Radio Pink - Uzivo radio - Radio Stanica Internet
Poslovica - Razdvojila nas je viša sila, Bila sam van sebe od ljubavi prema arhitekti Jakobu de Maju i upravo je on trebalo da projektuje kuću u kojoj ću živeti. Naša ljubavna priča podsećala je na bajku. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i morali smo da se razdvojimo. Jakoba su mobilisali a ja sam sa roditeljima ostala na imanju. O svom dragom godinama ništa nisam čula, nestao je bez traga... Tog ranog prolećnog jutra dočekale su me dve lepe promene. Najpre, posle dužeg vremena, sunce je uspelo da probije olovno nebo iznad Novog Sada. Drugo, moj išijas, verni drugar i dugogodišnji saputnik, konačno me je ostavio na miru. Ustala sam laka i orna, baš kao nekada. Čajnik je već pištao iz kuhinje kada sam, prateći trag jednog upornog zraka, stigla do pianina na kojem je, okružena školjkama donetim sa nekog davnog letovanja, pored kutije za nakit, stajala je moja fotografija. Bože mili, pomislila sam, posle smrti advokata Sofronijevića teško da bi iko više na ovom svetu mogao da potvrdi da sam to ja. Žubor vode iz susedne prostorije parao mi je uši. U mislima uvek samo sa njim "Što manje rade, sve se više peru", nemoćno sam zaključila. Doduše, Lelica je bila pristojno devojče iz Valjeva, ali se navika svoje generacije, očigledno, nije mogla odreći. - Počinjem da starim - prekorela sam poluglasno sebe i ubrzo sam osetila da mi se usne razvlače u veseli osmeh. Kada neko zakorači u devetu deceniju života, teško da mu išta drugo preostaje. Lelica je bila student glume i već je drugu godinu sa mnom delila mansardu stare zgrade u Dunavskoj ulici. Mnogo sam je volela ali mi je, iskreno, štošta smetalo. Najviše njen portabl televizor koji je po ceo bogovetni dan besomučno zvrndao. I ovoga jutra "kljucao" mi je po mozgu. Baš sam, noseći šolju čaja, pošla da ga utišam kada me je nešto zadržalo. - Bože mili... taj glas! Nemoguće... - zastala sam kao ukopana. Polako sam ušla sam u Lelinu sobu pogledavši u ekran. U tom trenutku neko je isključio svetlo u mojoj glavi. Svuda oko mene bila je pomrčina kroz koju sam dugo ponirala. Na kraju tog puta, u samo jednoj beskonačnoj sekundi, prohujalo je šezdeset godina. U jednom trenu našla sam se na davno porušenom salašu, u svojim sivim jahaćim pantalonama i crnim čizmama, daleko odavde, u godinama za koje sam mislila da ih niko više vratiti neće. Tog, 13. juna 1939. godine osvanuo je lep i sunčan dan. Izjahala sam na Dorini veoma rano da bih izbegla vrućinu. Tu, na obroncima Fruške gore jutra su bila sveža, što mi je posebno prijalo. Ali, nisam se dugo zadržala jer sam očekivala krojačicu koja je trebalo da mi donese toaletu za večerašnju zabavu. Dok sam probala haljinu, neko je pokucao na vrata. - Paulina, mogu li da uđem? - čula sam očev glas. - Naravno, tata - odgovorila sam. Oči su mi se raširile od oduševljenja kada sam ugledala predivnu dijamantsku ogrlicu koju je pažljivo izvadio iz kutije i stavio mi je oko vrata. - Srećan rođendan, dušo! - poljubio me je u obraz. - O, hvala tata! Predivna je, ali mora da košta čitavo bogatstvo... - Ne puni moja princeza svaki dan osamnaest godina. Želim ti da te kroz ceo život prati sreća, da nađeš svog princa iz bajke i da sa njim dočekaš duboku starost. Ali, mama i ja imamo još jedno iznenađenje za tebe. Uostalom, neka ti majka kaže - rekao je kada je mati ušla u sobu. - Paulina, tata i ja kupili smo plac u centru Novog Sada, na kojem ćemo ti sazidati kuću po tvom ukusu. Da li ćeš u njoj živeti ili ćeš je rentirati, sama odluči. Biće to, u svakom slučaju, tvoj miraz. - Ali, mama... - Dolaze teška vremena, kćeri - nastavio je otac. - Novac treba pametno ulagati. Već danas popodne doći će arhitekta De Majo kome ćeš reći kakvu kuću želiš, a on će je projektovati. To je mlad i perspektivan čovek koji se razume u te novotarije. Ne sumnjam da će se dobro snaći. Plovila sam po sedmom nebu Bila sam presrećna, blistala sam te večeri. Na meni je bila predivna satenska haljina, sandale u istoj, ljubičastoj boji, a oko vrata dijamantska ogrlica koju sam dobila od tate. Bila sam u centru pažnje. Oko mene su se vrzmali potencijalni prosci, a devojke su mi zavidele. Bila sam mlada, lepa i bogata. Ipak, u toj gužvi videla sam samo jednog čoveka: arhitekta Jakob de Majo, koga sam upoznala tog popodneva, oteo je moje srce. Pročitala sam mnogo knjiga o ljubavi na prvi pogled, ali nisam verovala da postoji dok se on nije pojavio u mom životu. Bio je lep, visok i gospodstvenog držanja, veoma učtiv i nenametljiv. Plovila sam po sedmom nebu zamišljajući naše venčanje. Eh, kako su to bila romantična vremena! Kada bi se devojka zaljubila, odmah je sebe zamišljala u beloj venčanici. Tih dana naprasno sam se zainteresovala za izgradnju vile "Paulina". Iako sam dobro znala šta hoću, svaki čas sam nešto menjala da bih se što duže zadržala u konsultacijama sa Jakobom. Mom pronicljivom ženskom oku nije promakla činjenica da ni njemu nije svejedno. I tako, ljubav među nama se razbuktavala. Sada, posle dugo godina, sa sigurnošću mogu da kažem da je to bio najsrećniji period mog života. U početku smo krili našu ljubav. Ipak, moja majka je brzo shvatila šta se dešava pa je o tome veoma obazrivo obavestila oca. Jednog lepog oktobarskog dana Jakob je došao sa velikim buketom cveća i bocom francuskog konjaka, poljubio je ruku mojoj majci, a zatim se obratio ocu: - Gospodine Mariću, volim vašu kćerku i rad sam da je uzmem za ženu, uz vaše dopuštenje. Zadržala sam dah dok je tata prelazio pogledom sa njega na mene, a kada je video moje širom otvorene oči, rekao je: - Deco, imate moj blagoslov! Ali, vidite i sami da se situacija u svetu zaoštrava. Nije vreme za veselja, pa bi bilo dobro da se sada samo verite, a svadba neka malo pričeka. Nije u redu da se mi veselimo dok u svetu besni rat. Srušili su se svi moji snovi Poslušali smo tatu. Našom veridbom ništa se nije promenilo sem što nismo morali po stoti put da prepravljamo projekat "Pauline" da bismo se videli. Dane smo provodili u dugim šetnjama po Fruškoj gori, a često bismo izjahali na konjima uživajući u prirodi i jedno u drugom. Kada nisam bila sa Jakobom, vreme sam provodila čitajući knjige, svirajući klavir i učeći francuski jezik. Ostatak vremena provodila sam brojeći sate i minute do njegovog dolaska. Volela sam ga sve više i mislila sam da nas ništa neće rastaviti. A onda je počeo rat. Kao kula od karata srušili su se svi moji snovi. U naše živote uvukli su se strah i neizvesnost. Još više sam se plašila zbog Jakoba. Do nas su doprle glasine da je Hitler odlučio da uništi Jevreje. Čitave porodice nestajale su bez traga. Tek za ponekog bismo čuli da je odveden u koncentracioni logor. Moj verenik nije mogao da prođe nezapaženo. Bio je poznati arhitekta, iz ugledne porodice i bilo je pitanje dana kada će doživeti sudbinu svojih saplemenika. Moje sumnje su se, nažalost, obistinile. Uprkos molbama da se negde skloni, čast mu to nije dozvoljavala. Dostojanstveno je sačekao da ga, kao i mnoge druge, mobilišu u vojsku. Ono što se dešavalo u narednih nekoliko godina ostavilo je duboke rane na mojoj duši. Posle Jakobovog odlaska živela sam za trenutak kada ću o njemu bilo šta čuti. Plakala sam moleći Gospoda da mi se živ vrati. Rat je odnosio mnoge živote, nastupila je glad i nemaština. Na crnoj berzi nabavljali smo hranu tako što smo za džak brašna ili malo svinjske masti davali komade skupocenog porodičnog nakita. Jedne noći probudilo nas je žestoko lupanje na vratima. Mati mi je prišla i čvrsto me zagrlila. Tresla sam se kao prut. Lupanje je bilo sve jače, a onda se sa druge strane začuo grleni glas nemačkog oficira. - Tereza, bolje da otvorim, razvaliće vrata - prvi put u životu osetila sam strah u glasu svoga oca. Potpuno mirna i pribrana, mati se uputila ka vratima. Gledali smo je bez reči. Nekoliko trenutaka kasnije otključala je i otvorila. Pred njom je stajala grupa nemačkih vojnika predvođena mladim oficirom. Nešto su je pitali, a majka, po baki Nemica, odgovarala je na besprekornom nemačkom jeziku. Razgovor nije dugo trajao a kada su oficiri otišli, okrenula se prema nama kao da se ništa nije dogodilo. - Zasad nas neće dirati, ali moramo da odemo odavde. Ovde više nismo bezbedni - rekla je tiho. Već sutradan bili smo na putu ka našem salašu u Bačkoj. Za to mesto vezivale su me mnoge uspomene. Sa braćom i sestrama od tetke mnoga leta provodila sam tu stvarajući nestašlucima glavobolje roditeljima. Ipak, najlepša uspomena bila je vezana za Jakoba. Baš ovde, prilikom jednog izleta, zajedno s njim zakoračila sam u svet odraslih. Imala sam kasnije mnogo prosaca, ali to jedinstveno iskustvo nikada se nije ponovilo. Ni traga ni glasa od Jakoba Kažu da neizvesnost najviše ubija, a upravo mi se to događalo. O mom draganu nije bilo nikakvih vesti. Strepela sam, moji roditelji su se trudili da što manje osetim rat, ali to je kao da se od kiše krijete ispod jednog lista. Mnogo meni dragih ljudi je za tih nekoliko godina ubijeno ili je nestalo bez traga. Smrt je bila svuda oko nas. Godine su prolazile, a završetak rata i oslobođenje dočekala sam gotovo ravnodušna. Imala sam jednu želju a ona mi se nije ostvarila. Mnogo se ljudi vratilo iz zarobljeništva ali od Jakoba nije bilo ni traga ni glasa. Pokušavala sam da ga pronađem preko Crvenog krsta ali nije ga bilo ni na jednom spisku. I tek što sam se pomirila sa sudbinom, moju porodicu je zadesila još veća nesreća. Moj otac je jedne noći odveden na informativni razgovor sa koga se nikada nije vratio. Nedugo zatim neko je podmetnuo požar i do temelja je izgoreo naš salaš. Nizale su nepravde i nesreće, a nova nas je zadesila kada su nas iselili iz vile na Fruškoj gori. Rekli su nam da je prevelika za nas pa su nam dodelili mali mansardni stan u Novom Sadu, isti ovaj u kojem sam dočekala starost. Nepunih godinu dana nakon očevog stradanja sahranila sam i majku. Ostala sam sama. Povukla sam se u svoj svet samoće živeći od uspomena. Držala sam časove klavira i francuskog jezika da bih se prehranila. O Jakobu sam se i dalje raspitivala, a povremeno se u meni budila nada jer sam čula da je bilo onih koji su se pojavili nekoliko godina po završetku rata. Ipak, moja potraga bila je bezuspešna. Na kraju sam morala da priznam sebi istinu: nikada ga neću videti... Ironija života - Teta Paulina! Hoćete li da zovem Hitnu pomoć?! - do mene je dopirao Lelin preplašeni glas. - Ne treba, dobro sam, ne brini. Hoću da nazoveš ovu televizijsku stanicu - pribrano sam joj rekla. - Ovaj čovek... - drhtavom rukom pokazala sam na ekran televizora - ...moram odmah da ga vidim. Lelica je zbunjeno gledala čas u televizor, čas u mene. - Ali, teta Paulina, pa to je multimilijarder, vlasnik izraelske banke, silnih imanja, hotela, firmi... Ovaj... nisam sigurna da bi on... - ...pričao sa jednom novosadskom babom, to hoćeš da kažeš? Samo ti saznaj gde mogu da ga nađem, za ostalo ne brini! - istresla sam se na Lelicu kojoj ništa nije bilo jasno. A nije ni meni. U mojoj glavi vladala je pometnja. Moj Jakob je živ! A ja sam ga dosad nebrojeno puta oplakala! Kako život može da bude ironičan... Zar je jednostavno "ustao iz mrtvih" posle pedeset godina? Ah, moram da ga vidim. Kada sam se povratila od prvog šoka, zagledala sam se u televizor. Promenio se, pomislila sam slatko se nasmejavši svom zaključku. Dobro je da je živ! Od mene je stariji sedam godina. Izgledao je vitalno i zdravo. I, koliko sam mogla da razumem, planirao je da ulaže u neki hotel ovde, u Srbiji. - Ako želite, odjuriću do studija, nije daleko od nas - Lela je shvatila da je vrag odneo šalu i da nisu u pitanju fantazije senilne babe, već nešto veoma ozbiljno. - Ovo je emisija "uživo", insistiraću da ga vidim, samo... šta da mu kažem? - Pitaj ga da li je završio projekat vile "Paulina". Ponovni susret Sutradan, dok me je taksi vozio prema Petrovaradinu, osećala sam se kao šiparica. Po ko zna koji put vadila sam ogledalce iz tašne krišom proveravajući da li mi je frizura u redu. Da li će se razočarati kad me vidi? Pa, ni on baš ne izgleda kao nekad... Sedeo je u invalidskim kolicima okrenut prozoru. Kada sam zakoračila u sobu, naglo je okrenuo glavu. Gledali smo se dugo, bez reči. - Paulina... to si ipak ti! Ja... sve ove godine mislio sam da si mrtva... - bio je uzbuđen. - Priđi da te vidim, molim te... - Jakobe, i ja sam mislila da si ti stradao, svuda sam te tražila... Reči su bile suvišne. Suze su mi se nekontrolisano slivale niz obraze, a on me je čvrsto zagrlio kao da se plaši da će me opet izgubiti. Plakali smo oboje nad sudbinom, izgubljenim godinama, ali i od sreće što smo se ipak pronašli. - Obećaj mi da nećeš opet nestati iz mog života - rekao je kada sam dva sata kasnije krenula kući. - Očekujem te sutra - pogledom je obuhvatio kolica u kojima je sedeo. - Ja baš ne mogu mnogo da se krećem... Došla sam i sutradan. I prekosutra... Prvih nekoliko dana nismo mogli čestito da razgovaramo od silnog uzbuđenja. Gušile su nas emocije, a sada se pitam kako smo to preživeli. U našim godinama to može da bude kobno. Jakob mi je pričao o sebi. Žena mu je umrla pre deset godina, a sin jedinac živeo je u Americi sa svojom porodicom. - Kada su me onog dana mobilisali, shvatio sam kuda nas vode. Potrpali su nas u teretni voz koji je dugo putovao. Konačno smo stigli u jedan nemački logor. O strahotama koje sam tamo preživeo, neću da ti pričam. Svakoga dana odvodili su ljude nekuda da se nikada više ne vrate. Međutim, ja sam odlučio da živim. Prilikom popisivanja imena zarobljenika, u poslednjem trenutku odlučio sam da se predstavim pod drugim imenom da bih izbegao sudbinu Jevreja. Želja za životom pomogla mi je da prikupim snagu i učinim nemoguće: da pobegnem. Izbio je incident u logoru i iskoristio sam nepažnju stražara da se izvučem iz tog pakla. Putovao sam noću, a danju sam se zavlačio u grmlje ili napuštene kolibe da ne bih privlačio pažnju. Posle mesec dana stigao sam u Srbiju. Jedne noći došao sam pred vašu vilu na Fruškoj gori. Bila je prazna i shvatio sam da u njoj dugo nikoga nije bilo. Nisam mogao da se raspitam o vama jer sam izbegavao kontakte sa ljudima. Osam srećnih godina - Bio sam izbezumljen od straha - nastavio je posle kraće pauze. - Nisam znao gde da te tražim a svašta mi je prolazilo kroz glavu. Odlučio sam da nastavim put do Beograda i da tamo potražim svoju sestru. Kada sam je pronašao, povezala me je sa nekim ljudima koji su mi pomogli da se snađem. Po završetku rata čuo sam da je tvoj otac ubijen, a da ste vi nastradale u požaru na salašu. To me je dotuklo. Ovde više nisam imao šta da tražim. Sva imovina mi je oduzeta, roditelji ubijeni početkom rata, a izgubio sam i tebe. Otputovao sam u Izrael. Jedinu utehu pronašao sam u radu. Mnogo sam u životu stekao ali nikada nisam bio posebno srećan. Posle deset godina oženio sam se i dobio sina. Ela je bila divna žena i moj oslonac u životu, ali uspomena na tebe bila je jača. Voleo sam je na drugačiji način, kao prijatelja, sestru. Kada je umrla, osetio sam veliku prazninu u duši. Ostao sam potpuno sam. Iako u poznim godinama, nastavio sam da radim. Eto, do današnjeg dana. Saslušala sam njegovu životnu priču. Pitala sam se da li bi mi bilo lakše da sam ostala u uverenju da ga više nema. Nisam mogla da poverujem u to da je sudbina bila toliko okrutna prema nama. Tražili smo se, a nismo se našli. Celi život provela sam oplakujući čoveka koga sam volela, a on je bio živ. I sada sedi tu, pored mene, i drži me za ruku! - Paulina - gledao me je pravo u oči. - Nije nam ostalo mnogo. Hajde da ostatak života provedemo zajedno. Gušila sam se u suzama. - Osim toga, ako se sećaš, mi smo vereni! Hej, pa ti još nosiš verenički prsten... - zagledao se u prsten na mojoj ruci. - Nikada ga nisam skinula... - prošaputala sam. - Želim da se venčamo na Fruškoj gori. Bićeš lepa nevesta. - Uvek si umeo da me nasmeješ! Venčali smo se nedelju dana kasnije i proživeli smo zajedno osam srećnih godina. Moj Jakob me je, ovoga puta, zauvek napustio jedne kišne novembarske večeri. Opet tugujem za njim ali sam zahvalna Bogu što mi ga je, bar pred kraj života, vratio. Sada živim od sećanja i spokojno čekam trenutak kada ću mu se pridružiti...

SVE VESTI MOBILE APP SHOW BIZ Recepti Trepetnik Vicevi Stihovi Oglasi Sanovnik Poslovice Tekstovi pesama

   Pink Stihovi - ljubavni,rodjendanski, tuzni, smesni, SMS

 
 
Pretrazi bazu stihova:


Razdvojila nas je viša sila

Bila sam van sebe od ljubavi prema arhitekti Jakobu de Maju i upravo je on trebalo da projektuje kuću u kojoj ću živeti. Naša ljubavna priča podsećala je na bajku. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i morali smo da se razdvojimo. Jakoba su mobilisali a ja sam sa roditeljima ostala na imanju. O svom dragom godinama ništa nisam čula, nestao je bez traga...


Tog ranog prolećnog jutra dočekale su me dve lepe promene. Najpre, posle dužeg vremena, sunce je uspelo da probije olovno nebo iznad Novog Sada. Drugo, moj išijas, verni drugar i dugogodišnji saputnik, konačno me je ostavio na miru. Ustala sam laka i orna, baš kao nekada. Čajnik je već pištao iz kuhinje kada sam, prateći trag jednog upornog zraka, stigla do pianina na kojem je, okružena školjkama donetim sa nekog davnog letovanja, pored kutije za nakit, stajala je moja fotografija.
Bože mili, pomislila sam, posle smrti advokata Sofronijevića teško da bi iko više na ovom svetu mogao da potvrdi da sam to ja.
Žubor vode iz susedne prostorije parao mi je uši.



U mislima uvek samo sa njim

"Što manje rade, sve se više peru", nemoćno sam zaključila. Doduše, Lelica je bila pristojno devojče iz Valjeva, ali se navika svoje generacije, očigledno, nije mogla odreći.
- Počinjem da starim - prekorela sam poluglasno sebe i ubrzo sam osetila da mi se usne razvlače u veseli osmeh. Kada neko zakorači u devetu deceniju života, teško da mu išta drugo preostaje.
Lelica je bila student glume i već je drugu godinu sa mnom delila mansardu stare zgrade u Dunavskoj ulici. Mnogo sam je volela ali mi je, iskreno, štošta smetalo. Najviše njen portabl televizor koji je po ceo bogovetni dan besomučno zvrndao. I ovoga jutra "kljucao" mi je po mozgu. Baš sam, noseći šolju čaja, pošla da ga utišam kada me je nešto zadržalo.
- Bože mili... taj glas! Nemoguće... - zastala sam kao ukopana.
Polako sam ušla sam u Lelinu sobu pogledavši u ekran. U tom trenutku neko je isključio svetlo u mojoj glavi. Svuda oko mene bila je pomrčina kroz koju sam dugo ponirala. Na kraju tog puta, u samo jednoj beskonačnoj sekundi, prohujalo je šezdeset godina. U jednom trenu našla sam se na davno porušenom salašu, u svojim sivim jahaćim pantalonama i crnim čizmama, daleko odavde, u godinama za koje sam mislila da ih niko više vratiti neće.


Tog, 13. juna 1939. godine osvanuo je lep i sunčan dan. Izjahala sam na Dorini veoma rano da bih izbegla vrućinu. Tu, na obroncima Fruške gore jutra su bila sveža, što mi je posebno prijalo. Ali, nisam se dugo zadržala jer sam očekivala krojačicu koja je trebalo da mi donese toaletu za večerašnju zabavu. Dok sam probala haljinu, neko je pokucao na vrata.
- Paulina, mogu li da uđem? - čula sam očev glas.
- Naravno, tata - odgovorila sam. Oči su mi se raširile od oduševljenja kada sam ugledala predivnu dijamantsku ogrlicu koju je pažljivo izvadio iz kutije i stavio mi je oko vrata.
- Srećan rođendan, dušo! - poljubio me je u obraz.
- O, hvala tata! Predivna je, ali mora da košta čitavo bogatstvo...
- Ne puni moja princeza svaki dan osamnaest godina. Želim ti da te kroz ceo život prati sreća, da nađeš svog princa iz bajke i da sa njim dočekaš duboku starost. Ali, mama i ja imamo još jedno iznenađenje za tebe. Uostalom, neka ti majka kaže - rekao je kada je mati ušla u sobu.
- Paulina, tata i ja kupili smo plac u centru Novog Sada, na kojem ćemo ti sazidati kuću po tvom ukusu. Da li ćeš u njoj živeti ili ćeš je rentirati, sama odluči. Biće to, u svakom slučaju, tvoj miraz.
- Ali, mama...
- Dolaze teška vremena, kćeri - nastavio je otac. - Novac treba pametno ulagati. Već danas popodne doći će arhitekta De Majo kome ćeš reći kakvu kuću želiš, a on će je projektovati. To je mlad i perspektivan čovek koji se razume u te novotarije. Ne sumnjam da će se dobro snaći.



Plovila sam po sedmom nebu

Bila sam presrećna, blistala sam te večeri. Na meni je bila predivna satenska haljina, sandale u istoj, ljubičastoj boji, a oko vrata dijamantska ogrlica koju sam dobila od tate. Bila sam u centru pažnje. Oko mene su se vrzmali potencijalni prosci, a devojke su mi zavidele. Bila sam mlada, lepa i bogata.
Ipak, u toj gužvi videla sam samo jednog čoveka: arhitekta Jakob de Majo, koga sam upoznala tog popodneva, oteo je moje srce. Pročitala sam mnogo knjiga o ljubavi na prvi pogled, ali nisam verovala da postoji dok se on nije pojavio u mom životu. Bio je lep, visok i gospodstvenog držanja, veoma učtiv i nenametljiv. Plovila sam po sedmom nebu zamišljajući naše venčanje. Eh, kako su to bila romantična vremena! Kada bi se devojka zaljubila, odmah je sebe zamišljala u beloj venčanici.


Tih dana naprasno sam se zainteresovala za izgradnju vile "Paulina". Iako sam dobro znala šta hoću, svaki čas sam nešto menjala da bih se što duže zadržala u konsultacijama sa Jakobom. Mom pronicljivom ženskom oku nije promakla činjenica da ni njemu nije svejedno. I tako, ljubav među nama se razbuktavala. Sada, posle dugo godina, sa sigurnošću mogu da kažem da je to bio najsrećniji period mog života.
U početku smo krili našu ljubav. Ipak, moja majka je brzo shvatila šta se dešava pa je o tome veoma obazrivo obavestila oca. Jednog lepog oktobarskog dana Jakob je došao sa velikim buketom cveća i bocom francuskog konjaka, poljubio je ruku mojoj majci, a zatim se obratio ocu:
- Gospodine Mariću, volim vašu kćerku i rad sam da je uzmem za ženu, uz vaše dopuštenje.
Zadržala sam dah dok je tata prelazio pogledom sa njega na mene, a kada je video moje širom otvorene oči, rekao je:
- Deco, imate moj blagoslov! Ali, vidite i sami da se situacija u svetu zaoštrava. Nije vreme za veselja, pa bi bilo dobro da se sada samo verite, a svadba neka malo pričeka. Nije u redu da se mi veselimo dok u svetu besni rat.



Srušili su se svi moji snovi

Poslušali smo tatu. Našom veridbom ništa se nije promenilo sem što nismo morali po stoti put da prepravljamo projekat "Pauline" da bismo se videli. Dane smo provodili u dugim šetnjama po Fruškoj gori, a često bismo izjahali na konjima uživajući u prirodi i jedno u drugom.


Kada nisam bila sa Jakobom, vreme sam provodila čitajući knjige, svirajući klavir i učeći francuski jezik. Ostatak vremena provodila sam brojeći sate i minute do njegovog dolaska. Volela sam ga sve više i mislila sam da nas ništa neće rastaviti.


A onda je počeo rat. Kao kula od karata srušili su se svi moji snovi. U naše živote uvukli su se strah i neizvesnost. Još više sam se plašila zbog Jakoba. Do nas su doprle glasine da je Hitler odlučio da uništi Jevreje. Čitave porodice nestajale su bez traga. Tek za ponekog bismo čuli da je odveden u koncentracioni logor.


Moj verenik nije mogao da prođe nezapaženo. Bio je poznati arhitekta, iz ugledne porodice i bilo je pitanje dana kada će doživeti sudbinu svojih saplemenika. Moje sumnje su se, nažalost, obistinile. Uprkos molbama da se negde skloni, čast mu to nije dozvoljavala. Dostojanstveno je sačekao da ga, kao i mnoge druge, mobilišu u vojsku.


Ono što se dešavalo u narednih nekoliko godina ostavilo je duboke rane na mojoj duši. Posle Jakobovog odlaska živela sam za trenutak kada ću o njemu bilo šta čuti. Plakala sam moleći Gospoda da mi se živ vrati. Rat je odnosio mnoge živote, nastupila je glad i nemaština. Na crnoj berzi nabavljali smo hranu tako što smo za džak brašna ili malo svinjske masti davali komade skupocenog porodičnog nakita.


Jedne noći probudilo nas je žestoko lupanje na vratima. Mati mi je prišla i čvrsto me zagrlila. Tresla sam se kao prut. Lupanje je bilo sve jače, a onda se sa druge strane začuo grleni glas nemačkog oficira.
- Tereza, bolje da otvorim, razvaliće vrata - prvi put u životu osetila sam strah u glasu svoga oca.
Potpuno mirna i pribrana, mati se uputila ka vratima. Gledali smo je bez reči. Nekoliko trenutaka kasnije otključala je i otvorila. Pred njom je stajala grupa nemačkih vojnika predvođena mladim oficirom. Nešto su je pitali, a majka, po baki Nemica, odgovarala je na besprekornom nemačkom jeziku. Razgovor nije dugo trajao a kada su oficiri otišli, okrenula se prema nama kao da se ništa nije dogodilo.
- Zasad nas neće dirati, ali moramo da odemo odavde. Ovde više nismo bezbedni - rekla je tiho.
Već sutradan bili smo na putu ka našem salašu u Bačkoj. Za to mesto vezivale su me mnoge uspomene. Sa braćom i sestrama od tetke mnoga leta provodila sam tu stvarajući nestašlucima glavobolje roditeljima. Ipak, najlepša uspomena bila je vezana za Jakoba. Baš ovde, prilikom jednog izleta, zajedno s njim zakoračila sam u svet odraslih. Imala sam kasnije mnogo prosaca, ali to jedinstveno iskustvo nikada se nije ponovilo.



Ni traga ni glasa od Jakoba

Kažu da neizvesnost najviše ubija, a upravo mi se to događalo. O mom draganu nije bilo nikakvih vesti. Strepela sam, moji roditelji su se trudili da što manje osetim rat, ali to je kao da se od kiše krijete ispod jednog lista. Mnogo meni dragih ljudi je za tih nekoliko godina ubijeno ili je nestalo bez traga. Smrt je bila svuda oko nas.


Godine su prolazile, a završetak rata i oslobođenje dočekala sam gotovo ravnodušna. Imala sam jednu želju a ona mi se nije ostvarila. Mnogo se ljudi vratilo iz zarobljeništva ali od Jakoba nije bilo ni traga ni glasa. Pokušavala sam da ga pronađem preko Crvenog krsta ali nije ga bilo ni na jednom spisku.
I tek što sam se pomirila sa sudbinom, moju porodicu je zadesila još veća nesreća. Moj otac je jedne noći odveden na informativni razgovor sa koga se nikada nije vratio. Nedugo zatim neko je podmetnuo požar i do temelja je izgoreo naš salaš. Nizale su nepravde i nesreće, a nova nas je zadesila kada su nas iselili iz vile na Fruškoj gori. Rekli su nam da je prevelika za nas pa su nam dodelili mali mansardni stan u Novom Sadu, isti ovaj u kojem sam dočekala starost. Nepunih godinu dana nakon očevog stradanja sahranila sam i majku.


Ostala sam sama. Povukla sam se u svoj svet samoće živeći od uspomena. Držala sam časove klavira i francuskog jezika da bih se prehranila. O Jakobu sam se i dalje raspitivala, a povremeno se u meni budila nada jer sam čula da je bilo onih koji su se pojavili nekoliko godina po završetku rata. Ipak, moja potraga bila je bezuspešna. Na kraju sam morala da priznam sebi istinu: nikada ga neću videti...

Ironija života

- Teta Paulina! Hoćete li da zovem Hitnu pomoć?! - do mene je dopirao Lelin preplašeni glas.
- Ne treba, dobro sam, ne brini. Hoću da nazoveš ovu televizijsku stanicu - pribrano sam joj rekla. - Ovaj čovek... - drhtavom rukom pokazala sam na ekran televizora - ...moram odmah da ga vidim.
Lelica je zbunjeno gledala čas u televizor, čas u mene.
- Ali, teta Paulina, pa to je multimilijarder, vlasnik izraelske banke, silnih imanja, hotela, firmi... Ovaj... nisam sigurna da bi on...
- ...pričao sa jednom novosadskom babom, to hoćeš da kažeš? Samo ti saznaj gde mogu da ga nađem, za ostalo ne brini! - istresla sam se na Lelicu kojoj ništa nije bilo jasno.
A nije ni meni. U mojoj glavi vladala je pometnja. Moj Jakob je živ! A ja sam ga dosad nebrojeno puta oplakala! Kako život može da bude ironičan... Zar je jednostavno "ustao iz mrtvih" posle pedeset godina? Ah, moram da ga vidim. Kada sam se povratila od prvog šoka, zagledala sam se u televizor. Promenio se, pomislila sam slatko se nasmejavši svom zaključku. Dobro je da je živ! Od mene je stariji sedam godina. Izgledao je vitalno i zdravo. I, koliko sam mogla da razumem, planirao je da ulaže u neki hotel ovde, u Srbiji.
- Ako želite, odjuriću do studija, nije daleko od nas - Lela je shvatila da je vrag odneo šalu i da nisu u pitanju fantazije senilne babe, već nešto veoma ozbiljno. - Ovo je emisija "uživo", insistiraću da ga vidim, samo... šta da mu kažem?
- Pitaj ga da li je završio projekat vile "Paulina".



Ponovni susret

Sutradan, dok me je taksi vozio prema Petrovaradinu, osećala sam se kao šiparica. Po ko zna koji put vadila sam ogledalce iz tašne krišom proveravajući da li mi je frizura u redu. Da li će se razočarati kad me vidi? Pa, ni on baš ne izgleda kao nekad...
Sedeo je u invalidskim kolicima okrenut prozoru. Kada sam zakoračila u sobu, naglo je okrenuo glavu. Gledali smo se dugo, bez reči.
- Paulina... to si ipak ti! Ja... sve ove godine mislio sam da si mrtva... - bio je uzbuđen. - Priđi da te vidim, molim te...
- Jakobe, i ja sam mislila da si ti stradao, svuda sam te tražila...
Reči su bile suvišne. Suze su mi se nekontrolisano slivale niz obraze, a on me je čvrsto zagrlio kao da se plaši da će me opet izgubiti. Plakali smo oboje nad sudbinom, izgubljenim godinama, ali i od sreće što smo se ipak pronašli.
- Obećaj mi da nećeš opet nestati iz mog života - rekao je kada sam dva sata kasnije krenula kući. - Očekujem te sutra - pogledom je obuhvatio kolica u kojima je sedeo. - Ja baš ne mogu mnogo da se krećem...
Došla sam i sutradan. I prekosutra... Prvih nekoliko dana nismo mogli čestito da razgovaramo od silnog uzbuđenja. Gušile su nas emocije, a sada se pitam kako smo to preživeli. U našim godinama to može da bude kobno.
Jakob mi je pričao o sebi. Žena mu je umrla pre deset godina, a sin jedinac živeo je u Americi sa svojom porodicom.
- Kada su me onog dana mobilisali, shvatio sam kuda nas vode. Potrpali su nas u teretni voz koji je dugo putovao. Konačno smo stigli u jedan nemački logor. O strahotama koje sam tamo preživeo, neću da ti pričam. Svakoga dana odvodili su ljude nekuda da se nikada više ne vrate. Međutim, ja sam odlučio da živim. Prilikom popisivanja imena zarobljenika, u poslednjem trenutku odlučio sam da se predstavim pod drugim imenom da bih izbegao sudbinu Jevreja. Želja za životom pomogla mi je da prikupim snagu i učinim nemoguće: da pobegnem. Izbio je incident u logoru i iskoristio sam nepažnju stražara da se izvučem iz tog pakla. Putovao sam noću, a danju sam se zavlačio u grmlje ili napuštene kolibe da ne bih privlačio pažnju. Posle mesec dana stigao sam u Srbiju. Jedne noći došao sam pred vašu vilu na Fruškoj gori. Bila je prazna i shvatio sam da u njoj dugo nikoga nije bilo. Nisam mogao da se raspitam o vama jer sam izbegavao kontakte sa ljudima.



Osam srećnih godina

- Bio sam izbezumljen od straha - nastavio je posle kraće pauze. - Nisam znao gde da te tražim a svašta mi je prolazilo kroz glavu. Odlučio sam da nastavim put do Beograda i da tamo potražim svoju sestru. Kada sam je pronašao, povezala me je sa nekim ljudima koji su mi pomogli da se snađem. Po završetku rata čuo sam da je tvoj otac ubijen, a da ste vi nastradale u požaru na salašu. To me je dotuklo. Ovde više nisam imao šta da tražim. Sva imovina mi je oduzeta, roditelji ubijeni početkom rata, a izgubio sam i tebe. Otputovao sam u Izrael. Jedinu utehu pronašao sam u radu. Mnogo sam u životu stekao ali nikada nisam bio posebno srećan. Posle deset godina oženio sam se i dobio sina. Ela je bila divna žena i moj oslonac u životu, ali uspomena na tebe bila je jača. Voleo sam je na drugačiji način, kao prijatelja, sestru. Kada je umrla, osetio sam veliku prazninu u duši. Ostao sam potpuno sam. Iako u poznim godinama, nastavio sam da radim. Eto, do današnjeg dana.
Saslušala sam njegovu životnu priču. Pitala sam se da li bi mi bilo lakše da sam ostala u uverenju da ga više nema. Nisam mogla da poverujem u to da je sudbina bila toliko okrutna prema nama. Tražili smo se, a nismo se našli. Celi život provela sam oplakujući čoveka koga sam volela, a on je bio živ. I sada sedi tu, pored mene, i drži me za ruku!
- Paulina - gledao me je pravo u oči. - Nije nam ostalo mnogo. Hajde da ostatak života provedemo zajedno.
Gušila sam se u suzama.
- Osim toga, ako se sećaš, mi smo vereni! Hej, pa ti još nosiš verenički prsten... - zagledao se u prsten na mojoj ruci.
- Nikada ga nisam skinula... - prošaputala sam.
- Želim da se venčamo na Fruškoj gori. Bićeš lepa nevesta.
- Uvek si umeo da me nasmeješ!
Venčali smo se nedelju dana kasnije i proživeli smo zajedno osam srećnih godina. Moj Jakob me je, ovoga puta, zauvek napustio jedne kišne novembarske večeri. Opet tugujem za njim ali sam zahvalna Bogu što mi ga je, bar pred kraj života, vratio. Sada živim od sećanja i spokojno čekam trenutak kada ću mu se pridružiti...




Komentariši sa prijateljima
( 1087 )
 
 

 
Serbien Haus TOP Putovanja Traum Reisen Reisen Last Minute Anzeiger Luzern FUSH Promostar Subotica DomaciRecepti.net BrziKolaci.com rtv pink Pink Online rtv pink RTV Pink