Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Poslovica - Izborila sam se sa vradžbinama i vratila sam muža, Porodičnu harmoniju koju smo godinama gradili suprug i ja, sa nekoliko poteza pokušala je da uništi komšinica, inače udovica, Ivanka. Nije birala sredstva da osvoji mog muža, a posegla je za najsurovijim - zavračala ga je. Ipak, sreća i razum bili su naši saveznici - posle tri meseca odvojenog života, moj voljeni vratio mi se u zagrljaj. Srđana sam upoznala po završetku srednje škole. Bilo mi je tada devetnaest, a njemu dvadeset dve godine. Volela sam ga kao što se voli prvi i, izgleda, jedini put u životu, a voleo je i on mene. Venčali smo se dve godine kasnije kada sam završila višu turističku a on počeo da radi u školi kao nastavnik opštetehničkog obrazovanja. Ubrzo smo dobili Milicu, a godinu kasnije i Miloša. Bilo je to vreme kada smo morali da pazimo na svaki dinar. Živeli smo kao podstanari, ja još uvek nisam mogla da radim jer su deca bila mala, ali bili smo složni i ništa nam nije bilo problem. Tri godine kasnije, uz pomoć roditelja, kupili smo staru ali prostranu kuću. Potom je Srđan podigao kredit, i za samo nekoliko meseci obreli smo se u kući kao iz bajke. Zašto da se ne pohvalim, imali smo najlepše uređeno dvorište u ulici. U to vreme i ja sam dobila posao, pa je konačno sve došlo na svoje mesto. I bilo je tako dobrih dvanaest godina, a potom su počele da se dešavaju stvari na koje, nažalost, u početku nisam obraćala pažnju. Smatrala sam ih "sitnicama". Moje treće smene Radila sam u svojoj struci, u početku kao recepcioner, a pet godina kasnije kao šef recepcije jednog hotela. Plata jeste bila veća ali bile su veće i obaveze. Zbog obima i prirode posla, noćna dežurstva nisu me zaobišla. Među gostima našeg hotela bilo je ponajviše onih sa dubokim džepom a bilo je i udvarača. Naravno, bila sam ljubazna i profesionalno sam se smeškala, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da završim u nečijem krevetu. Milica, Miloš i Srđan bili su sav moj svet. Svega se sećam, ali u to vreme "sitnice" nisam umela da protumačim na pravi način. Naime, žica na kojoj sam širila veš bila je u zadnjem dvorištu i ponekad mi se činilo da nešto nedostaje, ali radilo se o sitnim stvarima (uglavnom čarape i donji veš), pa mi nije bilo ni na kraj pameti da brojim štipaljke i ono što prostirem. Nije me to opterećivalo niti sam u to vreme osetila da se Srđan i ja lagano menjamo. On je postajao sve odsutniji a ja sve nervoznija. - Milice, donesi mi crni grudnjak sa štrika, valjda se osušio. Hajde, požuri, zakasniću na posao! - doviknula sam iz sobe. - Tamo nema crnog grudnjaka - rekla je Milica nekoliko trenutaka kasnije sva zadihana. - Kako nema? Kako može da ga nema? U šta gledaš? - povukla sam je za kosu tako snažno da je briznula u plač, ogrnula sam kućnu haljinu i izašla na dvorište, ali na žici zaista nije bilo mog crnog brushaltera. - Zar si zaboravila da je sinoć nestajalo struje i da je vetar duvao kao lud. Čemu ti služe štipaljke, ne možeš tek tako da prebaciš veš preko žice - rekao je Srđan. - Da, u pravu si. Želela sam da zagrlim Milicu i da joj se izvinim, bilo je to prvi put da sam prema njoj bila gruba, ali ona je već pobegla u svoju sobu a ja sam užasno kasnila. Eto, to mi je ostalo u sećanju. O Srđanovim čarapama da ne govorim. Kada bih ih pokupila sa žice, uvek je poneka bila višak, bez svog para. Koliko sam ja njemu prebacivala da je nemaran i da ne gleda gde se izuva ni gde ostavlja svoje prljave stvari, tako je on meni govorio da nemam pojma o životu, da ne umem čestito ni da prostrem veš. I, počeli smo da se prepucavamo. Moj otac je često govorio da se gvožđe kuje dok je vruće i da porodica nije porodica ako se ne zna ko u kući nosi pantalone. Dakle, odrasla sam u patrijahalnoj familiji, međutim, Srđan i ja ustanovili smo drugačije odnose, nikada nismo delili poslove na muške i ženske i podjednako smo uvažavali jedno drugo. Sve smo rešavali razgovorom i kompromisom. Ipak, dogodilo se nešto što mi je nametnulo osećaj griže savesti. Radila sam noćnu smenu, hotel je bio prepun, održavao se neki seminar, pa nisam stigla ni kafu da popijem. Nisam običavala da se kući vraćam taksijem, volela sam jutarnju šetnju i odlazak na pijacu ali tog jutra nebo je bilo olovnosivo i jedva sam čekala da se spustim u krevet. I baš u trenutku kada se taksi bližio našoj kući, ugledala sam Srđana kako trčeći ulazi u kuću. Bilo je šest ujutro, pomislila sam da haluciniram. - Otkud ti? - pogledao me je iznenađeno. - Došla sam taksijem, užasno sam umorna, a ti? Nisam znala da si počeo da džogiraš - odmerila sam ga od glave do pete. Ako je trebalo da sudim po onome što je imao na sebi, ništa nije bilo sumnjivo. Ni sveže izbrijan, ni namirisan, na sebi je imao samo patike i trenerku. Nasmešio se. - To ne bi bilo tako loše kada bi mi prešlo u naviku i ako bih uspeo da ostavim cigarete. Da, malo sam trčao, ali ne rekreativno, već zato što nisam mogao da spavam. Sat kasnije, kada sam ispratila decu u školu a Srđana na posao, zurila sam u tavanicu. Kada neko ima lepu ženu koja bar dva puta nedeljno provede noć van kuće, među "vukovima", nikakvo čudo što mu san nije dolazio na oči, razmišljala sam. Možda me je pratio. Gospode, da li je moguće da je ljubomoran i čime sam ga to navela da posumnja u moju vernost? Rasplakala sam se pitajući se zašto nisam završila neku drugu školu i zašto što ne radim "normalan" posao. U svakom slučaju, znala sam da ne smem da ostanem bez posla a to je podrazumevalo da uvek budem doterana. Nisam dozvoljavala Srđanu da mnome briše pod, ali primirila sam se a on je to iskoristio: sada je njegova reč bila poslednja, mogao je da ode i da se vrati kad god poželi, a ja se zaista nisam ljutila. Bilo da je sujetan ili ljubomoran, verovala sam da me voli i to sam morala da poštujem. Ivankina zloba Sada znam da Srđan zapravo nije tražio "svoja prava" već da sam mu ih nametnula ja svojim ćutanjem i podređenom ulogom kao da sam zaista zgrešila. Trajalo je mesecima, a onda je Srđan otišao da se istušira i svoj mobilni telefon zaboravio je ispred kupatila. I, stigla mu je poruka. Kao opomena, kao odgovor na sva pitanja koja su me mučila. Ljubavi, da li ona tvoja noćas radi? Javi da li dolaziš, ne mogu više da čekam. Kako sam se osećala? Kao da me je neko polio vrelom vodom, zabio nož u leđa ili pucao u srce... to ne bih poželela nijednoj ženi. U deliću sekunde sve se srušilo. Srđan je srušio ono što smo godinama gradili, izdao je i decu i mene, učinio je da mrzim sebe zato što ga volim. Pa, kome sam ja podilazila? Nije on patio od nesanice zbog mog posla i treće smene, naprotiv, jedva je čekao da mi vidi leđa, čak je i decu ostavljao samu u kući. Odlučila sam da mu ništa ne kažem jer sam se plašila da će postati obazriviji i da će me ismejati i napraviti budalom. Pretpostavila sam da se radi o ženi koja živi u našoj blizini. Srđan inače nije izlazio iz auta, a onog jutra utrčao je u kuću kao da dolazi iz komšiluka. Morala sam da saznam ko je ta žena. Otišla sam na posao u treću smenu kao da se ništa nije dogodilo, potom sam pozvala jednu koleginicu zamolivši je da me zameni. Očekivala sam da Srđan neće izaći iz kuće dok decu ne uhvati onaj prvi, najtvrđi san. Evo, prošle su od tada dve godine, sve se smirilo, ali ta noć, to osećanje izdaje, pomešane emocije... još uvek mi stoji knedla u grlu. Kada sam ugledala Srđana kako kao lopov otvara kapiju i trči u Ivankin zagrljaj... Ona je udovica, starija i od mene i od njega, lepuškasta i prilično popunjena. Javljale smo se jedna drugoj, sretale smo se u obližnjoj prodavnici. Bar da je poludeo za nekom mladom, ali ovo... Proradila je i moja sujeta. Zašto sa starijom i ružnijom? Zar je baš morao toliko da me ponizi? Ušla sam u kuću i spustila sam se na stolicu. Šok, neverica i bol blokirali su me do te mere da nisam mogla ni da zaplačem. Nisam znala koliko je sati ni koliko dugo ću čekati da se vrati, ni šta ću mu reći kada ga ugledam. Samo sam sedela i osluškivala svoje disanje. Da, bila sam živa, ali ispunjavao me je osećaj neke čudne praznine, kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. - Divna? - Srđan je zastao na vratima prebledevši. - Džogiraš? - trudila sam se da zvučim smireno, čak sam se i nasmešila. - Pa, pokušavam - nesigurno je odmahnuo rukom. - Mada nije lako. - Naravno, treba se izboriti sa onolikom ženom. Ja sam sitna, sa mnom je uvek bilo lako, ali sa onom kravetinom... - odmahnula sam glavom. - Šta to pričaš? - reagovao je kao bilo koji grešnik. Gledala sam ga pravo u oči i bila sam smirena kao nikada dotad. - Trčiš, Srđane, ali u sasvim pogrešnom pravcu. Stotinak metara, samo do Ivankine kuće. Izigrao si moje poverenje, potcenio si me i ne misliš na decu. Nije važno šta osećam, ali ovo ti nikada neću oprostiti. Uložila sam sve u ovaj dom i u vaspitanje dece, zato nemoj da se nadaš da će neka druga doći na moje mesto. Ja ostajem, a ti odlaziš. - Divna?! Kako možeš tako? Zaboga, volim te, kunem ti se da te volim! - možda je u tome bilo malo istine, ali "zaboravio" je da se izvini. Zapravo, sumnjam da bih mu oprostila čak i da je to učinio. Volela sam ga, izneverio me je, a šta su reči? Pokajanje i ljubav dokazuju se delima, nema čarobnih reči koje bi umanjile bol. - Molim te, nemoj da me prisiljavaš da činim ono što nikome neće doneti dobro. Ako ostaneš, ne računaj na to da ćemo deliti sobu, da ću i za tebe kuvati, da ću prati tvoj veš i da ću ostati verna kao što sam bila svih ovih godina. Dece što se tiče, njima ću sigurno pokazati kuću u kojoj njihov otac provodi noći. Zato, veruj mi, biće najbolje da pokupiš stvari i nestaneš. Pola sata kasnije stajao je preda mnom sa koferom u ruci. I plakao je. Ne znam da li je očekivao da će me dirnuti, pa da ću mu sve oprostiti. Pred očima mi je igrao Ivankin lik i scene njihovog ljubavnog zanosa, a to nije izazivalo samo bol, već i mučninu. - Zbogom, Srđane - rekla sam mirno. Počela sam da plačem tek kada je izašao i za sobom zatvorio vrata. Sve mi se nakupilo. Boleo me je svaki delić tela, mislila sam da ću eksplodirati. Ipak, morala sam da nastavim dalje zbog dece. Nije bilo lako, pogotovo kada je trebalo da im objasnim kuda je tata "nestao". Laži nisu dolazile u obzir, nisam mogla doveka da ih lažem, ali nisam smela ni da budem previše direktna. - Eto, i stari se ponekad ponašaju kao deca. Posvađali smo se, malo smo ljuti jedno na drugo, i zaista ne mogu da vam kažem kada ćemo se pomiriti. Ja čak ne znam kuda je tata otišao. U svakom slučaju, treba da znate da vi niste krivi i da vas oboje mnogo volimo - Ivanku nisam spomenula. Pomoć nepoznate devojke Pomirila sam se sa sudbinom. Vera, moja bliska prijateljica, uspela je da me ubedi da to nije moja bruka, već da je zapravo Srđan ponizio sebe. Nije dozvolila da padnem u malodušnost i depresiju i nije odustajala od namere da me povede jednoj vidovitoj devojci. - Čemu to? - nije mi se dalo. - Zato što osećam da još uvek volite jedno drugo. Druge možeš da zavaraš, ali mene, teško. Smem da se zakunem da tu nisu čista posla i da tvoj Srđan nije svestan toga što radi. Danima sam razmišljala o njenom predlogu. Bila je u pravu, još uvek sam volela Srđana. Zar da odustanem od svog braka samo zato što ga je Ivanka omađijala? Odlučila sam da se neću predati bez borbe. Možda je bilo dobro to što smo bili razdvojeni gotovo tri meseca. Strasti su se smirile, mogla sam da sagledam stvari iz drugog ugla i da razmišljam racionalno, naravno, u korist svoje i Srđanove sreće, i u ime budućnosti naše dece. - Čekaj, šta je ovo? - upitala sam Veru kada smo se odvezle u susedni grad i kada je parkirala auto ispred stambene zgrade. - Divna, sediš na ušima - opomenula me je. - Ne idemo ni kod kakve babe, već kod mlade devojke. Nema bacanja pasulja, kristalnih kugli i slepih miševa. Kao dete, ona je doživela kliničku smrt i sada je dovoljno da te uhvati za ruke pa da te pročita kao otvorenu knjigu. I mesta, i prošlost, i budućnost, sve, bez greške. Ne mogu da verujem da nisi čula za nju... Hajde, izlazi - uzela je svoju tašnu i ja ćutke krenuh za njom. Vera me nije slagala, devojka je zaista bila mlada i lepa, na sebi je imala majicu i farmerice. Stan je bio ukusno uređen, bez ijednog "veštičjeg rekvizita", pa sam prvo pomislila da je njen život veoma uzbudljiv. Uhvatiš nekoga za ruku i pročitaš mu misli... Nije imala urokljive oči niti me je fiksirala pogledom, čvrsto me je držala za ruke kao kada prijateljica teši prijateljicu, i pričala je... pričala... Videla je mesto iza moje kuće gde je bio zakopan sav moj donji veš koji je nestajao sa žice, Ivanku je opisala do detalja, baš kao i prilaz njenoj kući i prag ispod kojeg su bile odložene Srđanove čarape, da on uvek trči njoj. - Još uvek volite svog supruga i zato mu pomozite, što pre. Na teškim je mukama, kao i svaki omađijani čovek, kaje se a ne zna na koju će stranu i sve češće pomišlja na ono najgore. Recite mu da pronađe svoje čarape, a vi otkopajte veš i sve to zapalite. Poslušaće vas, znam, osećam da jedva čeka da mu pomognete. Deca su vam zdrava, pred vama je još mnogo ljubavi i zajedničkih godina. - A šta ako se sve ponovi? - upitah. - Neće se ponoviti. Kada se zlo pretvori u prah i pepeo, svenuće i onaj ko vam je to učinio - devojka me toplo pogleda i pusti moje ruke. Nikada pre, a ni posle toga, nisam osetila takvu toplinu i savršeni mir u svom srcu. Preplakala sam na putu do kuće. Šta je bilo, bilo je, Srđan je bio pod uticajem crne magije, trenutno "neuračunljivim" ljudima ne može se ništa zameriti, oprostila sam mu sve. I molila sam Boga da izdrži samo još jednu noć, makar i u Ivankinom zagrljaju. Sutradan je bilo upravo onako kako mi je ona dobra devojka kazala da će biti. Nije mi bilo teško da kopam po svom dvorištu gde sam, uzgred, pronašla sve svoje stvarčice, ali susret sa Srđanom, moja priča i njegov unezvereni pogled, podizanje Ivankinog praga (a sve smo morali da obavimo tako da ona ne zna, brzo, dok se ne vrati sa pijace), ćutanje, uzdasi, suze... U trenutku kada je vatra buknula, Srđan me je čvrsto uhvatio za ruku, a ja nisam znala da li mi srce udara od njegovog dodira ili od sreće što se zlo koje nas je razdvojilo pretvara u prah i pepeo. - Čekaj me, doći ću... sigurno ću doći - rekao je pre nego što sam pošla u našu kuću. Dva dana kasnije ponovo je stajao na našem pragu, neobrijan, neispavan, nešto mršaviji i tamniji u licu, ali to nije bilo razlog da ga ne dočekam raširenih ruku. I nisam počeli iznova, taj period zakopali smo za sva vremena i nastavili smo tamo gde smo jednom stali - u vreme kada nismo delili poslove na muške i ženske, kada smo razmišljali kao jedno i kada niko nije bio dominantan. Kažu: "Ono što nas ne ubije, čini nas jačim". Istina je, a sada više nego ikada verujem u tu izreku. Ne razmišljam o onome šta je moglo da bude, uživam u sreći i našoj ljubavi koja je jača nego ikada. I nimalo mi nije neprijatno kada sretnem Ivanku. Ostarila je preko noći, pretvorila se u staricu, sedu i izboranu, sa kožom boje pepela...

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama Zid

   Pink Stihovi - ljubavni,rodjendanski, tuzni, smesni, SMS

 
 
Pretrazi bazu stihova:


Izborila sam se sa vradžbinama i vratila sam muža

Porodičnu harmoniju koju smo godinama gradili suprug i ja, sa nekoliko poteza pokušala je da uništi komšinica, inače udovica, Ivanka. Nije birala sredstva da osvoji mog muža, a posegla je za najsurovijim - zavračala ga je. Ipak, sreća i razum bili su naši saveznici - posle tri meseca odvojenog života, moj voljeni vratio mi se u zagrljaj.


Srđana sam upoznala po završetku srednje škole. Bilo mi je tada devetnaest, a njemu dvadeset dve godine. Volela sam ga kao što se voli prvi i, izgleda, jedini put u životu, a voleo je i on mene. Venčali smo se dve godine kasnije kada sam završila višu turističku a on počeo da radi u školi kao nastavnik opštetehničkog obrazovanja. Ubrzo smo dobili Milicu, a godinu kasnije i Miloša.

Bilo je to vreme kada smo morali da pazimo na svaki dinar. Živeli smo kao podstanari, ja još uvek nisam mogla da radim jer su deca bila mala, ali bili smo složni i ništa nam nije bilo problem. Tri godine kasnije, uz pomoć roditelja, kupili smo staru ali prostranu kuću. Potom je Srđan podigao kredit, i za samo nekoliko meseci obreli smo se u kući kao iz bajke. Zašto da se ne pohvalim, imali smo najlepše uređeno dvorište u ulici. U to vreme i ja sam dobila posao, pa je konačno sve došlo na svoje mesto. I bilo je tako dobrih dvanaest godina, a potom su počele da se dešavaju stvari na koje, nažalost, u početku nisam obraćala pažnju. Smatrala sam ih "sitnicama".



Moje treće smene

Radila sam u svojoj struci, u početku kao recepcioner, a pet godina kasnije kao šef recepcije jednog hotela. Plata jeste bila veća ali bile su veće i obaveze. Zbog obima i prirode posla, noćna dežurstva nisu me zaobišla.


Među gostima našeg hotela bilo je ponajviše onih sa dubokim džepom a bilo je i udvarača. Naravno, bila sam ljubazna i profesionalno sam se smeškala, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da završim u nečijem krevetu. Milica, Miloš i Srđan bili su sav moj svet.


Svega se sećam, ali u to vreme "sitnice" nisam umela da protumačim na pravi način. Naime, žica na kojoj sam širila veš bila je u zadnjem dvorištu i ponekad mi se činilo da nešto nedostaje, ali radilo se o sitnim stvarima (uglavnom čarape i donji veš), pa mi nije bilo ni na kraj pameti da brojim štipaljke i ono što prostirem. Nije me to opterećivalo niti sam u to vreme osetila da se Srđan i ja lagano menjamo. On je postajao sve odsutniji a ja sve nervoznija.
- Milice, donesi mi crni grudnjak sa štrika, valjda se osušio. Hajde, požuri, zakasniću na posao! - doviknula sam iz sobe.
- Tamo nema crnog grudnjaka - rekla je Milica nekoliko trenutaka kasnije sva zadihana.
- Kako nema? Kako može da ga nema? U šta gledaš? - povukla sam je za kosu tako snažno da je briznula u plač, ogrnula sam kućnu haljinu i izašla na dvorište, ali na žici zaista nije bilo mog crnog brushaltera.
- Zar si zaboravila da je sinoć nestajalo struje i da je vetar duvao kao lud. Čemu ti služe štipaljke, ne možeš tek tako da prebaciš veš preko žice - rekao je Srđan.
- Da, u pravu si.
Želela sam da zagrlim Milicu i da joj se izvinim, bilo je to prvi put da sam prema njoj bila gruba, ali ona je već pobegla u svoju sobu a ja sam užasno kasnila.
Eto, to mi je ostalo u sećanju. O Srđanovim čarapama da ne govorim. Kada bih ih pokupila sa žice, uvek je poneka bila višak, bez svog para. Koliko sam ja njemu prebacivala da je nemaran i da ne gleda gde se izuva ni gde ostavlja svoje prljave stvari, tako je on meni govorio da nemam pojma o životu, da ne umem čestito ni da prostrem veš.
I, počeli smo da se prepucavamo.
Moj otac je često govorio da se gvožđe kuje dok je vruće i da porodica nije porodica ako se ne zna ko u kući nosi pantalone. Dakle, odrasla sam u patrijahalnoj familiji, međutim, Srđan i ja ustanovili smo drugačije odnose, nikada nismo delili poslove na muške i ženske i podjednako smo uvažavali jedno drugo. Sve smo rešavali razgovorom i kompromisom. Ipak, dogodilo se nešto što mi je nametnulo osećaj griže savesti.


Radila sam noćnu smenu, hotel je bio prepun, održavao se neki seminar, pa nisam stigla ni kafu da popijem. Nisam običavala da se kući vraćam taksijem, volela sam jutarnju šetnju i odlazak na pijacu ali tog jutra nebo je bilo olovnosivo i jedva sam čekala da se spustim u krevet. I baš u trenutku kada se taksi bližio našoj kući, ugledala sam Srđana kako trčeći ulazi u kuću. Bilo je šest ujutro, pomislila sam da haluciniram.
- Otkud ti? - pogledao me je iznenađeno.
- Došla sam taksijem, užasno sam umorna, a ti? Nisam znala da si počeo da džogiraš - odmerila sam ga od glave do pete. Ako je trebalo da sudim po onome što je imao na sebi, ništa nije bilo sumnjivo. Ni sveže izbrijan, ni namirisan, na sebi je imao samo patike i trenerku. Nasmešio se.
- To ne bi bilo tako loše kada bi mi prešlo u naviku i ako bih uspeo da ostavim cigarete. Da, malo sam trčao, ali ne rekreativno, već zato što nisam mogao da spavam.
Sat kasnije, kada sam ispratila decu u školu a Srđana na posao, zurila sam u tavanicu. Kada neko ima lepu ženu koja bar dva puta nedeljno provede noć van kuće, među "vukovima", nikakvo čudo što mu san nije dolazio na oči, razmišljala sam. Možda me je pratio. Gospode, da li je moguće da je ljubomoran i čime sam ga to navela da posumnja u moju vernost? Rasplakala sam se pitajući se zašto nisam završila neku drugu školu i zašto što ne radim "normalan" posao. U svakom slučaju, znala sam da ne smem da ostanem bez posla a to je podrazumevalo da uvek budem doterana. Nisam dozvoljavala Srđanu da mnome briše pod, ali primirila sam se a on je to iskoristio: sada je njegova reč bila poslednja, mogao je da ode i da se vrati kad god poželi, a ja se zaista nisam ljutila. Bilo da je sujetan ili ljubomoran, verovala sam da me voli i to sam morala da poštujem.



Ivankina zloba

Sada znam da Srđan zapravo nije tražio "svoja prava" već da sam mu ih nametnula ja svojim ćutanjem i podređenom ulogom kao da sam zaista zgrešila.


Trajalo je mesecima, a onda je Srđan otišao da se istušira i svoj mobilni telefon zaboravio je ispred kupatila. I, stigla mu je poruka. Kao opomena, kao odgovor na sva pitanja koja su me mučila.
Ljubavi, da li ona tvoja noćas radi? Javi da li dolaziš, ne mogu više da čekam.


Kako sam se osećala? Kao da me je neko polio vrelom vodom, zabio nož u leđa ili pucao u srce... to ne bih poželela nijednoj ženi. U deliću sekunde sve se srušilo. Srđan je srušio ono što smo godinama gradili, izdao je i decu i mene, učinio je da mrzim sebe zato što ga volim. Pa, kome sam ja podilazila? Nije on patio od nesanice zbog mog posla i treće smene, naprotiv, jedva je čekao da mi vidi leđa, čak je i decu ostavljao samu u kući.


Odlučila sam da mu ništa ne kažem jer sam se plašila da će postati obazriviji i da će
me ismejati i napraviti budalom. Pretpostavila sam da se radi o ženi koja živi u našoj blizini. Srđan inače nije izlazio iz auta, a onog jutra utrčao je u kuću kao da dolazi iz komšiluka. Morala sam da saznam ko je ta žena.


Otišla sam na posao u treću smenu kao da se ništa nije dogodilo, potom sam pozvala jednu koleginicu zamolivši je da me zameni. Očekivala sam da Srđan neće izaći iz kuće dok decu ne uhvati onaj prvi, najtvrđi san.


Evo, prošle su od tada dve godine, sve se smirilo, ali ta noć, to osećanje izdaje, pomešane emocije... još uvek mi stoji knedla u grlu. Kada sam ugledala Srđana kako kao lopov otvara kapiju i trči u Ivankin zagrljaj... Ona je udovica, starija i od mene i od njega, lepuškasta i prilično popunjena. Javljale smo se jedna drugoj, sretale smo se u obližnjoj prodavnici. Bar da je poludeo za nekom mladom, ali ovo...
Proradila je i moja sujeta. Zašto sa starijom i ružnijom? Zar je baš morao toliko da me ponizi?
Ušla sam u kuću i spustila sam se na stolicu. Šok, neverica i bol blokirali su me do te mere da nisam mogla ni da zaplačem. Nisam znala koliko je sati ni koliko dugo ću čekati da se vrati, ni šta ću mu reći kada ga ugledam. Samo sam sedela i osluškivala svoje disanje. Da, bila sam živa, ali ispunjavao me je osećaj neke čudne praznine, kao da mi je neko iščupao srce iz grudi.
- Divna? - Srđan je zastao na vratima prebledevši.
- Džogiraš? - trudila sam se da zvučim smireno, čak sam se i nasmešila.
- Pa, pokušavam - nesigurno je odmahnuo rukom. - Mada nije lako.
- Naravno, treba se izboriti sa onolikom ženom. Ja sam sitna, sa mnom je uvek bilo lako, ali sa onom kravetinom... - odmahnula sam glavom.
- Šta to pričaš? - reagovao je kao bilo koji grešnik.
Gledala sam ga pravo u oči i bila sam smirena kao nikada dotad.
- Trčiš, Srđane, ali u sasvim pogrešnom pravcu. Stotinak metara, samo do Ivankine kuće. Izigrao si moje poverenje, potcenio si me i ne misliš na decu. Nije važno šta osećam, ali ovo ti nikada neću oprostiti. Uložila sam sve u ovaj dom i u vaspitanje dece, zato nemoj da se nadaš da će neka druga doći na moje mesto. Ja ostajem, a ti odlaziš.
- Divna?! Kako možeš tako? Zaboga, volim te, kunem ti se da te volim! - možda je u tome bilo malo istine, ali "zaboravio" je da se izvini. Zapravo, sumnjam da bih mu oprostila čak i da je to učinio. Volela sam ga, izneverio me je, a šta su reči? Pokajanje i ljubav dokazuju se delima, nema čarobnih reči koje bi umanjile bol.
- Molim te, nemoj da me prisiljavaš da činim ono što nikome neće doneti dobro. Ako ostaneš, ne računaj na to da ćemo deliti sobu, da ću i za tebe kuvati, da ću prati tvoj veš i da ću ostati verna kao što sam bila svih ovih godina. Dece što se tiče, njima ću sigurno pokazati kuću u kojoj njihov otac provodi noći. Zato, veruj mi, biće najbolje da pokupiš stvari i nestaneš.
Pola sata kasnije stajao je preda mnom sa koferom u ruci. I plakao je. Ne znam da li je očekivao da će me dirnuti, pa da ću mu sve oprostiti. Pred očima mi je igrao Ivankin lik i scene njihovog ljubavnog zanosa, a to nije izazivalo samo bol, već i mučninu.
- Zbogom, Srđane - rekla sam mirno. Počela sam da plačem tek kada je izašao i za sobom zatvorio vrata.
Sve mi se nakupilo. Boleo me je svaki delić tela, mislila sam da ću eksplodirati. Ipak, morala sam da nastavim dalje zbog dece. Nije bilo lako, pogotovo kada je trebalo da im objasnim kuda je tata "nestao". Laži nisu dolazile u obzir, nisam mogla doveka da ih lažem, ali nisam smela ni da budem previše direktna.
- Eto, i stari se ponekad ponašaju kao deca. Posvađali smo se, malo smo ljuti jedno na drugo, i zaista ne mogu da vam kažem kada ćemo se pomiriti. Ja čak ne znam kuda je tata otišao. U svakom slučaju, treba da znate da vi niste krivi i da vas oboje mnogo volimo - Ivanku nisam spomenula.



Pomoć nepoznate devojke

Pomirila sam se sa sudbinom. Vera, moja bliska prijateljica, uspela je da me ubedi da to nije moja bruka, već da je zapravo Srđan ponizio sebe. Nije dozvolila da padnem u malodušnost i depresiju i nije odustajala od namere da me povede jednoj vidovitoj devojci.
- Čemu to? - nije mi se dalo.
- Zato što osećam da još uvek volite jedno drugo. Druge možeš da zavaraš, ali mene, teško. Smem da se zakunem da tu nisu čista posla i da tvoj Srđan nije svestan toga što radi.
Danima sam razmišljala o njenom predlogu. Bila je u pravu, još uvek sam volela Srđana. Zar da odustanem od svog braka samo zato što ga je Ivanka omađijala? Odlučila sam da se neću predati bez borbe.
Možda je bilo dobro to što smo bili razdvojeni gotovo tri meseca. Strasti su se smirile, mogla sam da sagledam stvari iz drugog ugla i da razmišljam racionalno, naravno, u korist svoje i Srđanove sreće, i u ime budućnosti naše dece.
- Čekaj, šta je ovo? - upitala sam Veru kada smo se odvezle u susedni grad i kada je parkirala auto ispred stambene zgrade.
- Divna, sediš na ušima - opomenula me je. - Ne idemo ni kod kakve babe, već kod mlade devojke. Nema bacanja pasulja, kristalnih kugli i slepih miševa. Kao dete, ona je doživela kliničku smrt i sada je dovoljno da te uhvati za ruke pa da te pročita kao otvorenu knjigu. I mesta, i prošlost, i budućnost, sve, bez greške. Ne mogu da verujem da nisi čula za nju... Hajde, izlazi - uzela je svoju tašnu i ja ćutke krenuh za njom.
Vera me nije slagala, devojka je zaista bila mlada i lepa, na sebi je imala majicu i farmerice. Stan je bio ukusno uređen, bez ijednog "veštičjeg rekvizita", pa sam prvo pomislila da je njen život veoma uzbudljiv. Uhvatiš nekoga za ruku i pročitaš mu misli...
Nije imala urokljive oči niti me je fiksirala pogledom, čvrsto me je držala za ruke kao kada prijateljica teši prijateljicu, i pričala je... pričala...
Videla je mesto iza moje kuće gde je bio zakopan sav moj donji veš koji je nestajao sa žice, Ivanku je opisala do detalja, baš kao i prilaz njenoj kući i prag ispod kojeg su bile odložene Srđanove čarape, da on uvek trči njoj.
- Još uvek volite svog supruga i zato mu pomozite, što pre. Na teškim je mukama, kao i svaki omađijani čovek, kaje se a ne zna na koju će stranu i sve češće pomišlja na ono najgore. Recite mu da pronađe svoje čarape, a vi otkopajte veš i sve to zapalite. Poslušaće vas, znam, osećam da jedva čeka da mu pomognete.



Deca su vam zdrava, pred vama je još mnogo ljubavi i zajedničkih godina.
- A šta ako se sve ponovi? - upitah.
- Neće se ponoviti. Kada se zlo pretvori u prah i pepeo, svenuće i onaj ko vam je to učinio - devojka me toplo pogleda i pusti moje ruke. Nikada pre, a ni posle toga, nisam osetila takvu toplinu i savršeni mir u svom srcu.


Preplakala sam na putu do kuće. Šta je bilo, bilo je, Srđan je bio pod uticajem crne magije, trenutno "neuračunljivim" ljudima ne može se ništa zameriti, oprostila sam mu sve. I molila sam Boga da izdrži samo još jednu noć, makar i u Ivankinom zagrljaju.
Sutradan je bilo upravo onako kako mi je ona dobra devojka kazala da će biti. Nije mi bilo teško da kopam po svom dvorištu gde sam, uzgred, pronašla sve svoje stvarčice, ali susret sa Srđanom, moja priča i njegov unezvereni pogled, podizanje Ivankinog praga (a sve smo morali da obavimo tako da ona ne zna, brzo, dok se ne vrati sa pijace), ćutanje, uzdasi, suze...


U trenutku kada je vatra buknula, Srđan me je čvrsto uhvatio za ruku, a ja nisam znala da li mi srce udara od njegovog dodira ili od sreće što se zlo koje nas je razdvojilo pretvara u prah i pepeo.
- Čekaj me, doći ću... sigurno ću doći - rekao je pre nego što sam pošla u našu kuću. Dva dana kasnije ponovo je stajao na našem pragu, neobrijan, neispavan, nešto mršaviji i tamniji u licu, ali to nije bilo razlog da ga ne dočekam raširenih ruku. I nisam počeli iznova, taj period zakopali smo za sva vremena i nastavili smo tamo gde smo jednom stali - u vreme kada nismo delili poslove na muške i ženske, kada smo razmišljali kao jedno i kada niko nije bio dominantan.
Kažu: "Ono što nas ne ubije, čini nas jačim". Istina je, a sada više nego ikada verujem u tu izreku. Ne razmišljam o onome šta je moglo da bude, uživam u sreći i našoj ljubavi koja je jača nego ikada. I nimalo mi nije neprijatno kada sretnem Ivanku. Ostarila je preko noći, pretvorila se u staricu, sedu i izboranu, sa kožom boje pepela...


Komentariši sa prijateljima
( 1922 )
 
 

 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink