Pink Stihovi - ljubavni, rodjendanski, tuzni, smesni, saljive SMS

Najnoviji stihovi

Hoces li mi ikada moci oprostiti    (upisano: 17 Jun 13, 06:33) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče upoznali smo se na veoma cudan nacin. Preko daljine smo se zavoljeli. Samo smo rijeci, glasove i slike jedno od drugo imali, ali to nas nije sprijecilo da izgradimo ljubav s tolikom jacinom, kao nikada do sada! Kada smo se prvi puta vidjeli, bio je to veoma cudan osjecaj, stojali smo jedno pored drugog, pruzili jedno drugom ruku, gledali se u oci, predamnom je stojala osoba koja mi je bila tako poznata a u isti cas i tako nepoznata. Sjedili smo jedno pored drugog, i gledali se. Pored mene je sjedila osoba o kojoj sam sve znala, ali tako malo imala. Sunce je sjalo u tvoje oci, kao sto su i moje oci sjale gledavsi u tebe. Srce je u istom trenu i sporije i jace kucalo. Da li je to bila zaljubljenost, ili strah, i dan danas nemogu raspoznati! Od prvog susreta, su nastavili i drugi, i treci, i jos mnogo vise.... Sada se nismo voljeli samo rijecima, nego i dodirima. Svaki dan smo se voljeli sve vise i vise. Uvijek smo bili jedno za drugo tu, ja sam bila bolesna, moje srce je bilo slabo kao sto je i tijelo, bilo blijedo i iscrpljeno. Ali to tebe nije sprijecavalo da me volis, nastavio si da se brines o meni i da uvijek budes tu za mene. Pored moje bolesti, imali smo i drugih prepreka, koje je nasa ljubav morala pobijedti. Moji roditelji su bili protiv tebe, samo zbog imena. Da, tvoje ime im se zabadalo u srce kao vatrena i otrovna strijela. Nije im ni bilo bitno sta sam ja osjecala, i to sto si ti mene pravio sretnom. Postavili su mi uslov, oni ili ti. Kako moje srce ovo odluku da prezivi? KAKO? Svijet su mi sa par rijeci moji roditelji, moja krv srusili Andjele, ja sam odabrala tebe! Jer nisam mogla da zamislim zivot bez osmijeha koji si mi svaki dan davao na licu, bez tvojih usana, dodira, tvog mirisa, tvojih ociju.... Sada smo postojali samo mi, i nasa ljubav, i nas san! Jeste, postojali smo mi, nas san, i moja bolest borila sam se, samo zbog tebe andjele. Samo radi nase ljubavi, i naseg sna. Sve sam od sebe davala, da mi srce ojaca. I hvala tebi sto si uvijek bio tu. Izdrazala sam nekako, ali bol nikada nije prestala. Cak smo i nas san ostvarili, andjele ja sam ti rodila sina! Dokaz i simbol nase ljubavi, ovim smo ojacali nasu vezu, kao i nasa osjecanja, sve je bilo jos snaznije. Ali najvaznije je bilo, rodila sam ti zdravog sina. Konacno nam se san ostvario. Dijete je imalo predivno ime, ime koje smo mu htjeli naditi, j o s kada smo ja i ti bili mladi, i tek poceli sanjati taj san. Kada su moji roditelji culi ime djetea, konacno su prihvatili nasu ljubav. Ali tada je bilo kasno. Moje slabo tijelo, se sve vise iscrpilo, i raspadalo. Ja vise nisam imala snage. Umrla sam! Zao mi je sto sam te ostavila andjele. Oprosti mi. Hoces li mi ikada moci oprostiti. Zao mi je sto ostavi i tebe i sina. Oprostite mi. Vi ste bili ono za sto sam ja zivila. I ja cu idalje zivjeti u vasim srcima, iako moje tijelo vise nije tu, moja dusa ce uvijek biti uz vas. I cuvat cu svoja dva andjela. WOLIM VAS! Oprostite mi Lajkuj ovaj stih:

Voleli se dvoje    (upisano: 12 Jun 13, 06:53) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Davno su jednom dvoje mladi zivjeli, koji su se nenormalno voljeli. Upoznali su se u parku jednom, i htjeli odma provest skupa cijeli zivot svoj. Dugo su bili sretan par, i nigdje nije nastao kvar. Povjerenje, ljubav i pamet su bili tu, i nakon 2 godine zaprosi on nju. Ali nije to radio kao svatko drugi, vec joj on iz srca ponudi: "Valentina, udaj se za mene i budi moja, neka me zauvjek prati ljepota tvoja. Odkad sam te prvi put vidio u parku onom, znao sam da hocu dijecu samo s tobom. Moj zivot mi nista ne znaci bez tebe, ljepotice ne odbij me od sebe. Uvjek ces imati slobodu svoju, necu te drzati kao robkinju moju. Sve cu ti zelje i snove ispuniti, i nikad te necu iznevjeriti. Zelim s tobom da ostarim, i sve teskoce i bolesti da pobjedim. Ocarala me ljubav i ljepota tvoja, prije neg" sto odem u rat, hocu da budes moja!" Njegove rijeci imaju veliku moc, vec je se smracilo i topla je noc. Digla ga je s poda i snazno poljubila, prije nego sto mu je odgovorila: "Noah, ljubavi moja ne znam sta da kazem, znam samo da hocu da budem tvoja to ne lazem. Hocu da ti se predam sva, hocu da se udam za tebe ja!" Prode vjencanje a i prosle su godine, a Valentina prvo dijete ocekuje. Medutim je se zaratilo u zemlji dalekoj, i trebali su jos vojnika na strazi nekoj. Glavni oficir je 20 najboljih izabrao, medu njima je i Noah stajao. Valentina je 3 dana plakala, "da ne ide" je ga nagovarala. Ali na zalost sve je bilo uzalud, povecala joj se muka - smanjio se trud. Priblizio se dan odlaska njegovog, draga gubi supruga voljenog. Obecao je da ce joj pisati, i da ce se zdrav opet vratiti. Onda stavi ruku na stomak i poljubi nju, a ona osjeti strah u njemu i bol veliku. Beba raste - mjeseci prolaze, pisma svaki tjedan dolaze. Ona ih cita s velikom boli, nedostaje joj osoba koju voli. Kad jedan dan ne stigo pismo njegovo, ona se tjesila i mislila da je zaboravio. Prolazili su dani, priblizio se porod, Noah se nije javio jos do sad. Kad 14.7. u 2 sata, ona se porodi iznenada. Rodila je sina, slatkog kao tata, smede kose kad od jednom sestre joj nose pismo od ljubljenog supruga. Ona sva sretna odma ga otvorila: "Hej slatka mala! Nemoj sada da bi zaplakala. Kad dobijes ovaj list onda znaj, da je mom zivotu dosao kraj. Moram svoje misli da skratim, jer moram drugu olovku da vratim. Milijun puta sam ti rekao da te volim, za kraj te jos samo jedno molim -> nemoj da nasoj bebi drugi pruza ljubav moju, niti da dira ljepotu tvoju. Ostani mi vjerna kao sto sam i ja tebi bio, to je jedino sto bih jos od tebe htio. ne zaboravi nas dan vjencanja u Maju, VOLIM TE draga i cekam te u raju! tvoj Noah" Valentina suze obrisa i rece: "Ljubljeni, nitko tvoje mijesto zamjeniti nece!" Lajkuj ovaj stih:

Ponovo smo se sreli    (upisano: 06 Jun 13, 09:19) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Šta ću, Bog me je takvom stvorio. Nažalost, nisam mogla da biram jer, da jesam, sa ovom pameću i posle svega što mi se desilo, sigurno bih izabrala da budem fizički sasvim prosečna a svakako manje svojeglava. U brojnoj porodici koja se u “osmoj ofanzivi” doselila u Banat, rođena sam kao najmlađe, neželjeno dete. Mojoj majci je u to vreme bilo četrdeset četiri godine i sigurno joj je beba predstavljala teret, ali i stid, pošto je moja najstarija sestra Bojana već bila isprošena. Ipak, bogobojazna kakva je bila, mama nije prihvatila savet dobronamerne komšinice savremenih shvatanja da ode “onom lekaru” u grad i da “reši problem” pa me je, “kada je već Bog tako odlučio”, rodila. Čula sam tu priču u vreme kada sam pohađala treći razred osnovne škole i, kao sve “tajne” izgovorene šapatom, urezala mi se u svest. Moja prva sećanja sežu daleko u prošlost, bilo mi je četiri godine kada su me otac i majka, odlučivši da grade novu kuću, poslali tetki u Plavnu. Naravno da je mami bilo teško da dirinči po celi dan i istovremeno da se brine o detetu koje ne ume ni čarapice da obuje. Tetka Jela, starija tatina sestra, bila je divna, tiha žena, tugovala je za sinom nestalim u ratu i kćerkom miljenicom koja je poginula na Sremskom frontu. Ja sam joj bila, kako je govorila, melem na dušu. Pošto je bila vrsna krojačica, tetka mi je tog dugog, čini mi se najdužeg, leta u životu sašila čitavu “kamaru” prekrasnih haljinica, suknjica, bluzica… A teča Obren, američki penzioner, pobrinuo se za sve ostale “detalje” – cipelice, sandalice, lutke, ukosnice. Bio je ogroman, dobroćudan i drag pa me je svuda vodio sa sobom: i kada je išao berberinu, i kada je poželeo da prošeta, pa čak i u obilazak desetina hektara svoje obradive crnice. To sam najviše volela: upregnuo bi Zelenka u predratne paradne kočije, poseo bi me pored sebe u udobno kožno sedište pa sam, kao princeza iz bajke, svisoka posmatrala svet oko sebe. A teča je bio tako ponosan kad mu poznanici doviknu: - Pomaže Bog, Obrene! Ko ti je ta mala lepojka? - E, ovo je Milena, Jelinog brata Vukašina kćer. Došla je da svom teči ulepša starost – zatim bi ošinuo kandžijom i Zelenko bi pojurio seoskom kaldrmom. Bila sam prefrigano dete i brzo sam shvatila da je tetka “slaba” na mene pa sam to obilato koristila. “Isterala” sam svaki svoj hir i omiljena rečenica bila mi je: “Ja ‘oću kako ja ‘oću!”.Nedeljom bi me tetka posebno lepo obukla jer smo odlazile u crkvu a po povratku kući umela je da se zabrinuto zagleda u mene i tiho, misleći da je ne čujem, govorila je svom Obrenu: - Bojim se za ovo dete. Toliko je lepa da se svi za njom okreću i šapuću, a tvrdoglava je za četvoro, to joj neće sreću doneti. - Hajde, Jelo, pa devojčica je! Šta fali da bude lepa? A zašto sam ja baš tebe oženio? Eto, bila si lepa k’o cvet pa mi nije smetalo to što nemaš miraz i čak sam u Bosnu zabasao da te nađem. Doduše, ti si uvek bila krotka, naučiće i Milena da ne može da dobije baš sve što poželi. Neka je, još je mala… Nije to Jelu moglo da umiri, vrtela je glavom kao da je na dlanu videla moju budućnost, sav moj život. Koliko sam se radovala povratku u naše selo blizu rumunske granice jer sam se užasno uželela i roditelja, i braće i sestara, toliko sam, više slutila nego znala da zauvek ostavljam za sobom najlepše dane detinjstva. I, zaista, iz tog perioda do polaska u školu gotovo da ništa ne pamtim. Mislim da sam privremeno, zato što niko od ukućana nije obraćao pažnju na mene, “zaboravila” na svoju tvrdoglavost. Zadevojčila sam se u trinaestoj godini i jedva sam čekala da završim osnovnu školu pa da se i te bede rešim. Nisam volela da učim i tata je smatrao da će najbolje biti da me pošalje mojoj najmilijoj tetki Jeli da izučim krojački zanat. I, na veliku žalost seoskih momaka koji su me merkali čekajući da prođe “još koja godinica” da bi mi se “približili”, preselila sam se u Plavnu. Uprkos tome što me je teča Obren “kao soko” čuvao, sa šesnaest godina zaljubila sam se u učiteljevog sina Miloša, tek punoletnog momka beskrajno pitomog i stidljivog. Drhtao je kao prut kada bi navratio kod nas na probu košulje ili odela i uvek je obarao pogled ako bi me slučajno očima okrznuo. Primetila je to tetka ali nije se zabrinula do trenutka kada je shvatila da stalno izmišljam razloge da skoknem u prodavnicu preko puta učiteljeve kuće. A tada je bilo kasno da nešto preduzme jer sam od nje uvek dobijala sve što sam naumila. Na vreme sam shvatila da se Miloš neće odvažiti da mi priđe i, nestrpljiva da mi se desi “nešto” čemu ni ime nisam znala, smislila sam način da ga navedem na razgovor. Naime, bilo mi je poznato da slobodne trenutke provodi igrajući šah, pa sam teču nagovorila da me nauči osnovne poteze i – već na prvom seoskom turniru sela sam naspram Miloša. Zbunjeno me je pogledao pocrvenevši do korena kose, ali se već posle nekoliko poteza pribrao i usredsredio na šahovsku tablu. Naravno, pobedio me je ali to meni uopšte nije bilo važno. Šah je bio moje sredstvo za postizanje cilja a cilj je bio osvojiti Miloševo srce. Posle tog prvog fizičkog kontakta – sportski mi je stisnuo šaku vlažnu od nervoze – sve je bilo lako. Mislim da Miloš zapravo nije znao šta ga je snašlo a već sam treperila u njegovom zagrljaju, mahnita od ljubavi, čežnje i želje. Ni on ni ja nismo imali nikakvog iskustva pa smo sve sami, instinktom vođeni, otkrivali. Tetka je pokušavala da sa mnom zapodene razgovor na tu temu, ali svaki put uspela sam da to izbegnem. Pa, šta bih joj rekla? Da Miloš i ja radimo nešto što niko nikada pre nas nije – tako sam mislila jer je bilo previše lepo da bi se drugima dešavalo – da sam srećna samo kada sam uz njega? Nezamislivo mi je bilo da sa bilo kim o tome pričam. Godinu dana kasnije pobegla sam za Miloša. Pošto sam bila maloletna, nismo mogli da se venčamo, a na tetkine i tatine molbe da se vratim odgovarala sam parafrazirajući svoju omiljenu poštapalicu iz detinjstva da, eto, “‘oću kako ja ‘oću”. Previše sam volela Miloša, a to je bilo obostrano, da bismo ostali zajedno. Jesmo se venčali čim sam napunila osamnaest, i te prve tri godine sa njim prošle su mi kao u snu. Ipak, nijedan san ne traje večno. Počela sam da brinem zašto ne ostajem trudna i ta briga pretvorila se u opsesiju. Svekrva Dostana zaista me nije popreko gledala, čini mi se da smo se lepo slagale sve do trenutka kada sam otišla nekoj travarki, koja je važila za “vešticu”, u susedno selo da je zamolim za pomoć. Davljenik se za slamku hvata pa sam tako i ja, mlada i neiskusna, pomislivši da je to izlaz, odlučila da pokušam. I, od tog trenutka sve mi je krenulo naopako: svekrva se ponašala užasno, očima nije mogla da me gleda, Miloš se povukao i samo su tamni podočnjaci svedočili o tome da “niti živi niti mre”. Nije mogao da ostavi majku udovicu a ni bez mene nije umeo da živi. Shvativši da neće dugo izdržati tako razapet, odlučila sam da odem iz te kuće u kojoj sam doživela najlepše i najružnije momente.Vratila sam se tetki i teči na svoj dvadeset treći rođendan. Prihvatili su me, šta su drugo mogli. Ipak, teča Obren nije hteo da se pomiri sa tim da je njegova mezimica “raspuštenica” pa se brže-bolje pobrinuo za to da me ponovo uda. Meni je bilo svejedno. Potpuno odrvenela, pratila sam šta se dešava kao da se radi o nekome drugom. Đuro je živeo u Bačkoj Palanci, bio je stariji od mene dvanaest godina, kao jedan od prvih privatnika u ovom delu zemlje imao je sopstveni auto-servis i mogao je da mi priušti sve što poželim. A ja ništa nisam želela osim da me svi ostave na miru… S jeseni sam se, čim sam dobila “papire” o razvodu, preselila u Đurovu kuću. Venčali smo se odmah. Iako je bio dobar prema meni, nisam mogla da podnesem njegov dodir. Znao je to, bio je užasno ljubomoran i, čim bi me neka njegova mušterija samo pogledala, a kamoli prokomentarisala moj izgled, umeo je da napravi ršum u kući ali u tim trenucima “pomračenja svesti” nikada me, priznajem, prstom nije taknuo. Iskaljivao se na pokućstvu. Malo se smirio tek kada je primetio da sam se zaoblila. U naredne tri godine rodila sam mu prvo Bogdanku a potom Miru i za sve to vreme nijednom me nije odvezao tetki u posetu. Sirota moja Jela dolazila je autobusom dok je mogla a onda je, posle tečine smrti, zanemoćala. Smatrala sam da joj, za svu dobrotu kojom me je obasipala, dugujem bar toliko da uz nju provedem njene poslednje dane pa sam namolila Đura da mene i decu odveze u Plavnu. Bog mi je svedok da nisam sebi dopuštala ni da pomislim na Miloša a kamoli da me ophrvaju grešne misli ali… Kada sam ga ugledala pred prodavnicom u koju sam došla po hleb, zaboravila sam na sve: i na bolesnu tetku, i na decu koju sam ostavila kod komšinice Bose, i na Đura, mislim da sam i na sebe zaboravila – stajao je preda mnom lep kao greh, sa tek pokojom sedom iznad slepoočnica i sa izrazom beskrajnog čuđenja u tim toplim očima. - Milena… otkud ti? - Došla sam da negujem tetku, Miloše… Kako si? - Eto, guram nekako. A ti? - Znaš da sam se ponovo udala, imam dve kćerke… - Znam. I ja sam se oženio, dobio sam sina… - Izgleda da je Bog bio ljubomoran na našu ljubav pa nam je decu dao tek kada smo se razišli – gorko sam prokomentarisala iako sam znala da je to bogohuljenje. – Kako je Dostana, da li je zadovoljna drugom snajkom? - Slažu se… ili bar ja mislim tako – refleksno je rukom načinio pokret kao da će da me pomiluje, kako je nekada činio, a onda je zastao u pola pokreta. – Bože, kako si lepa, čini mi se da si sada, ako je to uopšte moguće, još lepša nego što si bila. - Samo ti se čini, Miloše. Nesrećna žena ne može da bude lepa. U meni, zapravo, vidiš nekadašnju Milenu, vidiš ono što želiš… - Moramo da se nađemo – prekinuo me je nestrpljivo. – Reci kada i gde, molim te. Grozničavo sam razmišljala a onda sam se osmelila. - Dođi večeras posle deset u tetkinu letnju kuhinju. Brzo sam se okrenula i, kao bez duše, pojurila sam kući. Plašila sam se da ću se predomisliti ukoliko budem razmislila, i ako zaključim da postoji opasnost da ću biti povređena. Srce mi je tuklo neujednačeno a snažno i mislila sam da ću se onesvestiti ako brzo ne preduzmem nešto. Zato sam odmah utrčala u kupatilo i smirila sam se tek pod mlazom okrepljujuće, tople vode.Kao u bunilu, poslovala sam oko tetke i dece moleći se da niko večeras ne dođe da sedi uz bolesnicu. I, Bog mi je molitve uslišio: kada su konačno svi u kući pozaspali, pošla sam u letnju kuhinju. Miloš me je čekao pod okriljem mraka. Ni otvorila vrata nisam, a već su me dograbile one poznate, drage ruke. Mislim da sam tokom tih nekoliko sati koje smo zajedno proveli, izbrisala sve teške trenutke osetivši se ponovo živom. - Milena, ne znam kako sam preturio ovih nekoliko godina bez tebe. Kada si otišla, samo sam želeo da umrem. Šta da radimo? Ako opet odeš, ne znam kako će se to završiti… - Nemoj, Miloše, da nam otežavaš. Znaš da ne možemo ništa da učinimo, tako je kako je. Oboje imamo decu… Ali, znam da ću od ovih trenutaka živeti svih narednih godina. Bila sam uverena da ne treba više da se viđamo jer je to opasno za oboje. I nisam poslušala svoju intuiciju. Tokom narednih pet večeri, do tetka Jeline smrti, Miloš je redovno dolazio u letnju kuhinju a ja sam dolazila njemu. Istog dana posle sahrane Đuro je decu i mene odvezao kući, u Bačku Palanku. Tih nekoliko noći provedenih sa Milošem značile su mi sve ali su me istovremeno još jače odvraćale od moga muža. Nikako nisam mogla da podnesem da mi se približi jer mi se činilo da će svojim dodirom opoganiti moja najsvetija osećanja. Međutim, lud od ljubomore jer je čuo da smo se moj bivši muž i ja sreli – uvek se nađe poneka pakosna duša koja se hrani tuđom nesrećom pa jedva čeka da prenese abrove – Đuro se te noći napio i na silu me je sebi potčinio. Osećala sam se prljavo, jadno, bezvredno i jedina pomisao bila mi je – da pobegnem. Ali, kome? Ocu i majci nisam mogla jer su između nas odavno zahladneli odnosi, nisu mi oprostili prvo preuranjenu udaju a onda razvod. Takvu sramotu Zorića kuća nije mogla da podnese pa je lakše bilo “zaboraviti” me. A tetke i teče više nije bilo…Kao u groznici, razmišljala sam o tome šta da činim jer sam znala da ću, ako ostanem, poludeti. I, uprkos svemu, nije mi palo na pamet da se javim Milošu, isuviše sam ga volela da bih ga još jednom stavila u situaciju da bira, a ovoga puta su na drugom tasu moje životne vage bili, osim njegove majke, ta mlada žena i njen i Milošev sinčić. I, uradila sam jedino što sam mogla: otišla sam u tetkinu kuću koju sam nasledila, zatvorila sam se između četiri zida i bolovala. Naravno, nedostajala su mi deca, ali bila sam sigurna da će se Đuro dobro brinuti za njih, bio je zaista dobar otac. I muž, sada to znam. Pretpostavio je da sam otišla u Plavnu pa je požurio za mnom. Lupao je na vrata, dozivao me je, ali nisam htela da mu otvorim. Dolazio je svakodnevno, ostavljao mi je voće i cigarete, udarci u vrata bivali su sve tiši, a onda sam jedne večeri na pragu zatekla pisamce. “Molim te, Milena, vrati se kući. Potrebna si i deci i meni. Stidim se, nikada te više neću povrediti. Jesam ljubomoran, ali ti znaš zašto. Za sve oko sebe imaš lepu reč osim za mene. Evo, pristajem i na to da ne možeš drugačije, samo se vrati. Đuro” Vratila sam se posle dvadesetak dana. Obradovao se, ali se trudio da me zaobilazi koliko je mogao. Strepela sam pitajući se dokad će izdržati… Dva meseca kasnije saznala sam da sam u drugom stanju. Đuro je verovao da sam zatrudnela one noći kada me je silovao i bio je presrećan. Kad sam rodila sina, tri dana je slavio po kafanama čašćavajući i znane i neznane. Pala sam u depresiju jer sam osećala da je moj Milorad Miloševo dete. Kasnije, kako je rastao, likom i stasom potvrdio je moje slutnje. Ne znam u kojem je trenutku Đuro to shvatio, pretpostavljam onda kada je rasprodao sve što smo imali najavivši nam da ćemo se preseliti u Borču gde je već kaparisao kuću. Nisam se bunila, prihvatila sam to kao svoju kaznu. Znam da je moj muž želeo da odemo što dalje od Plavne, što dalje od našeg gradića, da bi sprečio i izbegao eventualno šaputanje. I – nikada mi nije prebacio to što sam učinila niti je spomenuo da zna. Pekla me je njegova dobrota, želela sam da mu se odužim, da pokažem da to umem da cenim iako se on sve to vreme pridržavao neizrečenog obećanja da mi neće prilaziti. Jedne noći ušunjala sam se u njegovu sobu – a spavali smo svako u svojoj od dana kada sam se vratila iz Plavne – i zavukla sam se pod jorgan pored njega. Trgnuo se kao da ga je struja dodirnula brzo uključivši noćnu lampu. - Milena, šta to radiš? – bunovno me je upitao. - Ništa, vraćam se tamo gde pripadam. Tada sam prvi put videla svog muža da plače i mislim da su njegove suze otopile led oko moga srca. Shvatila sam koliko me voli, šta je sve preživeo i na šta je pristao samo da budem njegova. Konačno mi je bilo jasno da je to prava ljubav. Jelenu sam rodila narednog proleća. Svesna sam činjenice da svog Đura ne volim onako kako sam Miloša volela, drugačija je to ljubav, tiha i duboka, ali on to i ne zahteva. Srećan je što smo ponovo prava porodica. Zakopala sam duhove svoje prošlosti u najskrivenije kutke srca i znam da Milošu nikada neću reći da je Milorad njegov sin. Uostalom, po tome koliko ga Đuro voli, samo je on otac našeg jedinca Lajkuj ovaj stih:

Nikada neću zaboraviti    (upisano: 04 Jun 13, 10:25) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Sve je počelo u osnovnoj školi. Bili smo u istom odeljenju od prvog razreda. Bili smo dobri, ma najbolji drugovi. Uvek sam gledala na njega kao na brata, sve do petog razreda kada sam shvatila koliko mi se daj dečko ustvari dopada. Ja sam u njemu videla savršenstvo. On je visok, dovoljno viši od mene, uredno ošišana kosa, tamne sitne oči, glas koji smiruje. Bili smo dosta slični. Oboje smo voleli košarku, voleli smo slične filmove, slušali istu muziku. Želela sam da mi bude prvi dečko. Godinu dana kasnije, kada mi je sa ushićenjem pričao o nekoj devojci koju je upoznao na nekoj utakmici, shvatila sam da je nemoguće da nas dvoje budemo zajedno. On mene smatra najboljnom drugaricom, I u tom trenutku pomirila sam se s činjenicom da ćemo ostati drugovi. Ipak još uvek sam gajila neke simpatije prema njemu. Rešena da zaboravim na suludu ideju, da bi između nas moglo ipak nešto da se desi pristala sam da se vidim sa jednim košarkašem iz kraja koga sam upoznala na rođendanu mog brata. Taj košarkaš bio je moj prvi dečko. Bio je sladak, bio mi je simpatican, mada mi je Mihajlo bio daleko slađi i simpatičniji. Ta “veza” sa košarkašem trajala je jako kratko, jedva nedelju dana. Nisam mogla da ne primetim Mihajlovu ljubomoru kada sam mu rekla da mi se košarkaš ustvari mnogo sviđa. Taman kada sam raskinula sa njim i posle razgovora sa Sarom rešila da budem hrabra i kažem Mihajlu šta osećam, on mi se još na prvom času pohvalio da za vikend izlazi sa devojkom koju je upoznao na utakmici. Naravno ništa mu nisam rekla o svojim simpatijama prema njemu. Te simpatije sakrila sam duboko u sebi. Nakon izvesnog vremena upoznala jednog repera iz druge škole sa kojim sam se dugo dopisivala. I nakon mesec dana dopisivanja izašli smo. Tada me pitao da budem njegova devojka. Oduševljena ludim reperom nisam ni primetila da je Mihajlo prestao da priča o devojci sa utakmice. Nisam ni primećivala da on mom reperu svakog dana nađe neku novu manu. Jednom prilikom rekao mi je da taj dečko nije za mene. Ispostavilo se da je bio u pravu. Reper me je posle treće nedelje prevario na nekoj žurki. Na jednom času fizičkog vaspitanja shvatila sam da sam zaljubljena u Mihajla. Naime formirali smo timove za basket. Kapiten njegovog tima, Daki, viknuo mu je : “Ej! Čuvaj je.” Prišao mi je, zagrlio me i šapnuo: “Mala, čuvam te.” Pogledala sam njegove sitne tamne oči, i u tom trenutku shvatila da su to najlepše oči koje sam ikada videla. I tada sam htela da mu kažem sve, klecala su mi kolena, drhtala sam, imala sam osećaj da čuje koliko mi jako lupa srce, toliko sam se uplašila da nisam uspela ni reč da izgovorim. Samo sam mu se osmehnula i onda samo počeli da igramo basket, kao da se ništa nije desilo, i nije se ništa desilo. Iako nikome, sem Sari, nisam rekla koliko sam zaljubljena u Mihajla, svi iz odeljenja su znali da smo zaljubljeni jedno u drugo, ali niko o tome nije hteo da govori. Na nekom rođendanu, dok smo pijuckali toplu čokoladu, devojka iz mog odeljenja, sa kojom se uopšte nisam slagala, pohvalila nam se da je u vezi sa Mihajlom. Kada sam čula ukočila sam se, nisam mogla da verujem da mi Mihajlo sam nije rekao za tu vezu. Verovatno mu nije bila preterano bitna čim je od te večeri nije pozvao ni jednom, a ona je našla novog dečka. Početak osmog razreda. Svi smo bili uplašeni oko prijemnog, svi smo uglavnom pričali o tome ko će šta da upisuje. Kada sam čula gde će Mihajlo umalo nisam zaplakala. On je rešio da upiše Vojnu gimnaziju u Beogradu. Stalno sam razmišljala o tome. Nisam htela da prihvatim činjenicu da ćemo toliko biti udaljeni. Znala sam da će svakog drugog vikenda dolaziti kući ali ja sam navikla da ga viđam svaki dan. Nisam htela da razmišljam o tome. Svu pažnju posvetila sam pripremama za upis u srednju školu, jedva sam čekala malu maturu jer sam znala da ću ići sa Mihajlom. Došla je i mala matura. Bilo je preslatko. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je bend počeo da svira neku baladu, a ja i Mihajlo tražili smo se u onoj gomili parova koji već uveliko plešu. Nadala sam se da ću imati hrabrosti da mu bar te večeri kažem sve što osećam prema njemu još od petog razreda. Napokon smo se našli. Nasmešio se onako kao samo on ume i zamolio me za ples. Nisam imala hrabrosti da mu kažem. Samo smo ćutali i lagano plesali uz tu predivnu pesmu. Prošla je mala matura, prošli su prijemni i upis u srednju školu, došao je letnji raspust. Nadala sam se da ću za taj raspust imati bar još jednu priliku da mu kažem sve. Imala sam dve prilike da mu priznam i nijednu nisam iskoristila. Uvek bi me oblio hladan znoj, počela bih da drhtim, i ni reč ne bih rekla. Prošlo je dosta vremena od tog letnjeg raspusta, krenuli smo u srednju školu. Privikavala sam se na novo društvo i naravno u glavi mi je bio samo Mihajlo. Nismo se čuli od letnjeg raspusta. Plakala sam skoro svakog dana jer nisam iskoristila toliko prilika da mu priznam da sam zaljubljena u njega. Jedne hladne subote sasvim slučajno smo se sreli u gradu. On je bio sa bratom, ja sa drugaricom. Bila sam presrećna što ga vidim. Popričali smo. Rekao mi je da tu zbog slave, da će biti tu do utorka. Sutradan stigla mi je poruka od njega: “Hoćeš li da izađemo večeras?” Naravno da sam odgovorila potvrdno. I odmah počela da se spremam. Zvala sam Saru više puta tog dana da joj kažem koliko sam srećna i kako jedva čekam da izađem sa njim. Napokon došlo je vreme da krenem. Našli smo se kod škole. Šetali smo dugo, pričali o sasvim običnim stvariima, o košarci, o daljini, o školi, bivšem društvu dok on nije načeo temu o vezama. “A ti nemaš dečka?” pitao me. “Nemam.” odgovorila sam. “Hoćeš da krenemo prema tvojoj zgradi? Ne bi bilo dobro da kasniš kući.” “Naravno, idemo.” “Ja baš mislim da treba da nađeš nekog da te čuva, sad kad ja nisam tu”, opet on poče. “Naći ću, polako. A ti jer imaš nekog koga čuvaš?” pitala sam. “Imam”, odgovorio je kroz blagi osmeh, pogledavši me. Nastala je tišina. Baš čudno, ja i on smo uvek imali o čemu da razgovaramo. Polako smo stigli do moje zgrade. Odvezli smo se liftom do mog sprata. Pozdravili smo se i ja sam krenula ka stanu. Uhvatio me za ruku tako čvrsto i privukao sebi. “Zar nemaš ništa da mi kažeš?” pitao me. “A, da. Srećan put. Vidimo se kroz dve-tri nedelje.” rekla sam mu i poljubila ga u obraz. “Samo toliko?” pitao me razočarano. “Zar se nećemo videti i sutra? Rekao sam ti idem tek u utorak.” “Naravno videćemo se sutra”, odgovorila sam kroz osmeh mada on nije hteo da mi pusti ruku. “Baš nemš ništa još da mi kažeš?” bio je uporan. Shvatila sam da mi je možda ovo poslednaj šansa da mu sve priznam. “Imam, imam još mnogo toga da ti kažem. Sviđaš mi se. Sviđaš mi se od petog razreda. Molim te, ti me čuvaj.” Srce je počelo jače da lupa, pogledala sam njegove sitne tamne oči , onda njegove usne koje su se izvile u široki osmeh i onda smo se poljubili prvi put. Kolena su mi klecala, a on me zagrlio tago snažno, verujem da je osetio kako mi srce lupa. Bila sam presrećna, nisam mogla da spavam, nisam mogla da skinem osmeh s lica. Napokon bili smo zajedno. Naravno videli smo se i sutradan i u utorak prepodne. Nismo mogli da se vidimo kroz tri nedelje kada je došao za vikend, ali smo se redovno čuli. Prošlo je mesec i po dana, došla je Nova godina. Za doček bili smo u nekom kafiću sa društvom i bilo je savršeno, da je bilo bolje ne bi valjalo. Taj celi zimski raspust bio je savršen. Viđali smo se prepodne, uveče, gledali smo naše omiljene filmove kod mene. Bilo je sve savršeno dok nisam došla na ideju da se našalim sa njim. Moja drugarica ima neki lažni profil na fejsbuku i sa tog profila počela sam da se dopisujem sa Mihajlom. Posle onih pitanja tipa “Šta radiš, odakle si?” prešla sam na ozbiljnija pitanja među kojima je bilo i : “Da li imaš devojku?” na šta je on odgovorio : “Nemam.” Osećala sam se prodano, razočarano, prazno, slomljeno… Sa tog profila ugovorila sam sastanak sa njim, na koji je on naravno pristao. Umesto te devojke sa lažne slike pojavila se moja Sara koja mu je sve objasnila. Tu smo prvi put raskinuli. Sutradan me odmah zvao ali ja jednostavno nisam mogla da se javim. Posle desetak dana u poruci mi je poslao stih: “Ja bi’ opet samo s tobom, s tobom mi je najlepše.(:” Kada sam pročitala poruku nisam mogla da ne zaplačem od sreće. Tada smo popričali i dogovorili se da se nađemo sa društvom u kafiću kada dođe iz Beograda. Pomirili smo se 17. februara. I sve je bilo super ta dva meseca. Čuli smo se svaki dan, pričali o svemu. Ali kad god bi on došao iz Beograda izašao bi sa društvom a mene bi pozvao sutradan kada je već u Beogradu. Stekla sam utisak da njemu nije stalo. Napunili su mi glavu nekim glupostima o tome kako ja njemu ne značim čim on mene ne zove kad dođe iz Beograda. Vremenom prestao je da zove. I ja sam to shvatila kao raskid. Prošlo je mesec dana, nismo se ni čuli ni videli. Ja sam počela da se dopisujem sa jednim dečkom, kasnije smo se i smuvali. Taj dečko bio stvarno fin prema meni, brinuo, nije hteo da izlazi sa društvom da bi izašao samnom. I bilo mi je jako žao što nemogu da zaboravim Mihajla i jednostavno se zaljubim u ovog dečka. Bila sam u školi kada me Mihajlo pozvao posle skoro dva i po meseca. “Kako si mogla?” pitao me ljutito. “Kako sam mogla šta?” “Kako si mogla da mi ne kažeš da imaš drugog ?” besno me pitao. “Mislila sam da smo raskinuli, nisi zvao, nisi se ni javljao kada sam ja tebe zvala.” “To nije opravdanje!” odbrusio je. “Znam! Nisam mogla više da budem u neizvesnosti. Ne možeš ti da nestaneš na dva meseca i onda se pojaviš i kriviš mene za sve”, branila sam se. “Nisam mogao da zovem, imao sam dosta obaveza, izvini. Ja sam kriv.” “Ti znaš da te volim i…” spustio je slušalicu nisam uspela da završim rečenicu i kažem mu koliko ga ustvari volim i koliko mi nedostaje. Ja sam raskinula sa tim dečkom. Nisam mogla da budem sa njim a pritom da neprestano mislim na Mihajla. Došlo je leto, ja i Mihajlo odlučili smo da se nađemo i raščistimo neke stvari. Pričali smo dugo o svemu. Na kraju ja sam mu se izvinila što sam napravila tu glupost, ni sama neznam zašto sam to uradila. Nisam mogla da ne primetim koliko se Mihajlo promenio. Bio je mnogo drugačiji. Meni to nije smetalo, dok opet nije nestao na mesec dana. Nije mi se javljao, nije me zvao, nije odgovarao na poruke. Videla sam ga na terenu kako igra basket sa društvom. Nisam se usudila da mu priđem. I od tada neznam ništa o njemu. Ali često mislim na njega. I mogo mi je žao što se sve ovako završilo.Tana V. Lajkuj ovaj stih:

Bas kao nekad    (upisano: 22 May 13, 07:54) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče U tišini svoje sobe mislim me k tebi nose.Tebi ljubavi moja.LJubavi prva nikada zaboravljena. Ni nakon 17 godina ne mogu te potpuno izbrisati iz glave. Sječam se kao da je bilo juče.Imala sam svega 15 godina.završila osnovnu školu ,prestupnica kako se kaže. Moj prvi izlazak,vau kako sam bila sretna.Nakon dužega ubijeđivanja moga oca ,koji je bio jako strog ,konačno sam dobila odobrenje, da mogu izaći. Ja i prijateljice dugo smo se uređivale.došle smo u disco.Ples i sve što ide uz to.Plešem u ritmu muzike.,pijem coca colu,pogLEd mi prelazi preko lica nepoznatih ljudi.I…da ,to je bio onaj momenat,moje oči su se srele sa njegovima.Osjetila sam kako mi je tijelo zadrhtalo,tijelo mlade djevojke koja do tada nije osjetila čar ljubavi.NJegove oči me pogledaše,lagani smiješak pređe mu preko lica.Samo sam ga gledala,pitajući se.dali on mene gleda? Noge su se tresle u isčekivanju nečega .Hočeli mi prići ,pitam se? Vidim ga ,ide prema meni,tresem se,dlanovi se znoje,srce lupa kao ludo.Dolazi do mene ,zamoli me za ples.Pristajem naravno.Svira pjesma, jedina moja ….počinjemo plesati.ali oboje osječamo da je to ono nešto.Moja glava naslonjena na njegovim grudima.ples se završava,pita me ,možemo li malo izači vani?Koliko sam bila sretna ,toliko sam bila i nervozna.nisam se znala ni poljubiti.Izađemo vani,pričamo o svemu.stariji je od mene 3 godine.Gledam ga ,mislim da sam ga prvu veče zavoljela.gledam njegova usta koja su bila slična mojima.Puna senzualna usta.Dugo pričamo ,vidim naginje se prema meni.Usta sama pronalaze jedna druga.Bilo je nešto ah,exsplozija u tijelu.Od te noči postali smo zvanično dečko i djevojka.18.7. taj datum ču pamtiti do smrti.Početak moje velike ljubavi.Mjeseci su prolazili,nas dvoje smo bili nerazdvojni.Viđali smo se svaki dan.Posebno kada je škola počela.Svaki dan me čekao pred školom.Skupa smo bili.Skupa odlazili na avtobus.On je bio par km dalje od mene.Došao je i decembar.Odlazak u vojsku.Došla sam na njegovu oproštajnu veče.Bila sam mlada djevojka,njegovi su me odmah prihvatili.Odmah su rekli ona će biti naša.Kada je odlazio u vojsku,ispratila sam ga na kolodvor.Srce mi je bilo puno bola,suze su kapale niz moje lice.znala sam da ga neću brzo vidjeti.Odlazio je na Kosovo.Zagrlio me ,nježno poljubio.Ne plači ljubavi moja.Poljubio me je.Poljubcima brisao lice vlažno od suza. Iz avtobusa mi maše,pošalje mi pusu.Još jedan pogled i avtobus se gubi iz moga vida.Ostajem na stanici ,plačem.Mjeseci su prolazli,živjela sam za njegova pisma.Pisma su bila puna ljubavi,prolazili su mjeseci i konačno nakon 8 mjeseci došao je dan kada je dobio vojnički dopust.Čekajući ga ,drhtala sam.Pitanja su bila u glavi.Voli li me još tako jako?Ali kada smo se zagledali,rijeći su bile suvišne.Pali smo jedno drugom u zagrljaj.Nismo se mogli odvojiti jedno od drugog.Željeli smo da svaki trenutak provedemo skupa.Tih par dana brzo je prošlo.Opet bol,patnja,ali sada sam bila sretnija.Još malo ,samo još malo pa će se vratiti iz vojske.Prošli su mjeseci,vratio se iz vojske,naša ljubav je svakoga dana sve više i više jačala.Svi su već znali za nas.Svuda smo išli skupa.Nedelja u crkvi.Čeka me pred crkvom.Skupa odlazimo u kafić.I tako prošlo je tri godine.Moj rođendan.LJubavi spremna sam.Želim ti se potpuno predati .NJežno me ljubi.Jesi sigurna ljubavi? Da sigurna sam.Želim to.Svira lagana muzika,ljubimo se,drhtim ,uzbuđenje ,strah sve je bilo tu.Slušamo pjesmu baš kao za nas naručena……mjesečina ko dukat žut ,ti dovoljno mlada ja dovoljnu lud,mjesečina ko dukat žut ti dovoljno žena ,prvi je put…Prepustim mu se.Bio je tako nježan.tako pažljiv.Osjetila sam bol,ali bila je slatka bol.nakon toga ležimo zagrljeni,tada počinjem da se tresem.Zagrli me ,poljubi .Stisne me uz sebe,i tako zagrljeni zaspimo.Nakon par mjeseci ,moja ljubav odlazi u inozemstvo .Počinje da radi tamo.LJubav je bila na kušnji.Nije mogao tako često dolaziti.Ali trudio se ,nekada na 14 dana ,nekada je duže trajalo.Ja sam u tim godinama stasala u jako zgodnu curu.Imala sam dosta udvarača.Ali nisam željela nikoga.Moje srce je voljelo samo njega.Počele su spletke drugih .Ja sam bila dosta neozbiljna,volila sam šalu,ples,izlazila sam kada ga nije bilo.Ali nisam ga varala.Počele su prve nesuglasice.Kada je došao bila su pitanja.Čuo sam to i to.LJudi su bili zli.tj njegovi prijatelji.Htjeli su nas rastaviti.Puno njegovih prijatelja htjelo je samnom a on to nije znao.Kada sam ih odbila,pravili su smicalice.Ali ipak nekako smo to sve izdržali.Nekada sam ja u svojoj neozbiljnosti znala pretjerati.To tek sada shvaćam, poslije toliko godina.Znala sam u društvu kaad smo bili skupa smijati se ,nekada na njegov račun.To su bile bezazlene šale ..ali sada znam da je njemu to smetalo..U međuvremenu smo odlučili da se uzmemo maja 1992.Tako je došla i nova godina.Doček 1992.naravno bili smo skupa.Tih par dana smo proveli zajedno.Ali osjećala sam,osjećala sam da nešto nije kako treba.Pitala sam ga. LJubavi reci šta je.Na pitanja ,odgovarao je poljubcima.Ništa rekao je .Sve je isto kao prije.Ali u srcu sam osjetila da nije sve isto.Otišao je.Čuli smo se telefonom .1.2.njegov rođendan.Zovem ga .Sretan rođendan ljubavi.Hvala odgovara mi.Glas mu je čudan.Kao da se bori sam sa sobom. Ljubavi reci šta je? Poznajem te godinama ,znam da nešto nije u redu.Ne odgovara.Pitam ga imaš li drugu? Šuti..postavljam ponovo pitanje.Reci ,kažem ako imaš.Odgovara mi.DA ima drugu.Srce se zaledilo.Ali moj ponos,ponos koji me stajao moje ljubavi.Ponos je odgovorio.Dobro ,želim ti sreću zbogom. O kako sam bila luda,zašto sam ga tako lako pustila pitam se godinama.Plakala sam danima ,zatvorena u sobi .Nisam željala nikoga da vidim.Nisam jela danima.To se ubrzo vidjelo na meni.Bila sam već suhica i par kg što sam izgubila napravilo je od mene kostura.Svi su mi govorili ,trgni se.On uživa a ti patiš.Mama je plakala,molila me da pođem jesti.Kada je vaga pokazala 44kg mama je poludila.Htjela me na silu da vodi doktoru. Mami za ljubav počela sam jesti .Nisam osjećala okus hrane.Osjećala sam samo veliku bol. Nakon nekog vremena.Pred crkvom sretnem njegovog brata.Kada me ugledao ,zagrli me i kaže znaj samo to on te voli.ali neznam šta se desilo.Kaže da je došao u njegovu sobu.Na krevetu je našao njega sa suzama i naše slike .Plakao je .Ali rekao mu je ovako je bolje. Pitam ga imali curu.Ispriča mi za jednu djevojku,njihova sestra je željela da budu skupa.Kao ja sam daleko ,ona ima papire ,već je tamo i sve to….ali kaže mi vjeruj da te voli ,bori se sa sobom….u glavi mi se vrtilo,bila sam sretna .Ipak me voli.a po drugi strani ljuta.Kako možeš dozvoliti da se netko miješa u našu ljubav…Ali moj ponos nije htjeo dozvoliti da ga nazovem.On je čekao da ja njega nazovem a ja sam čekala da on mene.I tako je došao početak aprila.Počeo je rat.Odlazim u drugu državu.Više nikoga od naših prijatelja nisam vidjela.I tako jedno veče,sjedim na terasi jednog kafića.Prilazi mi jedan dečko.Bog,bog odgovorim.Kaže pa ti si …..da odgovorim ja sam.Kaže hej vidio sam ti dečka.Živimo u istom gradu.Ja ga gledam.Kakvog dečka? Pa tvog.Odgovaram da on nije moj dečko več mjesecima.Dotični dečko ostaje zbunjen.Kaže pa kako ? Meni je rekao da još hodate ali da ste se nešto malo posvađali.Više mi ništa nije jasno.Kažem pa ništa pozdravi ga od mene. Nakon 14 dana taj dečko opet dolazi u grad gdje sam ja bila.Imao je familju tamo.Sreli smo se opet slučajno.Kaže vidio sam ga.Rekao sam mu da sam te vidio.Pitao me je kakva si ? Jesi se promijenila? Poručuje ti da te još voli….dao je svoj broj.O bože pogledam sestru,srce mi lupa .sestra se smije mojoj sreći .Znala je da ga nikako ne mogu zaboraviti. Drugi dan..zovem ga.Ruke mi se tresu okrečući njegov broj.Javlja se.O bože,jedva prozborim riječ.On je sretan ,pita me za sve moje ,pita me kako sam ,pita me ah ,,,pričamo kao da se ništa nije dogodilo.Kaže mi daj mi ti broj ,znam da nemaš novaca da me zoveš.Ja ću tebe nazvati.Dam mu broj od brata.Brat je stanovao u zgradi.On i njegov susjed nekako su imali telefon skupa.Dijelili su broj….Prolaze dani ,čekam ,nema poziva,tjedni .Ništa.Sestra kaže nazovi ga ti.Ah opet moj ponos.LJuta sam na svoj ponos.Ne ,neču ga zvati .Igra se sa mojim osjećanjima .Opet sam patila .Ali nisam htjela nazvati..Prošli su mjeseci.Pomirila sam se sa sudbinom.Ne voli me.U međuvremenu srećam osobu,osobu koja je kasniej postala moj muž.On se brzo zaljubljuje u mene .Pa ne mogu reći i ja sam nešto osjećala.ali sada znam da to nije bila ona prava ljubav.Pakiram se ,idem njemu a govorim seki.Neznam nisam sigurna dali bi išla.Sestra odgovara ,pa nemoj .Imaš još vremena ,reci da si se perdomislila.ali ja sam osoba od riječi uvijek bila.Kada nešto obećam to i ispunim.Kažem joj ne mogu obećala sam mu.Ah mlada djevojka, nisam shvaćala tada .Nisam shvaćala da je to za cijeli život.Prvi mjesec ,muž je već pokazao zube.Nije bio onakav kakav se perdstavljao.Ali bila sam mlada,zdrava i već prvi mjesec zanijela svoju ćerku.Već nakon dva mjeseca shvatila sam da moj muž nije onakav kakav je bio.A ja sam u njemu tražila svoju ljubav.Svoga dragog koji mi je znao pokazati ljubav a muž to nije znao.Bio je grub.Brak je bio katastrofa.Ali ja sam uztrajala zbog djeteta.Nakon par godina.Sjedim kod brata,taj njegov susjed sjedi.Vratimo se na godine kada sam došla u taj grad.Pričam o svojoj bivšoj ljubavi.Kažem kako sam tada dala njihov zajednički broj ali da mi se nikada nije javio.Čovejk me gleda,već su znali i brat i drugi da je moj brak katastrofa.Gleda me i kaže mi .Ti si ….da to je moje ime .Spusti glavu ,kao krivac koji se nalazi pred sudom.Kaže mi zvao tada jedan dečko, ja sam se javio.Pitao je moželi tebe dobiti.Meni se nije dalo vas zvati.I drugi dan sam zaboravio.Zvao je još par puta i na kraju sam rekao da ne zove više da tamo nema nikakve …ostala sam otvorenih usta,ništa nisam rekla.Kažem mu, ma nema veze ,nije nam bilo suđeno.ali u srce se bol zarila.U glavi se film vrtio,zvao je ,volio me je .O bože već drugi put je moj ponos uništio sve .Zašto ga nisam nazvala? Da sam ga nazvala sada bi bili sretni,sada bi moje dijete bilo naše dijete… Godine su prolazile.Muž se ponovo oženio.ja sam živjela za svoju djecu.nisam željela nikoga . Nekada sam u samoći razmišljala o svojoj ljubavi.kako bi bilo ,da smo ostali skupa .Ah odmahnem glavom ,nije nam bilo suđeno.U srcu sam željela da ga bar još jednom vidim.Samo da ga vidim ,pozdravim ,pitam kako je. On ima svoj život.Oženjen je .Ima djecu.Sretan je.Godinama nisam išla u svoj rodni kraj. Nakon 16 godina odlučila sam i ja da konačno posjetim svoj rodni kraj.Odlučila sam se za kolovoz.Tada je velika gospa.Dolaze naši ljudi iz inozemstva. U srcu sam priželjkivala da ga vidim ali mislila sam da za to nema nikakve šanse. Kada sam stigla u rodni kraj ,srce mi je bilo puno.Nakon toliko godina srela sam svoje prijatelje.Svi su odmah pitali jesi li ga vidjela.Nisam kažem.Ah kažu kakva je to ljubav bila.Da nije bilo rata možda bi bili skupa.Vi ste bili suđeni jedno drugom.Znaš vi ste kao romeo i julija. Nedelja,mama je otišla na misu.Ja nisam mogla.Došli su mi prijatelji na kavu.Kažem ,mama doću ja po vas .Dolazim pred crkvu.Čekam mamu i moje.Iz crkve prvo izlazi jedan prijatelj.Bio je naš zajednički prijatelj.Pozdravlja se samnom .Pričam sa njim, a ne mogu ga pitati dali je i ON u crkvi.I tada naednom ,pogledam.O bože ON je.on Pogleda prema meni.U njegovim očima sam vidjela,iznenađenje,sreću,sve zajedno.Ja ga gledam.Neću prići prva ,mislim si. Ali on prilazi meni.Dolazi do mene ,pruža mi ruku ,nasmije mi se sa onim osmijehom kojeg sam tako voljela.Srce mi razbija,pomislim u sebi.Pa mislila sam da će biti lakše.Nakon toliko godina .Kaže mi gdje si … ja mu kažem ma gdje si bivša ljubavi…Progovorimo par riječi.Pitam ga gdje mu je žena.Pokaže je.Mene moji zovu .Neznam šta da radim .Ali on je prekinio moje razmišljanje.Kaže možemo otići na kavu jedan dan.Daaaaaaa odgovaram ali kako da mu dam broj.Žena gleda..sjetim se na našeg prijatelja.Kažem L.. ima moj broj. Odlazim,vidim da gleda zamnom ,ulazim u auto sva uzbuđena.Moji se smiju.Mama kaže eto konačno si ga vidjela.Svi su znali kolika je moja ljubav bila do njega.. Prošao je jedan dan.Ja idem u grad.Vozim sestre i moja ćerkica je sa nama. Vozim se prema gradu.Ispred mene auto reg..toga grada gdje on živi.Gledam ali neznam kakav auto vozi.Neznam dali je on.Ali srce mi govori da je on.Kažem seki:ON je.Ona se smije.Ma daj od toliko auta i ljudi koji se voze ,baš će on biti ispred tebe.Ako je on ,onda ga je samo bog poslao. Vozim ,gledam.Seko ON je .Kaže ma kako znaš i en vidiš dobro.Ma ON je ,to su njegove uši. Sestra pođe da se smije ,kaže ti si luda ha ha i u smijeh,,ja živim godinama sa mužem pa neznam kakve uši ima.A ona nakon 16 godina zna kakve uši ima. Šutim i vozim.O bože idemo u istom smjeru. Dolazim na parkiralište ,on je ispred mene .Stanem ,čekam jer on hoče da parkira unatrag. Otvorio je prozor.Daa ON je.On gleda nazad i najednom pogleda .Vidi da sam ja.Pokloni mi njegov osmijeh.Osmijeh koji samo on ima.Stavljam auto u ler.neznam opisati ali to je nešto jače,osječaji sami rade.On isto tako izlazi iz auta ,ide prema meni .Nasmijemo se jedno drugom ,pođemo pričati.Dolaze seke ,pozdravljaju se sa njim.obadvije vide,vide ono što je očito. Kaže mi da popijemo kavu.Čekaću te gore u restoranu nad trgovinom.Dolazim .Sjedi .Čeka me .Baš kao nekada.Sjednem do njega.Pričamo o životima.Pokaže mi slike djece.Pričam mu o svome životu.Pričamo ali nešto u zraku visi.Visi ono nedorečeno. Dodirne mi ruku,pomiluje je.Kaže mi, znaš li ti koliko sam ja tebe volio.Ako si me voliozašto si me ostavio?Našao si drugu? Kada mi je ispričao.Smetalo mu je što sam se tako zezala.Kaže zezala si se na moj račun.Govorili su mi da si neozbiljna.Da nađem ozbiljnu curu.i tako u ljutnji sam ti rekao da imam drugu.Ali nisam tada sa njom ništa imao.Volio sam tebe .znaš li koliko sam patio? Znaš nikada te nisam potpuno prebolio.Jedan dio mog srca uvijek će biti sa tobom. Nadao sam se godinama da ču te vidjeti.Izgubio sam svaku nadu.I sada najednom pojaviš se .Pojaviš se i poremetiš moj mir.Moje osječaje.Shvatili smo oboje ,shvatili da naša ljubav neče nikada prestati. Kaže mi ,idemo negdje na mirno.Idemo na naše mjesto.Ulazim u njegov auto.Gledam ga.Zamislim da je tu moje mjesto.Moje mjesto je pored njega. Vozimo se,njemu se ruke tresu,kaže mi neznam gdje vozim ,izgubljen sam .Dolazimo na parkiralište,otvara mi vrata auta.Izlazim,on me pogleda ,ja njega i jednostavno dogodilo se ,naša usta su se spojila.Bilo je kao da je vrijeme stalo.Kao da nije bilo tih 16 godina.Daje mi ruku,ruka u ruci.Pogledamo se ,znamo oboje.Kaže mi, baš kao nekada.Da,tiho odgovaram ,baš kao nekada. Popijemo piće ,ljubimo se u kafiću ,znamo da krademo trenutke ali ukredeno je najljepše. Mene seka zove .Moram ići.I on mora ići.Kaže mi nazvaće me ,vidjećemo se .Popodne čekam poziv.Zove me .Žena je saznala da me je vidio.Opet zli ljudi.Jedva su čekali da ženi kažu.Ne mogu doći.Ide samnom ,ne pušta me sada nigdje.Pokušavao je par dana da se vidimo,i jedan dan nam je uspjelo.Naši dobri prijatelji su nam pomogli.Vidjeli smo se.Kratko uživali u našoj sreći.Nismo spavali skupa.Neee,,bilo nam je dovoljno,da naše ruke budu jedna u drugoj,da se naše usne spoje.Shvatili smo,shvatili da naša ljubav nikada nije umrla.Da je samo spavala godinama …pozdravili smo se sa tužnim očima.Rekao mi je znaj da te volim i da te nikada nisam prestao voljeti.Ali ..da znam ljubavi.Ti si oženjen a ja rastavljena.Ja sam slobodna a ti nisi.Imaš obitelj i nikada nebi željela da netko pati zbog mene..Rekao je vidjećemo se još..Ali opet prst sudbine ,,zvao me je zadnji dan prije nego sam se vratila kuči.Spavala sam ,nisam čula telefon….ali možda je i tako bolje.da smo se vidjeli tu veče.ko zna šta bi se desilo ….Vratila sam se u svoju sadašnju državu..život se nastavio kao i obično..Na poslu sam.Telefon mi zvoni.ON ,,pričamo,,o nama ,o našim osjećanjima.Šta sada ? Bilo je teško to izreči ali morali smo .Kažem mu.Nastavi svoj život.Živi ga kao što si do sada.Imaš obitelj.Imaš djecu.Moja djeca žive bez oca ,ne želim da i tvoja žive.Slagao se samnom .Bilo je teško.Kaže mi tek sam te ponovo našao a opet te gubim .Nikada te neću zaboraviti.Odlučili smo da je bolje tako.Žrtvovaćemo ljubav,ljubav koja nikada nije nestala. Jer kako je rekao TI si JA a JA sam TI. Da mi smo jedno.I uvijek čemo ostati jedno.Zaželjeli smo sreću jedno drugom.Izbrisali brojeve,jer ako bi imali brojeve pitanje šta bi se desilo.. I tako opet sam izgubila ljubav koja je bila moja ,njega koji je bio moj i koji nije više.i neče nikada biti.Jer on pripada svojoj obitelji.Svoji djeci,svojoj ženi….a u naša srca ne može nitko ući,nitko nam ne može uzeti ljubav koja če živjeti sa nama do smrti..Sada za uskrs bio je dole.Došao je sam.Čuo je priče da moji dolaze.Nadao se da ču i ja doći. Ah nado izgubljena.Bio je u mom kraju.Kupovao je nešto.li opet prst sudbine.moj brat je bio za njim.sluša ga priča sa jednim mojim susjedom.kaže ah imam ja ovdje curu ,imao i uvijek če u mom srcu biti moja.pitaju ga, pa koja je bila.odgovara,,moj brat ostaje zapanjen,ali šuti ne javlja se.Sluša ga.I počinje on našu priču.Kaže im to je bila velika ljubav ,takve ljubavi se teško nađu .Bila je moja ljubav i uvijek će ostati….čekam je možda će doći ..Nije me dočekao jer nisam došla,nije me vidio jer sam bila daleko,daleko od njega ,daleko ali tako blizu …uvijek će biti tu u mom srcu…moj romeo a ja njegova julija.LJUBAV NESUĐENA ...Romanticarka.. Lajkuj ovaj stih:

Ova divna devojka    (upisano: 19 May 13, 00:05) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo. Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka. Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha. Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor. Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo. Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori. Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina. Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke. Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci? Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku? Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku. Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno. Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu. Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak. Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu. Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose. Ti si vila zar ne? upita on iznenada. Jesam- znao je odgovor. Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom. Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita. Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on.. Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale! Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama. A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost. Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje? Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri. Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio. U ruci je drzao pramen viline kose. Ponovo je nasao svoj raj. Lajkuj ovaj stih:

To si bio ti    (upisano: 14 May 13, 10:18) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Cekala je nesto ili nekog, I to ocigledno jer je bila previse mala da bi sama odlucivala za sebe. Ja sam bila previse mala. To sam bila ja. Cesljala sam lutki kosu, mrseci joj lokne, rasturajuci ih. “Bices ti lepa mami”, rekla sam joj I snazno je zagrlila. Pomirljivo me pogledala krupnim zelenim ocima, blistajuci u svojoj divnosti. Sedela sam na keju, pored “Ljubavnog” mosta, prva klupica sa leve strane. 7 godina. Crvena plisana haljinica I kosa upletena u kike-vise sam ja licila na lutku nego ova koju sam drzala u rukama. Nogama nisam dodirivala zemlju, klackala sam se, ljuljuskala nogice, bilo mi je zabavno. Imala sam beli unihop na nogama, toliko beo da je na jutarnjem suncu zracio svetlom I nekom cudesnom toplinom. Okrenula sam se levo, pa desno, I nastavila da se igram. Pricala sam lutki, ona me razumela, upijala svaku moju rec. Prisao mi je visok, krupan covek. Nosio je plavi kacket I gurao malu biciklicu pored njega, bas onakvu kakvu nisam imala I kakvu sam uvek prizeljkivala. “Hoces da se igramo zajedno”, pitao me sa finim osmehom na licu. Pruzila sam ruku I dala mu najdivniji osmeh na svetu I rekla kratko I vrlo jasno “Da”. Uhvatili smo se za ruke I uputili se negde, lepo mi je pricao, mada sam ja samo gledala u njegov bicikl. Ne pricaj I ne idi sa nepoznatima, rekla je mama… “Ali ja ne zelim to da uradim, samo sam zelela voznju biciklom”, bunila sam se I kmecala. “Moras I tacka! Ne mogu ja da se igram sa tobom, nemam vremena. Pomozi mi I otici ces kuci, tamo ce se igrati neko sa tobom”. Bio je besan, ali ne previse. Nekako se kontrolisao. Stisla sam Barni, svoju lutku uz sebe I pomilovala ga po glavi. “Nemoj da budes nervozan, I tata je uvek nervozan, pa je I mama nervozna zbog njega. Oni se cesto svadjaju, to nije lepo”. Pogledao me iskosa, kao sta ti znas. Podigao me, drzeci me za ruku kojom sam ga milovala, gledajuci me prodorno I nekako kao da neshvata sta se sve krije iza mojih ociju, kao da nikada nije bio dete, kao da nije sanjao, plovio morem, uhvatio dugu. Kao da nije mastao, kao da su mu ubili mastu. “Pricaj mi, pricaj mi lepo. Necu te vise dirati I prisiljavati ni na sta. Sam cu naci nacin da popravim masinu, samo pricaj”. A dete k’o dete, daj mu nekog da ga slusa I pricace ceo dan… Pricala sam o najboljoj drugarici, o Milici. Milica I ja se igramo puno lutkama, pijemo kafu, kuvamo rucak, bas kao I nase mame. Moja mama je najbolja mama na svetu, pravi najbolje kolace, igra se sa mnom, vodi me u setnje. “Tata nije dobar prema mami”, rekla sam,”on potcenjuje njenu dusu I ono sto ona moze.” Poceo je da se smeje, tako malo dete, takve reci! I ja sam pocela da se smejem sa njim, samo zato sto mi se dopadao njegov smeh, volela sam ovu tisinu koja vlada trenutno u garazi I to sto se bas on ponudio da slusa moje baljezgarije. “U skoli mi nije lepo, nije ni ruzno, nije nikakvo”, rekla sam mu. “Ja cu biti domacica, kao I mama, pravicu sve sto I ona I cuvacu decu I igracu se s njima. Ja I Barni cemo sve zajedno”, pogledala sam lutku polazuci velike nade u ovo sto sam rekla. Pod svetloscu lampe videla sam da je on u stvari stariji covek, imao je puno bora na licu, malo kose, skoro sede. Ali nije bio star. “Ti imas bore kao baka, koliko godina imas?” Grcao je od smeha, a kad se pribrao rekao je : ”Mladji sam ja od tvoje bake, mladji..”, I tuzno uzdahnuo, kao da krije neku pricu. “Bice sve u redu, samo se smej.” I smejao se. Svetlo, jako svetlo. Otvaram oci, podne je. Preznojila sam se u snu, ne znam zbog cega. Pogledam u noge, da proverim da li su to moje gigantske nozurde ili me ceka beli unihop. Sve je na mestu, u savrsenom redu. Protezem se, misleci na to koliko besmislenih gluposti sanjam u poslednje vreme. Okrenem se u levo, spavas I dalje. Lice ti je spokojno, sa blagim smeskom. Bitno da si dobro. Stavljam ti ruku na celo I gladim te po loknama. A onda, flesbek… Kao da sam se vratila u svoj san, mala devojcica je pruzila ruku I umirila nepoznatog coveka. Gledam ti bore, pipam sve do jedne, sklanjam lokne I vidim dva duboka zaliska, bukvalno sve do temena. Tek sada sam primetila koliko ti je opala kosa. I dalje diram grubu kozu, pitajuci se odakle mi je tako poznata. I onda sine, kao najsvetlija sijalica. Taj nepoznati covek nije ni bio nepoznat. Taj starac, to si bio ti. Lajkuj ovaj stih:

Njegove reci imaju veliku moc    (upisano: 29 Apr 13, 11:07) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Davno su jednom dvoje mladi zivjeli,koji su se nenormalno voljeli. Upoznali su se u parku jednom, i htjeli odma provest skupa cijeli zivot svoj. Dugo su bili sretan par, i nigdje nije nastao kvar.Povjerenje, ljubav i pamet su bili tu,i nakon 2 godine zaprosi on nju. Ali nije to radio kao svatko drugi,vec joj on iz srca ponudi:"Valentina, udaj se za mene i budi moja,neka me zauvjek prati ljepota tvoja. Odkad sam te prvi put vidio u parku onom, znao sam da hocu dijecu samo s tobom.Moj zivot mi nista ne znaci bez tebe,ljepotice ne odbij me od sebe.Uvjek ces imati slobodu svoju, necu te drzati kao robkinju moju.Sve cu ti zelje i snove ispuniti, i nikad te necu iznevjeriti.Zelim s tobom da ostarim,i sve teskoce i bolesti da pobjedim.Ocarala me ljubav i ljepota tvoja,prije neg" sto odem u rat, hocu da budes moja!" Njegove rijeci imaju veliku moc, vec je se smracilo i topla je noc.Digla ga je s poda i snazno poljubila, prije nego sto mu je odgovorila: "Noah, ljubavi moja ne znam sta da kazem,znam samo da hocu da budem tvoja to ne lazem.Hocu da ti se predam sva,hocu da se udam za tebe ja!"Prode vjencanje a i prosle su godine, a Valentina prvo dijete ocekuje.Medutim je se zaratilo u zemlji dalekoj,i trebali su jos vojnika na strazi nekoj.Glavni oficir je 20 najboljih izabrao, medu njima je i Noah stajao.Valentina je 3 dana plakala,"da ne ide" je ga nagovarala.Ali na zalost sve je bilo uzalud,povecala joj se muka - smanjio se trud.Priblizio se dan odlaska njegovog,draga gubi supruga voljenog.Obecao je da ce joj pisati,i da ce se zdrav opet vratiti.Onda stavi ruku na stomak i poljubi nju,a ona osjeti strah u njemu i bol veliku.Beba raste - mjeseci prolaze,pisma svaki tjedan dolaze.Ona ih cita s velikom boli,nedostaje joj osoba koju voli. Kad jedan dan ne stigo pismo njegovo,ona se tjesila i mislila da je zaboravio.Prolazili su dani, priblizio se porod, Noah se nije javio jos do sad.Kad 14.7. u 2 sata,ona se porodi iznenada.Rodila je sina, slatkog kao tata, smede kose kad od jednom sestre joj nose pismo od ljubljenog supruga.Ona sva sretna odma ga otvorila:"Hej slatka mala!Nemoj sada da bi zaplakala. Kad dobijes ovaj list onda znaj,da je mom zivotu dosao kraj.Moram svoje misli da skratim,jer moram drugu olovku da vratim. Milijun puta sam ti rekao da te volim, za kraj te jos samo jedno molim -> nemoj da nasoj bebi drugi pruza ljubav moju, niti da dira ljepotu tvoju.Ostani mi vjerna kao sto sam i ja tebi bio,to je jedino sto bih jos od tebe htio.ne zaboravi nas dan vjencanja u Maju,VOLIM TE draga i cekam te u raju! tvoj Noah..Valentina suze obrisa i rece:"Ljubljeni, nitko tvoje mijesto zamjeniti nece!" Lajkuj ovaj stih:

Posle ovoga mi ne trebaš nikad vise    (upisano: 22 Apr 13, 07:37) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče I večeras ćeš me tražiti u masi ljudi, nećeš me naći. Namjerno ću izbjegavati mjesta na kojima bih te mogla sresti. I nećeš me dugo vidjeti. Zaboravit" ćeš kako mirišem. Zaboravit" ćeš kako dišem. Zaboravit" ćeš kako te gledam. Zaboravit" ćeš kako hodam. Zaboravit" ćeš me. Moraš. I ja ću tebe. Rijetko mislim na tebe a još rjeđe te spominjem. Ne viđam te i to mi ide u korist. Prestaješ mi biti neko bitan. Valjda to tako ide. Danas jesi, sutra nisi. A ti nisi,već odavno nisi bitan. Ma vraga nisi. Jedno je ono što ja želim da bude istina a drugo je ono što jeste istina. Ali, istina je i to da se polako gubiš u meni. Samo ponekad te potražim, udovoljim mašti, smislim neku perverznu scenu, samo to. Ne miješam srce s tim, nikad. Ma koga lažem?! Srce je već odavno umiješano u to. Već godinu dana se ti vrtiš u njemu. Donosiš tugu, donosiš sreću, ubrzavaš i usporavaš njegove otkucaje. Ali nećeš više. Ja sam tebe više sita, najprostije rečeno. Pokušavala sam, trudila se, tebi to nije bilo dovoljno. Htio si druge, eto ti druge. Hto si živjeti, živi, ko ti brani?! Ja?! Ma ti su puk"o! Ja se već odavno čupam iz ovoga a ti me vraćaš. Sve sam mogla trpjeti. Preko svega bih ti prešla. Oprostila bih ti sve njih da si htio da se potrudiš bar mrvicu. Okrenuo si mi leđa sad kad mi je najteže. To ti nikad neću zaboraviti. Poslije ovoga mi ne trebaš nikad više. Ne mogu reći da nemaš srca, imaš ti njega, imaš, a šta je u njemu to samo Bog zna. Mislila sam da si sve do sad nesvjesno radio. Da si misleći da te ne volim tražio utjehu u drugima. A ti si, i nakon što si se uvjerio da te volim, nastavio da se ponašaš isto, možda čak i gore. Vidim živiš, hvala Bogu, nikad bolje. Jedna ode, druga dođe. Svaku voliš, sa svakom je ljubav neviđena. Šta meni preostaje osim da se povučem?! To je to. Povlačim se. Ne traži me više. Nema me. Ne misli o meni. Ja ne postojim. Umrla sam za tebe. Briši me. Olakšaj sebi. Jedna briga manje. Nećeš se više brinuti hoću li te ja vidjeti s nekom. Vidiš, u svemu ima nešto pozitivno. Uživaj bez osvrtanja. Ne daj nikome da sreću ti kvari. Ja sam ti je kvarila. Ja sam ti bila smetnja, znam da jesam. Iskreno ti se izvinjavam zbog toga. Neće se ponoviti više nikada. A kaznu za to mi je već Bog odredio, ne trebaš se i ti mučiti. Sretno! Lajkuj ovaj stih:

Zbogom sudbino    (upisano: 19 Apr 13, 10:55) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Da, prosla je skoro citava vijecnost od naseg prvog susreta. Voljela sam te, volio si me. Za svo ovo vrijeme nase ljubavi ja sam samo znala za tebe, za tvoje njezni pogled i divne pokrete tvoje. Ljudi su nas rastavili. Da, zli ljudi koji neznaju sta znaci voljeti. Ja mogu samo da umrem. Ne, ne zbog tebe a ni zbog mene vec zbog naseg sina koji nesmije doci na ovaj svijet. Osjecam njegove pokrete koje zele da vide oci svoje majke, svojih roditelja. To mu nemogu dozovlit i nesmije niko znati da nosim tvoje dijete. Oduvjek sam zelila da imam nesto tvoje i sada imam naseg sina koji ce biti vjecno samnom na ovom drugom svjetu. Mozda je tako bolje. Mozda ce moja smrt ozivjeti moju ljubav, nasu ljubav. Nemoj me nikada zaboravit i naseg sina. Ponekad mi posjeti grob i donesi karanfile koje si mi dao one hladne noci. Bar tada reci istinu: "Davno volio sam te ali ti to nikada nisam rekao, volio sam i naseg sina koji zajedno s" tobom zivi u meni. Volio sam tvoje oci i tvoju dobrotu koju nisam znao da cjenim." Tada ce mi biti lakse i tada cu znati zasto sam zrtvovala svoj zivot, zivot naseg sina. Zbogom voljeni. Zbogom sudbino, nikad me nemoj zaboravit. Ponekad kada bude pjevala ona moja pjesma, pjevaj i ti sa njom. Ona mi je bila najdraza, jedini vjecni drug i samo sam njoj mogla reci za moju tugu, za moju patnju. Zeljela sam i jos uvjek zelim da svakog 1vog Februara posjetis moj grob. Tog dana obrisi prasinu sa moje slike i pogledaj me u oci. Oci ce ti reci zasto sam ovo ucinila, one ce ti reci ime naseg sina. Sada zbogom i sjecaj me se. Sjecaj se zene koja je dala sve u zivotu, dala naljepsi dio zivota, dala sve. Pamticu tvoju ljubav i pamticu patnju koju su mi nanjeli zli ljudi. Zbogom i zivi zbog mene i naseg nerodjenog sina. Lajkuj ovaj stih:

Koliko nam je neko drag    (upisano: 18 Apr 13, 08:00) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Mnogo je ljudi koji su u moj zivot usli slucajno. Jedan od njih si bio I ti. Ali tek na kraju kada je sve vec bilo gotovo, ja sam ostala sama I nista drugo nisam znala, osim plakati. Suvise mlada, sebe sam prepustila jakim emocijama, zavolela sam te, a mozda je za to bilo rano. Provedenih s tobom godinu dana na mom srcu su ostavili dubog trag, nevidljiv, ali tako bolan. Kao I svaka veza I nasa je imala uspone I padove. Bilo je onih dana, kada su drugi zavideli nasoj sreci,a I onih, kada nisu ni pozeleli da budu u nasoj kozi…. Tvoje oci su me uvek pratile, bile su za mene zvezda koja me kroz zivot vodila, I uvek sam im se vracala. I te ruke, nezni dodiri, slivali su se niz nasa tela, a mi smo ljubavlju bili vodjeni… Duge setnje kraj reke, Mesec koji nas je pratio, sve su to najlepsi trenutci nase ljubavi. Toliko smo jedno drugo voleli da ni slutili nismo, kako ce biti kada se rastanak priblizi. Ali dosao je I taj dan,da li tvojom ili mojom greskom sve se zavrsilo. Ostavio si me samu, kao malenu ladju na sred okeana bez igde ikoga… Cekala sam samo oluju koja bi me potopila. Kise koje bi me odvele u vecni san, ali osim bola u mom srcu I samoce, nista drugo nisam imala…Cekala sam danima tvoje pozive, nadala se da cu te jos jednom videti. Otisao si nepozdravivsi se, osim poruke na vratima nista drugo od tebe mi nije ostalo. Pitala sam sebe u ocaju “Da li si druge oci nasao, da li su te druge ruke mamile…?” Guseci se u suzama, skrhano telo moje utonulo je u san… Svanuo je novi dan. Sama sam,jos poneka suza na licu se caklela. I moj verni pas Arci je tuzno gledao u mene, tugu smo delili zajedno. U trenutku na vratima sobe pojavila se moja mati, u ruci je drzala dnevne novine, otvorena 13. strana, I clanak sa nazivom: “Za mene je rodjena, za nju umirem”. Drhtave ruke, oci pune suza, I nemo lice slusalo je reci koje je moja mati citala… …13.januara u Beogradu, bacivsi se pos voz, I.N. ostao je na mestu mrtav. Razlozi smrti su bili ocigledni, jer u svojim rukama drzao je sliku svoje bivse devojke, I papir na kojem su pisale reci: “S’tobom nasao sam srecu, ti si meni sudjena, pozeleti nikada drugu necu ti si za mene rodjena, a ja za tebe umirem…” Ophrvena bolom, briznula sam u plac,nekoliko dana nisam mogla doci k sebi. Osecala sam krivicu, bol I tugu, jer nisam znala zasto je to ucinio…Ali jos vise me je bolelo, sto njegove oci vodilje vise nikada necu videti, jer sam izgubila bice koje najvise volim. Shvatila sam koliko se dvoje mladih moze voleti, I da sve sto je lepo kratkog je veka… Sada pocinjem sve iz pocetka, ali na srcu nosim teret jak. Svake noci sanjam njegove oci, koje u meni rasvetle mrak.Svaki 13.januar od tada napolju padaju kise, nisi vise kraj mene, a volim te sve vise. Sada kada vise te nema tu, sama krecem na pocinak I budim se ujutru. Lajkuj ovaj stih:

Mislila sam ides nekuda na dan- dva    (upisano: 16 Apr 13, 09:50) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Htjela bih da napisem najljepsu pjesmu i da je poklonim samo tebi a da u njoj otkrijes ljubav koju osjecam. Htjela bih ali neznam kako... Htjela bih da ti kazem da te volim kao prvog dana i da zaboravis sve i vratis se u jedno ljeto pred- prosle godine okupano suncem i jedan grad nama drag. Htjela bih da ti kazem da te volim ali se bojim. Mozda bih se smijao i ja bih te zamrzila a to nezelim jer si jedina svjetlost u mojoj proslosti draga. Jedino znam da nezelim da te zaboravim, tvoje divne zeleno- plave oci i onu pjesmu koja me podsjeca na tebe jer nju si uvjek pjevusio: "Nosila si burmu moje majke, nosila mi . . ." Sada me jedino ona sjeca na tebe i kada cujem nju vidim tebe onakvog kakav si bio one veceri, njezan, nasmijan, veseo... Osjecam tvoju blizinu a nisi tu. Cujem tvoj glas a ti si daleko. Pjesma vraca jedno ljeto, jedan park kraj ulice i jednu rijec: "Ja odlazim." Mislila sam ides nekuda za dan- dva. Ti si otisao zauvjek iz grada u kojem sam te upoznala. Ostavivsi me da cekam i da se nadam tvojem povratku. I poslje svega nemogu da zaboravim dane provedene sa tobom. To bih bilo kao da sam iznevjerila sebe, svoju ljubav a ja to necu i nemogu. I sad je to proslost. Dok nas daljine dijele dali me se sjetis ponekada? Zelila bih da te vidim makar iz daljine, da osjetim tvoje prisustvo i da cujem tvoj glas. Znam da tamo gdje si sada imas nekoga koga volis a mozda i vise nego sto si volio mene. Dobro znam da se nasi putevi nikada ukrstiti nece ali ako opet budem nekoga voljela on ce liciti na tebe. Lajkuj ovaj stih:

Verovao sam svakome    (upisano: 12 Apr 13, 09:53) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče U ovom svijetu punom zla, kao da si zalutala, svuda raja grabljiva, a ti njezna ranjljiva, svakom zelis pomoci, al niko da te uoci, uzalud ti svaki trud, pametan je ko je lud, sve dobrote kloni se i od svakog skloni se sa svim svojim dobrima, bices hrana zlobnima. Budi losa,budi zla budi gora i od djavola, na nikoga ne pazi, sve pred sobom pogazi, za dobro losim uzvrati, zbog nikog,nikad ne pati, nek ti tudje zalosti budu hrana radosti, samo nemoj ljubavi, nemoj biti andjeo, andjeli su ranjljivi zivot bi te boeleo. Osjecanje nije nit, da se kida,mjenja bit, da u zrnu vremena budes sva promjenjena. Ono sto ti je dao Bog, traje vijeka citavog, gdje good da si,gdje god gdje si, to te cini kakvom jesi, al pokusaj biti zla, slika ovog vremena, ako zelis voljena, da ne budes ranjena, od svih drugih gazena. I ja sam bio kao ti,olicenje svijetlosti, vjerovao sam svakome, a taj svako rani me. Sve sam srecom hranio, al me svako ranio i dugo sam patio, sve dobrotom plazio, zivot me je mucio, da bi me naucio. ooo kako bi voljeo da ne budes andjeo. Lajkuj ovaj stih:

Raj    (upisano: 08 Apr 13, 10:46) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo. Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka. Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha. Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor. Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo. Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori. Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina. Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke. Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci? Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku? Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku. Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno. Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu. Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak. Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu. Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose. Ti si vila zar ne? upita on iznenada. Jesam- znao je odgovor. Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom. Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita. Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on.. Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale! Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama. A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost. Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje? Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri. Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio. U ruci je drzao pramen viline kose. Ponovo je nasao svoj raj.. Lajkuj ovaj stih:

Ova divna devojka    (upisano: 28 Mar 13, 11:17) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo. Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka. Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha. Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor. Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo. Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori. Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina. Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke. Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci? Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku? Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku. Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno. Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu. Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak. Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu. Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose. Ti si vila zar ne? upita on iznenada. Jesam- znao je odgovor. Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom. Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita. Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on.. Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale! Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama. A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost. Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje? Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri. Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio. U ruci je drzao pramen viline kose. Ponovo je nasao svoj raj. Lajkuj ovaj stih:

Posle smrti    (upisano: 18 Mar 13, 11:48) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Jednog dana u novinama je osvanula prica da se djevojka bacila sa nebodera zbog voljenog mladica,prije smrti napisala mu je oprostajno pismo:"DVA SVJETA MI SMO,NIKAD SKUPA MOGLI BITI NISMO,KRAJ TEBE SAM SE OSJECALA KO PTICA U LETU BIO SI MI SVE NA SVIJETU.VOLJELA SAM SVAKI DIO TEBE I ZBOG TOGA PROKLINJALA SEBE,PRATILA SAM SVAKI KORAK TVOJ I PRIZELJKIVALADA SI SAMO MOJ,ALI TEBI JE VAZNIJA BILA DROGA GLEDAO SI U NJU KAO UBOGA.VOLJELA SAM OCAJ NA TVOM LICU DOK SI SVUGDJE SA SOBOM NOSIO SPRICU.KOLIKE SAM NOCI PROPLAKALA MOLECI BOGA DA TE IZBAVI IZ PAKLA TOGA.ZBOG TEBE SAM SKORO UBILA DOK TE DRUGA PRED MOJIM OCIMA LJUBILA.SVAKE NOCI U MISLIMA SU MI BILE TVOJE SMEDE OCI.HTJELA SAM TE PREBOLJETI,HTJELA SAM TE PRESTATI VOLJETI,HTJELA SAM TE ZABORAVITI POMOCU PICA,ALI SAM TE OPET OSJECALA U SVAKOM DJELU SVOG BICA.CIM SAM TE UGLEDALA:PLAVO-SMEDA KOSA,SMEDE OCI ZNALA SAM ZABORAVIT TE NECU MOCI.ZBOG TEBE SAM MORALA KROZ PAKAO PROCI I DO OVE TACKE DOCI.BIO SI MI LJUBAV PRVA,A JA ZA TEBE OD LJUBAVI NI MRVA.NOSILA SAM TE U KRVI A SAD CE NJOM DA SE HRANE CRVI.KAD SE VRATE LASTAVICA JATA VISE NECE BITI MOJIH RUKU DA SE SMJESTE OKO TVOGA VRATA.MOLIM TE SVATI SVU SRECU ZELIM TI JA,ALI NE ZELIM VISE SAMA CEKATI SUMORNE ZORE,OVO JE JEDINI IZLAZ IZ OVE NOCNE MORE.ZNAJ DA TE NE KRIVIM NI ZA STO VOLJELA SAM TE TI MENE NISI I TO JE TO.SAMO TE JEDNO MOLIM POVREMENO MI DONESI NA GROB JEDAN CVIJET,JER IPAK SI BIO SAV MOJ SVIJET!Nakon dva dana u novinama osvane prica:"NA GROBU DJEVOJKE NADOSE LES MRTVOG MLADICA.OBITELJ STO JE DONIJELA CVIJECE SVOJIM MRTVIM NASLA GA JE S NOZEM U PRSIMA.KAD JE DOSLA POLICIJA USTANOVILA MIR,U NJEGOVOJ RUCI NASLA JE KRVAVI PAPIR-JA SAM VOLIO TEBE AL ME OVAJ ZIVOT NEPOVRATNO SJEBE.GADIM SE SAM SEBI JER PRVU LJUBAV NISAM MOGAO PRUZIT TEBI,A VOLIO SAM TE SVJEDOK MI BOG SAD KAD TE NEMA KO DA NEMAM NIKOG SVOG.GURAO SAM TE STALNO OD SEBE JER NISAM ZELIO UNISTITI TEBE.NISAM HTIO DA PATIS,A TISUCU PUTA SAM POZELIO DA MI SE VRATIS.LJUBAV JE KUJA KOJA TE NA SVE NACINE SJEBE,LJUBAV JE ONA GUJA KOJA TE ODVOJILA OD MENE.NE ZELIM VISE BITI TUGE I BOLI ROB,JEDNA ZELJA MI JE DA S TOBOM DJELIM GROB.U ZORU KAD MI SRCE PRESTANE DA LUPA,KAD NISAMO MOGLI ZA ZIVOTA,U SMRTI CEMO BITI SKUPA Lajkuj ovaj stih:

Draguljar    (upisano: 17 Mar 13, 07:42) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje otmjene trgovine promatrao prolaznike. Neka se djevojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza. «To je za moju sestru. Možete li mi je zapakirati kao dar?» Trgovac s nevjericom pogleda djevojčicu i upita: «Koliko novaca imaš?» Ona se podiže na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je ondje nekoliko manjih novčanica, saka sitniša, nekoliko školjki i figurica. «Hoće li biti dovoljno?» upita ponosno. «Željela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uvjerena sam da ce je dar veoma obradovati. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen.» Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu. «Uzmi i pažljivo ponesi», reče djevojčici. Ona uze paketić kao pobjednički pehar i ponosno izađe iz trgovine. Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakirao i upita: «Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?» «Da, gospođice.» «Koliko je koštala?» «U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.» «Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!» Trgovac zatori kutiju, slozi omot i vrati je djevojci. «Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve sto je imala.» Lajkuj ovaj stih:

Ponavlja se    (upisano: 12 Mar 13, 06:56) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Možeš bežati,trčati i juriti... bilo gde, ali jedno je sigurno, od sebe ne možeš pobeći, ni sakriti se. Shvatila sam, ali prekasno. Kao i uvek. Zadihana, umorna i prazna, predajem se. Izgubila sam, opet. I volela bih da mogu sada da plačem, kao svaka kukavica i jadnica, da suzama sperem sav bol i očaj, volela bih da mogu suzama da okupam ovo samosažaljenje, koje me kao i svaku budalu obuzelo, savladalo,uništilo... Tako bih volela da mogu. Ali sam izgleda presušila. Nemam više suza. Ni za bol, ni za njega, ni za sebe. Isceđena sam, prazna presušila. A tako su mi sada potrebne. Hoću da vrištim jako. Da kroz vrisak izbacim ovo razočarenje, bes i užas. I grlo mi je suvo, steže me i guši. I nema, glasa. A hoću da razbijem bol kao staklo, dok on nije razbio mene. A samo sam htela da pronađem mir. Samo lepu i spokojnu tišinu. Samo sam htela jedan maleni kutak za sebe. Samo sam htela da pronađem sebe. Gde sam opet uprskala? Mislila sam da postoje stvari koje su iznad nerazumevanja, svađa, uvreda... Nešto što je jače od starih i glupih poraza i promašaja. Ne znam...možda ljubav,želja za nečim jačim, lepšim, vera da ćemo uspeti. Sada gledam kako je prljaju, cepaju i gaze, sve te sitnice i koještarije. Gledam u šoku i užasu kako isplivaju stare greške, kako me šamaraju stari porazi, gaze me aveti prošlosti. Gledam i ne mogu da verujem. I ne želim da verujem. Cepaju se obećanja koja su mi davala nadu, volju i snagu. Sva ta sigurnost nestaje, osakaćena i obogaljena, klimavo se povlači i beži,a ja ne vidim način da je zadržim. I više ni sama ne znam da li želim da je zadržim. Kao da su od stakla,porazbijao je sve moje nade,želje i snove. Jednom rečenicom. I svakom narednom. Sekao me njima,tim parčićima,rezao svaki deo mene. I više ne vidim napred. I više ne vidim ništa. Samo prazne poglede i lica onih koji će reći „znali smo...“Da me dokrajče,zgaze i ubiju. I znali su.Svi su znali,sem mene. Čujem ih. Nešto me teralo da se vratim nazad. Nemir u meni vukao me,gonio da se vratim,da ga vidim. Da ga vratim. Da operem sve slojeve grubosti,ružnih reči i nerazumevanja. I uspela sam,mislila sam. Uspeli smo,verovala sam. I čujem te mama kako kažeš“Daj Bože...“,sa sumnjom toliko očiglednom,tako poražavajućom i uvredljivom.“Ne nadaj se previše.“Bespotreban savet,zaključila sam. Ah,kako me samo dobro znaš. Čim osetim krila ja se vinem u oblake. Koliko puta sam padala i slomljena,prala rane i nastavljala. I još koliko puta ću dok ne naučim da se ne nadam previše. Postoje rane koje nikad ne zacele. Ostave ti ružan ožiljak,da te uvek seti,da te podseti. Mene uvek prekasno. Nižem ožiljke,po nekoj glupoj,staroj navici. Za budalu ne postoji škola. Lajkuj ovaj stih:

Osmeh na licu    (upisano: 07 Mar 13, 10:41) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Par sati kasnije sat je i dalje otkucavao, a znoj se pretvorio u reku suza, koje su se slivale niz lice i utapale u jastuk. Zora nije donela ništa novo... Tuš je brisao tragove suze, i ništa drugo. Miris kiše i miris njegovih usana od pre mesec dana na zajedničkom putovanju, sad joj se činio nestvarnim kao da joj se nije ni desio. Na njenu žalost, znala je da će još uvek ta ljubav disati i živeti sa njom. Vreme će morati da se načeka dok ne izbriše poslednju suzu sa njenog lica. Ali nikad neće da skine osmeh sa lica, ma koliko je bolelo... Neće pokazati svoju ranjivost nikome, nikada. Ni svoju ljubav. Opet će naučiti da sanja, i bez njega. Naučiće da možda opet zavoli, i da se sa osmehom uspavljuje i budi. Ali nikada više neće prhvatati ruže, crvene i strastvene. Nikada, jer iza njih se krilo sve što njene oči nisu videle... Mislila je da je dobijala ljubav, a dobijala je ono što je ostajalo iza ponoći. Poneki hladan poljubac, i iznudjen stisak ruke, ili zagrljaj. I nije njena krivica što je svaku ružu negovala i čuvala... Dok voliš, misliš da je sve ljubav i istina Lajkuj ovaj stih:

Samo san    (upisano: 02 Mar 13, 10:13) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Nesavršena sam, imam pege koje najviše mrzim jer mi ne dozvoljavaju da se šminkam. I stalno pravim čudne izbore, i donosim loše odluke. Slušam srce, slušam srce, pa udarim negde. Pa se razbijem. Onda se sakupljam i sastavljam mesecima, godinama, i kad pomislim da je prošlo, ponovo nadogradjujem već započetu nit. Zaljubim se, očarana se začaram. Letim gde god mogu, nastanim se u tvom srcu, a ti me izbaciš napolje. Popnem se i sakrijem pod tvojim trepavicama, pa opet poletim dole... Neplanirano se spotaknem o tvoj pogled i kotrljam se zajedno sa suzama niz zidove svoje duše. I ja plačem. Stalni osmeh na licu nema veze sa osećanjima. Nisi znao? Pa ne smeju se samo srećni ljudi, smeju se i oni koji imaju malo manje sreće. Ili je nemaju uopšte. Šalila sam se kad sam rekla da hoću 1000 poljubaca, a ti odmah ode. Pobeže, i nema te. Vrtim se u krug, i tražim te, nedostaješ mi baš. Vreme ide brzo i ne misli na mene, niti me pogleda kad kraj mene proleti.. Već sam mislila da mi je i mašta istrošena, kad ono, u džepu, san . Probudila se u pola noći, čela orošenog znojem. Sat na drugom kraju sobe otkucavao je tako sporo, pojačavajući tup bol koji je već nekoliko dana tutnjao njenom glavom. U krevetu toliko velikom da joj se Zemlja činila malom, razmišljala je kako da opet udahne vazduh i nastavi život, ili pak započne novi, možda lepši. Dvanaest dana provedenih u mračnoj sobi činilo se kao večnost... Zaljubljena, ponižena i sama. Prihvatanje ovih činjenica išlo je jako teško. Usne koje su je ljubile večnost, ukrale su joj budućnost i zalupile vrata. Lajkuj ovaj stih:

Bila je moj bog    (upisano: 27 Feb 13, 00:45) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Da li iko zna gde se kupuju ružičaste naočare? Svejedno koje marke,oblika i dizajna? Da li iko zna gde ih mogu naći? Ali ne,ne one za sunce. Ne smeta meni sunce,jer slabo probija kroz ovu okorelost gorčine i tuge. Ne trebaju mi ni za vid. Istina,vidim uvek pogrešno,ali relativno dobro mi je očuvan vid. Trebaju mi ružicaste naočare za život. Da konačno skinem i bacim ove crne. Smučile su mi se. Ceo život ih nosim. Imala sam i par lepih,zanimljivih,ružicastih,ali mi ih je neko uzeo,licemerno skinuo,da nisam ni primetila. Svejedno,recite mi molim vas kako ponovo sa ih nađem? Ne,nemojte mi reći kako ću sve lepo i jasno videti i bez njih. Zar mislite da nisam pokušala,da se nisam trudila? Pa,zar nisu svi pod nekim maskama? Zar vam se ne čini da je ceo svet premazan nekim farbama i slojevima pretvaranja? Kako ih gledati,shvatiti i prihvatiti bez naočara? Onda izvolite,maskirajte i mene. Nanesite mi jedan premaz hladnokrvnosti,jedan lažne iskrenosti,par poteza četkicom pretvaranja i biću super. Jer samo tako maskirana ja mogu dalje. Jedino tako biću spremna da izađem iz ove jazbine depresije i ogorčenosti i samo tako prerušena,moći ću da ga pogledam u oči,a ne pljunem mu u lice sav prezir i gorčinu.Maskirajte ovog monstruma koga je on stvorio,inače ne znam kako ću dalje. Kako pogledati u oči čoveka koji ti je srušio sve nade,snove i iluzije,uništio veru u ljude,ljubav,u život? Kako ga pogledati mirno,bez gađenja i ne udaviti ga? Ko je ovde lud? I dok ti se smeši pogledom ljubavi i neverovatne nežnosti,u leđa ti zabija nož izdaje i prevare,bez pardona i objašnjenja. Ruši ceo tvoj svet kao kulu od karata i kad se okreneš ne vidiš ništa... Praznina i pustoš. Tražiš odgovor,bilo kakvu reč utehe,a onda udariš glavom o zid. I ne znaš šta ćeš sa tom mržnjom i gorčinom,sem da je trpaš u sebe,puštajući sve bezdušnike i lažne prijatelje da se hrane i zasite tvojim bolom i porazom. Uz osmehe likovanja i poglede „tako joj treba“,prodaju ti glupe savete i još besmislenije zaključke „zaboravićeš ga.“ Neću. Neću i ne mogu zaboraviti sve godine snova,ljubavi,nade,vere...Sve strahove,nepoverenja,sumnje i suza. Ne,neću i ne mogu nikad. Bio je moj Bog. Centar mog sveta. Sve moje najbolje i moje najgore. Moj raj i pakao. Moj najiskreniji osmeh i prva suza. Moje prvo zadovoljstvo i prvi bol. Jedina ljubav i najveći poraz. On me dizao sa dna,brisao suze posle svakog neuspeha i jedino je on znao način da me usreći i nasmeje,ali i način da me slomi i baci na dno. Zašto je izabrao ovaj drugi?Mogao je bar da me upozori. Zato vas molim,maskirajte me. Nanesite mi sve te slojeve ili mi recite gde da kupim ružičaste naočare? Da bacim ove crne i vidim sve drugačije Lajkuj ovaj stih:

Dolazak u rodni grad    (upisano: 23 Feb 13, 12:05) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Sa crkvenog zvonika odjeknulo je pet zvonkih udara. U to vreme Englezi obično piju čaj, a Beograđani, Novosađani, Nišlije i drugi stanovnici gradova u Srbiji gube svoje nerve u saobraćajnoj gužvi, bilo da čekaju autobus, bilo da se vozile automobilima. Vesna je sa svoje terase posmatrala kako se centar grada pretvara u pravu arenu, u kojoj se vozači međusobno vređaju, trube, voze pomahnitalo kako bi izbegli bilo kakav zastoj, dok pešaci bezglavo prolaze kroz reku automobila, izbegavajući za dlaku smrt. Uzdahnula je i ušla u stan. Nameštaj u garsonjeri još je mirisao na novo, pa je imala utisak da se nalazi u prodavnici nameštaja a ne u stanu. Visoka smeđokosa devojka prodornih crnih očiju, dugih trepavica i nešto punije donje usne nije delovala oduševljeno svojim novim životnim prostorom. Uvalila se u kožnu fotelju i zatvorila oči. U mislima se vraćala u Langenberg, malo i mirno mesto nedaleko od Esena, u kome je provela dvadeset godina svog života. Nedostajala joj je bela kuća na brdu, okružena travnjakom i cvećem, s visokom ogradom od cigli. Nedostajali su joj roditelji. Mogla je da zamisli majku kako upravo završava jednostavan i ukusan ručak i gleda na sat čekajući muža da dođe iz kancelarije. Mislila je na to kako njeni roditelji sedaju za drveni sto u dvorištu, dok su na šarenom stolnjaku postavljeni plavi tanjiri, plave salvete i čaše za vino. Možda će i njen brat, Stefan, odnekud da se pojavi sa sitnom, pegavom Nemicom Klaudijom, s kojom se venčao pre dva meseca. Nekad joj se taj mali nemački gradić činio strahovito dosadnim. Znala je svako lice na ulici, zabavljala se punih osam godina s istim momkom, a svako putovanje u Beograd kod sada pokojne bake Stanislave za nju je bio velika avantura. Napunila je trideset godina i poželela da se vrati tamo gde pripada. Bakin stan je ostao ujaku, ali kako je Vesnin otac bio industrijalac i uspeo je u životu, kupio joj je garsonjeru na dobrom mestu, dao novac za uređivanje stana i obezbedio veliku svotu u banci, uz koju nije morala da brine o bliskoj budućnosti. Sam dolazak u rodni grad ju je veselio. Dok je jurila po prodavnicama i obilazila zaboravljene spomenike, činilo se da će joj srce pući od sreće. Sve je bilo užurbano, užurbanije nego u Esenu, Minhenu, čak i u Berlinu. Ljudi su bili drugačiji, imali su harizmu koja je Nemcima nedostajala. Noću je bilo jednako bučno kao i danju. Nije sretala stalno ista lica, pa se na svakom ćošku radoznalo okretala oko sebe. Međutim, tek kad je prošlo mesec dana, Vesna je shvatila da je usamljena. U harizmi Beograđana počela je da prepoznaje netrpeljivost, a od buke nije mogla da spava mirno. Poslovi na koje se prijavila bili su razočaravajući – s njenim znanjem nemačkog jezika mogla je da bude samo sekretarica uz bednu platu i još bednijeg šefa. Kako su je roditelji odveli iz Beograda kad je imala samo deset godina, nije imala ni stare prijatelje s kojima bi se družila. Bakin komšiluk, u kome je nekad toliko uživala, bio je sastavljen od starih ljudi. U njima je uživala dok je bila dete, a kad je baka umrla, neke stare žice su se pokidale. Gušilo ju je to toplo jesenje popodne. Mogla je da se šeta ulicama i da traži još neke stvari koje bi je obradovale i iznenadile, ali nije imala volju. Dešavalo joj se da joj neki mladići dobacuju vrlo ružne stvari, a bilo je i onih koji bi joj prilazili i agresivno pokušavali da je odvedu na piće. Plašila se da bi njena atraktivnost mogla u tom divljem gradu da joj donese nevolje. Setila se i Petera, sina hotelijera, s kojim se zabavljala do pre dve godine. Bio je miran, tad se činilo i suviše hladan za njen balkanski temperament, ali joj je odgovarao jer je bio lepo vaspitan, pažljiv i prokleto staložen. Nikada nije bila zaljubljena u Petera, bar ne onoliko koliko je bilo potrebno da pristane na njegovu prošnju. Odbila ga je, želeći da ipak potraži pravu ljubav o kojoj je čitala u knjigama. Sad više nije bila sigurna da je njena odluka bila ispravna. Telefon ju je trgao iz polusna. Na ekranu televizora bila je scena nekog pokolja, dokumentarac snimljen u ratu u Bosni. Vesna je osetila mučninu. Brzo je dohvatila daljinski i oslobodila se užasnih scena. Ruka joj je drhtala dok je podizala slušalicu. – Halo? – Halo? Da li je to Vesna? Zvonak ženski glas, malo razvučen u beogradskom žargonu, iznenadio ju je. – Da... Vesna ovde. A ko je to? – Nećeš verovati, sigurna sam da ćeš se jako iznenaditi. Ovde Lola, tvoja sestra od strica. Je l" znaš ko sam? Vesna se na trenutak zamislila. Njen otac i stric Marko nisu bili u kontaktu poslednjih desetak godina. Marko je zapao u neke kockarske dugove, pa je i rođenog brata prevario pričom kako mu je potreban novac da bi pokrenuo biznis na Crnogorskom primorju. Naravno, ubrzo se saznalo da je sve prokockano u nekoj zadimljenoj kafani na Ibarskoj magistrali, gde je Marko na pokeru izgubio i novac, a i život. U pokušaju da vrati dugove, namerio se na opasnog kriminalca, opljačkao ga na spavanju, a sutradan je nađen izrešetan pred istom tom kafanom i s torbom u kojoj nije bilo ni dinara. Vesna se sećala da je majka insistirala da svi porodično odu na sahranu, ali je otac ipak otišao sam jer se plašio da bi neki stari Markovi dugovi mogli da ugroze i njegovu porodicu. Marko je ostavio ženu i ćerku iza sebe, ali Vesna je imala manje od dvadeset godina kad ih je poslednji put srela. Čula je, iz familijarnih priča, da se Markova žena preudala, a da se Lola zaposlila kao lektor u jednoj izdavačkoj kući. – Da, da, naravno da znam ko si. Lola! Baš sam zbunjena. Otkud to da mi se ti javiš? – Stric je zvao moju mamu i rekao joj da si u Beogradu, pa ju je zamolio da se nas dve nekako povežemo. Eto, valjda da ne budeš usamljena. Vesna je zavrtela glavom. Njen otac je ponekad previše brinuo za svoju odraslu kćer. No, nije mogla da kaže kako je uradio pogrešnu stvar. Rođaka iz istog grada mogla bi da joj bude od koristi. – Dobro je što se setio. Kako si ti, Lola? Čula sam da radiš kao lektor? – Ma, pusti to. Rintam kao konj za bedne pare, a danas se knjige kupuju samo da bi se popunila prazna mesta u vitrinama. A ti? Tvoj tata kaže da tražiš šljaku? – Šta tražim? Lola se smejala sa druge strane žice, shvativši da njena sestra od strica ne zna žargon kojim se služila. – Šljaka znači posao. Vidim ja da ću dosta toga morati da te naučim. – Da, primetila sam i na ulici, u prolazu, da se srpski jezik prilično iskvario... odnosno, promenio. Ne, ja nisam našla posao, bila sam na nekim razgovorima, ali ne volim ni da ih se prisećam. Jesi li se udala? – Ja? Bože sačuvaj! Muškarci su ti ovde kao toaleti, ili su usrani ili zauzeti. Dve rođake su se nasmejale. – Nego, Vesna, kada ćemo nas dve da se vidimo? Da se sretnemo na ulici, ne bismo se prepoznale. – Da, prošle bi jedna pored druge kao stranci. Kad želiš? Ja imam vremena na pretek. – Može sutra? Subota je, ne radim. – Što ne bi došla kod mene? Ja sam ovde u centru grada, pa možemo otići negde na piće? – Ja sam ti na Karaburmi i svakako je bolje tu nego ovde. Hoćeš negde u ovo vreme? Pet, šest? Vesna je poželela da to bude što pre. Unapred se radovala društvu. – Može pet. Izdiktirala je Loli adresu i spokojna legla u krevet. Sutradan ju je nazvao Stefan. U glasu mu je osetila koliko žudi za sestrom. Bili su jako vezani. On je imao sedam, a ona deset godina kad su se preselili u Nemačku. Nisu znali ni reč nemačkog, pa su među ostalom decom bili izdvojeni i upućeni jedno na drugo. Tako je ostalo do današnjih dana. Pohvalio se da mu je u braku i dalje fantastično. Vesna mu nikad nije priznala da joj se mala Klaudija činila nedovoljno lepom i ženstvenom za njenog brata. Stefan je bio visok, zgodan, crnih očiju i tamne smeđe kose, meke kao svila. Imao je predivan osmeh i uspeh u svemu čega bi se latio. Nemice su ludovale za njim, a u Langenbergu je bio popularan kao mister na jednom izboru. Radio je već duže vreme na lokalnoj radio-stanici, gde je prvo bio voditelj, a onda i urednik. Klaudiju je upoznao dok je nakon preloma noge u jednoj lakšoj saobraćajnoj nesreći ležao u bolnici. Ona ga je, kao medicinska sestra, negovala i tu se rodila ljubav. Kad je Vesna prvi put videla svoju snahu, bila je užasnuta. No, vremenom se pokazalo da je Klaudija osvojila Stefana svojom dobrotom a ne lepotom. Vesni je bilo jedino bilo važno da ga ona voli i pazi. Nakon razgovora bila je ushićena. Nervozno je gledala na sat. Vreme je sporo prolazilo, a njoj je bilo potrebno da što pre vidi Lolu. Lola je bila tri godine mlađa od Vesne. Kad su se poslednji put videle, imala je kratku pankersku frizuru, mnogo je psovala i koristila jaku šminku. Iako je bila sušta suprotnost uvek urednoj i dugokosoj Vesni, Lola je ljudima bila simpatična jer se stalno smejala i bila jako aktivna. Vesna se pitala kako li sad izgleda i da li će se tih deset godina neviđanja odraziti na susret i kasniji odnos. No, kad je Lola ušla u stan, sve dileme su bile otklonjene. I dalje je imala kratku frizuru, stepenasto ošišanu plamenu kosu, ali osim maskare nije imala primetnu šminku. Minđuša u uvetu slagala se sa širokim pantalonama kaki boje i istom takvom uskom majicom koja je pokazivala mršavu figuru bez grudi, nalik na dečaka. Lolin osmeh je bio isti, pomalo nestašan, ali širok i iskren. Zagrlile su se, posedele sat vremena uz kafu, a onda rešile da posete jedan kafić u blizini, u koji je Lola ponekad svraćala s prijateljima. Iako se Vesna još pre rođakinog dolaska obukla za eventualni izlazak, odlučila je da se prilagodi Loli i da se presvuče. Svoju teget haljinu do kolena i šal oko vrata, zamenila je izbledelim farmerkama i kratkim belim pletenim džemperom, a na noge je obula baletanke boje teksasa. Kad ju je Lola videla, oteo joj se zvižduk. – Kako si ti zgodna! Sve imaš, i sise i dupe. Beograđani će da pošize za tobom. Vesna je osetila da je crvenilo udara u lice Dok su išle prema kafiću, Vesna je saznala još neke sitnice o Loli. Kad se njena majka preudala, Lola je odlučila da se odseli. Tad je radila kao kasirka u samoposluzi, pa je s još jednom prijateljicom iznajmljivala po pola mali stan u Ostružnici. Kasnije je dobila mesto na kome je sada, promenila stan, ali je ostala s istom cimerkom. – Ružica je divno biće, ali je nepokretna, troma i prilično dosadna. Nigde ne ide, samo čita knjige i završava drugi fakultet. Daje časove engleskog i francuskog, a njeni su iz sela kod Negotina i imaju imanje, pa joj šalju dovoljno para. Da hoće, mogla bi i sama da iznajmi stan, ali ona je tako nesposobna bez mene da me to nekad plaši. Vesna je saznala i da je Lolin očuh pijanica i kockar, ništa bolji od strica Marka, čiji je porok ostavio porodicu skoro na ulici. Zato je Lola i želela da se osamostali, ali se videlo da joj nije lako. – Ruža i ja plaćamo stan 180 evra, imamo jednu zajedničku spavaću sobu, mali dnevni boravak, kuhinjicu i kupatilo. Nameštaj je iz prošlog veka, raspada se, ali šta da se radi?! Komunalije nam dođu još 100 evra preko. To znači da ja samo za stan dajem 140 evra, a moja plata je negde oko 280, pa ti vidi. Ostalo ide za hranu i poneki provod. Vesna je žalila ovu pozitivnu devojku, svesna da je ona imala sreće jer je otac doneo tu tešku odluku i odveo ih za Nemačku. Kad su stigle u kafić, nije bilo mesta. Svi stolovi su bili popunjeni, a muzika je bila prilično glasna. Vesna je taman htela da se okrene i ode, ali Lola je za tren oka bila kod šanka i pričala s mladim šankerom. Ubrzo se nekako ugurao još jedan barski sto i dve stolice. – Kako si ovo uspela da izvedeš? – Ja sam ovde čest gost. A u Beogradu ti je osnovno da znaš da šankere, još ako su onako slatki. Vremenom, Vesna se savršeno opustila. Ćaskala je i ponovo se zainteresovala za Beograd. Sva dosada koju je prethodnih dana osećala više nije bila važna. Lola joj je prijala i taj izlazak joj je prijao. Nije mislila na vreme i nije je bilo briga koliko će dugo sedeti tu.Nešto kasnije pridružio im se jedan mladi bračni par, Lolini školski drugari. Devojka je bila u petom mesecu trudnoće, pa je Vesni bilo ružno što pije pivo kao da to ne može da škodi. Njen muž je bio debeljuckast mladić, očito zanesen Vesninom lepotom, jer joj se prostački nabacivao. Kad su posle pola sata otišli, Lola se zagrcnula od smeha. – Kakve si ti grimase pravila, da si samo videla! Ja sam htela da puknem. – Kako da ne pravim grimase kad ga ona popreko gleda, a on sve vreme pokušava da me dohvati ispod stola. – To ti je novopečena bračna sreća mladih Beograđana. Naprave dete, pa se zbog toga venčaju, a onda ih sramota da se razvedu jer nemaju pojma kako to da objasne ćaletu i kevi. – Užas! – Ti si iz neke druge sredine, Vesna. Moraš da se navikneš na Srbiju. Ovde đavolak vreba iza svakog ugla. – Ima i u Nemačkoj venčanja zbog bebe, ima nesrećnih brakova, ali nema ovakvog bezobrazluka pred očima rođene žene. – Mi, Srbi, u svemu preterujemo. Mora da bude drugačije nego u ostalim delovima sveta, pa makar i gore. Nego, da popijemo po još jednu đus-votku i da promenimo lokaciju? Vesna se taman uplašila da bi Lola poželela da se rastanu, ali na ovaj predlog odmah je klimnula glavom. Dok su čekale konobara, muškarac širokih ramena prošao je pored njih i nestao negde iza šanka. Vesna nije mogla a da ga ne primeti, iako je samo protutnjao pored nje. – Jesi li ga snimila? Mislim, videla? – Koga? Lola je gledala u pravcu u kojem se zgodni muškarac izgubio. – Ovog tipa što je sad ušao u kafić i otišao iza šanka? – Videla sam samo njegova ogromna ramena. – Šteta! Nije moglo a da se ne primeti kako je Lolin uzdah bio pun čežnje i divljenja. Vesna joj je namignula. – Pronašla sam ti slabu tačku. Ko je taj misteriozni muškarac za kojim uzdišeš? – Ma, to je moj san. Mogu samo kao ostale glupačice da se zanosim i da se nadam da će jednom da me primeti. – Pa ko je on? – On ti je, Vesna, jedan od najvećih razloga zašto je ovaj kafić uvek pun devojaka. Vlasnik je ovog i još nekoliko lokala po Beogradu. Inače niko ne zna čime se zaista bavi. – Pa, bavi se očito ugostiteljstvom. – Ne, ne, nije to tako jednostavno. Odakle mu lova da otvori sve to što ima? Priča se i da na nekoj manjoj planini u Srbiji poseduje ekskluzivan hotel zatvorenog tipa. Kažu, tamo nema šta nema. Verujem da je neki krimos. Ali je prelep. Vesnu je ovo zaplašilo. Sede u kafiću čiji je vlasnik sumnjiv tip, krimos, a uz to se devojke tako zanose tim čovekom. Stresla se. Očigledno da je imala još mnogo toga da nauči o Srbiji. Konobar je prišao i doneo im piće. Ali Vesna je počela neprijatno da se oseća. Stolica ju je žuljala, gledala je oko sebe kao da će svakog trenutka nešto loše, neočekivano da se desi. Sva njena opuštenost je nestala. Lola je to primetila. – Šta ti je? Odjednom si postala nervozna. – Ne znam šta mi je. Više mi nije prijatno ovde. – Sada ćemo da idemo, samo da završimo piće. Svađale su se oko računa, Vesna nije želela da Lola plati, znajući da nema novca koliko i ona, ali Lola je želela da se Vesna smatra njenim gostom. – Hajde bar da platimo po pola? – To se radi u tvojoj Nemačkoj, ovde je to slepački. Na kraju je ipak Lola platila. Protiv te male, žilave devojke nije moglo da se bori. Dok su izlazile iz lokala, Vesnu je obuzeo čudan osećaj. Okrenula se naglo prema šanku i zapazila kako se jedna muška glava povukla iza jedva primetnih vrata. Imala je osećaj da ju je neko posmatrao dok je odlazila, kao da ju je pogled pekao po leđima. Lola ju je požurila i ubrzo, u nastavku večeri, Vesna se ponovo opustila. Obišle su još nekoliko kafića, a onda otišle i u bioskop, i tek nakon ponoći Lola je sačekala noćni autobus za Karaburmu, a Vesna se vratila u svoj stan. Bila je umorna i zadovoljna, pa joj je i san došao lako.Lolino i njeno druženje se nastavilo. Svakodnevno su se čule, a viđale su se kad god bi Lola imala dovoljno vremena i snage nakon posla. Vesna se javila na još dva konkursa za posao i očekivala je pozive za razgovor. Jednom je Lola svratila pravo s posla. Vesna je taman skuvala čorbu s povrćem i musaku s tikvicama, pa su zajedno sele da ručaju, a onda popile i kafu. – Zvao me je juče onaj šanker iz „Maksima“. Vesna ju je začuđeno pogledala. – To je onaj kafić gde smo bile kad smo se videle prvi put. – Ah, sad znam. Udvara ti se? – Kako se ti ponekad čudno izražavaš! Kaže se: da li te muva. – Muvati mi je nekako ružna reč, kao varati, biti nepošten, imati neke skrivene misli. – Ima tu nekog smisla. Nego, Boca, taj šanker, nije me zvao zbog toga. Pokušali smo mi jednom davno nešto, ali bilo je suviše alkohola, a malo prave strasti, tako da smo ostali na komplimentima. U stvari, zvao me je da me pita kako se ti zoveš. – Ja? Vesna je pocrvenela. Znala je da privlači pažnju muškaraca, ali nije joj bilo zgodno što se momak s kojim je njena rođaka imala pokušaj „nečega“ raspituje za nju. – Da, da. Ja sam ga pitala da li se on to malo zaleteo kad te je video, a on mi kaže da ne pita zbog sebe već zbog jedne mušterije. – Mušterije? – Nemam pojma, izgleda da su oko nas sedeli neki momci, a mi ih nismo primećivale. Uglavnom, samo je tražio da mu kažem tvoje ime, prezime i adresu. Vesna se zagrcnula čajnim kolačićem koji je uvek bio pored šoljice za kafu. – Nisi mu rekla? Lola je ćutala pognute glave. Prestravljena, Vesna je netremice zurila u nju. – Nisi valjda? Lolo, pogledaj me! – Rekla sam mu ime i prezime, a od adrese samo ulicu. – Ali, zašto? Što bi nekog zanimalo gde stanujem? Sad se Lola smejala od srca. – Ti si zaista više Nemica nego naša. Što si paranoična? To je bilo zezanje, razumeš. Kao, raspituje se neko, pa me Boca malo zeza, ja ga pitam da nije policija u pitanju, on kaže jeste, a ja onda kao dajem sve podatke. Razumeš? – Policija? Kakva policija? Vesna je delovala potpuno zbunjeno, ali Lolin osmeh je bio još glasniji. – Ma, nikakva policija! Kako ne razumeš, to je zezanje između mene i Boce, neće on nikom reći gde stanuješ. A i da kaže, ne brini, pa nije ovo baš Divlji zapad, bar ne u tom smislu da obožavaoci dolaze pred vrata svojih idola. Kad su muško-ženski odnosi u pitanju, tu ti je mirno kao u Sahari. Pustinja! Vesna nije shvatala baš sve tako olako. Naviknuta na mnoge vesti o zločinima koje je čitala u nemačkim novinama, mislila je da u Srbiji može da bude samo gore jer je više bede, siromaštva, a tu je i psihoza ljudi kao ostavština iz građanskog rata. No, nije mogla ni da se ljuti na Lolu. Nadala se samo da je sve to zaista tako bezazleno kao što joj je predstavljeno. Ko god da se raspitivao za nju, nije je zanimalo. – Sledeći put ako te neko pita za mene, nemoj da uradiš isto. – Ma, neću, šta ti je?! Lajkuj ovaj stih:

Potajno se nadala    (upisano: 19 Feb 13, 13:16) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Vetar je duvao kao da će odneti sve s ulica. Retki prolaznici tražili su način da se zaštite od provale oblaka trčeći ka svom odredištu glavom bez obzira, gazeći kroz bare i kvaseći se do članka. Monika je stajala u haustoru zgrade i smireno čekala da oluja prestane. Nije žurila nikuda, pred njom je bilo veče bez planova. Naslonjena na zid gledala je kroz staklo ulaznih vrata kako kapljice postaju sve veće i veće, padaju na šarene kišobrane i odskaču na sve strane. Veče je bilo depresivno, a Monika se čudila kako u njoj nema nikakvog osećaja za ono što joj se desilo samo pola sata pre početka oluje. Mnogo je očekivala od tog susreta sa Strahinjom, nadala se da će se njen brak nekim čudom spasiti, da ju je pozvao kako bi se pokajao zbog apsurdne veze sa dvadesetogodišnjom stjuardesom, zbog koje se i odselio iz zajedničkog stana, a onda i pokrenuo brakorazvodnu parnicu. Nakon osam godina braka Monika je i dalje bila zaljubljena u svog muža, mada je bila svesna da jedan zgodan pilot ne može da bude veran, naročito kad je okružen prelepim, mladim stjuardesama s kojima je u prilici da zaviri u sve delove sveta i doživi takvu romantiku i strast da bi odoleo iskušenju. Međutim, mirila se s muževljevim neverstvom, čak je bila spremna i da mu oprosti, samo što je problem bio u tome što Strahinji njen oproštaj nije ni bio potreban. Zaljubio se, izgubio glavu i srce, kako joj je priznao, za tom mladom devojkom i preko noći Monika se našla potpuno sama, ostavljena i očajna. Kad ju je pre nekoliko dana pozvao telefonom, učinilo joj se da se nešto u njegovom glasu promenilo. Delovao je vrlo pristojno, kao da želi nešto osetljivo da joj prizna, pa se nadala kako se ipak rešio da ne odbacuje olako osam godina braka i godinu dana zabavljanja pre svadbe. Tog popodneva našli su se u restoranu koji je držao njihov venčani kum. Monika se potrudila da izgleda zanosno, kupila je skup komplet boje slonovače, koji joj je isticao vitku liniju, a frizerka Mica joj je napravila predivnu punđu s krupnim loknama, pa ju je čak i Strahinja odmah obasuo komplimentima. On je bio u crnom odelu, ispod kog je obukao savršeno belu i besprekorno ispeglanu košulju, što ju je navelo da ljubomorno pomisli kako ga i ta druga, ta balavica, drži urednim onako kako on jedino i očekuje od žene. Oduvek je bio jako pedantan, što je ponekad bilo previše naporno, jer je tu urednost postizao isključivo zahvaljujući ženama koje su ga pazile. Pre Monike o njemu je brinula majka, ali kad je Monika preuzela tu odgovornost, nije se žalila. Iskreno je volela svog muža. Nada da je muž tražio taj susret radi pomirenja ubrzo je pala u vodu. Rešen da započne nov život i da što pre dobije šansu da se ponovo oženi, Strahinja je želeo da Moniku zadrži za prijatelja i da joj, u znak kajanja što ju je povredio, ostavi zajednički stan i svu imovinu koju su stekli za tih osam godina braka. Gutala je knedle i samo ga gledala dok je lomio prste i skrivao pogled kako se ne bi suočio s njenim suzama. S vremena na vreme bi odgovorio na neku poruku, a Monika je bila sigurna da svoju ljubavnicu obaveštava o toku razgovora. Nisu stigli ni da večeraju jer je Monika odmah po završetku Strahinjinog monologa ustala i otišla bez reči. Kad je izašla na ulicu, počela je oluja, pa je morala da se sakrije u prvi haustor. Suze, koje su joj navrele dok je sedela preko puta muškarca koga je volela, prestale su da teku. Ništa nije osećala. Uplašena sopstvene ravnodušnosti, Monika je samo stajala i gledala u kišu. Kada se vratila u stan, i dalje je osećala istu prazninu kao i svakog dana u poslednjih šest meseci, od kada se Strahinja iselio nakon žučne svađe. Ništa nije sklonila. Njegove košulje bile su ispeglane i poslagane, kao da čekaju da se gazda otrezni od ljubavi i vrati kući. Monika je prvi put morala da prizna kako nade više nema. Otvorila je album s venčanja i ponovo ga prelistala. To je radila poput rituala, svakodnevno, plačući nad sećanjima. Sad nije zaplakala, samo se pitala gde je smisao svega, zašto se ljudi zavole da bi nakon toga izgubili tu ljubav. Kajala se što nije insistirala na detetu, što nije krišom prestala da pije pilule za kontracepciju i tako dala veliki razlog Strahinji da ne odbacuje zajednički život. On nije bio spreman za decu, ali da je „slučajno“" ostala u drugom stanju, on bi prihvatio takvu promenu. No, Monika ga je suviše cenila da bi mu podmetnula dete, čekala je momenat da on to sam poželi i da joj da zeleno svetlo za prestanak korišćenja pilula protiv začeća. Bar da je imala dete! Sve bi bilo drugačije. Zvonjava telefona ju je trgla iz sanjarenja. Javila se bezvoljno, ne očekujući nikog specijalno, nadajući se da je u pitanju greška. Kad je čula glas svoje venčane kume i najbolje prijateljice još od srednje škole, osmeh joj je ozario lice. Nena se pre četiri godine udala za Crnogorca u koga se zaljubila na letovanju. On je bio tri godine mlađi od nje i započinjao je političku karijeru, a uz to je poticao iz bogate i cenjene familije, što je za Nenu bio veliki pogodak. Nena je Moniki strašno nedostajala kad se odselila za Podgoricu. Viđale su se nekoliko puta godišnje, a leti bi Strahinja i ona odlazili u Miločer, gde je Nenin svekar imao ogromnu kuću. Ipak, Monika bi se uvek obradovala kad bi se čule. – Kako si mi? – Nisam dobro, Neno. Danas sam se videla sa Strahinjom. – Videli ste se? I? Da li se konačno dozvao pameti? – Ne. Naprotiv, odlučio je da se opet oženi čim naš razvod bude okončan. – Au! Budala! Kratka pauza dala je mogućnost dvema ženama da smire emocije. Nena je bila temperamentna osoba koja bi često trčala pred rudu i nije pazila na reči, ali sad je znala da zbog prijateljice mora da obuzda bes prema preljubniku i da se usredsredi na tešenje. – Slušaj ti mene, Moni, dođi ovde kod mene, Petar mi sledeće nedelje ide na neki seminar u Hrvatsku, neće ga biti bar četiri dana, pa taman možemo da lunjamo po Podgorici i pravimo šou svojim kratkim suknjicama. – Ne mogu... Nisam baš za putovanja, mada bih volela da te vidim. Što ti ne dođeš ovde? Taman da obiđeš oca i brata. – Zaboravljaš da sam ja jedna teška trudnica. Monika se nasmejala. Iako je tek bila u četvrtom mesecu, Nena se ponašala kao da bi svaki čas mogla da se porodi. – Dođi ti ovde, prijaće ti promena. – Ne znam... – Imaš li pametnija posla? Monika je razmišljala o tome kako je trenutno zaista besposlena. Njen poslednji scenario za dečiju pozorišnu predstavu bio je gotov, a završne probe su se već uveliko odvijale, tako da je bila bez obaveza. – Nemam. Možda bih ipak mogla da dođem. – Dođi u ponedeljak. Mislim da Petar putuje u utorak, taman ćeš i njega uspeti da vidiš. – Razmisliću, pa ću ti javiti sutra. – Nema razmišljanja. Hoću da mi sutra javiš da si rezervisala kartu. Kad dođeš, natenane ćemo pričati o svemu. – Zvaću te sutra. – Važi, ali samo nakon što nazoveš aerodrom. – Dobro, dobro... Kad su završile razgovor, Monika je već znala da će otići za Podgoricu. Otišla je na probu predstave koja je postavljena prema njenom scenariju. Primetila je da je mladi glumci gledaju ispod oka, odmeravaju je i međusobno se došaptavaju. Svi su već znali šta se desilo s njenim brakom, pa joj je bila nelagodno što deluju kao da žele da joj izjave saučešće. Odmah nakon toga je rezervisala kartu za Podgoricu i javila Neni da joj avion kreće ujutru. Nije se radovala toliko odlasku u drugu sredinu koliko je želela da nestane makar na nekoliko dana. Loše je spavala, a i kad bi bar na tren uspela da utone u san, odnekud bi se pojavio Strahinja u zagrljaju s mladom devojkom u koju se zaljubio i zbog koje ju je ostavio. Onda bi se probudila i pitala da li je ona negde pogrešila, da li je prestala da brine o svom izgledu, o telu, da li je nekoliko kilograma viška zalepljenih za stomak i butine bio dovoljan razlog da on poželi neku zgodniju. Tako je donela odluku da nakon povratka iz Crne Gore počne s vežbama, da se aktivira i ponovo povrati svoju svežinu. Noć pred put nije mogla da zaspi, pa je izbacila sve svoje stvari, napravila izbor onoga što može da ponese na put. Želela je da opet bude dopadljiva, mada je znala da je jedini muškarac kome želi da se svidi zapravo Strahinja. Nije htela da sebi dozvoli lažnu nadu da bi jednog dana mogla ponovo da bude s njim, ali podsvesno se ipak nadala, a to nikom nije zabranjeno. Lajkuj ovaj stih:

Znaj da nikada necu zaboraviti nas    (upisano: 14 Feb 13, 13:02) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Osmeh je na licu mom.....glumim da sam sretna u nekom svetu svom...i ako patim i ako mi suze ruse sve..glumim srecu i da mi niko ne rusi sne..Svaki lazni osmeh,smatram kao greh..jer svaki moj osmeh,jedan je neuspeh...Zalim sebe...Zalim sebe jer vise nemam tebe...al kasno je za zaljenje jer prolazi sve,tako prosli smo i... mi i sve nestalo je...I u mojim snovima samo tebe vidim,svoje ljubavi sama se stidim..Jer imam te samo u snovima mojim..da cu te i tamo izgubiti toga se bojim...al kasno je za snove..to priznajem noci ove.Priznajem da te volim za malo ljubavi te molim...pustam suze i lazni osmeh nestao je sa lica..ti si moje srece postao ubica..ranio si me i srce ukrao...zasto kad me nikada nisi voleo...niko ne zna biti kao ti ciniti me sretnom i tako bolno raniti....Tad glumim da mi do tebe nije stalo,i ako za mrvu ljubavi srce sve bi dalo...I ako ljubav tvoja nikada nece biti moja...da sam sretna uveravam sebe,a umirem od tuge dok mislim na tebe...Tuzni su mi dani a jos su gore noci...uz balade patim i nadam se da sve ce proci..a znam da nece jer ljubav ne prolazi kao noc ako jednu izbrises druga sigurno ce doci tako dan za danom,prolazi...noc polako dolazi..a ti jos uvek si u srcu i ne dolazi ljubav druga...ti si mi najveca ljubav i najbolnija tuga...Rekao si mi da to nije tako..da se ljubav ne nalazi tako lako..gledala sam te sa osmehom punim tuge,punim boli...znala sam da to ne govori osoba koja voli...svejedno mi je rekla sam..svejedno mi je lagala sam...i ako sam znala da bio si mi sve..lagala sam i vise nemam te..i ako izmedju nas vise nicega nema..i ako mi se nova ljubav na put sprema.Znaj da nikada necu zaboraviti nas..nikad necu preboleti tvoj glas..tvoje oci njihov divni sjaj...one bolne reci kada dosao je kraj..Al znaj da moj lazni osmeh bice na licu mom,i kad osetim da u dusi mi je lom..smejacu se i sretna bitii ako ce me to boleti...smejacu se i to ce da me boli najvise..al ipak...MI TUZNI SMEJEMO SE NAJLEPSE Lajkuj ovaj stih:

Bio si jedina osoba    (upisano: 09 Feb 13, 02:07) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Tvoje riječi su boljele,bolio je tvoj odlazak.Otiša si bez pozdrava,ali tvoje riječi su boljele kao mač u lađima.Ti si taj koji je ostavio ožiljke na mom srcu i mojoj duši.Uvijek sam vjerovala u tebe,pazila na svaku riječ da te ne bi povrijedila.Šta sam za to dobila?Da si mi bar rekao hvala.Čekala sam dan kada cu te sresti,da te pitam,zašto se sve ovo nama desilo?Zašto je sudbina samo mene kaznila?Na neka pitanja nikada neću dobiti odgovor,jer jedino ti mi možeš dati odgovor na sva moja pitanja.Daleko si voljeni moj,zato i ne znaš koliko me tvoje riječi bole.Bio si jedina osoba od koje se nisam nadala da cu čuti te riječi.Te riječi nikada neću moći zaboraviti,ostale su duboko u meni.Kako bi ih mogla zaboraviti,da li bi ti zaboravio da od osobe koja ti je sve u životu čujes riječi "mrzim te,nikada te nisam ni volio."Baš zato voljeni moj pišem ovo,da bar svoju dušu olakšam.Neka bar ovaj papir zna istinu,neka zna da te ja još uvijek volim.Govorio si mi sve što je moje to je i tvoje,sve ćemo dijeliti na pola.Zato voljeni moj trebaš i sada da dođes da i ovu bol dijelimo na pola,da uzmeš svoj dio boli... Lajkuj ovaj stih:

Moj najveci san    (upisano: 05 Feb 13, 10:46) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Nickija sam upoznala tog ljeta koje nikada neću zaboraviti…Upoznao nas je zajednički prijatelj Jan. Odmah mi je rekao da Nicki dolazi iz Italije, i da se školuje u njegovoj školi, u međunarodnom programu. Upoznali smo se na tramvajskoj stanici ispred moje zgrade, i Nicki je rekao kako sam simpatična i slatka. No, Nicki je imao curu, Evu. Eva je išla u moju osnovnu školu i družile smo se kada smo bile mlađe, ali sada smo samo na bok. Meni tada Nickijeve riječi nisu značile ništa previše, jedva da ih se i sjetim jer sam Nickija gledala na potpuno drugi način, a i ja sam imala dečka, Nickijevog i Janovog prijatelja Andreasa. No, dvije godine nakon zajedničkih kava, izlazaka, odlazaka na partije i tulume, naše jednostavno prijateljstvo se sa moje strane pretvorilo u nešto puno više… Njegove plave oči, plava kosa, njegovo savršeno tijelo u meni je budilo dugo ne diranu strast…Žudila sam za svakim izlaskom sa Nickijem, za svakom riječi izgovorenom sa njime, svaki dan sam željno iščekivala neki znak… U međuvremenu Eva i Nicki su prekinuli i sa njima i njihovo prijateljstvo, kave, telefonski pozivi…Andreas i ja smo također prekinuli, no ja sam uvijek imala nekog novog, pa tako i sada. Zvao se Tin i Nicki ga je znao preko drugih prijatelja. Neću reći da su bili jako dobri jedan sa drugim ali Nicki je njega očito simpatizirao. Jedne večeri Nicki, Jan i ja završili smo kod prijatelja Siniše u stanu, jer je imao svoj vlastit stan u centru, zbog škole, inače je iz drugog grada. Zezali smo se cijelu večer, slušali muziku, palili jednu cigaretu za drugom, igrali igrice na laptopu itd… Već su bila 3 sata i Jan i Sinke su otišli na spavanje, a ja sam počela zezati Nickija kako mi se sviđa i to, a ni sama ne znam zašto. Vjerojatno sam htjela vidjeti što će biti. Kada sam ga htjela poljubiti, rekao je da ne, jer ima zadah od kave. Bio je poseban tip dečka. Ostatak večeri proveli smo zajedno na fotelji, ja sam sjedila na njemu i držali smo se za ruke i pričali. Došlo je vrijeme mog odlaska kući te sam otišla… Slijedeći puta smo se vidjeli na moru. Jan, Sinke i ja smo išli zajedno, u Janov apartman u Crikvenici. Dan nakon našeg dolaska Jan se čuo sa Nickijem i rekao je da je on u Senju, što je pola sata vožnje autom od Crikvenice, a Jan je vozio. Nicki me nazvao toga jutra vrlo rano, oko 6 i pitao me što radim, a meni je došlo da ga u tom trenutku razbijem! Tražio je Jana, i dogovorili su se da ćemo mi večeras doći u Senj do njih…Tako je i bilo…U Senju smo bili nerazdvojni, dok su svi bili u diskoteci, Nicki i ja smo se šetali i pričali. Nicki je odlučio otići do nas u Crikvenicu te večeri, pa smo tako i krenuli sa autom. U autu smo se nonstop škakljali, zezali, štipali, čak i mazili. Bilo je nezaboravno. Kada smo stigli otišli smo na biljar, gdje sam sjedila Nickija u krilu cijelu večer i zezali smo se. Tada sam osjetila nešto za što nikada nisam saznala istinu…Da mu se možda sviđam, ne bi me tako mazio i dopuštao mi neke stvari da to nije točno, on ne bi živio za svaki trenutak proveden sa mnom! Nakon toga Nicki i njegov bratić Marko iz Beograda još su 2 puta došli kod nas i svaki puta je bilo isto, no jedne večeri(to je bila Nickijeva i Markova oproštajna večer) puhalo je kao ludo, a Nicki i ja smo sjedili na jednoj ležaljci na plaži, okupilo se cijelo društvo, koje nismo znali do danas. Pili smo, smijali se, zezali i zatim sam ja legla na Nickija i zagrlio me s obje ruke da me grije jer sam bila oskudno odjevena. Bilo nam je super, osjetila sam to. Svi su pitali dal" smo zajedno, a mi bi se na to samo smijali i govorili kako smo samo prijatelji onako ironično…Ja sam u to vrijeme još uvijek bila sa Tinom, i među tim društvom bila je i jedna djevojka koja ga je znala, i prepoznala me, i obećala da mu neće reći da sam bila na Nickiju…I rekla mi je:-Ljeto je, šta se brineš!? Nicki me nije htio poljubiti samo zbog Tina, ali me držao, držao me tako čvrsto i to sam voljela, više od ičega na ovome svijetu, njegov dodir. Mjesec dana nakon povratka sa mora, Nicki me zvao da dodjem na tulum od njegovog prijatelja iz škole, Alexa. Ja sam naravno, došla. Tamo su bili i Jan i moje prijateljica, ali su se svi razišli, tako da smo ostali samo Nicki, ja, Alex i Alexov prijatelj Marin. Bila su 3 sata, te smo odlučili Alex, Nicki i ja otići spavati u Alexovu sobu. Nicki i ja smo opet naravno završili na jednom, a Alex na drugom krevetu. Mazili smo se cijelu noć, i napokon mi je uzvratio poljubac! Bilo je kratko, ali slatko. Grlio me kao nikada u životu, i tako smo zagrljeni zaspali… Nicki se prošli tjedan vratio u Italiju, studira tamo…Ja sam ostala osamljena i užasno mi nedostaje. U zadnje vrijeme nemam nikoga i sigurno mogu reći da sam zaljubljena u Nickija, no nikada neću otkriti njegovu tajnu-što osjeća ili je osjećao prema meni….Jer, nikada nije htio reći…Moj najveći san je otići u Italiju, k Nickiju, jer ja odlazim u Ameriku iduću godinu. Otići tamo, sve mu priznati i moliti za njegov odgovor na to, za koji se iskreno nadam da će biti onakav kakvog sanjam¨! Nicki, nedostajati ćeš mi u životu.Maja Lajkuj ovaj stih:

Bio sam ocajan    (upisano: 19 Jan 13, 01:24) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Bilo je decembarsko jutro, hladno, sumorno i sa pahuljama na prozorima.Gledao sam moju Sofiju kako spava i milovao je po kosi, bila je poput andjela...poljubio sam je na njen slatki nosic i rekao:” Budi se spavalice”...otvorila je svoje okice i protegnula se.""Dobro jutro voljeni moj""...poljubila me i ustala koracajuci prema kupatilu,ostao sam u kupatilu gledajuci je,.Imala je divne obline,i dobar ten.Kosu dugu,kao lan.-“Srce,jesi mi spremio kafu”...cuo sam je dok se umivala...ustao sam, otisao u kupatilo i zagrlio je oko struka nezno je ljubeci po njenim golim ledjima...Znao sam da su nam to poslednji dani jer je studirala u Sarajevu tako da bi se vidjali samo 2-3 puta u mesecu, sto meni nije bilo dovoljno, uopste.Pomisao da ce se vec sutra vratiti u Sarajevo i da se moram rastati od nje jedno dve do tri nedelje ubijala me nacisto….!!! ”Volim te” govorila mi je...verovao sam joj sve do tad, a onda…..Proveli smo dan u krevetu,a onda negde predvece ona je pocela pakovati svoj kofer.Bio sam tuzan,kao da mi se sve rusi preda mnom.Otisla je...nisam to mogao zamisliti,zivot bez nje...vise puta sam joj nudio brak,ali htela je zavrsiti svoje studije.Zvao sam je i culi smo se skoro svaki dan.Moj najbolji drug je studirao sa njom takodje,i javljao mi je da je vidja i da nema nikoga u Beogradu.i da kad izlazi,izadje samo sa drugaricama.Zvonio mi je telefon,bio je sakriven broj...mislio sam da je ona,ali nije...bio je to Stevan koji mi je rekao: ,,E brate sta ima,zovem te samo da ti kazem da sam sada video Sofiju sa nekim frajerom u nekom autu.Nazvao sam je istog trenutka,ne cekajuci da Stevan zavrsi svoj razgovor,ali nije mi se javljala...zasto mi je to uradila?Da li jedna osoba moze povrediti tako surovo nekog?Tesio sam se,misleci da joj je mozda neki drug...zvao sam je ceo dan i celu noc,ali od odgovora nista...slao sam poruke da se javi i dalje nista...sve do jednog dana...Bio sam ocajan i nisam zeleo nikoga da vidim.Po prvi put u svome zivotu patio sam zbog jedne devojke...srce mi se lomilo...Stiglo mi je pismo,bilo je od nje.Pisalo je sledece: VOLJENI MOJ, PISEM TI ZADNJI PUT...ZELIM DA ZNAS DA JE MEDJU NAMA KRAJ,TI NE MOZES NISTA DA MI PRUZIS.JA SAM SRECNA OVDE I NE NAMERAVAM DA SE VRACAM TAMO!!!UPOZNALA SAM ALEXA,ON JE SVE STO SAM TRAZILA,ONO STO MI TI NIKAD NISI PRUZAO...NE,NE PRICAM O LJUBAVI,TO SAM UVEK IMALA OD TEBE,ALI NISTA VISE...A OD LJUBAVI SE NE ZIVI DRAGI...ZATO SVE NAJBOLJE U DALJEM ZIVOTU I >ZBOGOM<"" Plakao sam kao dete,i brisao suze,nisam mogao shvatiti kako da toliko patim zbog jedne devojke.tesio sam se, da ipak ona to nije mislila ozbiljno.Stevan me je nazvao nedelju dana nakon naseg zadnjeg razgovora,rekao mi je da je vidja po lokalima u losem drustvu i da se DROGIRA...a da je drogom snabdeva upravo Alex.Inace Alex je bio Rus,Imao je puno problema bas zbog droge,pa je pobegao u Beograd.Nisam mogao verovati...Bio sam razocaran i postavljao sebi milion pitanja,i cak osudjivao sebe zasto sam je pustio da ode...2 meseca kasnije,Stevan je dosao do mene i doneo mi pismo...pisalo je: VOLJENI MOJ,POSTO MI NIJE JOS DUGO OSTALO OD ZIVOTA ZELIM TI RECI DA SAM TE VOLELA,DA TE VOLIM I DA CU TE VOLETI I NA DRUGOM SVETU...ZAO MI JE STO TI NISAM MOGLA PRUZITI NISTA OSIM NASIH LEPO PROVEDENIH TRENUTAKA,ALI SADA JE VEC KASNO DA SE SVE VRATI UNAZAD.MENE JE SAD JEDNA JACA SILA UZELA U SVOJE RUKE-DROGA!!!POSTALA SAM ZAVISNA,I NE ZELIM DA ME VISE IKADA VIDIS OVAKVU...A KAKO NI JA TEBE NE MOGU VIDETI...OSTALO MI JE JEDNO RESENJE...SMRT!TAKO VISE NECU PATITI,A I SKRATICU SEBI MUKE---VOLJENI BUDI MAKAR TI DOBRO KAD JA NISAM MOGLA.ZAUVEK TVOJA....SOFIJA! Kad se Stevan vratio u Beograd javio mi je da nje vise nema i da su je nasli na ulici mrtvu.Nisam mogao to izdrzati.u nasoj sobi video sam samo njen lik,kao da me je zvala da dodjem kod nje...da je pratim na onome svetu Lajkuj ovaj stih:

Uz vetar i prve pahulje    (upisano: 13 Jan 13, 03:11) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Bio je utorak, suncan dan, nad gradom su visile slike ruzne. Hteo si vinom da utesis dusu, zasto su prve ljubavi tuzne... Osetio si tada nesto toplo, pomislio si to je ono sto ti treba jedan kaputic zute boje i jedan komad plavog neba. Rekli su ti da sam osmakinja, uredan zivot, knjige, a ne sminka i rekli su ti " ma pusti je ortak" nije za tebe uobrazena klinka. Tog si me dana pratio do kuce a ja sam ti pricala skolske probleme, posao si da me poljubis ali su te sprecile moje knjige. Pomislio si da nemam pojma, shvatio si da nece biti lako, ali mali moj nisam ja budala i poceh to da dokazujem polako. A druga strana bajke o nama, pise o ljubavi velikoj do neba u rana jutra i hladne noci, znala sam mali sta ti treba. Umela sam da te ljubim dugo, htela sam sa tobom ispod duge i imala sam 14 godina i plave oci prepune tuge. Znam sve je bilo tako lepo, sa mnom si provodio dane sto zivot znace, crvenu traku u smedjoj kosi i tuzan pogled, voleo si sve jace. Jos jedan utorak u mesecu, mlada sto umornim zrakom luta, gde li sam sada? Da li te volim, pitao si se bezbroj puta i cekao si me ispred kuce. Uz vetar i prve pahulje isao ulicom desno do parka, do te proklete osnovne skole, tesko sam cutala i gledala u prazno, nisu pomagale nikakve fraze. Ko zna mozda sam bila tuzna jer takve su sve osmakinje. Ne znam zasto si me primetio jer nisam bila posebno lepa, ni ime moje nisi voleo ali sta ces, kazu:,, LJUBAV JE SLEPA” Nisam se bojala ni vetra ni mraka volela sam sa tobom setnje duge, nikad ti nisam rekla " VOLIM TE " jer sam se beskrajno plasila tuge. Sanjala sam buducnost u Americi, to mi je kazem zivotni san, a ti ko pravi BALKANAC zaboravio moj 15 rodjendan. Sad cutim i gledam u prazno kad me pitas zasto sam tuzna, ponosno ti kazem: " IZVINI, DA LI SE ZNAMO?" Lajkuj ovaj stih:

Pomislices da nisam dovoljno jaka    (upisano: 09 Jan 13, 00:28) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Necu ti reci da sam dobro, jer necu da lazem. I sam znas da negde daleko od tebe postoji obecanje koje nisi ispunio. Zao mi je sto je ovako morala da se zavrsi jedna predivna prica. Ali, zasto, pobogu, zasto?! Otisao si od mene bez reci, bez "zbogom". Ko zna mozda je moralo tako biti i mozda ce mi te providjenje ponovo vratiti. Znam, malo je reci da te volim, ali zar ti to bas nista ne znaci? Ne, nisi kriv sto si me ostavio da lagano umirem zbog tebe. Ja sam kriva, jer ja sam ta koja je previse volela. Sta da ti kazem jos o sebi? To da te volim~to znas. A i to da se svake noci molim za tvoj povratak~takodje znas. Mozda gresim sto ti uopste pisem, ali probaj me shvatiti, molim te. Bez tebe sam usamljena kao sirena u moru, kao ptica bez pesme, kao reka bez vode... Bez tebe sam~nista. Zarobio si me svojim ljubavnim okovima i... ako se ne vratis, ostacu zarobljena zauvek. Ti si sve sto sam imala i ne mogu jos jednom da volim. Sve sto si mi ostavio jesu~suze. Ali, ja ne smem plakati. Pomislices da nisam dovoljno jaka. Stefane, sigurna sam da te ona nije volela. Znas, u toplim nocima pomislim da mi se vracas. A sta drugo i da mislim? Cuvam ono malo nade koju si mi ti ulivao svojim plavim nocima. Ne zelim nikog ko bi mogao da otvori vrata mog srca. Hej, djavole sa andjeoskim likom, zasto misve ovo radis?! Reci mi, kako ti zamisljas moj zivot bez tebe? Kako cu da zivim kad ti si moj vazduh, a nemam te?! I znaj, sve mi mozes zabraniti~da ti pisem, da te gledam, suze mi mozes zabraniti, samo mi nikad ne mozes zabraniti~ljubav!!! Lajkuj ovaj stih:

Ostacemo prijatelji    (upisano: 07 Jan 13, 17:48) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Sedela je sama na klupi u jednom parku hede skole. Oci su joj bile vlazne a na celu se ocitavale bore tuge, tuzne stvarnosti. Negov lik je lebdeo pred njenim ocima. Nasmejana bice bez bola, bez tuge kao u san... Okrenula je prvu stranicu dnevnika sa zeljom da bar u mislima bude s"njim, u njegovom toplom zagrljaju... Bilo je vec kraj leta kada su poceli izlaziti. Isli su u istoj skoli samo je on bio godinu dana stariji od nje. Kada je pocela nova skolska godina biili su stalno zajedno i nestrpljivo su cekali zvona. Sve je tako brzo prolazila... Okrenula je trecu stranicu dnevnika gde je pisalo "Srecna nova godina 31.12" Sklopila je dnevnik. Te veceri trebao je doci. Minuti su prolazili, ali se on nije pojavio. Uskoro je bilo pola deset. Ustala je sa klupe u parku. Polazeci prema kuci, cula je njegov glas, objasnjavanja, ispirke, suze, smeh i poljubce. Sve je opet bilo u redu, sve je zaboravila u njegovom zagrljaju, i ako je znala da laze... Nije htela pokvariti Novu godinu. Uskoro su poceli letnji dani, tiho je rekao "hteo sam reci..." Znam, ne trebas mi nista reci! Ostacemo prijatelji! Iako je bolela ta rec. Dugo u nocima je plakala, a kad bi ujutro ustala jastuk bi bio mokar od suza... Bio je raspust. U razgovoru s"prijateljicama bi ga zaboravila, al cim bi razgovor prestao, ko zna po koji put bi okrenula svoju poslednju stranicu dnevnika koji bi vracao u stvarnost! Opet je pocela skola. Vise nije bilo one Luciane koja bi nasmejala ceo odeljenje, postala je povucena, zatvorena... Nije bilo onih smedjih ociju koje su otkrivale nemir i veselje. Luciana se ponosila, al nije videla kada bi joj neko reko devojcica. Ponekad bi joj bilo drago kada bi bila u njegovom drustvu. Jednog dana su se svi skupili u hodniku. Tamo je bio i njegov razred. Lucianin najbolji drug slavio je rodjendan. Dobacio je Luciani cim je ugledao:"Luciana, sta je sa onom smedjom devojcicom, zar je umrela? Ona mu je prisla, nezno ga zagrlila i rekla:"Nikad emoj zaboraviti onu smmedjju devojcicu, koja je umrela... Nervozno je gasio cigaretu, a kad bi podigao glavu, pogledi su im se sreli. Prijatelj joj je dodao lutkicu koja joj je ispala iz ruku. Luciana je napravila poslednji korak... bio je to poslednji korak. Pre njom je bila nepomicna dubina smrti, svi su poceli vristiti videvsi kako pada niz stepeniste, a ona nije cula ni jedan jauk, nijedan jecaj... Krv joj je bila niz lice. "Luciana, Luciana..." cula je jecaj prijateljice... Osetila je da je neko tiho sapnula zbogom i krenula u potpuno nepoznati svet... Onaj dan kada je bila sahrana kisa je neprestano lila. Duga kolona mladica i devojaka isla je za kovcegom smedje devojcice.... Lajkuj ovaj stih:

Zli jezici    (upisano: 06 Jan 13, 15:21) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Zli jezici su hteli da ga rastave od nje,rekli su da ima drugog i da nije kao pre...i ko neka budala on verova u price,koje mu sada na bajke samo lice... A klela se da samo njega ona ima,molila ga je i plakala pred svima...al on nije hteo tad na suze da pada,zbog prokletog ponosa sebi bol da zada...i zeleo je neku drugu tad da ljubi,mada nije bio svestan sta time gubi ipak rekao je ``slusaj,gotovo je s nama,shvati sada ovo ostala si sama!`` I vec sledeceg dana poce da mu fali htede da je zove al mu ortaci nisu dali... ``Ma pusti kurvu!Sad je sigurno sa njim...`` al on nije mogao da se pomiri sa tim,i zvao ju je bezbroj puta nikog nije bilo,nesto se cudno iza svega toga krilo...mozda je u skoli razmisljao je tada i otisao do skole tu na kraju grada... Ali tamo nije bila njen ortak mu to rece,sigurno je kuci vec je padalo vece... Trceci je usao na vrata sobe njene,bila je u lokvi krvi isekla je vene... Rekla mu je samo ""zagrli me molim te"" i prosaptala tiho ""znaj volim te"" Lajkuj ovaj stih:

Ti nemaš pravo da me zoveš malena    (upisano: 04 Jan 13, 02:28) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Sjedila sam na obali i promatrala zalazak sunca, opet me je taj savršeni dogaðaj ostavio bez rijeèi. . . Razmišljala sam o tome gdje je sada sunce izašlo, kome je sada svanulo. . . meni je u životu veæ dugo pomrèina. . . iz razmišljanja me je prenuo zvuk mobitela. Ah, ta glupa naprava uvijek zazvoni kad ne treba, izvadila sam ga iz džepa i pogledala, na zaslonu je pisalo tvoje ime. U meni se pojavila bujica osjeæaja, zašto me zoveš, zar ti moje odbijanje poziva ne govori ništa? Šta hoæeš? Držala sam mobitel i razmišljala dali da se javim, ruke su mi drhtale. . . nešto se u meni prelomilo i odluèila sam se javiti. . . "Molim?"-rekla sam hladno "Ej mala, slušaj, nemoj poklopiti, molim te"-rekao si "Da imam namjeru poklopit, ne bi se javila"-drsko sam odgovorila, znala sam što želiš i zašto me zoveš, ali pravila sam se da nemam pojma. "Veèeras slavim roðendan, i volio bih da doðeš" "Ajme, pa roðendan ti je danas, totalno sam zaboravila"-slagala sam, prije bih umrla nego zaboravila tvoj roðendan. "Ma nema veze, hoæeš doæi"-osjetila sam razoèaranje u tvom glasu, nisi oèekivao da æu ti to reæi. Odgovorila sam da æu razmisliti, i poklopila. Jedan dio mene je htio iæi, a onaj drugi dio mene je govorio da ne bih smjela. Ipak odluèila sam da æu otiæi, opet je srce pobijedilo razum. Dok sam se spremala, razmišljala sam o nama. . . . . . . . . . . . . o tebi, o svemu što se dogaðalo meðu nama u protekle 4 godine. Imala sam samo 16 godina kada sam te upoznala, kada si se doselio u moje mjesto. Od trenutka kada sam te prvi put vidjela zaljubila sam se u tebe, a i ti u mene. Nikada neæu zaboraviti kada si me prvi put poljubio, kada si rekao da želiš da budemo skupa. Tada sam imala osjeæaj da je cijeli svijet moj, dala sam ti svoje srce na dlanu i ti si ga uzeo, nisam žalila zbog toga. Znao si da si prvi i jedini muškarac u mome životu, znao si da te volim onako kako samo djeca znaju voljeti; èisto, iskreno, naivno, dajuæi cijelu sebe. . Tada se dogodilo ono èega sam se najviše bojala, nakon 4 godine naše ljubavi, ja sam prvi put sa tuluma otišla sama kuæi. Rekli su mi da si ti odvezao onu plavu kuju kuæi. èitav svijet mi se srušio u samo jednoj sekundi, ti si me prevario. . . Dok sam išla kuæi, suze su mi se slijevale a glavom mi je prolazilo samo jedno pitanje "Bože zašto?", ali odgovora nije bilo. Drugi dan si zvao, nisam se htjela javiti. . . bio si uporan, zvao si svaki dan, ali nisam se javljala. . . prestala sam odlaziti na mjesta gdje bi te mogla sresti, a i kada sam te sluèajno srela, prelazila sam na drugu stranu, okretala glavu. . . srela sam onu plavu kuju jedan dan, i ona mi je rekla da si izvrstan u krevetu, da se nikada nije bolje provela. . . kako sam ju samo mrzila. . . Sat je otkucao 21:00 sat i ja sam krenula na tvoju roðendansku proslavu. Dotjerala sam se najbolje što sam znala i umjela. Htjela sam ti pokazati što si izgubio. Kada sam došla svi su zanijemili i gledli prema meni. Nisam obraæala pozornost na njihove komentare veæ sam visoko dignula glavu i prišla ti. Pružila sam ti poklon i zaželjela sve najbolje, gledao si me ni sam ne vjerujuæi da sam to ja. pitao si me nešto, ja sam krenula da ti odgovorim, ali ona plava kuja se je stvorila pored nas, zagrlila te i rekla kako želi iduæi ples. Nisi joj ništa odgovorio, a ja sam se okrenula i otišla na drugu stranu, zamolila sam tvog prijatelja za ples na što je on odmah pristao. Nas dvoje smo plesali, a ti si stajao po strani, smijao se i pogledavao prema nama. Iako su svi mislila da se odlièno zabavljaš, ja sam vidjela tugu u tvom pogledu, meni nisi moga sakriti ništa. . . nije me bilo briga što se u duši osjeæaš jadno, pa i ja sam se tako osjeæala. Tada je opet ona plava kuja došla do tebe, grlili ste se i smijali. . znala sam da je to gluma, da to radiš da bi mi napakostio, ali nisam mogla više izdržati, odjurila sam što su me dalje noge nosile. Trèala sam kao luda, željela sam što prije nestati s toga mjesta i otiæi što dalje od tvoje kuæe. Kada sam se uvjerila da sam dovoljno daleko, usporila sam, ali tada sam u daljini zaèula neèije korake kako me pokušavaju sustiæi. Prepoznala sam te korake i opet potrèala, nisam htjela da me sustigneš, ali Bog ili sudbina su to htjeli, zapela sam za jedan kamen i pala. Došao si do mene i pružio ruku, nisam ju prihvatila veæ sam se sama podigla i krenula. kako me je samo noga užasno boljela, ali susprezala sam bol. "Stani, kuda æeš?"-upitao si me pomalo zabrinuto. "Tebe je kao briga kuda æu? Uostalom, tko si ti da ti polažem svoje raèune?"-ljuto sam odgovorila i nastavila dalje dok me noga rasturala od boli. "Stani da razgovaramo, molim te, toliko si mi ostala dužna"-rekao si poput malog djeteta kad moli mamu novu igraèku. "Ja tebi ostala dužna? Gade odvratni!!!"-uzviknula sam, bijes mi je izlazio na uši "Da, ti meni ostala dužna". rekao si kao da ti je èudno što se toliko ljutim "Slušaj ti kretenu jedan, kako se uopæe usuðuješ? Ma kako uopæe imaš obraza nakon svega tražiti od mene da podmirujem neke dugove??" "Doði, idemo sjesti na klupu, ne mogu gledati kako skakuæeš više na jednoj nozi. Dali te jako boli? hoæeš da te odvezem kod doktora?"-pitao si plaho. "E nemoj molim te glumiti neku brižnu dušu, idem sjesti ali ne zato jer si ti zaslužio da sjedim s tobom nego samo i jedino iz tog razloga jer me noga užasno boli"-odgovorila sam, a u meni se sve slamalo od tuge. Tada sam bila sigurnija nego ikad prije da te volim više od ièega. Kada smo sjeli, ti si prvi poèeo:"gle, ne znam šta je bilo s nama, ne znam zašto smo pukli, ali znam da jednostavno ne mogu bez tebe. Pošto si ti ta koja je odluèila reæi zbogom našoj ljubavi, i pošto si ti prekinula svaki kontakt sa mnom, poštivat æu tvoju odluku, samo mi reci zašto? Veæ 3 mjeseca te zovem svaki dan kao zadnja budala, uporno me izbjegavaš i danas ne znam kojim èudom si se javila i odluèila doæi! U èemu je problem? Pa ti si ta koja je sve srušila. . " Slušala sam ga ne vjerujuæi vlastitim ušima, mržnja, prijezir, gaðenje, bijes, gorèina, sve se nakupilo u meni. "Ja sam odluèila jeli? Ma kako te samo nije sramota glumiti nekakvu žrtvu ovdje? Ali ne moraš lagati, nema nikoga u blizini, sami smo. Samo me zanima kako se možeš praviti idiot, kako imaš srca stavljati mi sol na još uvijek živu ranu? Zašto me uopæe podsjeæaš na to. . . "-Pukla sam , nisam više mogla izdržati, nakon toliko godina prvi si me put vidio kako plaèem. . . ništa ti nije bilo jasno. Ali nastavila sam makar su me suze gušile:" Da pa naravno, ja sam kriva što si sa onog tuluma odvezao onu plavu kuju pravac u krevet, jelda? ja sam kriva što si me ostavio samu kao zadnjeg kretena da trpim dok mi se drugi smiju? pa da tko æe drugi biti kriv nego ja?" Gledao si me ne vjerujuæi. . . . "Ali ja. . . otkud ti da sam spavao s njom? Jesam, odvezao sam ju doma, ali rekao sam Bojanu da ti sve objasni. " "Nije meni Bojan ništa objasnio, a nije mi ni trebao objašnjavati pa nisam toliko glupa a ona mi se poslije te noæi hvalila kako si odlièan u krevetu. " "Pa ne vjeruješ valjda da. . . . . ?" "Da si spavao s njome? Iskreno, nakon onoga što sam veèeras vidjela, vjerujem više nego ikad"-suze su mi opet krenule, gledao si me, a ja sam htjela da istog trenutka nestanem sa lica zemlje, koliko me je samo ta prevara boljela. . . . "Malena. . . "-poèeo si, ali sam te prekinula. "Ti nemaš pravo da me zoveš malena, izgubio si to pravo kad si nju pusti na moju stranu kreveta" "Ali nije ono što ti misliš. . . " "Naravno, nikada nije ono što ja mislim"-rekla sam cinièno "Ne budi takva, daj da ti barem pokušam objasniti, molim te" "Ajde ali budi brz, moram iæi kuæi staviti oblog na nogu" "Hoæeš da te vozim kod doktora?" "Neæu kod doktora, ne izmotavaj se, nego ako hoæeš prièati poèni veæ jednom"-bijesno sam rekla. "Slušaj onu noæ kad sam Melitu. . . "-poèeo si "Plavu kuju"-ispravila sam te "Dobro, plavu kuju odvezao doma, nisam spavao s njom kunem ti se sa svime što volim" "sva sreæa što ja ne spadam u te koje voliš, jer kunut se i lagati"-dobacila sam cinièno "Ti spadaš u te koje volim i ne lažem zato se i kunem, ajde molim te pusti me da dovršim, prestani dobacivati komentare. " "Ajde dobro"-pristala sam Dakle, nisam spavao s njom. Na tulumu se napila i poèela raditi scene, ti si plesala u dnevnom boravku a ona, Bojan i ja smo bili u kuhinji. Poèela je govorit kako me voli, kako æe napraviti striptiz za mene, kako ti ne zaslužuješ da budeš sa mnom. . . i tako te gluposti. Bojan me je zamolio da ju odvezem doma jer sam bio jedini trijezan, a on je rekao kako æe tebi sve objasniti. rekao sam dobro, a šta sam drugo i mogao pustiti ju da onakva pijana ide kuæi, da sjedne za volan i da pogine pa da ju cijeli život nosim na savjeti? dakle, odvezao sam ju, ostavio ispred kuæe i èekao da uðe unutra, i vratio se na tulum. Tamo te više nije bilo, pitao sam Bojana gdje si a on mi je odgovorio da ne zna, da te zadnji put vidio ssa njegovim bratom u dvorištu. Ja sam u tom trenutku poludio od bijesa i otišao kuæi. Eto, to je cijela prièa. " Nisam mogla vjerovati, znala sam da mi ne lažeš, cijelo si me vrijeme gledao u oèi, a i nikada nisi znao slagati niti jednu reèenicu a kamoli cijelu prièu. U oèima ti je pisalo da si iskren. Zbunjeno sam te upitala:"znaèi, Bojan, njegov brat, i ona plava kuja su sve to smislili da bi ja i ti prekinuli? Kakve koristi oni imaju od toga"-pitala sam skeptièno "Pa plava kuja je zaljubljena u mene, Bojan u tebe, a Bojanov brat im je samo pomogao. Valjda je tako bilo, otkud bi ja to mogao znati šta su se oni zapravo dogovorili?" "Gorane. . . . . . "-poèela sam, ali sam stala, nisam znala što bih ti rekla. Samo si me pogledao i sve ti je bilo jasno. Zagrlio si me èvrsto, a ja sam ovaj put plakala od sreæe. Koliko sam samo bila sretna što je sve laž, odluèili smo se vratiti na tulim. Kada su nas vidjeli zagrljene neki su se èudili, a neki su znali da æemo se pomiriti prije ili poslije. Plava kuja i Bojan su stajali u kutu i gledali nas sa mržnjom. Htjela sam im se osvetiti, ali sam odustala. . . èemu da se spuštam na njihovu primitivnu razinu. Uspjeli su nas posvaðati, i time dobili samo jednu bitku, ali mi smo se pomirili i dobili rat. Otišla sam do frenda koji je puštao muziku i zamolila ga da pusti našu pjesmu, on je to uèinio i nas dvoje smo sretni zaplesali u neke nove dane pune ljubavi uz obeæanje da nas više nikada ništa osim smrti neæe rastaviti. Lajkuj ovaj stih:

Setim se svega, pa mi tuga zamenii radost    (upisano: 02 Jan 13, 01:28) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo. Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka. Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha. Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor. Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo. Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori. Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina. Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke. Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci? Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku? Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku. Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno. Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu. Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak. Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu. Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose. Ti si vila zar ne? upita on iznenada. Jesam- znao je odgovor. Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom. Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita. Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on.. Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale! Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama. A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost. Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje? Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri. Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio. U ruci je drzao pramen viline kose. Ponovo je nasao svoj raj. Lajkuj ovaj stih:

Poverovala sam tebi    (upisano: 01 Jan 13, 01:49) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Pojavio si se tek tako tu kraj mene, dodirnuo me i spustio usne na moje i zagrlio me jako kao da si znao da jos uvek se boje..dok misli se roje samo tiho, najtise izgovorile su da ih ne povredis, da ne odes i sa tugom me ostavis... Rekla sam ti da se bojim, da ces me povrediti, da ne usudjujem se da zaljubim se u tebe,da ne usudjujem se da te volim ... Znao si to...a odgovor... odgovor je bio: Veruj mi, prepusti se, rizikuj...dozvoli da te vodi srce ne razum i glava... Poverovala sam tebi! Poverovala sam...da prava ljubav postoji, da mogu da volim i da mene neko iskreno voli...poverovala sam i pala!! svoje srce i celu sebe na dlanu sam ti dala, u zamenu za samo mrvu ljubavi, tracak nade...za jedan zrak sunca... Za trenutak sam pomislila da sve to imam, nisam znala da to samo odsjaj laznog sunca sija.. To sunce bio si ti...moje Sunce... ceo moj svet...ali... tvoja ljubav bila je kratka kao sto kratak je leptirov let... za trenutak desio se citav splet stvari i dogadjaja..i moje Sunce je nestalo iza crnih oblaka, a tada... kao da i moje srce za trenutak je stalo...i u tihoj noci cujem kako se kruni na sitne delice i kao da je od stakla lagano puca. A taj crni oblak me obavija sve vise, suze pocinju da padaju kao kapi kise..ti odlazis od mene trudim se da shvatim da nas nema vise!! Ali dobro znaj da necu nikada zaliti sto sam te volela, rizikovala i pala!! Znam tebi je svejedno, mislis da to sto smo imali mozda i nije bilo tako vredno..nema veze mozda i nije vredno... Gledas me praznim pogledom, posle svega nemas nista da mi kazes, cutis i cekas...a ni sam ne znas sta zelis da sakrijes i koga u ovoj prici lazes. Spustam olovku,zatvaram oci i otvaram vrata secanja... ...opet si tu, blizu... drhtim kao narkoman u groznici koji prozivljava krizu i u novoj dozi droge on trazi spas... tako zeljeni spas..ja u tvojim dodirima trazim ali nemam srece taj spas ne nalazim... Tvoji dodiri me bole i peku, prolaze kroz mene kao crne senke, praveci rane po mom telu, jauk me budi...otvaram oci i shvatam da je to samo bio san. Ali jak bol me steze, oko mene obruc se skuplja, taj podmukao bol...sve vise boli i pece kao u snu tvoj dodir..Nesto se lomi u meni, vrisak i tup odjek udarca odzvanja...crne senke beze, gube se, nestaju u daljini, a u glavi cuje se glas... Ti znas da to nije san, ti znas da to sto mislis je laz, da od sebe ne mozes da sakrijes istinu...celog zivota senke ce te pratiti, bice uz tebe i uvek biti tu...svaki put kad zatvoris oci budi sigurna da one ce doci... Teski uzdah pritiska mi grudi, lezim i cekam dan, a gluvo je doba noci...osecam umor i bol ali se bojim da sklopim oci... Crne senke su svuda oko mene, ne zelim da ih gledam jer znam da lice na tebe... Bezite odavde! pokusavam da viknem.... ne vredi usne su mi neme... Gledam na sat, jos malo i svanuce dan...ali oci se sklapaju, secanja se vracaju...dodiri, usne i te oci...sada su crne kao senke, a tvoj pogled gubi se daleko, pruzam ruku ali ne mogu da te dotaknem, sve si dalje... Jaka svetlost zaslepljuje mi oci, ne vidim te vise...ni senke vise nisu tu...a ta svetlost to je sunce ,samo... to nisi ti, to nije moje Sunce, to nije nase sunce...vise ne postojimo i nikad necemo postojati MI!! Lajkuj ovaj stih:

Molim te povedi me sa sobom    (upisano: 31 Dec 12, 03:54) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi osjecaji: Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima. Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh... Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama dalje. Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc. Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime. Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav". Lajkuj ovaj stih:

Preispitujuci osjecaje    (upisano: 29 Dec 12, 02:19) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Ta subota je obecavala nesto novo i posebno.Imala je neki cudan miris,koji sam samo ja mogla da nanjusim.Njen ukus je konacno uspio da mi zasladi snove.Bila je tako lijepa,vesela i mirisna subota.Kao nikada,moje srce je razigrano pucketalo,a u sebi je cuvalo cudan predosjecaj o nekom novom uzbudjenju.Nesto se moralo promijeniti.Po stoti put sam govorila sebi da moram da se mijenjam i iskidala sam mnogobrojne stranice iz svoje knjige zivota.Ali,svaki put,kao da me je pratilo neko prokletstvo,krenem krivim stazama. I opet sve ispocetka.Htjela sam da sve krene nabolje,da pocnem vjerovati u nesto,promijenim pogled na svijet.Jer i meni je bilo glupo gledati kako nekad raspjevana i vesela djevojcica,ne moze ostvariti svoje zelje,tuzno i zamisljeno gleda u daljinu,dok tone u moru svojih suza.Ali,brzo se navikla na to.Odjednom,tog dana osjetila je potrebu za novim zivotom,lijepim,srecnim i ispunjenim,a znala je da to moze zavisiti od nje same.Sve je cvjetalo.Niko to nije primijetio,ali meni se cinilo kao da je sve sijalo oko mene.I znam da sam bila u pravu.Po prvi put sam osjetila da zivot moze biti lijep.Preispitujuci osjecaje,tragala sam za osjecajima i za samom sobom,sjedeci za stolom i guseci se dimom cigarete koju je prijateljica drzala u mojoj blizini.Sjedile smo u kaficu koji nam je najdrazi i u kojem se osjecamo najprijatnije.Uvijek tu izlazimo i skoro uvijek smo neraspolozene.Sjedile smo dugo,gledeci jedna u drugu.Ali,onda je meni nesto odvuklo pogled na drugu stranu.SRCE je zaigralo.Svako zrnce moje krvi nemirno je skakutalo mojim venama. Moj pogled je ostao nepomican.Nevjerovatan osjecaj.Prijateljica je ustala i odsetala od stola,a moje oci su i dalje bile ocarane mladicem za sankom.Mislila sam da cu da eksplodiram,postajalo je sve vise vruce.Bila sam izbezumljena,nisam znala sta mi se desava.I okrenuo se.Pogledao me je.Imao je blistave zjenice i prodoran pogled.Tolika dubina me je natjerala da zalutam u neku nepoznatu dimenziju.Od tolikog zanosa pocela sam da zamisljam sebi krila na ledjima.Samo sam cekala trenutak da poletim. Vec na prvi pogled djelaovao je drugacije od ostalih.Neki glas duboko u meni govorio mi je da je on prava osoba za mene.Djelovao je tuzno i usamljeno,mozda je to samo ono sto sam ja zeljela u njemu da vidim.Kao da je on bio taj zbog koga sam se tu stvorila.Gledali smo se,minuti su odmicali,a meni se cinilo kao da su svi ljudi oko nas nepomicni.Svi su mi se cinili kao zaledjeni.Prisao mi je.Sve je djelovalo nestvarno,a nisam zeljela da stane.Prijala mi je toplina njegovog dlana oko struka.Dok je pricao,nasmijala bih se njezno na svaku njegovu recenicu.Nisam ja cutala zato sto ne volim pricati,vec da bi on duze pricao,njegov glas je bio tako njezan,a taj ton je prijao mojim usima. U njegovom drustvu osjecam se tako sigurno i prijatno i mislim da mi poklanja mnogo vise od onoga sto sam zasluzila.Zbog njega vjerujem da mogu da posjedujem i vjecnos Lajkuj ovaj stih:

Znam ja da je tesko izgubiti onog sto volis    (upisano: 26 Dec 12, 01:17) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Volila je da se bode i da reze svoje vene, volila je mnoge, al najvise tebe... Prijatelju ti se nemoj zalostiti, sto nije vise sa nama ali ona sada vise nije sama... Odletila je kao peruska njezno i tiho u mjesto svojih djecijih snova... Dugo godina je sanjala o svojoj zvjezdi i sada je ona svoj san ostvarila... Prijatelju nemoj molim te plakati, jer i ti i ja smo to znali... Mi smo znali da je i ovo jednog dana moralo doci... Mozda je ovo i bolje, jer ona se nece muciti vise... Mozda je ovo bolje, i za nju i za nas... Znam ja da je tesko izgubiti onog sto volis, i meni je ona drugarica bila, ali sudbina je tako htjela, i nju je prerano od nas otela... Znam ja da je tesko preboliti to, ali zapamti, sudbina ima bezbroj planova sa svima nama Prijatelju moj nemoj zbog njene smrti plakati, nego se sjeti onih dobrih dana... Sjeti se ljetnih dana i zapamti, da ce ona uvjek ostati medju nama, i zivjeti vjecno u nasim srcima... Lajkuj ovaj stih:

Umirem,koga da krivim    (upisano: 16 Dec 12, 00:42) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče OVAJ ZIVOT ZA TEBE ZIVIM SVEMU STO URADIS JA SE DIVIM TI SI MOJE SUNCE I MOJ SJAJ BEZ TEBE MOM ZIVOTU DOCI CE KRAJ SRECNI SMO JA I TI MOJA LJUBAVI NIKO NIKAD NECE MOCI DA NAS RASTAVI SADA SANJAS SNOVE NA MOJIM GRUDIMA TI DOK TI MRSIM KOSU DUGU MOJA LJUBAVI ALI JEDNOG DANA TI NEDODJE VISE MENI NADJOH PISMO SAMO KAZE MI TI SAD SVOJIM PUTEM KRENI MA GDJE DA IDEM SRECO MOJA KAD NEMOGU NI KORAK BEZ TEBE JA TE TREBAM SADA SAMO ZA SEBE SAD BOLAN NA POSTELJI LEZIM JA UMIREM PA KOGA DA KRIVIM MOJA NAJMILIJA JELI TEBE ILI DRUGOVE MOJE STO U KAFANU ME VODISE PA ME OVAKO TUZNOG NAPISE UDAJE SE MOJA DRAGA JA ZIVITI NECU VISE JER DRUGI MI JE OTE JA BEZ NJE NECU VISE DA ZIVIM NETREBAS MI HEJ MOJ ZIVOTE KADA SVATOVI NJENI NIZ MAHALU KRENU OD TUGE CE SRCE STATI KOGA SADA JA DA MOLIM DA JE MENI OPET VRATI HEJ DRUGOVI MOJI SAD VINA MI DAJTE DA SE NAPIJEM OD BOLI JER NJU SADA DRUGI NEKO ZENI I ONA GA VOLI DA VJERUJEM SAD NEMOGU MADA ZNAM ZA SVE SAM KRIV KOGA SADA JA DA KUNEM OSIM SEBE STO SAM ZIV DAJ PRIJATELJU UZMI ZIVOT MOJ MOLI TE JEDINI JARAN TVOJ JA ZIVIT VISE NECU JER RAZLOGA ZA MOJ ZIVOT NEMA MOJA DRAGA UDAJE SE I ZA DRUGOG SE SPREMA Lajkuj ovaj stih:

Tvoje slatke price    (upisano: 15 Dec 12, 01:50) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Kruzile su mnoge price o tebi a ja sam se pitala u sebi da li me prijatelji lazu ili mi samo istinu kazu Nisam verovala drugima nisam verovala bas svima verovala sam jednoj breskvici" mojoj najboljoj drugarici Ona mi je pravu istinu rekla ali iz mog oka nijedna suza nije potekla jer sam zbog tebe i suvise patila i da mi nista ne znacis kasno sam shvatila Neka bi druga na mom mestu tuzna bila jer ti si decko koga sam oduvek snila ali snovi i java to su razlicite stvari jer neko pogresi pa sve pokvari Slusala sam opet tvoje slatke price i sve jedna na drugu lice slusala sam opet tvoje bezbrojne lazi sta stvarno mislis, budi iskren pa mi kazi! Sada je vec kasno za sve jer ti si srusio sve moje sne jer si mislio da necu lazi otkriti a znao si da me mozes tako izgubiti. Tako se i desilo, nema sta da se krije prevario si me, ali zao ti nije jer si neznas srcem svim da volis ali ces jednog dana za ljubav da molis Toga ces dana i ti shvatiti da sam zauvek otisla, necu se vratiti da srecno zivim, bez ikakve tuge a ti budi srecan pored devojke druge Lajkuj ovaj stih:

Kako bih srce kucalo    (upisano: 01 Dec 12, 15:39) - pink radio. com Kategorija: Ljubavne priče Moj je zivot postao kao tuzna pjesma koja je toliko puta ispjevana. Vec sam pocela gubiti nadu a sta Vam to govori. Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi. Usamljenost me cini savresnijom, slobodnom kao pitcom u letu jer nema nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podsjeti koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze. Najezim se od bola kada pomislim da sam voljela nekoga Taj je covjek ipak moja zelja bio U snovima samo spomenem njegovo ime jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam ZAvoljela.a jos ja volim tog covjeka. Sjela bih pred noc na prozor moje sobe gledajuci kako se zvijezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala knjigu svojih pjesma. Otvorim tek’ neki stoti listic i gledam kako je moja suza isprala tek’ poneku rijec. Sigurno sam citajuci te pjesme o nama dosla do suza. Ali smjesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula do dna.Sjetim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih plavih ociju koji su me pratile kao vlastita sijenka i prosapucem tiho Volim Te. Ali doista neznam da li se me naucio da volim ili samo da izgvoram te rijeci ‘Volim Te’… to sam ja govorila sa osjecajem ipak uvjerena sam… Zasto me sada gledas pobjednicki . Zar nisi do sada predvidjeo kako me do bola iscrpljuju tvoje namjere. Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli. Znam da je to sve samo muski ponos, ali doista je tesko vjerovati da si ti covjek kojeg sam zavoljela . Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja okus gorcine. Koliko sam bolna nema tu lijeka za ovakav osjecaj. Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu. Mozda je tako bolj,e ali nada me vraca u nas ponovni susret Mozda je vrijeme da prestanemo prkosit’ sudbini. Ovih dana ne vidzam te punoMozda neka druga lijeci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog zivota. Eh, kad bih suze na licu Sunce presusilo, bar’ samo na jedan dan da se osjecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se mirno vratila u svijet tuge bez ijedne rijeci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav osjecaj’ jer sam se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi…Vec danima nisam primjetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u crne noci. Tek’ kad bih osjetila da cu tebe naci navchetu upalila bih ovaj kom. Mozda je to greska jedina svijetlosti koju ja poznajem. Sta bih bilo ako se odviknemi krenem dalje sa nekim drugim covjekom. Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvrijeda, jedan vise broj. Zato se ja i vracam da izmjenimo koju rijec. Da cujem kako govoris o tome kako je nekad bilo predivno tipklati sa mnom i cuti moj glas Uz tvoju gorcinu osjetim svoj jad. U drustvu lijecim rane koje ce ostati kao vjecni tragovi na nasim srcima. Znajuci dam sam ti jos zelja osjetim potrebu da krenem prijatelju samoci ali neka me samo jos malo da ti slusam glas, da zacujem kada uzdahnes dok te moj pogled susrece.Moj je grijeh sto sam te zavoljelaSuza bih mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris ostacemo prijatelji…ti si me izadala a kriva nisam bila. I nije da me vrijeda tvoja presuda, nego sama istina. Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi nedopustas da potonem na dno. Ponekada dodzem do same ivice i kazem ja ovako nemogu vise a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da mi nije tebe. Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam nacinila pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu uzdignuo kada se rusila poslednja pomisao na dalje.Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada ne udaljujem od tebe, to je gotovo nemoguce… Kako bih srce kucalo kada nebih znalo da kuca za tebe, kako bih dusa disala kad bih znala da je vise nevolis.. Al’ ponekad nije lako, nije moguce odoljeti takvoj blizini jedne ljubavi znam da sam najbolje sta ti se dogodilao, da me ne mozes zamijenjit…i znam da sam napravila nesto sta nijedna nije I zato ces me pamtiti cijeli zivot. a ja cu i dalje pisat pjesme i voljeti te Lajkuj ovaj stih:

Sledeća strana >> Strana 1 od 35  | Resultat 1 do 40 od 1377 pronadjenih 1583818