Poslovica - Polako udisem vazduh , Polako udišem vazduh, koračam pustim ulicama, koje ne vode nikuda. Sretnem po kojeg prolaznika koji pognute glave prodje pored mene kao da mi nije ni primetio... Spotičem se o kamenje koje se stvori ni od kuda kada treba da zakoračim... Dani prolaze u meni praznina, osećam kako vetar struji kroz moje telo... Samo praznina... Naviru sećanja u izbledelim slikama, i svaka slika lepa ili ružna, izaziva suze... Sunce zalazi po koji put, ja i dalje koračam u nadi da ću stići do nekog, do nečeg... Ne odustajem, osvrnem se s"vremena na vreme, ali uzalud kada je iza mene, nepovratna prošlost, i mrak sa par sjajnih detalja, sad već izbledelih tragova..Osetim na trenutak miris prošlosti, koji se prosuo, ukus koji se na trenutak učini sladak a ipak je gorak, na momente vidim i čujem razne osmehe, koje mene ne čine srećnom jer ja to isto ne umem.Sjedinjavam se sa slikama koje blede,pretvaram se u suzu koja pada u prašinu i ista ta postaje prasina, koju vetar na svojim krilima raznosi u različitim pravcima, sa namerom i nadom da će se jedan deo mene nekad, negde nasmejati i biti srećan.
