći telefon je zazvonio, i taj nežni glas: "Samo da budem siguran da si mi dala pravi broj"… da si samo znao koliko sam te želela. Dogovorili smo se da me posetiš sledećeg dana, i naravno ti si se pojavio… naše usne su se spojile I mislila sam da se nikada neće rastati, mislila sam da me voliš i da mi veruješ koliko i ja tebi ali toliko sam pogrešila. Ni sada ne mogu da verujem da te je poseta mog druga toliko povredila, samo zato što ti nisi bio tu. Ne mogu, i nikada neću razumeti tvoju ljubomoru … da li je bila vredna naše ljubavi ili je sve samo bila varka … varka koja je prikrivala tvoju igru u kojoj nikada ljubav za mene nije ni postojala. Ali nadam se da grešim, da si me ipak voleo bar delić od onoga koliko sam i koliko još uvek ja tebe volim. Taj poslednji poziv nikada nisam dobila, ja više ne čekam ali moje srce je još u okovima…. "It"s okay, sometimes I just get this way I can"t forget you anyway, I wouldn"t even try It"s okay, sometimes I just get this way I can"t forget you anyway, I wouldn"t even try I"d rather fall than never to have flown at all It was heaven after all, if only for a time!"
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubavna priča

   (upisano: 22 Sep 08, 19:00) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
I dok januar polako prolazi, gusim se u gomili pozutelih slika i starih uspomena. Nije proslo mnogo vremena, prosla je svega godina, koji mjesec tu i tamo..Sve se dogodilo tako brzo i spontano. Upoznala sam ga sasvim slucajno, zavolela ga nenamerno. Bio je sve ono o cemu sam mastala..Visok, crn, smedje, lepe oci, lepo gradjen, otkacen, inteligentan a ujedno i duhovit..Uvijek mi je mogao izvuci osmeh. Nisam volela tipove koji su uporno trckarali za mnom i gusili me svojom ljubomorom, al" kod njega to mi ni malo nije smetalo. Cak, sta vise, cinilo mi se simpaticnim. Po prvi put sam se prepustila toj caroliji i volela ga beskrajno. Pricao mi je price, saptao najsladje reci, obecavao..izjavljivao ljubav..Eh, kako sam samo bila naivna i sve to poverovala. Bila sam zaslepljena i nista osim savrsenstva nisam videla. Dani su prolazili a meni se spremalo spustanje na zemlju. Bilo je vreme. Iako bi se svadjali svakodnevno, pomirenja su bila fantasticna. Nije to bilo nista ozbiljno, uvek ljubomora i ostale gluposti. I tako, dan pre doceka Nove Godine, posvadjali smo se, kao i uobicajeno, medjutim ovaj put se nismo mirili. Prosao je i taj dan, osvanulo novo jutro, svi su jurili nekuda..Spremanja za docek su bila u punom jeku. Ja sam sve to radila kao da sam neko limeno cudoviste koje radi na baterije. Sve mi se cinilo bezveznim. Imala sam zelju da ostanem kuci, gusim se u suzama i alkoholu celu noc, i nista vise. Medjutim, moji prijatelji nisu zeleli ni da cuju za takvo nesto. I tako spremni krenuli smo na zurku o kojoj se tako dugo pricalo. Moram priznati da je sve bilo ukusno dekorisano, pica i jela je bilo na pretek, muzika je bila odlicna..Svi su se super zabavljali. Zidni casovnik lagano je otkucavao 12 sati..Ponoc..Suza mi se skotrljala niz lice dok su misli uzurbano lutale gradom trazeci ga. Nesto mi je saputalo da Nova Godina donosi i neka nova iznenadjenja, neke nove izmene. Predosecala sam da se blizi kraj. Zelela sam biti covek i pozeleti mu sve najbolje. Tiho sam prosaputala najlepse zelje, tiho, najtise, da ih niko ne cuje osim njega..Ostatak veceri je prosao u nesto boljem raspolozenju. Tri dana nakon te burne noci, javio mi se. Pricali smo do kasno u noc..Mislim da je osecao kako me nesto muci te me na kraju upitao: "Sta cemo sa nasom vezom? Sta se desava sa nama?" Toliko sam mrzela te reci jer bi svaki put tu zacrtala liniju i zavrsila sve. Nisam zelela to da ucinim ovaj put, isuvise mi je znacio, ali morala sam. Odgovorila sam kako ne znam. Pricao mi je kako je bio usamljen zadnjih dana, kako sam mu nedostajala. Uzvratila sam slicnim izlivom osecanja. Bilo je strasno kasno te sam morala krenuti. Na kraju mi je rekao: "Volim te.." A ja, pa, naravno, ja sam morala caroliju da privedem kraju uz reci: "Ma da, verujem ti.." Dugo nisam mogla da zaspem te noci. Samo mi se njegova slika vrtela pred ocima. Ujutru sam se probudila sa tragovima suza na licu..Bila sam nervozna, skrhana, srca zgazenog negde na cesti..Dani su odmicali a ja sam izgubila svaki kontakt sa njim. Kasnije sam cula price kako je bio sa jos jednom djevojkom u isto vreme kad i sa mnom. Ne znam sta da mislim, ne moze covek vise biti pametan. Stisnutih zuba ubedjivala sam sebe kako mi te price nista ne znace, kako mi on vise nista ne znaci..Varala sam se. Sve mi je to mnogo znacilo. Svaka sitnica, vezana za njega, me interesovala. Vreme je odmicalo a moje rane su jos bolele, nikako nisam mogla da ih zacelim. Tad sam se zaklela sebi da nikad vise necu dopustiti nekom da mi se tako priblizi. Nikad vise necu dopustiti nekome da otkljuca kapije mog srca. Nikad me vise niko povrediti nece, dosta sam patila. Nakon toliko vremena, opet se cujemo s" vremena na vreme. Opet me nasmeje do suza, opet mi se poverava sta god da je u pitanju-skola, posao, porodica, neka nova devojka..I ne znam kako da se oduprem svemu tome. Zelim da pobegnem negde daleko gde me nece moci pronaci al" uzalud. Kad god se pojavi, meni kolena zaklecaju kao prvog dana. Svim drugima nalazim mane dok je on savrsen. Tako rado bih se prepustila njegovim vrelim usnama, slatkim saputanjima, privila se uz njega..al" tako se plasim. Plasim se jos jednog poraza, plasim se boli i tuge. Sada dane provodim uz lazan osmeh na licu i kamenog srca. Vise nista ne osecam. Ljudima nanosim bol i ne dopustam da mi se priblize i ako neki od njih dolaze s" najboljim namerama. Kako to Merlin kaze: "Lazu, lazu me..Da vreme leci sve..Mozda sidu i tumore al" NJEGA nikad" ne.." Ne kajem se za ono sto sam ucinila, ne kajem se sto sam mu pruzila neizmernu ljubav, al" se kajem sto sam dopustila da me ovako povredi i da me udalji od drugih ljudi. Evo, jos jedan januar je prosao..Jos jedna Nova Godina, jos jedan Bozic..A ja i sad pomislim na te smedje oci, i sad ga se rado setim, i sad pozelim da mu se bacim u zagrljaj i priznam mu, po ko zna koji put, kako ga ludo volim.
Lajkuj ovaj stih:
 

Bojan & Ivana

   (upisano: 22 Sep 08, 18:59) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dovoljno je reci da je Mostar grad ljubavi. Tu u Mostaru, u Santicevoj, upoznali su se njih dvoje. Kada se ugledase odmah osetise ljubav. Trebalo je samo reci: "Devojko kako se zoves?" "Ivana" "Drago mi je. Ja sam Bojan." Ivana ga je gledala svojim plavim ocima. On tada tiho rece: "Ivana, mozemo li se videti prekosutra?" ...Samo brzo...Ivana, malo oklevajuci, rece: "Da, mozemo." Druge reci nisu bile potrebne. Volela ga je svim svojim bicem. Voleo je i on nju, ali je ona osecala da on nesto krije. Jedne veceri dok su setali pored Neretve, on je upita: "Volis li pitomce?" Ona se trgne: "Zasto pitas?" Bojan je prekide i rece: "Odgovori mi na pitanje." Ivana mahnu glavom i rece: "Zasto bas o tome razgovaramo? Bolje da pricamo o nama." Okrenula se prema njemu i njegove usne nadjose njene i spojise se u topao poljubac. Bojan je celo vreme cutao. "Sta ti je?" -Upita ga Ivana. "Volim te, Ivana" "Volim i ja tebe. Volim te vise nego celi svet!" "Znam da me volis ali mislim da je doslo vreme da ti kazem...Ivana...Ivana, ja sam pitomac." Ivana se skamenila i dugo gledala Bojana. Dok su joj suze kvasile lice tiho je govorila: "Zasto sada, Bojane? Zasto? Pa ja te volim!" Otrcala je...Bojan je zvao nekoliko puta ali ona se nije okretala. Govorio je: "Stani! Volim te! Kad zavrsim skolu ici ces sa mnom mojoj kuci." Ivana nije cula Bojanove poslednje rijeci. Vise nije izlazila u Santicevu dok ju je Bojan trazio. Vec iscrpljen od cekanj sretne njenu prijateljicu Sanju. Daj ovo pismo Ivani. Ivana je dobila pismo u kome je pisalo: "Draga Ivana, tesko mi je bilo dok sam pisao ovo pismo ali to se moralo dogoditi. Ja sutra putujem u 7:20 vozom i vise nikad" se ne vracam. Ako zelis poci sa mnom spakuj stvari i dodji na stanicu. Dodji molim te. Voli te tvoj Bojan." Da li da idem sa njim? Sta ce reci prijatelji? Dosao je dan Bojanovog odlaska. Pogledala je na sat, bilo je 6:35. U sebi je pomisljala, pa on odlazi. Odjednom se trgnula, pa ja ga moram vidjeti! Kada je dosla na stanicu bilo je 7:20. Voz je posao a Bojana nije bilo. Placuci je posla kuci. Trgla se cujuci poznat" glas: "Ivanaaaa.." Voz je vec otisao samo je cula kada je rekao: "Ivana, volim te!" Prolazili su tuzni dani od Bojanovog odlaska. Jednoga dana majka rece: "Ivana pismo." Istrgla je pismo iz majcinih ruku. Drhtavim rukama je uzela i otvorila pismo. U njemu je stajalo: "Ivana, posto sam otisao pokusao sam da te zaboravim ali nisam uspeo. Medjutim, nasao sam devojku slicnu tebi. Zelim da te zaboravim i da ti zaboravis mene. Jos uvek te voli tvoj Bojan." Ivana je jos jednom procitala pismo i rekla: "Ali, Bojane, kako da te zaboravim?" Dugo je patila za njim. Patila i cekala pismo ali ga nije bilo. "Pa on me je zaboravio" -pomisli ona. Jednoga jutra iz mutne Neretve izvadili su telo osamnaestogodisnje devojke. Nije bilo nikakvih dokumenata, samo je na levoj ruci pisalo: "Bojane, volim te!" Posje njene smrti dosao je telegram: "Ivana, sutra dolazim po tebe. Tvoj Bojan..."
Lajkuj ovaj stih:
 

Dok andjeli spavaju

   (upisano: 22 Sep 08, 18:58) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve, odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price. Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i nije me bilo briga. Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama. Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo. Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom "samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao cokolade. Bolesna sam. On to saznaje od Ane, zove me tlefonom i kaze da izadjem na terasu samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled, "milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je bio toliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me je, a sa druge strane mi je bio simpatican. Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh: --Pa to je drustvena svojina! Odgovara savim ozbiljan. --Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina. Poljubio me u ruku i nestao. Nisam stigla nista da mu kazem. Odavno sam vec shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem da je simpatican, i nista vise od toga." Ana se samo smeskala: --Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno. Ljutito sam odgovorila: --Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora. --Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od cokolada? Mene ne mozes da slazes. --Ana, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on. Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi? Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda kad ga najmanje ocekujem. Izroni iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet, javi se moja mama i on se onda zbuni: --Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu? Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja potvrdjujem. Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav ozbiljan: --Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu zaboravila. Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze: --Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe. Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi mozda nasla u nekom dzepu? --Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju. --Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga: --Ako umres ko ce onda da me cuva? --Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom. Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom: --Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad "ajde kuci jer je vec kasno da se iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te! Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam zelela ni Ani da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Ana kapira da sam se zaljubila a ja i dalje ne priznajem! --Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako. --Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna. Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu. Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud, uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i rasejan.... Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Anu. Ona kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna sve da mu ispricam. --Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa mozda zato sto....Ja te volim! Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav izgubljen. Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla? --Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagala sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes? --Da li to znaci da si sada konacno moja? --Otprilike tako. Poljubio me je bas kad je naisla Ana. --Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro, ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne? --Naravno, Ana. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe? Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu. Pitala sam ga: --Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju? --Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog! Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu. Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava. Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo proveli zajedno na jednom jezeru. Ana, njegov najbolji drug Milos, on i ja. Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo gglavu. Cuti. --Milos, sta je ovo? Ne odgovara. Na papiru pise: "Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao jer suze ne bih podneo....Volim te." Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Anom i suzama. Citav svet mi se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga. Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon: "Princezo ne placi molim te. Nisam otisao zato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se brzo vracam." Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko. Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Anu i krecemo kod njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam! Ana me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni. --Ana, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim. Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Ana otvara i vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem! --Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam! Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide. --Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe? --Isto kao i proslog puta. Sedecs kod mene sa Anom i Milosem. Sve sto ti bude potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu duze nego prvog puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes. --Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve. Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je morao ili je hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan. Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Anom. Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje. Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on. Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo. Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud, moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole. Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ptice umiru pevajuci

   (upisano: 22 Sep 08, 18:56) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
"Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu lepse nego bilo koje stvorenje na ovom svetu. Od trenutka kada napusti svoje gnezdo, ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje." Ovu pricu (kao jednu od mnogih) zelela sam da zapocnem bas ovako, jer me je i zivot coveka, takodje smrtnika, podsetio na nju. I covek je jednom u zivotu najsrecniji... Ptica po cenu zivota peva samo jednu pesmu kao sto i covek pozeli da umre posle neuspeha u zivotu, ljubavi, jednostavno da uvene ko cvet, osusi se kao list i padne, odleti kao pesak na dlanu... Jer je ipak srecan sto je doziveo taj najlepsi trenutak za koji je spreman zivot da da. Ono najbolje i najlepse sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velikog bola...Covek prvo odraste, stekne krug prijatelja, druzi se sa njima, deli dobro i zlo, a onda pozeli ljubav zbog koje srce pocinje da cezne! Nekada sam govorila da si moja nesudjena sreca, neko ko me nije primecivao, ko je za mene bio dalek i stran. Za tebe ja sam bila obicno dete, a moja ljubav obicna decija igra. Prihvatila sam da sam jos uvek nezrela, neinteresantna osoba, daleko od tvog srca i tvojih plavih ociju. Rekli su mi "zaboravi ga". Rekla sam "dobro", al nisam. Zivela sam za svaki tvoj pogled, poljubac, dodir, neznu rec...Nisi me shvatio. I sad dok razigrane boje proleca gledam, mislim o tebi, o meni, o nama. Kako je samo lepo kad se kaze: "Daleko od ociju - daleko od srca". Na sta ja kazem "Malo sutra!" Ova tisina me ubija...Sve ovo ne podnosim hrabro, jer nema u meni snage. Tuzna sam, dok miris rascvetalog proleca place zajedno sa mnom, a znam da sve to ne mogu promeniti jer sam suvise slaba... Noc je, a nebo boje indiga osulo se svetlim tackama koje mi veceras lice na tvoje oci. Nocas me sve na tebe podseca i ne znam da li ce ikada prestati ova tisina u kojoj mi se pricinjava tvoj glas i tvoje reci, iskrene i neiskrene upucene meni. Sada mi ni proslost ne da mira, secanja naviru sa svih strana i svom zestinom me bacaju u kovitlac patnje iz koje mi nema povratka. A i ova soba me ubija, jer svuda oko mene je samoca i bol... Moj svet snova je srusen, sama sam. Ne postoji nista vise sto me raduje. U najtezim trenucima prijatelji su mi samo olovka i papir. Moj svet je crno-beli. U stvari, vise siv, jer ima dosta poraza i poneka sitnica koju ja zovem sreca. Sastoji se od stvari kojima se nadam. Vreme prolazi, a ti si i dalje u mom srcu. Prosli su mnogi kroz moj zivot...Dolazili su i odlazili, i na kraju, uvek sam ostajala sama, slomljena bolom i tugom u beskrajno dugim nocima. Znas, cesto pozelim da postanem vetar, da doletim do tebe i milujem ti kosu, cesto pozelim da postanem kisa da dospem do tebe i ljubim ti usne, cesto pozelim da sam magla da ti pridjem i zagrlim te. Umesto toga, ja i dalje ostajem devojka, bice zeljno tvoje ljubavi i paznje, zeljno tebe. Andjele moj, nemoj me nikad zaboraviti. Nemoj zaboraviti da sam zivela samo za tebe, da sam te volela kao sto nikog nisam i kao sto nikog necu vise tako voleti. Nemoj zaboraviti koliko sam samo suza prolila zbog tebe i znaj da ce deo mog srca uvek pripadati uvek samo tebi ma gde god ti bio. Znaj da sam te volela, da volim te i da cu te voleti, sve dok i poslednji atom bica mog bude spreman da voli. Doletela bih da te zagrlim kad bih mogla. Ali veruj mi da nisi sam. Neka te vecno greje moja najiskrenija i najcistija ljubav. I zapamti: "Prozivi svaki dan! Ne propustaj priliku da nesto ostvaris, ako zaista to i zelis! Mozda ti se sutra nece ukazati ista prilika. Zivi kao da ti je svaki dan poslednji, jer juce je proslo, danas ce proci, sutra tek treba da dodje. Veruj u bolje sutra, na daj se, budi optimista. Bice bolje! "Ja cu i dalje pisati price i pesme posvecene tebi. Gledacu u nebo, saputati Dunavu da ti prenese pozdrave i slusati balade. Ostacu u svom svetu prica i pesama, onakva kakva jesam. Dobra tj. luda. I uvek cu voleti tebe i nadacu se...
Lajkuj ovaj stih:
 

Sreca u nesreci - nesreca u sreci

   (upisano: 22 Sep 08, 18:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Da bi neko razumeo moje srce i um, mora prvo da zna moju zivotnu pricu. Ne zelim tu pricu da oskrnavim kitnjastim recima, to bi bilo kao kada se ruzna zena skriva ispod ogromne kolicine sminke. Ovde je rec o cistoj, jednostavnoj, lepoj i uzvisenoj ljubavi. Sve je pocelo tako iznenada. Nisam ni slutio da ce odmah posle nesrece uslediti trenutak srece, bolje reci opcinjenosti. Kaze se, ako covek poslusa svoje srce moze i te kako pogresiti. Ne znam, da li sam ja pogresio sto sam poslusao moje srce? Mislim da nisam. A sve je pocelo tog popodneva. Na treningu sam obicno izgarao, hteo sam sto pre u prvi tim, a razloga je bilo vise. Rukomet sam zavoleo jos od malih nogu jer je moj ujak bio veoma poznat i priznat rukometas. Razmisljao sam da kasnije odem njemu, on je bio trener u Nemackoj. Ali, tog dana, fortuna me je napustila, povredio sam se na treningu. U ekipi je zavladao muk. Svi su se bojali da me povreda nacisto ne izbaci iz rukometa. Cuo sam trenera kako, krisom, da ga ja ne cujem, kaze pomocniku: "Boze, samo da nije nesto ozbiljno! Pa klincu je tek osamnaesta!" Pobrinuli su se da me odmah smeste u bolnicu, da dobijem zaista dobru negu. Nije to za zanemarivanje kada se covek nadje u slicnoj situaciji. Njihove posete takodje nisu izostale. A onda, onda se pojavila ona, boginja u belom mantilu! Ne, nije zbog njene neznosti i pokazane paznje. To su varljivi trenuci. Ovde je, znao sam to, ovde je bilo reci o ljubavi na prvi pogled! Kad to kazem, mogu, naravno, tvrditi samo u svoje ime. Crna kosa, lepo lice, oci krupne, hod bozanstven. Mozda je onaj beli mantil doprineo da izgleda jos lepsa nego sto je zaista, to i nije tako bitno. Njena pojava je unela veciti nemir u mene. Naslutio sam onaj sudbinski trag, naslutio sam tada da je, ma sta se desi, nikad necu zaboraviti. -Momak, devojka koja je ovde na praksi, osvojila te izgleda na prvi pogled-javio se Dragan, inace slikar cija je leva ruka bila u gipsu. -Cini vam se-hteo sam da sakrijem svoja osecanja. -Ne pretvaraj se. Tvoj pogled te sasvim odao, u iznenadjenju si zagrizao svoju donju usnu. Iskusan je Dragan, meni ne mozes podvaliti, mozes me jedino za savet priupitati! Naravno, pitao sam ga o mnogo cemu. Doznao sam da je Malina-divnog li imena!-na praksi, da je na trecoj godini medicinske skole, da cu je retko, bas retko vidjati. Slikar me je poducio kako da joj pridjem, kako da je nadmudrim da me ponekad obidje-i van prakse! I, kada je drugi put dosla, uz pomoc slikara, poceo sam igru spreman da patim ako izgubim ili da se radujem ako mi podje za rukom bar da me primeti. Primetila me. Razgovarali smo. Slikar joj je vesto poturio novine u kojima je pisalo o mojoj povredi. Mozda me varaju uspomene, mozda se redjaju po mojoj zelij a ne redosledu, ipak, pri trecem susretu i ona i ja smo se ponasali kao da je bogom dano da budemo zauvek zajedno. Zbog nje vise negoli rukometa dobih zelju da sto pre stanem na noge, tacnije, levu nogu. -Malisa, zene su cudovista. Eto, pojavila se Malina i tebi se cini da je sve tvoje, da ti vise nista u zivotu ne treba. Toliko si zaljubljen da svima sve prastas, osecas se kao da si car nad carevima, cak i pesme pises. Lep je to zanos, mozda najlepsi, nezgodno je jedino sto-zna da prodje! Slikar nije imao bas najlepse misljenje o zenama, ali to je bio njegov problem. Ja sam znao, tada, a znam i sada, onaj me zanos ako je rec, uopste, samo o zanosu, ni dan-danas nije napustio! Secam se nekih stihova koji su tada napisani a neki cak i objavljeni, zbog kojih su mi se vrsnjaci smejali: Poljupcem rusi tvrdjave Odnosi misli rdjave Utisava poj ptica Srce pretvara u roj svica Vole je slepi Vole je vidoviti Vole je glupi Vole je duhoviti Malina je pocela da me obilazi po podne ili pre podne, kada nije pohadjala skolu. Radovao sam se svakom njenom susretu, njeno me mirno, lepo lice lisavalo tuge zbog povrede. Nazalost, u bolnickoj sobi sve je bilo pod prismotrom, sto pacijenata, sto zaposlenog osoblja. Morali smo da kontrolisemo nasa osecanja, htenja. Zaustavljao bih dah kada bi ona za trenutak iskoristila priliku da pruzi svoju neznu rucicu i prstima dodirne moje usne. Svaki njen dodir, uznemiravao me, neizmerno. Morao sam sto pre iz bolnice. Nikada necu zaboraviti taj dan. Lekar je bio prezadovoljan svojim uspehom, to jest, mojim oporavkom: -Mladicu, bice sve u redu. Ipak, jos dva-tri meseca, oprez. Zelim ti sve najbolje...Oprostio sam se od slikara ne zaboravivsi da mu zahvalim na savetima. -Sta cekas, sto ne ides?!-nasalio se on na moj racun. Cekao sam nju. S" kim da podelim radost nego s" Malinom. Dosla je, ubrzo i odmah mi nagovestila da je vec cula dobru vest. A onda su poceli moji najlepsi dani u zivotu! U nesreci, eto, imao sam mnogo srece! Vidjao sam se s" Malinom, svakodnevno. Kada sam je prvi put uhvatio za ruku van domasaja slikarevog pogleda, osetio sam laku drhtavicu u njenom i mom telu. Naslucivao se sledeci potez, onaj prvi, nezaboravni poljubac. Kad je doslo i do tog poljupca, tela nam se nadjose u vatri. Ucinilo nam se da to nismo uradili kako treba pa smo ponovili jos jednom, pa jos jednom...a onda dugo, dugo usne nismo uopste odvajali. Setali smo kraj reke, zalazili u nepokosene trave gledajuci u oblake uznemirenih leptira svih boja i velicina. Ta nas je slika uznemiravala, poceli bismo da se ljubimo strasno i bezumno. Secam se, nesto joj je upalo u bluzu. Da, vetruska lipe. To je onaj zavrsetak na lipinom listu sto se otkacen vrtoglavo okrece padajuci. Smejali smo se da bih se ja, konacno, odvazio da ga licno izvadim! Kad sam odkopcao prvo dugme, osetih kako mi srce jako bije kao da hoce napolje. Na red je doslo i drugo..trece..Ah, ona nije imala grudnjak! Moji se prsti sudarise s" njenim cvrstim dojkama. Ruka mi je zadrhtala, nisam je sklonio, vise nisam mogao..umeo..BIla je i sama zatecena munjevitim trenutkom. Predala se na milost i nemilost mojoj strasti. I dok smo bili u travi, leptiri su kruzili iznad nas. Malina se potpuno sakrila u mom narucju. Tela su nam bila pripijena, ona je cula moje srce kako udara, a ja njeno. Sve oko nas, bilo je tako daleko, nevazno. Na sve smo zaboravili, a pod jagodicama smo pratili titranje nasih uzbudjenih tela. Posle te bozanstvene igre kraj reke izmedju Maline i mene, nista nam nije vise stajalo na putu. Cim bismo ostajali sami, pustali bismo telima na volju, izludjivali bismo se neznim dodirima, beskrajnim istrazivanjima..Samo sto je Malina zavrsila srednju skolu, njeni roditelji su je odveli. Da, odveli, vise silom nego milom, u KANADU! Znam, pricala im je o meni, uverljivo, potresno. Dugo je plakala. Nisu imali razumevanja, ko zna, mozda u njihovom braku nije bilo ljubavi vec samo interesa. Malina i ja smo verovali u ljubav. Istim zarom je volim jos uvek. Nazalost, njeni joj bezdusni roditelji nisu dali ni adresu da mi ostavi. Verovatno, po onoj roditeljskoj-za njeno dobro! Ne znam kako da im kazem da grese. Odkako sam sam, samo ledeni dah kuca na moj prozor, danju i nocu jecaju zidovi dok zurim u njenu jedinu fotografiju. Bez nje, cekaju me samo zalogaji gorkih plodova, a san...san je tako daleko. Da me je bar Malina samo voljno napustila, da sam u plamenu stida, bilo bi mi lakse. Ovako, mogu jedino da uputim prekor njenim roditeljima i svim slicnim, i da patim. Pre neki dan sam sreo slikara. Opet sam zapamtio nekoliko njegovih saveta. Zato i ova prica i moja samouverenost da cu naci, da cu ubrati opet moju Malinu. Lepo je to slikar rekao: -LJubav sve pobedjuje. Da, ljubav sve pobedjuje, sazrece Malina,-samo na mom dlanu!
Lajkuj ovaj stih:
 

Volela sam ga

   (upisano: 22 Sep 08, 18:55) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Živela sam u snovima i lažima Do pre godinu dana sam bila najsrećnija žena na svetu. Kada se samo setim... O, Bože, nisam ni slutila da ovoliko može da boli. Nema dana kada se ne setim svega. Nema sata kada se ne setim njegovog glasa, dodira, mirisa njegovog tela. Želim da zaboravim i nastavim sa životom. Ali, ne mogu. Teško je. Pakleno je teško... Zovem se Marija i radim kao medicinska setra na hirurgiji. Nikada nisam obraćala pažnju na posetioce. Za mene su oni bili najobičniji prolaznici. Ljudi koje jednom sretneš i nikada više. Ali, taj mladić je bio nešto posebno. Zaista posebno... Bio je visok, zgodan, tamne kose i zelenih očiju, a uz to uvek ljubazan i nasmejan. Šta da vam kažem, san svake žene. Na odeljenje je dolazio često. Njegova tetka Jelena je bila naš pacijent. Moje koleginice su se naprosto utrkivale da pomognu njegovoj tetki, računajući da će na taj način zaraditi poen više kod lepog nećaka. Soba 105 je bila puna sestara, cveća i sokova. Lagala bih kada bih kazala da i ja nisam bila jedna od njih. No, on nikada nije pokazao da ga je neka od nas posebno zainteresovala. FAMOZNI PONEDELJAK Sve do tog famoznog ponedeljka. Tetka Jelena (tako smo je i mi zvale) je odlazila kući. Naravno, po nju je došao i Darko, njen nećak. Moje koleginice su se pozdravljale sa njima, a ja sam krenula da delim terapiju drugim pacijentima. – Sestro Marija, možete li mi posvetiti malo vremena? Voleo bih da popričamo o tetkinom zdravstvenom stanju – presreo me je na hodniku. – Znate, to je trebalo da pitate lekara – rekla sam zbunjeno. Blago me je uhvatio pod ruku i poveo hodnikom i dalje pričajući o tetki, a onda, kad ostale koleginice više nisu mogle da nas čuju, objasnio: – Nisam znao kako da započnem razgovor. S obzirom na to šta bih želeo da kažem glupo je da ti persiram. Znaš, voleo bih da jedno veče izađemo u grad. Želim da te malo bolje upoznam. Svidela si mi se na prvi pogled, a i tetka mi je ispričala toliko lepih stvari o tebi. Bila sam polaskana, ali je profesionalizam preovladao i poslovnim tonom sam mu odgovorila: – Darko, mislim da to ne bi bilo zgodno. Mi se ne poznajemo, a ja nemam običaj da izlazim sa ljudima koje znam samo iz viđenja. Izvini, ali sada moram da obiđem pacijente. – Marija, ja ne odustajem tako lako. Budi sigurna da ćemo se upoznati! Do tada, zdravo! – šarmantno mi se nasmešio. Nisam više razmišljala o njemu. U bolnici sam imala toliko obaveza, da to i nije bilo moguće. Dan je prošao za čas i posle predaje dužnosti, krenula sam kući. – Oho, opet se srećemo? Ja sam došao po tetkine papuče. Mislila je da su ostale u bolnici, a baš sada sam primetio da ih je zaboravila u kolima. Mogu li da te povezem? – Darko je stajao naslonjen na bolničku kapiju. Nasmejala sam se i pomalo podrugljivo odgovorila: – Pa, da! Zaboravljene papuče, kakav izgovor?! Čuj, situacija se nije promenila. Još uvek se ne poznajemo. A za prevoz zahvaljujem, radije šetam po ovako lepom danu. – Zašto mi ne veruješ? Papuče su zaista u kolima, ali nije ni važno. Pošto ti nećeš sa mnom, ja ću sa tobom! Mislim da će i meni prijati šetnja, a možda se malo i upoznamo – bio je uporan. Nisam znala šta da radim. Nisam mogla da mu zabranim da šeta, ali sam rešila da mu ne dozvolim da me prati do kuće. Razgovor sa Darkom je bio toliko spontan. Rekao mi je da živi u Švajcarskoj, da želi da ostane u Jugoslaviji i... da mu se dopadam. Na rastanku mi je zatražio broj telefona. Odbila sam ga. – Pa, nemoj biti tako surova. Šta ako mojoj tetki pozli, pa ne bude htela da ide kod lekara? Kaže da ima najviše poverenja u tebe. Znaš i sama kakvi su stariji ljudi – lukavo se smešio. SVI SU MI ZAVIDELI To već nisam mogla da odbijem. Dobro, priznajem, znala sam da je u pitanju izgovor, ali sam i ja želela da ostanem u kontaktu s njim te je i meni opravdanje bilo neophodno. Često me je zvao telefonom i čekao pred bolnicom. Naši razgovori su postajali sve duži i poverljiviji. Jednom prilikom, Darko se konačno osmelio i ozbiljno rekao: – Pa, Marija, mislim da se sada dovoljno poznajemo i nadam se da napokon zaslužujem da izađeš sa mnom. Naravno, pristala sam. Pa i ja sam jedva čekala da ponovi poziv. Darko je bio divan. Poklanjao mi je nesebičnu pažnju, vodio na mesta koja volim, kupovao mi skupe poklone, izvodio u ekskluzivne restorane i bio je iznad svega romantičan. Činilo mi se da mi sve devojke na svetu zavide. I bila sam srećna zbog toga. Jer, on je bio samo moj. – Marija, ti si mi sve na svetu – često mi je šaputao. Bila sam srećna i svi su mogli to da vide. Moje koleginice su bile oduševljene Darkom i radovale se našoj sreći. Jesen je proletela u ljubavi i zadovoljstvu. Jednog dana Darko mi je predložio da odemo na zimovanje. To je bio najlepši period u mom životu... Satima smo šetali, ljubili se, grudvali i bili posvećeni samo jedno drugom. Sećam se da smo se jedne večeri utrkivali i da je Darko odmakao daleko, uz obronak, a onda glasno povikao: – Marija, volim te najviše na svetu! Zbog tebe ću ostaviti sve što imam!!! Bila je to najlepša ljubavna izjava. Prolaznici su s osmehom gledali u nas kad se sjurio, zagrlio me i oborio u sneg. Činilo mi se da živim u najlepšem snu, sve dok se nije desio prvi incident u našoj vezi. NEPOZNATA ŽENA Tog jutra sam se probudila nešto ranije i ne ugledavši Darka kraj sebe, brzo se obukla i otišla do restorana. Iz daleka sam ga prepoznala. Bio je u društvu neke žene s kojom se žučno raspravljao. Onda je ona besno krenula ka izlazu, a Darko je pošao za njom. Glasno mu je dobacila nekoliko reči na nemačkom i otišla. Kada se okrenuo i video me, Darkovim licem je preletela neka senka, ali se već u sledećem trenutku nasmešio i krenuo mi u susret. – Zašto si tako rano ustala? Baš sam sišao da nam naručim doručak. – Ko ti je ta žena? Nisam znala da imaš poznanike u hotelu! – napad ljubomore je provalio iz mene. – Ma hajde, ne budi luda! To mi je poslovna saradnica iz Švice. Bilo je nekih problema sa biznisom i zamisli, nije je mrzelo da me i ovde gnjavi sa tim. Rekao sam joj da se sama snađe, pa se naljutila – opravdao se na brzinu i nežno me poljubio. Odmah sam sve zaboravila i bezbrižno uživala u njegovoj pažnji do kraja dana. Nisam ništa posumnjala ni kada je rekao da sutra odlazimo, jer mora da reguliše još neke poslove i kupovinu stana. Viđali smo se ređe, jer sam radila, a Darko je jurio advokate, poslovni prostor i još koješta. NOVOGODIŠNJA NOĆ BEZ NJEGA Decembar se bližio kraju, a ja nisam brinula o dočeku. Darko je sve organizovao. Nedelju dana pred samu Novu godinu, tužno mi je saopštio: – Ljubavi, jako mi je žao, ali za doček nećemo moći da budemo zajedno. Moram za Švajcarsku. Znaš, prodajem restoran da bih ovde mogao da započnem neki biznis. Kupac hoće sve da pogleda. Zanima ga kako sam organizovao posao, a misli da će za doček imati najbolju sliku. Kad to obavim, tvoj sam zauvek. Bila sam razočarana. Tešila me je misao da će nakon toga Darko postati samo moj ."Šta je jedan doček, spram svih ostalih Novih godina. Šta je jedno veče, spram celog života?", mislila sam. – Samo ti idi, ja ću se snaći. Nadam se samo da nećeš predugo ostati? – Naravno da neću. Toliko sam srećan što te imam, što me tako razumeš. Obožavam te! Obećavam da ću ti sve nadoknaditi. Marija, ovo sam nameravao da ti predam u ponoć, ali... – rekao je, pružajući mi somotsku kutiju. Otvorila sam je drhtavim rukama i ugledala prelepu, preskupu ogrlicu. Ostala sam nema. – Ti zaslužuješ mnogo više – nežno je rekao. Na polasku me je dugo držao u naručju i šaputao nežne gluposti, kao nikada pre. Koleginice su bile iznenađene kada sam prihvatila praznično dežurstvo, ali su delile moju radost što će Darko posle okončanja poslova u Švajcarskoj, ostati u Jugoslaviji. Pretpostavljale su da ćemo se venčati. I ne samo one... Dani su tekli polako, vukli se u nedogled bez Darka, njegove ljubavi i nežnosti. Došao je i 31. decembar, koleginice su već bile spremne za odlazak, predale mi dužnost i poželele mirno dežurstvo. Sestrinska soba je bila ukrašena, upalila sam sveću na ikebani i uključila TV. Bez obzira na sve, osećala sam se prazno i tužno. Nesvesno sam milovala ogrlicu i u ponoć, izvadila Darkovu sliku iz novčanika. – Srećna ti Nova!!! Nadam se da i ti misliš na mene – bila sam setna. Program nije bio naročito zanimljiv i skoro sam zadremala. Trglo me je telefonsko zvono. – Marija, hitan slučaj. Saobraćajka. Žena je slomila nogu, treba da mi pomogneš da stavimo gips, a on je udario glavom o šoferšajbnu, isekao je lice. Pa, da za svaki doček ista pesma! SAZNALA SAM ISTINU Doktor je već bio u ambulanti i šio povređenog muškarca, a žena je ležala u gipsaoni. U toku intervencije sam razgovarala sa njom da bih joj malo ublažila strah. Rekla je da je došla u goste iz Švajcarske i bez obzira na bolove koje je imala, videlo se da je ljuta na svog saputnika. – Svađali smo se, a on je popio. Izgubio je kontrolu nad volanom kad sam mu rekla da ide kod svoje ljubavnice. Mislio je da ne znam za nju. Jesi li joj rekao da živiš od mog novca, ljubavniče? – poslednju rečenicu je viknula dovoljno glasno da je muž u drugoj prostoriji mogao čuti. – Kako možeš da mi prebacuješ, ti... menjaš muškarce samo tako i znaš da bih te već odavno ostavio da nije tvojih para – začuo se odgovor koji me je sledio. Taj glas... Nisam htela da verujem svojim ušima, ali... "Ne, to nije on, samo mi se čini zato što mi nedostaje, a ova žena je spominjala Švajcarsku, pa se sve izmešalo", mislila sam. – Sestrice, ako ste stavile gips, ovde mi treba pomoć. Momak je malo nemiran, a ne bih da mu ostanu ružni ožiljci. Ne želim da pokvarim lepotu ovom Kazanovi – doktor nije mogao da se izbori sa pripitim muškarcem. Prešla sam u sobu za intervencije, spremna da asistiram pri šivenju, ali već letimičan pogled na povređenog bio mi je dovoljan. Darko! Moj Darko koji je navodno u Švajcarskoj, isečenog lica sa hematonom na čelu. Nisam mogla da verujem. On je bio toliko pijan da je jedva registrovao šta se oko njega događa. Tada je stigao neurolog i u toku pregleda upitao pacijenta da li zna gde se nalazi i kako se zove. – Gde sam? Nemam pojma, bio sam na proslavi i ona rospija je htela kući kad je bilo najbolje! Taman sam zaboravio sve svoje muke... – počeo je da govori, ali ga je doktor prekinuo: – Kako se zovete? Čekala sam odgovor bez daha, kao osuđenik presudu. – Zovem se Darko. Više ništa nisam čula, više me ništa nije interesovalo. Okrenula sam se i potrčala, što dalje od Darka i njegove žene. Oboje su ostali u bolnici, ali nisam mogla da ih obiđem. Iako nisam bila kriva ni za šta, ja nisam mogla da pogledam tu ženu u oči. Jednostavno nisam mogla. Ujutro sam otišla kući i u tišini svoje sobe, dugo plakala. Brinula sam kako ću se sledećeg dana suočiti sa Darkom i njegovom suprugom. – Marija, ne brini ništa, danas ih otpuštaju iz bolnice, ne moraš ulaziti u njihove sobe do tada – moja koleginica je shvatila sve. Nekako sam uspela da obuzdam suze i usmerim misli na posao. Dok sam radila, bilo je dobro, čim sam sela, misli su mi se uskovitlale: "On me je lagao! Oženjen je i živi od njenog novca. Pa on je meni kupovao poklone uzimajući od nje. Govorio je da sam mu jedina, da će ostaviti sve, a bio je sa njom za doček. Toliko sam ga volela, verovala mu, a sada..." Prekinuo me je poziv: – Sestro, mi smo došli po Darka i Ivon, da li možemo sami da ih odvedemo do kola ili ćete vi? – Vi se pobrinite za Darka, kolica su već u sobi. Ja ću otići po njegovu suprugu – odgovorila sam. VRATILA SAM MU OGRLICU Ivon me nije poznavala, te sam je odgurala do lifta i sačekala da stigne Darko sa svojom pratnjom. Bila sam okrenuta leđima i upravo sam otkopčavala ogrlicu kad sam mu začula glas: – Niste baš morali da me čekate, sad i u liftu moram da je gledam! Duboko sam udahnula da se malo smirim, a onda se sasvim lagano okrenula. Još i sada vidim Darkovo lice na kojem su se smenjivali neverica, iznenađenje i očaj. Otvarao je usta, ali nije mogao da progovori dok mu je pogled skakao sa mene na Ivon, a ona ga je upitno gledala, ne shvatajući o čemu se radi. – Ivon, ja sam ona Darkova ljubavnica! U stvari, ja nisam znala da sam ljubavnica. Nisam znala da je oženjen, a ni to da živi od vašeg novca. A ti, Darko, savršeno si lagao i glumio zaljubljenost, dok sam ti ja verovala i volela te... Možda bih ti oprostila što si prećutao da si oženjen, ali zbog svega ostalog, prezirem te. Ne želim više ni da čujem za tebe, a ovu ogrlicu koju si mi poklonio, vraćam Ivon, njena je. Nadam se da me više nećete proklinjati, sad kad znate istinu – drhtavim glasom sam nekako uspela da kažem sve što mi je ležalo na duši, a onda sam se okrenula i žurnim korakom otišla u prvu praznu sobu. – Marija, sačekaj, objasniću ti... – Darko je nemoćno povikao. Darko je pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, zvao telefonom, pisao pisma, čekao na bolničkoj kapiji sa buketima cveća, a ja sam ga izbegavala. Nisam se javljala na telefon, menjala sam smene, odlazila sa posla ranije. Bežala sam od njega. Na kraju sam skupila snagu da ga pogledam u oči i kažem da je naša ljubav prošlost, da ga više ne volim i da sam ga već prebolela. Posle izvesnog vremena, Darko je odustao od daljih, uzaludnih pokušaja. Ja se i dalje trudim da ga zaboravim, ali... To je uzaludan posao, uvek nešto pokrene film, neka reč, gest, miris, oči slične njegovim, rupica na nečijem obrazu, soba 105 u kojoj je ležala njegova tetka...
Lajkuj ovaj stih:
 

Crvena

   (upisano: 22 Sep 08, 18:54) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sedela sam sama u parku i imala sam crvenu jaknu i crveni sesir. Oci su mi bile crvene od placa, a na nebu su se pojavili oblaci. Sedela sam tako sve dok se nije pojavio on... Okrznula sam ga pogledom i ucinilo mi se da je i on bio crven. "Zato place malena?" upitao je. "Nisam malena", odgovorila sam surovo. Mislila sam da ce otici, ali se on udobno smestio kraj mene na klupu. Malo po malo i ja sam njemu sve ispricala. Bilo je polugodiste a ja sam imala dve jedinice. Uzeo je me za ruku i poveo u poslasticarnicu. Krisom sam ga posmatrala. Imao je crnu kosu i zelene oci, na jakni mu je pisalo Tommy, tako sam ga i zvala jer mi pravo ime nije hteo reci. Zvao me je "Moja Crvena". Svakoga dana zimskog raspusta je dolazio kod mene i pomagao mi matematiku i fiziku, a posle podne smo isli u bioskop. Sedeli smo u poslednjem redu bioskopa, grickali kiki-riki i slatko se ljubili. Dok mi je on govorio:"Znas Moja Crvena, ti si meni sve... obecaj da neces plakati jednoga dana kada odem". Ja sam se smejala i nisam ni slutila da ce jednoga dana stvarno otici. Poslednjih 15 dana nije dolazio, cekala sam ga ali njega nije bilo. Ostale su samo rijeci ispisane po mojim sveskama "Crvena ti si moje sve". Prolazile su godine, ja sam zavrsila gimnaziju sa 5 iz matematike i 5 iz fizike. Odlucila sam da studiram matematiku. Jednoga dana slusala sam predavanje i spazila sam u cosku nesto kao crvena slova. Pogledala sam bolje i oci mi se zacrvenele. Pisalo je sledece:"Zvao sam je Moja Crvena. Slatko smo se ljubili u poslednjem redu bioskopa. Volela me, a ja sam joj pomagao da nauci matematiku i fiziku. Mislila je da mi je 19 godina, a ja sam imao 22 i vec sam bio veren sa drugom. Gorko sam plakao onoga dana kada sam je napustio. A znao sam da cu je jednoga dana morati napustiti. Bilo je i meni sve crveno tog trenutka. Uvek cu voleti "Moju Crvenu" i nikada je necu zaboraviti..." Potpisao:"Njen Tommy".
Lajkuj ovaj stih:
 

Most

   (upisano: 22 Sep 08, 18:54) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Vetar joj je mrsio dugu plavu kosu. Stajala je uz ogradu, koja je gledala na duboku mutnu vodu. Pitala se da li je to resenje svih njenih muka. Da li bi tu bio kraj? Odgovor na to nije znala. Neka sila je vukla ka ponoru, ali Marina nije zelela da tako brzo zavrsi svoj mladi zivot. Znala je samo jedno,da je previse ljubavi dala, a nije dobila nista zauzvrat. Volela je svim srcem i to koga? Onog zbog koga sada zeli da nestane, zauvek. Srdjan je bio dobar frajer, ortak i sve uz to moguce. Za Marinu je on bio covek kome bi se prepustila nacisto. Mozda bi sve bilo lepo, da nije bilo one noci, na zabavi. Marina i njen tada dobar drug Srdjan, popili su malo vise. Otisli su u praznu sobu i tu se desilo nesto sto je promenilo njihove zivote. Vise nisu bili samo ortaci. Marina je isprava bila srecna kao i Srdjan.Dvoje mladih na izgled srecnih. Ali onda je pocelo da se desava nesto sto nijedno od njih dvoje nije ocekivalo. Marina je zatrudnela. Jedno popodne dok su setali mostom, Marina je Srdjanu saopstila vest. Mislila je da ce Srdjan biti odusevljen, ali nije bio. Njegovo lice do tada nasmejano, promenilo je izraz. Bio je ljut, a onda je poceo da nagovara Marinu da poseti lekara i da ne rodi. Tada joj je sve bilo jasno. Onaj koga je najvise volela i cije je dete nosila, zeleo je da ode, bez ikakvih posledica po njega, njihovu vezu i dete. Razocarana u zivot i ljubav Marina se povukla u sebe. Dva meseca su prosla i Marina je ocajnicki trazila izlazak iz svojih muka i konacno resenje nasla u tom skoku. Sad stoji nadvijena nad ogradom i razmislja sta bi bilo da je sutra nadju? Da li bi iko mario za jednu klinku koja se presla? Da li ce iko pomisliti na nju i njene muke? Niko. Nikog nece biti da je zali. A opet to dete. Zar nije trebala zbog njega da se bori i opstane? Sta ce joj drugi ako ima svog Marka ili svoju Anu? To bi bilo lepo. Zaboraviti na druge i poceti sve iz pocetka. Pa zasto ne? Ima tek osamnaest godina i zivot je pred njom. Pred njom i njenim detetom. Detetom koje joj je u tom trenutku spasilo zivot, a da ona to nije ni znala. Polako, ali odlucno, Marina se udaljila od ograde. Sigurnim korakom je krenula preko mosta, nazad kuci. Njihovoj kuci. A vetar i dalje duva, nehajuci sta se to vece desilo, niti sta ce se desiti. Tu stoji i onaj isti most, gde je sve pocelo. Sada ceka nekog drugog nesrecnog prolaznika, utucenog svojim mukama, da mu pomogne ili da ga mozda prihvati mutna i hladna voda.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav je jaca od svega

   (upisano: 22 Sep 08, 18:53) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Dok se beli prekrivac prostire sirom malog grada, on stoji kraj prozora i za svaku tu pahulju pusti po jednu suzu. Grlo mu se steze dok posmatra tu belu prasinu kako zamece ljudske tragove. Znao je da ce sutra, isto tako, ta prasina zamest" njegove tragove. Za te ulice on ce ostati samo jedno secanje. Samo jos jedan covek kog progutase hladni vetrovi "divljeg zapada." Osetio je bol u grudima kada je ugledao visoku crnku kako ulicom koraca. Tako je podsecala na njegovu Necu. Voleo je svim srcem. Hteo je da je zeni uskoro. Ali sudbina nije bila na njihovoj strani. Bili su zajedno celu vecnost, cinilo mu se. Zeleo je provesti ostatak svog zivota uz nju. Voleo je...A vec sutradan je morao poci. Kuda, pitate se? Sutradan, morao je poci u kisoviti, zapadni dio Kanade. Hiljade i hiljade kilometara od svog rodnog mesta, porodice, ljubavi...Tuga mu je srce slamala...Seo je tu pored prozora i zaspao. Probudivsi se, shvatio je da je stigao i taj dan...da mora krenuti. Sta je osecao, ne zna ni on sam. Samo je video tragove sinocnjih suza. Trebao je krenuti a bojao se spustiti stope u taj sneg. Znao je da ce nestati s" vidika. Znao je da ce ih ta prasina prekriti zauvek. Znao je da ce tako izbrisati i smisao za zivot. Ipak, izborio se. Nije hteo dopustiti hladnim vetrovima divljeg zapada da ga tek tako uniste. Nije se hteo predati bez bitke. ...Stigao je u Kanadu, u zemlju o kojoj su svi toliko pricali. Upoznao je mnoge nase ljude..Sve video...A onda sebi obecao da ce se vratiti jednog dana. Kako obeca tako i ucini. Prolazili su dani, meseci pa i godine a on se nije mogao smiriti. Zelja za ljubavlju bila je jaca od svega. Upoznao je mnoge nase djevojke al" svakoj je nalazio mane. Ni jedna nije bila ravna njegovoj Neci. Znao je da mora otici po nju. Znao je da mu nema zivota bez nje. Osecao je ogromnu prazninu u sebi koju je samo ona mogla ispuniti. Samo ona je mogla otjerati tu tugu iz ociju i povratiti im njihov sjaj. Samo ona...Nije vise mogao izdrzati. Spakovao je stvari, seo na prvi avion i uputio se rodnom kraju. Nakon godinu i po dana, jos uvijek su ga se svi secali. Ipak, nije bio samo neka prica, neko secanje. Njegovo ime se jos uvek spominjalo medju drustvom. Stigavsi kuci, spustio je torbe i odjurio kod nje. Zazvonivsi na vrata, sacekao je par sekundi a onda.....Onda se pojavio andjeo pred njima. Njegova Neca, bila je ljepsa nego ikada. Pali su jedno drugom u zagrljaj i ljubili se dugo, dugo. Vise nije osecao onu prazninu a oci su mu sjale k"o najlepse zviezde. Znao je da je ona njegova sreca, povod za zivot, ljubav...jednom recju, SVE. Tada je izvadio zlatni prsten, polozio ga na njenu ruku i tiho rekao ZAUVEK. Vencali su se nekoliko dana kasnije. On se morao vratiti nazad u Kanadu dok ona nije mogla zbog papira. Al" on pokusava sve sto je u njegovoj moci da je dovede. I, ako Bog da, jednog dana uspece...Jednog dana bice oni opet zajedno. A do tada, neka ljubav pobedjuje ove proklete daljine sto ih razdvajaju.
Lajkuj ovaj stih:
 

Secas li se Svetlana?

   (upisano: 22 Sep 08, 18:52) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Secas li se Svetlana, zvao sam te iz ljubavi Ceca, koliko sam morao moliti za prvi poljubac, koliko sam morao cekati da ti shvatis, malena moja, da od poljupca ne rastu rogovi, i da je to sasvim obicna stvar. Satima smo sedeli na obali i bacali u reku bele kamencice. Da... secam se. Tog dana si se prehladila. Da... a ipak smo se ljubili, vise nam nije bilo vazno da li ce neko, da li ce tvoja mama, brat ili mozda otac, videti modricu ili tvoj zamotan vrat. Secas li se Svetlana, zvao sam te iz ljubavi Ceca, nase prve zajednicke noci. Bila si najlepsa i svi su gledali u tebe, a ja sam ih mrzeo, njihov pogled mi je smetao. Da, da... malena moja, otisli smo pre ponoci, ljubili smo se, ljubili za sve zaljubljene u Novogodisnjoj noci. Secas li se malena moja, kako smo plakali zajedno kada su Gorana sahraniti hteli. On nam je bio jedini prijatelj, i onoga dana na Dunavu videli smo ga poslednji put... Mozda nam je hteo reci: "Dovidjenja, volite se iza mene". Da, malena moja, plakali smo, plakali... Osecao sam tvoje suze na mojim grudima, a tvoj plac mi je parao srce. Da, Gorana vise nema, naseg jedinog prijatelja. Secas li se tvoje zakletve: "Nas sin ce nositi njegovo ime! "Da, malena moja, nas sin ce nositi ime moga brata, bice simbol ljubavi i prijateljstva prema njemu. Nismo osecali vreme, a ti si stasala i bila svakim danom sve lepsa. kako smo se ludo smejali kada sam u tvojoj torbici trazio i nasao anti-bebi tablete, cigare. Da, malena moja, ludo smo se smejali a jos ludje voleli. Niko nam nije bio potreban, u svojoj ljubavi nasli smo sebe, i bili smo srecni. Secas li se Svetlana, iz ljubavi sam te zvao Ceca, kada si svoga vojnika cekala na keju, zajedno smo citali poziv. Da, malena moja, ja sam morao otici, a ti si plakala... Onda smo se smejali. Secas li se, malena, kada smo tvome ocu pokazali nase leve ruke, i rekli mu da se volimo. Da, on se ljutio sto smo to uradili bez njegovog znanja. Kako smo onda bili ponosni. A onda, 25 septembar, na stanici pevaju reruti, rukama masu uplakane devojke, kao da zele da nam kazu: "Cekacemo da se vratite, i nasa belina bice ponovo vasa, nase usne mirovace dotle, a vi cete doci jednoga marta sa prvim vesnicima proleca. " Voz je lagano otisao od ociju, devojke, malena moja u belim haljinama od svile. To je bilo nase poslednje vidjenje. U vozu smeh-pred ocima slikam kej, Svetlanu... Pod nogama osecam kao da me opet more usijani kamencici od Sunca, da, malena moja, opet smo zajedno... ali u snovima. Drzimo se za ruke, trcimo, ti hodas ivicom trotoara, ti brojis korake, a ja ih ne osecam, ti letis, mases rukama, tvoja kosa prkosi vetru. Smejes se... DA, da malena moja, to su samo moji snovi. Tvoja pisma sam bezbroj puta procitao, tvoju fotografiju sam uvek kraj sebe imao. I kada mi je najteze bilo, malena moja, mislio sam na tebe, na jedan daleki mart, na moj povratak kuci, na srecu o kojoj smo sanjali... Morao sam svega da se setim. Znam i sada, volis sladoled od limuna, karanfil, Delona, Jagger-a, i mene... , da spavas na levoj strani. Da, sve znam malena moja, zelim da sve to ponovo vidim. Kupicu ti brdo sladoleda, i sve karanfile sveta, bezbroj Delonovih slika... Sve cu ti kupiti. Ali Svetlana, malena moja, zaboravio sam, sasvim sam zaboravio da je moja stvarnost surova. Danas sam isuvise pricao, prvi put kad budem dolazio donecu ti karanfile i ovo pismo, a Goranu cu kupiti veliku loptu. Vecu od njega. I zajedno cemo doci, malena moja, da po ko zna koji put na tvom grobu ostavimo karanfile i pisma koja nikada nece stici. Da placemo, placemo do besvesti. Secam se Svetlana, iz ljubavi samte zvao Ceca, secam se naseg rastanka. Bila si u belom i plakala si. Plasili smo se. Cekala si Gorana, zelela si Gorana i cekala ga. Ali nikada nisam zamisljao, malena moja, da ga ti nikada neces videti. Znas Svetlana, on lici na tebe, samo su mu oci kao nebo plave. A u ocima tuga. Mali je i ne zna da mu majke nema, a da mu otac zivi daleko. Kad bude mogao spoznati da je simbol svega, sto sam imati hteo, ja plakacu dugo, do neba i dalje. Ucicu ga malena moja i tesiti sebe. I svima cu reci da si svoj zivot zamenila njegovim, i umrla kada si ziveti htela. Sa njim cu vecno ostati uz tebe. (iz starih spomenara)
Lajkuj ovaj stih:
 

Vernost mi je srednje ime

   (upisano: 22 Sep 08, 18:52) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Postoje ljudi kojima je VERNOST srednje ime. Nekada nisam bio jedan od njih. Nisam bio takav samo igrom sudbine. Istom tom igrom, ili preciznije receno, igrom devojaka, to sam postao. Nedelju dana sam slusao samo o njoj. O tome kako je lepa, kako ce upisati glumu, kako je talentovana, kako je pametna, kako je duhovita, kako je ocaravajuca, kako je mnogo citala, kako i sama pise pesme, kao ume da svira klavir, kako je spontana, kako u drustvu ume da vlada, kako tamo gde se ona pojavi samo ostale devojke u momentu izblede, kako je ostvarenje svih muskih snova, kako uopste ne vodi sve zenske razgovore, kako je tamo -u Americi- vozila motore sa nekim grubijanima i bila u tome kao i oni, ali kako i pored svega deluje tako nezno krhko, poput sapunice...... Slusao sam mnoge anegdote i pricice, saznao sam kako su njih dve provele jedno fenomenalno i nezaboravno leto i kako su bez obzira na to koliko se razlikuju, ipak najbolje drugarice, slusao sam, slusao sam, slusao ... - Nas dve smo ti poput zupcanika na casovniku; idemo u suprotnim smerovima, ali nam zupci apsolutno nalezu jedan na drugi, a kod zupcanika su najbitniji, zupci od smera okretanja. Da je drugacije ne bi se ni zvali zupcanici, vec bi bili smerasi ili vec neka takva glupost- rece mi Dragana kroz onaj njen meni vec tako poznat i drag osmeh. Sedeli smo u jednom tihom i povucenom kaficu i cekali nju. Neki meni nepoznati instrument Draganinim recima davao je jos veci znacaj, dok se nasa napetost pela iz trena u tren. - Samo sto nije stigla, a ako je ona rekla da ce doci u 15 do 5 onda ce doci. Uvek je znala da odredi kad da bude tacna, a kada treba da kasni i koliko- opet je Dragana hvalila svoju najbolju drugaricu koji je trbeali da vidi prvi put nakon 2 godine. -Secam se tako, kad smo morale da odemo kod..- kraj ove recenice utopio se u Draganinom osmehu. Skocila je i potrcala prema vratima na koja je motrila otkak osmo seli. Usledilo je nekoliko trenutaka totalne euforije, koju valjda mogu da stvore samo 2 devojke kojima se ushicenje zbog medjusobnog susreta pretocilo u pravu pravcatu exploziju srece, koja je spremna da porusi sve bedeme loseg raspolozenja. A onda mi je prisla. - Zovem se Biljana. Njena figura potvrdjivala je sve sto je dragana govorila, pogled je potvrdjivao i vise od toga. U jednom momentu, mozda bas u onom kad smo se pogeldali, bilo mi je zao sto je nisam sreo pre Dragane. -Ja sam Miroslav. Drago mi je. Zaista- rekao sam to vise refleksno. Imamo sam osecaj da mi cita misli. Mesecina je titrala pod ritmom njihovih recenica. Svrbele su me moje nesredjene misli.Psiholog u meni pokusavao je da protumaci svaki Biljanin gest, svaki pokret koji sam zabelezio tokom prethodne noci. NIje mi bilo jasno da li joj se svidjam. Bojao sam se toga. U svom sadasnjem zivotu pridrzavao sam se nekih principa, a sada je postojala opasnost da se okrenem od najvaznijih. Sta ako Biljanu zavolim? Sta ako Dragana to primeti? Sta ako se ja tome prepustim? Sta ako i bude nesto od svega toga? STa ako u njoj nadjem ono sto sam uvek u devojci zeleo da nadjem, na jednom mestu? Sta ako..? Sta ako...? Bojao sam se toga. **** Pozvonio sam. Biljana mi je otvorila vrata. Na licu je nosila neki novi osmeh. Neprepoznatljiv i neodredjen na isti nacin koa i svi prethodni. -Udji... Dragana je pre nekih 15ak minuta otisla kod kozmeticara. Imala je zakazano pa je morala. Nadam se da ti nece biti dosadno sa mnom- opet se igrala mojim mislima. pravio sam je da je ne cujem. Jos davno sam naucio da kad nemam siguran odgovor, treba da cutim. Jedini problem bio je taj sto sam sa Biljanom bio cesto u takvoj situaciji. Kao izbijanje sumskog pozara, spontano, samo od sebe i odjednom, Biljana me poljubila. U momentu zanosa ja sam to prihvatio. prihvatio i onda, ni sam ne znam zbog cega, odgurnuo je od sebe. Kao da je na usnama imala neki shok koji u coveku budi savest, a potom ga potopi sasvim. Brzo sam mislio ,a jos brze pricao. Pricao sam o tome kako od Dragane vidim sve sto od devojke ocekujem, sve sto mi je u zivotu bilo potrebno. Mozda sam tada bas shvatioda cu sa njom provesti citav zivot. Trosicemo ga zajedno kao sto dve veverice trose lesnike ili medeni san. Recenice su mi bile nepovezane, nejasne, brze. Onda sam primetio da se Biljana osmehuje. Kao da joj je bilo drago sto sam je odbio. -Pogledaj ko nam je dosao - rece, rukom pokazujuci vrata susedne sobe. Na vratima je stajala Dragana. Onda sam shvatio. Testiran sam. Dete testiraju pre polaska u prvi razred, coveka pre polaska u nastavak zivota. Zaista test za nastavak necega mi nije potreban je koliko i onak pocetak. Postoje ljudi kojima je vernost srednje ime. Sada mi u potpisu, izmedju imena i prezimena, stoji slovo V. ISTINITA PRICA . Poslao: mira
Lajkuj ovaj stih:
 

Nisam mogao da se nosim sa njenom lepotom

   (upisano: 22 Sep 08, 18:51) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Bio je to najgori dan u mom životu. Bez pozdrava sam prošao kraj svih kolega i zatvorio se u svoju kancelariju. I ona mi je bila siva i tesna. Ali kako i ne bi kad je sam već video sebe u većoj i svetlijoj, u kancelariji direktora prodaje. Da,ja sam trebao da dobijem taj posao, ali nisam. Mislio sam da je konkurs samo formalnost i da sam svojim vrednim radom i uloženim trudom jedini ozbiljan kandidat za tu funkciju. A onda sam saznao da je posao dobila neka nova, meni nepoznata devojka. Pitao sam se na osnovu čega, a razočaranje i bes pretili su da me uguše. Odlučio sam da odem do moje nesuđene kancelarije i upoznam tu devojku koja će, da zlo bude veće, biti i moj pretpostavljeni. Oči u oči sa ambicioznom lepoticom Nenajavljen, ignorišući sekretaricu, kratko sam pokucao i ušao. Kraj radnog stola, sa nekoliko fascikli u rukama, stajala je visoka, vitka devojka duge crne kose, u elegantnom sivom kostimu. Čim sam je ugledao, sve mi je bilo jasno: bila je toliko lepa i privlačna da je jednostavno morala da dobije sve što poželi, pa tako i rukovodeći položaj u uspešnoj firmi. Ali ja se nisam dao zbuniti. Tačno sam znao zbog čega sam došao. - Dobar dan. Ja sam Veljko Đordević, menadžer prodaje... - Irena Marić, drago mi je. Šta mogu da učinim za vas, gospodine Đordeviću? "Pa, za početak bi mogla da nestaneš odavde", pomislio sam, ali sam rekao nešto blaže, mada se svodilo na isto. - Samo sam hteo da upoznam osobu koja je zauzela mesto za koje sam bio siguran da ce pripasti meni! - Da,znam. Vi ste bili jedan od najozbiljnijih kandidata. Ipak, generalni direktor se odlučio za mene! - rekla je ljubazno i smireno. Za razliku od nje, ja se uopšte nisam trudio da budem ljubazan: - Da mi je samo znati šta je presudilo između mene i vas? - Pa, obrazovanje i radno iskustvo su nam približno isti. Mislim da je presudilo moje poznavanje nekoliko svetskih jezika... - Kao i vaš fizički izgled! - zlobno sam dodao. - Pa, ne verujem da je gospodin generalni obraćao pažnju na moj izgled. Znate, on mi je ujak! - rekla je tiho kao da odaje neku veliku tajnu. Pogledala me je svojim prodornim pogledom koji kao da je govorio: "Imaš li još neko glupo pitanje ili zloban komentar?" O da, imao sam još mnogo toga da kažem, ali sam shvatio da ne bi imalo efekta. Samo bih se posvađao sa šeficom! Zato sam promrmljao sebi u bradu: - Drago mi je što smo se upoznali. Nadam se da ćemo uspešno sarađivati! - i brzo napustio njenu kancelariju. Koliko god da sam bio razočaran i ljut, brzo me je prošlo. Ubedio sam sebe da to nije kraj moje karijere i da će biti još prilika za unapređenje. A morao sam i da priznam da generalni nije pogrešio. U početku sam mislio da je na osnovu rodbinskih veza zaposlio jednu praznoglavu lepoticu, da služi kao maskota firme. Ali, Irena je brzo dokazala suprotno. Vukla je mudre poslovne poteze, sklapala odlične aranžmane što se pozitivno odrazilo na visine naših plata. Svi su je voleli i poštovali, samo sam se ja osećao pomalo neprijatno u njenom prisustvu. Mislio sam da je to zbog one prilično neprijatne scene koju sam joj priredio umesto dobrodošlice. Ali, ona ničim nije pokazivala da se seća toga. Uvek je bila prijatna i ljubazna prema meni, čak sam imao utisak da me posebno poštuje i ceni moje mišljenje. Ubrzo sam shvatio da je ta nelagoda u mom stomaku, kad god se nađem u njenoj blizini, rezultat snažne privlačnosti koju sam osećao prema Ireni. Svaki pogled na njeno anđeosko lice, savršeno telo, sjajnu kosu i elegantne pokrete terao me je da priznam da sam zaljubljen u svoju šeficu. Što sam je bolje upoznavao, otkrivao njenu inteligenciju i beskrajan šarm, to sam više želeo da bude moja. Čak sam bio ubeđen da bismo bili idealan par! Svi su bili opčinjeni Irenom Ali, nisam bio jedini koji je tako mislio. Nije bilo muškarca, ne samo u našoj firmi, vec i među poslovnim partnerima, koji nije bio opčinjen Irenom. Većina to nije ni krila. Donosili su joj poklone, cveće, vodili na ručkove, nudili ljubav, bogatstvo, brak...A ona, ona je izabrala - mene! Nisam siguran ni zašto ni kako, jednostavno mi je stavila do znanja da sam joj drag i da želi baš mene! Ne mogu da opišem koliko sam bio srecan! Irena je bila ostvarenje svih mojih snova. Snova o savršenoj ženi, o idealnoj ljubavi zasnovanoj na poverenju i sličnim interesovanjima. Kažu da je pravilo da ljubavna veza između dvoje ljudi zaposlenih u istoj firmi ne može da funkcioniše. Kasnije ću shvatiti i zašto. Tada sam smatrao da se Irena i ja savršeno nadopunjujemo i u poslu i privatno. Istina, u kancelariji smo se ponašali suzdržano, pristojno, samo bi nas poneki nežan pogled i osmeh pun ljubavi spontano odao. Privatno smo uživali u našoj vezi, toliko da sam bio ubeđen da nas je sam Bog spojio, da mi je poklonio devojku o kakvoj nisam mogao ni da sanjam. Zorom, kada bih se probudio kraj moje lepotice, dugo bih je posmatrao onako usnulu i savršenu, ponosan na to bogatstvo koje pripada samo meni. Pitao sam se čime sam zaslužio toliku sreću. Nisam ni slutio da se divan san može pretvoriti u košmar. Prva je počela moja majka. Nisam imao običaj da joj predstavljam svoje devojke, ali Irena je bila nešto posebno. Planirali samo zajedničku budućnost i bio je red da je upoznam sa svojom majkom. Otišli smo kod nje na večeru. Bio sam ubeđen da će izabranica moga srca oduševiti ženu koja me voli najviše na svetu, a da će ova biti oduševljena budućom snajom. Kako sam se prevario! Večera je, doduše, prošla u najboljem redu, u prijatnoj atmosferi i uz uobičajeno ćaskanje. Ali, poznavajući svoju majku kao divnu, prijatnu i uvek nasmejanu ženu, bio sam neprijatno iznenađen. Sve vreme sam osećao njenu napetost, rezervisanost, čak i blagu odbojnost prema Ireni. Nadao sam se samo da Irena to nije primetila. I ako jeste, pristojno je ćutala i trudila se da ostavi što bolji utisak. Tek sutradan, kada sam sam otišao kod majke, saznao sam razlog njenog čudnog ponašanja. - Lepa ti je devojka, Veljko... - prva je počela. - Naravno da je lepa! - rekao sam sa olakšanjem. - Znao sam da će ti se svideti! - Pa...Čini mi se da je previše lepa! Po prvi put u životu nisam razumeo rođenu majku. - Objasni mi, molim te, šta znači "previše lepa"?! - Ti znaš, sine, da niko nije savršen. Ali neosporno je da je Irena prava lepotica. Uz to je sposobna i inteligenta. Kako možeš a da se ne zapitaš šta joj fali? Sigurno da ima neku manu... - Pa svi mi imamo poneku manu! Ni ja nisam savršen, to znaš i ti, pa me opet voliš više od svega! - osetio sam da pribegavam argumentima iz rukava, da igram na kartu njene ljubavi prema meni, sinu jedincu. - Baš zato. Zapitaj se zašto je izabrala baš tebe, tako nesavršenog!? Shvatila je da si zaslepljen, da si lud za njom i da ćeš je voleti bez obzira na njene mane! A ona ih ima, ima ih i to mnogo! Ne malih, običnih, kakve imaju obični ljudi! Njene mane velike su koliko i njena lepota! - Majko, opet se vraćamo na lepotu! Govoriš kao da je to smrtni greh! - trudio sam se da ne izgubim živce. - Zapamti, sine, šta ću ti reći: žena treba da bude poštena, verna, vredna... Stub porodice, oslonac mužu i deci. A lepota... Lepota je prokletstvo. Nikada neceš biti siguran da je samo tvoja, da neće popustiti navaljivanju onih koji su, kao i ti, ludi za njom. Veruj mom iskustvu i mojim godinama, nađi devojku sebi ravnu. Znaš da ti niko ne želi dobro kao ja..." Počele su da se rađaju sumnje Želeo sam da ignorišem majčine savete. Da ih pripišem blagoj ljubomori, zabrinutosti ili jednostavno godinama koje ostavljaju traga na njenom zdravom rasuđivanju. Moja ljubav prema Ireni bivala je sve jača. Ali, uprkos svemu, negde u dubini moje podsvesti rađale su se sumnje. Počeo sam da primećujem stvari na koje do tada nisam obraćao pažnju. Na primer, kako se muškarci na ulici okreću za mojom devojkom. Neki sa neskrivenim divljenjem, drugi sa požudom u pogledu, a treći nepristojno, otvorenih usta i uz vulgarna dobacivanja. Ona je sve to ignorisala, ali ja sam bio ubeđen da joj prijaju ti komplimenti. Pa, kojoj ženi ne bi prijali? Samo, ni jedna ih nije dobijala toliko, na svakom koraku, u svakoj prilici. U restoranima je dobijala najbolji sto, u prodavnicama bi je pustili preko reda do kase, njena kancelarija uvek je bila puna cveća... Žene su je posmatrale sa zavišću, muškarci sa oduševljenjem. A ja sam počeo sve ozbiljnije da shvatam reči svoje majke. Bio sam zabrinut i odlučio sam da o tome porazgovaram sa Irenom. - Pa šta ako me gledaju? Pa šta ako mi se dive? Ja sam na to navikla i to mi ništa ne znači! - bio je njen, po običaju, jednostavan odgovor na sve moje brige. - Ne daj da ti to smeta. Meni prijaju komplimenti, godi mi pažnja koju privlačim, imponuje mi saznanje da me mnogi žele. Ali, ja sam samo tvoja i tako će ostati. Znaš da volim samo tebe i da sam spremna da ceo život provedem sa tobom! Bila je u pravu, znao sam sve to. I uopšte nije bilo mesta sumnji. Nikada mi nije dala ni najmanji povod za ljubomoru, nikada nisam doveo u pitanje njenu vernost i iskrenost. Osećao sam da me voli i da je samo moja. Zašto mi to onda nije bilo dovoljno? Zašto sam onda, ako već nisam bio ljubomoran, želeo da je sakrijem, da je sklonim od znatiželjnih pogleda? Zašto nisam mogao da uživam u saznanju da devojka koju drugi žele ili sanjaju pripada samo meni? Zar je moguće da sam bio toliko slab i podložan uticajima sa strane? A i ja sam bio čudan - nisam morao da sve vidim i čujem. Na primer, nisam morao, da vidim direktora jedne strane firme koji je, na svoju štetu, a na našu korist, potpisao ugovor samo zahvaljujući Ireninom osmehu. Nisam morao ni da čujem komentar jednog kolege na koktelu povodom godišnjice firme: - Pogledaj kakva je, kao kraljica! Šta li je samo našla na tom malom žutokljuncu! Ili zlobnu konstataciju jedne starije koleginice: - On nije ni lep, koliko znam nije ni bogat a još manje je moćan i uticajan. Stvarno ne znam čime je osvojio Irenu. Sigurno pored njega može da ima gomilu ljubavnika! Jedan moj "prijatelj" se nije ustručavao da mi kaže u lice: - Veljko, ja stvarno ne znam šta je ona videla na tebi. Mislim, nisi ti loš, ali ona... Ona je premija! Drugi je, kao, bio na mojoj strani: - Ma pusti priče. Svi su ljubomorni na tebe. Još više će poludeti kad se oženiš sa njom. E, onda ceš morati da je paziš... Uvek neko može da ti je ukrade. Lepota je opasna svar! Mom ludilu nije bilo leka I tako, svako je imao po neki komentar, svi su studirali i proučavali "fenomen" naše veze, a ja sam bio na mukama. U glavi mi je zvonilo od pitanja, zaključaka, saveta... Posebno su odzvanjale reči moje majke: "Lepota je prokletstvo!" I baš te reči su imale najveću težinu, jer ih je izgovorila jedina osoba koja mi zaista želi samo dobro. Irena je primetila da me nešto muči, a nije joj trebalo mnogo vremena da shvati šta je u pitanju. Odlično me je poznavala. Mislio sam da će je moje sumnje i nezadovoljstva povrediti, naljutiti. Ali ona se svim silama trudila da pomogne, da spasi našu vezu od sigurne propasti: okružila se ženskim saradnicima, na sastanke sa muškarcima slala je zamenicu. Počela je da se oblači skromno i neupadljivo, prestala je da se šminka a kosu je vezivala u punđu. Svima je govorila da je verena i molila me da se što pre venčamo. Ali ništa nije vredelo. Da se sakrila u mišju rupu, njeni "obožavaoci" bi pronašli put do nje. Mogla je na sebe da stavi staru vreću, ratničke boje i da se ošiša na ćelavo, ona bi opet obarala s nogu jer je bilo nečega u njoj. Takva se, valjda, rodila. A ni mom ludilu nije bilo leka. Shvatila je to i ona, samo je bilo pitanje ko će se prvi predati. Molio sam je da me shvati. Da pokuša da razume razloge zbog kojih se odričem njene ljubavi. Postavljala je pitanje za pitanjem: - Da li sam te nekad prevarila? Da li si uopšte posumnjao u moju vernost? Da li ti je neko rekao nešto ružno o meni? Na sva njena pitanja imao sam negativan odgovor. Na ono poslednje - "Zašto me onda ostavljaš?" nisam imao nikakav odgovor. Kako da joj objasnim da se plašim njene lepote, da se plašim konkurencije, da me je strah jer svi kažu da ona zaslužuje nešto bolje od mene. Činilo mi se tada da ona to mora da shvati, da se uzalud pravi da me ne razume. Dovoljno je pametna da zna da život nije trenutak, da se mora misliti na budućnost, da je ljubav kompleksna stvar. Tražio sam da me razume, i ona me je razumela. A bolje da nije. Bolje da je ostala u uverenju da sam bezobziran i bezosećajan i da je ostavljam bez razloga. Znam da bi i njoj tako bilo lakše. Ovako, dozvolio sam joj da otkrije prave razloge, da u mojim očima pročita očajnički strah. Da shvati da sam kukavica koja se plaši budućnosti i onoga što bi možda moglo da se dogodi. Da sam slabić koji je podlegao uticaju sredine, nesposoban da se izbori za ono što želi i voli. Sve je shvatila, i otišla. Bila je razočarana, ljuta i beskrajno tužna. A ja sam ostao prazan, bolno svestan gubitka, ali sa utehom da je tako bolje, da sam sprečio još veću patnju koja bi mi se sigurno dogodila da sam ostao sa njom. Priznajem da sam slabić i kukavica Ako celog života samo paziš da ti se ne dogodi ništa ružno, gotovo je sigurno da ti se ništa ružno neće dogoditi. Ali je isto tako sigurno da ti se neće dogoditi i ništa lepo. Da sam to znao na vreme, rizikovao bih. Ostao bih sa ženom koju sam voleo i koja je mene volela. Ne bih obraćao pažnju na priče. Jer, priče i sada postoje, iako je Irena napustila i mene i firmu i grad. Sada pričaju kako sam budala jer nisam uspeo da sačuvam onakvu devojku, takvu više neću naći. Što je najgore, sada su u pravu. I nisam ljut na njih, nisu mi oni krivi. Nisam ljut ni na majku, znam da mi je stvarno mislila samo najbolje. Za to što je put do pakla popločan najboljim namerama, nije ona odgovorna. Spreman sam da priznam da sam slabić i kukavica, samo nemam kome. Ma, spreman sam na sve samo da još jednom budem sa mojom lepoticom. Ali, sada je kasno. Čujem da je srećna u drugom gradu, da je uspešna u poslu i zaljubljena u nekog ko nije ljubomoran na njenu lepotu. U nekog ko zajedno sa njom uživa u komplimentima, ko je ponosan što ima kraj sebe takvu devojku. Nije lepota prokletstvo ni greh. Lepota je Božji dar. Od scra joj želim da bude srecna. Ja sam skupo platio ovo iskustvo. I skoro da sam spreman da sve pripišem sudbini. Hoću da verujem da mi jednostavno nije bila suđena. I da me negde čeka samo moja sreća. Samo meni važna i samo meni lepa, najlepša.
Lajkuj ovaj stih:
 

Zaljubila sam se u ozenjenog coveka

   (upisano: 04 Mar 14, 23:42) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Da li je moguce zaljubiti se za samo dva dana? E pa moguce je. Upravo to se meni desilo. Zaljubila sam se do ušiju! Bio je jako pažljiv i uživala sam u svakom zajednickom trenutku. Dao je sve od sebe da me osvoji, i zato je trebalo da znam da je oženjen i da traži samo avanturu. Ali, sada je vec kasno... "Ja sam oženjen...", rekao mi je Nenad gledajuci me dugo i duboko "...moja žena i ja se volimo, ali strast je odavno umrla. Veruj mi Sanja, to je istina." Kada sam to cula bila sam prestravljena. Rekao je upravo ono, što svi oženjeni muškarci govore, kada žele da odvedu devojku u krevet. Tako nešto sam slušala samo od drugarica koje su mi prepricavale svoja negativna iskustva. Nijedan od preljubnika nije mislio ozbiljno i nijedan nije zaista napustio ženu. Od razocarenja oci su mi se napunile suzama. "Voleo bih da spavamo zajedno", rekao mi je. Proveli smo dva predivna dana na moru i ja sam sutradan trebala da uhvatim avion za Beograd. Ostala sam u drugom stanju Pre toga sam cvrsto verovala da bi naš flert na moru mogao da izraste u pravu ljubav, ali sada je moj san bio raspršen kao oblak od sapunice. Nenad je bio oženjen i to je znacilo da se više nikad necemo videti. Bila sam ocajna i želela sam odmah natrag u hotel, ali on me je cvrsto držao za ruku. "Zaljubljen sam u tebe! Veruj mi!", bio je uporan. Osetila sam njegov vreo dah na mom vratu, poljubac tek ovlaš utisnut pored mojih usana. Volela sam i ja njega ali nisam želela laži. Ipak, pobedila je neverovatna strast koju sam prema njemu osecala. Vodili smo ljubav i strasno i nežno, kao da smo osecali da nam je to bilo poslednji put. "Mogu li da te nazovem?", pitao me je, dok sam se ujutru spremala da krenem u hotel. Morala sam da se spakujem za put. "Naravno", odgovorila sam potpuno mehanicki "Ali, tek kada našoj ljubavi ništa ne bude stajalo na putu". Na parcetu papira namerno sam napisala pogrešan broj telefona i ostavila ga na stolu. Nisam želela da uzalud cekam poziv. To bi me neizdrživo bolelo. Bila sam vec dva meseca kod kuce i vec dva meseca sam znala da sa mnom nešto sigurno nije bilo u redu. "Okrugao je kao lopta", rekla mi je drugarica kada je ugledala moj zaobljeni stomak. "Dodavola, trudna sam!", rekla sam placljivo. "Nemoj mi samo reci da je to od onog flerta na moru?", pitala me je iznenadeno. "To je jedina mogucnost", odgovorila sam joj pokušavajuci da se koliko toliko saberem. Dan i noc sam razmišljala o tome šta da radim. Zatrudnela sam sa covekom koga, u stvari, nisam ni poznavala. Ali, znala sam da želim to dete. Možda je ono, u stvari bilo naša sudbina. Osim toga, tu su bili i moji roditelji. Kako im objasniti? Sreli smo se ponovo I pored svih kontra-argumenata, odlucila sam da rodim i sama podižem dete. Radila sam kao sekretarica u marketinškoj agenciji i morala sam da se odreknem mnogo toga, ali sam bila sigurna da cu se nekako snaci. Bilo mi je teško da sama prolazim kroz trudnocu. Cesto mi je bilo muka i bebini pokreti su nekad bili bolni. Ali, sve se isplatilo i ja sam na svet donela moju Tanju. Obožavala sam je, ona je bila najslade malo stvorenje koje sam ikada videla. Roditelji su mi mnogo pomagali i ubrzo sam se vratila na posao. Jednog dana, u toku važnog poslovnog sastanka, moj šef me je zamolio da odem do njegove kancelarije i donesem neka dokumenta. Na moje zaprepašcenje, u hodniku sam naletela na Nenada. "Kako si?", pitao me je hladno. "Baš lepo od tebe što pitaš!", pokušala sam da izbegnem odgovor. Jako me je ljutilo što je bio tako nezainteresovan. Brzo sam pokupila dokumenta i nakon sastanka otišla iz kancelarije. Nisam želela da ga još jednom sretnem. Sutra me je na poslu koleginica docekala recima: "Zamisli Sanja, kakve se stvari dešavaju! Juce je kod nas bio novi klijent, koji je hteo da mu pravimo reklamu. Ali, odlucio je da ne saraduje sa nama jer je ovde sreo ženu koja ga je jednom duboko razocarala". "Šta?", pitala sam drhtavim glasom. "Da, zbog nje se razveo od svoje supruge, ali ga je ona izneverila. Mislim da je u pitanju bio pogrešan broj telefona ili tako nešto." Ipak zajedno Gledala sam je sva u cudu, "Da li ti je rekao gde stanuje, ili koji mu je telefon?", bila sam ocajna. Nije znala ni jedno ni drugo. Istog dana sam krišom prevrnula sva dokumenta, kako bih pronašla njegovu adresu. Uspela sam, i posle posla sam otišla pravo kod njega. Dugo smo pricali, i ja nikada necu zaboraviti njegov izraz lica, kada sam mu saopštila da je otac. Sada vec godinu dana živimo zajedno, veoma smo srecni i još uvek ne mogu da verujem da smo se konacno našli. Poslao: ???
Lajkuj ovaj stih:
 

Siromasni vole, a bogati placu

   (upisano: 22 Sep 08, 18:49) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Opet ce kiša. Mrzim kišu. Valjda zato što budi u meni neka tužna secanja. Secanja na dane kada su mi starija deca iz Cigan-male obuvala ko zna cije iznošene cizme na male, bose i promrzle noge. Kada se naš neasfaltirani sokak pretvarao u blatište gde bi možda uživali samo nilski konji. - Šta danas da radim? - svakog jutra, poslednjih nekoliko meseci, postavljam sebi to pitanje. A onda obilazim sve sobe u kuci. Sve su uredene, tople i nigde ne prokišnjava. Na sve strane stilski nameštaj. Rekao mi je Obrad koji je to stil, da se ne obrukam pred gostima. Ne, nisam glupa, pametna sam, samo što nemam puno škole. Za život više ne moram da zaradujem jer imam i više nego što mi treba. Obrad mi je ostavio sve... i uzeo sve. Ali, sve te skupe stvari, baš kao i novac, nemaju dušu. Sve sam ja to platila dajuci svoju ljubav, mladost i dušu. Nekada sam bila siromašna i voljena. Sada sam bogata i sama. Imala sam teško detinjstvo Šetam po kuci odevena u svileni ogrtac ispod koga je telo boginje, a ispod baršunaste kože uzavrela ciganska krv. Koliko je vode bilo potrebno da ispere sve Obradove poljupce, toliko je i suza proliveno. U svakoj suzi po jedan vapaj, krik, onakav isti kao kada sam u našoj trošnoj kucici zatekla Dejana, moju prvu i jedinu ljubav, kako visi s omcom oko vrata. Nedostaju mi Dejanovi poljupci, strasni i nežni dodiri. Bar da sam blizu, da kradom spustim buket cveca na njegov vecni dom, da se sita isplacem. Ali nisam. Daleko sam stotine i stotine kilometara. Prisecam se nekih detalja iz svog detinjstva. Pred ocima mi lebdi lik žene duge crne kose, moje majke. Živela sam samo s njom u jednoj maloj trošnoj kucici na kraju sela. Više sam bila gladna nego sita, uvek u poderanoj odeci, bosa i musava. Majka je radila sve i svašta kako ne bismo umrle od gladi. Negde u mojoj sedmoj godini ona je umrla i ja sam ostala sama. - Ode nam Bosiljka na onaj svet - govorile su naše komšije a ja sam se pitala na koji to svet misle. Cuvali su me svi iz kraja. Noc bi me zatekla u tudim kucama, isto tako oronulim i trošnim kao što je bila naša. Ni dan danas ne znam ko mi je omogucio ono osnovno obrazovanje. Sa osam godina krenula sam u prvi razred, ali osnovnu školu nisam završila do kraja. Kad sam završila cetvrti, rekli su mi: - Umeš da citaš, pišeš i racunaš, za nas Cigane je i to puno. Bila sam srecna što su mi i toliko pružili. Pravu istinu o svojim roditeljima saznala sam od jedne starice. Pricala mi je kako je moja majka bila najlepša devojka u kraju, dobra i vredna. Cistila je po kucama da zaradi koji dinar. A onda je jedan momak iz gazdinske kuce totalno poludeo za njom. Toliko mu je pomutila pamet da je bio spreman da se odrekne svega samo da se oženi njome. Medutim, njegova majka je ucinila sve da stane na put njihovoj ljubavi. Ni cinjenica da Bosiljka nosi dete njenog sina nije mogla da omekša njeno kameno srce. I nikada, ali baš nikada nije htela da prizna da sam ja njena unuka. Zar Cigancica da bude njena unuka? Ne, preko toga nije mogla da prede. Plenila sam poglede muškaraca Vremenom, izrasla sam u pravu lepoticu. Nisam licila na Ciganku, valjda zato što je moj otac bio beo, pre sam podsecala na neku Španjolku ili preplanulu devojku egzoticne lepote. Kosa duga, gusta, crna, padala je preko ramena i bujnih, jedrih grudi. Krupne crne oci kao u srne, usne rumene, poželjne. Zahvaljujuci lepoti, u sedamnaestoj sam dobila posao u jednom restoranu. Gazda je, ruku na srce, bio pošten covek. Nije bilo "slucajnog" pipkanja u prolazu, bezobraznih pogleda, zadnjih namera. Cuvao me je kao cvet, kao nešto vredno, kao dragulj. I ne bila dragulj kada se restoran svake veceri pretvarao u pravi rudnik zlata i donosio veliku zaradu. Moja kratka cvetna haljinica je lepršala otkrivajuci duge, vitke noge dok sam prolazila izmedu stolova. Znala sam da je vecina gostiju, uglavnom muškaraca, dolazila zbog mene. Znala sam i da su se neki od njih propili žudeci za mojom netaknutom božanskom lepotom. Gazda i gazdrica su znali koliko sam dragocena, pa su me valjda zato smestili u svoju malu dvorišnu kucu. Bojali su se da bi neki pripit gost nasrnuo na mene dok se u gluvo doba vracam u svoju Cigan-malu, a oni nisu želeli da me izgube ni po koju cenu. Kafana "Pod lipom", postala je nadaleko poznta po brzoj usluzi i tamnoputoj konobarici Indiri. Dolazili su mnogi, nudili svakojake usluge, ostavljali pozamašni bakšiš, ali ja sam se samo ljubazno smešila i ništa više. Krv u meni je vrila, godine i mladost su tražili svoje, a ja sam cekala da naide onaj pravi onaj koji ce me istinski zavoleti, kao i ja njega. I naišao je. Secam se da je mesecima dolazio u restoran, uvek sedeo sam i neprestano gledao u mene. Odmah je privukao moju pažnju, da li zbog toplih plavih ociju ili nežnih crta lica, više ne znam ni sama. Za razliku od ostalih gostiju, on je uvek bio lepo i ukusno odeven i ja sam odmah shvatila da nije siromah kao ja. Noci i noci sam provodila maštajuci o njemu i pitajuci se da li bi me tako gledao i da je znao da sam ciganske krvi. Jednog jutra gazda je pokucao na moja vrata. - Indira, ovaj mladic hoce da razgovara sa tobom. Stajala sam na pragu dvorišne kucice, raspuštene kose, sanjivih ociju, još uvek bunovna. - Izvoli, udi - rekoh. - Indira, ja sam želeo da se upoznam s tobom. Zovem se Dejan - predstavio se. Spustila sam se na trošnu fotelju, nemajuci ni snage ni želje da ga ponudim makar kafom. Nisam želela da mu ulivam nikakvu nadu, da sklapam prijateljstva i veze, pre nego što kažem istinu o sebi. Koliko god je ta istina za mene bila bolna morala sam da je prevalim preko usana, po cenu da me te oci više nikada ne pogledju. Plašila sam se da ne doživim sudbinu moje jadne majke. - Dejane - konacno sam progovorila - znam da mesecima dolaziš samo zbog mene i da ti se svidam. Svidaš se i ti meni i baš zato hocu da budem iskrena. Ja sam Ciganka, u stvari majka mi je bila Ciganka, otac nije, ali ga nikada nisam upoznala. Ako ti to smeta, reci odmah. Nikada do tada nisam videla toliko topline u necijim ocima. Nikada me niko nije gledao na taj nacin. Njegov pogled nije bio pohotan, kao kod ostalih pijanih gostiju zakrvavljenih ociju. - Pa šta onda? - rece. - Svi smo mi samo ljudi, bez obzira na veru i boju kože, i svi smo mi od krvi i mesa. Indira, ja te volim i ne zanima me ko si i cija si. Izabrao je mene I tako je Dejan svakog dana navracao do mene, pricao mi o ljubavi i sreci, mrsio moju kosu i milovao moje lice. Svojim snažnim, mišicavim rukama nežno me je privijao na svoje grudi, pružajuci mi ljubav koju nikada pre toga nisam osetila. Njegovi roditelji su bili van sebe kad su culi da se njihov sin vida sa konobaricom, pa još Cigankom. Rekli su mu da bira, ili oni ili ja. Izabrao je mene. Te noci sam postala žena, pripala sam mu dušom i telom. Prolazili su dani, nedelje, vrele noci ispunjene strašcu i ljubavlju. Cinilo mi se da smo sami na celom svetu, da niko više ne postoji. Medutim, nismo dugo uživali. Jedne noci je neko kamenom razbio prozor našeg malog utocišta. Odmah sam shvatila da se istorija ponavlja, da jedna konzervativna sredina nije mogla da prihvati vezu jednog bogatog mladica i najobicnije Ciganke. Zato smo rešili da se preselimo u trošnu kucicu koja je ostala prazna još otkako je moja majka umrla. Iako je bio školavan, Dejan nigde nije mogao da nade posao. Njegov otac, uticajan i mocan covek, našao je nacina da mu stane na put. Cini mi se da su se svi urotili protiv nas. Svi, sem mog gazde. Od njegovog novca zamenili smo krov i zakrpili, sada vec ogromne, pukotine na zidovima kroz koje je fijukao vetar, kupili jedan kauc, cetiri pristojna tanjira i uselili se u kucicu u kojoj sam odrasla. U sasvim drugi deo grada, na samom kraju Cigan-male. Siromašni, ali beskrajno zaljubljeni i srecni, mislili smo da nas tu niko nece naci. Pronašla nas je njegova majka. Kako, ne znam. Verovatno me je pratila dok sam se umorna vracala sa posla. Vikala je da sam gadura, drolja, proklinjala dan kada sam se rodila. Komšije su prvo bile zgranute ponašanjem dame koja je, zaboravivši na lepe manire na koje je bila tako ponosna, psovala kao najgrdi kocijaš, a onda je proterale iz našeg kraja. Dejan je uprkos njenim pretnjama koje je izrekla ostao tu kraj mene. Njegova ljubav je bila jaca od svega. I ja sam bila srecna pored njega jer sam imala coveka koji bi život dao za mene. Jedino za cim sam žalila bila je pristojna, uredna i topla kuca u kojoj bismo podizali decu. Možda cemo je i imati kad se Dejan zaposli, nadala sam se. Kako nismo imali od cega da živimo, ja sam i dalje radila u restoranu u koji je sve cešce dolazio Obrad, ugladen i fin gospodin koji je po godinama mogao da mi bude otac. Jedne noci, dok sam išla kuci, zaustavio je svoj automobil pored mene i ljubazno rekao: - Udi, Indira, odbacicu te do kuce. - Neka, hvala, mogu i sama - rekla sam iako sam bila umorna i iako sam se bojala nocnih pijanaca i manijaka i izgladnelih pasa. Jednostavno, nisam želela da vidi gde i kao živim jer sam se stidela svog siromaštva. - Ne stidi se, Indira - rekao je Obrad - nemaš cega da se stidiš. I ja sam nekada bio siromašan. To nije greh, to je sudbina. Hajde, udi slobodno, sigurno si jako umorna. Prihvatila sam i ne sluteci da sam tog momenta na neki nacin zapecatila svoju sudbinu. Ostala sam bez Dejana Obrad je pricao o svom siromašnom detinjstvu, o meni dobro poznatom osecanju manje vrednosti, o svom odlasku u Austriju gde je poceo kao najobicniji radnik a završio kao bogat covek. Iako nikada nisam drugima pricala o svom bednom životu, osetih potrebu da otvorim dušu. "On je prošao kroz to. Razumece", mislila sam. I tako sam mu ispricala o svom detinjstvu, odbacenosti, teškom radu u restoranu i ne primetivši da smo stigli do moje kuce. - Pomoci cu ti, Indira. Ako hoceš, i ti možeš da imaš svoj topli dom - rekao je dok sam izlazila iz kola. Pomoc o kojoj je pricao nije bila ništa drugo do "usluga za uslugu". I on je bio jedan od onih koji su ceznuli za mojim telom, ali je za razliku od ostalih propalica koji su dolazili u kafanu, imao toliko para da nije znao šta ce s njima. I tako je sve pocelo. On me je bogato nagradivao za užitke koje sam mu pružala. Ne, nije me ni na šta prisiljivao, sama sam odlucila tako. Mislila sam: "Neka, izdržacu i to. Niko nece saznati. Obradovacu svog Dejana koji se zbog mene odrekao svojih roditelja i bogatstva u kojem je mogao da uživa". Da sam znala da ce dici ruku na sebe, ubila bih se istog trenutka. Jednog jutra, još uvek umorna od nocnog rada i "dopunskog posla", zatekla sam Dejana kako sedi na kaucu držeci se za glavu. Nemo je zurio u hrpu stranih novcanica razbacanih po stocicu. - Odakle ti ovo, Indira? - upita tiho ne pogledavši me. Cutala sam pognute glave ni sama ne znajuci šta da mu kažem. Suze su se kotrljale, velike, krupne, kvaseci moju pocepanu spavacicu. - Htela sam samo da nam bude bolje. Da se ne stidimo ove naše sirotinje... Da možemo da kupimo kucu i živimo kao ljudi, da imamo kadu, frižider, televizor. Samo sam to htela, Dejane. Zbog tebe, zbog nas, zbog naše ljubavi. Ustala sam sva uplakana, pokupila novac i tiho rekla. - Sve ce biti u redu, Dejane. Imacemo sve što imaju i ostali ljudi. Samo pet minuta kasnije, kad sam se vratila u sobu, moj prodorni krik proparao je tišinu maglovitog jutra. Stajala sam na pragu nepomicna, vrišteci i dozivajuci pomoc. Moj Dejan se obesio. Ubilo ga je saznanje da se njegova voljena žena prodala zarad boljeg života. Ljudi su pohrlili ka našoj kuci, žene rukama prekrivale deci oci da ne gledaju taj stravican prozor. Stariji muškarci su me vukli odvracajuci od pokušaja da ga skinem sa omce, govoreci da ne smem da ga diram dok ne stigne policija. Iako sam silno žela da mu podignem spomenik kakav zaslužuje, njegovi mi nisu dali. I ne samo to. Nisu mi dali ni da pridem njegovom grobu i zapalim svecu. Optuživali su me da sam ga ja ubila jer je on navodno hteo da se vrati svojima. Inspektor je saslušao moju pricu sve vreme me gledajuci pogledom koji kao da je govorio: "Znam ja vas Cigane, na sve ste spremni". Da nije bilo mog gazde i Obrada, verovatno bi me optužili da sam ga podstrekivala na samoubistvo. Obrad mi je pomogao Ubrzo posle toga, otkrila sam da sam trudna. Mislila sam da je baš dobro što mi je ostalo nešto od Dejana, što cu imati nekoga tu pored sebe i što više nikada necu biti sama. Medutim, onako iscrpljena i skrhana, u trecem mesecu, izgubila sam bebu. Jedva sam izvukla živu glavu, a o duševnom stanju da ne govorim. Obrad je i tada bio pored mene. Videvši da nemam ni snage ni volje da nastavim život u mestu u kojem sam bila obeležena odmalena, predložio mi je da odem s njim. Nisam pitala ni kuda idemo, ni kakvu ulogu igram u njegovom životu. Ništa. A šta bi drugo? Samo da nisam sama. Ljubavi nije bilo, niti se nazirala. Možda sam ga i mrzela na trenutke, ali ipak... on je samo predložio, ja sam ta koja je pristala. Ja sam za sve kriva. Otišla sam sa njim tešeci sebe da bar njemu niko nece prigovarati vezu sa tamnoputom devojkom. I tako sam otišla s njim u Sloveniju. Bože kako je tamo sve bilo drugacije da sam se cesto pitala da li tu uopšte ima sirotinje? Ima sigurno. Svuda je ima. Samo ona uvek beži negde, što dalje od pogleda drugih. Kao što je moja Cigan-mala bila usamljena, daleko van grada. Mnogi ne shvataju da je to jedan drugi život, jedan svet za sebe. I Obradova kuca je na periferiji, ali to je bio otmeni deo grada. Zašiljeni krov koji podseca na dvorce iz moje mašte. U salonu veliki ozidani kamin. Sve prostorije zastrte prelepim tepisima, za koje sam naucila da su persijski, nameštaj cudnog oblika, takozvani stilski, mnoštvo ukrasa i figura od nekog ružinog drveta i slonovace. Cini mi se da sam u toj kuci mogla prepoznati samo glavu jelena sa ogromnim rogovima. Obradov trofej iz lova. Sve ostalo mi je bilo nepoznato, cudno, prvi put videno. Lepo, veoma lepo, samo što ja nisam ceznula za takvim domom. Ali... sada sam tu. Mnogo je Obradovih prijatelja prošlo kroz kucu, zadivljeno posmatrajuci njegovu mladu i lepu nevencanu suprugu. Polako sam se utapala u to okruženje, poprimala njihove navike, izigravala ljubaznu domacicu, ali nijednog trena ne zaboravljajuci ko sam i odakle poticem. Noci su bile najgori otrov za moje srce. Moje mlado, uzavrelo telo i nepunih trideset tražilo je srodnu dušu. Ljubio me je covek od pedeset i pet, dokazujuci svoju muškost koja je lagano nestajala. Sama sebi sam licila na gumenu lutku koju može da okrece po svojoj želji. Gumenu lutku, koja je bila potpuno prazna: bez osecanja, bez strasti, samo sa velikom prazninom u duši i ogromnom ranom na srcu. Satima bih ostajala u kupatilu. Ne zato što sam nekada maštala da cu u svojoj kuci imati prostoriju u kojoj cu se okupati kao covek, vec želeci da sperem Obradov znoj i vlažne poljupce sa svog tela. Ali dušu - nju nikada nisam uspela da operem. Obrad mi je ostavio ogromno bogatstvo Ponekad sam znala da budem samokriticna i da prekorevam sebe da ni sa cim nisam u potpunosti zadovoljna: "Imaš, Indira, krov nad glavom, nove haljine, hrane u izobilju... A i Obrad nije rdav covek, lepo se ponaša prema tebi. Šta bi više?" A onda bih zajecala. Setila bih se Dejanove ljubavi, vecitog osmeha na svom licu, pesme i igre. Sada sam bila samo još jedan Obradov trofej. Nakon tri godine zajednickog života, jednog kasnog popodneva, pronašla sam Obrada u njegovoj omiljenoj fotelji. Otvorena knjiga skliznula je iz njegovih ruku i zaustavila se negde na njegovim papucama. Podigla sam knjigu, pogledala Obrada i rekla: - Zbogom, Obrade, i neka ti je laka zemlja. Iako ga nikada nisam volela, bilo mi je jako žao što ga više nema. Kada sam dobila poziv da dodem na otvaranje testamenta ocekivala sam da ce se odnekud pojaviti mnogobrojna rodbina, bracna ili vanbracna deca koju mi je možda precutao i ko zna ko sve još, samo da se dograbi njegovog bogatstva. Potajno sam gajila nadu da ce meni pripasti bar jedan mali, malecni deo, tek da ne lutam sama, da ne moram da se vracam svom blatnjavom sokaku i trošnoj kuci koja bi budila samo secanje na strah i bol. Ali... nije se pojavio niko. Samo advokat. I nisam imala sa kim da delim ostavštinu. Ostavio je kucu u kojoj smo živeli, stan u Becu, vikendicu, auto, sav novac, sve bukvalno sve, svojoj nevencanoj ženi Indiri. Tupo sam gledala u neku sliku na zidu, a reci kao da nisu ni dopirale do mene. Samo sam se pitala da li me je zaista toliko voleo i da li sam zaslužila sve to. Sada šetam po kuci sama, tiho, necujno, kao senka. Dodirujem stvari neprocenjive vrednosti, ali one ne dodiruju mene. Hladne su i mrtve, nemaju dušu. Ni telefon da zazvoni, niti ko da zakuca na vrata. Nosim se mišlju da prodam sve i odem nekuda daleko. Negde u toplije krajeve gde su ljudi prirodno tamnoputi, da se utopim u masu, zaboravim prošlost i zapocnem novi život. Možda jednog dana kada rane zacele, sada ipak, još nisam spremna. Iako, znam da ce ožiljak zauvek ostati. Njega ne mogu ukloniti ni gomile novca, ni najbolji plasticni hirurg, jer duša se ne može korigovati. Kiša lije vec dva sata. Slivaju se kapljice niz prozorska okna, kao suze niz moje obraze. Uzimam veliku kartonsku kutiju i pocinjem da pakujem: slatkiše, igracke, rukavice i bezbroj malih carapica i cizmica. Sada je moj sokak sigurno prepun blata. Trebace nekoj deci, kao što je nekada meni trebalo. Samo ja znam kako je nositi pocepane cizme po kiši i hladnoci. Nije mi važno da li ce deca znati ko ih šalje, jer to su neka nova deca koja se sigurno i ne secaju Indire. Znam samo da ce veselo trcati ugledavši poštara koji retko svraca u sokak, a znam i da ce biti srecni. Bar druge da usrecim kada nisam umela sebe.
Lajkuj ovaj stih:
 

Za voljenu osobu

   (upisano: 22 Sep 08, 18:45) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sve je pocelo naglo. Prvi sastanak s tobom tvoj poljubac i dodir. Bila sam sva sretna i razdragana. Nisam znala sta znaci nekoga voljeti,a nisam ni znala sta znaci kada tebe neko voli. Nisam se nadala da cu nekoga toliko voljeti a nisam se ni nadala da cu tako brzo zavoljeti.Ne znam zasto, ali zavoljela sam te, volim te,i voljet cu te Miodrag. Moj zivot bez tebe ne bi imao smisla. Bio si mi prvi u svemu. Prvi koji ima najbolje srce, najbolju dusu i prvi koji mi je poklonio srce i sebe, koji me ne zeli povrijediti ali i prvi i posljednji momak kojeg cu voljeti. Moja ljubavi, moja sreco, moj zivote, ne dozvoli dusmanima da nas rastave jer bi se ugasio zivot jedne djevojke kojoj si bio sve na svijetu i koja te je voljela.Ja vidim da se ovaj svijet rusi i da meni ne ostaje nista.samo ti Miodrag ti mi ostajes i ja zivim samo zbog tebe. Ne mogu zamisliti drugog muskarca porede sebe jer ti si jedini za kojeg moje srce zna. Tebe uvjek vidim jer si stalno bez prestanka u mojim ocima u mojim mislima u mojim snovima. Miodrag, Miodrag to ime stalno odzvanja u mojim usima a zelene oci, kosa crna stalno su pred mojim ocima u mojim mislima. Moj zivotni saputnice, moja srecoi moj zivote radi kojeg ja jedini zivim, moje bolesno srce ce da kuca i da zivi sve dok si ti pored mene, a zapamti Miodrag; "Jedina djevojka koja te je voljela koja te voli i koja ce te voljeti i koja bi dala zivot za tebe to sam ja tvoja zivotna saputnica Ivana". Ljubavi moja samo te molim ne dozvolimo dusmanima da nas uniste ne dozvolimo im da uniste nase snove jer bi onda unistili dva mlada zivota djevojke i mladica koji su se iskreno voljeli. Ovo sam sve pisala iz svog srca i sve je ovo istina i zapamti bit cu tvoja do kraja svog zivota i sve moje je i tvoje, a zapamti ni jedna druga djevojka te ne moze voljeti kao sto te volim ja tvoja zauvjek voljena Ivana!!!!!!!!!!!!!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Zrak života

   (upisano: 22 Sep 08, 18:40) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Branka nije bila moja ljubavnica, nije bila ni moja ljubav, iako muško i žensko, mi smo bili samo drug i drugarica, i moje najbolnije iskustvo. - Hoćeš li da mi budeš drug? - jednostavno me je pitala, a ja sam poput otirača za cipele, nerazmišljajući puno, naravno pristao ili nekritički prihvatio ponudu. Ustvari, nisam znao šta to konkretno znači: biti ženskoj drug, ali bila je cura na mestu, zgodna i stvarno ne znam zašto je onaj njen verenik ... ah, da ... Branka je moja drugarica iz srednje škole koju je ostavio verenik i ona ostade sama. Zašto? To stvarno ne znam i nisam je nikada pitao zašto? Ta dosta joj te njene muke, a video sam da je volela da se druži sa mnom, pa da ne pokvarim prijateljstvo nisam je mnogo ni propitkivao. - Nemoj ni da pomišljaš na "one stvari", to me više ne interesuje. Sve može osim toga - bio je njen komentar jednom prilikom kada sam pokušao da je zagrlim. Branka je inače, posle raskida veridbe, otišla iz sela i došla u grad, našla stan i počela da radi; kosu skratila na jako kratko i nosila je stalno pantalone. Mogla je da popije ... uh, i pušila je da nisam mogao da se merim s njom, ali muškima nije davala da joj prilaze. Šta je to ona našla u meni i ja u njoj, stvarno mi nije jasno - pa, evo, ni danas. Jednom prilikom sam je vodio na pecanje, pa smo morali da delimo ležaj u kampu jer sam imao samo jedno ćebe; i znaš šta mi je rekla: - Okreni mi leđa! I nemoj slučajno da se okreneš poliću te "ladnom vodom. - A zašto ju je ostavio verenik? - Vidiš: nedelju dana pred venčanje verenik joj se javio telefonom i rekao: - Ženim se iduće nedelje. - Pa, znam ludice, i ja se udajem za tebe, šta si pio? - Nisam pio ništa, ali ja se ne ženim za tebe .... - Gospode! - Daaa, daa. - Baš je "nije htelo"! - I nije, da znaš. Videćeš da život baš zna da bude surov i da čoveku priredi golgotu bez nekog vidljivog razloga. Posle svega pitao sam se: koja je svrha našeg druženja kada zbog nje nisam mogao da imam curu. (Neko bi sad rekao: pa kada si video da ne ide zašto nisi odustao? Da osustanem od cure?. A koji bi muškarac uradio tako nešto? I, i čemu služi nada? Uostalom bila mi je jedna od prvih) - Pa, nisi ništa izgubio, ionako nisi imao nekih značajnih uspeha. - Vidi ti njega! Sad ćeš čuti ono glavno! - Pogledaj me... pravo u oči me gledaj... i reci, da li je sa mnom gotovo, samo još ti to nisi rekao? Podigni glavu čoveče, pa tebi pričam - bile su to poslednje Brankine reči, meni izgovorene i njeno pitanje koje je ostalo bez odgovora, koji je znala - ali zašto je morala to mene da pita? Na žalost, taj dan je bio i poslednji dan našeg druženja. A što se tiče odgovora, nije bio dole, ali ja sam poput krivca, gledao samo tamo. Jednostavno nisam imao hrabrosti da je pogledam i prozborim. Kako reći nekom, dragom biću, da je lekarska dijagnoza bila neumoljivo tačna? Pa to ustvari i nije bio moj posao. I zašto mene to pita? Možda sam imao pravo, ali dužnost nisam osećao. Posle tolike njene borbe imao sam osećaj da bih potvrdnim odgovorom presudio, da bih rečju poništio njeno delo i sav zajednički trud. Odgovor koji je tražila od mene ličio mi je na neku odluku ili vrstu predaje. Ne, svako ima pravo da sam izabere, odluči, prihvati ili odbaci. Taj deo odgovornosti: da priznam poraz u njeno ime, nisam nikako želeo i nisam imao smelosti da prihvatim. Suočen, u takvim okolnostima, osećao sam se bedno - najbednije u životu. Eh ... za razliku od mene, ona je imala hrabrosti da se pita i da me pita, a ja sam ostao nem kao riba. Da li je to bilo pitanje njene hrabrosti ili čin mog kukavičluka, ali u svakom slučaju bilo mi je saznanje - kakav sam? Ili možda je ona bila nespremna da se suoči sa neminovnošću i najgorim, pa joj je trebala moja podrška? Da znaš da je, ipak, neka nit cinizma i zavisti bila je u njenom glasu koju do tada nisam primećivao. I tako umesto odgovora i umesto nje, zaplakao sam ja, stegnutih zuba, podižući pogled na gore - da bih izbegao njen. - Šta je, da li su ti jezik iščupali? Tebi je knedla u grlu, a ja treba da umrem. O bože, pa zar i ti? - glas joj je zadrhtao i kriknula je videvši me da plačem! Polako sam spustio pogled i video u uglovima njenih očiju dva kristala. Brada mi je podrhtavala, grlo se još više steglo, htedoh i ja da kriknem, da zaurlam, ali nisam imao snage jer se grlo osušilo kao da sam pojeo šaku zelenih dafina. - Kaži nešto, bilo šta... molim te, ne ćuti više, kada te molim. Neprijatno ti je? - procedila je kroz stisnute zube, mrko me pogledala i naslonila glavu na moje grudi i počela besomučno da me udara pesnicama po ramenima... sve lakše i lakše... a potom me je zagrlila i čvrsto stegla. Zatražila je da je poljubim! Oboje smo nešto nerazumljivo pokušavali jedno drugom da kažemo između dva poljupca, ali dah smrti nije dozvoljavao grlu da se opusti. Plakali smo i ljubili se. Osećao sam da umiremo zajedno. Stezao sam je sve više i više, želeći da je zauvek uvučem u sebe, da je spasem nečim nepoznatim, nadljudskim. Ali, na žalost spasa nije bilo. Branka se odjednom odvojila od mene držeći me obema rukama za ramena. Nakrivljene glave i otvorenih usana, lica razmazanog od suza i šminke, i posmatrala me. Gledao sam je netremice i na tren mi se učinilo da je htela da se nasmeje. U očima više nije bilo suza; pogled joj je bio pun odlučnosti koji mislim da nikada neću zaboraviti. Sklonila je rukom kosu s lica, prišla mi je i vrhom jezika pokupila suzu koja mi se slivala niz obraz. Za korak se udaljila nameštajući bluzu, a ja, pružih ruku prema njoj, hoteći nešto da joj kažem, ali se već okrenula - i zauvek otišla. Ne znam koliko sam dugo stajao, jer je već uveliko odmakla i nestala iza sledećeg ugla, a meni je u glavi odzvanjalo: "Neprijatno ti je što ću ja umreti ili što ćeš ti živeti...?" Nepomičan, na mestu rastanka, odjednom osetih žal za propuštenim. Šta je mislila tim pitanjem da postigne kada je otišla s pogledom odlučnosti? Neka poruka, bes, inat, zavist? Ne! Nekako osećam da nije bilo ni zbog nje, niti zbog mene. Ali šta? Zašto me je ostavila da se mučim? Na telefonske pozive danima nije odgovarala. Od njene majke sam saznao da se zatvorila u svoju sobu i da nikoga ne pušta unutra, osim majku koja joj je svako jutro donosila samo čašu vode. A kako svaki život počinje krikom, tako je i jednog prohladnog jesenjeg sumornog dana u oktobru počela njena borba, za neki novi život; za spas, za pokušaj da se pobede sile jače od čoveka, za život u životu omeđen brigom za zdravlje koje je već duže vreme bilo vidno narušeno. Delimo se očigledno na one koji su spremni da se suoče i oni koji beže; oni koji su spremni da se bore svesni večite neizvesnosti i na one, malodušne, koji se unapred predaju - jer, po njima, ionako ništa ne funkcioniše. Da, delimo se na one koji žele i one koji sve negiraju, ali i one sa večnim hamletovskim pitanjem, svesno i nesvesno, koji se večno preispituju. A Branka je uvek bila na strani optimizma. Kada su lekari Branki prvi put potvrdili verovatnost njenih sumnji i kada mi ih je saopštila, počela je naša zajednička besomumučna trka sa vremenom, borba sa nevidljivim neprijateljem, koga niko do sada nije pobedio. Često sam znao da kažem da kraj nastupa saglasno silama izvan naših moći, ali od kada sam upoznao Branku mnoge moje prihvaćene filozofske krilatice sam polako odbacivao i shvatao njihov besmisao u svetu fizičkog. Savet ili krilatica ima eventualni smisao u vremenu prtedhodnom, pre događaja, mada ni to pravilo ne važi puno. Kada nastupi ili se iskristalizuje činjenica, retko ko ima smislen odgovor, koji se uglavnom nalazi u prošlosti, u uzroku, u našim propuštanjima ili činjenjima. Ali Branka nije filozofirala, kao ni onog trenutka kada je donosila odluku da se povuče. U trenu, kada čovek pada na dno, nema vremena za tako nešto. Mislim da se čoveku, jednostavno, "javi", dođe do saznanja i spoznaje. Svaka dalja priča je suvišna - kada primi poruku. Znate, neko se rađa očigledno sa više, a neko sa manje energije, volje, želje, mogućnosti. Upravo ta poslednja - nemogućnost - nju Branka nije priznavala. Smatrala je da čovek može sve, ukoliko želi, ukoliko uspe sam sebe da podstakne. - Nema dangube, život je borba, brajko moj, poraz ne postoji, uvek moraš ići napred i ispred, pobednički. Šta očekuješ da će ti iko išta učiniti jer ti to želiš? Samo ti čekaj. Daj, ne budi dete, čoveče, odrasti već jednom. Taj tvoj večiti idealizam odvešće te u nepovrat. Druže moj, uvek postoji izlaz jer uvek postoji dva puta, levo ili desno, napred ili nazad, gore ili dole. Uvek postoji hoću ili neću. Pa pobogu, nemoj mi reći da nećeš? Hajdemo! Razoružavala me je svaki put, pa sam se često pitao koliko imaju smisla zablude, u odnosu na osvešćivanja? Zar čovek nema pravo da živi tamo i tako, onako kako mu najviše odgovara, gde se najlepše oseća, pa makar to bio i svet iluzija? Zar nas Bog sve manje više ne trpi takve? Čemu onda napor, patnja? Zar nije isto stići do cilja prečicom? Zar ne stignemo do istog kojigod put izabrali? Što sam više, u životu, tražio osobe istomišljenike, težio onima koji su mi povlađivali, slagali se, sve više sam uviđao da sam samo nepovratno gubio vreme, ne postigavši ništa. To sam sve više uviđao, ali se tom svom porivu nisam nikako mogao otrgnuti. Branka je u tom smislu, bila moje ogledalo i prekretnica. Mnogima su lica uglavnom zabrinuta, ali ipak svi živimo zadovoljni onim što imamo, čuvajući to što imamo, propuštajući da učinimo korak više, da stvorimo nešto trajnije i vrednije, da bi se osećali ispunjenijim - ili se zadovoljavamo postignutim. Neki ipak imaju više, a neki manje. Neki mogu, a neki ne mogu. Sve to mi vidimo, sa svim tim se susrećemo i to manje više ostavlja traga na nas; manje više podstičući svakog. Ali sve svoje probleme i dileme možemo uočiti pošto se iskazuju u odnosima sa drugima. U tim kontaktima mi imamo priliku da prepoznamo nešto vrlo važno. Na žalost, na to vrlo malo obraćamo pažnju jer mnoge važnosti propuštamo, ne razumemo ili nemamo svest o njihovom postojanju. Moj prvi susret sa Brankom je bio stvarno slučajan, mogao je i da se ne dogodi, ili završi jednostavno, ali nije. Celog svog života sam želeo nekog sličnog sebi, ali sam po nepisanom pravilu privlačio svoju suprotnost. Apstrahujući elemente muško-ženskih relacija, pitao sam se čemu služi sve ostalo - jer ona je bila moja sušta suprotnost i žensko! Neko bi rekao - sudbina. Dobro, ako tako nazoveš vraćanje tri koraka unazad, već zatvorena vrata, koja sam ponovo otvorio, jer sam u žurbi zaboravio fasciklu na stolu firme u koju sam ušao samo sa ostavim neki dopis? Zar samo tri koraka i jedan pogled mogu čoveku da kompletno izokrenu život? Trideset godina funkcionišeš po nekoj šemi, tu si gde si, saglasno svemu predhodnom, a onda jedna mala nesmotrenost, žurba ili zaboravnost, i baš u tom trenutku, posle trideset godina, ona da bude baš tu. U istom trenutku ona i ja baš na tom mestu zemljine kugle. Neverovatno! (Neka mi neko dokaže da sam ja bio režiser). Kako je bajka, brzo, potom tekla, tako je dijagnoza da ima rak dojke došla kao grom iz vedra neba. Tu surovu istinu je stoički prihvatila. Nije se mnogo dvoumila. Puna samopouzdanja otišla je na operaciju. - Brzo ću ja. Bolje što pre, pre ćemo i zaboraviti. A kada se vratim, krećemo da tražimo naš zlatni ćup - rekla je, bodreći me. Čekaj, ona ide na operaciju, da bi postala ipak, bogalj. Čoveče! Ljudi! Bože, šta nam to činiš, zar nam nije dovoljno ovozemaljske patnje? Šta još treba čovek da žrtvuje? U ime čega? Da li postoji nešto, neko, trenutak, saznanje, spoznaja, mesto, gde čovek može da kaže - evo to sam čekao, to je moj smisao ovozemaljskog lutanja, traženja, kraj mojih muka? Da li postoji nagrada za sve što čovek prolazi i proživljava? Ali Branka izgleda nije mislila tako. Po povratku kući pokazala mi je delo hirurga uz komentar koji do kraja života neću zaboraviti. - Ovo je žrtva, ovo je nešto što ti nikako da razumeš. Zato, hajde reci mi da me voliš, pokaži rečima razlog onoga što činiš, ono što mi nisi nikada rekao. Pobedi sebe. Žrtvuj ono što sebično čuvaš. Kako misliš da ti bude uzvraćeno? Evo ja te čekam, ti znaš da te čekam, i znam da ćeš doći. Da li je potrebno još nešto? - i ispućila usne. Naravno da sam bio razoružan. - Hajde, da u to ime proslavimo. Nemamo vremena za prošlost. Još mnogo nas očekuje, hoćemo li dozvoliti sebi da nam život protekne tek tako? Proteklo je još dva meseca a Branka je polako počela da se povlači u sebe. Susreti su se proredili. Taj poslednji put je i bilo ono njeno pitanje, na kome je insistirala da dobije odgovor. Osećala je svoj kraj ili je imala svest o tome. O Bože: kako li se oseća takav čovek kada krene da spava, a zna da neće da se probudi? Pa to je strašno. Šta je u glavi čoveka koji zna da je kraj neminovan? Da više nikada neće... Da je tešim? Pa bila je jača od mene, živela je i volela život u svom izvornom, prirodnom obliku. A ja sam samo bio njen pratilac. Senka, željna saznanja. Ja sam hteo da je pitam, a ona je tražila od mene odgovor. Ispod oka, sagnutog pogleda, posmatrao je. Šta je trebalo da kažem u tom trenutku besmisla, svog ništavila, bespomoćnosti i nespremnosti da se suočim sa istinom? Imao sam utisak da je htela da joj upravo to kažem: - Da draga moja, umrećeš! - A ona bi verovatno odgovorila: - Naravno da ću umreti. Sada mi je krivo, što sam propustio ono što je bilo traženo od mene. A ja sam se izgleda bojao da ostanem sam. Moj strah je bio veći; strah onoga koji ostaje od straha onoga koji definitivno prestaje. Kakav smo mi to mentalni sklop? Branka nije mogla ništa drugo ni da odgovori. Ali sam se bojao da upravo ne bude suprotno. Bojao sam se novog ili još jednog razočarenja, bojao sam se da ne budem žrtva još jedne svoje zablude jer u njoj sam video Boga. Pa neka onda i ostane tako, baš onako kako sam je poznavao; nju, koja je okrenula moje shvatanje života za sto osasmdeset stepeni. Ona, koja mi je pokazala put. Jedan čovek koga sam mogao i da ne sretnem. Jedan slučajan susret, koji se pretvorio u trku sa vremenom, u borbu za svaki dan, svaki sat. Na traženje mogućnosti da se izbegne ono najgore, da se produži život. Ali svaki dan joj je donosio sve veću nevolju za nevoljom, sve veću patnju, Sudbina ju je šibala do kostiju. I tako do pre neki dan, imam utisak: kao da je bilo juče, kada joj je majka ušla u sobu poželevši dobro jutro i s pitanjem da li joj još nešto treba osim vode. Odgovorila je da joj ni voda više nije potrebna i zamolila majku da izađe. Majka je uporno insistirala, a Branka je na kraju odgovorila, - Dobro neka bude čaša vode. Čaša vode koju nikada nije popila jer je uz majčin vrisak pala na pod i razbila se. Na majčin poziv, stigao sam vrlo brzo, da je spremimo za večnu postelju. Ona je bila pola čoveka! Gde se deo ostatak? Da li čovek kada umre, sa sobom, sa svojom dušom, nosi i deo tela? Šta je sada realnost, gde je u ovom trenutku naša životna filozofija? Šta u tom trenutku odlaska jednog bića pretstavljamo mi koji smo ostali? Šta znači ovo beživotno telo? Šta znači život? Da li ima ikoga da mi odgovori? Gde je moja devojka Branka? A sada u nekom vremenu bliskom ovom, posetio sam Brankinu majku, i bio u njenoj sobi. Stajao sam u ustajalom vazduhu sobe, memljive atmosfere zemunskog prizemlja koju su remetili jutarnji sunčevi zraci probijajući se u trakama između starovremskih teških zavesa, zaklanjajući, ispucale bele farbe, nekada nečiji kibic-fenster, verovatno ćerke nekog njenog pretka, a potom i brankin. U snopu što svako jutro nagoveštava svima buđenje, budile su se i sunčevom toplotom podstaknute čestice prašine igrajući svoj neki ples. Gledajući ih - kao da videh Branku, i htedoh da ih upitam: - Gospođice zrno prašine, da li ste za jedan ples? Ali nisam. Svetle mnogi putevi kojima hodimo, koje svi imamo, baš poput ovog zraka koji sam posmatrao, ali ih ne razumemo, ne prepoznajemo ili nespremni na njih krećemo - krik životnih sila večito uz nas, baš onako i onda kada se rađamo, pa i kada pred vratima nepoznatog treba da skinemo ovo teško odelo koje nam je Bog skrojio - zrak koji nas vodi da poletimo u susret nečemu novom, ostavljajući za sobom sebe u delima i nedelima, u vremenu proteklom, kao i nepopijenu čašu vode koju nam je neko, s najboljim željama doneo, i kao i život ove stvarnosti koji napuštamo jer nam je izgleda, nekom rukom tajnom, samo poklonjen. - Da, ostavljamo sve, jer sve ostaje - uvek, nekome drugom! Tako mora biti. - Ne slažem se. Ne prihvatam. Zašto je Branka bila kažnjena? Posle tolike muke za mojom drugaricom Brankom ostala je samo jedna čaša, naknadno donešena, njena čaša... i ova priča. Zar to nije budalasto. Čemu bol, patnja, muka .. i to čoveku koji nikome ništa nažao nije učinio? - E moj druže, a koliko tek ima neispričanih priča! - Koliko? - Baš onoliko koliko nas ima!
Lajkuj ovaj stih:
 

Niz reku života

   (upisano: 22 Sep 08, 18:39) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ja, devojka bez buducnosti, koracam usamljena vlaznim ulicama grada... zaboravljena od svih, od ljudi zivotinja, senki, zaboravila me je i kajsija koja mi je odrala kozu na stomaku, dok sam se verala da uzberem plodove. Niko me se ne seca, sada sam samo senka nekadasnje devojke, samo uspomena na njeno postojanje... ti zlobni ljudi, stezali su svojim prljavim rukama moj vrat, zauvek mi zabranili vazduh, vodu, ljubav... i odneli te. Ostala sam sama lezeci na putu zivota, sa zgrcenim rukama misleci da si tu, da te grlim... kisa je neumoljivo padala, moja slepljena kosa padala mi je preko ociju i branila mi da gledam okolo... mozda je to bilo i bolje jer su oko mene igrale senke proslosti, povampirena secanja na tebe... kapi su se mesale sa slanim potocima na mom licu, a grmljavina je zagusila ocajnicki krik... Ne odlazi molim te! Niko nije ni primetio moj bol, kao slucajno su ubadali iglama u ranu, smejali se i tapsali me po ramenu... bez obzira na aveti oko mene nastavljam kroz zivot uporna i gorda nece moju ljubav ubiti tudja zloba... suvise verujem tebi i nasim srcima, poznajem tvoj miris u snu grlim jastuke i sapucem ti... ne dam nikom nase beskrajne noci, miris naseg grada i nase poljupce na betonskoj kocki... Najdrazi, diraju u moje srce kao da ono pripada njima zlurado se smeju mojoj samoci i precutnom vapaju, sta ih se tice moj bol?... ne delim ga ni sa kim, pripada smo meni i ja ga cutke cuvam... preko dana se sakrije u neki usamljeni kutak duse, a nocu se pojavljuje iznova jer zna da sm tada nemocna... Prekrivam se sustavom senkom letnjih dana koje smo zajedno proveli, ali bol ostaje uporan sve do jutra i odlazi sa prvim zracima sunca sa obecanjem da ce se vratiti... umorne crvene oci sklapam na trenutak i odlazim iz sobe koja je kao - GROB USPOMENA - U tom tudjem gradu nece biti nasih ulica, taj park nece biti nas, taj vetar sto ti se bude uvlacio u kosulju ce ustvari biti moj uzdah, ali procice sve to... Ne brini najdrazi, imaces kome da se vratis, tvoja ludica te ceka... necu odustati, nece me pobediti... niko nije jaci od moje ljubavi... Znaj!!!!
Lajkuj ovaj stih:
 

Fedra, priznaću ti sada sve

   (upisano: 22 Sep 08, 18:39) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Negde pred kraj radnog vremena, dok je obilazio i isključivao terminale, usred razmišlanja o dogovorenom večerašnjem izlasku sa kumovima, letargičnu tišinu prekide prodaran zvuk telefona. Pustio ga je da nekoliko puta dobro odzvoni, duboko u mislima već sedeći u «Dva jelena» ili «Tri šešira» i podigao slušalicu, i sa onim dosadnim činovničkim, kratkim «Da, molim...?» začuo, kao iz ogromne daljine, negde sa sa neke druge planete: «Šta je bilo novobeograđanine, ne javljaš se, još uvek ne voliš telefone?» Njen baršunast, mek, mazan i otegnut glas ukopao ga je u mestu. Odjeknuo mu je istovremeno u ušima u glavi, i kao čeličnom šakom, stežući srce, izazvao strahovit bol u grudima, slabost, klonuće... Činilo mu se da će se srušiti; dokopao se ivice stola i oslonivši se čvrsto, sabirajući se panično, duboko udahnuo nedostajući vazduh i nekako primirenim i tobože bezbrižnim glasom jedva provukao: «Fedra! Otkud to zadovoljstvo, otkud ta čast? I odakle to, života ti, zoveš? Iz Austrije? Mađarske...» «Ne, upravo iz govornice, s druge strane bulevara i gledam na tvoju firmu... Ako ti nije problem, da svratim na kratko?» «Pobogu, pa biće mi drago... Svrati! Sama si?» «Sama sam. Tu sam za kojih dvadesetak minuta, samo još nešto da kupim u ovoj vašoj prodavnici obuće... biću u tvom holu!» «Čekam te, požuri!» rekao je i tek iz trećeg ili četvrtog pokušaja pogodio slušalicom pravo mesto na telefonskom aparatu. Jedan telefonski poziv, u samo nekoliko sekundi, raspršio je stvarni svet oko njega, i ma koliko da se otimao i pribirao, gurao ga je sve dublje i dublje u prošlost, razdirući mu grudi, čupajući srce. U trenutku je shvatio da mu se košulja zalepila za telo, da mu se ruke tresu i znoje, da mu ponestaje vazduha. Ustao je, doteturao se do lavaboa i pustio mlaz hladne vode da mu curi niz lice, niz ruke... Samo jedan, ali njen telefonski poziv, i rana se otvorila, a uspomene pokuljale... Petnaest godina je prošlo kako ju je poslednji put video na stepeništu zgrade opštine, sa velikim buketom cveća u rukama, onako vitku, crvenokosu i plavooku, prelepu devojku, dosta odvojenu od gomile rođaka, prijatelja i drugih svatova – na svom venčanju. Petnaest dugih godina njegovog života i braka nije postojala gotovo nijedna druga njena slika do ta; petnaest godina jednog običnog, mirnog, nekad srećnog, ponekad monotonog života i braka, sa svim svojim usponim i padovima, sa sinom prvencem, rođendanima, obdaništima, školom... Negde duboko u sebi, svih tih godina tajio je jednu veliku tugu. Tajio je nju – svoju plavooku devojku – Fedru, koju je nekad voleo više od ičeg na svetu, u čijem zagrljaju je bezbroj puta spavao gotovo dečačkim snom; gušio u sebi sva moguća osećanja gađenja i prezira prema samom sebi, prema čitavom svom biću. Samo jedan jedini, ali neoprezan «izlet» iz veze duge četiri godine, srušio je svu njegovu i njenu višegodišnju sreću, gotovo materijalizovanu, besprekornu, čistu ljubav i njega doveo, sa slatkom i umiljatom crnookom trudnicom, pred matičara. Mučilo ga je i to, što Fedra i on nikada nisu seli da otvoreno o tome razgovaraju, da eventualno prebrode ovu «nevolju», da spasu svoju potajno planiranu budućnost. On je znao za njen kategorički stav da «jednom prevarena, zauvek prevarena» pa iz tog razloga, kada je došao kod nje u stan da pokupi svoje stvari, samo su sedeli nemo se gledajući, držali se za ruke znajući da se zauvek rastaju i oboje – plakali. U njenim suznim, nebeskoplavim očima, video je senku sivih oblaka; gledala ga je ćuteći, ali je njen pogled prolazio kroz njega i nestajao negde u daljini, u sivilu, ništavilu. Takav pogled je imala onih dana, iste godine, kada joj je umrla majka. Te večeri, iz tog pogleda, bilo mu je jasno sve... Iz dubokog razmišljanja trgao se i skočio kao oparen: «Zakasniću, čeka me u holu!» Bacio je jaknu preko ramena, provukao ruku kroz kosu i pogledao se još jednom u prolazu u ogledalo. Počinjao je da liči na sebe; sada, kad je već prošlo toliko godina, sada će najzad moći da joj ispriča sve! Da joj prizna sve svoje tuge, da joj kaže kako se potajno raspitivao o njoj već nedelju dana nakon svog iznenadnog venčanja, da joj kaže da je o njoj znao gotovo ili skoro sve. Da je otputovala u drugi grad, u drugu državu, da se udala naprečac, da zna za njeno dvoje dece... Da je ćerki dala isto ono ime koje su oni, pre petnaest godina, maštajući, namenili svojoj ćerki. Trčao je uz stepenice ka holu i sa svakim korakom bliže, bivao sve samouvereniji: «Sada ću ti reći, Fedra, da nije trebalo nikada ni da se rastajemo, sada ću ti reći sve!» Istrčao je u hol vidno zadihan u momentu kada se približavala kožnoj garnituri za sedenje, onako visoka, vitka i crvenokosa, onako elegantna i nonšalantna istovremeno, zabacujući rukom, na samo njoj karakterističani način, jedan nestašni pramen kose. Bila je ista, nepromenjena, netaknuta i neokrznuta vremenom, njegova Fedra. Prišao joj je, dotakao joj obe ruke i zaustio da joj kaže jedno obično «Ćao!» Ali iz grla nije izašao nikakav glas, nije odjeknula nijedna reč. I što se više napinjao da progovori, neka nevidljiva, ali nesavladiva sila postajala je sve jača; reči nisu mogle ni unutra ni napolje, borio se svim svojim bićem, a u ušima je samo odzvanjalo bolno i ranjeno srce. Poljubila ga je nežno, meko, ali kratko, kao kradom. Mirisala je na istu onu mladost i iste one lipe mlade, novobeogradske. Sedeli su u holu držeći se za ruke, oboje jednako nemoćni da izuste makar jednu jedinu reč. Onda je Fedra izvukla jednu svoju ruku, podigla pramen svoje nestašne kose, pokušala bezuspešno da nešto kaže, a potom ga pogledala onim istim svojim krupnim plavim očima iz kojih krenuše prve suze... Gledao je kako se nebesko plavetnilo pretvara u sivo i u dubokoj tišini, dugo ćuteći nastavili su svoj nemušti, nikad započeti razgovor.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ženska posla

   (upisano: 22 Sep 08, 18:38) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Inače, ja ženske srećem svuda, moglo bi se reći: bilo gde. Hteo sam da kažem da tu uglavnom nema pravila, ali ima jedno, a to je da mi se nikada ne ponovi situacija na isti način, na isto ili slično mesto. I sad, ako je to tako ostaje mi da se zapitam čemu služi iskustvo kada dođeš u neku približnu situaciju, (koja se neće ponoviti). Pitam se, shodno svemu predhodnom: čemu služe iskustva ili: na šta čovek da obrati pažnju da ne bi ponavljao greške? Sve to se pitam jer počinjem da prepoznajem neke svoje "greškice" koje mi se ponavljaju... Pa, opet sam imao jedan promašaj. Evo, neću da pravim veliki uvod jer znam da se "otkačim" pa mi se može desiti da zaboravim i da ne kažem ono najvažnije, (što inače nije redak slučaj). Vidi, ovako nešto samo meni može da se desi, a kada se meni nešto dogodi - onda je to udes! Inače, sve je počelo jedno prepodne, prijatnim susretom kod Đerma uz razmenu telefona i dogovor da je nazovem oko 20:00. Kada malo dublje razmislim sve se ustvari završilo pre nego što je i počelo, tj onog trenutka kada sam rešio da ne odem na Drugarsko veče nego da posetim dugogodišnju prijateljicu, tada nepoznatu, a danas estradnu umetnicu, (meni se uvek takve stvari dešavaju, uvek napravim pogrešan izbor). Nerazmišljajući, unapred sam prihvatio poziv još kad sam je ugledao kako šeta drugom stranom Bulevara. Šta je tu slutilo na loše? - Halo, dobar dan, Svetlanu molim! - ("pun sebe"). - Evo, sačekajte. Čuh došaptavanje, kao: ko to "nju" traži? I čujem iz daljine cimerku kako kaže: da je neki "dubok muški" - mora da je Laki! Vidi, vidi, znači da joj je pričala o meni, a kada žena priča o nekom muškarcu, moraš priznati, da to nije bez razloga. Stvarno ne bih hteo da zvučim neskromno, ali moram da ti opišem sebe jer kako bi inače mogao da pratiš nastavak. Kao što vidiš, tema sam! Hm! - Ćao Laki dušo... dobro sam ... da ... ne, nisu mi bili gosti, bili su sprečeni demonstracijama... i pričice od nemila do nedraga, i kako dovršava neku knjigu, pa baš je vreme bez veze, i ovo i ono - i već dobrih 15 minuta se "čepi". Čoveče! Ma šta se raspričala, pa videli smo se prepodne i sve sam to već čuo, a nikako da me pita u vezi mog dolaska. Već je bila iscrpela sve telefonske teme i da sam rekao: doviđenja - tako bi se i završilo (to sam ipak trebao i da uradim). U trenutku pomislih da nije zaboravna, ali u tom trenu konačno dobivši reč, poput krivca, tiho rekoh: ... ustvari, hajde da ti prvo nešto objasnim. Ja znam za lepe reči finog vaspitanja, poput: izivinite, oprostite, molim vas, da li biste bili ljubazni itd, ali kada nešto želim ja retko kada pitam za dozvolu. Znaš, u vojsci sam naučio da ukoliko pitam dal" nešto može, uvek bih dobio negativan odogovor, jer je u vojsci naznačeno pitanje odlučivanja i ukoliko to nije naređenje i nije "u dnevnoj zapovesti" otkačićete, jer niko ne voli da preuzima odgovornost. U civilnom životu ti je slično - uvek nađu brdo nebuloznih razloga pa na kraju ostane samo konstatacija: koji te vrag ter"o da išta pitaš? Zato ja ne pitam, već kažem: hoću to i to, (zato obično i dobijem - pa se posle i kajem.) Zbog svega, rekoh Svetlani, - Dolazim za sat vremena? (Od grimase koju sam napravio i Drakula bi se zgrozio - ispoljavanje straha na licu zbog mogućnosti da budem odbijen.) - Važi ! - Reče k"o iz topa. (To sestro! To kada vidim da se neko folira i femka uvek me podseti na moju sešu, jer te scene je trenirala svakodnevno, šta im je radila - eh, ženska posla!) U taku sam izveo prekoredno kupanje i brijanje, "Farenhajt" i prateće aktivnosti... Evo me već na Karaburmi, zgrada prekoputa Robne kuće, sprat treći, broj trinaest, nešto me štrecnu, pred vratima čujem šuštanje vode iz kupatila, obuze me neka toplina (uuuuh!), pa zazvonih još jednom. - Cveće cveću, - i ostale ljigavštine, kako to ja već znam, i kakvog me je Bog stvorio, (a ni ti nisi bolji.) - Jao, Laki nisi trebao ... i Hulija, baš si srce! (Ma šta nisam trebao, a možda je žena u pravu. Ali važno je da sam prešao prag, a Venera i Mars će već sve ostalo.) - I-juuu, pa i čokoladne bombonice - svaka ti čast! Cveće je prekrasno, pomozi mi da ga stavimo u vaznu. Lolo, stvarno si me prijatno iznenadio! Inače ja znam da preterujem sa tim poklonima pažnje, ali to je moj stil i to je jače od mene, to zbuni svaku, znaš - to mi je adut! Posmatram buket stvarno je k"o božićna jelka, skoro mi je zaklonio glavu, baš sam kreten. No, držim, (kreten) i dalje onu buketčinu k"o idiot i kurvinski joj se približih da proverim njen parfem. Ali taj gest samo pogorša ionako napetu situaciju, jer onako poluočešljana i bludnim pogledom "na pola", stomak mi okrete za 360, (ne osetih parfem ili sam to već totalno "puk"o" na startu.) - Gde ti je cimerka? - Radi treću. - A ja s anđelima. - Vino ili domaća? - prekide me u štimovanju instrumenata. - Okretna! - Odgovorih, spreman na sve što god da je ponudila, (mislio sam baš na sve, a ti ne bi?). - Uskoro će i kafica, posluži se krekerima i maslinkama. - Gde si ih kupila, lepi su ? - O tome ćemo kasnije, - reče uz osmeh, polu-okrenuta meni, i ode do kuhinje, pa i ja za njom, mislim, pogledom za njom, dok je ona zanosno njišući kukovima... čoveče! Al će biti veselo! I-haaa! A ja, već k"o vulkan pred erupcijom. (Sve po planu!) Sedimo udobno zavaljeni u foteljama i pričamo. Ona krsti nogama k"o roda, a ja očima. Da, sećam se da je načinjala i temu vere i da misli da bi trebalo da se krsti u crkvi. Bio sam spreman da joj predložim kumstvo ... ma sve, ali nije bilo šanse da dođem do reči. Ustvari, kako je vreme surovo odmicalo na sve sam apriori bio spreman. Ali, avaj! Nekontrolisano trpam one krekere i blenem u nju ... ona sipa li sipa; pa drugu pa treću, pa prestadoh da brojim - pa da je ne odbijem, da je ne uvredim i naljutim, a ona sa onom pričom od 20:00 , a i od prepodne, (jao, nemoj opet - molim te! ) Ne sećam se da li mi je dala priliku da bilo šta kažem, uglavnom pauza nastade dok je bila u toaletu. Iskoristih priliku da se priberem i smislim novu taktiku, vidim da ću ja "žedan preko vode". Avaj, još sa praga nastavi da “melje”, a ja povijenog repa, da mrdam glavom, - Da ... da ... da ... Da l" od domaće ili od mrdanja glavom nastade kompletna konfuzija, pa odoh i ja do toaleta? Sa afirmacijama sam morao da nastavim i iza vrata. - Ljudi! Pa ona je mrak! Reših da prekinem ovu lakrdiju, ma idem kući da se k"o čovek naspavam, smisliću ja već nešto - ni prvi, a nedajbože nit zadnji put. - Već je 23:00, da te više ne zadržavam - rekoh. - Nemoj, baš nam je super, ostani još malo, (vidim da joj je super, a ja?) - Uskoro će početi policijski čas - rekoh rezignirano. To ju je nasmejalo do suza pa iskoristih da joj se primaknem, ali se sve završilo na tom, i njenom da ostanem samo da popušimo još po jednu uz nalivanje još jedne za koju ne znam ni da li sam dovršio. Sledećeg dana oko 01:30, već sav ispušen ko cigara, u bunilu i upalom vratnih mišića i s" pitanjem šta mi je sve ovo trebalo, između dva: "da-da", čuh je u magnovenju kako kaže da sve to treba rasturiti i ugasiti. Impulsno, gestom ranjene zveri, pogledah u sijalicu i rekoh: - Ceco, a da mi malo utulimo svetlo u sobi? (Uz poznat, upitno - optimistički, pokret obrvama!) Uh! ... Isprovociranu kanonadu nemam snage da opišem ... možda nekom drugom prilikom, ljudi: sramota me je. Ne znam šta je tu bilo loše. Evo i vi kažite ... ...Sutradan sam se probudio sa jakom glavoboljom, a i s" pitanjem šta sam ja Bogu zgrešio i gde sam pogrešio? Ne znam! Umesto da ugasimo svetlo, možda sam trebao da kažem: da ja ugasim, jer sam je možda uvredio što, pobogu, teram damu da ustaje - stvarno sam ponekad neotesan. A ...da nije ? ... Ma, ne znam! Hej! Znam ! Da se ona možda nije bojala mraka? Nije ...? ...! Čekajte ...a zašto me je uopšte i pozvala? Ha? - Ceco, a zašto si ti mene uopšte i pozvala?
Lajkuj ovaj stih:
 

Oprostajno pismo

   (upisano: 22 Sep 08, 18:37) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Eto tako. Malo po malo, terajuci subote i nedelje da rastegnu i prekriju sivilo ponedeljaka i utoraka, sredama uzivajuci u slatkoj jezi koja najavljuje kraj nedelje, cetvrcima vec u petkovima,a petkovima pomno procavajuci mape snova, kojima smo lutali, dodjosmo dovde. Sta sada reci. Mnogo mi stvari pada na pamet, suvise mnogo za jedno pismo. Da, voleo bih da mogu da ti kazem, recimo, kao Dobrisa Cesaric ".. Mozda ces se jednom uvece pojavit Preksrasna u plavom, Ne slutec da si svoju svjetlost lila mojom davnom javom, I ja koji pisem srcem punim tebe ove cudne rime..." Da, mogao bih ti napisati svasta. Da, mogao bih ti pisati pisma, pesme, voleo bih da stavis glavu u moje krilo jednog kisnog dana, da zatvoris oci i da ti citam neke lepe pesme, stvarajuci simbole koje cemo samo mi razumeti i celu njihovu lepotu halapljivo i sebicno iskoristiti za kicenje tog trenutka. I onda pritisnuti dugme na satu vremena i zaustaviti ga zauvek. Pa opet ne bi to bilo dosta, sve sto bih ti rekao bilo bi samo pusti odblesak vatra koje plamte u meni. Dopisivanje sa tobom, svih ovih godina mi je jako prijalo, srecan sam sto sam nasao nekoga sa kim sam mogao da delim taj izvor u meni, sto sam jos neke usne mogao da napojim, sto sam cuo eho u ovom svetu. Zaista, cudno je to kako smo slicni u nekim stvarima, sada je mozda pravi trenutak da ti kazem, zaista ne stroh nekoga ko mi je vise slican iznutra, ko je tako delio predele sna sa mnom. Pa ipak, za kraj, ne znam sta da ti kazem. I, mozda je bolje tako. neke stvari moraju biti niezrecene, neke staze moraju voditi u maglu, jer, kako Luis Kerol rece, ..." Lovicemo ih naprscima, viljuskama i nadom..." (ovo je iz jedne moje omiljene price, koja mi mnogo znaci) Za kraj ti poklanjam (kako prigodno), pesmu koju ne nzam kako se zove, Jesenjinova je, sa njim sam poceo da se druzim od skora, od skora mi vise prija ruska pusta stepa i divlja priroda od mirisa Sene i fransuckih bordo misli. Odavno je zapisano da trideseta vec znaci kako si bogalj tu i tamo dok zivot vise te privlaci. Draga, skoro ce trideseta, a zemlju sve vise volim. I zato mi u srcu cveta ruzicast plamen ko da gorim. Ako se gori - gori do kraja. Nisam uzalud u lipar sveti bacio alku s papagaja, znak kako cemo sagoreti. Ciganka mi taj prsten dade. I za tebe ga skinuh sa ruke. I sad u strahu i bez nade slusam ja vergla tuzne zvuke. U teskoj glavi sve se muti. U srcu magla, led, i s tugom mozda cu od nekog cuti da si ga dala uz smeh drugom. Ljubeci te sve do dana, raspitivace se on ocajno kako si navela sarlatana da tako peva osecajno. Pa ipak minuce i ta rana. Al kraj zivota nije mio. Prvi put je huligana papagaj proklet prevario. Eto tako. Puno ljubavi i mirnog srca ti zelim. Eto.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kvanto kosta sinjorina

   (upisano: 22 Sep 08, 18:36) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Vec treci put u poslednjih sat vremena visok i lijep mladic je prolazio istom ulicom naizgled razgledajuci bljestave izloge a samo je povremeno, djecacki kratko bacao pogled na djevojku koja je stajala na uglu sa jos dvije zene srednjih godina, hvatajuci tim ocima boje mora svaki njegov pogled upucen njoj. Znao je da je prostitutka ali je to u njemu jos vise palilo vatru njihovog prvog pogleda koji mu je gotovo ukopao korak i zaustavio ga u lezernoj vecernjoj setnji lionskim ulicama. Nije govorio nijedan jezik osim svog, maternjeg ali ga je velika zelja za avanturom i putovanjima odvela u taj grad koji ce neizbrisivo ostati u njegovim sjecanjima. Prilazio je polako, samo na izgled sigurno pogledom sa kojim vise nije imao kud osim u dubine njenih ociju. Cuo je sebe kako izgovara to univerzalno "kvanto kosta sinjorina"? Par sekundi koje su mu izgledale kao citava vjecnost a onda, caroban osmjeh, lagano gasenje cigarete cizmicom sa visokom potpeticom, novac i odvela ga je u njene odaje. Dala mu je svoje vrele poljubce sa ukusom suza, gotovo ocajnicke zagrljaje i toplinu zene kakvu vise nikada nije osjetio a toliko puta poslije toga je trazio. Nosila je crvenu majicu a on je tog dana napunio sedamnaest godina i bilo mu je prvi put. Otisao je iz tog grada noseci u grudima bol a u ruci je cvrsto stiskao 300ff koje je krisom vratila u dzep njegove jakne djevojka kojoj nikada nije saznao ime. I putovao je poslije toga mnogo, obisao mnoge gradove i zemlje i svuda je sa sobom nosio kozni povez oko vrata sa cudnim privjeskom u kome je krio svoju najvecu tajnu, zguzvani novac koji nikada nije potrosio. A bio je i gladan i spavao po varsavskim parkovima, na jednom minhenskom parkingu za novac se tukao sa drvosjecom iz Bosne koji mu je polomio rebra. Nije ga potrosio ni u Pesti kada ga je za kockarskim stolom prodao broj, njegov sedamnaest crno i vracao se stopom u svoju zemlju. Nikada ga ne bi potrosio. Njegovi malobrojni prijatelji bi ga cudno gledali kada bi ga ponekad sreli u Zmaj Jovinoj ili Dunavskoj sa jednom plavokosom Tanjom iz Novosibirska. U doba najvece inflacije placao je 200DM samo da bi se druzio sa njom. Kupovao joj je cvjece vodio u pozoriste, bioskop, poslasticarnice... Setali su kejom do zore tog dana kada je krisom u njen dzep stavio svoj privjezak poljubio je i zauvjek otisao od nje.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ja sam bila tu

   (upisano: 22 Sep 08, 18:35) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ne sjećam se da sam ikad ikoga ili išta više željela nego tebe i tvoju sreću.Teško je biti svoj kad dio tebe pripada nekom drugom, kad tog drugog djela nema. Ne znam šta sam očekivala od tebe, kad sam znala kakav si. Nije mi jasno kako si me poslje svega mogao pogledati u oči i vratiti se. A tek nisam jasna sama sebi kako sam ti sve to dozvolila i pretrpjela. Zato me sada svaka rječ ubija, svaka rječ boli. Suze kad se jave znaju put, nijedna ne ostaje u oku. Zbog tebe sam zaboravila sve, mladost i svo svoje vrjeme dala i posvjetila samo tebi, jer moja je greška kad volim dajem sve i ono što nemam,što nije moje. Teško je kad posle svog tog vremena otkrijem koliko ti značim, teško je kad neke stvari saznaš kad im nije čas. Teško je otići od tebe a još teže ostati. Ja sam ona što te moli za ljubav, ona što je bila tu kad si je najviše povredijo, ranio; zar ti to ništa nije značilo? Ja to sve ne zaboravljam, sve nosim u sebi. Ja sam bila tu, da tu sam bila i ostala, znaš da sam bila pored tebe kad nijedna druga ne bi!
Lajkuj ovaj stih:
 

Priča bez kraja

   (upisano: 22 Sep 08, 18:35) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Posle 11 godina po prvi put se nađoh u Beogradu. Ovo više nije ista zemlja koju sam ostavio. Osećam se kao stranac među ljudima koji pričaju moj jezik. Prijatelji su me vodili po splavovima, kafićima, restoranima i stalno sam se pitao jeli to stvarnost. Drago mi je bilo da ponovo vidim rodbinu i prijatelje. Šale su mi bile strane, a priče o poznatim ličnostima i politici još dalje. Prilagođavao sam se novoj kulturi. Nešto je nedostajalo. Šupljina koju sam osećao i nerazumevanje za ovaj narod me je potiskivalo. Skoro sam želeo da pobegnem. Da iskočim iz svog zamka koji je bio ni na nebu ni na zemlji. Tada me je prihvatio anđeo i poveo u visine... neslućene. Sve se oko mene vrtelo. Pokušavao sam ponovo da zgrabim delove duše koji su bili nadohvat ali su se vrteli neverovatnom brzinom. Zaljubio sam se. Praznina se popunjavala nečim što ranije nikada nisam osećao. Čas je bilo talasa, poneki maestral, a oluje i bure su bile najčešće. Prijatelji su me podsmešljivo gledali i pitali me "Pa kako, bre, se zaljubi u 33 ??" Rekla mi je polako. Videćemo, samo polako. Ja sam željan tog osećaja želeo sve odmah. Sada. Juče. Žurio sam je. Pritiskao, kao da će kraj sveta doći sutra. Polako je popuštala i bili smo zajedno. Neprestano... zajedno. Želeo sam je samo za sebe. Ukrao sam je od njenih prijatelja, od familije od same sebe. Sebicno sam joj govorio o svojim emocijama, a nisam pratio njene. Bilo nam je... bilo nam je... prošlo vreme... ali bilo nam je najbolje. Bili smo najmoćniji na svetu. Satima smo vodili ljubav, kuvali ručak jedno drugome, išli u bioskope, na večere, pratili sport zajedno. Naš boravak na moru nikada neću zaboraviti. Još samo jednom kada bih mogao da je prigrlim uz sebe i osetim treptaj naših tela. Sećam se svakog mladeža na njenom telu. Mirisa kose, daha, želje i ljubavi. Punih usana i trepavica koje su mi oduzimala kolena. Voleo sam je i pre nego sto sam je upoznao i plašio se da je nikada ne izgubim. Pritisak koji sam na nju postavio je polako prelazio na mene. Posvađali smo se i svašta sam joj rekao. Ponizio je kao najgoreg neprijatelja. Uništio njenu dušu jer nisam imao svoju. Otišao sam. Ostavio je nasred puta i rekao nikada više. Kada se bura u meni stišala i maestrali počeli ponovo da vladaju video sam je kako uspravne glave plovi sigurno i smelo svojoj budućnosti. Počeo sam da se davim u svojoj sujeti i kao pred umiranje slike sa njenim likom su izlazile na moje oči. Muški ego se povlačio i shvatao sam da je još uvek volim. Da, u stvari, nikada nisam ni prestajao. Kasno. Znam da me možda još uvek voli i ona zna da ja nju volim, ali bol koji sam joj naneo se ne može dva puta preživeti. Srećan sam jer znam da sam sposoban da volim. Srećan sam jer sam i ja jednom u životu voleo. Umirem jer sam sve to izgubio. Oprostila mi je za bol. Izgubljen, ponovo u vrtlogu osećaja, pokušavam da stanem na zemlju ali me vetar nosi sve više. Više nema anđela da me spase.
Lajkuj ovaj stih:
 

Tvoje oči

   (upisano: 22 Sep 08, 18:34) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sedeci u mojoj sobi, gledam pomalo u prazno, pokusavajuci da uhvatim misli koje se roje po mojoj glavi, zaostale od sna, uplasene od jave. Raj Kuder prebira po gitari u cosku, slikajuci zvukom jahace na duge staze... Dan mi pocinje sa "dobro jutro..." Zavrsava sa "laku noc..." Izmedju, hiljade svakodnevnih sitnih kamencica u mozaiku dana. I... Kada uvece pogledam mozaik dana, kada vidim sliku koju sam svojim cinjenjem, necinjenjem, mislima, nadama, bojaznima napravio, vidim... Mozaik ima tvoje oci. U sitnim kamencicima crnog asfalta se javlja odsjaj tvojih naocara. U zutim zracima sunca bljesak tvoje kose, u oblacima iznad grada vidim boju tvojih ociju koje ne znam. Sanjam ponekad kako te dodirujem. Kako jagodicama prelazim po tvojim usnama, nabubrelim i otvorenim, spremnim za poljubac. Zatvaram ti oci. Ljubim te U jedno oko. U drugo. Usnama klizim tvojim obrazom. Dolazim do tvojih usta. Spustam poljubac u ugao tvojih usta, na onaj deo koji se smesi, lagan, lagan, da samo osetis moj dah, Jezikom polako opipavam tvoju donju usnu. Polako polako, lezem pored tebe, okrecem te prema meni, Lica su nam jako blizu. Disem tvoj dah... Osecam kako ti srce lupa. I onda. Otvaras oci. I ja se gubim u njima.
Lajkuj ovaj stih:
 

Nemoguća ljubavna misija...

   (upisano: 22 Sep 08, 18:34) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Jos jedan dosadan dan... Osecam potrebu da odem u neki novi grad,na neko novo mesto. Imam zelju da najzad upoznam tu pravu ljubav o kojoj sam celoga zivota mastala, a koja je bila daleko od mene. Odlazim prvim vozom 300 km dalje od mog grada.Noc pada, a u meni se budi neki cudan osecaj da je dosao taj dan, dan kada se moj zivot pretvara u raj. Stizem na kraj puta gde za mene pocinje novi zivot. Ulazim u lokalni klub, dim cigareta i tiha muzika stvaraju osecaj sigurnosti. I dok ispijam casu crnog vina,prelazim pogledom po lokalu. Nista interesantno! Vreme prolazi a u meni se gubi nada da ce se desiti nesto ocekivano. Spustam novac na sto, podizem pogled i u tom trenutku gubim dah! Pitam se, da li ja to haluciniram ili se ispred mene nalazi muskarac onakav kakvog sam zamisljala celoga zivota! Posmatra me neko vreme, zatim prilazi. Ne, to nije prividjenje,on prilazi mom stolu i obraca mi se tihim glasom:"Zasto tako divna dama nema pratnju"? Pocinjem da gubim svest,ali se budim i jedva odgovaram na pitanje. Prica se nastavlja a ja jos uvek ne verujem svojim ocima! Prolazili su sati.Ja sam mislila da je vreme zaustavljeno.Pogled nisam skidala sa njega.Ocarao me je svojom pricom,osmehom,gestovima. Dosao je trenutak kada se vreme okrenulo protiv nas. Dosao je trenutak mog odlaska iz tog grada. Rastanak me je boleo vise od svega. Jedina stvar koja nas je vezala je bilo malo parce papira i ispisan broj telefona koji mi je dao. Dani i meseci su prolazili,dugi kao godine. A ja sam skupljala hrabrosti da ga pozovem. Dosao je i taj dan kada sam cvrsto odlucila da igram na sve ili nista! Telefon mu je zvonio jako dugo,ali nisam odustajala,osecajuci da ce se javiti. To se naravno i desilo .Ocekivala sam da me je zaboravio, ali na svu srecu on mi je cak i glas prepoznao. Tu je poceo da me obuzima neki osecaj jeze i lagano sam pocela drhtati. Prica se oduzila o nekim skroz ne bitnim stvarima .Na samom kraju sam mu rekla svoj broj telefona koji je rado prihvatio,mada nije delovao tako ubedljivo kada je rekao da cemo se cuti jednog dana.To me je jako rastuzilo. "Jednog dana",to moze znaciti NIKAD. Prvi put u zivotu sam pustila suzu za nekim koga skoro i ne poznajem. U meni se javila zelja da me bar jednom u zivotu pozove,i nista vise mi nije bilo potrebno. Tri dana nakon tog razgovora telefon je zazvonio.Da,to je bio On, sa izjavom da je u mom gradu,u mojoj blizini, ali nijednog trenutka nije rekao da zeli da me vidi.Taj poziv mi je bio dovoljan,ali ne zadugo.Posle jos jednog razgovora mi se javila zelja da ga vidim i naravno nista vise od toga.Medjutim,jednog dana je pozvao i izrazio zelju me vidi.Tu sam vec pocela da vristim od srece! Da li je moguce da je to istina,posle toliko vremena,i toliko ne prespavanih noci, ja cu ga videti?! Dosao je taj trenutak kada sam osetila neverovatnu ljubav prema njemu. Njegova pojava je privlacila poglede cak i muskog roda. On je imao tako savrsen,andjeoski lik da je to neopisivo! Nikada nisam verovala da postoji savrsenstvo, a njega je jedva korak delio od toga.Reci tu ne mogu nista opisati, to treba videti... Tih nekoliko sati u njegovom drustvu su mi bili lepsi od celog svog zivota! Jednog trenutka sam pozelela da osetim njegove usne,njihovu toplinu,i to kao svoju poslednju zelju vezanu za njega. Traziti vise od toga bi bilo suvise, od osobe koja moze da ima svaku devojku koju pozeli.Iako je to izgledalo nemoguce, na moje zaprepascenje to se desilo! Desilo se u trenutku moje zamisljenosti.On je svojim snaznim rukama privukao moje telo i nase usne su se spojile! Izgubila sam tlo pod nogama...Proslo je nekoliko trenutaka, posle cega ja nisam mogla da dodjem do reci. Vrativsi se u normalu, ponela sam se kao da se nista nije desilo. Posle toga je doslo do puno vatrenih poljubaca,ali se nista vise nije desilo. On je otisao. Tri ispunjene zelje. Nista puno nisam ni trazila,ali nisam verovala da ce ostati na tome! Ocekivala sam njegov poziv a dani i meseci su prolazili bez njega,u suzama! Zasto,zasto mi ponos nije dozvolio da ga potrazim.Mozda je to bilo i bolje za mene. I dosao je dan kada se javio,kada smo se videli opet i kada je bilo kao prosli put. i posle nekoliko meseci sve se odigralo iznova,opet isto,ali nista vise od toga!A mesece do naseg sledeceg vidjenja sam provodila plakajuci. Bilo je ocigledno da sam duboko u sebi zelela nesto vise od toga,nesto ne izvodljivo,skoro nemoguce! A on se i dalje igrao mojim osecanjima, ne znajuci kako to boli. I posle tri duge godine, i dalje pokusava isto, da me na neki nacin zadrzi ako ga kojim slucajem ostave sve, u nadi da cu ja biti ta koja ce uvek biti tu kao do sada. Ali je ova Mala naucila jednu veliku zivotnu lekciju. Zahvalna sam mu zbog toga sto je od mene napravio stenu. Jaka sam, to mi pomaze da ne pravim greske u zivotu! Ljubav se mora nauciti, pa onda primeniti.
Lajkuj ovaj stih:
 

Moja Prva Ljubav

   (upisano: 22 Sep 08, 18:33) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sunce polako zalazi,i ja,ne odaljavajuci se od mora, mislim na nju i cekam. Nadam se da ce doci... Uzalud. Ona nije vise tu, otisla je s drugim a ja... Ja cu nastaviti da cekam sve dok srce izdrzati moze... Izdrazati da gledam druge kako su srecni pored tihog mora... Moja prica pocinje nekoliko godina unazad. U malom mestu koje ce mi vecito ostati u secanju, zbog nje. Zbog moje ljubavi prema njoj i secanja na nase dane... Ja sam dosao u posetu kod nekih rodjaka i onda kao da sam video jako belo svetlo. Zaprepastio sam se. To i nije bilo svetlo vec njen andjeoski lik i njena dusevna lepota. Od toga dana morala je biti moja ili me neci biti, pomislih. Sati su mi bile kao godine dok sam cekao da naidje, a kad bi naisla vreme je prosto letelo... Konacno jednog dana smo se malo bolje upoznali i shavtili da i ja i ona zelimo isto i od toga dana bili smo stalno zajedno i obecanje smo jedno drugom dali da cemo biti zajedno ceo zivot, pa i vise. Dani su isli a ja neznam da li je vani bilo hladno ili vruce, znam samo da je meni bilo divno. Dani su prolazio, za njima i meseci... Ja sam odlazio i uvek se vracao zbog nje, i trpeo prezire rodbine i mnogih drugih koji me nisu zeleli tu... Secam se da me je jednog dana zvala i rekla mi par reci: Zbogom, ne volim te vise. To je bilo sve. Dane sam provodio u sopstvenim suzama a noci u bolu i tugi. Vise nisam bio onaj stari. Opet sam se vracao na starim mestima u nadi da cu osetiti ono sto tu osetih sa njom, ali nisam. Sada je tu bila samo bol... Bol i nista vise. Setajuci pored reka secao sam se kako me je grlila, kako me je ljubila i sebe mi davala... Kako mi je srce krala svakim poljupcem... Onda me je najvse bolelo videti je sa nekim drugim srecnu i nasmejanu, jer u mojoj dusi ona je i dalje bila samo moja. Cak i danas je moja i nicija vise, ali samo u mom srcu. Ne i u njenom. Sunce je vec zaslo a da to nisam ni primetio. I hladno je ali tek sada to vidim... Neka neznanka prolazi plazom i smeska se ali ja i ne obracam paznju jer viase nisam u stanj da voplim. Ne posle nje. I necu nikada voleti. To je moja sudbina... O Boze, ako je ikada sretnem ucini da ne vidi mi bol u ocima i da ne shvati da patim, jer ne volim da gubim. A Boze, daj uzmimi dusu, jer zivota i nema kada ona uzela mi je sve ostalo... Vetar mi hladi lice i suza sto kanu ostade skamenjena tu, na plazi kao znak moje ljubavi prema njoj... Mojoj prvoj ljubavi...
Lajkuj ovaj stih:
 

Neuzvracena ljubav

   (upisano: 22 Sep 08, 18:32) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ovo je obicna prica, prica koja bi se mogla dogodit bilo kome na svijetu. Nisam jedina i to me nekako tjesi. Al bez obzira na to osjecam se kao da sam sama, sto na kraju krajeva i jesam. Koliko boli neuzvracena ljubav? Nitko to nezna dok je ne osjeti. Jako boli, toliko boli da sve u meni umire. Nicemu se vise ne radujem, a i cemu da se radujem kad covijek kojeg volim nije tu. Cemu da se radujem kad ga ja toliko volim, a on me toliko mrzi. Tocno se sjecam dana kad su moje oci ugledale nesto najljepse na svijetu. Njega. Moju ljubav, moju srecu, moje sve. Mog Vedrana. Bilo je to 13.6.1997. A ja? Ja naivna djevojcica sa niti 15 godina zaljubila sam se u njega. LJubav na prvi pogled. Ljubav koja ce mnogo godina poslije ostati duboko u mom srcu i nikad nece moci naci izlaza. Ljubav koja ce mi unistit naljepse godine zivota, koja ce unistit mladost.Ljubav zbog koje cu se zauvijek uvuci u dubini jedne cahure i nikad necu vise biti kao nekad. Neuzvracena ljubav. I cesto danas postavljam sebi jedno pitanje. "Zasto si me imala, mama? "Zao mi je sto nisam umrla kad sam ga vidjela, sto za ljubav dobra nisam bila. Ne zelim vise da ga volim, al svaki pokusaj da ga zaboravim jer uzaludan. Ne mogu. Ne znam kako. Zelim da zna da je jos uvik nakon dugih 7 godina svetinja na koju se kunem. Zelim da zna da je jedina nada koja me drzi u zivotu. Zelim da zna da ni ovo sunce ne mora sjati kada njega nema. Toliko je rijeci ispisala moja ruka, toliko pjesama i pisama al nijedna ta rijec ne moze u cijelosti opisati ono sto moje srce osjeca. Neka mi oprosti sto se cesto pojavljujem u njegovoj blizini, sto ne mogu skinuti pogled s njega,sto bi umrla za samo jedan njegov dodir. Neka mi oprosti sto ga volim.Ne zelim to,al drugacije neznam. Sve mu je na dohvat ruke, sve mu je tko blizu ali nisam mu dovoljna,ni ja a ni moja ljubav. I nikad nece saznat koliko mi je do njega stalo, i da bi mi 24 sata s njim bilo premalo. Bilo mi dovoljno da se samo malo potrudi, samo malo da shavti. Blazen bio san, koliko sam to puta sama sebi rekla. Blazen bio san, ja ga ljubim svaku noc. A tek kad svane dan, ja neznam gdje cu poci. Nazad nema kud, a naprid je hladno.Zasto me toliko mrzi, kad ga ja toliko volim? Tako mi je tesko gledat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko cekat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko trcat s jednog prozora na drugi, i gledat na stazu kojom ce ona mozda zaista jednog dana i doci. Evo danas dok sam hodala ulicom, vidjela sam ga. I mislila sam da mogu, mislila sam da cu ostat ravnodusna kad prode kraj mene.Krivo sam mislila,opet nisam mogla da ga ne pogledam. Pogledao me je.A taj je pogled jedino sto od njega smijem da imam.Pogledao me je tim plavim ocima,plavim ocima poput cvijeta u vrtu moga djeda.Zasto se nisam rodila slijepa,jer ga tada moje oci nikad ga nebi vidjele. Cula sam njegov smijeh, smijeh koji je odzvanjajo hodnicima moje duse. Zasto se nisam rodila gluha, jer ga tada moje usi nikad nebi cule. Toliko ga volim, a boli me. Uzasno me boli. Nema ni sa cim biti ponosna na nas. Zasto me Bog tjerao da ga zavolim, kad ga ne mogu imat? Mozda da bi shvatila znacenje rijeci patnja. Eto,toliko boli neuzvracena ljubav. Boli do ludila. Tako vec sedam godina ljubim njegovu sliku i sapcem njegovo ime.A on?On me ne voli. I vise mi uopce nista nije vazno. Nije mi vazno jesam li u necijim ocima lijepa kad to nisu njegove oci. I kad bi mi oci zavezali,ja bi ga prepoznala medu tisucama drugih momaka, jer nijedan ne slici na njega. I dalje cu se zaljubit u svakoga koji slici na njega, al nikog necu voljeti jer to nece biti on. Na svijetu on moze od mene trazit sve sto hoce, samo jedno ne moze.Nemoze trazit da ga ne volim,jer to nemogu.Ja sam jedino na svijetu sto moze imat kad god to pozeli. I zelim sve te dane,sve godine provedene bez njega zamjenit za jedan dan s njim. Eto, da mi makar da pet minuta. Pet minuta svog zivota koje njemu nebi znacile nista.A meni? Meni bi bile sve i tada bi zaista imala na sto bit ponosna. Al svatit ce on jednog dana da ga je voljela jedna zena, jedna zena nevoljena. I tad ce ga slomit svaka moja suza. A ja znam da cu kad se to desi, da cu mi prici i zagrlit ga i bit mu oslonac. Oprosti mi, Vedrane. Oprosti mi sto te volim, Bog me kaznio nije znao hocu li ikad moci da te prebolim. A cime sam ja zasluzila sedam godina patnje?a samo ima 22 godine. Volim te, Vedrane. Vedrane, tako si naivan kad mislis da po noci sijaju zvijezde. To nije tako.To se andeli bude, sreco moja bude se samo da bi tebe gledali. Volim te vise nego jucer, a manje nego sutra. Oprosti mi!
Lajkuj ovaj stih:
 

Greška (moja prva ljubav ll)

   (upisano: 22 Sep 08, 18:32) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Preselio sam u grad cure za kojom sam ludeo, malo dalje od nje ali ipak dovoljno, mislio sam. I dalje je u meni bilo nade za novi pocetak sa njom. Najlepsom curom sveta. Ali sam pogresio, po ko zna koji put; sada sam zavoleo drugu. Setao sam jednog dana i ugledao devojku od koje nisam mogao da odvojim pogled. I ona je mene nekako gledala i njen pogled je bio pun ljubavi i lepote. A oci, takve oci nikada video nisam i niti cu; bile su prelepe! Morala je biti moja, moja i nicija vise. Prosao sam barem sto puta pored njene kuce i kada bih je video zastajao bi mi dah. Ona bi isto zastajala i gledala me, poluotvorenih usta, terajuci me do ludila. Konacno je dosao dan kada smo se i upoznali i pricali o svemu i svacemu samo da bi bili duze zajedno. Ponekad bih je gledao i pozeleo da novi tren nikada ne dodje, da zauvek ostanemo tu. Vreme je prolazilo i konacno uradilo svoje; najlepsa cura sveta je bila u mom zagrljaju i ja sam bio srecan, toliko srecan da sam i zaboravio na curu pre nje. Na curu kojoj sam dao sve i koja mi je uzela sve, koja mi je govorila *volim te ludo* i na kraju ostavila, koja me je naucila da nikom ne verujem... Ipak, zivot je konacno krenuo u pravom toku. Nisam bio vise sam, imao sam nekog i na tren sam ponovo voleo i osecao se voljenim. Na tren. Iskustvo iz davne veze me je teralo da se pitam kolikio ce sve ovo trajati i dali sam ja ustvari voljen? Pitanje me je mucilo danima i nocima. U pocetku sam izbegavao da odgovorim samom sebi jer sam se plasio odgovora koji samo ja znam, ali kao sto svaka prica ima pocetak tako ima i kraj, svaka pa i moja. Jednog dana, progonjen neverstvom iz moje najvece veze, rekao sam devojci koju sam u stvari zavoleo: "zbogom". To je bilo sve. Iako sam u sebi osecao da je ONA moj zivot i da sam zbog nje izasao iz dvora tame, rekao sam joj zbogom... Puno puta posle toga sam se uverio da me je ona ISKRENO volela ali sam se pravio lud. Puno puta... Cak i danas posle 4 god kada se zapitam sa kim bih delio ovaj bedni zivot, setim se andjela koga poslah u pakao. Cak i danas kada mi se javi i kaze da me voli, ja se pravim lud i menjam temu. Sad kada zivim 2000 km daleko od nje shavatam da sam pogresio. Tek sada, sada kada je kasno za sve. Nocima, pre nego sto zaspem mislim o njoj i osecam bol u grudima. Dal"je moguce da sam preboleo jednu i zavoleo drugu ili to mozda i nije ljubav, mozda ja i neznam da volim? Ovo pitanje mi lomi dusu. Dan za danom, a mozda i ne zasluzujem bolje... ...Mislio sam da nikad vise voleti necu,nikad,ali kao i uvek u mom zivotu, pogresio sam ponovo.I uvek cu gresiti,ne sto zelim nego sto to je moja sudbina...
Lajkuj ovaj stih:
 

Hteli smo da dohvatimo nebo

   (upisano: 22 Sep 08, 18:31) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ova prica je istinita. Bolna je, i uvek kad je se setim suza mi krene niz lice, ali ona suza, puna bola, tuge i patnje za izgubljenom osobom. Volela sam ga, i bilo nam je lepo. Imao je crnu kosu i crnu oci. Sapatao mi je da niko nema tako lepu oci i kosu. Stajali smo na kisi, jer na kisi se raste, mi smo hteli, hteli smo da dohvatimo nebo. Sapatali smo u noci sigurni da postoje duhovi, sapatao mi je da cemo ljubav, ja i on otici u raj. Ispijala sam reci sa njegovih usana i slepo verovala. Onda je dosao ON, neki novi decko u skolu. Osecala sam njegov pogled na sebi, prisao mi je i rekao: --Marko (moj onadasnji decko) se FiKsA-- --Ne, ne, ne, ne, ne verujem ti-- Vrisnula sam iz sveg glasa. Otrcala iz skole, trcala sam preko Petrovaradinske tvrdjave samo da bi stigla u njegov zagrljaj. Pronasla sam ga, podigla mu rukav i uverila se da je decko koji mi je rekao da Marko konzumira drogu, da je, da je, da je bio u pravu. Suze su mi se slivale niz lice. Otisla sam setala mracnim ulicama, barem su meni tada tako izgledale. Gde je sada sve ono za nama?!Gde je sve to nestalo?! Da, sve je to izgubljeno u horizuntu spriceva tvojih vena. A toliko sam ga samo volela. Sledeceg dana cekala sam ga. Na zvuk telefona sam se trzala. Mislila sam da je on. Ali nije, zvali su njegovi drugovi, ocajnicki su mi saopstili da je Marko sad u bolnici, da je uzeo prekomernu dozu i eno ga sad lezi u krevetu i pitanje je sekundi kada ce se njegov zivot zavrsiti. Otisla sam do njega i on me je nezno upitao --Malena , volis li me? Nismo uspeli da dohvatimo nebo, mozda cemo negde na nekom drugom svetu uspeti, ne brini, cekacu te, bicemo tamo ja i ljubav, jos nam ti falis, nemoj da zuris, ali dodji jednom-- --O Marko, neces ti nikada umreti-- Izgovorila sam, vec jedva gledajuci ga. Suze mi nisu dozvoljavale bistar pogled. Sve mi je bilo mutno. --Malena, uvek cu te voleti-- Bile su njegove poslednje reci, polako je zatvorio oci i otisao na onaj svet, onaj svet gde jos samo ja treba da dodjem. Ali Marko, znaj da cu i ja brzo, neces me jos dugo cekati, bicemo ponovo zajedno...
Lajkuj ovaj stih:
 

Dole, na nebu

   (upisano: 22 Sep 08, 18:31) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Došla je na fakultet sa neodoljivim osećajem da baš tu pripada i da se cela njena skrojena ličnost nekako savršeno uklapa u tu instituciju. Naravno ništa nije moglo pomrsiti njenu nameru da ima sve desetke ni način na koji će ih dobijati. Ona je jednostavno sve znala. Njena usta konstantno su bila otvorena, reči ispaljivane kao od šale, odgovarala je na sva moguća profesorska pitanja i istovremeno privlačila nelagodne poglede preke zavisti drugih. Bila je najbolja. Ali onda, čudno njen glas počeo je da se meša sa još jednim. Bio je to pre povučeni student, sada odjednom umešan u ta odgovaranja, poreo je da je preduhitrava, da govori pre nje i to sve tačno, razložno i mirno. Počela je da ga mrzi. Odakle mu pravo da koleba profesore oko toga ko je najbolji student u grupi. Počeli su da vode mali rat. Ruke su im se njihale u vazduhu i preplitale kao zaraćeni barjaci u rukama dve sukobljene vojske, glasovi preklapali u vazduhu, preskakali se, preticali. Postali su jedno isto telo koje guta taj fakultet bez pogovora. Počela je da ga mrzi. Bio je tako miran, povučen i nezainteresovan, a opet je sve znao. Ljubomora. Komešala se u njoj poput razjedajuće vatrene stihije koja se koti u stomaku i osvaja ceo organizam. Odlučila je da ga osvoji, onako požudno i telom, da ga zbuni. Muškarce jedino ljubav može skrenuti sa puta, ako uspe da izvede da se zaljubi u nju, to će sigurno otupeti njegovu umnu oštricu i ona će povratiti primat najbojeg studenta. Počela je da odašilje umilne poglede ka njemu, da se uvija oko njega umilno tokom pauza, da trepće na svaku njegovu reč i da se lomi na svaki njegov gest, a ispod te fasade sva hladna i izračunata do krajnosti. Najzad je pao. Počeli su da se viđaju.Kada je pao prvi poljubac, nije znala šta da misli. Poljubac je oduvek bio osnovna spona koja prespaja dva ljudska sveta, ne potpuno telestan, on je bio ono najbliže duši što čovek može da napipa u drugom, kao istkan od snova i prozirne paučine. Jeza joj je migolila telom. Počela je da se zaljubljuje u njega. U njegovu porazno mirnu, dekadentnu pojavu. I umesto da on popusti u učenju, popustila je ona. Sedele je na predavanjima zamišljeno, gutajući očima njegovu dominantnu pojavu kako se širi i osvaja poput testa u nadirućem rastu. Ona je splasla, njeno znanje se smežuralo, cela se pretvorila u nekog nevidljivog duha koji lebdi kroz vreme i proživljava nekako kroz snove i sećanja. A onda je rekao da je napušta. Smeta mu veza u ovom osetljivom fakultetskom periodu. Ostavio ju je da kao strašilo zadenuta tu negde na ivici hodnika bulji u svoju dotadašnju vezu. Rasula se na hiljdu bezukusnim momenata i više ih ništa ponovo nije moglo privući i sjediniti. Mozak nije funkcionisao. Do kraja te godine više se nijednom nije javila ni na jednom predavanju.
Lajkuj ovaj stih:
 

Sjecanje

   (upisano: 22 Sep 08, 18:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sapletoh se u lavirintu sjecanja... To je sve sto je ostalo poslije svega... sjecanje na ljubav... prvu i najvecu. Vrijeme prolazi a on je i dalje u mom srcu i uvijek ce biti. Spojila nas je ljubav na prvi pogled... Bili smo jedno drugom sve. On je bio najbolji u odbojkaskom timu, moja osmica, i uvijek je igrao samo za mene. Svi su to znali i navijali su za nas. Ja sam bila njegova gimnazijalka na koju je bio ponosan i u koju je vjerovao, njegova buduca doktroka. Radili smo sta god nam je palo na pamet: od kampovanja u divljini, preko splavarenja, ronjenja, jedrenja do planinarenja. Nista nije bilo nemoguce, sve je postajalo izvodljivo... Na vrhu jedne planine ogromnim kamenjem je sazidao nasa imena "kako bi cijeli svemir vidio koliko se volimo". Znali smo satima ljubiti se na jesenjoj kisi, satima valjati se po snijegu, satima setati proljecnim vecerjima da bi mi ubrao po jedan od svakog moguceg cvijeta na koji bi naisli... Znali smo satima zagrljeni cutati jer sa njim je i tisina imala smisao. I tako mjesecima... godinama. Sjecam se samo koliko smo slavili upis na fakultet ne razmisljajuci o posledicama studiranja u dalekom gradu. Mislili smo da je cijeli svijet nas...da mozemo sve... Mastali smo o buducnosti, o diplomiranju, vjeridbi, svadbi, o kcerkici koju smo zeljeli prvo da imamo... Ali, kazu da su sve velike ljubavi tuzne. Ni mi nijesmo izuzetak. Sudbina je polako razdvojila nase zivotne puteve... Daljina nas je "ubijala". Stotinama kilometara udaljenost-stvarala je samo tugu. Zivjeli smo za rijetke susrete pune ljubavi, njeznosti koje nikada necu zaboraviti... i odlucili smo da se razidjemo... Iako je mnogo boljelo... Sve nam se rusilo... nije moglo drugacije, nikako... Tog kobnog dana satima smo zagrljeni plakali govoreci najljepse rijeci ljubavi... i obecanja... nikad zaboraviti... ne prestati voljeti... opet jednom sresti... Poslije 5 god. samo je to ostalo... Otisla sam i maksimalno se posvetila studijama jer znam da on i danas vjeruje u svoju doktorku. A on je napustio sve i otisao daleko. To je sve sto znam... sve sto su mi rekli. Ma gdje da je neka mi bude srecan i svoj... Neka mi ostane dobar...
Lajkuj ovaj stih:
 

Dok nas smrt nije rastavila

   (upisano: 22 Sep 08, 18:30) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Moja tuga je prevelika. Moja tuga je ogromna. Svaki dan te se secam, svakim sekundom si mi u mislima a znam da je kraj, da se vise necemo videti, znam da cu te voleti jos dugo, ali izgubljeno zauvek je nesto sa kojim moram da se pomirim al` srce ne da, nece da kaze da vise nisi moja... A bilo nam je lepo. Svaki dan smo se vidjali, svaki slobodan sekund koristili zajedno, nazivali se raznim imenima (kolacicu, slatkisu, maco...). A sada a i zauvek ti trenuci mi dolaze samo u snove u kojima jos uvek mogu da te osetim ali na neki cudan nacin. Da ne zaboravim da napomenem da smo se zakleli da nista nece stati na put nasoj sreci. Da cemo uvek biti zajedno, sve dok nas smrt ne rastavi. Cini mi se da smo to obecanje i ispunili. Vece je palo i u nas grad. Ona devojka koju toliko volim zajedno sa svojom drugaricom i dva druga krenuli su kolima na jednu zurku koja se nalazila u blizini naseg grada. Vozac je bio jedan decko. Krenuli su... Nisam bio prisutan ali sve to mogu da osetim. Da, mogu... Krivina, ogromna krivina se nasla na putu. Vozac je izgubio kontrolu nad volanom i samo je produzio. Tu je bio kraj njenog zivota. Tu ce se negde zavrsiti i moj. Kola su bila u velikoj brzini i udarila su u drvo. A danas, danas na tom drvetu se nalazi venac. Svo cetvoro su umrli. Ostalo mi je samo secanje, fotografije i male uspomene. Znam da te vise necu videti ali znaj i ti da cu te celog zivota voleti. "Dok nas smrt ne rastavi"...Secas se tih reci? "Kolacicu, slatkisu" nikad vise necu cuti te reci sa tvojih usna a voleo bi jos samo jednom, samo jednom i onda neka mene odvedu na nebo. Malena volim te. "Kratko sam te ljubio , prebrzo izgubio, pricam andjelima lice mi na bebe, kako nisam sreo miliju od tebe, i da ne postoji na svijetu sila, mocna kao sto je nasa ljubav bila... Moja draga, moja draga, jutros iznenada nestala bez traga...?!?!" Eh kad cujem tu pesmu, kad samo cujem dodje mi da se u*****.....Suze mi obasipaju lice... Hvala sto sam moju ogromnu tugu podelio sa vama...
Lajkuj ovaj stih:
 

Kraj jedne ljubavi

   (upisano: 22 Sep 08, 18:29) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Po ko zna koji put prosla sam kroz ta vrata. To su kapije sveta mog kroz koje je on otisao zauvek, stazom rosnom od mojih suza, koje su ga snaznije od hiljadu reci molile: "Ostani... ". Stisak ruke na zgaristu ljubavi bio je jak, i kao na tren da se pokajao, pokusao je da zadrzi moju ruku drhtavu, kao da je sakupljao pepeo koji je ostao. Suze u njegovim ocima bile su mac, koji se sve vise zarivao u moje srce. Plakao je i ostavljao me kao da je na to bio primoran, kao da je hteo nesto vise da kaze, ali su ga suze onemele. Volim ga, iako me boli ostrica koja se svakim trenom sve vise zariva, muteci moju svest, u kojoj je on jedno vreme, a kao da je bio citav zivot, bio sve. Nemocna sam... Svesna sam da je kraj, da se onaj stari plamen ugasio... Ali zasto kada je bio u svom punom sjaju, kada je jacina nase ljubavi bila ogromna, a kod mnogih izazivala i zavist?Vec nekoliko meseci ni traga ni glasa od mog voljenog, koji je izgleda bio samo pogresan izbor mog srca koje je naivno verovalo u svaku njegovu rec. Gde je ta ljubav?Da li je zalutala u nasim razlikama (ili slicnostima)?Da li se uplasila pa opustosila njegovo srce?Ili jednostavno nije ni postojala?Sve vise verujem u to mada onaj mali naivni deo mene se jos uvek bori protiv te misli koja mi kida dusu. Da li je zaista voleo neko ko je mogao sve tako drago da ostavi i baci u ambis zaborava kao da nikad nije ni postojalo?Da li se povredjuju osobe koje volimo?Ali ipak suze njegove govorile su suprotno. Mozda su to bile suze pokajanja, ali to bi onda dovelo u pitanje njegov karakter. Plakao je, kao da se borio izmedju svesti i podsvesti, kao da su se u njemu sukobila mnoga osecanja koja nije mogao ni sam sebi da definise, a kamoli meni, devojci koju je, dok je plakao, ostavljao. Ti biseri koji su klizili preko mog lica bili su samo dokaz moje nemoci i bile su oprostaj od te ljubavi koja mi je sve. Cutali smo, a samo povremeno se culo njegovo pitanje:"Da li zelis da odem?". Kakv apsurd!Nisam zelela da ode od mene, ali sam bila svesna da su njegove zelje drugacije, ali mu je griza savesti nalagala samo to da saceka momenat kada budem bila spremna da ga pustim. Znala sam da to moram da ucinim odmah i zbog njega i zbog sebe, jer ipak sebicno bi bilo biti vodjen samo svojim zeljama... Osecala sam veliku prazninu u dusi i srce mi se cepalo kada je odlazio, jer sam znala da se oprastamo zauvek. Jednom kada se ostavi, rusi se ono neopisivo i uzviseno sto postoji izmedju dvoje ljudi koji se vole, onaj svetionik u dusi koji je uvek bio utociste i spas. Svaki drugi pokusaj bio bi samo vapaj za prosloscu, koja je ipak samo proslost. Suze su stizale jedna drugu, ta nezaustavljiva, nepresusna reka tekla je preko mojih obraza, a ja sam kao davljenik u njoj zelela da se trgnem iz tog ruznog sna koji me je tistio i rusio ceo moj svet. Pitam se da li jos uvek imam snage da se borim za njegovu ljubav koju mi je on surovo oduzeo. Ne znam, zaista. Znam samo to da ga i dalje volim i da je on iako tako blizu, veoma daleko od mene. Moja dusa jos uvek ne moze ponovo da zavoli, jer jaki su tragovi proslosti... Oni nikada ne iscezavaju i jedino se od njih nikada ne moze pobeci. On je sve vec predao dahui secanja, pokopao nasu ljubav i jednostvano otisao dalje. A ja?Ja stojim u mestu nemam snage da zakoracim, jer jaka je ljubav koja me vuce da ostanem i koja ceka svoju ponovnu uzvracenost.
Lajkuj ovaj stih:
 

Na stanici zivota

   (upisano: 22 Sep 08, 18:04) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Ja znam da nikada necu ljubiti tvoje oci, ni buditi se srecna misleci na tebe. Ja nikada ti nisam ni ime znala nikada te nisam Svojim zvala, ja znam Ti nikada neces biti moj.I proci ce jos puno nedelja, usamljenih nedelja kako bih ih zvala, a ja cu Te i dalje cekati, i svake sekunde i svakog trena okretacu glavu traziti tebe, da se za tebe molim. Moje ce suze za tebe teci, a ti to nikada znati neces, i zauvek volecu te tvoje oci, tu tvoju kosu i celog tebe. Volecu te svim svojim bicem, volecu te do kraja zivota svoga kada poslednja sveca za mene dogori, i zauvek cu te cekati na stanici zivota mog, i na njoj stajacu sama.Ja koja sam uvek ispracala, mozda ce i mene ispracati neko, ko zna mozda jednog dana?! Mozda cu nekada zeleti nekog vise od tebe ali ga sigurno necu voleti tolikom jacinom kao i ovog puta. Stajacu i dalje, cekacu drugi deo sebe, na stanici zivota mog trazicu iskru oka tvog, trazicu tebe pokraj tela tvog, trazicu ljubav da mi se ona vrati, trazicu nekog da me shvati, kao sto svaki andjeo trazi dom svoj BLISTAJ U LEPOTI TI ANDJELE ""MOJ"". Samo ostaje nada da vreme sada leci sve rane i da bog ce mi dati sad snage preziveti te dane.... Nocas pada kisa sve jace i jace,kao da bog nad nama place.Ko da zali trenutke neke tako daleke.Kap po kap,tragove brise ono sto smo bili a nismo vise,jedna ljubav i srecni ljudi,dvoje koji ne postoje.
Lajkuj ovaj stih:
 

Jeca mi je sve u zivotu

   (upisano: 22 Sep 08, 16:48) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Imala sam 18 godina kad sam ostala u drugom stanju, taj decko koji mi je to uradio ne zeli da me vidi. Kad bi ga nazvala da vidimo sta cemo, on bi rekao abortus ali se nije pitao kako je meni,da li ja imam para za to i da li ja to uopste zelim.Dani su bili sve kraci i polako je proslo 4 meseca. Stomak je bio sve veci ali ja bih ga stezala da moji roditelji ne primete. Morala sam da pobegnem, da odem iz ove zemlje. Trazila sam da odem kod strica u Nemacku. Moji su se zacudili zato sto nikad nisam htela ici tamo. Ipak su popustili i napravili mi vizu i pasos i kranula sam. Jedino sto me odrzavalo je ovo dete u mom stomaku. Kad sam stigla bila je to jedna prelepa drzava. Odmah drugi dan stric mi je nasao posao u firmi gde sam radila kao sekretarica. Ispricala sam im sve posto oni nisu imali decu. Prihvatili su mene i moju bebu. Dosla bih saposla kuci i mastala o mojoj bebi i koliko sam noci sanjala da smo skupa, da on shvati i da se vrati meni i mojoj bebi.Sutra sam imala slobodan dan i dok sam lezala na krevetu, bolovi su poceli u stomaku. Vristala sam, cula me je strina, dotrcala je, pomogla mi da ustanem i unela me u kola. Bolovi su bili sve jaci a ja sam bila presretna sto bar nesto imam od njega. Kad smo dosli do bolnice, uneli su me u jednu prostoriju, osetila sam kako beba izlazi iz mene. U nesvestici sam cula plac bebe. kad sam dosla sebi, sestre su mi donele moju slatku devojcicu. Bila je preslatka, dala sam joj ime Jelena i zaklela da nikad nece znati ko je njen otac! Od mog porodjaja su prosle tri godine. Niti sam videla svoje roditelje niti Jelenonog oca. Jelena je bila slatka umiljata devojcica, imala je crne oci na njega i njegove obrve a sve ostalo na mene. Tri godine radim u fabrici imamo nas stan, a mene su unapredili da budem direktor fabrike. Zivele smo raskosnim zivotom, Jelena i ja smo se igrale kad dodjem sa posla a ona je uzivala jer je imala svega. Jako puno sam se posvetila Jeci tako da kolegina nabacivanja nism primetila. Jednostavno nisam nikog zelela kraj nas. Jelena je napunila cetiri godine i pitala sam je koja joj je zelja. Rakla mi je da hoce da vidi baku i deku i gde sam ja zivela pre dolaska u Nemacku. Ispunila sam Jeleni zelju, krenule smo rano ujutru. Kad smo dosle pred kucu mojih roditelja, oni nisu znali da sam ja rodila i da sam pobegla tamo zbog toga. Imala sam 23 godine ali ipak sam se plasila reakcije roditelja. Stale smo kod kapije i vikale ubrzo je izasao moj brat. Nije mogao da me prepozna. Dugo gledajuci u mene rekao je sestro ti si?Ja sam potrcala prema njemu i grlili smo se, ipak prosle su duge cetiri godine otkad se nismo videli. Pozvao nas je u kucu, upoznao se sa Jelenom i rekao joj:"Ja sam ti ujak"Jelena ga je zagrlila i poljubila. Kad smo usli nije sve bilo isto, nove stvari, veca kuca. Neka devojka je izasla iz sobe, brat me je upoznao sa njegovom suprugom odnosno mojom snajom. Jelena je pitala gde su joj baba i deda?Brat je rekao da su kod sestre. Jecine tetke. Dugo smo sedeli a oni nisu dosli, Jelena je bila nestrpljiva pa smo krenuli kod moje sestre koju nisam videla 4 godine. Stale smo pred prodavnicu da kupimo keksa. Taman da nam naplati, tip udje u prodavnicu i hoce preko reda, okrenula sam se i pogledala ga, to je bio Jecin otac. Rekao je Sladjana ti si? Da, ja sam. Pogledala sam u Jelenu i rekla sam joj da ide u auto. On me je pitao da li je to njegova cerka? "Da jeste", odgovorila sam ali si ti za nju mrtav i otisla sam u auto. Kad smo stigli kod moje sestre, odmah me je prepoznala a Jeca joj je rekla "Ti si moja tetke"Sestra me je gledala zbunjeno i pozvala nas je da udjemo. Moji roditelji su takodje izljubili mene i Jecu i nisu mogli da veruju sta se desilo. Dok se Jelena igrala sa sestrinom decom gledali smo je i kako bi narod rekao"krv nije voda"Moji roditelji su cuvali Jecu i ostalu decu da mi izadjemo. Kad smo dosli narucili smo pice. Za susednim stolom je sedeo Jecin otac. On me je stalno gledao. Ustala sam i krenula u wc. Stala sam pred ogledalo i gledala se zbunjeno. Otvorila su se vrata i usao je Jecin otac. Rekao je "Prelepa si kao i pre a imamo i prelepu cerku"Rekla sam mu da ja imam prelepo dete a ne ti. Odgovorio je "Molim te oprosti mi"krenule su mu suze iz prelepih crnih ociju. Rekla sam mu:"nikad"i okrenula se i otisla. Sutradan smo se spremali da idemo za Nemacku. Kad smo krenuli kola su isla za nama. Primetila sam da je on. Stala sam i izasla iz kola. Zagrlio me je i rekao"Ako se predomislis, znaj da cu vas cekati"Jecu je poljubio i poceo plakati. Pitala sam ga hoces sa nama?Rekao je :"Mogu?, Stvarno me pozivas?"Da rekla sam, :"Oprastam ti"Jeleni sam objasnila da je to njen otac. Jelena ga je zagrlila i rekla:"Tata". Oci su mu zacaklile, suza je pala. Rekla sam:"Sad smo zajedno i niko nas nece rastaviti"Jelena je bila presretna, zaspala je na njegovim grudima, on je mazio i pevao da zaspi.
Lajkuj ovaj stih:
 

Kad zaspu andeli....

   (upisano: 22 Sep 08, 16:47) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Proslo je tocno sest godina od kad su moje oci prvi put ugledale te plave oci, i boju kose pokosene trave.Sican se dobro tog ponosnog osmjeha, treptaja okica i pomalo smotanog hoda. Odma san se zaljubila u te oci, Boze moj, nikad u zivotu svom nisan nista lipse vidila. Hm, dobro se sican tog dana. Tog dana kad mi je prvi put pruzija ruku, prestavljajuci se pomalo sramezljivo: "Duje, drago mi je", reka mi je dok me duboko gleda s tim lipin plavin ocima. "Dea,i meni je drago" odvratila san mu. Bila je to ljubav, ljubav na prvi pogled. Ljubav o kojoj ce se posli puno pricat. Duje i Dea, najzaljubljeni par u kvartu. Di je on bija, bila san i ja, a di ja i tu i on. Nikad nismo jedno drugon bili dosadni. Svi su mislili, Duje i Dea ce u brak. Kako su se samo privarili. Bog je tija da bude drugacije. Odjednom se Duje prominija, nije me vise zva tako cesto da idemo vanka, upozna je neke nove prijatelje koje ja nisan smila znat. Mislila san neka, mozda zeli malo drugaciju okolinu, nek upoznaje nove ljude. Nije to nikakvo zlo. O kako san samo naivna bila. Toliko san bila slipa, toliko zaslipljena tin plavin ocima da nisan ni primjetila da nisan vise broj jedan u njegovon zivotu. Svakin danon je bija nekako odsutan,sve sta bi mu govorila nije ga zanimalo,nije se vise smjeskao kad bi ga mazila i ljubila. Nije mi uzvraca poljupce. Nekad bi me znao skakljat, ljubit cilo vrime. Sad je sve to nestalo.Kako mi je samo nedostajalo sve to,a najvise iskren pogled njegovih plavih ociju. Mislila san da je neka druga u igri, o kako samo danas zelin da je bila druga. A nije. Sto se dogada s mojin malin suncen?Svi su znali, svi su znali osin mene. Samo ja nisan znala, a mozda nisan tila ni cut ni znat. Moj Duje svakin danon se sve vise predava drogi. Da, drogi. Najgoroj suparnici. Droga!? A sta mu je falio. Sve san mu dala i vise nego sta san mogla. A sta je bilo najgore? Setan ulicama kvarta i gledat sve one nase zajednicke prijatelje koji vise nisu bili nasi prijatelji, koji su me gledali sa zaljenjen, a neki su u meni gledali krivca. BIla san kriva? A zasto? Jer san ga volila, upravo zato. Tila san da postane neko, da postane covik. Zar je to grijeh? Ak zli jezici su takvi da okrivljuju onoga ko je tu najmanje kriv. Mene. Govorili su da san ga gusila svojon velikon ljubavlju. A koji to covik se zbog srice predaje drogi? Nismo se vise vidali ka prije, kako mi je samo nedostaja. A ono malo vrimena sta bi mi ga posvetija, iskoristila bi da ga mazin, da ga tjesin, i obecava mi je i obecava da ce se sutra skinit. Al to sutra nikad nije doslo.Svi su ga odbacili, niko ga vise nije tija. A ja san mu bila sve i roditelj i cura i prijatelj. Sve.Pa ja san ga volila.I pokusala san pomoc, kunen se da jesan. Dala san sve sta zaljubljena zena moze da da. A te veceri srce mi je tuklo ka ludo, plakalo mi se. Jako mi se plakalo. I plakala san na njegovu ramenu. Plaka je i on. Vratila su mi se sjecanja, svi oni nasi trenuci lipi. Sve ono sta je bilo samo nase. I otisla san, otisal san kuci. O Boze da ga baren nikad nisan pustila. Nisan tribala pustit ga iz narucja. Sljedece jutro mobitel mi je zvonija ka lud.Jednin "halo" srusija se cili moj svit, jednin "halo" nestajo je moj zivot.Sve ono cemu san se radovala samo tako je nesatlo. Dok san trepnula okon.Nasli su ga ispod mosta,umra je ka posljednja propalica. Ljudi koji su ga nasli tako su ga gledali, a nisu ni slutili da postoji neko ko tu propalicu voli vise od ikoga. A sprovod?Niko mog Duju nije dosa ispratit, osin mene, mojih i njegovih. A di su tad nestali svi oni nasi prijatelji? NIti jedan prijatelj, niti jedan. I to me je pogodilo.Jako. Ostala san sama, a mozda san i ja tako tila. Cesto se sitin tih plavih ociju i smotanog hoda. I nemogu se pomirit s tin da nikad vise njegov sapat na uhu, nikad vise njegovi poljupci, zagrljali. Nikad vise njegov onaj pogled. A skin cu se smijat? S kin cu radost dijelit. Bija je moje sve, moja svetinja na koju s ejos uvik kunen.Jedina stvar koja me radovala i iako je bija narkoman ja san ga i tad volila,on je meni i tad bija najdrazi, najlipsi. Jer bija je moj. I u dobru i u zlu. Zbog njega mi se isplatilo sutra budit.A zbog koga sad da se budin,kad se moje malo sunce zauvik ugasilo. I sidin sama na klupi, tamo di smo mi nekad sidili skupa. Osmjeh njegov mi odzvanja u glavi i dode mi da vristin bas ka sad. I citan mu svaki dan kad oden na njegov grob onu istu pismi koju je on nekad cita meni: "Kad zaspu andeli..."
Lajkuj ovaj stih:
 

Ljubav nije stid

   (upisano: 22 Sep 08, 16:47) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Sve se to desilo kada se nije trebalo desiti. Bilo je leto i sedela sam sa mojim muzem sa kojim smo imali takozvati veliku 4 godisnju lubavi ali uzalud nesto je tu izmicalo nesto nije bilo tu da bi sve bilo savrseno ...znam niko nije savrsen i nema u nicem savrsenosti ali problemi su poceli od njegove porodice tako da i on u poslednje vreme imao uticaj od njih i pocela sam da mislim da to nije ono pravo jer tada sam samom 17 godina imala. I tada se desilo cudo u tacnom trenutku na tacnom mestu od svih tih pritisaka koji sam imala od njegove porodice koji mi nisu dali da zivim moj zivot sa njim kako mi to hocemo njegov najbolji drug se pojavio na nasa vrata jedne noci... isto tako u problemima sav i on isto uticaj porodice da se ozeni sa zenskom kojom je bio veren ali nad kraj veze nije nju heto vise ali pak to je bila jedna patriarhalna porodica koja nije dozvoljavala da ima greski u svom moralu. I on bi tako ot te noci ceo svoj dan proveo kuci ali noci preveo sa nama i tu je bio moj i njegov start iste smo misli imali iste probleme iste muke i tu je pocela prica. Bojala sam se puno ali to je nesto sto moje srce htelo i nije znalo sta postoji drugo osim coveka kojeg sam imala taj pervi put u mom telu u mojoj dusi on je bio u svemu u meni neopisljivo kako nemoze ljudsko bice da kontrollise te osecaje ali ja sam samo bila 17 i trebala mi je zastita i on je bio tu moja najveca zastita. Vreme je prolazilo i ja sam se vise odvajala od moga muza i odlucila da raskinemo to sto sada mislim da nije bilo pravo ali pak moji snovi sa covekom koji je bio moje sve su bili u izmicanju takodje jer on nije imao izlaza mora o je da bude tu za njegovu porodicu i tako je bilo sve dok nije poceo rat a ja trudna od nase ljubavi sa njim a on pojma ot tog ne i nismo se videli ni culi 2 godine. Prvi nas pogled se sreo posle rata i bio je sasvim hladan od izvan a vreo unutrasnji...toliko vremena sam cekala i molila se da sve bude kako treba ali pak price su sqe izlile da on je ima dete i sa nju njegovu zenu i nisam mogla to da svatim zato sto ne mogu da svatim ljude koji zele imati decu sa onim koji nisu u ljubavi i drugo iznenadenjeje bilo kad mi je rekao da ceka jos jendo dete sa njegovu zenu tu je bio kraj za moja osecanja ali pak zivot je dugacak i kad pomislim sta covek moze da uradi moze i kraj da bude blizu za sve ali pak imam dete za koje treba da zivim i tako odlucim ali pak se mi vec opet uklapamo zajednoo tokom naseg rastanka za vreme rata ja sam imala kracu vezu dok nije doslo do udaje ali sam tada na kraju svatila da moje srce je jos sa ocem mojeg deteta i nisam htela napravit jos jednu gresku . I on je cuo za to i bio mnogo ljut na mene ali kako mogu ja da pokazem kad sam saznala sa njegovu decu sa njom kad on nije heto nju i pored sveg on se nije trudio javljatio i pitati za mene. I sad smo jos tu ali i ja sam udata za coveka kojeg ne volim za kojeg nemam osecanja samo benefite ali zivot ne ide tako ne mogu vise zivim mnogo dalje od coveka kojeg volim vidamo se dva put godisnje ali i tada on se samnon ne ponosi veq krije zato sto sam ga ja izneverila zbog veze koje sam imala dok smo bili u ratu. Ali ja sam bila depresivna jer on se izgubio tada totalno i mislila sam da nikad vise ga necu videti ali pak vidite kako je zivot i sada kad me jos voli puno i jos vise ali pak na taj nacin na koji moze jer drugog izlaza nema on se stidi tog a ja sam u stanju da i njega izgubim i osvetim se mojoj najvecoj ljubavi i dokazem da sve sto je najvrednije u svetu jeste moje dete moje zlatno dete moj andjeo koji imam kao podar od boga i njega i za kojeg cu da se i dalje osvetim da dokazem da je iz ljubavi ma gde bilo i kako bilo i ako ce svet mene liciti na najgrozniju osobu ali pak zato sto sam bila sa najboljem drugom moga muza ali pak imam to sto sam zelela u drugi nacin i osvetit cu se sa ljubav za moja osecanja i moj prosao zivot.
Lajkuj ovaj stih:
 

Ima li kraja ljubavnoj prici

   (upisano: 22 Sep 08, 16:46) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Uvijek sam bila vesela djevojka, gdje je igranka tu sam i ja, gdje je smijeh tu sam i ja.Imala sam dosta prijatelja, uvijek bi imala vremena za svakoga i rado pomagala svima. Nisam se nikada vezala ,bilo je ljubavi tu i tamo, ali nikada nista ozbiljno, da mi se neko priblizi ili da nekoga iskreno zavolim. Svi su to bili muskarci u kojima sam vidjela mane i za koje sam smatrala da nisu neki sa kojima bih provela ostatak zivota,jer vjerujem u pravu ljubav koja vjecno traje. Slucajno smo se zavoljeli, a dotad smo bili poznanici koji bi povremeno popili kavu zajedno, cesto bili skupa u drustvu i tako. Od prvog dana kad smo krenuli bila je to ljubav, nismo se mogli odlijepiti jedno od drugog. Ali morao je doci i rastanak, jer zivimo u razlicitim drzavama. Prvih mjesec dana razdvojenosti je dobro prosao, jer me je posjetio, opet su dani tako brzo prolazili, a noci jos brze,jer su bile pune ljubavi i strasti. Opet rastanak, ali sada na duze, nekih 5 mjeseci. Ali mi smo se voljeli, govorili da ce to lako proci, imaju telefoni, samo treba vjerovati u ljubav i imati povjerenje, a sve ostalo ide lako. Tek tada su poceli problemi, njegova ljubomora, nepovjerenje, ozbiljnost... Ja sam prestala da izlazim, jer jednostavno me nije zanimalo. Prijateljici mi je bio rodjendan, mislite da sam isla, znam da bi mu smetalo, a volim ga. Najbolji prijatelj, Boze sacuvaj, pa on je musko, kako bi sa njim izisla... Ali sve meni to nije smetalo, jer nekoga volis. Odrekao se i on nekih osoba koje se meni nisu svidjale, jer znam da ne bi nista dobro donijele nasoj vezi (znate kakvi su ljudi danas pakosni). I tako do juce vesela djevojka, koja je uvijek zabavljala drustvo i bila miljenica u drustvu, sad je postala tiha, mirna, povucena u sebe, ne zna vise ni zbijati sale, ni sale joj vise nisu smijesne. A vjerujte da je ni prijatelji vise ne zovu ni na pice, a kamoli na izlazak. Ali ja to sve nisam vidjela, jer sam vidjela samo njega. I dosao je nas sastanak. Vau, koji je to sastanak bio nakon toliko vremena i toliko ljubavi, odricanja. Mislili smo da cemo uvijek biti skupa. Ali to je svega trajalo 10 dana a onda je nastao tajac... Osjetis tisinu, ne osjetis dodire, osjetis da je osoba koju volis najvise na svijetu - stranac... Pokusavas na sve moguce nacine da nesto izvuces da vidis sta nije u redu, ali ne,sve je u redu. Umor, neke brige, nista strasno.. Ali dosao je i taj dan, kad ce se sve razjasniti... - Znas, mislim, da je najbolje da prekinemo... Od tada se ne sjecam vise nicega,znam da sam plakala,jecala,i pitala zasto,ali se odgovora ne sjecam. Proslo je par dana, ali nista,ni poruke ni poziva ni nista. Lutala sam kao muha bez glave, nisam ga sretala. A zatim sam otisla do njega, jer sam morala da razjasnim neke stvari, morala sam da saznam istinu.Ali nisam puno saznala.Opet je bilo suza. Znas daljina, jos nismo sigurni u svoje osjecaje, ja tebe jos volim i ne zelim da me mrzis, ali to je tako. Od tada smo jos koji mjesec dana svaki dan provodili skupa, ne mogu reci kao par,ali koristili smo nase vrijeme skupa. Evo vec vise od mjesec dana kako sam se vratila kuci, cujemo se svaki dan, ja pokusavam da se ne javim, ali ne mogu kad dobijem poruku da ne odgovorim... Nisam osoba koja bi tek tako odbila nekoga... Sto puta sam rekla da se ne javlja, ali on se javi ja odgovorim, da li je to ljubav ili navika, ne znam. Samo znam da nije lako ni njemu ni meni, ali cemu ovo vodi?
Lajkuj ovaj stih:
 

Tebi... koji si uzeo srce...

   (upisano: 22 Sep 08, 16:46) - pink radio. com

Kategorija: Ljubavne priče
Nevino srce i duša, nikada prije okaljani, diječijom ljubavi umirisani. Nikada prije ja nisam potpunu bol osjetila, a ti si je svjesno unio u moj život. za samo jedan (dan) noć ja sam izgubila sve što sam imala. Sigurnost,samopouzdanje i hrabrost, za moj život bore se noći. I zato...pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše, da me shavte i da mi pomognu da preživim svaki novi dan i svaku novu noć. Da sam samo malo sigurnija, znala bih šta dalje. Da me nazoveš, da mi samo kažeš, da je to bilo bez veze, da je to bio samo malo tren tvoje gluposti, tvoje slabosti, opjenog stanja. da mi kažeš da je to bilo slučajno i da nije trebal da se desi, znala bih šta da dalje radim. Patnja bi bila manja a možda i nebi boljelo. Ali bilo je mnogo drugačije. zaklinjali smo se da nam nemogu ništa, nema tog stvora na svijtu koji nas može rastaviti. A bila je lijepa, taj stvor...dobra prijateljica tvoje sestre. Eh da je moja ovdje pa da joj zaplačem na ramenu da me zagrli i kaže da me moja majka čuva sa neba i zna da će sve ovo proći. Al neće, ova bol ubija ubila je i nju. Nije mi jasno šta su ti učinile, šta su rekle, nisam pogrješila. Čuvala sam zrnca naše ljubavi kao vrijedno kamenje, radovala se kada bi te pusile da dođeš do mene a da za to nemoraš da moliš. Nisam sigurna da su me ikada voljele, čak ni onda kada nisu znale ni moje pravo ime ni moju sudbinu. Valjda sam ja kriva što su me rodili oni koji se nemole Bogu kao tvoje sestre. Načini im se razlikuju i one su u tome moju manu tražile. Trebao si davno da prestaneš da me ljubiš, da staneš, da se neigraš mojim grudima, mislima, odjećom...nisis trebao da mi stvirš ova sjećanja, jer bole. da nisam bila toliko sigurna u tvoju ljubav pomislila bih da je samo moje tjelom trebalo tvoje i obrnuto al ne...sa tobom je to bilo drugačije. I živim u nadi da ću jedno jutro ustati, ugledati te kraje sebe da ću vidjeti veliko ozareno sunce u mojoj sobi, ne nije se ni to desilo, a sada znam da nikada više i neće. Strah, osjećam strah, kuda kako dalje. Dala sam ti 6 najljepših godina ne kajem se ali šta sada. Trbalo bi ubijati prošlost sa svakim novim danom što se gasi. istrajati da ne bolu, lakše bi se podnosilo jutro što traje, ne bi se mjerilo onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i život pa nema ni čvrstog sjećanja ni čistog života. dave se i osporavaju neprestano. Ja drugačije ne mogu. da mi je hrabrost da te nazovem, pa makar čula glas tvoje nove ljubavi, ali da onda čujem tebe, da mi kažeš istinu, ja sam je valjada zaslužila. ali neide, nemam ja snagu za to. Ti si pokrenuo bujicu emocija i osjećanja, a ja živim i brojim ove noći i jutra koja me prže. Nisam sigurna da sam te usrećila, ali znam da sam sebe uništila. valjda je istina jedna, Sve prave ljubavi su tužne. Ja sam svojom ubila sebe. neka te voli, đelim ti bar upoal kao što sam ja i neka zna da si najveća sreća koja može zadesiti ženu koja se istom bogu moli kao tvoja sestra. Neka je mir mojoj napaćenoj duši, naćiću ga pa makar i u raju.
Lajkuj ovaj stih:
 

<< Predhodna strana   Sledeća strana >>

Strana 28 od 36  | Resultat 1081 do 1120 od 1407 pronadjenih

1933415

 
 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink